Narodni poslaniče, nema povrede člana 27. Zloupotrebili ste pravo da govorite o povredi Poslovnika, jer u obrazloženju da je povređen član 27. govorite o tome da je povreda načinjena odlukom predsedavajućeg da ne dozvoli repliku zato što smatra da do razloga za repliku nije došlo. Pravo na repliku je diskreciona odluka predsedavajućeg.
Molim vas da ne dobacujete i molim vas da pročitate ceo član 103. i član 107. kada želite da govorite o pravu da vodite računa o proceduri zajedno sa predsedavajućim.
Član 103. stav 1: „Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu s odredbama ovog poslovnika, a učinjena je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.“
Stav 2: „Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano.“ Stav 3: „Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu iz stava 1. ovog člana...“.
Molim vas da ne dobacujete. Iznesena je ozbiljna povreda da se narušavaju prava poslanika. Ako vas zabavlja da se jedno ozbiljno pravo tretira kao zabava, mene ne zabavlja. Molim vas da pažljivo slušate o zahtevu vašeg kolege narodnog poslanika da li je ili ne došlo do povrede člana 27.
Stav 4: „Narodni poslanik je dužan da navede koji je član ovog poslovnika povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda, s tim što može govoriti najduže do dva minuta.“
Ne želim da citiram član koji podrazumeva obavezu predsedavajućeg da izriče kaznene mere.
Član 107, koji je citiran, stav 1: „Govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.“ Stav 2. člana 107: „Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatan život drugih lica.“
Oboje narodnih poslanika koji su ukazali na povredu Poslovnika, narodni poslanik Miloš Aligrudić i narodna poslanica Milica Radović, zloupotrebili su svoje pravo iz člana 103. Upozoravam vas da to ne činite.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Narodni poslaniče, pravo na davanje replika ne može biti predmet povrede Poslovnika. Izričem vam opomenu na osnovu člana 103.
Narodna poslanica Milica Radović želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Želite da govorite o povredi Poslovnika?

Možete se javiti iz dva razloga: prvi je što ste došli na red po redosledu narodnih poslanika, a drugi je što želite da govorite o povredi Poslovnika. Niste na redu da govorite.
Da li želite da govorite o povredi Poslovnika?

Narodna poslanice, vama pravo na repliku nije uskraćeno, nego vam nije dato jer nema osnova. Molim vas da ne kršite odredbe Poslovnika i da pročitate odredbe Poslovnika; vrlo jasno piše kada i u kojim slučajevima može ili ne može da se govori o povredi Poslovnika. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Iskorišćeno je deset minuta i trideset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Osam minuta i petnaest sekundi iskorišćeno od  vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Željko Tomić, a posle njega narodna poslanica Maja Laušević.
Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je pet minuta i trideset sekundi.

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.
Reč ima narodna poslanica Maja Laušević, a posle nje narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Iskorišćeno je dva minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, posle njega narodna poslanica Jadranka Jovišić.
Da obavestim narodne poslanike da će, primenom odredaba Poslovnika koje određuju redosled narodnih poslanika koji su prijavljeni za reč i primenom člana 27, narodni poslanici iz poslaničkih grupa koji nisu izrekom stavili da li su za ili protiv biti prozivani, tako da je prozvan poslanik iz jedne poslaničke grupe, pa iz druge poslaničke grupe, nezavisno od toga da li će biti za ili protiv.
Izvinjavam se poslaniku Nebojši Ranđeloviću pošto nisam to obaveštenje dala na vreme, ali se zahvaljujem što je stigao na svoj red. Izvolite.

Iskorišćeno je šest minuta i dvadeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Jadranka Jovišić, posle nje narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Iskorišćeno je tri minuta i pedeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Srđan Milivojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da svojim …

 Ništa, nastaviću, nije problem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, želim u nekoliko minuta da dam svoj doprinos argumentacijom i podrškom amandmanima, bez obzira na podnosioce koji detaljnije formulišu predlog izmena i dopuna Zakona, sa željom da ukoliko nije moguće da postignemo većinu koja bi usvojila predložene amandmane, onda to učini nadležni odbor.
Zašto želim da podržim ideju da se jasnije i preciznije definiše da se radi o delu sa elementima nasilja? Zato što živimo u društvu koje se sa velikim teškoćama razdužuje od nasilja i mržnje; zato što živimo u društvu koje sa velikim teškoćama uspostavlja dijalog bez licemerja i dijalog o onome što jeste problem naše svakodnevice, od naših svakodnevnih života do svega onoga što se dešava u sektorskim politikama države u čijoj izgradnji učestvujemo, od Vlade, ministarstava, institucija, do lokalnog, pokrajinskog, odnosno vojvođanskog, republičkog nivoa, preko sudstva, zdravstva, školstva, dakle, na svakom mestu u našem društvu gde imamo problem sa mržnjom i nasiljem.
Problem sa mržnjom i sa nasiljem nema samo društvo u Srbiji i nema ga samo društvo u Evropi i nije ni po čemu posebno definisati da živimo u društvu koje ima problem sa mržnjom i nasiljem. Po čemu hoću da definišem Srbiju? Po tome što ću kroz primer nasilja koje nam je svima bilo očigledno da pokažem kako od političkog nastaje lično i kako na političko koje je postalo lično ne sme da se reaguje lično, nego takođe politički.
Kakav je primer? Išarani čovek koji je na stadionu u Đenovi ukrao meni mogućnost da uživam u utakmici, oteo mi moje pravo da ne navijam ili navijam, da grdim ili ne grdim igrače fudbalske reprezentacije Srbije, nasilnik, siledžija, huligan koji je sve to uradio na stadionu u Đenovi, meni je ukrao moje pravo da uživam u fudbalskoj utakmici. Tako političko postaje lično. Nijedno lično koje je nastalo političkim uzrocima ne sme da bude uzvraćeno ličnim, nego političkim i zato je ovakav predlog zakona.
Nasilje koje viđamo kao izraz mržnje (jer nasilje jeste opredmećena mržnja), nasilje koje viđamo na sportskim terenima ili kao prateći oblik, politički instruisan prateći oblik, na protestima koji bi trebalo da budu mirni, nije takvo da na njega treba da uzvratimo ličnim stavom ili da uzvratimo takođe nasiljem i mržnjom. To nasilje treba da dobije odgovor od nas u vidu jasnog zakonskog predloga.
Tetovirani, siledžije, koje meni kradu prenos utakmice, treba da budu u pritvoru. Moramo da pošaljemo poruku da policija, tužilaštvo, sudovi imaju u rukama mehanizme kojima će siledžije, nasilnike, sve one koji smatraju da se kroz opredmećeni oblik mržnje, odnosno nasilje bilo koje vrste mogu postizati bilo koji ciljevi... da će biti neprihvatljivi, nepoželjni, od zakona u našem društvu i od pravila kojima se u našem društvu smatra šta je prihvatljivo, a šta nije prihvatljivo.
Šta je problem sa političkim koje postane lično i šta je problem da odolite i da nikad na političko koje je postalo lično ne odgovorite lično, nego političkim stavom i političkim postupkom? Problem je u tome što nemamo dijalog o tome šta je sve nasilje.
Ova ista skupština je raspravljala pre pet, odnosno pre osam godina o porodičnom nasilju. Slušali smo, jednako kao što danas slušamo da to sirota deca razbijaju izloge i žardinjere i ako hoćemo zakon kojim će siroto punoletno dete biti u pritvoru do 30 dana, da mu onda branimo pravo da govori, da protestuje, da se izražava. Ne, branim mu da mi razbija Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, izlog, žardinjeru. Ne može da razbija. Da protestuje – koliko god hoće.
Problem sa političkim koje postane lično, jer imate lični doživljaj i morate da odolite da odgovoriti lično, ne morate da odgovorite politički, jeste i naša sklonost, donedavno, da je porodično nasilje privatna stvar. Slušali smo u istoj ovoj sali kako država nema pravo da se meša u porodicu i da određuje ko koga mlati do smrti, muž ženu, žena muža, otac majku, svejedno, brat sestru, oca, koliko god hoćete nasilja ima.
Borili smo se u vrlo sličnom dijalogu, koji nije uspostavljen, sa namerom da pokažemo da porodično nasilje ne može biti privatna stvar. Tek kada smo uspostavili pravilo, političko, ne lično, da je onaj ko mlati u okviru svoje porodice nepoželjan i da ima da bude pritvoren, suđen i kažnjen, tek tada smo dobili spisak sveg onog što se zna da je nasilje u našim porodicama. Zašto to nije išlo lakše? Zato što nemamo dijalog. Zato što ne odolimo da kad nam političko postane lično ne upotrebimo lično, nego političko.
Mogu s vama da podelim svoj doživljaj koji je pomogao i da vam tako možda pojasnim zašto političko, koje uzrok ima u mržnji i nasilju, kad postane lično predstavlja ogroman problem za svakog od nas ko je samo građanin koji traži odgovornu državu, ili aktivista, ili političar.
Kada su svima nama zajedničkim pucnjem u leđa ubili predsednika, videla sam osmeh, radost na licima mnogih koji su danas aktivni u politici. Čula sam izraze zadovoljstva i pitala sam se koliko moraš da mrziš da bi se radovao nečijoj smrti. Razumela sam da ne mrze samo njega, nego mrze ideju koju je nosio sa sobom, ideju da se može bez mržnje ukloniti mržnja i nasilje iz našeg društva, ideju da se dobrom voljom, radom, energijom, strpljivošću, odgovorom bez ličnog na svaki politički postupak koji doživimo može ukloniti sve to što mržnja svojim truležom proizvodi u našem društvu.
Znam šta se mrzelo. Mrzela se ideja kojom se bori protiv mržnje i protiv nasilja. To je ideja kojoj sam ostala privržena i koju, naravno, želim da podelim sa svima vama, kroz dijalog o mržnji, kroz dijalog bez licemerja.
Svaka rečenica, svačija rečenica – siroti mladi ljudi ne znaju šta će, pa razbiju Beograd, jeste podstrekavanje i opravdavanje nasilja. Svako opravdavanje nasilja je jedan iskaz mržnje prema nečemu što je drugačije, što ne razumemo, što je nepoznato, što smo doživeli kao lično, ne znajući da je političko i uzvraćamo lično, a ne politički. Potpuno sam sigurna, bez obzira na sve nas koji ne umemo da odolimo a da ne pokažemo koliko smo kukavice, jer znam da je u srcu svakog ko pokazuje agresiju strah.
Još jednu ideju, osim one kojom se borimo protiv mržnje i nasilja, želim da podelim sa vama. Kad god se obraćam nekom ko pokazuje agresiju i nasilje, obraćam se strahu u njemu, a ne agresiji koju pokazuje, jer je to način da se ukupan nivo nasilja i mržnje smanji. Mrzeti je lako, to može svako. Opravdavati sebe da ne mrzimo, u stvari, nego samo smatramo da to i nije tako strašno jeste podstrekavanje na mržnju, podstrekavanje na nasilje i odbijanje da se prihvati koliku zajedničku štetu svima nama čini opravdavanje nasilja.
Nije nikakva veličina, ni politička ni poslanička, u tome da se na bilo koji način bilo koji problem gura pod tepih i ponaša, u kobajagi stavu o kobajagi politici i kobajagi društvu, kao da problem prevelike mržnje, prevelikog nedostatka dijaloga i nasilja, kao opredmećene mržnje, ne postoji u društvu. Postoji, i jedini način da ga uklonimo je dijalog u kojem ćemo se slušati, bez mržnje, strpljivo i sa željom da dođemo do problema. Mehanizam koji za taj dijalog imamo kao početak jeste zakon koji je pred nama.
Ne sumnjajući da će svi oni koji su zaduženi da vode računa da uklone preveliki nivo nasilja iz društva, da obezbede sigurnost, da se ukloni i porodično nasilje i vršnjačko nasilje i anonimno nasilje, kojeg su mnogi od nas žrtve, dakle, ne sumnjajući da će se svi potruditi da na tome porade, želim na kraju ponovo da pozovem da prihvatimo bilo koju verziju amandmana kojim će jasno biti definisano da krivično delo sa elementima nasilja traži do trideset dana pritvora. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su u sali prisutna 94 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Podsećam Narodnu skupštinu da utorkom i četvrtkom, nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu, sednica teče na osnovu člana 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, koji podrazumeva pravo predsednika odnosno ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da postavlja pitanje, odnosno da traži obaveštenje ili objašnjenje, i to usmeno u jednom obraćanju u trajanju do pet minuta, odmah nakon otvaranja sednice i utvrđivanja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu.

Molim ovlašćene predstavnike ili predsednike poslaničkih grupa da zatraže svoje pravo. Narodni poslanik Miloš Aligrudić.