Narodni poslaniče, molim vas, da se podsetimo zajedno člana 103. i obaveze da se govori o temi koja je na dnevnom redu, sa punim razumevanjem za vaše ocene o TV programu.

Tu se slažemo, narodni poslaniče, parlament se uvažava što poštujemo Poslovnik Narodne Skupštine, član 103. i govorimo o dnevnom redu.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 14 minuta, izvinjavam se 12 minuta, s obzirom na to da sam vas prekidala. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, on je poslednji prijavljeni govornik.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 30 sekundi.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine? (Da)
Narodna poslanica Slavica Đukić-Dejanović, predlagač akta, da li želi reč? (Ne)
U tom slučaju, a pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, uz zahvalnost narodnom poslaniku Zoranu Krasiću, u okviru predloga akta da izrazimo zahvalnost i predsednici Anketnog odbora, narodnoj poslanici Živodarki Dacin, koja je kao Pododbor u okviru Odbora za rad, zdravstvo i socijalna pitanja vodila i u ime Odbora predala Anketni izveštaj, o kome ćemo se izjašnjavati.
Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke, a pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o podnetom amandmanu i o Predlogu odluke u celini.
Pre nego što odredimo pauzu, na osnovu člana 85. stav 5, obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova raspravom o aktu koji u tom trenutku bude predmet našeg rada.
U skladu sa članom 27. danas ćemo odrediti pauzu od 13.05 časova. Popodnevni rad nastavljamo u 14.05, raspravom o 92. tački dnevnog reda, odnosno Predlogu odluke o izboru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Hvala vam.
(Posle pauze – 14.20)

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je trenutno rasprava o izboru Poverenika za ravnopravnost, na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije, koji je donela Narodna skupština. Raspravu o izboru Poverenika smatram jednom od najvažnijih rasprava koje smo vodili u ovom parlamentu, a koji se tiče jednog od dva dela kojim se svaka politika bavi.
Već sam u nekoliko navrata u obrazloženjima zašto ću glasati za neki zakon ili obrazloženjima zbog čega kritikujem neki zakon govorila o tome šta smatram da je predmet svake politike.
Svaka politika ili menja prostor, donošenjem regulacija o promenama tog prostora, pa, bez obzira, da li su to zakoni kojima u okviru rasprave o životnoj sredini razgovaramo o tome na koji način će u sledećih pet, deset, dvadeset ili koliko god hoćete godina unapred, Srbija koristiti svoje prirodne resurse, dakle, kada donosimo zakone iz oblasti kojima menjamo prostor u kojem živimo, kojim je definisana država Srbija, tada govorimo o politikama, o regulacijama koje treba da budu donete tako da taj prostor bude dobar i za generacije koje dolaze posle nas.
Gradnja nije samo infrastruktura, nije samo gde će biti rudnik, gde ćemo koristiti svežu vodu, gde ćemo koristiti prostor za poljoprivredu, gde ćemo koristiti prostor za gradove, na koji način ćemo ravnomerno regionalno razvijati Srbiju, sve to zajedno je promena prostora sa punom našom svešću i odgovornošću, svih nas narodnih poslanika, kako će Srbija izgledati nakon primene zakona kojim menjamo prostor. I to je jedna oblast jednako važna kao i druga o kojoj je danas reč.
A, ta druga oblast politike koja menja socijalne veze, politike kojom predlažemo regulacije, kojima menjamo društvene modele, kojima menjamo ono što je prihvatljivo ili neprihvatljivo u društvu, politike, kojima smatramo, da kada jednom budemo doneli regulacije, da će se menjati život svakog od nas pojedinačno koji živimo u Srbiji i to tako da će se menjati nabolje, da ćemo moći da tvrdimo da zato što je Narodna skupština donela nekakve zakone, neke regulacije, koje menjaju socijalne veze, koje menjaju društvene modele za pripadnike društva, da će kvalitet života svakog od nas pojedinačno svakodnevno biti bolji. I taj deo je deo politika kojima se bavi naša današnja rasprava, izborom Poverenika za ravnopravnost.
U tri dela ću podeliti svoje izlaganje. Prvi je, moja argumentacija u prilog kandidatkinje Nevene Petrušić. Drugi je, komentar o samom zakonu i, kao jednom izabrana, sa ukupnom većinom od nas 250 poslanika, dakle, sa 126 glasova narodnih poslanika, šta je to što će u svom budućem radu Nevena Petrušić izmeniti u društvenim modelima u socijalnim vezama, u svemu onome što mi smatramo da je društveno neprihvatljivo ponašanje, da je društveno nepoželjno ponašanje, da je društveno štetno ponašanje, da je diskriminacija bilo koga, a na osnovu onoga što smo u zakonu definisali kao diskriminaciju. Treći deo, moj komentar o kontekstu toka i vremena kandidature za Poverenika i moje ocene o tome, šta je u tom vremenu dok je tekla konkurencija za to ko će biti kandidat za Poverenika za informacije, moja ocene o tome, šta je tu društveno neprihvatljivo, društveno nepoželjno ili bi vrednosno trebalo da bude izbrisano iz našeg društva.
Dakle, Nevena Petrušić, umesto čitanja plodne i dugačke radne biografije Nevene Petrušić, njenih rezultata u naučnim radovima, njenih rezultata u sektoru kojim se bavila dobrovoljno tj. u nevladinom sektoru, gde se mahom bavila, zaista, pitanjima ravnopravnosti, njenih rezultata u onome što je uspela da pomeri kada je u pitanju Univerzitet u Nišu i Pravni fakultet. Pročitaću pismo podrške Neveni Petrušić za izbor na mesto Poverenika za ravnopravnost, koje je potpisalo 99 nevladinih organizacija i devet institucionalnih mehanizama, zbog toga što smatram da je sadržaj ovog pisma, osim mog ličnog stava, da je najbolja moguća kandidatkinja za ovo mesto, nešto što je najbolje opisuje o kvalitetima koje zahteva rad poverenika za ravnopravnost.
Pismo glasi: ''Dostavljamo vam ovo pismo podrške koje su udruženja građana i građanki tokom jučerašnjeg dana pružili kandidaturi profesorke Nevene Petrušić za izbor za Poverenika za ravnopravnost. Na osnovu neposrednih iskustava u saradnji sa profesorkom Petrušić, u proteklih više od 15 godina, znamo koliko aktivno i nesebično radi na zaštiti ljudskih prava i smatramo da je reč o osobi visokih profesionalnih i moralnih osobina, zbog čega i podržavamo ovu kandidaturu.
Profesionalni angažman prof. Petrušić u obrazovnom i naučnom radu i područje njenog naučnog interesovanja, Građansko procesno pravo, vansudsko rešavanje sporova, studije roda, osnivanje i rad na Pravnoj klinici Pravnog fakulteta u Nišu, kao i angažman na multidisciplinarnim rodnim studijama Univerziteta u Novom Sadu, specijalističkim studijama Porodične medijacije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, objavljeni naučni radovi i rad na istraživačkim projektima, uverljivo sasvim govore o profesionalnim kompetencijama kandidatkinje za obavljanje poslova Poverenika za ravnopravnost.
Profesorka Petrušić je istaknuta aktivistkinja u civilnom društvu već dugi niz godina, osnivačica i volonterka SOS telefona za žene i decu žrtava nasilja u Nišu od 1993. godine, osnivačica i članica ženskog istraživačkog centra iz Niša od 1997. godine, članica Izvršnog odbora Viktimološkog društva Srbije od njegovog osnivanja 1997. godine, a o njenom angažmanu u nevladinom sektoru svedoči više od 50 projekata iz oblasti rodne ravnopravnosti, zaštite od diskriminacije i rodnog zasnovanog nasilja, ljudskih prava, medijacije, preko 100 javnih predavanja i radionica posvećenih ljudskim pravima za aktivistkinje i aktiviste preko 40 nevladinih organizacija, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama regiona. Poverenje velikog broja građana i građanski koji su imali privilegije da sa njom rade i od nje uče, stekla je upravo kao aktivistkinja na polju ljudskih prava.
Sveukupan angažman profesorke Petrušić u oblasti ljudskih prava, posebno na području ravnopravnosti polova, bio je povod da joj se 2009. godine oda priznanje od strane misije OEBS, izborom za ličnost godine, za ono što je učinila na unapređenju ljudskih prava, ne samo na teorijskom planu, već i u praksi. Podrška koju pružamo kandidatkinji je izraz našeg uverenja da će ona svoje ekspertsko znanje i aktivizam stečen u civilnom društvu na najbolji način demonstrirati na poslu za koji je predložena. Naglašavamo da su se pored organizacija civilnog društva podršci pridružili i institucionalni mehanizmi za ravnopravnost, kao i mnoge ugledne ličnosti.''
U prilog uverenju da će Nevena Petrušić umeti da obavlja posao za koji ćemo, nadam se, sa naših 126 glasova, meni bi bilo drago da se baš na primeru izbora Poverenika za ravnopravnost pokaže politička zrelost Narodne skupštine, da se pokaže prvi rezultat dijaloga, koji u ovoj skupštini teče, između nas koji imamo različite političke stavove o mnogim drugim pitanjima. Moja je procena, i nadam se da ne grešim, da o pitanju potrebe da proverimo da li predlažemo pravu kandidatkinju za Poverenika za ravnopravnost može da bude dogovor takve vrste da se izbor Nevene Petrušić završi sa znatno većim brojem glasova od 126.
Tri dobre poruke bismo poslali time. Prvo, da nismo slepi i da ne živimo od predrasuda oko nečijeg političkog opredeljenja kada je u pitanju njegova profesionalna karijera. Drugo, podrazumevali bismo da demonstriramo zajedno našu zajedničku brigu da se o ravnopravnosti, odnosno o zabrani diskriminacije u našem društvu, zaista, na ozbiljan način povede računa. Treće, pokazali bismo da među sobom umemo da preskočimo češće izmišljene barijere, češće stereotipe i predrasude koje sami hranimo, češće potpuno nepotrebne, skoro, pa, sa uzrokom u političkoj nezrelosti, stavove, nego što to zaista postoji kao činjenica.
No, uverena sam da ako na slučaju izbora za Poverenika za ravnopravnost ne bude više od neophodnih 126 nije daleko dan kada će se neka slična rasprava o menjanju socijalnih veza u našem društvu i društvenih modela završiti tako što će nas 250 kazati – da, želimo da se na ovaj način menja Srbija, jer ne vidimo u tome ništa loše. Uvek može bolje i ne sumnjam da će doći dani kada ćemo među sobom razgovarati kako možemo da uradimo nešto bolje i šta svako od nas da uradi da bi bilo nešto bolje, ali da se slažemo oko osnovnih pravaca menjanja socijalnih veza i društvenih modela u Srbiji.
Čime će se baviti Nevena Petrušić? Zakon o zabrani diskriminacije, koji smo doneli u ovoj skupštini, jasno definiše koji su to posebni slučajevi diskriminacije koji će biti predmet rada Poverenika za ravnopravnost. Navešću ih zato što ih smatram važnim da se i o ovom zakonu, s vremena na vreme, odnosno svakako, kroz budući izveštaj o radu Nevene Petrušić, u našoj Skupštini vodin rasprava, jer takvu raspravu smatram od izuzetne važnosti za budućnost našeg društva.
Posebni slučajevi diskriminacije u Zakonu koji je Narodna skupština donela, a koji očigledno postoje ili mogu da postoje u našem društvu, jesu: diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina, zabrana verske diskriminacije, diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, diskriminacija na osnovu pola, diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, diskriminacija dece, diskriminacija na osnovu starosnog doba, diskriminacija nacionalnih manjina, diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti, diskriminacija osoba sa invaliditetom, diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje.
Svi pobrojani oblici diskriminacije govore nam, i predlagač zakona i mi svi koji smo za ovaj zakon glasali i oni koji nisu glasalo, nismo sporili da ovi oblici diskriminacije postoje u našem društvu i da je neophodno ustanoviti mehanizam, instituciju, da je neophodno ustanoviti institucionalni oblik borbe protiv diskriminacije koje su pobrojane kao posebni slučajevi diskriminacije.
Pre nego što kažem šta će onda biti zadatak Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u okviru nabrajanja posebnih oblika diskriminacije dužna sam da sa vama podelim svoje lično viđenje o tome šta raditi sa diskriminacijom u našem društvu. Diskriminacija, kao stav, nastaje kada bilo koga definišete na osnovu samo jedne osobine i kada imate moć da samo zbog toga što je neko žena, što je neko druge vere, što je neko nezaposlen, što je neko dete, malo i nezaštićeno dete, što je pripadnik marginalne društvene grupe, što je po bilo kom osnovu pripadnik neke grupe, samo zato generalizujete svoj stav prema njemu i zato što vam društvo ne brani to izričito, vi ''ga'' ili ''je'' diskriminišete.
Narodni poslanik dobacuje – pušači. Jeste, pojavljuje se jedan oblik netrpeljivosti, potpuno nepotrebne i kada je u pitanju navika koju društvo želi da proglasi nepoželjnom. Na sreću ili na žalost onih koji duvan koriste, oni nisu predmet ovog zakona, tako da Neveni Petrušić ne možete da se žalite. Jednom, kada zakon usvojimo.
Diskriminacija kao stav, dakle, nastaje kada vi generalizujete na osnovu jedne osobine i onda na osnovu pozicije moći koju imate tu osobu diskriminišete.
Kada smo 2002. godine, pa 2005. godine usvajali izmene i dopune Krivičnog zakona, odnosno Porodičnog zakona najveći problem u Narodnoj skupštini je bio utvrditi da postoji porodično nasilje. Najveća prepreka je bila utvrditi da diskriminacija unutar porodice, dakle, stav – ti si žena, ili ti si starica, ili ti si dete, ili ti si muž, sasvim svejedno kog je pola i roda, stav da samo zato što imaš neku poziciju u porodici neko drugi ima prava da te mlati, samo razbiti tu prepreku da to nije privatna stvar bio je ogroman korak za promene socijalnih veza u Srbiji, jer smo dalje mogli da krenemo sa stavom – nijedno nasilje, nijedna diskriminacija ne može da bude privatna stvar bilo koga. Svako nasilje je društveni problem.
Kada to utvrdimo, ponavljam zato svoju molbu da razmislimo o zajedničkom glasanju za Poverenika za ravnopravnost, kandidatkinju Nevenu Petrušić, onda možemo da počnemo da menjamo društvene modele koje nam je društvo do sada namenilo. Nijedno nasilje nije privatan problem. Svako nasilje je društvena tema i svaka diskriminacija je društvena tema.
Zašto insistiram na dijalogu o tome? Dozvoljavam naravno da mi se argumentuje da nemam pravo, ali živeći u društvu u kome imate dnevne slučajeve nasilja samo zato što niko ne kaže – ne može, dosta, ne damo, zato što smo mi predstavnici građana koji neće da trpe nasilje! Od lepih reči, od magijskog mišljenja da tradicija našeg naroda ili društva u kojem živimo nije takva da činimo nasilje nema nikakve koristi. Jedina korist koju možemo imati u menjanju socijalnih veza i društvenih modela u društvu u kojem nasilje postoji je da dovoljan broj nas svaki dan, dnevno, govori da je svako nasilje, svaka diskriminacija nepoželjno društveno ponašanje, neprihvatljivo društveno ponašanje.
Ne možeš da mlatiš nekoga u porodici ko je manji od tebe, ne možeš da se mlatiš na sportskim priredbama, ne možeš da upadaš u vozove i da udaraš nepoznate ljude, ne možeš ako si profesor da kažeš svom učeniku da je stoka, da je glup. Ne možeš ako si u javnim poslovima da se bez pristojnosti ophodiš sa onim drugim, ne sme da te zabavlja nasilje.
Gledajući vesti, gledajući oko sebe i putujući po Srbiji, primetila sam da postoji jedan broj ljudi, zato što im niko ne kaže da se to ne sme, koje nasilje zabavlja. Po mom dubokom uverenju to je poslednji stadijum u koji možete doći kao ljudsko biće, da vas nasilje zabavlja, da vam je smešno što neko nekom preti, što neko nekog diskriminiše, što neko nekog vređa, što neko nekog diskvalifikuje samo na osnovu jedne osobine koju ta osoba ima, pa bez obzira koja to osobina bila, a sve su osobine nabrojane u posebnim slučajevima diskriminacije, u Zakonu o zabrani diskriminacije, koji nas obavezuje na izbor Poverenika za ravnopravnost, a naša kandidatkinja je Nevena Petrušić.
Na koji način će se boriti protiv diskriminacije? Osim što smo obavezni da na predlog Odbora nadležnog za ustavna pitanja predložimo Narodnoj skupštini ko je kandidatkinja i osim što to može da uradi svaka poslanička grupa, mandat Poverenika je da se bira na vreme od pet godina i najviše može da bude birana dva puta.
Šta Poverenik za ravnopravnost može da uradi i na koji način svoje nadležnosti može da stavi u službu da se postepeno, ali uporno i sa svešću o tome koliko je volja za nasiljem duboko usađena u ljudima, dakle, šta može da uradi da se nivo nasilja, da se volja da vas nasilje zabavlja, da se volja za diskriminacijom smanjuje u svakom sektoru našeg društva?
Poverenik prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba ovog zakona, daje mišljenje i preporuke, podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja, podnosi tužbe iz člana 43. ovog zakona zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime i uz saglasnost diskriminisanog lica, odnosno ukoliko postupak pred sudom, po istoj stvari nije već pokrenut, podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona, podnosi godišnji potreban izveštaj Narodnoj skupštini, upozorava javnost na najčešće tipične i teške slučajeve diskriminacije. Tu ću se zaustaviti, ima još tri nadležnosti.
Zašto je potrebno upozoravati javnost na najčešće tipične i teške slučajeve diskriminacije? Zato što se čestiti svet i pristojan narod pred nasiljem povlači. Nećeš sa budalom da imaš posla. I, to je najpogrešniji mogući stav koji bilo ko od nas koji je nesklon nasilju, koga je baba naučila šta se radi, šta se ne radi, dakle, najpogrešniji mogući stav je povući se pred nasiljem, neću sa njim da imam posla.
Ako je suviše veliki broj nas koji imamo takav stav onda je Narodna skupština u obavezi da izabere lice koje u ime naše, u ime svih diskriminisanih istupa u javnosti i upozorava nas koja količina diskriminacije, koja vrsta diskriminacije postoji u našem društvu i koja vrsta nasilja postoji u našem društvu.
Poslednji minut praktično ću potrošiti na ilustraciju za jednu rečenicu o duhu kampanje koja je vođena oko izbora kandidatkinje za Poverenika za ravnopravnost, Nevene Petrušić.
Reči korišćene u toj kampanji ne služe na čast nikome, pogotovo ne onima koji smatraju da je njihovo polje rada smanjenje diskriminacije i da je njihovo polje rada borba za modernizovanu Srbiju, u kojoj će biti vladavine prava i u kom će svaki nasilnik biti kažnjen.
Imam razumevanje da strast i emocija i neznanje ponese i da ljudi pogreše u kvalifikacijama o nekome, kao što je kandidatkinja Nevena Petrušić.

Narodni poslanici insistiraju na opomeni, ja insistiram da završim rečenicu. Zahvaljujem i predsedavajućem i narodnom poslaniku.
Nadam se da će nakon izbora rad Nevene Petrušić biti na korist svima, i onima koji su kritikovali i nas koji je podržavamo. (Aplauz)

Dame i gospodo, poštujući kreativnost u opisu procedure, bez namere da bilo kome odričem pravo da bude kreativan, u izlaganju narodne poslanice Judite Popović je izrečena netačna konstatacija, a to je da je izbor kandidata Gorana Miletiće poništen.
Citiram deo Zapisnika sa sednice Odbora za ustavna pitanja "Za predlog da Goran Miletić bude predložen za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, glasao je jedan član, niko nije glasao protiv, devet članova je bilo uzdržano, a pet članova se nije izjasnilo. Predlog nije prihvaćen". Dakle, ne redi se ni o kakvom poništavanju u prilog iznošenja činjenica kada je procedura kandidovanja za Poverenika za ravnopravnost u pitanju.
Drugi deo odnosi se isto na moje razumevanje kreativnosti u nastupu, odnosno zameranju da predlagač, odnosno Odbor za ustavna pitanja, je izgubio kriterijume ili merila objektivnosti kada je Nevena Petrušić u pitanju, i to je prosto netačno. O tome govore podaci iz njene biografije, u materijalu koji je uz njenu kandidaturu dat. Dakle, sve kriterijume koje zakon zahteva, kandidatkinja Nevena Petrušić ispunjava, a objektivnost je relativna.
I jedna ili dve rečenice u to ime. Meni se sviđa kada nevladin sektor predlaže kandidate, sviđa mi se zato što je pretpostavka da u nevladinom sektoru sede ljudi, opremljeni znanjima, veštinama i svešću o opštem interesu. Ne sviđa mi se kada taj proces nije transparentan, dakle, ne sviđa mi se da karikiram, čuvena rečenica – ja nisam član nijedne političke stranke i pozdravljam sve u studiju, ja sam iz nevladinog sektora. Dakle, ako si član političke stranke onda se podrazumeva da nemaš svojstva i sposobnost za to da budeš objektivan niti da imaš kriterijume, a ako si iz nevladinog sektora da to imaš. Ni jedno ni drugo mislim da nije tačno, to bi trebalo da bude tema rasprava. Prema tome, ko god želi bilo koga da predloži za bilo koji javni posao mora da bude otvoren za pitanja i za kritike drugih.
Kao što ja imam dosta nisko mišljenje o transparentnosti donošenja odluka u političkim strankama, o čemu u mojoj političkoj stranci znaju sva tela, forumi, ličnosti i svi ostali, kao što se iskreno borim za reforme unutar političkih stranaka, tako isto mislim da je u Srbiji na delu jedna forma privatizacije nevladinog sektora, nedovoljno transparentna, bez potrebnih reformi i za nevladin sektor i za političke stranke i smatram da nam je potreban partnerski odnos kada je to u pitanju.
Nepotrebno je svoditi proceduru izbora kandidatkinje Nevene Petrušić na diskvalifikaciju objektivnosti predlagača. (Aplauz)

Replika je zbog traženja odgovora na pitanje zašto u predlogu za kandidaturu nije ''poverenica'' nego ''poverenik''. Kratak uvod, pre nego što dam odgovor, jeste moje duboko uverenje da je neznanje prirodno ljudsko stanje. To nije ni sramota, nije ništa, neznanje je prirodno. Učenje je napor, ali je dobar napor. To ume da bude zabavno i učenjem se smanjuje neznanje. To je nešto što je zanimljivo saznavati i nije sramota ne znati, ali imam problem kada je neko ponosan na svoje neznanje. Toga ima jako mnogo u Srbiji i zaista sa tim imam problem. Nemam problem sa neznanjem, ali promovisati neznanje i biti ponosan na to, e, s tim imam problem i protiv toga sam.
Sada sledi odgovor na pitanje zašto ''poverenik'', a ne ''poverenica''. Zato što tako piše u Zakonu. Biću prva, zajedno sa mojim dragim kolegom Miroslavom Markićevićem, da imamo izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, gde će stajati: "povernik/ca" ili "poverenik" ili ''poverenica". Imaćete u tome moju ličnu punu podršku, a nadam se da ću je obezbediti i u svojoj poslaničkoj grupi.
A, ono što je provejavalo, i nemojte mi zameriti na interpretaciji vašeg govora, zaista ne mislim ništa loše, jeste vaša izjava da je verovatno iznenađenje da iz jedne desne stranke u Srbiji dolazi takav predlog. Meni nije. Verovatno mnogima jeste, ali mnogi sa kojima radim već godinama i u Pokretu za žensku ravnopravnost i u svim vrstama akcijama kojim hoću da menjamo modele namenjene nekima u društvu, važim za nekoga ko smatra da nijedna od parlamentarnih stranaka, dakle, nijedna od parlamentarnih stranaka nije zagovornica diskriminacije. I ponoviću to onoliko puta koliko treba i znam na koliko teškoća nailazim kada druge društvene aktere pokušavam da nagovorim na dijalog sa svim parlamentarnim strankama, zato što tvrdim i znam da, ni u programu, ni u ideji, nijedna stranka ne zagovara diskriminaciju.
Prijatelji koji su mi bliski, bez obzira da li su stranački ili su iz okruženja koje se bavi borbom protiv svih oblika diskriminacije, protiv neravnopravnosti, meni pružaju isti stereotip koji smo mi podelili, da vi verujete da mislim da zato što ste iz stranke koja sebe naziva desnom da ne možete da predložite da postoji ženski rod za zanimanje. Mislim da je ovo dobar početak da zajedno radimo na tome da sva zanimanja budu i ženskog roda. Hvala vam. (Aplauz)

Zahvaljujem. Jedina parlamentarna stranka Nova Srbija i parlamentarna stranka G17 je, takođe, ispunjavala kvotu od 30%. Nemam nikakav problem da kažem da Poslanička grupa Nova Srbija ima 30% žena u svom sastavu i da je to 33% žena, drago mi je da je taj procenat iznad 30%, i drago mi je zbog atmosfere u kojoj vodimo rasprave, zbog toga što mislim da je to, kroz dijalog, kroz debatu, koliko god se mi razlikovali o mnogim pitanjima, jedini način da zaista pokažemo da smo ozbiljno mislili kada smo donosili Zakon o zabrani diskriminacije i da je ovo jedini način da dokažemo da naša odluka da ukažemo poverenje kandidatkinji Neveni Petrušić ima osnov u našem znanju i u kriterijumima, onim, koji su pravi za njen izbor.
Tema diskriminacije, u ovom slučaju vodimo replike oko samo jedne društvene grupe, dakle, oko žena u Srbiji, oko toga da li možete zanimanje kojim se žena bavi da bude u srpskom jeziku u rodu i broju, kako to srpski jezik zahteva, govorimo o tome ko je sve predmet diskriminacije i moj poštovani kolega Markićević je proširio u odnosu na ispisan spisak pojedinačnih diskriminacija koje smo naveli u zakonu. Ali, volela bih da takve detaljne rasprave vodimo ne samo povodom trenutne rasprave, odnosno oko izbora Nevene Petrušić za Poverenika za ravnopravnost, nego i na odborima i na onome o čemu se mi poslanici dogovorimo da treba da bude mesto na kojem će se voditi rasprava, zato što jedino iz takvih rasprava mogu ljudi zbog kojih mi postojimo, koji su nas poslali ovde da njihove poslove obavimo, da vide kakva je slika budućnosti Srbije, kakav je naš plan za Srbiju za godinu, za dve godine, za pet godina, za deset godina.
Mi kažemo – predlažemo Nevenu Petrušić, naš plan je da za godinu dana u njenom izveštaju vidimo koliko je smanjen nivo diskriminacije. Ko je uspeo, zahvaljujući svim narodnim poslanicima, Narodnoj skupštini Republike Srbije, da izbegne da bude meta diskriminacije? Šta je dobro Nevena Petrušić uradila? I, ako se već govori o tome, šta je politički interes DS, kada je ovaj zakon u pitanju, to je politički interes – da obavi svoj posao i da smanji nivo diskriminacije, kao što nam je politički interes da primenimo odredbe zakona koji se odnosi na razrešenje Poverenika za ravnopravnost, ukoliko nema rezultat.
Ako narod koji nas gleda vidi da umemo o tome da vodimo dijalog, a ne monolog, onda će i oni koji smatraju da imaju prava da se ponašaju nepristojno…
(Predsedavajući: Vreme.)
… prestati da se tako ponašaju. (Aplauz)

Sa zahvalnošću kolegi Krasiću, replika, odnosno razjašnjenje, kroz dijalog, oko legalnog i legitimnog stava koji on ima da je ovaj zakon nepotreban. Moj stav je da je zakon potreban, neophodan. A, razlog je da ljudi ne umeju, neće, ne znaju, sami od sebe da se jedni prema drugima ophode bez diskriminacije. I dok to pričate, bez regulacije, gde ćete nabrojati šta su sve oblici diskriminacije, ljudi neće sami od sebe prestati da diskriminišu nekog drugog samo zato što je različit po polu, rodu, uzrastu, po imovnom stanju, neće prestati da vas diskriminiše javna vlast, bez obzira da li sam ja neko ko pripada trenutno vladajućoj većini a vi opoziciji, što će se, nadam se, jasno u Srbiji ustanoviti kao proces da je normalno da se menja.
Vi imate jednu rečenicu koju mi ovde slušamo, a to je, da jedni drugima umemo da pretimo da će neko izgubiti izbore. To nije normalno. Izgubiti i dobiti izbore je prirodna stvar, ali to ne mogu da stavim u zakon, jer već postoji u izbornom zakonu, u broju političkih stranaka, u pravilima itd. To znamo, treba samo da naučimo praksom da menjamo svoje ponašanje jedni prema drugima, zato što imamo različita politička gledišta.
Zašto je potreban taj listing, ta mapa, taj spisak diskriminacije? Zbog toga što je regulacija o tome jedini način da ljudima kažete – to, što te stvari nemaju ime do sada, to, što nema nijednog propisa gde piše šta je sve diskriminacija, to ne znači da to ne postoji u stvarnosti. Naš zadatak je, i tu je deo vašeg izlaganja sa kojim se duboko ne slažem, da menjamo nabolje sve ono što vidimo da ne valja u društvu, imalo ime ili nemalo. Duboko verujem da ljudi mogu da menjaju, da slika može da se promeni i o političkim strankama, i o Srbiji, i o parlamentu, i da se smanji diskriminacija. Jedina tema je šta menjati i kako menjati, a da se može menjati, to, duboko verujem.
I razlog zašto mislim da je zakon potreban u ovoj fazi jeste upravo zato da se napravi jasna razlika između toga šta je društvo u obavezi, a šta nije kada neko nekog diskriminiše. Od primera koji ste dali kada je u pitanju policajac koji primenjuje silu, taj primer nema nikakve veze sa diskriminacijom. Ima, ako neko utvrdi i podnese tužbu Neveni Petrušić da je policajac nekoga diskriminisao primenom sile, da je primenio silu kao oblik javne vlasti, uslovno govoreći i široko, samo zato što je neko različit, po bilo kom osnovu.

Niste u pravu u dve tačke. Jedno je da je javni tužilac na bilo koji način donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije sprečen da obavlja svoje dužnosti. Moguće je da vas nisam dobro razumela dok ste pričali, ali javni tužilac ima svoje nadležnosti i u obavezi je da po nadležnostima postupa, bez obzira da li radi sam ili po prijavi. O tome se u ovom zakonu ne radi. Mislim da svi mi ovde to znamo.
Ako hoćete da menjate društvene modele, da nešto proglasite društveno neprihvatljivim, nepoželjnim u društvu, onda imate dva izbora pred sobom. Jedno je da donesete regulaciju, propis, zakon, kako god ga stručno nazvali, nisam stručnjak za prava, dakle, da u tom članu zakona propišete koja je vrsta ponašanja zabranjena zato što je zasnovana na predrasudama. To morate da radite po nekom listingu, kao što je u Zakonu o zabrane diskriminacije navedeno, šta mi smatramo, u ime promena u društvu, kao zakonodavno telo, da je nepoželjno. U tom članu zakona kažemo svima – ova vrsta ponašanja je zabranjena, zato što je zasnovana na stereotipu, na predrasudi, na patnji nekog drugog koga diskriminišeš samo zato što je različit.
Druga vrsta je da učestvujete u javnim kampanjama, da razgovarate sa ljudima svaki dan i da u dijalogu pokušavate jedni druge da ubedite da ono što vi smatrate da je nepoželjno i neprihvatljivo da i drugi prihvati da je nepoželjno i neprihvatljivo. Takvi zakoni su najvažniji zakoni za mene i onog dela politike koji se bavi promenama socijalnih veza.
Zabrana diskriminacije ima dugu tradiciju donošenja propisa, i u delu u kojem ste govorili o Ustavu i obavezama koje proističu iz Ustava vi i ja se potpuno slažemo. Ali, ova dela, jednostavno, nisu dovoljno jasno definisana u bilo kojim drugim propisima, nisu predmet krivičnog zakonodavstva i usmereni su na to da napravimo kvalitetniji svakodnevni život ljudima koji žive u Srbiji.
Verbalno ćemo svi biti iza rečenice – ne treba niko nikoga da diskriminiše. Ko će od nas okrenuti glavu u parku kada vidite da se diskriminiše mlada Romkinja? Ko će reći – nemoj to da radiš? Ko će od nas okrenuti glavu kada vidite da sin diskriminiše oca od 80 godina ili ćete okrenuti glavu? O tome se radi.
Mi imamo obavezu da svima nama kažemo – ono što je poželjno, prihvatljivo ponašanje je da u parku, ako vidite da se diskriminiše mlada Romkinja kažete onom ko to radi – nemoj to da radiš! To se ne sme raditi! To je poenta zakona. (Aplauz)

Iskorišćeno sedam minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, posle njega narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Iskorišćeno od vremena poslaničke grupe je 9 minuta i 45 sekundi. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, pravo na repliku.

Reč ima ministar Dragan Šutanovac.