Zahvaljujem.
Od svih zakona koji su na dnevnom redu, ja ću sa predstavnicima Vlade podeliti opaske o tri, uz prethodni uvod da ja zakone nikada nisam čitala, neću čitati, ne čitam, kao zakone koje predlaže neko ko je Vlada koju podržavam i kojoj sam opozicija. Srećom tu je ministarka Slavica Đukić Dejanović i zna da je to tačno. Ja gledam zakone, predloge zakona i rešenja kao tekst koji treba da menja živote ljudi, ko god bio Vlada i ko god bio opozicija. I zato sam odabrala ova tri zakona pošto svi drugi na dnevnom redu su opet zakoni, ja tako čitam dnevni red, bi li ja to stavila na dnevni red da nije Vlada kojoj sam opozicija, nego koju podržavam? Bih, pošto se radi o tehničkim detaljima u mnogim zakonima, ili se radi o neminovnom usklađivanju.
Međutim, ova tri zakona se izdvajaju. Po onome što se često čita u zakonima koja god Vlada da ih je predlagala, i što ja smatram jednim dubokim ožiljkom populizma kod nas i etikom dobrih namera bez etike odgovornosti.
Prvi od tih zakona je Zakon o ratnim memorijalima i prvo dve opaske zašto je dobro da uopšte bude na dnevnom redu, zato što mi nemamo taj zakon. Lično osećam, kako da vam kažem, žao mi je, jer vam je dokaz da ovog zakona nema 40 godina, dokaz nedostatka samopoštovanja u ovom narodu. Dokaz namera, pričaćemo kakvi smo junaci, gde smo sve bili, ko je sve stradao, ali memorijala nemamo. Neko će doći sa nekog mesta, pa će nam to napraviti. Zato je dobro što je on tema našeg dnevnog reda i dobro je što pokazuje jasne namere. Dakle, da imamo uređen sistem kakvi, gde, čiji, kome, memorijali mogu biti uspostavljeni, kakvi imaju biti uklonjeni i o kakvima i kojima ko odlučuje da bi se znalo čemu i na kom mestu će biti memorijal kojim slavimo one koji su poginuli iz nama i danas i onda visoko vrednosnih razloga.
Šta nije dobro u ovom zakonu? Način na koji je definisano da će se memorijali podizati oslobodilačkim ratovima. Pretpostavljajući da svi znamo koji su to oslobodilački ratovi Srbije, bila ona Srbija, bila ona kneževina, bila ona u sastavu Kraljevine, bila ona u sastavu SFRJ il SRJ, ali prosto imate opaske. I, verovatno za većinu strašnih ratova od ukupno sedam kojih je sto godina Srbija imala, svakih pet godina neki rat za dvadeseti vek, dobro smo i premakli, takvi kakvi smo. Dakle, nije dobro zato što imamo nedostatak odgovora na važno pitanje, koje smo ratove devedesetih izgubili, u kojima smo ratovima pobedili, koji su od tih ratova bili oslobodilački, da bi mogli po ovom zakonu biti predmet bilo koga ko će odlučivati o memorijalima.
Ponovo mi je drago što je ministarka Slavica Đukić Dejanović tu, jer zna da sam se možda s previše emocija i sa previše grubih reči našim zajedničkim bivšim prijateljima u koaliciji i ljudima iz njene stranke i iz moje, zamerala što nema jasnog spiska ljudi koji su poginuli u ratovima devedesetih, bez obzira da li su pripadnici bezbednosnih snaga, vojske, policije i što nema ni spiska civila. Pa, su neki ljudi u ministarstvima kazali, mi smo taj posao radili. Ja sam im se izvinila, pošto se radilo o tome da nemate javno taj spisak ljudi, da nemate spomenika, da nemate memorijala, ljudima koji su stradali devedesetih, ali je dobro bar što imate u ministarstvima ljude koji vode računa o svom poslu i vode evidenciju.
Ako ovaj zakon pomogne da nađemo odgovor na pitanje koji su to ratovi koje smo izgubili, u kojim smo to ratovima 90-ih pobedili i kako ćemo da se odužimo ljudima koji su u tim ratovima stradali, jer njima nije važno da li su ti ratovi bili oslobodilački, da li u njima nismo učestvovali, da li su to ratovi u kojima niko nije izgubio, niko nije pobedio, to prvi put sam čula kao odgovor na moje pitanje. To su mrtvi ljudi koji su poginuli na svojim dužnostima ili su poginuli kao civili. NJima smo dužni. NJihovom životu i njihovoj smrti.
Dakle, ako će to poslužiti da se poklonimo bilo kom memorijalu na kome će biti imena tih ljudi, onda će taj zakon iz etike namera preći u etiku odgovornosti. Ako neće poslužiti, onda će ostati na nivou etike dobrih namera da među sobom razmenjujemo mitove, o davnim vremenima, tempi pasati o tome kada je vladalo junaštvo, čojstvo i herojstvo među nama. Mislim da ga i sada ima, ali da nam je samopoštovanja vazda nedostajalo i da ga i sada teško gradimo.
Kada je reč o samopoštovanju, to je mit za koji vežem komentar o drugom zakonu, a koji takođe oslikava dobre namere. Smatram da je potrebno doneti propis koji se tiče sezonskih radnika. Prosto, ti ljudi su negde u brisanom prostoru, margina raznih zakona, izloženi svakoj vrsti nepravde, zbog toga što nema ko da ih štiti, a i ovako, u smislu društvenih grupa, spadaju među ljude za koje se podrazumeva da niti one imaju, znate kako se kaže, poznanstva na visokim mestima, pa da reše svoje radne probleme, niti imaju dovoljno novca za iole pristojan život. U tom smislu je propis o sezonskim radnicima u redu. Trebalo ga je doneti.
Kada čitamo pažljivo odredbe kako će ovaj zakon menjati život sezonskih radnika, nažalost vidim jednu loše sakrivenu nameru i nadam se da grešim, iskreno se nadam da grešim, a ta loše sakrivena namera ovog zakona je da se zbog njega menja statistika nezaposlenih u Srbiji. Grešna nam duša ako to radimo zbog 50.000 radnih mesta.
Zašto se čita ta loša namera koja se zove dobrom namerom? Zato što gledam šta se meni dešava ako sam sezonska radnica koja je došla da bere borovnice. Imam usmeni dogovor sa poslodavcem, nemam garancije da će mi zarada biti uplaćena, ima obaveza potvrde da ja postojim i da sam radila. Država, društvo i Vlada i ova Skupština videće samo tu potvrdu. Neće videti ništa drugo. Neće videti mene, neće videti da li sam dobila tih 20.000 dinara za rad ili nisam, neće videti da li su mi povređena prava. Videće potvrdu.
Prosto da vam kažem, vrednosno, moram da budem protiv toga. Ovde sam već podelila svoj stav da sam protiv tog ponavljanja narativa da mi nemamo poslova, nama treba da se prave radna mesta, nema posla. Nije tačno. Posla ima. Robovi su imali posla, svaki dan, ceo dan. Žene imaj posla, vasceli dan. Nije posao problem. Zarade su problem. Meni je žao što i na ovom zakonu kao na bilo kom drugom, koji se tiče prava ljudi koji rade, nećemo da razgovaramo o zaradama, jer kada uspostavite tu vrednosnu ideologiju nema posla, ćuti, može biti i gore, ne usmeni dogovor, 20.000, ćuti, može biti i gore. Ja moram da budem protiv ko god bio Vlada, ko god bio opozicija zato što politika nije u tome da može da bude gore. To je jednostavno, vidimo, to živimo. Politika je u tome da može da bude bolje.
Dakle, da li će ovaj zakon obezbediti 60.000 sezonskih radnika osnovna prava, sigurnost i plaćanje doprinosa, to ostaje nama da vidimo. Meni bi bilo drago da ja u svojoj proceni grešim i izviniću se i ministru Đorđeviću, predsednici Vlade i vama ako se pokaže da ovo ne utiče na podatke koje će RZS da daje o statistici nezaposlenih. Bude li uticalo, onda nećemo imati problem, pošto Vladu baš briga šta ja mislim o tome koliko je to loše.
Zašto mislim da je loše da vas bude baš briga ako ja budem u pravu? Zato što smo od ministra čuli ispravno razne brojke, od broja onih koji su u sivoj zoni, sezonskih radnika, preko broja poljoprivrednih nezaposlenih i ostalih, vrlo rečito. Međutim, nismo čuli ključnu brojku zbog koje kao donosimo zakon, a to je smanjenje sive ekonomije. Nismo čuli koliko će biti smanjena siva ekonomija, ako ćete vi registrovati sve sezonske radnike. Čuli smo da je njihov procenat trenutno u odnosu na ukupni skoro 20%. Dvadeset posto od čega? Taj procenat sam zabeležena. Rekao ministar 20,8% sive ekonomije.
Sedamdeset hiljada ljudi, da im dajete po hiljadu evra, ne može da napravi 20% sive ekonomije, kako god da okrenete. Sezonski radnici nigde nisu, pa ni u Srbiji ključni problem sive ekonomije. Ne prijavljeni rad u celini jeste, naravno. Ako će potvrde o tome da su usmenim dogovorom oni isplaćeni smanjiti tu sivu ekonomiju, ponavljam, reći ću - pogrešila sam, ovaj zakon nema lošu nameru da kozmetički, poput radnih anketa, smanjuje broj nezaposlenih.
Zašto smatram da je to legalno raditi? Nije legitimno raditi, ali legalno jeste. Svaka Vlada će pokušati na polovini svog mandata da što sjajnije prikaže svoje rezultate. Nikada u meni nećete čuti kritičara zato što to radite. Šta ćete drugo da radite, nego u pola mandata da vičete – ovo je super, ono je super, ono je super! Ne valja kad ima samo populizma kojim se viče da je sve super. To ne valja nikome, ni Vladi koja promoviše svoje rezultate.
Zašto to govorim? Zato što bi meni bilo drago da me neko čuje, pa da ova Skupština počne da radi ono zbog čega postoji Ustav, a to je da imamo dijalog o tome da plaćanjem doprinosa kod sezonskih radnika ćemo smanjiti sivu ekonomiju i učiniti dobro njima i učiniti dobro fondovima, a da nikad ovde nismo pričali da svaki zaposleni u Srbiji za 40 godina radnog staža 34 hiljade evra uplati u Fond za zdravstveno. Izračunala sam da svojom voljom i u zdravlju i veselju rodim četiri deteta, imam jednu operaciju i ja sam potrošila za sada sedam hiljada evra i nadam se da više neću ni evra, dok ne umrem, a dala sam već evra i evra. Dakle, nije u pitanju – uhvati poslodavca da ti da potvrdu, već je u pitanju – nedostatak dijaloga ovde. Šta se dešava sa 34 hiljade evra svakog od nas koji se uplaćuje u Fond za zdravstvo? Kako se upravlja tim novcem?
Za Fond za penziono 40 hiljada evra svako uplati. Imali smo ovde populizam protiv kojeg sam bila, biću i vazda ću biti i ovde i u Evropi, da mora da se produži radni staž, jer nema ko da zaradi penzije. Životni vek u Srbiji je 72 godine za muškarca, 77 godina za ženu. Sada već rade do 65. Namera je, srećom, odustala je Vlada, koliko znam za sada, da se produži do 67.
Kazaću vam kako čitam taj zakon da dođe u Skupštinu, kao što sam čitala i onaj da muškarci rade do 65, a prosečno žive 72, ako budeš ljubazan da umreš na radnom mestu, pošto smo mi pare tvoje u Fondu za penziono negde izgubili. To nije greška ove Vlade, nije moja greška, nije vaša greška, ali to je stanje stvari u Srbiji o kome nećemo da razgovaramo. Umesto toga, govorimo o sezonskim radnicima sa pričom da će potvrde koje će oni imati učiniti da oni rade pravednije, da zarade bolje, da budu poštenije plaćeni i da budu socijalno, zdravstveno sigurni i da imaju ono što bi trebalo da ima svaki radnik.
Poslednji zakon na koji imam opaske je Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nema niko razloga, mislim ideološkog, političkog ili ličnog, kako god hoćete, da ne učestvuje dobrom idejom i razumnim pitanjima u dijalogu o tome kako da pomognete porodici sa decom. Apsolutno ne vidim nikoga ko bi trebao da kaže – to ne treba raditi, jer smo mi organizovani u društvo da bi država imala sektore kojima pomaže sve društvene grupe u starosti, po polu, po zaposlenosti, kako god hoćete, jer smo organizovani u državu. Ako živimo u državi tako da nikog nije briga kako živi onaj drugi, onda to nije država ili jeste, ali se zove zarobljena država i nije baš od koristi za razvoj društva.
Dakle, u startu sam za bilo koje rešenje koje će podrazumevati da smo počeli da razmišljamo s poštovanjem i sa brigom o tome kakvo je društvo u kome će odrastati naša deca. Meni je to važnije pitanje od toga koliko dobiješ za prvo dete. Da li je to društvo prijateljski orijentisano prema deci? Ja mislim da nije. Ni prema starima, ni prema deci, a bogme po ovoj raspravi vidimo ni prema ženama. Mislim da je to veći problem od toga da li će biti 10 godina po 12.000 mesečno, 15.000 ili će biti pet godina, ali to opet nije tema koja ikoga zanima u Srbiji, koliko god ja smatrala važnom. Ja je smatram i važnom i legitimnom.
Šta su u tom slučaju manjkavosti ovog zakona? U samim odredbama nemate manjkavosti. Ako budete imali novca u budžetu, a izračunato je da ima, onda će biti isplata i to tako da se dobija za prvo, drugo, treće i četvrto dete.
Zašto kažem – ako bude novaca? Zato što ja sam deo porodice četvoročlane i ja sam jedna od 17.131 porodice sa četvoro dece u Srbiji. Nas 17.131 je rešilo da ima četvoro dece. Volimo. Kad bi sve bilo iz početka i opet bismo. Dakle, nije u pitanju imate li vi novca za nas 17.000 porodica. Nemate zato što to što imate, kada imate porodicu sa puno dece to nema cenu. To ima samo vrednost.
Ne govorim to zbog toga što smatram da je ovaj novac koji je sad smišljen premali, nije dobro izmeren. Govorim vam zbog broja koliko ljudi u Srbiji ima četvoro dece, 90 i nešto hiljada porodica sa troje dece. Zbog broja vam govorim. To su živi ljudi, muškarci i žene.
Ako ćemo da zaista pomerimo društvo naše da postane prijateljsko prema deci, prema porodici, ne mitom, ne populizmom, ne busanjem u grudi i izmišljenim rečima koje su potpuno bez značenja, a ostavljaju porodice nesrećne u nasilju, ostavljaju žene ponižene, ostavljaju stare ljude u situaciji da ja pitam mog vršnjaka, jer ja sam u godinama kada mu umiru roditelji, kada pitam – kad si video mamu, a on kaže – u domu je, ne pitam ja - gde je, ja pitam – kad si je video? Dakle, to je meni mnogo ozbiljniji problem nego što je koliko ćete vi iz budžeta proceniti da treba kojoj porodici.
Ono što ne valja što prati ovaj zakon, ne valja nikako i ponovilo se i u ovoj sali, što se pretvorilo u jedan populistički stav o zadacima žena da rađaju. To da zaboravimo. Svi da zaboravimo. Dete je rezultat dogovora muškarca i žene i muškarac i žena odlučuju o rađanju do trenutka začeća. Niko ne mora da rodi dete i ne možete izuzimati muškarca iz odgovornosti za začeće. Ali ne smete dozvoliti ni jednom muškarcu da zbog mitova i ispraznog populizma odlučuje o slobodi izbora za žene. To je nedopustivo u 21 veku. Nedopustivo. Niti jednoj ženi smete dozvoliti da mitom i ispraznom retorikom i populizmom odlučuje o slobodni izbora za žene.
Ako te dve stvari skinete od ovog zakona, onda ćemo se razumeti šta ja kritikujem. Ne odredbe u zakonu, ja bih drugačije oblikovala, naravno, ali to je vaše pravo, nego atmosferu koja je pratila i ono što je podsticaj rađanja i ono što je natalitetna politika i izostanak potpuni stav da svaka žena ima pravo na izbor. Pravo na izbor je da imaš četvoro dece, pravo na izbor je da nemaš dete, pravo na izbor je da imaš jedno dete, pravo na izbor je da živiš sama, pravo na izbor je osnovno ljudsko pravo, da si vlasnik svog života, svojih izbora.
Ako nastavimo sa retorikom šta su sve obaveze žena i gde to sve piše i kako je to već vekovima tako, ne da nećemo imati poveći natalitet, imaćete samo rast neprijateljstva u društvu prema ženama, deci, starima, prema svima onima koji ćute i neće da koriste populizam, mitski rečnik i sve ono što je inače slika jezika koji se koristi i kad su pitanju sezonski radnici i kada su u pitanju porodice u kojima hoćete da podstaknete rađanje i kada je u pitanju ono najosetljivije kakve ćemo to spomenike, memorijale, koga ćemo da se sećamo i zašto u našem društvu.
Imam nekoliko amandmana na zakone bez nade da ću stići na red da razgovaram o amandmanima, pošto je ovde popularno da jedan član i gotovo, ali bih vas stvarno molila da pogledate amandmane pošto su razumni i pošto mogu da učine dobro zakonu. Hvala vam.