Ministre, ja se zaista slažem da udžbenik može da se radi ranije. Znači, ja mogu nekim poslom da se bavim unazad 20 godina i da pravim svoje beleške i sačekam trenutak, ali ne sme sistem da se osloni na to. Ne možemo mi da računamo da su neki ljudi sada jako maštoviti, kreativni, jako dobronamerni, hoće da doprinesu sistemu, imaju izvanredne ideje i sada su oni nešto pisali, očekujući da će biti taj plan i program promenjen, odnosno neće. Da li mogu da znaju baš i kom smeru će biti promenjen?
Nije stvar pisanja udžbenika samo da postoje ishodi i standardi. Jasno je nama, postoje, da kažem, usmeravanja koja su dobra zato što postoje, a koje treba svakako razvijati. Vi ste u timu sa drugim ljudima. Vama treba lektor, vama treba ilustrator, vama treba toliko saradnika, jer vi hoćete da jedan vrlo kvalitetan napisan sadržaj u prvom koraku date komisiji na davanje stručne ocene. Što budu bolji uslovi, pa da kažem, i naravno duži rokovi, očekujemo da će ponuđeni sadržaji udžbenika biti daleko kvalitetniji, a onda će i stručna komisija imati prostora da mnogo lakše uočava, da daje preciznije, bolje ocene.
Zašto je udžbenik važan? On se prostire na ceo sistem obrazovanja, na svu populaciju, na sve zainteresovane. Tema je kvalitet. Važno je da znamo kada će se nešto dešavati. Svet se menja, znanja se menjaju, naše potrebe se menjaju.
Nama je predsednik Vlade pre izvesnog vremena rekao, čuli smo na vestima – dualno obrazovanje, i od sutradan počinjemo da pričamo o tome. Treba, ali vam kažem, moramo da imamo jednu precizniju informaciju i usmerenje.

Mi smo hteli ovim amandmanom da malo korigujemo ovaj član zakona. Nama zaista jeste jasno ko su povezana lica i koja lica ne treba da učestvuju ni u kakvom poslu u kome dolazi do sukoba interesa. Ali, prosto, u prethodnom rešenju zakona iz 2009. godine bio je član zakona gde se tačno navodilo koja lica u kojim srodničkim vezama i, da kažem, u kom stepenu srodstva ne mogu da učestvuju u pojedinim ili bilo kojim drugim poslovima koje država vidi kao mogućnost za korupciju i za unižavanje pravde i pravnog poretka u državi.
Mi smo mislili da mi nismo te probleme, kao društvo, rešili. Ovaj zakon, kada smo u načelu pričali o njemu, rekli smo – ima puno primera iz ranije prakse koje sada hoćemo da rešimo. Mi mislimo da je ovaj deo teksta mogao da se nađe, ne bi bilo naodmet, ne bi bio štetan, samo bi još jednom upozorio one koji učestvuju u procesu izdavanja i odobravanja udžbenika na koje srodničke ili bilo koje druge veze moraju da računaju, odnosno koje moraju da imaju u vidu da ne bi doveli do toga da se udžbenik povuče, da plate kaznu itd. Toliko.

Moja poslanička grupa je, naravno, uložila ovaj amandman na ovaj član. Zaista se ne slažemo sa time da je najmanji rok dve godine.
Ja ću sada taksativno pokušati vama, ministre, a i vama kolegama, koji pokazuju želju da učestvuju, ali prosto nisu u sistemu, da kažem kako to izgleda, kako izgledaju neki rokovi u obrazovanju.
Sa dve godine obrazovanja položite ispit za licencu i postanete neko ko samostalno može da realizuje nastavu i da ocenjuje učenike. Pet godina vam je dovoljno da biste konkurisali za poziciju direktora. Najmanje osam godina, ako želite da steknete imenovanje pedagoškog savetnika. Najmanje 10 godina, ako želite da napredujete u službi i postanete samostalni pedagoški savetnik. Naravno, najmanje 12 godina, ukoliko hoćete još više da napredujete.
Da li je sada moguće da bi neko bio pedagoški savetnik, najniži nivo napredovanja nastavnika, da mu treba najmanje osam godina da bi stekao i da bi imao kvalifikovane i priznate kompetencije na osnovu kojih može da razgovara sa kolegom, da ide da mu posveti čas, da razgovara sa studentom, da bude mentor? Za to mu tražimo najmanje osam, a za procenu kvaliteta udžbenika koja se direktno tiče sistema na nivou države, kažemo najmanje dve godine.
U slučaju da sam učitelj, ja sam samo jedne godine predavala prvom razredu, druge godine sam predavala drugom razredu, i vi kažete dovoljno. Ja ne znam šta je udžbenik trećeg razreda. Ja ne znam šta je udžbenik četvrtog razreda. Ja nisam prošla kroz taj proces kao nastavnik. Ja nemam samovrednovanje lično. Ja ne znam šta su moji učenici samnom i sa tim udžbenicima postigli. Zaista mislim da nije dovoljno.
Uz najbolje namere da kažemo da ovi ljudi će proći obuku, pa onda ja mogu da kažem u zavodu za vrednovanje, unapređenje, koji god hoćete od dva, imamo sjajne stručnjake. Napravite ekipu od njih, oni će verovatno i držati obuku. Mi ćemo imati puno poverenje u njihovu stručnost, jer oni godinama sa svih aspekata najbolje poznaju sistem i kako se elementi ukrštaju. Da mi za dve godine nekom ko je tek položio ispit za licencu kažemo – proveri udžbenik Biljane Trebješanin, Gaćanović Biljane, Ljiljane Novković, koje imaju po 30 godina staža, i onda ćemo napraviti komisiju u kojoj neko ima 30 godina staža, neko ima 2. Hoće li oni biti ravnopravni kao saradnici? Da li će onaj ko ima manje godina da se povuče, da kaže – pa ja stvarno poštujem vaše iskustvo.
Nama treba kompletna konzistentnost sastava komisije. Znači, sve ovo pričam samo zato što brinemo o kvalitetu udžbenika. Mi ovaj zakon donosimo, ja mislim, iz najvećeg, iz prvog razloga, to je razlog prvog nivoa kvalitet udžbenika, kvalitet obrazovanja, a sve ostalo mora da pomogne i mora da uđe u tu sinergiju. Hvala.

Član 22. se odnosi na stručnu ocenu. U stavu 4. se kaže: „Komisija pre donošenja stručne ocene može jednom vratiti izdavaču rukopis udžbenika na doradu, radi otklanjanja manjih nedostataka“. Znači, može a ne mora.
Zato smo mi mislili da bi, prosto radi neke korektnosti, a imamo u diskusijama priču o tome da su udžbenici puni grešaka na različite načine, u članu 22. stav 4. reči: „manjih nedostataka“ zamenili rečima: „greškama i omaškama u tekstu imena, naziva, brojeva, pravopisnih grešaka, neadekvatnih ilustracija i slično“.
Amandman je odbijen jer je rečeno da ako se navedu sve greške, da će to stvoriti ograničenja u broju mogućih grešaka.
U članu 39, novo izdavanje udžbenika, se kaže da promena sadržaja iz stava 1. ovog člana ne smatra se kada pričamo o novom udžbeniku, ispravljanje grešaka i omaški u tekstu, imena, naziva, brojeva, pravopisne greške, zastarele ilustracije. Znači, amandman koji dajem odbija se jer je ograničen i ne može se nabrojati šta je sve greška. Ovde se kaže – to nije razlog za izdavanje novog udžbenika. A ja onda pitam – šta je greška? Šta je manja greška, ministre? Evo, ja sad stvarno ne znam šta je manja greška. Ja znam šta je materijala. Ali, da li će komisija kojoj se ostavlja na slobodnu procenu vratiti rukopis na popravljanje ili ne, njima se ostavlja da kažu šta je manja greška – a oko čega će oni da se slože, znači, šta je greška u udžbeniku? Hvala.
Na član 22. amandman je podneo Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Predstavnik predlagača prihvatio je amandman na sednici nadležnog Odbora, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 23. amandman je podnela narodni poslanik Olena Papuga.
Da li neko želi reč? (Ne)
Zahvaljujem.
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov, Balša Božović, Jovana Jovanović, Dragan Šutanovac, Vesna Marjanović i Borislav Stefanović.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Znači, član 42. – kaznene odredbe. Mi smo u našem poslaničkom klubu, razmatrajući ovaj član zakona, došli do ideje da ova kazna u stavu 2. gde se kaže – novčanom kaznom od 100 do milion dinara kazniće se lice za prekršaj, izdavač, pravno lice, odnosno preduzetnik, novčanom kaznom u iznosu od 50 do 250 hiljada dinara, pa u stavu 2. kaže – ako prodaje udžbenik, priručnik i nastavni materijal po ceni koja je viša od najviše maloprodajne cene sa PDV. Mi smo mislili da to nije dovoljna kazna i da ona treba da pređe u ovaj prvi deo člana koji se vodi pod stav 1, gde je kazna za prekršaje koji su navedeni od milion do dva miliona dinara. Vi ste to uvažili, usvojili ste nam amandman.
Zašto mislimo da smo u pravu? Zato što pre svega postoji jasno uputstvo, određuje se cena udžbenika, zna se koja je najviša moguća i izdavač to zna i zaista ne bi trebalo da ulazi u nezakonite radnje kojima će steći veliku materijalnu dobit. Prosto vidim, kako da vam kažem, u ovom zakonu i u ovom članu koji smo predložili jednu vaspitnu meru. Hajde da se odučimo od razmišljanja da možemo da činimo koruptivne aktivnosti, da možemo da ulazimo u kriminal, a da ne bude dovoljno sankcionisani. Ovim članom smo opomenuti, pa ko voli, neka vidi šta će.

Žao mi je, ali zaista moram da se priključim ovoj diskusiji, s obzirom da Socijaldemokratska partija uložila svoj amandman. Kod nas je glasio – da se dodaje da taj broj ne može biti manji od četiri.
Zašto smo ovako razmišljali? Pa, evo, počeću od prve pretpostavke, a to je - svi mi imamo iskustvo obrazovanja i svi smo fakultete završili sa definisanim brojem ispita. Da li ćemo zbog toga reći da su naše diplome manje vredne? Da li ćemo zbog toga reći da smo manji kvalifikovani stručnjaci? Mislim da nećemo reći.
Ako je došao trenutak da se kolegama studentima omogući da imaju taj u ovom trenutku za mene nedefinisan broj ispitnih rokova, jer to što nešto nije uokvireno kao najmanji iznos, svakoga dovodi do razmišljanja da će biti veći. Znači, okvir nije četiri, sigurno će biti više, a niko ne misli - a šta ako bude manje? U našoj diskusiji provejava stav da će biti više. Pozivamo se autonomiju univerziteta. Zašto ja imam stav da odmah da će odmah biti više? To će univerziteti sami odrediti. Naravno da su se uvek razlikovale studijske grupe, po prirodi stvari moraju da se razlikuju, i to nije danas novina koju mi specijalno pothranjujemo izmenama ovog člana zakona. Ali, u cilju podrške tome što je novo, mi idemo u susret novini. Ukoliko nas za četiri godine mi kažemo – zbog promene člana 90. Zakona o visokom obrazovanju naši studenti su postali uspešniji studenti, kraće studiraju, imaju veću prosečnu ocenu, a ukupno na šangajskoj listi Beogradski univerzitet je porastao, kažemo mi sebi, naš je cilj 50 mesta. Mislim da ćemo, ako budemo mogli na taj način da merimo rezultate, biti veoma ohrabreni da možda i u nekom sledećem koraku napravimo nešto što je veliko, novo, značajno i što prosto za mene čini se kao jedan mali istorijski trenutak u sistemu visokoškolskog obrazovanja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, drage kolege, evo jednog zakona, reći ću, o kome svi znamo. Imamo iskustva, prosto zato što smo svi prošli sistem obrazovanja, a nemamo često baš priliku da pričamo o zakonima koji su nam, onako da kažem, i formalno po obrazovanju bliski. Pretpostavljam da će ova tema zaista pobuditi pažnju javnosti.
Moram da kažem da smo imali dobru komunikaciju na odborima za obrazovanje. Danas smo u jednom zaista, rekla bih, korektnom i prijateljskom dijalogu razmenili neka mišljenja, ali smo konstatovali da je ovaj Predlog zakona koji se danas nalazi pred nama, kada spominjem Zakon o udžbenicima, da odmah kažem, značajne prepravke doživeo i da, samim tim, naravno, daje puno više nade da će problema biti manje, da će biti više uspeha. Ono nešto o čemu i dalje mislimo da li treba ovako ili onako, da li je rešenje apsolutno prihvatljivo, ja bih bila hrabra da prepustim i vremenu i iskustvu, nadajući se u ozbiljnost, naravno, vašu i Ministarstva koje vodite i ukupno značaj obrazovanja u ovoj zemlji. Nadam se da će primena ovog zakona biti adekvatno praćena i da će prvom prilikom, kada uočeni problemi budu onemogućavali kvalitetnu primenu dobrih članova zakona, da će i to biti promenjeno, jer stvari su tu da bi se menjale i da bi zaista napredovali.
Inače, SDPS, zaista koristim ovu priliku da kažem, ima svoje programske dokumente koji se tiču obrazovanja. Mi smo ga usvojili još 2006. godine i za nas iz SDPS obrazovanje zaista mora da postane, da kažemo, motor razvoja ovog društva i obrazovanje zaista mora da postane javno dobro.
U tom smislu naglašavam, možda za trenutak van teme, da se mi takođe zalažemo i za obavezno srednje obrazovanje, pa se nadam da ćemo, kao što je po Ustavu osnovno obrazovanje obavezno i besplatno, imati priliku da svoj obrazovni sistem nadgradimo i sa takvim ustavnim promenama koje ćemo uspešno realizovati.
Kada pričamo u udžbenicima, šta reći na početku školske godine? Kakva je bila praksa? Pa, udžbenici su se nabavljali preko preplate, pravili su se ti nekakvi spiskovi, torbe su zaista bile preteške, mnogi od udžbenika nisu korišćeni i, naravno, to su sve detalji koji traže izvesnu analizu.
Ono što sam ja negde govorila ljudima koji su nadirali u moju školu od početka septembra, branila sam se time govoreći - nisu moji đaci kupci, ne dolaze oni u školu svakodnevno da bi nešto kupovali, nego prosto da bi nešto naučili. Kao branu koju smo im postavili, to je bila, naravno, moja procena i nastavničkog veća i pre nego što je ovaj Zakon iz 2009. godine prethodni usvojen, pa evo, da kažem, i ovaj današnji koji ćemo svakako usvojiti, to je da smo mi na nastavničkom veću doneli odluku šta ćemo nabavljati mimo udžbenika i onog osnovnog udžbeničkog kompleta, upravo zato da ne bismo imali javašluk po školi i da ne bismo imali nezadovoljstvo roditelja, da bismo i na taj način zaštitili njihov porodični budžet i, naravno, da bi se nastavnici malo ozbiljnije pripremali za početak školske godine, na vreme se obaveštavajući i planirajući šta je ono čime oni treba da se bave i kojim sredstvima za rad, tako da kažem, da se služe i to je u našem slučaju zaista dalo dobar rezultat. Ako me pitate da li je bilo lako odolevati svim tim pritiscima, naravno da nije bilo.
Inače, ja sam srednju školu završila bez ijednog udžbenika. To se uklapa, ministre, u onu vašu informaciju koju ste nam dali, ne samo danas, već i prošlog puta, da već od 1988. godine imamo veliki problem sa udžbenicima za srednje stručne škole. Moje srednje stručno obrazovanje je prošlo tako što su nastavnici diktirali. Moram da kažem, sećajući se da su oni to radili veoma ozbiljno jer drugog načina nije bilo, ali ne mislim da, evo, i 2015. godine i da svih godina do sada takva praksa treba da postoji jer meni se čini da to govori o našem nedovoljno odgovornom odnosu prema ukupnom stanju društva prema ekonomiji, koja je alfa i omega svega što čini, da kažem, jedno društvo, a sve ostalo dolazi kao jedna odlična i neophodna nadgradnja.
U ovom zakonu o udžbenicima izdvojila bih tri ključna momenta o kojima se zakon stara i koje želi da implementira, a to je pre svega dostupnost udžbenika. Tu ne mislim samo na učenike osnovnih škola, ne mislim samo na učenike srednjih stručnih škola. Zanemarujemo često učenike umetničkih škola, zanemarujemo decu sa posebnim potrebama, zanemarujemo nacionalne manjine, naravno, tu je i obrazovanje odraslih. Mene jako raduju ova rešenja koja omogućavaju da nacionalne manjine, kao građani Republike Srbije, naravno, ostvare svoja Ustavom zagarantovana prava na dostupno obrazovanje na jedan kvalitetan način, da bismo i one probleme koje imamo na taj način skrajnuli i da bismo omogućili jednu aktivnu saradnju, dobar suživot i ukupan prosperitet.
Ono drugo što mene posebno interesuje i to ja uvek kažem, to je pitanje kvaliteta. Mislim da je ovaj član 15, koji govore o tome da udžbenici moraju da prate standarde kvaliteta, od apsolutne važnosti jer možemo mi da imamo sve odlične procedure i da budemo apsolutno bez ikakve brige da li će se pojaviti neki mogući oblici korupcije ili ne, ali ako nemamo dobre parametre, dobre standarde koje jedan udžbenik treba da prati i koji moraju da budu u njegovoj sadržini, mi, na kraju krajeva, nećemo uraditi ništa. U velikoj meri kvalitet udžbenika, naravno, zavisi i od samih autora udžbenika. Autori udžbenika su naše kolege. To su ljudi koji rade u praksi, koji su svoju nagomilanu praksu poželeli i da na izvestan način i materijalizuju i koji se kao takvi svima nama preporučuju kao značajni autoriteti u ovom poslu kojim se svi ukupno bavimo.
Kada govorimo o korupciji, naravno, bolna tema ovog društva uopšte, ja sam rekla danas na skupštinskom odboru, ova država ima zakone, ova država ima mehanizme. Tamo gde fali, hajde da dogradimo, ali prosto, da nam ne bude to uvek omča oko vrata i da to ne bude neki jaz koji nas sprečava da mislimo racionalnije i da se ponašamo uspešnije plašeći se od te zmije koja može da nas ujede, a na kraju krajeva mi odlučujemo da li to hoćemo ili nećemo.
Tačno je da se u zakonu spominje da učenici biraju udžbenike, i sami ste rekli, a i sami smo svedoci toga da udžbenike učenici uopšte ne biraju. Kada će doći taj trenutak? Verovatno jednog dana, ali ja ne mislim, na kraju krajeva, da će doći skoro. Samo žalim što se mišljenje učenika mnogo značajnije ne uvažava. Decu pitamo, ali, prosto, to njihovo mišljenje nema dovoljno legitimnosti i ne dajemo mu dovoljno težine kada treba nešto da se konačno proceni. Deca će reći – torba je teška, u tu torbu stane mnogo knjiga, a na kraju krajeva, ono što je i za decu i za roditelje jako važno i što je najveća briga, to je kvalitet obrazovanja koji stičemo sa tim teškim torbama i debelim novčanicima kojima moramo te knjige da platimo. Što se tiče roditelja, oni, naravno, finansiraju. Roditelji finansiraju.
Vi ste danas na Odboru za obrazovanje rekli da, realno, pojedinačna cena udžbenika nije visoka. To je tačno. Ali, ja bih negde dodala da je uglavnom ta cena pojedinačnog udžbenika u rangu jednog privatnog časa.
Mi privatnih časova imamo onoliko i pitanje je zašto imamo toliko privatnih časova, zašto roditelji moraju da na taj način sufinansiraju postignuća i očekivani rezultat i uspeh svoje dece. Volela bih da ovaj zakon u tom smislu nešto popravi, a mislim da ima članova zakona koji će nam značajno i pomoći.
Što se tiče nastavnika, a to je taj, da kažem osnovni triling u tom lancu učenici, roditelji, nastavnici. Nastavnicima je udžbenik sredstvo za rad, ono je osnovno sredstvo za rad. Naravno, značajno se razlikuje njihovo ponašanje iz vremena kada nisu morali da biraju udžbenike i kada imate taj jedan, a verujte ja sam ga doživljavala kao mimo mene. Znači, mene taj udžbenik, pravo da vam kažem, uopšte nije puno ni interesovao, jer ja se ni na koji način nisam pitala. Znala sam da me niko neće ni pitati i to što dobijem u šestom razredu, to mi je, pa ću ja sada da vidim šta ću i kako ću.
Daleko je bolja situacija od 2002. godine kada su nastavnici mogli da pitaju, kada su njihove stručne kompetencije mogle i na ovaj način da budu proverene. Ne zaboravimo da je država ulagala u stručno obrazovanje nastavnika na razne načine. Mnogo novca je uloženo i zaista je u redu da nastavnici donose značajnu procenu, ali sada ću biti kritična i prema njima, vrlo je u redu da kada određuju šta će biti udžbenički komplet, recimo, za nastavu srpskog u petom razredu ili bilo koji drugi predmet, nisam ništa u pežorativnom smislu pomenula srpski jezik, da to i koriste.
Tu mi zaista imamo jedan veoma ozbiljan problem. Imamo nastavnike koji i dan danas diktiraju. Zašto? Zato što su odlučili da je to dobar način da bude mir na času, jer deca znaju da ih oni pitaju iz tih beležaka. Znači, ima mir na času, nema problema sa disciplinom. Nesretna deca se onda bace na te svoje sveske, uče iz svezaka i prosto su uskraćeni za iskustvo korišćenja udžbenika. Za iskustvo manipulisanja knjigom, za iskustvo traženja znanja mimo onoga što mi je nastavnik saopštio. To je jako pogrešno.
Vidim da je jednim članom zakona predviđeno da će škole i direktor biti kažnjeni ukoliko nastavnik ne koristi udžbenik. Naravno, da direktorima neće biti lako i do kraja da to utvrde, ali uz pojačane aktivnosti koje se u školi zovu instruktivno pedagoški rad, direktori će moći sa češćim obilaskom časova da imaju jedan značajniji uvid u to da li se ti udžbenici koriste. Osim toga ako je predviđena i neka, a jeste predviđena i kazna u novčanom vidu, prosto mislim da će to biti opomena. Ne želim da iko bude od nastavnika kažnjen, ali mislim da treba da bude opomena, jer ta praksa zaista nije dobra.
Saradnja ostalih institucija u procesu pravljenja planova udžbenika, liste kataloga i svega što je tema Zakona o udžbenicima, a naravno institucije su Nacionalni prosvetni savet, Zavod za unapređenje, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, Zavod za obrazovanje srednjih stručnih škola, odnosno obrazovanje odraslih, zaista imamo puno mesta. Ono što ja negde očekujem jeste da će ovaj zakon unaprediti i profesionalnu saradnju između ovih veoma važnih institucija našeg obrazovnog sistema.
Malo bih prošla kroz par članova zakona. Pohvaljujem ono što se tiče odluke šta je osnovni udžbenički komplet. Znači, šta je udžbenik, šta je drugo nastavno sredstvo. Ovde jeste navedeno na šta se to odnosi. Rekla bih da je dobro što su ta dodatna nastavna sredstva, didaktička nastavna sredstva i didaktičko igrovna sredstva, priručnik i nastavni plan, prešli u ovu drugu stranu. Prešli su u dokument koji se u osnovnim školama i srednjim školama zove godišnji plan rada. To je dobra mera da nastavnici dobro promisle šta žele da koriste. To je dobar tajming, jer godišnji planovi rada se usvajaju do 15. septembra. To je vreme nakon koga će biti održavani ostali sastanci, savet roditelja i roditeljski sastanci, gde će roditelji moći u jednom zaista pravom tajmingu da dobiju informaciju šta je ono što moraju deca da nabave, a šta je ono o čemu će se škola postarati, što neće ići na teret roditelja i što će postati deo jednog važnog mesta u svakoj obrazovnoj instituciji, a to je biblioteka.
Bojim se da se nismo puno bavili pitanjem biblioteka, da se nije dovoljno ulagalo u bibliotekački fond, a verujte mi ako imate dobar prostor, opremljen adekvatnim knjigama, priručnicima koji koriste nastavnici, pomognuti raznim sredstvima informacionih tehnologija, to može biti jedna baza znanja u školi koja će se kasnije distribuirati po učionicama.
Član 9. koji predviđa da finansiranje udžbenika sredstvima budžeta Republike Srbije, bila bih puno srećnija kada bi naša Vlada mogla da se obaveže pa da kaže da će Vlada donositi odluku o finansiranjima bez ovoga može. Međutim, razumem da je ovo sada jedna okolnost koja je u velikoj meri, rekla bih pre svega realna. Znači, naše ekonomske prilike su takve kakve su. Obavezati se na ono što ne možete da uradite, napravićete veću štetu, izgubićete poverenje. Ako ste sebe obavezali kroz jedan zvaničan dokument, to govori da imate plan, da imate ideju, da imate razloge zbog kojih hoćete nešto da menjate, hoćete da pomognete i ne želim da sumnjam da će i ova i bilo koja vlada u budućnosti tu svoju obavezu skloniti po strani, već da će činiti u ukupnom naporu sve da budemo bogatija država i da na svaki način možemo obrazovanjem na mnogo ozbiljniji način da potpomognemo.
Kod utvrđivanja plana udžbenika, a prvo bih da dodam ovo kod Vlade. Drago mi je koliko god se posvećuju u toj odluci podršci u nabavci knjiga oni kojima je to kao socijalna podrška neophodno, kada se tiče osnovnog obrazovanja, srednjeg, toliko isto pohvaljujem opredeljenje da se takvi napori čine i prema nacionalnim manjinama i prema deci sa posebnim potrebama. Prosto, svi smo mi građani ove zemlje i svi moramo, da kažem tu reč koju baš ne volim da konzumiram, prava koja su nam Ustavom zagarantovana.
Plan udžbenika se pravi na relaciji Zavod za unapređenje i Nacionalni prosvetni savet, pa mislim biće dobre prilike da konačno konstituišemo i taj Nacionalni prosvetni savet koji će u punom kapacitetu odraditi svoj posao, jer vidim da ovde ima puno mesta i puno svrhe.
U članu 14. tačka 4. preporučen broj strana, mislim da je jako dobro što je prevaziđeno rešenje iz prethodnog zakona kada je ta odluka bila daleko rigidnija. To nije dobro, nije neophodno, ali onome ko bude pravio, ko bude bio na listi ocenjivača i ko se bude bavio analizom i davanjem preporuke za štampu, odnosno prolazne ocene, taj će jako dobro moći na osnovu svoje stručnosti da proceni da li je taj broj strana zadovoljavajući. Naravno, da je dobro što je prihvaćeno mišljenje svih nas iz odbora da u katalog udžbenika treba da uđe značajno manji broj od onih 15, a sada je to pet, međutim, ja ministre mislim da je vreme za pripremu udžbenika u slučaju donošenja novog plana, a ovde je napisano ne može biti kraće od 60 dana, mislim da je taj rok kratak. Mi smo komisiji koja treba da da stručno mišljenje o tim udžbenicima konačno dali rok 90 dana. Ne verujem, oni će se baviti većim brojem uvida, jer ovde neko sam za sebe priprema jedan ili dva ili već koliko, ali prosto mislim da u tom smislu treba nešto promeniti i ja sam u tom smislu uložila jedan amandman.
Danas sam na Odboru za obrazovanje kada se tiče člana Zakona 20. rekla da izjava, naravno ko ide na listu ocenjivača, formira se lista u predviđenim procedurama koje su u redu, međutim tu je, da kažem nije dovoljno jasno precizirano u kakvim sve odnosima ne treba da budu oni koji vrše procenu udžbenika sa izdavačima.
U prethodnom članu mislim da je bilo bolje rešenje kada su taksativno bili navedene i te srodničke veze koje mogu da se pojave, mislim da nam je Agencija za borbu protiv korupcije i sugerisala da bi ovo trebalo da bude promenjeno.
Nisam saglasna sa time da članovi liste ocenjivača moraju da imaju najmanje dve godine radnog iskustva danas sam rekla ovde se u roku od dve godine, polaže ispit za licencu …

… prema tome, nedovoljno. I puno toga uložila sam u amandmane i imaću priliku o tome da govorim …

… Mogu samo da kažem da ćemo zakone, podržaćemo zakone i preko amandmana ćemo dati svoje mišljenje o zakonu o visokom obrazovanju i osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali smo u načelu saglasni sa predloženim rešenjima.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima i drage kolege, naravno da će SDPS podržati ove ponuđene predloge izmena Zakona i sa nestrpljenjem očekujemo u celini Zakon o policiji.
Ministre, čuli smo da je zakon dobar. Meni je drago da ste vi rekli, da ste malo prekoračili rok, jer nekako u psihološkom planu to znači da se nadate dobrom rezultatu, jer kada nešto baš malo i ne uradimo dobro, malo hoćemo i da sakrijemo, vi ste lepo priznali. Mislim da će to biti jedan dobar rezultat za sve nas i zaista želim da bude tako.
Današnja tema, odnosno ovih šest članova zakona koji nam se nude danas na razmatranje, naravno da su od velike važnosti i ja sam se kao poslanik moje poslaničke grupe opredelila da govorim zato što u svim članovima zakona vidim ono što je primarno važno u životu svake zajednice, a to je mir i bezbednost. Ukoliko ti uslovi funkcionisanja jednog društva nisu obezbeđeni na pravi i adekvatan način, onda se stvaraju drugi problemi i onda ne učinimo ono što mislimo da do kraja uvek i želim.
Prema tome, svet se menja, jako smo svesni svih tih okolnosti. Svesni smo svih događanja u okruženju, svesni smo opasnosti u kojima se nalazimo. Lično mislim da ovo što je sada predloženo u velikoj meri će omogućiti da policija, da MUP, pravovremeno može da obavlja zadatke koji se nalaze pred njim, u cilju zaštite imovine i bezbednosti svojih građana.
U tom smislu mislim da, prosto želim da pohvalim, ovaj član zakona, koji se tiče tog popunjavanja interregnuma od trenutka kada se ustanovi da je došlo do povećanja ili do promene bezbednosne situacije, do trenutka kada treba proglasiti vanredno stanje i kada treba upotrebiti Zakon o vojsci, ako se ne varam član 39. Mislim da je jako dobro što sada imamo ponuđeno rešenje, što se zna kada, ko i kako treba da postupa, jel svuda tamo gde se koristi sila protiv bilo kog zla, i ta sila ma koliko želi da nešto učini dobro može da uđe u izvestan problem, naravno ukoliko pravila i procedure nisu jasno postavljeni.
Suština svega ovoga što vidim u ponuđenim predlozima danas je upravo to da se pravila procedure nadležnosti potpuno jasno definišu, da ne dolazimo u problem da u nameri kada želimo da pravovremeno reagujemo i sprečimo nešto, da uđemo u još veći problem, u još, da kažem, delikatniju situaciju od koje, naravno, svi ukupno kao društvo imamo štete.
Meni je drago da je Ministarstvo unutrašnjih poslova učestvovalo u Tijaninom programu i ova služba, odnosno sektorska služba koja će brinuti o ljudskim resursima, naravno jako važna. Zašto? Zato što kao i u svakom segmentu društva svi oni koji odluče da se bave izvesnim poslom moraju, pre svega, da znaju šta ih na tom poslu očekuje, šta su njihova prava, šta su njihove obaveze, kako njihova karijera može da bude praćena, kako oni mogu da utiču na vođenje svoje karijere i šta ih s tim u vezi čeka? Da li ih čeka nagrada, da li ih čeka unapređenje, da li ih čeka nešto suprotno od toga?
To je jako dobro zbog, rekla bih, onoga što pomalo zaboravljamo a to su i zdravi ljudski odnosi u kolektivima, jer svuda tamo gde su se dešavala neka unapređenja, nije bitno sada da li se radi samo o ovom sektoru, ali svuda tamo gde je neko dobio nešto zašta većina misli da možda i nije baš trebao, se stvara nešto što nije dobro za ukupan angažman, niko ga i cela služba samim tim, naravno trpi izvesne štete. U tom smislu zaista pohvaljujem i ovu promenu koja će se dogoditi.
Ono što je takođe jako važno, to je da ova izmena člana koja se tiče hitnosti postupanja u potrazi za nestalim osobama, mislim da je to prosto negde centralna tema, možda će biti naših današnjih diskusija. Svi se sećamo tih nesrećnih 13 dana jula 2014. godine i ovo društvo je nakon te stravične nesreće i tragične pogibije devojčice Tijane, dobilo jedan novi domaći zadatak. Sasvim sam sigurna da i ova promena današnja u članu zakona koja se bude dogodila je samo jedna u nizu koja nas čeka, jer sam sasvim sigurna kada kažem, nijedno ministarstvo sile, nijedan najbolji zakon ne može da spreči ono u čemu celo društvo treba kao preventiva da učestvuje i što prosto mora da mu bude ponuđeno kao jedan partnerski odnos.
Naravno da, ako je uopšte trenutak da se setim nekih starih vremena kada su otmice događale samo zato što su devojke želele da se udaju, jer su ih momci otimali, mi ulazimo u jedno veoma veliko i opasno vreme, kriza na svaki načine, kada trgovina ljudima hara kao jedan novi kriminal na koji mi još uvek možda nismo potpuno osetljivi, i kao društvo pričam. To je nešto što nas kao veliki izazov čeka i upravo kažem i nadam se da će i novi Zakon o policiji nam pomoći da se u tom smislu osećamo bezbednije, odnosno da će policija imati dovoljno instrumenata na svaki način da u tome da kvalitet svoje aktivnosti.
Kada pričamo o ovom članu zakona, koji se tiče potrage za nestalima, prosto moram da nekako kažem, zašto sam i rekla na kraju krajeva da je to domaći zadatak za celo društvo, prosto zato što postoji mnogo razloga zbog kojih mlađi maloletnici ili stariji maloletnici napuštaju svoje kuće. Ponekada su to sukobi sa roditeljima u periodu od adolescencije, nezadovoljstvo lošim uspehom, vršačko nasilje. To može da bude naravno i neka lična frustacija, da ne pričamo koliko na to može da utiče porodično nasilje, problemi sa alkoholizmom u porodicima itd. Zato ponovo kažem ovo je domaći zadatak za celo društvo.
Nadam se će se praksa do konačne izmene zakona, novog Zakona o policiji promeniti kada se tiče pitanja prijavljivanja nestanka lica, mislim da moramo da imamo potpuno definisano ko je, kako se utvrđuje status nestalog lica, da ne bismo imali, naravno puno nekih promašenih alarma i nekog podizanja organizacije policije tamo gde se naravno nije ni desilo to o čemu najviše i brinemo.
Ono što je takođe važno, to je da policijski službenici koji primaju ove prve prijave, koje najčešće stižu od najbližih srodnika, od roditelja, mislim da treba da razmislimo da li možda još nekoga treba da uvrstimo u broj onih koji može da podnese takvu vrstu prijave. Znači, policijski službenici moraju biti jako senzibilisani na ono što ima tada u nekom trenutku prijavljuje zabrinuti roditelj. Ne povodeći se samo za svojom dugogodišnjom praksom, jer ono što ministre želite da postignete sektorom za ljudske resurse upravo treba da pomogne jednu bolju stručnost, jedno bolje praćenje, da kažem, ukupnog stanja u službi i svega onoga što se menja u društvu da bi onaj kome dolazi zabrinuti roditelj zaista mogao na pravi način da rastumači, na pravi način čuje i da hitno reaguje. Ako nam taj prvi čovek, da tako kažem u lancu zataji, ništa nismo uradili, a ne želimo više da ništa uradimo.
Ono što je ovom izmenom zakona ponuđeno to je naravno, da sudija, da kažem, postupajući, može sada u jednom, bez da kažem, te dugotrajne pisane prepiske da da svoj nalog, da može da se krene u potragu, da može da se prati lice, da može da se koristi tehnika prisluškivanja telefona i tako dalje. Ona je veoma značajna ali u svakom slučaju kao što ste rekli dalja saradnja sa Ministarstvom pravde i izmena krivičnih zakona će u najznačajnijoj meri dati adekvatnu podršku onome što policija u ovom trenutku već radi.
Koliko god da smo i čekali ovaj „Tijanin zakon“ da dođe na raspravu, ja mislim da smo svi onako, jako svesni, veoma odgovorno ponašanje policije u slučaju nestanka male Maše, koja je, bez obzira što je i tada važio, da kažem, član zakona koji ćemo mi sada promeniti, policija je, naravno, jednom veoma brzom akcijom uspela da spasi dete, a ono što je verovatno najveća panika svakog roditelja, to je bolest i nestanak deteta. Svi oni koji su na pet minuta izgubili dete na plaži, na moru, nikada ne zaboravljaju taj trenutak i uvek se naravno, u nekom raspoloženju, vraćaju tome.
Prema tome, ja mislim da bi društvo moralo da se, kada govorimo o pitanju bezbednosti svih njegovih članova zajednice, kada govorimo o bilo kom uzrasnom dobu, posebno smo osetljivi na decu, ali nemojte da zaboravite, nestaju i odrasli ljudi. To što su oni stariji, to jeste jedna činjenica koja kaže da oni imaju više iskustva nekog u životu, ali prosto, radi se o ljudima koji su bolesni, senilni, koji takođe mogu da se nađu u vrlo nezavidnom položaju, i nikako ne sme da nas starost onoga ko je nestao opredeli u tome, da brzo ili još brže reagujemo nego što bi smo možda inače.
Ja zato apelujem, jer da bi smo mogli da budemo bezbedni, moramo svi da brinemo. Država mora da da, da kažem, instrumente, mora da metode, mora da da zakon, mora da obezbedi materijalna sredstva, ali porodica je vrlo važna u ovom segmentu brige o deci.
Između ostalog, ne zato što je naša zemlja potpisala Konvenciju o pravima deteta, a mi smo pripadnici civilizacije koja poštuje tu tekovinu, valjda kao država, ali isto kao i pojedinci, ne samo zbog toga, nego prosto, poruka roditelja, kada govorimo o stvaranju bezbedonosne kulture, ide prvo iz kuće.
Druga situacija je škola i možda bi bilo jako dobro razmišljati o tome da u nekom periodu koji sledi, da roditelji na početku školske godine, preko stručnih saradnika škole, preko direktora koji će imati saradnju sa komandirom policijske stanice koja je u njegovom najbližem reonu, da dobiju izvesne informacije o tome kako da se deca upute na bezbedno, odnosno manje rizično ponašanje u bilo kojim okolnostima, da li na putu od škole, da li na ekskurziji, da li na godišnjem odmoru, sa svim svejedno. Život je uvek jednako dragocen i uvek ga jednako čuvamo.
Ono što takođe mislim da je važno, to su centri za socijalni rad. Imamo puno problema u porodicama, zbog toga puno, rekla bih, propuštenih prilika da na adekvatan način brinemo o deci, da im damo prava uputstva. Mislim da bi tamo gde zataji porodica i ne bavi se dovoljno onim svojim prvim i osnovnim zadatkom, a to je briga o deci, mislim da bi centri za socijalni rad morali zaista da budu malo ažurniji u toj vrsti podrške.
Ono što iznad svega bih cenila mnogo više kada bih verovala da toga u našem društvu ima najviše, a to je pitanje naše međuljudske solidarnosti. Čitali smo svi, pre par dana, da je devojka čekala autobus na stanici, nije bilo ni gluvo doba noći, nije bila sama, zastao je auto i dva momka su pokušala da je uvuku u auto. Ona se, nesretna, branila koliko je mogla. Na užas, na njen lični užas, a ja ću reći i moj, da niko u tom trenutku od prisutnih joj nije pomogao.
Mi moramo da prizovemo osećanje međusobne solidarnosti. Moramo da shvatimo da nas iste nevolje svuda mogu dočekati i moramo u tom smislu da gradimo jedno mnogo odgovornije društvo, jer, ponovo kažem, najbolji zakon neće sprečiti ni jedno zlo, ukoliko ljudi na najbolji mogući način ne razumeju o čemu se radi i ako ne budu u partnerskom odnosu sa svojom državom, odnosno sami sa sobom, preko raznih sektora i načina organizovanja.
Nažalost, prošlo je vreme kada smo verovali da samo po, da kažem, dobrim običajima starih vremena, možemo da živimo. Možemo mi i dalje da živimo veoma mirno i spokojno, ali prosto moramo da usvojimo nove veštine i nova znanja. U tom smislu, ministre, ja se nadam da ćete dati puni doprinos, a takođe i svi ostali segmenti društva, i ponavljam, bez mira i stabilnosti, ruke su vezane.

Uvažena predsednice, drage kolege narodni poslanici, pa evo mislim da u odnosu na jučerašnji dan kada je Odbor za obrazovanje Narodne Republike Srbije imao jedan dosta težak sastanak sa našim kolegama, članovima sindikata i sa ministrom prosvete, kada smo pričali o štrajku i o tom sumornom materijalnom položaju, mislim da ova sednica i ovaj trenutak govori o nečem značajno boljem i nečem što svakako treba da unapredi i sistem obrazovanja, a samim tim i funkcionalnost ove države uopšte.
Naime, kao član Odbora za obrazovanje i kao član SDPS, ja i moja poslanička grupa ćemo glasati za usvajanje Predloga autentičnog tumačenja odredbe člana 13. stava 3. tačka 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz mnogo razloga, a jedan od osnovnih razloga, osim ovih koje je moja koleginica Marija Viček na vrlo kvalitetan način obrazložila, koji omogućavaju da se rešavanjem nedoumice završi konstituisanjem Nacionalnog prosvetnog saveta i na taj način omogući i njegov rad u punom kapacitetu i sa zadacima koji su pred njega postavljeni.
Lično mislim da ovaj Zakon omogućava afirmaciju nastavničke profesije i ovo je jedan vid doprinosa toj afirmaciji, jer nedoumica da li nastavnici i u kojoj meri mogu da budu zastupljeni u Nacionalnom prosvetnom savetu u odnosu na njihove kolege, koji dolaze iz reda visoko školskih ustanova, zaista ne sme da bude dilema, jer je sistem obrazovanja Republike Srbije celovit. Čine ga četiri dela. Čini ga predškolsko, osnovno, srednje, visoko školsko obrazovanje i svi imamo isti zadatak i u etapama od vrtića, pa do visoko školskih institucija, svi činimo sve da se ciljevi obrazovanja realizuju i da se mladim ljudima koji tek staju na stazu života omogući da budu obrazovani, kompetentni, svesni, savesni i, naravno, produktivni građani, kako u svom ličnom životu, tako i u životu zajednice.
Ono što je za mene dosta važno, a već sam na neki način pomenula je afirmacija nastavničke profesije. Bojim se da u našoj javnosti još uvek nije dovoljno prepoznato šta sve to nastavnici rade, jer u moru problema koji postoje uglavnom se sav odijum nezadovoljstva svaljuje na leđa nastavnika i ja bih izvela zaključak da je to zato što su nastavnici centralne ličnosti obrazovno vaspitnog sistema. Naravno da škole postoje zbog dece, ali tu decu u školi neko mora da sačeka i neko mora da ih opremi svim znanjima i veštinama koje su im za život neophodne. Prema tome, nastavnik je tu svakoga dana na svom radnom zadatku, u okruženju koje ne mogu reći da je u ovom trenutku prijateljsko, u brojnim izazovima koji traže da nastavnik svakoga dana daje potpuno tačne i pravične procene, odluke, da isporučuje znanje vezano u komunikaciji sa svojim učenicima, sa roditeljima, sa upravom škole, sa kreatorima prosvetne politike, sa širim javnim mnjenjem.
Prema tome, to je jedan veliki teret koji moje kolege, zaista najveći broj njih, nose na jedan potpuno kvalitetan i odličan način. Mislim da je ovo prilika, usvajanjem ovog Predloga autentičnog tumačenja, da tim brojnim ljudima damo priliku da prave svoje planove za karijeru, da ih podržimo onda kada budemo birali članove Nacionalnog prosvetnog saveta i da na taj način motivišemo i one koji će poželeti da budu prosvetni radnici, da vide put svog razvoja, da vide svoju motivaciju za stručno usavršavanje i na taj način da, u konačnom, uvek damo kvalitet sistemu i životu koji živimo.
Naravno da su pred nastavnicima, odnosno pred školama, čiji su apsolutno sastavni deo, kao nosioci nastavnog procesa, nastavnici, svakodnevne velike tegobe, počev od tog teškog materijalnog statusa, preko ne baš zadovoljavajućeg kvaliteta stručnjaka, preko brojnih problema koji se tiču raznih karakteristika učenika i sve te probleme nastavnici moraju da reše, a usput, vrlo često, dobijaju
kontradiktorne poruke od kreatora obrazovne politike, menjaju se stavovi, nova iskustva se ne razgraničavaju dovoljno brzo i efikasno sa starim i od nastavnika se, na kraju, očekuje da sve to zadovolji, da bude apsolutno funkcionalan i da njegov đak postigne savršen rezultat.
To je izuzetno težak zadatak, ali ono što ove ljude, ove kolege, koji će biti predloženi, jer to svakako zavređuju među moguće članove Nacionalnog prosvetnog saveta iz redova nastavnika, negde opredeljuje i kvalifikuje u svemu tome jedna posebna liderska sposobnost, odnosno crta koju oni imaju. Rekla bih da su nastavnici svakodnevno lideri u svojim učionicama. Oni svakodnevno donose odluke. Oni svakodnevno vrše ozbiljno planiranje, organizaciju i kreiraju jedan autentičan ambijent za postignuće svakog svog učenica. To je izuzetno teško, izuzetno komplikovano, izuzetno osetljiv posao.
Ove moje kolege to uspevaju brojnim rezultatima koje njihovi učenici postižu na takmičenjima, u svakodnevnim aktivnostima, u tome što uspevaju da ih motivišu na jedan visoko kvalitetan rad, na želju za sticanjem znanja. Kolege koje pišu udžbenike, koje kreiraju seminare, koji na različite načine doprinose kreiranju ambijenta rada jedne škole, kreirajući ili školski razvojni plan ili godišnji plan ili šta god od toga.
Ovi ljudi na najbolji mogući način potvrđuju ono što bi trebalo da bude karakteristika svih ljudi koji se bave javnim poslom, a to je odgovornost, preduzimljivost, jasni stavovi, vrednosti, jasan i čist moral i iznad svega velika privrženost učenju. Ne zaboravite, lideri uče doživotno. Nastavnici uče doživotno i pokušavaju da svoje učenike usmere ka tom pravcu i u taj pravac.
Stoga se zaista nadam da će svi oni koji budu konkurisali za člana Nacionalnog prosvetnog saveta, po kriterijumima koji moraju biti apsolutno jasni, ispravni i čestiti, biti odabrani u Nacionalni prosvetni savet, s tim što ne bih htela da završim sa nekim, da kažem, tužnim viđenjem, ali nekako čujem sve češće da mnogi iz prosvete, koji zaista jesu uspešni, svoje pribežište iz škola vide u Nacionalnom prosvetnom savetu, želeći da se od svih nevolja, koje ih tamo svakodnevno dočekuju, a bez dovoljne podrške sistema, muče. Ne bih volela da ti sjajni ljudi iz učionica, sa direktorskih pozicija, sa mesta stručnih saradnika sa tom motivacijom odu u Nacionalni prosvetni savet, jer mislim da ćemo i onda imati puno problema koje ni ovi ljudi, koji su perjanice obrazovnog sistema, neće moći na najbolji način da svojom ambicijom ostvare na ovom nekom drugom mestu.
Takođe, žao mi je što negde očekujem da će biti problema na relaciji razumevanja profesora visokoškolskih ustanova, koji svakako misle da nastavnici iz škola, to i znam, nisu dovoljno edukovani, da nemaju dovoljno stručnosti. Mislim da to struka sama sebi ne sme da čini, ne smemo da budemo tako oportuni jedni prema drugima. Mi smo proistekli iz istog sistema, pa valjda iz istog sistema vrednosti podržavamo taj sistem i njegov kvalitet i, naravno, svoja uverenja. Mislim da u dobrom sistemu, funkcionalnom, koji je jasno odmeren ima mesta za svakoga, a mesto za svakoga je mesto za najboljeg.
U tom smislu zahvaljujem Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo koji je pomogao u razrešavanju ove dileme i želim da ovakve rasprave budu češće u našoj Narodnoj skupštini, u kom smislu? U smislu davanja podrške kvalitetu, davanja podrške ambiciji, davanja podrške onome što je najbolje i što na najbolji mogući način može da obezbedi neku uspešniju budućnost, pre svega učenicima, a onda svima nama jer ćemo svi tu budućnost i taj život deliti jedni sa drugima. Hvala.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarka sa saradnicima, moram da vam kažem da ste mi danas izgledali jako svečano kada ste ustali i kada ste hteli da nas pozdravite u ime Vlade i da nam prezentujete današnje predloge izmene zakona i meni je taj trenutak bio lep. Meni se nekako danas činilo, obzirom da je Prva sednica redovnog zasedanja, da se u simboličnom smislu lepo povezalo sa izuzetnom važnošću teme o kojoj danas govorimo. Ovo je jedan deo teme, a ukupno sve ono što govorimo i o čemu ćemo se starati je budućnost Republike Srbije, bez obzira na bilo koje njeno političko opredeljenje, jer se radi prosto o održivom razvoju i opstanku svih nas u granicama naše države.
Ja bih ovom prilikom zaista vrlo srdačno pozdravila i vaše saradnike iz ministarstva i gospođu Stanu Božović, koja je predsednik pregovaračke grupe 27. Znam da je pred vama izuzetno velik i zahtevan zadatak i ja vam u tom smislu želim puno sreće i uspeha za sve ono što ste planirali da zajedno sa vašim saradnicima uradite.
Zašto mislim da je ova tema jako važna, a mislim da sigurno neću pogrešiti? Evo, moja koleginica Zlata Đerić prethodno je rekla, to je tema koja se tiče očuvanja najznačajnijeg resursa kojim jedna zemlja raspolaže, to su ljudi, to su ljudski resursi i sve ostalo što sledi kao tema kojom se bavimo, odnosno zadaci koje treba da obavimo idu prosto u očuvanje tog najvažnijeg cilja, a u nekom drugom smislu ovo je važna tema zato što je vezana za to čuveno Poglavlje 27. Mislim da ćemo ga u budućim godinama sve češće spominjati, poglavlje za koje se kaže da je najobimnije, najzahtevnije, najskuplje i u tom smislu pred Republikom Srbijom i svim nadležnim ministarstvima i institucijama koje su u obavezi da implementiraju direktive, odluke, uredbe EU i da ih prilagode našem zakonodavstvu, pred nama su ti obimni zadaci.
Ono što bih želela ovom prilikom da naglasim, to je da je u zapisniku Evropske komisije, koji je došao posle tog prvog skrininga iz septembra 2014. godine, sa pažnjom je primećeno da je ekspertski tim koji je bio na tom sastanku bio odlično pripremljen, da su bili upoznati sa pravnim tekovinama EU, da su pokazali stručni kapacitet. U tom smislu je jako dobra preporuka koja je sa strane naših evropskih partnera došla, da taj tim ne treba menjati, treba ga samo ojačati. Treba jačati njegove ekspertske kapacitete. Naravno da su to ljudi koji su prošli razne obuke, ali prosto, samo postojanje jednog konzistentnog pregovaračkog tima može u značajnoj meri da doprinese razrešavanju mnogih dilema i rešavanju mnogih problema koji će se na tom putu nalaziti.
Ono što je takođe rečeno u tom izveštaju, to je da će naši evropski partneri u budućem periodu jako puno računa voditi o administrativnim kapacitetima i kapacitetima implementacije direktiva, odluka i uredbi, i da će u tom smislu jako pažljivo posmatrati našu odluku u smislu nadležnosti ministarstava i institucija, znači, preciznih nadležnosti ministarstava i institucija koji se bave poglavljem 27. i naravno, ono što je takođe jako važno naglasiti, to su jasni okviri za finansiranje svih tih sektorskih, da tako kažem, aktivnosti.
Inače, poglavlje 27 obuhvata deset oblasti. Ne zna se koja je veća i koja značajnija, počev od horizontalnog zakonodavstva, preko zaštite prirode, preko problema buke, vazduha, voda, upravljanja otpadom, klimatskih promena, hemikalija, civilne zaštite. Tako da, gde god krenemo, vidimo da onog trenutka kada budemo završili poglavlje 27, mi ćemo ukupno napraviti jednu ozbiljnu reformu u našoj ekonomiji, u našem društvu i na taj način svakako zavrediti da sebi omogućimo jednu uspešnu i zdravu budućnost, ako tako mogu da kažem.
Dalje bih se osvrnula na potrebu da se ozbiljno pozabavimo nekim direktivama. Ja sam izdvojila četiri zato što mi se čini da su zbog naše javnosti važne, a važne su i u duhu današnje teme. Jedna direktiva se tiče procene rizika i ona je u ovom trenutku vezana i za našu prethodnu zakonodavnu aktivnost, koja se ticala donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, jer se ova direktiva odnosi na projekte za koje je neophodno izdavanje građevinske dozvole.
Ono što je takođe važno da kažemo, da imamo priliku da i pre nego što završimo poglavlje i sve što u tom smislu ide, da koristimo evropske fondove u ugradnji, u realizaciji tih projekata. Međutim, ono što je bitno i što će nas svakako naterati ako budemo dovoljno ozbiljni, a verujem da hoćemo, to je da bez obzira što nismo članice EU, mi možemo da pristupimo tim fondovima, ali moramo u potpunosti da primenimo direktive, što je značajno kao trening ako budemo tako želeli da se ponašamo.
Ono što je takođe vrlo važno za naše ukupno stanje svesti, kada govorimo o ekologiji, to je pitanje javnosti, odnosno dostupnosti informacija javnosti, učešće javnosti u odlučivanju. Mislim da je to nešto na čemu zaista ukupno moramo jako puno da poradimo, jer svuda tamo gde se dogodi neki ekološki incident ili kako god da ga zovemo, koji zabrine ljude i ukoliko se ne potrudimo da im damo pravovremene valjane informacije o tome šta se dogodilo. Mislim da ljuljamo njihovo poverenje uz sve ono što činimo, činimo ih nesigurnim. Ljudi osećaju strah, osećaju strah i za svoje zdravlje i za svoju stoku i svoje imanje i za svoje ukupno postojanje.
Mislim da je to pitanje realizacije Atlantske konvencije izuzetno važno i ukoliko na njemu budemo radili dovoljno kvalitetno, sigurna sam da ćemo imati daleko veće razumevanje i podršku javnosti u svim ovim procesima koji će se kasnije dešavati.
Takođe bih se osvrnula na još nešto, to je tzv. ekološki kriminal, pitanje koje je vezano za pravosuđe. Naravno da je neophodno da i tužioci i sudije dobiju posebna stručna znanja za rad na ovim problemima, jer nemoguće je, nećemo moći da izbegnemo ni tu kaznenu politiku, odnosno moraćemo precizno da definišemo i vrste kazni, odnosno nivoe prekršaja, da bismo mogli da sankcionišemo one koji čine štetu. Štetu ne moraju uvek da načine zato što su namerili, mogu i da namere, ali čak i onda kada čine iz nehata, to mora da se sankcioniše, jer moramo u svakom trenutku da vodimo računa o svim rizicima i opasnostima kojima se svi izlažemo u trenutku kada se neka incidentna situacija dogodi, koja može biti na nivou i ekološke katastrofe.
Ono što je zanimljivo kod evropskih direktiva, kada govorimo o regulisanju zakonodavstva, odnosno kaznene politike, to je da ta direktiva omogućava nacionalnim pravosudnim sistemima da potvrđuju specifičnosti u određivanju nivoa i vrsta kazni za svoj mentalitet, za ono što može biti prihvatljivo i što može biti motivaciono u tom procesu zaustavljanja i sprečavanja zaustavljanja lošeg postupanja prema prirodi, a onda i prema svima nama.
Ono što je takođe interesantno, što će nam se desiti, a već i sa odlučivanjem o ova tri predloga zakona, a to je i odgovornost za štetu koja se načini prirodi. Ta šteta koja se načini prirodi će takođe biti sankcionisanja kroz neku vrstu materijalne kazne, odnosno novčane kazne. Ali, ono što je interesantno, to je da ta novčana kazna neće ići u prilog toga da onaj koji je počinio nešto uplati u budžet i na taj način kaže – ja sam završio, prema državi sam se odužio, nego prosto, moraće da ispravi grešku, da ispravi nanetu štetu. Opet mislim da je to jedna dobra pokazna vežba da budemo daleko ozbiljniji i da ne činimo štete.
Zašto je to važno? Važno je zato što i sada dok pričamo o ovim zakonima i na ovu temu, i sada život teče i sada imamo sve ekološke probleme koje imamo i oni će se svakog dana gomilati, biće sve komplikovaniji za rešavanje, biće sve skuplji za rešavanje i ukupno će nas to učiniti društvom koje nema dovoljno poverenja da može da neke probleme reši, da ih prevaziđe. Mislim da mi to ne zaslužujemo jedni drugima da činimo.
Kada se govori o ova tri zakona koja su danas na dnevnom redu, pročitaću ih, da slučajno ne pogrešim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, mi ovde možemo da se sporimo oko nekih tema. Dobar je dijalog i zaista možemo da se pitamo da li je trebalo ukinuti Agenciju za hemikalije, da li će nam se možda dogoditi da u godinama koje slede na implementaciji i realizaciji poglavlja 27 dođemo do toga da smo možda pogrešili?
Bitno je da razgovaramo. Moguće je da će se postaviti vremenom ponovo na dnevni red tema da li Ministarstvo za zaštitu životne sredine treba da bude jedno pojedinačno ministarstvo ili treba ovako. S vremena na vreme vidimo da ide malo od jedne do druge skupine nekih drugih tema.
Mislim da će se to pitanje zaista pojaviti na dnevnom redu, jer je užasno važno poglavlje. Mi ćemo ga, koliko znamo, poslednje zatvoriti. Ako je podatak da poslednje integrisane dozvole treba da budu date do 31. decembra 2020. godine, onda mene to vrlo slobodno dovodi u razmišljanje da će to biti neka finalizacija svega onoga što treba da uradimo. Ta 2020. godina nije daleko. Kao što su prošle sve ove ispred, proći će i ovih pet. Naši poslovi se samo zgušnjavaju i naše obaveze postaju sve dramatičnije u svojoj važnosti.
Prema tome, još jednom se vraćam na to pitanje, da li Ministarstvo životne sredine, i teme koja tretira i stručnjaci koji tamo rade zaslužuju da budu posebna organizaciona jedinica ili ne? Vreme će pokazati, pa se nadam da ćemo doneti dobru odluku onog trenutka kada to pitanje stavimo na dnevni red, ako mu za to dođe vreme.
Ono što je za mene najznačajnije u ovim zakonima, jeste, naravno jasno preciziranje nadležnosti onih koji treba da se bave, da li hemikalijama, da li biocidima. Znači, jasno razgraničene nadležnosti i moram da vam kažem da me je dosta ohrabrila ideja da se razgraniče nadležnosti inspekcija, po pitanju Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidima, jer svaka informacija koju dobijate na terenu, kada se nešto dogodi, sanitarni i tržišni ili bilo koji drugi inspektor iz ovih oblasti ne može da utvrdi šta je tačan resor i delokrug njegovog rada, naravno da pravi probleme onima koji su već, da tako kažem, u problemu. Važno je što se to pitanje rešava, zato što je meni važno što je uočen problem.

Hvala. Da li je dovoljno? To je moja volja da doprinesem ovoj raspravi, moram da vam kažem, pa zato pričam tako glasno. Hvala na podršci.
Znači, pričala sam o potrebi da se podele nadležnosti inspekcije. Želim da kažem da ono što posebno treba da nam bude važno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, jeste ta potreba da se taj posao završi do 2020. godine. Jasno je meni da svi oni koji, naravno, na osnovu novog Zakona o planiranju i gradnji, imaju obavezu da imaju integrisanu dozvolu da će učiniti…To su nova postrojenja. Oni odmah primenjuju nove tehnologije, nove metode itd.
Pitam se, šta je sa onima kojima postoje desetinama godina, koji su već u 2009. godine imali obavezu da prema tada utvrđenom planu podnesu svoje zahteve za izdavanje integrisanih dozvola, obzirom da imamo podatak da je jako mali broj dozvola do sada izdat, svega deset od 166 zahteva koji su u proceduri?
Nadam se samo da svi ostali koji nisu dobili tu dozvolu da su svo ovo vreme, od 2009. godine, potrošili da bi unapredili svoja postrojenja, da bi sprečili sve loše efekte po život i zdravlje ljudi koji rade u tim procesima, po okruženje i po ukupnu, naravno, životnu sredinu.
Bilo bi značajno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, da zaista imamo apsolutno adekvatne kapacitete u stručnim ljudima koji će se baviti izdavanjem ovih dozvola. Zato što zaista očekujemo značajne investicije, značajno očekujemo ceo program Vlade i sva naša očekivanja idu ka tome da će se naše ukupne ekonomske prilike popraviti. Samim tim, ako imamo novi Zakon o gradnji, u koji se toliko puno uzdamo i ako sa tim u vezi očekujemo nove investitore, onda je zaista veoma logično da pokažemo svoju operativnost i da taj proces od 240 dana za izdavanje integrisane dozvole…. Pretpostavljam, možda će negde biti i kraće, ali svakako moramo da učinimo sve da ne bude duži zbog opravdanosti ekonomskih efekata onih koji žele da se bave jednim poslom.
Konačno, mislim da je i dobro što smo omogućili tim novim postrojenjima, koji ispune sve tehničke uslove, čiji parametri pokažu da ne prave nikakva zagađenja, odnosno da su u granicama normalnog i prihvatljivog… Drago mi je što imaju mogućnost da u tom trenutku, kada dobiju probnu dozvolu, mogu da počnu da rade, jer svi očekujemo radna mesta i sva ova pitanja moraju da se sagledavaju u jednom daleko širem aspektu i zbog toga sam nekako na početku svog izlaganja rekla da je ovo za mene jako važno i sa svim strana vidim jako puno poslova i puno obaveza koje se prožimaju.
Na kraju, htela bih već i da završim, bih htela da kažem da mislim da bismo morali da se potrudimo da u okviru našeg obrazovnog sistema, pre svega visokoškolskih institucija, zaista poradimo na kvalifikovanim mladim kadrovima koji se bave naučno-istraživačkim radom. Kada govorimo o Zakonu o hemikalijama i Zakonu o biocidima, nama su potrebne referentne laboratorije i potrebni su stručnjaci koji će obaviti sva precizna merenja koja će nam dati pouzdane i relevantne podatke, koji će nam dati puno sigurnosti i poverenje prema državnim institucijama i koje će pomoći da očuvamo životnu sredinu.
Ne smemo ponovo da zaboravimo, ma koliko se mi usaglašavali sa evropskim direktivama, neće ni Evropa stati do 2020. godine, ni do onog trenutka kada mi budemo ušli i dalje će se stvari menjati, vršiti analize i dalje će se uočavati da postoje brojni ekološki problemi koji će nas u hodu terati da se prilagođavamo, da inoviramo, pa u tom smislu, sve što uradimo danas, uradimo kvalitetno i potpuno ozbiljno, biće veoma dobra startna pozicija za sutrašnji dan kada će nas očekivati nešto novo.
U tom smislu, kao član SDPS, kao član neformalne zelene stranke, želim da kažem da ćemo dati doprinos svim ovim zakonodavnim aktivnostima, procedurama i da ćemo se truditi da promovišemo model očuvanja životne sredine i jednog bezbrižnog i uspešnog života kome svi, nadam se, stremimo i koji ćemo ostvariti.

Hvala.
Evo, za mene lično i za Socijaldemokratsku partiju Srbije je ovo tema od krucijalnog značaja, zato što prosto, mi u našem socijaldemokratskom opredeljenju državu u kojoj živimo, vidimo kao državu koja je, pre svega, pravedna i isključivo na temeljima pravde i pravičnosti utemeljena za sve njene građane koji imaju istu šansu na rad, na život i na ostvarivanje lične sreće.
U tom smislu ja pozdravljam odluku da donesemo, da uopšte ovaj Predlog zakona dođe pred nas u parlament i da sa odredbama ovog zakona upoznamo javnost koja je visoko zainteresovana. Zašto je visoko zainteresovana? Zato što smo svi svedoci velikih nevolja koja je korupcija, kao pošast koja razgrađuje svako društvo i to čak u istoriji pokazuju mnogi slučajevi mnogih carstava koja su zbog toga i propadala, pošast koja razgrađuje sve, koja ne razgrađuje samo ono što se zove ekonomija, nego razgrađuje ono što je najvrednije jednom narodu, a to je njegov moralni kapacitet i njegove moralne vrednosti.
Iz tog razloga, mislim da je ovaj zakon izuzetno važan. On sa jedne strane treba da omogući jednu pravu delotvornu pravnu zaštitu našim sugrađanima ili građanima Srbije koji ukažu na neke od oblika koruptivnog ponašanja, ali mi se čini da i u svim ovim drugim navodima u kojima uzbunjivač može da nekoga obavesti, da je tu jedan spisak problema sa kojima mi već dugi niz godina živimo i koji svakako moramo da rešimo, pa u tom smislu i razumem podršku Saveta Evrope da agendu sa našim problemima, proširimo i izvan same teme i jedino teme korupcije.
Znači, govorimo o tome da uzbunjivač može da prijavi neko nezakonito ponašanje, kršenje propisa, kršenje ljudskih prava, kršenje javnih ovlašćenja protivno svrsi koje je povereno, opasnost po život, javno zdravlje, za bezbednost i životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera.
Ovo su sve izuzetno velika krupna pitanja koja se tiču svih i koja, kada se dogode stvaraju veliku nevolju svima nama.
Država je odlučila da ove zakone donese, ne samo zato što se obavezala brojnim međunarodnim konvencijama i ugovorima, i to prosto govori da mi imamo vezu sa svetom i sa nekim novim institucionalnim sistemima i boljim rešenjima.
Ono što je za mene negde najvažnije, da spomenem u ovom trenutku, to je odluka Vlade Republike Srbije da se borba protiv korupcije postavi na nivo najvažnijeg državnog pitanja i da svi ukupno gradimo državu, u kojoj će izostati apsolutno, odnosno bićemo, da kažem, nadam se, jednog dana u stanju nulte tolerancije na korupciju.
Korupcija, kao što sam rekla, razjeda svako društvo, a svako demokratsko društvo ima za obavezu da ga prepozna, spreči i da ga, koliko je god moguće, suzbija i protiv njega se bori.
Ja ovaj zakon vidim u tom smislu, u ovom trenutku, a verovatno da u vremenu koje će uslediti, će biti još puno prilika da uvidimo da li su i koja rešenja apsolutno dobra i koja ćemo vremenom, možda i menjati, ali zakon apsolutno ima svoju važnost. Opet kažem, u ovom trenutku, jer prosto ni pravda nije moguća u nekom apsolutnom iznosu, pa nije možda moguća ni apsolutna zaštita, ali je važno činjenje i važno je sve ono što će se dešavati u postupcima koji će se sprovoditi i na kojima ćemo se učiti, na kojima ćemo menjati praksu i na kojima ćemo usavršavati ovo društvo.
Što se tiče građana, moram da vam kažem da je moja motivacija da danas u okviru ove teme učestvujem u radu narodne skupštine, upravo lična, ona se tiče solidarnosti sa svim građanima Srbije koji su na različite načine žrtve korupcije i raznih drugih protivzakonitih činjenja i koji su, čini mi se u velikoj meri i obezvoljeni da učestvuju značajnije u otkrivanju takvih loših ponašanja, zato što prosto nisu imali dovoljnu podršku države.
Mislim da ovaj zakon ne treba da nam odgovori na pitanje šta je poželjno ponašanje građana države, da li je to poštenje, odgovornost, rad, posvećenost, mi smo to svi nekada negde savladali, umemo da iskažemo, znamo da razumemo značenje tog pojma.
Mislim da je mnogo važnije da građani preko ovog zakona razumeju da imaju podršku i da je mnogo lakše ostvariti ovakav stav u životu i ovakvo ponašanje, ukoliko država stoji ispred vas.
Ja zato ovaj zakon cenim kao veoma značajan.
Naravno da veliki i brojni problemi u prošlosti o kojoj god prošlosti da govorimo, su stajali kao neka prepreka donošenju ovog zakona, odnosno ispravljanja nekih oblika ponašanja koji su još, da kažem, skoro postali tradicionalna, pa je nešto od nekog oblika ponašanja ušlo čak i u narodnu izreku, pa tamo gde se neko dobro snašao kažemo mu – alal ti vera. Ne kažemo ništa drugo, nego prosto kao da mu zavidimo i mislim baš dobro što si ti to uradio, pa možda možeš i mene da motivišeš da i ja to uradim, ukoliko mi se ukaže prilika i ukoliko budem dovoljno hrabar.
Ono što takođe mislim da nije dobro, to je da u našem sistemu obrazovanja ne postoji još uvek dovoljno instrumenata koji će pomoći našim učenicima da razvijaju jedno kritičko mišljenje da imaju punu slobodu učestvovanja i participacije u procesu obrazovanja i prosto mogućnosti da otvoreno i jasno bez brige o bilo kakvoj sankciji ukazuju na ono što su njihove muke.
Ako i učenike ne naučimo, a mi moramo ovu lekciju da kažem, prosto svi dugo da savladavamo i da učimo, i mislim da nisam pogrešila ako sam spomenula i potrebu da se u okviru sistema obrazovanja malo više pozabavimo nekim pitanjima da bismo jednostavno formirali mlade ljude, odnosno građane koji će jednog dana mnogo aktivnije, mnogo hrabrije, i mnogo brže razumeti procese koji se dešavaju u njihovom društvu, koje će te loše procese uspeti brzo da prepoznaju i naravno da budu spremni na predloge i aktivnosti kojima će se sve te nevolje rešavati.
Sve ovo o čemu mi danas govorimo nije elementarna nepogoda, ovo smo svi radili, dugi niz godina, nismo snašli snage da se protiv toga borimo, dovoljno hrabro i dovoljno odlučno. Zato ja mislim da je ovo danas dobar trenutak za ovu državu.
Ono što bih takođe htela da kažem, to je da ukoliko želimo da prosto, našim sugrađanima pomognemo da bolje se upoznaju sa odredbama ovog zakona, da je potrebna verovatno i neka vrsta edukacije. Istraživanja koja je radila i Agencija za borbu protiv korupcije 2012. godine, i ona koja su činjena pre, govore da veliki broj, veliki procenat naših stanovnika zna za neki oblik koruptivnog ponašanja, ili kršenja zakona, a da se mali broj usuđuje da to prijavi, odnosno da još manji broj zna da postoje uzbunjivači.
Mislim da smo kao društvo odgovorni da građanima pomognemo u nekoj vrsti edukacije i da ih naravno, na osnovu dobre prakse koja će uslediti, nakon primene ovog zakona, ohrabrimo da daju svoj pun doprinos gradnji jednog pravednog, jednog ispravnog i jednog demokratskog društva.
Što se tiče samog zakona i članova zakona, obzirom da nisam pravnik, ja ću sa stanovišta, recimo, obične građanke koja čita ovaj zakon, i koja misli da možda negde može da pronađe i temu za svoje angažovanje u ispravljanju neke nepravilnosti, rekla ono što je u mom razumevanju značajno i što želim da prokomentarišem.
Mislim da je dobra odredba u kojoj se potpuno nedvosmisleno kaže da je zabranjeno sprečavanje uzbunjivanja, da je zabranjeno preduzimanje štetne radnje protiv onoga ko vrši uzbunjivanje. Znam da je „Transparentnost Srbija“ imala primedbu da odredba zakona koja se tiče zabrane zloupotrebe uzbunjivanja ne bude odmah, da kažem u ovom redu u kome sam ja izložila, ali, takođe ja mislim da je važno, i ja sam odabrala da na ovom mestu to kažem, zato što mislim da se svi malo pribojavamo i mogućih zloupotreba onih ljudi koji nemaju časne namere, i koje opet nekim drugim ljudima koji su možda korektni u poslu kojim se bave, mogu da donesu veliku štetu.
U tom smislu, mislim da anonimne prijave, ja sam prosto radila u sistemu u kome je mogao neko da vas prijavi anonimno, to je stalna i latentna pretnja. To jeste korektiv za onoga ko se bavi nekim poslom da ima to na umu, i da se, naravno trudi da svakog dana radi apsolutno korektno, ispravno, ali verujte da to ukoliko ne bude bilo nekog sita koje će ipak da pretrese, može da nanese veliku nevolju ljudima koji budu opterećeni takvim optužbama, jer vi ćete dok dokažete ili jedno ili drugo morati da mnogo vremena potrošite i još mnogo toga uz to.
Dobro je što postoje nivoi uzbunjivanja, što možete da odaberete da li ćete to prvo reći svome poslodavcu, ovlašćenom organu ili javnosti. Ovde jedino kod javnosti, obzirom da mogu da se koriste sredstva javnog informisanja, može da se koristi internet, itd. Naravno da u slučajevima kada neko posegne za korišćenjem ovih sredstava ili oblika javnog informisanja se verovatno radi o nekim veoma važnim pitanjima koja mogu u velikoj meri da naprave veliku materijalnu ili ljudsku štetu.
Mislim da je dobro da se ta sredstva koriste, ali eto, jednostavno, ja kada bih znala za takav neki slučaj, ja ne znam ko bi, ne znam prosto procedure po kojima bi neki urednik nekih novina ili nekih medija meni poverovao i to objavio, a da ne napravimo veću štetu i da ne napravimo pogrešku u smislu toga da ja možda nisam dobro procenila i da je reakcija koja je usledila bila veća od one koja bi trebala da usledi.
Ono što takođe mislim da je dobro, to je naravno da se zaštita sudska donosi po hitnom postupku. Pozdravljam ministre to što ste saopštili da su već pripremljeni priručnici, da već postoji planiran program obuke, jer ono što je izuzetno važno, a mi ćemo rezultat ovog zakona dobiti brzo u kom smislu? Prvi koji posle ovog zakona bude ušao u proces, dobija status uzbunjivača i bude prošao da kažem, lako, neoštećeno i pravno zaštićeno od države u dokazivanju onoga o čemu hoće da svedoči…

Završavam.
Ukoliko taj prvi bude imao veliko zadovoljstvo i ne bude bio unesrećen, mi ćemo reći da smo obavili posao.
Socijaldemokratska stranka Srbije će naravno glasati za ovaj zakon, a ja prosto apelujem na sve nas koji smo vršioci bilo kakvih javnih funkcija da pre svega ličnim primerom pokažemo.