Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, kolege poslanici, evo lepih tema, ja bih prosto tako rekla, imamo ovih pet predloga koji se pred nama nalaze. Ne bih sada ponovo iščitavala, jer naravno svi smo se u pripremi za sednicu sa time upoznali, kolege koje su pre mene govorili, već su to i spomenuli.
Ono što vidim u Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Mongolije i Narodne Demokratske Republike Laos, prosto vidim jednu dobru nameru da se olakšaju veze Srbije i svih nas koji ovde živimo sa tim svetom koji nama jeste geografski dalek, ali ja prosto verujem da dolazi vreme kada će samo ta da kažem odrednica geografske daljine biti apsolutno nepromenljiva i evidentna. Pošto se u svetu umrežava na različite načine, mi smo veoma ozbiljan deo tog sveta, jer zaista verujem da su ovo odlične pretpostavke za uspostavljanje i širenje saradnje kako naravno pre svega planu privrede, tako i na planu kulture, obrazovanja i ako ovim zakonima, odnosno usvajanjem predloga ovih zakona omogućimo barem jednom mladom čoveku koji je radoznao da krene na jedan dalek put i recimo u poznatu divnu Mongoliju mi ćemo njemu načiniti veliku sreću, a samim tim iskustvo koje bude doneo ovde biće korisno i za sve nas.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju, pružanju konzularnih usluga, mislim da je ovo jedna jako dobra, pre svega jednog trenutka je to bila inicijativa, razmišljanja nekih ljudi, sada pretočena u predlog zakona. Zašto mislim da je dobro? Zato što, prosto čitajući ovaj materijal koji smo dobili videla sam da se ovim protokolom, odnosno ovim Predlogom zakona o zajedničkim konzularnim predstavništvima i njihovim aktivnostima pre svega pomažem, reći ću naravno bez ikakvog pežurativnog smisla, običnim ljudima, ja sam prosto isto jedan od njih, da se u različitim neprijatnim situacijama u kojima mogu da se snađu, da dobiju adekvatnu pomoć konzularnog predstavništva koje je tamo prisutno. Naravno da veze između Srbije i Crne Gore su istorijske i bliske. Mislim da će ovo biti način da ih ojačamo sa jedne strane, a sa druge strane prosto da i Republika Srbija i Republika Crna Gora još jednom pokažu jedan odgovoran odnos prema svojim građanima, bez obzira da li se oni u trenutku nekom za njih vrlo nepovoljnog dešavanja nalaze u svojoj matičnoj zemlji ili na teritoriji treće zemlje, gde im je neizostavno potrebna zdravstvena, pravna, bilo kakva druga pomoć koju možda njihova država u tom trenutku ne može da pruži, jer jednostavno nema konzularno predstavništvo.
Ovo je jedna mera koja u svakom slučaju ima i pozitivan finansijski efekat i verujem da će ona u velikoj meri uticati posredno i na dalju humanizaciju odnosa između ljudi na ovom regionu, jer zaista veruje da će se konzuli koji se budu nalazili u tim konzularnim predstavništvima veoma ozbiljno baviti svojim poslom, veoma ozbiljno iskazivati brigu za one sunarodnike, one građane koji se nađu u nevolji i u tom smislu naravno Ministarstvo spoljnih poslova ima pred sobom i tu vrstu zadatka da se ozbiljno pozabavi i kvalitetom kadrova koji se budu nalazili na takvim veoma važnim funkcijama.
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, naravno, razumela sam ga i ono što je ključno, što bih htela prosto da izreknem to je da naravno sve veze koje stvaramo sa Evropom i sve veze koje stvaramo sa evropskim institucijama doprinose ne samo daljim integracijama Srbije na putu kojim smo se dugi niz godina već uputili, nego pre svega rešavaju i potpomažu u rešavanju jednog izuzetnog značajnog pitanja, a to je pitanje bezbednosti.
Pitanje bezbednosti je jedno od osnovnih pitanja kojima se danas u velikoj meri svet bavi, pitanje koje u velikoj meri svet i muči i sve interakcije koje u tom smislu mogu da se stvore i da se uspostave u jednoj jasnoj pravnoj regulativi, u zaštiti obe strane mogu da doprinesu naravno da sve pošasti modernog sveta koje sada postoje, a koje nekako na nesreću mislim da će se i dalje razvijati, da mogu da se otkrivaju, predupređuju, da se borimo protiv toga, da se edukujemo i da prosto omogućimo realizaciju onoga što je osnovno u istoriji civilizacije, a to je pre svega pravo na život, pa sve ono dalje što dolazi.
Peti je naravno Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Moram reći da sam posebno bila inspirisana danas pripremajući se da govorim o ovoj temi zato što, bez obzira koliko ona u samom današnjem razmatranju i usvajanju ima tu potpuno jednu tehničku konataciju, jer kao zemlja potpisnica Konvencije treba da damo svoju potvrdu o predlogu da komitet treba da radi duže i od te dve nedelje koje radi zaista nisu dovoljne u odnosu na veliki broj zemalja koje su potpisnice Konvencije u odnosu na veliki broj izveštaja koji stižu. Verovatno nije pitanje samo toga koliko izveštaja stiže, već je i veliki problem i u obimnosti tih izveštaja koje treba proanalizirati, treba dati uputstva, treba dati smernice što me opet navodi na razmišljanje da u svakom slučaju po pitanju ovog eliminisanja svih oblika diskriminacije žena svet ukupno ne stoji dobro.
Očigledno da tu ima jako velikih i ozbiljnih problema i verovatno da i mi kao integralni deo tog sveta imamo i svojih problema koje u svakom slučaju moramo da rešavamo, jer, kako da vam kažem, ne želim da favorizujem jedan pol naspram drugog. Prosto mislim da ova civilizacija postoji u jedinstvu dve jedinke, to su muški i ženski pol koji na kraju daju tu osnovnu jedinicu koja se zove čovek.
Trudiću se da budem jako pažljiva u izlaganju, jer ukoliko ne pokažem dovoljno odgovornosti, zaista iz najbolje namere, ali nespretno mogu da uđem u zamku da nekoga povredim. Ovo je u principu jedna veoma ozbiljna i veoma nežna tema sa velikim značajem.
Od čega bih krenula? Krenula bih pre svega od onoga što je svojstveno svima nama, a to je da svi nekako tražimo pravdu i pravednost. Mnogo puta smo u životu rekli – pa to je nepravda, zašto se meni to događa, zar ja nisam ljudsko biće, zašto neko prema meni ima drugačiji odnos, u bilo kojim okolnostima. Naravno, taj broj okolnosti ne želim sada da navodim. To nekakvo iskustvo, neću sada posebno spominjati žene, imamo svi kao društvo. Mi taj problem imamo kao društvo.
Kada govorimo o ovom pitanju vezano za zabranu da kažem, diskiriminacije žena, tu su stvari malo osetljivije iz prostog razloga što se svako društvo formira na temeljima tradicije, na temeljima njegove istorije, na temeljima njegovog religijskog obrasca i od toga se ne može pobeći i od toga ne treba bežati. Ponekad volim da kažem – dobra tradicija je kao stara ljubav, divna je, ali ako ste nešto naučili to će vas onda odvesti dalje i to će biti jedno dobro sećanje na poreklo i na ono što jeste. Prema tome, teško pitanje koje se sporo rešava, ali od koga nikada ne smemo da odustanemo. Ono što je meni najvažnije u tome to je da i država, da sve institucije pokažu jednu veliku ljudsku odgovornost u procesu donošenja kvalitetnih odluka koje će omogućiti da ovo društvo ukupno postane manje ranjivo, više srećno, a samim tim i više uspešno.
Ljudska prava su urođena, pripadaju svakom ljudskom biću i ona su moralnog porekla i ima ga svako ljudsko biće samim tim što jeste ljudsko biće. Živimo u 21. veku, davno je donešena Dekleracija prava čoveka i građanina i toliko smo se mi u 21. veku navikli da imamo izvesna prava da prosto ih doživljavamo kao urođena, kao ona koja čak mislimo postoje i nezavisno od države, a ponekada i uprkos njoj, i nekako mislim da će i dalji razvoj civilizacije zaista ići u tom pravcu. Međutim, tvrdnja da svako ljudsko biće ima urođena ljudska prava je prosto besmislena ako se ne zasniva na principu da su svi ljudi jednaki.
Tu dolazimo do nečega što uzrokuje, da kažem, dalju analizu, prosto zato što veoma često doživimo da su neki jednakiji od nas. To je naše svakodnevno iskustvo, a čini mi se da žene imaju tu specifičnost koju nose po svojoj prirodi da tu nejednakost doživljavaju mnogo češće. Ponekada neko ko nam čini tu diskriminaciju koju mi tako doživljavamo, osećamo se povređenima i potištenima, možda čak to i ne radi namerno, možda nema plan za to, ali jednostavno nije dovoljno senzibilisan na ono što se zove biće suprotnog pola, žensko biće, biće slabije možda po fizičkoj snazi, ali sve nas karakterišu sve ostale jedinstvene ljudske osobine.
Šta se onda dešava sa time? Onda se dešava da, recimo, imate brojne situacije u brojnim profesijama u kojima žene zaista trpe velike nepravde. Ja bih, obzirom da dolazim iz sveta obrazovanja, ukazala na jedan problem koji se veoma često dešava ženama koje tamo rade. Prosto, najveći broj žena i radi u obrazovanju i to se nekako poistovetilo kao žensko zanimanje. Prosto, žena je sinonimi za majku, majke vaspitavaju, pa onda te žene koje rade u prosveti, u nekom prevodnom smislu ih čak u tom smislu i doživljavamo. Onda se dogodi da se ta majka nastavnica razboli i ako duže vremena provede na bolovanju, veoma je česta situacija u kojoj će neko ko je zamena obavljati taj njen posao, ali onog trenutka kada ona bude trebala da se vrati, neretko se dešava da roditelji veoma ozbiljno reaguju tražeći da se ta nastavnica ne menja, jer su se deca navikla i onda vi morate nanovo da osvajate pravo na vaše radno mesto, da prolazite kroz jednu veliku neprijatnost i dokazujete da ste vi ta koja je do juče radila, s kojom su oni inače bili najčešće i veoma zadovoljni, ali prosto roditelji sada ne žele da uđu u novi rizik. Kada je pitanje bolesti, kako da vam kažem, to nekako i preguramo, zato što se bolesti svi plašimo. Tu nekako i roditelji lakše popuste.
Međutim, postoji jedno drugo pitanje, a to je kada nastavnica ode na trudničko bolovanje. Veoma je česta situacija da nakon povratka, godinu-dve, da li je prvo trudničko, a potom porodiljsko, veoma se često dešava da se pišu peticije protiv nastavnice, da se upućuju peticije inspekcijama koje dolaze u školu i to neko rukovodstvo škole treba da dokazuje da je pravno-formalno apsolutno sve po pravu i pravdi. Ali, ne možete da izađete iz kolopleta tih osećanja roditelja koji su opet zabrinuti šta će biti kada se ta njima inače opet poznata nastavnica vrati, da li će biti očekivanog uspeha na način na koji su oni to zajedno sa svojom decom planirali.
Verujte mi, to su teške traume i teška poniženja za ženu u prosveti, koje žene u svojoj ženskoj prirodi zaista teško zaboravljaju, a apsolutno su nepotrebne. Ono što može da doprinese, to je jedan ozbiljan obrazovni sistem, kvalitetan, u kome uopšte roditelj ne strahuje da li se vi zovete Mirjana ili Milica. Uopšte nije važno, roditelj zna da je sistem pouzdan, merljiv, kvalitetan i da svako ko dođe da radi će imati, naravno, da da ono što je neophodno za uspeh učenika pojedinačno, škole, sistema itd. To je jedan od modela kako neki problem koji mi definišemo kao moguće diskriminaciono ponašanje kako može da se reguliše. Tako što u opštem sistemu ispravljate neke delove sistema, činite ih pouzdanim i jakim i stvarate odnos poverenja između sistema i građana koji taj sistem konzumiraju.
Druga tema je, naravno, to da li smo mi kao društvo uopšte osvestili taj društveni značaj materinstva. Navela sam primer žena u prosveti. Naravno da apsolutno ništa manje vredan pažnje nije problem žena koje traže posao. Sasvim sam sigurna da svi mi ovde imamo po nečije iskustvo, neke žene koja je išla da traži posao, a onda dobila to čuveno pitanje da li planira produžetak porodice, da li planira uopšte da ima porodicu itd. Onda se pitam zašto? Ako poslodavac ima kriterijum na osnovu koga vrši odabir, valjda taj kriterijum treba da primeni i na budućeg kolegu i na buduću koleginicu. Onda sam razmišljajući došla do nečega što, kako da vam kažem, mene to prosto rastužuje. Da li je moguće da uvek mora da dominira samo to pitanje profita? Da li se taj neki poslodavac uvek pita – čeka, da li će moj profit biti ugrožen ako mi kroz izvesno vreme ode ta neka pouzdana saradnica, a onda ja ponovo treba da tražim neku novu, da je obučavam itd?
Mislim da se ponekada prosto to pitanje profita i to pitanje poštovanja ljudskih prava u velikoj meri razilaze na štetu žena, iako su uložile toliko puno, kao i njihove kolege muškarci, u obrazovanje, u stručnost, u kompetencije. Silnu podršku su imale dok su se obrazovale, a onda je stavljena rampa i rečeno je – ne, ti sada meni ne odgovaraš, jer ne želim to nešto što može da me sačeka u nekom bliskom vremenskom periodu.
Treća stvar o kojoj bi htela da govorim, zaista mislim da smo obavezni da o tome govorimo, to je pitanje žena i položaja žena koje žive na selu. Njihov radni dan je onoliki koliko traje obdanica, pa onda samim tim i duže. U njihovom domaćinstvu, naravno, plata se zarađuje na drugi način, mnogo teže i mukotrpnije. U tim porodicama se odgajaju deca, a neretko u našoj državi, u našoj lepoj državi mnoge žene žive zajedno sa svojim porodicama u pasivnim krajevima koji su i te kako daleko od nekih komunikacionih veza, od puteva koji će im omogućiti da pravovremeno stignu do lekara onda kada im je lekar potreban, njima ili njihovoj deci. To su žene koje dnevno prolaze više desetina kilometara, naravno da hoću da kažem i očevi, ali prosto sada pričamo o ovome, prolaze desetine kilometara vodeći svoju decu do nekog puta.
Da li je društvo dalo, pitam se, istu šansu detetu, roditelju, majci i ocu koji žive u tim uslovima i nekome ko živi u nekim boljim uslovima? Mislim da šansa nije ista i opet zato što se nismo nečemu posvetili, zato što nam se činilo da nemamo pare, da se to nas ne tiče, da to nije važno. Zato što nismo shvatili čemu sve služi, mi smo nekoga doveli u stanje diskriminacije, koju ćemo u životu prevesti na veoma komplikovanu životnu okolnost, zbog koje vaš život može biti ugrožen, a rekli smo da je osnovno pravo pravo na život. Sve što činimo, sve što radimo, taj život treba da podupre i taj život treba da omogući.
Tu bih se zadržala na tim nekim, to nisu ni primeri, to je prosto naša svakodnevnica. Naravno da je partnersko nasilje i broj žena koje su čak izgubile i živote veoma visok i veoma zabrinjavajuće. Pored toga što sam sasvim sigurna da ćemo razumeti ovu konvenciju, odnosno da ćemo razumeti zašto treba usvojiti amandman na član 20. stav 1, ja sam sasvim sigurna da uvek postoji dobar lek da nešto sprečite, nešto predupredite i da napravite neku promenu stanovništva. Obzirom da dolazim iz prosvete, za mene je to uvek obrazovanje. Obrazovanje je naravno dobar lek…