Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre i kolege narodni poslanici, Zakon o pravobranilaštvu, državnom pravobranilaštvu vidimo kao jedan veoma značajan zakon jer on reguliše organ koji obavlja poslove pravne zaštite, imovinskih interesa i prava RS. Samim tim, to je veoma značajan državni organ sa značajnim državnim funkcijama. On se u našem pravnom sistemu pojavio, da obavlja svoju funkciju posle Drugog svetskog rata. Postojalo je nekoliko zakona koji su regulisali njegov rad. Zakon koji je gospodin ministar pomenuo, koji je donet 1991. godine, je zaista u današnjim uslovima neodgovarajući.
U vreme kada je on bio donet i tada se nama ljudima iz struke pokazao kao sumoran, nedovoljno detaljan, zakon koji ne reguliše pitanja koja su bila od značaja za rad i funkcionisanje tada javnog pravobranilaštva.
Međutim, donošenjem, odnosno predlogom novog zakona koji imamo pred sobom, Zakona o državnom pravobranilaštvu poslanička SDPS vidi kao jedan značajan pomak ka regulisanju jednog veoma značajnog državnog organa i pozdravlja inicijativu Ministarstva pravde da se preformuliše, predefiniše uloga ovog državnog organa.
Skrenula bih pažnju samo na nekoliko značajnih novina koje ovaj zakon sadrži. Posle analize koju smo čuli od strane gospodina ministra, smatram da nije potrebno da dalje detaljnije analiziram, ali smatram takođe da treba skrenuti pažnju na nekoliko novih stvari koje zavređuju naš interes ne samo kao pravnika nego kao stručnu i političku javnost.
Prva značajna novina je uvođenje zastupanja od strane državnog pravobranilaštva RS pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama. Ovu funkciju je tadašnje javno pravobranilaštvo imalo 60-tih, 70-tih i 80-tih godina i vodila je vrlo uspešno. Međutim, onda je pomeranjem te funkcije i regulisanjem na drugi način došlo do toga da su pravobranilaštva prepuštala vođenje sporova pred stranim međunarodnim sudovima i arbitražama pravnim službama, odnosno pravnim timovima, advokatskim kancelarijama, van pravobranilaštva. Pri tom, smatram da je veoma važno da Vlada na predlog pravobranilaca može da ovlasti u konkretnom slučaju za zastupanje lice koje je van pravobranilaštva i koje poseduje potrebne kapacitete za zastupanje, bilo da je reč o posebnom znanju, o poznavanju jezika itd.
Očekujem da će se takva situacija događati ređe, da ne kažem izuzetno, i naravno da će, s obzirom da Vlada odlučuje o takvom predlogu, ona biti pod nekom vrstom potrebnog nadzora od strane i državnog pravobranilaštva i Ministarstva pravde, koji sada preuzima ulogu nadzora nad državnim pravobranilaštvom.
To je takođe jedna novina, verovatno će u stručnoj polemici biti nekih zamerki i na ovo rešenje. Verovatno će ono biti moguće, doživljeno kao ograničenje slobode rada pravobranilaštva. Međutim, mi s druge strane ne možemo da zaboravimo da je pravobranilaštvo državni organ, organ koji brani imovinske interese države i njenih jedinica i kao takvo treba da pripada hijerarhijskom sistemu vlasti i nadzora.
Druga novina koja je takođe veoma značajna je zastupanje od strane državnog pravobranilaštva pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Državno pravobranilaštvo će pred sudom u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zastupati interese Republike Srbije. Znamo da se pred ovim evropskim sudom vodi veliki broj sporova. Znamo da neke sporove država gubi, da je obavezna da plati značajne iznose i smatram da će ova proaktivna, stručna uloga državnog pravobranioca i ovlašćenih lica od strane državnog pravobranioca doprineti da se ovi sporovi rešavaju onako kako treba da se rešavaju, ali da interes Srbije bude zaštićen bolje i dugotrajnije.
Takođe u vezi sa ovim pitanjem zastupanja pred Evropskim sudom pravde, treba reći da će doći i do preuzimanja nadležnosti predmeta i zaposlenih iz organizacione jedinice Ministarstva pravde koja se sada bavi zastupanjem i da će ova nova organizacija, smatram, doprineti boljem kvalitetu rada ove službe koja se bavi zastupanjem.
Treća novina koja je po meni veoma značajna je da je državni pravobranilac i institucija kao takva odgovorna ne samo Vladi, što je do sada bio slučaj, nego ministru nadležnom za pravosuđe. Time se uspostavlja ta hijerarhija vlasti i kontrole od strane Ministarstva pravosuđa. Ta kontrola, ne vidim je kao kontrolu koja će ograničiti rad pravobranioca i zaposlenih lica u pravobranilaštvu, već kao kontrola koja će u svim onim slučajevima, budući da je reč o imovinskim interesima i pravima Republike Srbije i njenih jedinica, pomoći da se sačuva imovinski integritet Republike Srbije.
Sledeća novina koju smatram takođe da je značajna je osnivanje kolegijuma državnog pravobranilaštva, nešto što do sada nismo imali, koji ima svoje ingerencije predviđene zakonom i koji će doprineti da državno pravobranilaštvo brže i efikasnije radi.
Najzad, ono što je već apostrofirao gospodin ministar, je obrazovanje pravobranilaštva AP Vojvodine i jedinice lokalne samouprave. Imali smo od strane prethodnih zakona o pravobranilaštvu neke slične tvorevine, neka slična pravna rešenja. Međutim, meni se ovo rešenje koje je predloženo ovim predlogom zakona daleko najviše dopada. Mislim da je nađen jedan balans. Možda je potrebno ovo pitanje razraditi dalje, verovatno ono nije dovoljno razrađeno u samom osnovnom zakonu, Zakonu o državnom pravobranilaštvu, mada se na pravobranioce Autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave primenjuju norme i propisi sadržane u Zakonu o državnom pravobranilaštvu, ipak je potrebno da se, s obzirom na specifičnost, na region, itd, ovo pitanje dalje razradi. To bi bilo o Zakonu o državnom pravobranilaštvu.
Sledeći zakon koji bismo želeli da komentarišemo i izrazimo naš stav poslaničke grupe je zakon o posredovanju i rešavanju sporova koji treba da zameni postojeći važeći Zakon o medijaciji. Zakon o medijaciji je donet, kao što je poznato, 2005. godine. On se pokazao kao jedan potreban zakon, došao je pre svega kao želja da se sa jedne strane rasterete sudovi, da se izađe u susret građanima za brže i efikasnije ostvarivanje pravde i naravno kao rezultat praćenja trendova u pravosuđu u uporednim zemljama. Međutim, prvih nekoliko godina postignuti su zaista dobri rezultati, svi smo bili zadovoljni i smatrali smo da je to jedno jako dobro rešenje. Onda su se pokazali neki nedostaci kao što je pitanje nejasne uloge institucija u oblasti medijacije, zatim se pokazao kao problem nedovoljna obučenost kadrova i to je sve rezultiralo sa opadanjem predmeta u postupku medijacije, što je naravno bio signal da treba učiniti neke promene.
Glavne promene koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži odnose se na izmenjenu definiciju posredovanja. Naime, ovaj zakon reguliše posredovanje kao svaki postupak bez obzira na naziv u kojem strane nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, zatim propisuje mogućnost primene posredovanja u svim oblastima u kojima stranke mogu slobodno da raspolažu svojim pravima, osim u onim slučajevima koji su u isključivoj nadležnosti suda ili nekog drugog državnog organa. Samim tim bi došlo do proširenja oblasti u kojima je posredovanje moguće. Predlozi koji se iznose za vreme posredovanja, koje stranke iznose za vreme postupka posredovanja, pa i sam posrednik ne mogu se koristiti u sudskom, arbitražnom ili drugom postupku, što znači da se time čuva kvalitet predloga koje lica u toku postupka posredovanja daju. Takođe je predviđeno posebno pravilo o zastarelosti, o zastoju zastarelosti potraživanja sa ograničenim rokom od 60 dana radi otklanjanja mogućnosti da posredovanje bude korišćeno za odugovlačenje konačnog rešavanja spora, što se takođe u praksi pokazalo kao jedan od načina mogućih zloupotreba.
Ono što takođe smatramo kao veoma značajnim je da sporazum o mirnom rešenju spora ima snagu izvršne isprave, ali naravno samo pod uslovom da su u tom sporu ispoštovani svi oni elementi koji su propisani zakonom.
Troškovi postupka su takođe precizno uređeni. Propisano je da u slučaju postizanja sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja nakon već pokrenutog sudskog postupak do prvog ročišta za glavnu raspravu da se stranke mogu osloboditi plaćanja sudskih, odnosno administrativnih taksi.
Zatim se uvodi postupak izdavanja dozvole za posredovanje kojim se utvrđuje da li neko lice ispunjava uslove za obavljanje posredovanja, i mi to doživljavamo kao težnju za podizanjem kvaliteta posrednika koji se budu bavili ovom delatnošću mirnog rešavanja sporova.
Uvodi se i registar posrednika. Taj registar će biti pri Ministarstvu pravosuđa, a program obuke posrednika takođe vidimo kao nešto veoma značajno upravo za podizanje kvaliteta i obuke posrednika.
Što se tiče punomoćnika, stranka kao fizičko lice u postupku posredovanja učestvuje lično, a ona naravno može da ovlasti punomoćnika kao i kod zastupanja pred sudom. Što se tiče pravnog lica, pravno lice naravno zastupa zakonski zastupnik ili punomoćnik.
U novom predlogu zakona izbrisana je postojeća odredba o potrebi overe potpisa pečatom posrednika, ali je uneta shodna primena Zakona o obligacionim odnosima za zaključenje, dejstvo i prestanak sporazuma o rešavanju sporazuma.
Ovaj zakon predstavlja zaista pomak, stručni pomak u regulisanju ove delatnosti, odnosno posredovanja ili mirnog rešavanja sporova. Međutim, naravno, on pretpostavlja i ostvarivanje nekoliko veoma bitnih uslova. Na primer, da sudovi moraju da obezbede uslove za sprovođenje posredovanja, da to sprovođenje bude u sudskoj zgradi, što nije ranije uvek bio slučaj, da to bude nakon radnog vremena i u slučajevima kada je postupak posredovanja pokrenut u toku sudskog postupka. To su neke značajne novine koje mislim da sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Pošto imam još malo vremena, dala bih i naš kritički osvrt o Zakonu o vanparničnom postupku. Zakon o vanparničnom postupku, odnosno Predlog zakona o vanparničnom postupku je postavio kao svoj osnovni zadatak da se usaglasi sa Ustavom Republike Srbije, budući da je donet pre više od 30 godina, kao i da se uskladi sa promenama koje su usledile u pravnom poretku u ovom periodu od 30 godina i, naravno, da poštuje tekovine EU, što takođe predstavlja jednu od obaveza Republike Srbije na putu harmonizacije pravnog poretka.
Naravno, pored ovih političkih i društvenih ciljeva, postoji i jedan važan pragmatičan cilj, a to je da se rasterete sudovi u kojima postoji zaista veliki broj predmeta, veliki broj nerešenih predmeta koji dugo čekaju. U smislu ubrzavanja rešavanja tih sudskih predmeta, s jedne strane, a sa druge strane, zbog promovisanje rada javnih beležnika, Zakon o vanparničnom postupku donosi jedan set odredbi kojima sud poverava javnim beležnicima sprovođenje postupka ili preduzimanje određenih zakonom pobrojanih vanparničnih radnji. Naravno, to su samo one radnje koje nomenklaturno tačno zakon nabraja.
Time se u stvari i vrši usaglašavanje Zakona o vanparničnom postupku sa Zakonom o javnim beležnicima, koji je donet 2011. godine, ali je više puta od tada revidiran, i 2012. i 2013. godine, a verovatno će biti još, jer je to prvi put da mi posle Drugog svetskog rata uvodimo institut javnih beležnika koji bi trebao da počne da radi 1. septembra ove godine, pod uslovom, naravno, da se do tada donese javno-beležnička tarifa i da se formira javno-beležnička komora.
U ovom zakonu, odnosno u ovom setu odredbi koji reguliše javno-beležničku delatnost osnovna ideja je da sud može da poveri sprovođenje postupka za koji je po zakonu nadležan. To čini postupajući sudija rešenjem kojim se javnom beležniku poverava sprovođenje postupka. Zatim, postoji istovremeno i rešenje o određivanju javnog beležnika, kome se upućuje povereni predmet koji donosi predsednik suda koji postupa u određenom predmetu.
Čuli smo i možemo sami da utvrdimo u tekstu Predloga zakona kakav je mehanizam postupanja. Sudija mora da poštuje listu javnih beležnika koja se nalazi na području tog suda. Zatim, postoji i obaveza javnog beležnika da prihvati posao koji mu je poveren. Da li će u praksi dolaziti do toga da javni beležnici možda biraju poslove, odbijaju poslove koje im sudija poveri, to će vreme pokazati. Možda će biti potrebno da se uvedu dodatni mehanizmi da javni beležnici prihvataju. Mada, meni se čini da će biti glavni motivacioni elemenat dobra tarifa. Ako javni beležnici budu adekvatno nagrađeni kroz javno-beležničku tarifu, ne vidim zašto bi oni odbijali povereni posao od strane postupajućeg sudije, izuzev ako postoje, naravno, neki drugi razlozi, npr. pristrasnost, nekvalifikacija itd.
Javni beležnik je dužan da postupa po pravilima koja važe za postupak. Takođe je dužan da poštuje rok koji mu je ostavljen. Nadzor nad njegovim radom vrši sud koji mu je poverio vršenje tih procesnih radnji vezanih za određeni predmet. Takođe, rešenje koje je javni beležnik doneo kao poverenik suda, jer on ima status poverenika suda, može da se napada pravnim lekovima, istim onim pravnim lekovima kao što može da se napada presuda koju je doneo sud. Tako da, sa stanovništva stranke, ona nije ni u čemu uskraćena u pranim lekovima drugostepenim ili vanrednim pravnim lekovima koje može da preduzima.
Takođe, i ovim bih završila ovo izlaganje, veoma je važno i ono što nam je ministar sada najavio, da se donese taj nazvanim omnibus zakon koji će izvršiti harmonizaciju pratećih propisa vezanih za rad javnih beležnika. Pretpostavljam da je Zakon o privrednim društvima jedan od tih. Kada bude vreme, ja bih sugerisala da se delokrug poslova koje javni beležnik obavlja proširi i da se taj delokrug poslova…