Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, drage koleginice i kolege poslanici, poslanička grupa Liga socijal-demokrata Vojvodine, imala je u početku nekoliko proceduralnih zamerki. Dve su zamerke, a to je donošenje zakona po hitnom postupku i, naravno, donošenje zakona bez javne rasprave.
Ako kažemo da se opet donose zakoni po hitnom postupku, što vi naravno imate proceduralno pravo, znate da se nama poslanicima ostavlja jako malo vremena da se na pravi način pripremimo i da vama pomognemo na konstruktivan način i konstruktivnim predlozima da unapredimo postojeća zakonska rešenja.
Uprkos tome, poslanička grupa Lige socijal-demokrata Vojvodine podnela je skoro 30 amandmana na zakonska rešenja. Nadam se da ćete ih ozbiljno proučiti i neke od njih i prihvatiti.
Ako kažemo da se zakoni donose bez javne rasprave, mi na to da za ovu konačnu verziju zakona nisu konsultovani medijski stručnjaci, civilni sektor, sindikati, novinarska i strukovna udruženja. Mislim da je ovo vrlo osetljivo pitanje, jer znamo da se ovim zakonima regulišu mnoga važna pitanja od privatizacije, medija, zaštite javnog interesa građana u sferi informisanja medijskih sloboda, međunarodnih standarda u ovoj oblasti itd. Naravno, pozdravljam volju i nastojanja Vlade Republike Srbije da pokuša da reši poprilično nagomilane i složene probleme u ovoj oblasti.
Dobro je što su predloženi zakoni u koordinatama medijske strategije iz 2011. godine i što će, kako je ministar rekao, biti napretka i u usklađivanju sa praksom kakva postoji u državama EU, obezbeđivanju transparentnosti vlasničke strukture, definisanja javnog interesa i zaštita medijskog pluralizma.
Ono što mi kao poslanici Lige socijal-demokrata Vojvodine zameramo i koje su nam nejasnoće, a to je da Predlogom zakona o javnim medijskim servisima Vlada je kao jednu od najvažnijih mera ukinula pretplatu najmanje 16 meseci, tako da će se i RTS i RTV finansirati direktno iz budžeta, to je gospodin ministar i u prethodnom izlaganju spomenuo.
Mislimo da o proklamovanoj nezavisnosti javnih medijskih servisa nema ni govora, imajući u vidu da nigde, pa čak ni u prelaznim i završnim odredbama, čak ni u obrazloženju zakona, nema ni nagoveštaja kolika sredstva su predviđena za rad RTS i RTV do momenta uvođenja takse. To je 01.01.2016. godine. To dovodi i RTS i RTV u dugačak red javnih preduzeća koja čekaju usvajanje budžeta za 2015. godinu.
Međutim, otvara se pitanje jer se iz predloga ne vidi kako će i RTS i RTV završiti finansijski tekuću godinu nakon zakonskog ukidanja pretplate, to je osam dana nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“.
U članu 62. u stavu 3. se samo spominje Uredba Vlade kojom se reguliše način prenosa sredstava i kontrole korišćenja sredstava, ali ne i koji je to iznos ili barem način na koji Vlada misli da ga odredi.
Zarad građana, podsetiću da su javni medijski servisi najčistiji proizvod građanskog društva, bar je tako u Evropi, a mislim da su intencije i Vlade da se upravo tako i reše neke stvari, da je upravo javni medijski servis, javni servis za građane finansiran od strane građana i, naravno, pre svega, bitno kontrolisan od strane građana, a ne od Vlade. Suprotno od javnog servisa je svakako državna radio televizija javnog preduzeća, gde medijski sadržaj stvaraju činovnici, a ne kreativci.
Kada je u pitanju Zakon o javnom medijskom servisu, Liga socijal-demokrata Vojvodine, mislim da jedna stvar nije dovoljno regulisana. Nama je poprilično bitna, a to je obezbeđivanje sredstava za obnovu objekata i opreme RTV.
Podsetiću vas da 1999. godine, tokom bombardovanja, je RTV ostala bez 100%, ponoviću, 100% produkcionih studijskih kapaciteta. Na lokaciji Mišeluk potpuno su uništena tri televizijska studija, režija, montaže, namenski izrađeni i opremljen prostor za televizijsku produkciju informativnog, zabavnog, igranog, dečijeg, obrazovnog programa za dva TV kanala. Od te 1999. godine, već putnih 15 godina Televizija Vojvodine radi u neadekvatnom iznajmljenom prostoru koji ne može, zato što je, naravno iznajmljen, da adaptira i privodi specifičnoj nameni koja je bitna za potrebu televizijske produkcije i primerena potrebama savremenog gledaoca.
Reći ću vam samo da je za zakup tog neadekvatnog prostora u poslednjih 15 godina potrošeno više od 5,5 miliona evra. Mislim da bi privođenje nameni neke lokacije RTV rešila prostorne potrebe svog razvoja, bar za narednih 15 godina. Time bi se, naravno, stvorili uslovi za uvođenje savremene produkcione tehnologije, dostizanje potrebnog tehnološkog standarda i smanjenje broja zaposlenih. Napravili smo neku kalkulaciju da je za izgradnju televizijskog doma sa studijima i pratećim prostorom potrebno obezbediti 15 miliona evra, a za njegovo opremanje po najnovijim tehnološkim principima takođe još 15-ak miliona evra.
Mislimo da bi na taj način Radio-televizija Vojvodine, posle 15 godina, mogla da uhvati korak sa republičkim Javnim medijskim servisom.
Podsetiću da je tokom 70-ih i 80-ih godina u potpunosti iz sopstvenih sredstava, zapravo sredstava građana Vojvodine prikupljenih putem televizijske pretplate, bez podrške budžeta ili nekih drugih eksternih finansijskih sredstava, na prostoru od preko šest hektara ukupno izgrađeno, infrastrukturno i tehnološki opremljeno preko 22 hiljade kvadratnih metara. Mi smo sve ovo stavili u jedan amandman poslaničke grupe i mislimo da će se predloženim rešenjem izbeći da građani i građanke Vojvodine još jednom iz pretplate ili takse plaćaju za ono što su već jednom izgradili.
Među definisanim javnim interesima nalazi se informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Svakako pohvaljujem što je zakonodavac prepoznao to kao vrednost, u svakom slučaju. Međutim, već dugo nova istraživanja beleže visoku etničku distancu Vojvodine kao i getoizaciju, mogu slobodno reći i samo getoizaciju manjinskih zajednica. Mediji zatvoreni u svojoj sredini i u svoj jezik doprinose stvaranju etničke distance.
U ovako definisanim javnim interesima u članu 15. moguće je pročitati da se država Srbija opredeljuje za getoizaciju manjinskih zajednica, odnosno da podstiče da nacionalne zajednice u Srbiji, naročito u Vojvodini, žive ne jedni sa drugima nego jedni pored drugih. Savremene evropske vrednosti na koje se toliko pozivamo zasnivaju se na suživotu i, naravno, na isprepletenosti kulture i jezika, tzv. interkulturalnosti.
Država Srbija mora u međuetničkoj komunikaciji i interkulturalnosti da prepozna javni interes, pogotovo kad je informisanje u pitanju, da se ne bi desilo da imamo određene i ozbiljne političke i društvene turbulencije.
Odredba o međuetničkoj komunikaciji može da omogući opstanak i razvoj medija koji imaju sadržaj na više jezika, a koji su veoma važni za Vojvodinu. Oni mogu da budu ugroženi medijskom reformom, ako se ne prepoznaju kao specifičnost. Mi smo takođe jednim amandmanom predložili Vladi da se ta stvar reguliše.
Što se tiče pluralizma ideje mišljenja, smatramo da je on od presudne važnosti za demokratizaciju društva, upravo zbog naše duge nedemokratske tradicije.
Mediji kojima su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina izuzimaju se iz procesa privatizacije i oni će biti svojevrsni javni servis janjinskih zajednica. Činjenica je, međutim, da u Predlogu zakona ne postoji deo koji će omogućiti nezavisnost uređivačke politike ovih medija, već oni mogu da budu samo oglasne table manjinskih elita.
Dakle, mislimo da ovaj zakon u ovim odredbama ne garantuje baš slobodu medija izražavanja na jezicima nacionalnih manjina. Ovo pitanje je veoma važno jer smo u nedavnoj prošlosti imali nekoliko primera drastičnih kršenja medijskih sloboda u medijima na manjinskim jezicima.
Što se tiče lokalnih medija koja je, po nama, poprilično važna tema, mislimo da je neophodno u zakonu ugraditi garancije koje će obezbediti da država na svim nivoima, posebno lokalne samouprave, izdvajaju značajna sredstva za medijske sadržaje, odnosno da će sredstva koja se u medijski sektor ulaganja kroz finansiranje medija i medijski sadržaj subvencionisanja javnih preduzeća i ustanova koje su se bavile informisanjem i dalje opredeljivati određena sredstva za informisanje, ali sada kroz konkursno-projektno finansiranje medijskih sadržaja, u skladu sa javnim interesom.
Država mora da bude garant ostvarivanja javnog interesa u medijskoj sferi i, naravno, u samim lokalnim sredinama. U suprotnom, ovaj zakon može da ima suprotan efekat od očekivanog, odnosno može da umesto da unapredi medijsku scenu, doprinese gašenju velikog broja medija i otpuštanju novinara, pre svega u lokalnim samoupravama.
Mislimo da će u ovom slučaju zakon favorizovati velike centralne medije u odnosu na regionalne i lokalne, što nije prihvatljivo i vodi daljoj decentralizaciji zemlje. Mi bi u Vojvodini zaista voleli, i ja kao građanin Zrenjanina, da mogu na televiziji da gledam osim „Beogradske hronike“ i zrenjaninsku hroniku, da vidim subotičku hroniku, hroniku grada Kruševca, Kraljeva ili bilo kog drugog grada.
Potrebno je definisati da u privatizaciji medija mogu da učestvuju samo ona pravna lica koja se najmanje tri godine bave informativnom delatnošću, kao i pravna lica kojima su osnivači fizička i pravna lica koji se duže od pet godina bave informativnom delatnošću. Zašto to mislimo? Radi se o tome da je protekla privatizacija medija u Srbiji bila bezuspešna jer su medije kupovala preduzeća i pojedinci koji su imali sasvim druge namene, a ne opstanak i razvoj tog medija. Želeli su da dođu do nekretnina i sl. Vrlo često su to bili potpuno nestručni ljudi. Zbog toga su i mnoge privatizacije propale. Mi smo kroz amandmane pokušali da ispravimo ovaj loš deo zakonskih rešenja i nadam se da ćete ih prihvatiti.
Što se tiče Zakona o elektronskim medijima, kada su u pitanju članovi saveta regulatora, podneli smo amandman kojim ćemo kasnije, kada bude rasprava u pojedinostima, detaljnije objasniti i obrazložiti, ali, suština je da mislim da treba da promenimo način biranja i da se omogući što šira participacija stručne javnosti u radu saveta, posebno civilnog sektora, što bi omogućilo dodatnu profesionalizaciju i nezavisnost rada saveta, u skladu sa toliko zagovaranim evropskim vrednostima koje su na različite načine već, mogu pohvaliti, apostrofirane u Predlogu zakona.
Takođe se omogućuje i predstavnicima medija, vlasnicima i predstavnicima novinara, a pre svega novinarskim udruženjima, da imaju predstavnike u savetu regulatora, što će doprineti, naravno, demokratizaciji kroz zastupljenost svih zainteresovanih strana u ovom svetlu, a time i podignuti nivo medijskih sloboda.
Još nekoliko stvari je nama u Ligi socijaldemokrata Vojvodine bitno, a to je da se u mnogim članovima ubaci deo vezan za nadležne organe AP Vojvodine. Reći ću samo zašto. Jer u članovima 62. i 63. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine se jasno definiše javno informisanje i na pokrajinskom nivou i predviđa se da AP Vojvodina preko svojih organa u oblasti javnog informisanja u skladu sa zakonom donosi strategiju razvoja u oblasti javnog informisanja na teritoriji AP Vojvodine, naravno, u skladu sa republičkom strategijom u oblasti javnog informisanja. Zato i mislimo da treba da se uključe i nadležni organi AP Vojvodine koji će sarađivati sa regulatorom.
Spomenuću samo još jednu stvar, koja je meni poprilično bitna, a to je da je u poslednjih pet godina više od 300 novinara što verbalno, što fizički napadnuto. Mislim da bi ovaj zakon trebao te stvari mnogo bolje da reguliše.
Što se tiče poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine, u zavisnosti od sudbine naših amandmana, ja se nadam da će ih Vlada poprilično dobro razmotriti jer su rađeni u najboljoj nameri i mislimo da su konstruktivni i da će unaprediti sva zakonska rešenja, ali u zavisnosti od toga ćemo se opredeliti na dan glasanja kako ćemo glasati. Hvala puno.

Samo kratko, vezano za RTV i za sredstva koja treba da budu obezbeđena za zgradu i za svu neophodnu opremu da bi televizija normalno radila.
Ako se neke stvari ne reše, jasno zakonom, da će se ostaviti prostor, već je prošlo 15 godina, ništa nismo uradili da to može zaista da se otegne u neki nedogled i situacija da imamo informisanje svih građana Vojvodine na 10 različitih jezika, nam zaista nameće kao potrebu da imamo adekvatan prostor i da na pravi način rešimo to pitanje. Nadam se, ukoliko nije ovim zakonom regulisano, da ćete vi iz Ministarstva dati neki predlog da se bar definiše vreme i način kako bi mogao da se reši taj problem. Samo to, hvala lepo.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, moje kolege i ja iz poslaničke grupe LSV smo podneli amandman na član 48. Predloga zakona koji definiše oblast minimalne zarade.

Šta ta minimalna zarada predstavlja, kako i na koji način se isplaćuje?

Mi se ne slažemo sa predloženim rešenjima u zakonu, a evo i zašto.

Smatramo da koncept minimalne zarade se zasniva na zaštiti najslabije plaćenih zaposlenih.

Smatramo da se minimalna zarada mora definisati kao minimalni bruto iznos koji radniku pripada za puno radno vreme, te da radni učinak ne sme biti određujući deo minimalne zarade.

Vezivanjem minimalne zarade za učinak zaposlenog, otvaraju se vrata za zloupotrebe, kojih je, nažalost i do sada bilo.

Zaposleni ne sme da primi zaradu ispod minimalne zarade. Po pitanju predloga isplate minimalne zarade u tekućem mesecu, za prethodni mesec, radi se o odredbi koja sadrže uporedna evropska zakonodavstva, a ja ću spomenuti Hrvatsku i Slovenačku.

Utvrđivanje obaveze za poslodavce je da se minimalna zarada isplaćuje redovno za prethodni mesec i to je najmanje što država može da uradi, da garantuje egzistenciju zaposlenih i u krajnjoj meri, dostojanstvo zaposlenih, njihova ljudska prava.

Minimalna zarada po nama nije pravilo, pa predlažemo da se briše odredba predloga zakona koja se odnosi na utvrđivanje razloga za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade opštim aktom, odnosno ugovorom, a da se tek nakon šest meseci obaveštava reprezentativni sindikat.

Isplata minimalne zarade ukazuje na solventnost poslodavca, te je uputno da se predvidi obaveza poslodavca da nakon donošenja odluke o isplati minimalne zarade, o tome obavesti i nadležno ministarstvo i sindikat.

Propisivanjem obaveze, obaveštavanje nadležnog ministarstva, onog u čijoj je nadležnosti Fond solidarnosti za isplatu zarada u slučaju stečaja poslodavca i određivanje roka za isplatu minimalne zarade, mislimo da se sprečava agonija i 1.000 zaposlenih koji su do sada zbog radnog zakonodavstva ostali na ulici bez isplaćenih zarada.

Ja ću još jednom ponoviti da je cilj ovog amandmana, koji je podnela poslanička grupa LSV, da se zaštiti najslabiji deo plaćenih zaposlenih. Hvala.

Poslanička grupa LSV je predložila amandman vezan za potraživanje zaposlenih u slučaju stečajnog postupka, a odnosi se pre svega na član 56. To je stav 4. Predlažemo da taj član glasi – pravo na isplatu potraživanja iz stava 1. ovog člana nema zaposleni ako je doneto rešenje o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije poslodavca nad kojim je otvoren stečaji postupak u skladu sa zakonom. Predlažemo da se stav 4. tog člana 56. izbriše, jer mislimo da se pravo na isplatu zarade, kao ekvivalenta za uloženi rad, derogira pravima zaposlenih u slučaju stečaja poslodavca.

Zašto se uskraćuje pravo zaposlenih na nadoknadu zarade od Fonda solidarnosti, ako je poslodavac pokrenuo postupak reorganizacije? Fond solidarnosti je osnova da bi država zaštitila zaposlene od stečaja poslodavca i time je uskladila naše norme sa direktivom EU o solventnosti poslodavca.

Mislimo da bi normalno rešenje bilo da se zaposlenima u postupku reorganizacije nadoknadi neisplaćeni deo zarade, jer se kod Fonda nadoknađuje samo minimalna zarada za devet meseci rada pre otvaranja stečaja. Postupak reorganizacije traje neki period i tada može da dođe do otpuštanja zaposlenih, pa se pitamo – kada će zaposleni ostvariti naknadu zarade i da li će je uopšte ostvariti? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poslanička grupa LSV podnela je amandman na član 86, član koji je poprilično osetljiva tema za svakog zaposlenog, a tiče se institucije nezakonitog otkaza ili, kako je u novom predlogu definisano, kao pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Mi smo kroz amandman tražili da se u stavu 1. reči izmene, koje glase – ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, da se menja rečima: „Ako je pravosnažnom presudom suda utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos“. Naravno da smo tražili da se briše i stav 7. u predlogu, koji kaže – ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknadne štete dosudiće zaposlenom iznos do 6 zarada zaposlenih.

Mislimo da je posledica nezakonitog otkaza ništavost koja podrazumeva vraćanje kako na radno mesto, tako i isplatu zarade. Postupak vodi sud i to po zakonu koji propisuje postupanje suda, pa je isključeno da se ta materija reguliše ovim zakonom. Nezakonitost može da bude i formalna i materijalna, te mislimo da odredba stava 7. kako je predloženo, i nije adekvatna.

Mislimo da ova nova odredba ozbiljno narušava samostalnost i nezavisnost suda i zadire u zajamčeno pravo zaposlenog na pravično suđenje. Problem je što se predviđenim rešenjem praktično nalaže sudu kako da postupa u određenim situacijama. U slučaju da se utvrdi da je otkaz dat nezakonito, zaposleni ima pravo da se vrati na posao. Ovom odredbom poslodavcu je omogućeno da u toku postupka za nezakonit otkaz istovremeno zahteva i da se vreme…