U skladu sa anacionalnom politikom koja se sprovodi u ovom zakonu očekivali smo da ovaj amandman ne bude prihvaćen, a dosledno nekom svom zalaganju iz perioda 2001, kada sam podnela tadašnjem ministru kulture amandman podstaknut ili amandman koji je podnela brojna grupacija umetnika, izvođača narodne muzike i svih onih poslenika koji se bave čuvanjem etnomuzike i etnozvuka na onaj najplemenitiji i najpožrtvovaniji način, podnela sam i ovaj amandman smatrajući da treba izdvojiti etnozvuk, odnosno narodnu muziku kao posebno nacionalno dobro, jer u stvari nijedno nacionalno kulturno dobro nije doživelo takav izgon iz kulturnog miljea, kao što jeste narodna muzika koja je sada upravo na sceni.
Najezda kiča i šunda, koja je naravno opravdana tržišnim zakonitostima, uništila je mnoga kulturna dobra. Mi sada imamo neki zvuk koji se vrlo često samo gleda, a usput nas i plaši. Imamo muziku koja je nekih neodređenih grčko-rimskih stilova, vrlo često i bez stila i bez srama, a neke ozbiljne evropske države su zakonom regulisale rad elektronskih medija i obavezale ih koliko moraju u svojim terminima da zastupaju etnozvuk svojih nacionalnih kultura.
Zato sam smatrala da je potrebno prihvatiti ovaj amandman i izdvojiti baš taj etnozvuk koji se najlakše devastirao, najbrže upravo u našoj kulturi.

Na član 54. ovog zakona moja koleginica Aleksandra Janković i ja smo podnele svaka poseban amandman, jer savetujući se sa našim Savetom za kulturu, koji čini veliki broj eminentnih umetnika, došli smo do dve verzije kojim želimo da utičemo na ovaj član zakona, odnosno da onemogućimo privatno, političko, burazersko odlučivanje samog ministra o dva eminentna udruženja, odnosno dva reprezentativna udruženja umetnika.
Smatrali smo da iza te reči – ministar ne može da stoji tačka, nego mora da stoji još nešto čime će se i javnost Srbije ili zakonodavstvo na neki način odrediti, prema tome kako se može odrediti koja su to dva udruženja umetnika koja mogu poneti status reprezentativnosti.
Još jednom odredbom učinilo bi se to transparentnijim, kako se to obično kaže, a ja kažem vidljivijim, jasnijim i poštenijim, jer kultura jeste lična tekovina, ali kulturna dobra ne mogu biti privatna svojina, ona su svakako javna, opšta i ono za šta se mi ovim amandmanom zalažemo je svakako da budu i nacionalno blago, i tako viđena i takoprihvaćena.
Nije dobro rešenje da u ovakvoj odluci, pogotovo u oblasti kakva je kultura, izuzetno osetljiva i vrlo suptilna, ministar bude taj koji je i bog i batina, jer batina sa jednim krajem još nije izmišljena.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, govoriću, pre svega, samo o činjenicama koje stoje kada su u pitanju nacionalne manjine i one koje moramo primiti k znanju da bismo se lakše odredili prema zakonu koji je pred nama, a koji je izuzetno važan, ne samo za nacionalne manjine nego uopšte za Srbiju u ovom trenutku.
Srbija spada u zemlje sa relativno heterogenom etničkom strukturom stanovništva. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji bez Kosova od 7.498.000 građana Srbi čine blizu 83% ukupnog stanovništva, a preostalo stanovništvo čine pripadnici manjinskih grupa: Mađari, Bošnjaci, Romi, Jugosloveni, Hrvati, Crnogorci, Albanci, Slovaci, Vlasi, Rumuni, Makedonci, Bugari, te dolazimo do toga da popis iz 2002. godine beleži 21 nacionalnu manjinu u Srbiji.
Treba napomenuti da teritorijalna disperzija nacionalnih manjina nije jednaka. U centralnoj Srbiji svaki deseti, a u Vojvodini svaki treći stanovnik je pripadnik neke od manjinskih nacionalnih zajednica.
Etnička disperzija takođe nije jednaka na teritoriji cele Srbije. Na jugu Srbije skoncentrisani su Albanci, na jugoistoku Srbije uz granicu sa Bugarskom u dve opštine pretežno živeli Bugari, a Bošnjaci su u većini nastanjeni u regiji Sandžak, na jugozapadu Srbije, a Vlasi u jugoistočnom delu Srbije. U Vojvodini je skoncentrisana većina Mađara, Hrvata, Slovaka, Jugoslovena, Rumuna, Bunjevaca i Rusina. Jedino romska populacija u značajnijem broju živi na čitavoj teritoriji Srbije.
Što se zakonodavnog okvira tiče, osnovna manjinska prava garantovana su Ustavom i zakonima koji su u poslednjoj deceniji donošeni u Saveznoj i Republičkoj skupštini. Pre svega, zagarantovana su prava na političko organizovanje, pravo na obrazovanje, očuvanje i razvoj kulture, pravo na službenu upotrebu jezika i pisma i pravo na informisanje na maternjem jeziku.
Ključni dokument domaćeg zakonodavstva svakako koji to reguliše je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, koji definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. U posebnom odeljku – prava pripadnika nacionalnih manjina, garantuju se prava manjina, individualna i kolektiva. Član 75. predviđa stvaranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma. Član 20. predviđa da se dostignuti nivo manjinskih prava ne može smanjivati.
Zakon o zaštiti manjina daje vrlo velika ovlašćenja nacionalnim savetima na planu zaštite i ostvarenja manjinskih prava. Kada se govori o implementaciji prava manjina, višedecenijska tradicija u institucionalnom i zakonodavnom uređenju prava nacionalnih manjina u Vojvodini pre svega, osnov je današnjeg manjinski senzitivnog i efikasnog ponašanja vojvođanskih organa vlasti, kao i aktivnijeg odnosa vojvođanskih manjina prema pitanjima očuvanja sopstvenog identiteta.
Pravo na službenu upotrebu jezika, koje je zagarantovano Ustavom, u Vojvodini su, pored državnog jezika, u službenoj upotrebi još i mađarski, slovački, rumunski, hrvatski i rusinski jezik. Jedan ili više jezika nacionalnih manjina u službenoj upotrebi su u 38 od 45 vojvođanskih opština. U dve opštine na jugu Srbije u službenoj upotrebi je albanski jezik, a u još dve na istoku Srbije bugarski jezik. Bošnjački jezik je u službenoj upotrebi je u tri opštine na jugozapadu Srbije.
Zakoni koji su donošeni 2000, 2002, 2003. i 2006. godine konačno sa Ustavom su dobili neku svoju primenu u potpunosti u zakonodavstvu Srbije. Mislim da je naš Ustav iz 2006. omogućio dalji razvoj, usavršavanje i afirmaciju prava nacionalnih manjina.
Službena upotreba jezika i pisma za pripadnike nacionalnih manjina je veoma raširena. Ovo važi za upotrebu jezika u organima lokalne samouprave i državne uprave, sudovima i policiji, čak i u onim opštinama u kojima manjinsko stanovništvo doseže visok udeo u ukupnom stanovništvu lokalne zajednice.
U AP Vojvodini pripadnici mađarske manjine mogu da se obrazuju na sopstvenom jeziku u 78 osnovnih i 30 srednjih škola, a u većini njih je nastava dvojezična. Obrazovanje na mađarskom jeziku obuhvata godinama unazad preko 77% učenika iz ove zajednice na osnovnoškolskom nivou i preko 65 ocena na srednjoškolskom. Nastava na mađarskom izvodi se na tri više škole, katedrama za mađarski jezik i književnost u Beogradu i Novom Sadu i na još tri vojvođanska fakulteta. Učiteljski fakultet na mađarskom jeziku otvoren je 2006. godine u Subotici.
Stanje u obrazovanju pripadnika drugih nacionalnih manjina u Vojvodini stoji ovako: na svom jeziku osnovnu školu pohađa oko 73% Slovaka i oko 20% Slovaka u srednjim školama; na maternjem jeziku osnovnu školu pohađa oko 57% Rumuna, a srednju oko 27% Rumuna; nastava na rusinskom obuhvata oko 50% učenika osnovnoškolskom i manje od 1% na srednjoškolskom uzrastu; nastava na hrvatskom jeziku se odvija u više osnovnih škola u subotičkoj opštini, pre svega, a otvaraju se odeljenja i u drugim opštinama u Vojvodini.
Dakle, katedre za jezike i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu su otvorene za sve jezike nacionalnih manjina koje žive u Vojvodini, osim za romski jezik. Predmet makedonski jezik sa elementima nacionalne kulture i bugarski jezik sa elementima nacionalne kulture predaju se od 2006. godine u dve vojvođanske škole.
Van Vojvodine obrazovanje na jezicima manjina postoji u Preševu i Bujanovcu, postoji u Bosilegradu i bošnjačke manjine u tri opštine u jugozapadnoj Srbiji.
Pravo na potpuno i nepristrasno informisanje na maternjem jeziku je veoma važno pravo zagarantovano Ustavom. Ovo pravo je uređeno i utvrđeno članom 17. Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina. U Srbiji se javno informisanje ostvaruje, pored srpskog jezika, i na mađarskom, slovačkom rumunskom, rusinskom, romskom, hrvatskom, ukrajinskom, češkom, nemačkom, makedonskom, bugarskom, albanskom, vlaškom, pa i bunjevačkom jeziku.
U Republici Srbiji ima oko 160 štampanih i elektronskih medija koji u potpunosti ili delom informišu javnost na jezicima nacionalnih manjina. Od tog broja u AP Vojvodini oko 140, a u centralnoj Srbiji 20. Ako izuzmemo medije u Sandžaku, radio programe emituju 84 stanice, 72 u Vojvodini, a 12 u centralnoj Srbiji.
Radio programi su uglavnom lokalnog karaktera, a neretko su informacije na manjinskim jezicima servisnog karaktera ili imaju karakter nedeljne hronike. TV program emituju 32 televizije, 27 u Vojvodine, a pet u ostatku Srbije. Mediji na jezicima manjina izloženi su snažnim izazovima u aktuelnom procesu privatizacije medija. To je ono što jeste problem, tržišno poslovanje medija.
Pravo na učestvovanje u javnom životu i ravnopravnost pri zapošljavanju u javnoj službi je Zakonom o zaštiti manjina, član 21, takođe propisano i očekuje se da će se prilikom zapošljavanja u javnim službama, uključujući i policiju, voditi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti i o poznavanju jezika koji se govori na području organa i službe.
Izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2004. godine ukinut je izborni cenzus od 5% glasova za političke stranke nacionalnih manjina, tako da su stranke nacionalnih manjina mogle lakše da budu zastupljene i u parlamentu Republike Srbije, i one to jesu.
Neophodno je nastaviti jasnu državnu strategiju prema manjinama, multikulturalizmu i interkulturalizmu. Polazeći od pozitivnih i izglednih rešenja koja danas imaju većinsku podršku u svetu, Srbija treba da pronalazi optimalne i funkcionalne modele regulisanja odnosa manjine i većine, ne samo zbog politike stabilnosti zemlje, već iz razloga koje nalaže pravedno uređenje države i društva.
Smatramo mi u NS da treba i nadalje negovati i ponositi se našom multietničnošću, našom multikulturalnošću, našom multikonfesionalnošću i da to jeste jedno od naših bogatstava i da prava Srbija je ona srećna Srbija u kojoj su svi njeni građani jednako srećni, uspešni, zadovoljni.
A sreća, zadovoljstvo i uspeh svih građana Srbije svako leži u prvom osnovnom pravu čoveka da ima pravo da radi i da od svog rada živi. Dakle, to je ono pravo koje je podjednako ugroženo kod svih onih koji žive u ovom trenutku u Srbiji i na njemu ćemo i nadalje insistirati.
Naravno, rekla bih vam samo da ova vlada, od koje očekujemo pre svega da bude odgovorna Vlada, ni nacionalno ni socijalno odgovorna, već odgovorna pre svega u svakom pogledu, treba da povede računa i da obaveštava javnost Srbije o tome kakvo je stanje Srba koji žive kao nacionalna manjina u okruženju i da osećaju tu brigu države i svog etničkog pripadanja kao neku moguću podršku koja je veoma važna.
To vam govorim kao neko ko ima dugo, celoživotno iskustvo u suživotu i saživotu sa drugim nacionalnim manjinama. I da vam kažem jedan kratak detalj, živim u Somboru na severu Vojvodine, u ulici, kako moji Bačvani kažu, koja ima šezdesetak numera odnosno šezdesetak brojeva i, za ne verovati, živimo vrlo uvažavani međusobno Srbi, Hrvati, Mađari, Slovenci, Nemci i Romi, i nećete verovati čak jedan Amerikanac od pre nekoliko godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, pred nama je set zakona, odnosno set odluka kojima treba da se Srbija zaduži za novih preko 350 miliona evra. Morala bih gospođu ministar da podsetim na to da je dug uvek zao drug i da kamata nikada nije povoljna. Podsetiću vas, pošto znam da ćete vi to razumeti, na jedan trenutak iz naše istorije, koji se doduše ne proučava mnogo u udžbenicima, ali je prisutan i zna se.
U jednom trenutku kralj Petar Karađorđević je potrošio svoju godišnju apanažu pre vremena i, šta će, pozvao je tadašnjeg najčuvenijeg ministra finansija, Lazara Pačua da mu odobri zajam jer je udavao kćer. Lazar Paču, čuvar narodnog blaga, ga je odbio, ali je bio dovoljno dobronameran da mu organizuje sastanak sa najviđenijim i najuglednijim beogradskim trgovcima, jer je smatrao da bi oni mogli da mu pomognu i da mu oni daju taj zajam. Prilično se kralj preznojio, ali je sa trgovcima svakako završio taj posao, sa svojim ministrom finansija nije mogao.
Dakle, to je jedan primer koga treba da se sećamo i koji treba da nam bude za nauk zauvek i svakako želim da vam to bude uzor. Ta vrsta ličnog integriteta kada su finansije u pitanju, odgovornost prema narodu i državi, treba zauvek da bude u kabinetu svakog ministra finansija. Ne želim ništa negativno osim poučnog da vam poručim.
Nema dobre namere nikada kod onih koji nas kreditiraju, koji su zajmodavci, kod njih postoji samo jedna stvar, to je interes. I kada je novac u pitanju, uvek je interes. Kada je država u ovakvom trenutku, ekonomskom, ona mora voditi računa da se ne prezaduži.
Uopšte nema sreće u razlici između prideva da li smo prezaduženi ili zaduženi. Mi smo zaduženi i to je naše faktičko stanje i to će definitivno neko morati da vrati. Sigurno će to na naplatu da dođe i doći će sa kamatama. Kamata, ma kakva kamatna stopa bila, govorim jezikom običnih ljudi, građana, nisam ekonomista, samo sam domaćin svoje kuće koji mora da vodi računa o svakom dinaru, dakle, kamata nikada nije povoljna. Znam one osnovne veštine kojima moramo uvek da ih izbegavamo.
U ovom trenutku u Srbiji je privreda vrlo skromna, izvoznih tržišta gotovo da i nema, manje od milion ljudi radi i iz njihovog rada mora da se finansira sve: skoro je milion i po nezaposlenih; mora da se puni budžet, da se finansira penzioni fond, da se stvori za skoro osam miliona građana sve ono što treba da održi život ili privid života.
Bilo bi dobro, svakako, da objasnimo građanima Srbije šta se nama istinski događa, i to nije odgovornost ministarke finansija, to je odgovornost celokupne političke javnosti. Dakle, da stvari nazovemo pravim imenima, tranzicija je eufemizam za revoluciju, ona nije oružana, ali nije bez žrtava i to ozbiljnih žrtava koje podnosimo iz dana u dan, bez obzira da li su one u ekonomskom ili svakom drugom smislu.
U tranziciju smo naravno nevoljno, sticajem svetskih vetrova, usisani, i globalizacija, u koju smo takođe usisani, nije ništa drugo nego jedna ozbiljna privatizacija sveta od nekoliko moćnih imperija koje hoće da u svoje privatno vlasništvo uzmu sve svetske resurse. Toga smo svi svesni i to moramo svojim građanima da objasnimo da bi i oni lakše, ozbiljnije i odgovornije se odnosili prema ovom teškom ekonomskom trenutku. A koji za Srbiju do sada pa nije bio težak.
U ovom trenutku jedinoolakšavajuća okolnost za Srbiju jeste što smo mi najmanje pojedinačno, odnosno po glavi stanovnika, kako se to kaže, zaduženi u regionu. To dugujemo svojoj poslovičnoj mudrosti i odgovornosti stečenoj silom prilika 90-ih godina, onih ratnih godina kada smo naučili sve i svašta, kada smo jeli lažnu čokoladu, koristili lažnu vegetu, pravili lažni deterdžent za pranje posuđa itd, i od nemogućeg činili moguće, pa smo sad shvatili da ne smemo da poletimo baš na sve kredite i sve one ponude šarene na koje su poletale zemlje u okruženju.
Videli smo najnoviji primer Hrvatske u kojoj su, evo, za vas jedan kompliment, gospođo ministar, Hrvati kada su došli do bankrota morali da pozovu jednu damu i da joj predaju kormilo države, verujući da će žena to svojom mudrošću, pragmatičnošću da izvuče. Želim joj svaku sreću. Teško da će uspeti, ali verujem da će svakako dati sve atome snage da svojoj zemlji pomogne.
Dakle, ono što u ovom trenutku kao ministar morate da znate je da ne treba da budete partijski ministar, da ne treba da podlegnete politici, trenutnoj, dnevnoj, svakodnevnoj, potrebama ovih partijskih vetrova. Videli smo, i svi smo o tome govorili, koliko se budžetskih mesta otvorilo.
Ovaj dug koji uzimamo za popunjavanje deficita u budžetu treba da bude opominjući i molim vas da sve svoje, pre svega, pozitivne vibracije i pozitivnu energiju usmerite ka tome, onako materinski, što ste do sada nekoliko puta u svojim istupima pokazali, da ovaj narod ne zadužimo još više, još teže i još skuplje. Teško se to može izbeći, ali verujem da ćete bar učiniti dovoljno, koliko je to u vašoj moći i koliko budete mogli.
Opet vas vraćam na gospodina Pačua, na Lazu Pačua čuvenog, da se oduprete svim mogućim autoritetima, bez obzira sa koje funkcije dolazili i šta oni zahtevali. Dakle, "ne može, vaše visočanstvo, potrošili ste što vam je sledovalo", tako je on reagovao i kralj se pred njim povukao. Reagujte tako i Srbija će vas sigurno slaviti.
Dakle, ono što u ovom setu zakona Nova Srbija prepoznaje, to su novih 350 miliona duga i to je, bojimo se, dug koji možda u ovom trenutku Srbiji nije bio potreban. Prepoznaju se tu mnoge druge stvari, mislim da je gospođa Tabaković o tome vrlo iscrpno i vrlo stručno govorila. Primetila sam da ste to beležili i nadam se da ćete to proveriti, to su svakako činjenice, jer i ona je iznela detalje, činjenice i dokumenta koja može da vam stavi na uvid.
Očekujemo, kad ste već stavljeni pred svršen čin i dovedeni u ove sitne sate, jutarnje sate, jer ovo Srbija gleda ujutru, da predočite ova tri zajma, kredita, bilo kako da se zovu, u svakom slučaju duga, da znate da nema ničega tu povoljnog, nema dobre namere, to je samo nužda, a kada je neko u nuždi, onda se koriste sva sredstva da on u toj nuždi ostane do kraja, jer se zna da on tada nema izbora.
Bojim se da smo mnogim okolnostima priterani uza zid i da mi u toj Evropi, a to bih jako volela da kaže neko javnosti Srbije, nismo pregovarači. Svi koji kažu da smo pregovarači lažu. Mi smo izvođači i što pre to priznamo i shvatimo, lakše ćemo i dostojanstvenije se odnositi prema sebi, pa čak i prema njima i njihovom čuvenom lacmanskom ili licemernom nastupu.
Kad mi ovde pokušavamo da odbranimo neodbranjivo i kada ubeđujemo srpsku javnost i kada im pakujemo sve ono što žele da bude upakovano, tako i ovaj dug, dugujemo sebi, dugujemo naraštajima koji dolaze posle nas.
Da budemo iskreni, jer neko će morati iskreno da kaže, dugujemo i za taj čuveni NATO, oko koga se lomimo, da pitamo Srbiju da li to želi, jer NATO nije odbrambena sila nego osvajačka sila, a Srbi nikada nisu bili osvajački narod. Da li smo mi spremni da budemo topovsko meso za jednu osvajačku silu?
Zbog toga svega što sam rekla, mi jednostavno i sigurno nećemo u danu za glasanje moći kao poslanička grupa dati zeleno svetlo ovim novim zaduživanjima.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, poslanička grupa NS ne može da podrži predložene zakone.
Neću se mnogo baviti samom analizom zakona, ali jedan od motiva koji je opravdan i koji nas je opredelio da ne podržimo ovaj set zakona je svakako veliki broj građana koji se obratio našoj poslaničkoj grupi, pre svega pismima, tražeći da se ne podrže ovi zakoni i jasno obrazlažući zašto ih ne treba podržati.
Pročitaću samo jedno pismo koje je stiglo iz grada iz kog dolazim, iz Sombora, porodice Šišković, pa da jednostavno bude ilustrovana ova naša odluka da ne podržimo ovaj set zakona.
"Obraćam vam se u ime naše porodice sa zahtevom da nam se vrati komunističkim nasiljem oduzeto građevinsko zemljište. Da bi se zemljište moglo vratiti bez troškova za budžet, neophodno je sprečiti da se ovo zemljište Vladinim Predlogom zakona o uređenju prostora i izgradnji dogovorom poklanja ovlašćenim pojedincima, tajkunima. Za razliku od stanova i pojedinih poslovnih prostorija koji su promenili vlasnike, oduzeto građevinsko zemljište je i danas u državnoj svojini i može se vratiti u svojinu naše porodice i ostalih porodica koje su opljačkane na isti način.
Najveći deo građevinskog zemljišta niko ne potražuje i ono će ostati na slobodnom raspolaganju državi, odnosno opštinama. Preostalo građevinsko zemljište koje ne potražuju vlasnici prioritetno mora poslužiti kao naknada za davanje u svojinu licima kojima se ne može vratiti zemljište, slučajevi kada se njihovo zemljište koristi za javne namene i u javnoj je upotrebi, ulice, trgovi, trotoari, parkovi ili slično.
Zbog toga je neophodno i to zemljište zaštiti od bilo kakvog direktnog ili indirektnog opterećenja, do okončanja sprovođenja zakona o restituciji. Vladin Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji ne sadrži ovu zaštitu, već naprotiv iz kriminalnih i koruptivnih razloga omogućava ekstremno neosnovano bogaćenje povlašćenih pojedinaca na štetu svih građana Srbije.
Ovaj predlog u obliku kako je predložen dominantno predstavlja servisnu uslugu sprezi kriminala, politike, pravosuđa i tzv. privrednika. Ovim nacrtom nije predviđena ni restitucija građevinskog zemljišta za lica koja su, shodno Zakonu o rehabilitaciji rehabilitovana, na koji problem je Narodnu skupštinu upozorio u martu 2009. godine Ustavni sud Srbije.
Cilj ove dobro organizovane kriminalne grupe je neskriveno da privatnu imovinu građana, koja je prisilno oduzeta od građana, uz korupciju pretvori u privatnu svojinu nekolicine povlašćenih i podobnih građana, kao i u postojećem postupku tzv. privatizacije društvene imovine.
Iz svega iznetog, zakon o uređenju prostora i izgradnji morao bi biti predložen, usvojen nakon ili najranije istovremeno sa zakonom o restituciji i uz izmene koje moraju obezbediti efikasnu zaštitu prijavljenog i potraživanog građevinskog zemljišta.
Molimo da se predstavnici vaše poslaničke grupe i vi lično, neprihvatanjem ove tačke prilikom utvrđivanja dnevnog reda na narednom vanrednom zasedanju, usprotivite ovoj kriminalnoj i za građane Srbije pogubnoj sprezi zločinaca.
Podnošenje i prihvatanje amandman koji bi na efikasan način omogućili zaštitu i potom naturalnu restituciju potraživanog građevinskog zemljišta i sprečili neosnovano bogaćenje povlašćenih pojedinaca na štetu građana Srbije, učinili bi ovaj predlog prihvatljivim. S poštovanjem, porodica Šišković iz Sombora".

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pošto smo od vremena naše poslaničke grupe nešto potrošili u načelnoj raspravi, potrudiću se da budem u skladu sa ovim vremenom koje nam je ostalo.
(Predsednik: Imate pet minuta.)
Upravo to ću da ispoštujem, tako da neću govoriti mnogo o zakonima. Mislim da su stručne kolege mnogo toga rekle i vrlo mnogo toga što je značajno i što će ministar svakako uzeti u obzir prilikom usvajanja amandmana, jer zaista je mnogo konstruktivnih amandmana podneto na ove značajne zakone, počevši od terminologije, do samih rešenja u članovima zakona.
Međutim, kako reče moja koleginica Aleksandra Janković, gospodin ministar je već duži niz godina ministar u istom ministarstvu i probleme koje nasleđuje, nasleđuje sam od sebe. Želela bi da ga pitam nešto praktično iz života, a mislim da on sa tim verovatno nije upoznat. Ova informacija će mu dobro doći, ali pre nego što budem konstatovala i iznela ono što imam da kažem, upitala bih ga jedno stručno pitanje u tri slučaja.
U prvom slučaju, da li je lice koje je stradalo u saobraćaju i pri tome mu je implantatom zamenjena kostibija femur i koleno, da li ima telesni nedostatak koji se kvalifikuje kao invaliditet?
Takođe, u drugom slučaju, da li kada je neko ko je stradao na ratištu i takođe mu je implantatom zamenjen femur, koleno i deo tibije, da li ima telesni nedostatak koji se kvalifikuje kao invaliditet?
Treći slučaj, da li je lice koje je obolelo od osteosarkoma i operativnim zahvatom mu je zamenjen deo femura, kolena i tibije, da li ima telesni invaliditet, odnosno telesni nedostatak koji se tako kvalifikuje?
Zašto vas to pitam? Zato što je u pitanju isti telesni nedostatak koji po Pravilniku o telesnim nedostacima stoji upravo tako objašnjen, vrlo detaljno, vrlo korektno. Međutim, imate slučaj da konkretno u Novom Sadu mladić oboleo od osteosarkoma, upravo sa ovakvim telesnim nedostatkom, sa fakulteta biva upućen, da bi to dokazao, u Udruženje studenata invalida, koji ga svojom molbom upućuju kod jedinog lekara čije nalaze priznaju.
A taj ne priznaje nalaze Vojno-medicinske akademije koja ga je lečila, ne priznaju nalaze Instituta Banjice, ne priznaje nalaze Instituta za onkologiju, priznaje samo sebe i kaže – imaš noge, imaš ruke, stopala, glavu, ti za mene nisi invalid, ne postojiš u pravilniku, pravilnik iz 1997. godine, kažu da postoji doduše jedan kasnije izdat, ali taj je u stvari prepisan, ispraća ga bez ikakvog papira, bez ikakvog nalaza.
Naravno, kasnije dolazimo do toga da postoji to vrlo rešeno u pravilniku. Interesuje me da li vi možete da reagujete na takvu vrstu posla, koji je očigledno paralelni svet sa svetom koji vodi Ministarstvo zdravlja?
Moram da vam kažem, pozitivno naravno, da sam u vašem Ministarstvu na ovaj problem dobila odgovor i uputstvo da se mladić pojavi pred regularnom komisijom i sa regularnim nalazima, i da je to u stvari ono što je validno, a da je ovaj postupak potpuno nekorektan i nezakonit. Upozna ću vas i sa imenom lekara i sa svim, ali zaista sada neću da zamaram prisutnu javnost.
U svakom slučaju, treba da znate da neko prima platu u sistemu, platu od budžeta građana, a da ima svoj sistem. Pretpostavljam da mladić, osim svih tih papira i snimaka koje ima, i koje na nesreću dokazuju da zaista u nozi ima metalni implantat koji lekar nije hteo ni da pogleda, nije imao pravi papir koji je trebalo.

Dame i gospodi narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i poštovani učitelji i profesori, u prvom redu, koji danas pratite načelnu raspravu o donošenju ovih zakona, a znam da je prosvetna javnost u ovom trenutku iskreno zainteresovana za donošenje ovih zakona.
Naravno, veoma je važno da se ovi zakoni napokon nađu pred javnošću Srbije, nađu pred usvajanjem i nadam se pred dobrom voljom Ministarstva da se poprave amandmanima koje smo podneli.
Ono što mi je pomalo zasmetalo u predstavljanju tih zakona, to je kada se o tim zakonima ili o zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja govori kao o krovnom zakonu i uopšte je to postao čest atribut za zakon. Ovo nije krovni zakon – ovo je temeljni zakon, kao što je prosveta temelj svakog društva, pa tako se prema njoj treba i odnositi. Ako se prema prosveti i zakonima koji se bave prosvetom budemo odnosili kao prema temelju za sve ostale dobre građevine u ovom društvu, onda ćemo izgraditi i dobro društvo.
Nadam se i verujem duboko da je cilj ovog zakona ne samo da se reši pitanje prosvete, nego je cilj dobrobit naše dece, a samim tim i celog društva. Moram da zahvalim gospodinu ministru što je pokazao izuzetno razumevanje i saradnju sa svim poslaničkim grupama, što smo mi iz Nove Srbije shvatili kao njegovu dobru nameru.
Podneli smo značajan broj izuzetno kvalitetnih amandmana, a njegove naznake da bi mogli biti usvojeni nas ohrabruju da ovo ministarstvo zaista želi da reši neka ključna pitanja i ključne probleme u prosveti. Naravno, neće ih uspeti rešiti sve i mi ćemo i o dobrim stranama ovog zakona govoriti i o onim stranama koje mislimo da su manjkave, a nadam se da ćemo uskoro pred sobom imati neke izmene i dopune, ako ministar bude smatrao za potrebno da dopuni neke stvari u radu, sprovođenju i realizaciji ovog zakona.
Ono što moram da kažem gospodinu ministru, a to je da očekujem da u svakom trenutku u Vladi zastupa sve interese prosvete, svu njenu čast i dostojanstvo koje ona u ovom narodu zaslužuje i koje ona kroz svoju tradiciju, čvrsto, i jedina možda u svim teškim vremenima, brani.
Pre svega, gospodine ministre, morate da znate da predstavljate najmoćnije ministarstvo. Nisu to prepoznale neke druge stranke i meni je to drago, inače bi vam to oteli, očekujući da tu infiltriraju neke tajkune i sve ostalo. Najmoćnije ministarstvo koje u ovom trenutku brani direktno ili indirektno interese bar tri miliona građana, i vojska, i policija i svi ostali jesu neka nadgradnja, neki drugi interesi, ali temelj ovog društva i naše budućnosti leži u ovom ministarstvu.
Uz to, ovo ministarstvo tretira najskuplju robu, obrazovanje, najkonkurentniju, najtraženiju robu, u celom svetu najpriznatiju. Ona se na prvi pogled nikad ne vidi u tom obliku, ali se na kraju ispostavi da ona jeste najznačajnija, najmoćnija i najskuplja. Očekujem da je kao takvu i štitite i time ćete zaista zaštititi prosvetu do kraja.
Govorim to sa punim kredibilitetom, jer dolazim iz grada Sombora, koji ima najstariju učiteljsku školu u ovom delu Evrope, sa najpoznatijom tradicijom i najpoznatijim imenima. Jedna od osnovnih škola u mom gradu je dala samo sedam akademika Srbiji. Prema tome, zaista smatram da sam pozvana i to da kažem javnosti Srbije.
Dakle, da se vratimo prvom zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i pre nego što se osvrnem na njegove dobre strane, moram da citiram neprevaziđenog pedagoga Makarenka, onog koga svetska pedagogija priznaje kao savršeni autoritet, onog koji je uspostavio u pedagogiji model pozitivnog primera, model poverenja i koji je u najtežim trenucima u Rusiji od armije napuštene dece, besprizorne dece, uspeo da napravi ličnosti.
Nažalost po svetsku pedagogiju, svetsku pedagošku praksu, nestao je u Staljinovim čistkama uoči samog Drugog svetskog rata, ali to je neka druga priča i druga tuga. Ovako kaže Makarenko: "Naša deca su naša radost, pravilno vaspitanje je srećna starost, loše vaspitanje je nesreća, naša tuga, naša sramota i krivica pred sobom, pred čitavim društvom".
Prosveta je, tvrdim, kroz sva ova posrtanja, a bilo ih je mnogo u modernoj srpskoj istoriji, očuvala svoje dostojanstvo, dignitet i čuvala sve nacionalne i narodne interese, vrlo često neshvaćena od svojih vlasti, vrlo često zanemarena od svojih vlasti. Opet se moram vratiti na neke od svetlih primera, onako opevanih, koji su i u najtežim momentima morali da kažu, profesor nije profesor sa dnevnikom samo.
Pošto ste gospodine ministre i vi i ja profesori ekskatedra, razumemo se apsolutno o čemu govorim. Pohvaliću član 109. ovog zakona. To je član za kojim smo u prosveti nekoliko godina vapili, to je član koji napokon vraća u prosek u osnovnoj školi ocenu iz vladanja.
Oni koji su tu ocenu izmestili iz proseka, napravili su nesagledive štete u društvu. Analizirajući nekoliko puta u toku godine naš rad, direktan rad u odeljenju, uvek smo došli do tih pogubnih rezultata i uvek smo vapili da se ta ocena u prosek učenika vrati.
Ona ima još nekoliko dimenzija. Jedna od posledica je svakako ovo nasilje sa kojim se nekoliko godina suočavamo. Ono oko čega se nismo složili, priznali ste i sami u Ministarstvu da imate dilemu, a to je uzrast u kome tu ocenu treba vratiti.
Amandmanom smo predložili da to bude od petog razreda, a vi ste u zakonu tražili da bude od sedmog, reći ću vam da je od sedmog prekasno. Učitelji koji me ovih dana zovu, čak sugerišu da je možda trebalo od drugog razreda osnovne škole. Nadam se da ćete ipak usvojiti ovaj amandman, s kojim se složio čak i predstavnik UNICEF.
Dakle, stručno, naučno dokazano je da ta ocena ima izuzetan efekat, izuzetno stimulativan efekat na decu i na njihovo vaspitanje i da je izmeštena u onom momentu kad je porodica pokazala određene probleme, a kad su te porodice koje su imale određene probleme u svom ličnom odnosu prema svom najvećem i najodgovornijem zadatku, vaspitanju sopstvene dece, želele da tu odgovornost prenesu na neke druge.
Dakle, ocena iz vladanja se vraća u prosek. I zaista, ona je prva pomoć kad oko deteta mnogo toga ne funkcioniše i kad ono zavapi nemirom, nestašlukom da mu se ukaže pažnja i ljubav, i to je najbezbolniji način da rešimo mnoge probleme u startu.
Odgovorno vam tvrdim, iz prakse, da otkad smo izmestili tu ocenu iz proseka, a izmeštene su i neke druge mere kojima smo u školi mogli da sačuvamo, pre svega, autoritet društva, i autoritet prosvete, i škole, i autoritet porodice, jer smo ponekad mi u školi bili najvažniji branilac tog autoriteta, povećao se broj maloletničke delikvencije, i to mi koji smo sarađivali nažalost i sa institucijom policije, po sili potrebe ili po potrebi zakona, znamo da je tako.
Dakle, to je ono što je u ovom zakonu izuzetno dobro. Ima još nekoliko zaista lepih iskoraka u korist prosvete i po tome se vidi da je ovo ministarstvo vodilo računa o nekim interesima dece. Govoriću i o onima na koje u ovom zakonu niste obratili pažnju, ali se nadam da ćete svakako, opet u ime boljitka Srbije, naći razumevanja i naći način da to rešite.
Pre svega, ni ovaj zakon nije našao načina da se obrati, pozabavi i da više energije i sredstava i zakonskih regulativa uputi ka posebno talentovanoj deci. Pozitivno je da ste neku marginalizovanu decu, probleme koji su u društvu pojava, na neki način inkluzijom zbrinuli. To pozdravljam. To je dobra strana ovog zakona.
Potrebno je deci sa posebnim potrebama omogućiti ravnopravno školovanje, učiniti ih vidljivim. Ali, zašto mi već dugo vremena decu koja treba da budu motor ovog društva, da ponesu najveći teret budućnosti i koja će to moći da ponesu, jer su svojim prirodnim predispozicijama pokazali da to mogu, zašto njihov i lični interes ne stimulišemo tako da se oni usmere tako da budu motor društva.
To je čista fizika, da se našalim, ali to vam je na ravnom putu i slab motor može da vuče, ali kad zaglibite u blato, morate da zovete traktor, neku jaču mašinu koja će da vas izvuče. Oni su ta mašina. Njima treba dati veliku prednost u odnosu na sve.
Treba stimulisati, finansijski i na sve druge načine, posebno talentovanu decu, posebno decu koja pokazuju naročito interesovanje za neke oblasti, treba stimulisati učenička takmičenja koja godinama, sa tim se svi suočavamo, a to jeste mesto gde se vrši prva selekcija takve dece.
Dakle, učenička takmičenja treba posebno finansirati, posebno te nagrade. Da se ne održavaju svake godine i to je sve više i više naglašeno, kao kuluk i kao teret školi, organizatoru, nastavniku koji to mora da radi i roditeljima koji vrlo često ne mogu da reše ni pitanje prevoza deteta do nekog mesta gde se održava republičko ili neko okružno takmičenje.
Tu potvrdu koja je jako važna, koja je, vi znate, i vaspitna, a drugo izuzetno korisna za društvo, nismo u ovom zakonu dobili. Tu smo podneli takođe neke amandmane i očekujem da to ministar prepozna.
Posebno talentovana deca napokon ne smeju biti briga samo svojih porodica, jer već nekoliko godina gledamo na sceni nalazi se nacionalna strategija za borbu protiv narkomanije, nacionalna strategija za borbu protiv svih pošasti koje nam se događaju, a nigde nacionalne strategije za talentovane učenike, za talentovanu decu, za genijalnu decu. To je ono što nama ovaj zakon i ovo ministarstvo treba da ponudi.
Zaista očekujem da će to uskoro morati da bude prioritet ili da se donese poseban zakon ili neki podzakonski akt koji će favorizovati da i oni budu jednom primećeni, da ne gledamo po novinama kako tamo neko dete koje je osvojilo sve svetske nagrade ne može neka minimalna sredstva da ostvari i onda se razna ministarstva prebacuju, ko je u stvari za to nadležan? Ispostavilo se da za one koji su najbolji niko nije nadležan. Imamo samo nadležne za one koji stvaraju probleme, na njih trošimo vreme, novac i resurse.
To je ono o čemu očekujemo da se ovo ministarstvo uskoro i jasno opredeli, da jednim zakonskim rešenjem obuhvati odnos društva i obaveže društvo da oni koji jesu po prirodi svojoj imali sreću da budu obdareni naročitim sposobnostima, da ih i društvo uvaži, da društvo od njih očekuje da budu zamajac neke buduće Srbije.
Ono što svakako treba ovo ministarstvo da obradi i da se posebno pozabavi, nisam mislila da o tome govorim u zakonu o udžbenicima, nego vam govorim baš u okviru ovog zakona, to je problem sa kojim se praksa u školama sreće dugi niz godine i svake godine se zaričemo kako ćemo naći način da se to reši. O tome čak niko ništa nije ni pomenuo. Toga nema ni u naznakama.
To je problem fizičkog opterećenja učenika. Osamdeset posto dece u nižim razredima na sistematskim pregledima konstatuje im se krivljenje kičme, zbog preteških torbi, zbog prevelikih zahteva. Sve poštujem, i licence i ostalo izdavača, i udžbeničke komplete, i ovlašćenje i kazne, sve je to u redu, ali neko mora sesti i reći – dete sa 25 do 30 kilograma telesne težine ne može da nosi svakodnevno teret od osam kilograma na svojoj kičmi, jer pravimo buduće invalide.
Da roditelji sami ne preduzmu nešto i sami nešto svakodnevno ne vade, da učitelj to na neki način ne koriguje, ponekad bi taj teret bio daleko veći. O tom sistemskom rešenju, verujte, uz Ministarstvo zdravlja, očekujem da se neko oglasi, jer dosta konstatovanja tog, svi to primećujemo, znamo da to jeste problem, deca sve slabije vide, sve su više na kompjuteru, roditelji ih često ostavljaju da ih kompjuter pričuva dok oni nisu tu. Deca gube vid i krive kičmu, dva ozbiljna problema. O ravnim stopalima da ne pričam.
Mi imamo zdravstvene probleme koje moramo da rešimo kroz sistemski pristup vaspitanju i obrazovanju naše dece.
Gospodine ministre, mnogo je toga o čemu možemo da pričamo. Osvedočena vašim dobrim namerama da hoćete kroz ovaj zakon da mnogo toga suštinski rešite, obratite pažnju samo na neke od ovih stvari na koje smo vam skrenuli pažnju da treba da budu rešene, jer lično ne očekujem od ove vlade da bude ni nacionalnog odgovorna, ni socijalno odgovorna.
Očekujem da bude odgovorna i to očekuju građani Srbije, da ona bude odgovorna prema zadacima koje je preuzela i da u maniru istog atributa neko posle i odgovara za nešto što nije učinio, uradio, a preuzeo je odgovornost da to uradi.
Sada moram samo kratko da se vratim na izlaganje poslanika koji je govorio pre mene, gospodina Balinta Pastora. Vidim da nije u sali. Govorio je o nacionalnim manjinama i o njihovim potrebama i onom svemu što se u Zakonu o nacionalnim manjinama uredilo, to pozdravljam, ali moram da kažem – radim u školi gotovo onoliko godina koliki je njegov životni vek, u školi koja je dvojezična, srpsko-mađarska.
Imam odeljenje na srpskom i na mađarskom jeziku. Ne prepoznajem probleme o kojima priča, ne prepoznaju ni moje kolege te priče. Predmeti su stručno zastupljeni. Već pri samom konkursu imate to uređeno zakonom da ne možete da konkurišete da predajete fiziku, ili hemiju, ili geografiju u odeljenju na mađarskom jeziku ako ne znate taj jezik.
Po prirodi stvari, vi ste verovatno i pripadnik te nacionalne manjine. To nikada do sada nije bilo sporno, pa nije dobro, nije pozitivno da se problem na taj način izdvaja, nije čak ni dobronamerno, jer je problem zaista i do sada bio vrlo pozitivno i dobronamerno rešen.
Govorim to sa autoritetom nekoga ko 25 godina radi u takvoj školi. Ne dopada mi se, pošto se svakodnevno srećem i sa kolegama i sa decom iz obe nacionalnosti, imali smo i ostaje ta divna saradnja. Naše nastavničko veče je uvek imalo razumevanje i slogu. Naša deca su se uvek prelepo družila. Ne dopada mi se da neko sada pokuša da ih podseti na to da i grudvanje može da ima nacionalni osnov.
Nastavite tu tendenciju rešavanja nacionalnih interesa, interesa nacionalnih manjina, gospodine ministre. Sačuvajte pre svega dobru nacionalnu tradiciju srpskog vaspitanja i obrazovanja. Nemojte da se ona nečim uruši, kao što je bilo pokušaja u nekim reformama da se uruši.
Imali smo jedan od najboljih sistema vaspitanja i obrazovanja u svetu, bili smo priznati i poznati po tome. Nismo slučajno imali stručnjake koji su svagde na ovom svetu ostavljali značajna imena i značajan trag. Molim vas da zaista to do kraja bude ispoštovano.
Pohvaljujem sve vaše pozitivne primere, pohvaljujem sva pozitivna rešenja i nadam se da ćete se bar o onome kratkom što sam rekla izjasniti i uskoro naći način da i to rešite.

Mogu da kažem da sam pogrešno protumačena, ako ne želite neki drugi izraz, mada se zaista ne osećam uvređenom i mi bismo oko toga mogli da polemišemo.
Ne mislim da me je mladi kolega želeo uvrediti, mislim da je želeo na jedan svoj način da iznese neke političke stavove i pošalje političku poruku svojim biračima. To ne sporim i neću mnogo polemisati.
Pre svega, obratila sam se prosvetnoj javnosti Srbije i prema njima imam veliku obavezu i veliku odgovornost. Imam obavezu i odgovornost prema svom gradu koji ima dugu tradiciju u saživotu sa Mađarima, Hrvatima i sa ostalima, mi imamo nekoliko škola. Imam sreću da radim četvrt veka u jednoj takvoj školi, i naravno jako sam ponosna i jako srećna što u mojoj školi mnogo toga ne ispunjava, da tako kažem, ove navode koje je gospodin Balint rekao.
Samo moram jednu stvar da vam kažem i tu morate da, zaista, ili podržite ili možete da se osećate pogrešno protumačenim, nikada se konkursi u prosveti ne raspisuju tako da ne mogu da ispune uslove. Svakom direktoru u školi je cilj da što pre popuni to radno mesto, jer mu je potrebno da mu škola funkcioniše. Bez obzira koja je sredina u pitanju, to se u prosveti nikada sa tim ciljem ne radi. Ako se radi, onda je to predmet nekog drugog ministarstva, a ne ovog ministarstva i na to se treba osvrnuti.
O tim negativnim primerima ne bih htela da govorim koji se pojavljuju u nekim sredinama, ko ih inicira i zašto. Ne bih želela da ovaj zakon i ovo izlaganje bude bilo čime narušeno, jer je ovaj zakon mnogo toga pozitivno rešio, pa i po pitanju nacionalnih manjina, a to je i dosadašnjim zakonima uvek bilo dobro rešeno i uvek se o tome posebno i odgovorno vodilo računa u Srbiji.
Srbija ima tradiciju toga i zahvalna sam joj i ponosna sam na našu multikulturalnost, na našu multietičnost i na našu multikofesionalnost, o kojoj sam i neki dan govorila i o kojoj ću i nadalje uvek govoriti.
Ne bih želela da budem ni nepristojna, ali moram da kažem samo jedan aforizam, ako mi dopusti predsedavajuća, koju mi je nedavno uputio jedan gospodin. "Manjine su u Srbiji građani drugog reda, iza njih su samo Srbi.'' Toliko o tim odnosima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije, imamo ispred sebe dva zakona i ministar je otprilike duplo više vremena posvetio izmenama i dopunama jednog zakona, a duplo manje vremena zakonu za koji kažemo da je prvi sistemski zakon koji tretira ovako važnu oblast kakva je kultura.
To u suštini pokazuje odnos Vlade prema ove dve oblasti. Naravno, Vlada zna da vlast istinski drži onaj koji ima informaciju, onaj koji informacijom može da manipuliše, onaj koji u određenom momentu informaciju može da zaustavi ili da kanališe ili da je preoblikuje.
Izmene i dopune ovog zakona imaju zadatak možda, kako neki ovde kažu, da naprave red. Taj izraz, da se napravi red u informisanju, podsetio me je na onaj red pred plinskom komorom u koncentracionim logorima, gde će umesto ljudi završiti mediji ili novine koje ne budu po meri vlasti. Kada se upotrebljava drugi nespretan izraz, a mi volimo vrlo često da unakazimo srpski jezik sa mnogo tuđih reči i mislimo da je sve bolje od naših srpskih reči, to je reč transparentno, za one koji ne znaju potpuno značenje tog pojma, transparentno doslovce znači providno. Pogledajte u Vujakliji, proverite.
Kada se govori o namerama u ovom zakonu, one su zaista transparentne i providne, jer ove kazne koje se ovde promovišu imaju samo jedan cilj, da ućutkaju Srbiju, da ućutkaju Srbiju koja u ovom trenutku i sama počinje zlokobno da ćuti i o ovom zakonu ću samo reći kratko – onaj ko ućutka Srbiju, onda ona preti da progovori snagom groma. Tako je do sada u istoriji uvek bilo.
Što se tiče zakona o kulturi, sistemskog zakona koji nam je zaista dugo nedostajao i o kome može mnogo više da se priča, nemamo dovoljno vremena da o njemu pričamo, šteta što niste usvojili bar duplo vreme da se o njemu kaže sve što treba da se kaže, jer Srbiji je istinski potrebna duhovna dekontaminacija. To ovaj zakon ne nudi. Iskreno se nadam da ćemo uskoro imati izmene i dopune ovog zakona pred sobom i to verovatno nabolje, jer će praksa vrlo brzo pokazati da su one nužne. Čak ova trenutna praksa je to pokazala, pošto je Vlada na predloge zakona koje nam je dostavila odmah po kuriru poslala i amandmane.
Znači, ni Vlada nije bila načisto sa tim šta od svoje kulturne politike očekuje, ako Vlada kulturnu politiku uopšte ima, jer ovaj zakon ničim ne garantuje da će u kulturi suzbiti ono što za nju jeste pogubno, to je činovnički mentalitet, to je oholost, to je grabež, to su monopoli svih mogućih vrsta, to je korupcija, to je piraterija, to je nepismenost i to je primitivizam.
Kada pogledamo i kada govorimo o promenama režima, kada je kultura u pitanju promene režima se u njoj najmanje vide. Opet imamo režimske pisce, opet imamo režimske kulturne evnuhe koji propisuju sve, imaju pravo na sve, za njih se izmišljaju rupe u zakonu, kroz koje budžetska sredstva cure u stotinama hiljada evra. Oni su večiti članovi svih mogućih plaćenih komisija, oni oblikuju svest, način i kulturna gledišta, i tako tu suštinskih promena nema.
Pogledajmo jedan konkretan primer, to je otkup knjiga, to je dodela štampanja kapitalnih dela itd. Imamo prividno privatne izdavače koji su u stvari paradržavni, tako da je mnogo toga što u kulturi treba istinski da se posprema. Teško da će to moći u toku jednog ministarstva, ali očekujem da je ovo korak ka tome.
Ono što mi treba da znamo i na čega je trebalo da se oslonimo u ovom zakonu, to je nešto što mi zaista imamo i što jedino mi ne vidimo. To je kulturna tradicija. Svi se u svetu u ovom trenutku opštem posrnuća i traženja vrednosti, a ceo svet je u momentu preispitivanja tih opštih vrednosti, verujte, znate to dobro kao i ja, hvataju za svoju kulturnu tradiciju.
Pogledajte samo po Evropi kako mladi Arapi, ono što ne rade u svojim domovinama, nose zar, feredžu, turbane, nose čador, i to je poruka. Oni kupuju u najskupljim "Gučijevim" buticima garderobu koju nose na drugom mestu, kada dođu u Beč, kada dođu u London, oni su u tome. To je poruka, to smo mi. Nemojte da mislite da smo preplanuli. To je naša kulturna tradicija.
Evo primer iz naše sredine, koji nas je mogao mnogo čemu naučiti. Naša predivna Zuzana Halupova, koja je proslavila naivno slikarstvo na svim meridijanima sveta, koja je promovisala na najplemenitiji i najlepši način srpsku kulturnu baštinu i srpsku multikulturalnost, i hvala joj za to, nikada nije skinula svoje slovačke suknje, svoju maramu i bila je svagde prihvaćena, i svagde slavljena i svagde poštovana na pravi način.
Mnogo je takvih primera. Ono što mi treba jeste da ih sledimo, da ih kopiramo, da ih sačuvamo. To vam je kao ona anegdota o engleskom travnjaku, kada ih pitaju – kako su dobili tako svetski poznati travnjak. Kažu – to je vrlo jednostavno, samo posejete travu, zalivate, redovno šišate i tako dvesta godina. Mi to sve imamo, treba tome da se okrenemo, da to sačuvamo.
Ono što ne smemo dopustiti, a što ovaj zakon ne tretira na pravi način, mislim da su četiri problema koje smo pokušali kroz amandmane kanalisati, ne verujem da će biti mnogo sluha za to, ali sledeći pokušaj u ispravkama će verovatno doneti rezultate, a to je da se eliminiše teror činovničke pameti, da se vodeće funkcije i personalna rešenja u kulturi manu, oslobode jednopartijske stege i partijskog postavljanja, i partijskog profila, da se ta neodoljiva partijska diktatura eliminiše iz kulture, jer je kultura jedina ne trpi, pošto kultura ima neke druge granice i da se napravi napokon koncept kulturne politike.
To je ono što nama dugo nedostaje. Zaista koji je naš koncept kulturne politike? Sve smo nepismeniji, a sve smo više okrenuti nekim vrednostima koje su u stvari lažne. Mi treba da očuvamo ono što jeste naše, da prihvatimo nešto što može da se prihvati, da ne menjamo sve svoje za ništa tuđe. To nije ni dobar izbor, ni dobro rešenje, jer mi imamo zaista kulturnu tradiciju i kulturne poslenike kojih se ne moramo postideti nigde u svetu, i svaki put kada smo imali takav izazov pred sobom, mi smo na njega odgovorili rame uz rame sa onima koji imaju velika sredstva i velike pare.
Sva sreća je što kod nas ljudi stvaraju uprkos svim teškoćama koje ih proganjaju i što duh ne može da se sputa. Vrlo je teško priznati da smo spremni u svakom trenutku da na kulturi najviše zakinemo. To je nedopustivo. Kada tu počnemo da zakidamo, onda počnu da se bogate oni kojima je kriminal jedini izvor prihoda.
Samo za kraj, imam jedno pitanje na koje ne mora čak ministar da odgovori, može da ga shvati kao retorsko. Dakle, šta se desilo sa divljim tržištem knjige u Srbiji? Ko će da zaustavi silne drumske razbojnike koji na taj način pljačkaju našu kulturu. Znamo da se tu čak nešto i policija angažovala. Šta Ministarstvo kaže o tome, da li je ministarstvo stalo u odbranu tog značajnog segmenta naše kulture, ako ne i najznačajnijeg.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Nove Srbije podnela je gotovo istovetan amandman, pošto se tehnički tako namestilo, u stvari tražimo da se administrativna taksa kojom se predviđa umanjenje iznosa takse koja se plaća na patente, male patente, inovacije, dakle, predviđeno je da se smanji na 50%, a mi tražimo da se ono smanji čak za 70%. Pre svega, smatramo da se budžet ovom taksom ne puni značajno, a da bi oslobađanje ili značajno umanjenje te takse ili značajnije od onoga što je predviđeno ovim izmenama i dopunama Zakona bilo stimulativno za one ljude koji se usuđuju ili imaju hrabrosti, volje, želje, znanja i umeća da se ovim bave.
Pre svega, moramo znati koliko je patentna delatnost, inovativna delatnost, bitna i stimulativna za sve grane nauke i moramo znati da su sva velika tehnička dostignuća, sva velika naučna otkrića, u stvari, sastavljena od niza upravo tih malih, često, uzgredno otkrivenih inovacija. Pa bi bilo značajno da se ova delatnost oslobodi svakog mogućeg suvišnog novčanog troška, jer je često neshvaćena u okruženju i tek kasnije vreme pokaže koliko je velika i značajna, ako nije bila, šteta je opet, nevažna, a mislim da bi se time bitno doprinelo. Svi ostali amandmani koje su poslanici Nove Srbije podneli odnose se na isto i mislim, neću se uopšte javljati, da bi bilo značajno da ih prihvatite, jer zaista u budžetu velikog odstupanja i velikog gubitka neće biti, a velikog dobitka će biti ukoliko se to značajno smanji. Hvala vam lepo.

Samo ću kratko reći, upravo ono što sam rekla kod prethodnog amandmana i više se neću javljati. Podneli smo niz amandmana, amandmani su potpuno u istovetnom tekstu, isto je obrazloženje, jer se odnosi, u stvari, na istu stavku koja se ponavlja i koja je tako morala u Zakonu da bude razrađena. Dakle, tražimo da se ova delatnost, umesto predviđenog umanjenja 50%, smanji na 70%, da se za 70% smanji taksa. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS podneli smo amandman na član 17. gde smo tražili da se posle stava 2. doda stav 3. koji glasi: „Periodično, putem sredstava javnog informisanja građani se upozoravaju na delovanja koja će biti sankcionisana od strane komunalne policije“.
S obzirom na to da se uvodi, kako smo svi već ovde konstatovali, jedan parapolicijski aparat u državi koji će funkcionisati na jedan veoma specifičan način, a svakako u direktnom, pre svega konfliktnom, odnosu sa građanima, onda građanima mora biti jasno šta će sve biti predmet sankcionisanja.
Vrlo često treba napominjati, proveravati i podsećati šta će sve biti predmet sankcionisanja od strane komunalnih policajaca i šta će uopšte građani moći da čine u svom svakodnevnom korišćenju svojih gradskih potreba.
Ono što je inače evropski standard, kako se ovo promoviše... Nije dovoljno da bude evropski standard, moraju svi drugi standardi da budu usklađeni sa evropskim standardima da bi jedan evropski standard ove vrste mogao da zaživi, pre svega jer ga direktno finansiraju građani Republike Srbije iz budžeta.
Upravo u obrazloženju za donošenje ovog zakona, da bi građani znali šta to za njih znači, kaže: „Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. U budžetima gradova i grada Beograda potrebno je, međutim, obezbediti dodatna sredstva za obrazovanje i početak rada komunalne policije, uključujući i sredstava za nabavku uniformi, oznaka i opreme za rad, kao i za osposobljavanje i usavršavanje komunalnih policajaca. Iznos tih sredstava zavisiće prvenstveno od opredeljenja gradova i grada Beograda u pogledu broja ljudstva komunalne policije.“
S obzirom na to da se zakonom precizira da na pet hiljada građana dolazi jedan komunalni policajac, uzgred treba napomenuti, u Beogradu će to građane dodatno stajati oko devet miliona evra, a u gradu odakle dolazim, u Somboru takva jedna služba će koštati oko četiristo miliona dinara na godišnjem nivou. S obzirom na to da je godišnji budžet mog grada 1.493.000.000, to znači da će trećinu sredstava iz svog budžeta građani morati da izdvoje za finansiranje komunalne policije, što apsolutno smatram nemogućim, jer to znači da će sve drugo u tom slučaju da zamre. Mislim da su neka nova, dodatna naplaćivanja od građana neizvodljiva, nerešiva, nesprovodiva.
Ovaj zakon ima krupan nedostatak, pre svega u primeni u realnom životu. Hvala.

Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na član 32. To je onaj član zakona koji se pre svega bavi uslovima za obavljanje poslova komunalnih policajaca, pa smo imali primedbu i pokušaj da taj član na neki način drugačije koncipiramo i uredimo, tako da naš amandman glasi: U članu 32. stav 1. tačka 3) posle reči „zatvora“ stavlja se tačka i reči „u trajanju od najmanje šest meseci“ brišu se, a posle tačke 4) dodaje se tačka 5) koja glasi: „nije krivično osuđivan“.
To bi u samom tekstu zakona značilo: pod tačkom 3), što se tiče uslova koji se traže za obavljanje poslova komunalnog policajca, da nije osuđivan na kaznu zatvora. Mislimo da je to sasvim dovoljno. Znači, neko ko nije uopšte osuđivan na kaznu zatvora može da pretenduje na posao komunalnog policajca. Ili, sa ovim dodatkom, tačka 5) koja glasi – da nije krivično osuđivan.
Mislim da smo iz ovog zakona videli, i kroz svih ovih 76 amandmana koji se obrazlažu, da je potpuno jasno da je ovo zakon koji će u praksi doneti bitne probleme građanima. Osim što će značajno opteretiti ionako skroman budžet građana Republike Srbije, odnosno svih gradova, gradskih uprava, komunalna policija će imati brojne probleme sa profesionalnim kompetencijama, sa preklapanjem ingerencija sa policijom. Može da se desi da su za nešto kompetentni i jedni i drugi, odnosno da za neki vrlo osetljiv problem ne budu kompetentni ni jedni ni drugi, a onda ostaju, svakako, na vetrometini i pod značajnom štetom građani Republike Srbije.
Dakle, onaj ko će najmanje godinu dana primati platu pre nego što se uopšte potvrdi da može da vrši taj posao, a biće opremljen uniformom i svim onim što je potrebno, iz sredstava građana Republike Srbije, svakako bi morao da bude ličnost takvog moralnog kredibiliteta da nikada, ni pod kojim uslovima, ni najmanji sukob sa zakonom nije imao. Inače, pogotovo u manjim gradovima, ljudi se dobro poznaju, tih 10, 20 komunalnih policajaca će svakako biti vrlo poznati u tom mestu i neće imati nikakav autoritet pred građanima ukoliko iza sebe budu imali bilo kakvu mrlju, bilo kakav mogući zatvor do šest meseci.
Ovde je u obrazloženju jednog amandmana rečeno da evropski standardi to promovišu. Pre svega, evropski standardi promovišu mnogo toga što mi do sada nismo dostigli i nemamo šanse da dostignemo, pa ne moramo baš u svim standardima koji nam donose direktnu štetu da pokušamo da ih dosegnemo.
Drugo, što se evropskih standarda tiče, znamo kakve su njihove unutrašnje kontrole u svim vrstama policije i kakvi moraju biti policajci u evropskim državama, tako da nikako nije predviđeno da te osobe ijednog trenutka budu sporne i pod bilo kakvom sumnjom.
Smatramo da je ovaj amandman apsolutno trebalo usvojiti, jer bi se time primenjivao taj oštriji kriterijum, uz inače vrlo problematične uslove pod kojima će se zapošljavati komunalni policajci, jer ovako ih vidimo kao svojevrsnu stranačku ili političku policiju. Mislimo da je ovaj amandman mogao biti usvojen, jer bi zaista bar jedan mogući profesionalni kvalitet uneo u izbor tih ličnosti.

Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na član 33. da se u stavu 2. reči „godinu dana“ zamene rečima „tri meseca“. Amandman se odnosi na dužinu obuke osobe koja bude primljena u radni odnos za poslove komunalnog policajca.
Smatramo da je godinu dana nedopustivo dug rok i da je tri meseca obuke pod ovako nedefinisanim okolnostima sasvim dovoljno da se neko osposobi za tu vrstu poslova, ukoliko već sve ostalo u zakonu nije pripremljeno i definisano na način da to bude adekvatno obavljeno na terenu.
Pre svega, smatrali smo da je potpuno drugačije trebalo zamisliti koncepciju obrazovanja komunalnih policajaca, ali to ovaj zakon nije predvideo.
Na kraju krajeva, zašto se pri postojećim školama za redovne policajce ne bi oformila odeljenja koja bi osposobljavala mlade ljude upravo za to zanimanje i tu struku?
I prošli put, kada smo raspravljali u načelu, kada je ministar bio tu, postavila sam vrlo razložno upravo to pitanje – šta će da se desi ako komunalni policajac, onaj ko je primljen u radni odnos kao komunalni policajac pripravnik, ne položi taj ispit, ne bude osposobljen da obavlja te poslove, a prethodno je već radio te poslove i bio plaćen, odnosno već je bio predviđen sredstvima budžeta i primao platu? Ne znam ko je u tom slučaju odgovoran.
Tu ima mnogo problematičnih stvari po pitanju obrazovanja tog kadra. Mislimo da je prvo trebalo u zakonu temeljno pripremiti obrazovanje tog kadra, predvideti ga obrazovnim sistemom, uvesti te ljude i onda im otvoriti radna mesta na način kako to predviđaju, kako je ovde nekoliko puta rečeno, evropski standardi. Onda bismo zaista imali pravi evropski standard u ovoj oblasti i onda bi ti ljudi drugačije bili pripremljeni, drugačije bi reagovali, ne bi bilo onih problema koji će se verovatno na terenu događati u konfliktu između građana i komunalnih policajaca. Jer, to su ljudi koji idu u konfliktne situacije. Da ne govorim o onim elementarnim nesrećama i svemu ostalom, koje predviđaju mnoge službe koje smo do sada imali aktivne (vatrogasce, spasilačke službe).
Oni su uglavnom predviđeni, s obzirom na to da se pominje upotreba sile, za konfliktne situacije, a to je ozbiljna delatnost. To jeste parapolicijska snaga, koja će na terenu stvarati dodatne probleme i teškoće građanima i zakonodavcu, ukoliko bude situacija da se neke stvari okončaju pred sudskim organima, a biće, verujte mi, i toga. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na član 48. kojim tražimo da se posle stava 1. doda stav 2. koji glasi: „U sastavu komisije mora biti najmanje po jedan diplomirani inženjer zaštite životne sredine, diplomirani pravnik i jedan profesor sa policijske akademije“.
Odnosi se na sastav komisije pred kojom će komunalni policajac pripravnik polagati ispit, a taj član zakona glasi: „Zaposleni u komunalnoj policiji dužni su da polažu ispit za obavljanje poslova i primenu ovlašćenja komunalnog policajca najkasnije u roku od godinu dana od dana donošenja propisa iz člana 35. stava 2. ovog člana zakona.“
U odbijanju ovog amandmana podnosilac Predloga zakona me upućuje na član 35. koji kaže, između ostalog, ovo: „Program, vreme i način stručnog osposobljavanja i stručnog usavršavanja, sadržaj i način polaganja ispita i provere stručne osposobljenosti, sadržaj i način vođenja evidencija osposobljavanja i usavršavanja, položenih ispita i izdatih uverenja o položenim ispitima i utvrđenoj osposobljenosti propisuje ministar nadležan za lokalnu samoupravu, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministra nadležnog za unutrašnje poslove.“
Znači, imamo dva ministarstva. U pitanju su komunalni policajci, znamo šta je komunalna delatnost i smatramo da u toj komisiji nema uopšte predviđenog kompetentnog lica za oblast komunalne delatnosti.
Nije to glavni problem ovog zakona.
Glavni problem i razlog za neprimenjivost ovog zakona na terenu leži u tome što ceo ovaj zakon predviđa zapošljavanje pripravnika, komunalnog policajca, koji će posle izvesnog vremena, pošto nisu usvojeni amandmani, najkasnije u roku od godinu dana, biti uvedeni i zvanično u posao komunalnog policajca.
Koliko znam, po našem zakonu, pripravnika možete zaposliti onda kada mu obezbedite mentora za taj posao, osobu koja je već kvalifikovana u tom poslu, koja će da ga dovede do tog stručnog ispita. Ovim zakonom to nigde, ni u jednom članu nije predviđeno, tako da ovaj zakon direktno krši druge zakone. Svaki sudski postupak po pitanju nemogućnosti dobijanja takvog posla biće dobijen, biće višestruke štete od ovog zakona i velike konfuzije na terenu, odnosno u životu građana i gradova u Srbiji.
S obzirom na to da je u pitanju jedan vrlo skup aparat, na primer, grad iz kog ja dolazim, Sombor, po standardima koji su predviđeni za komunalnu policiju, morao bi da odvoji trećinu budžeta na godišnjem nivou za funkcionisanje ove službe.
Moj grad u ovom momentu mora da ugasi sve institucije kulture, da ugasi pola bitnih službi u samoj opštini da bi ovo funkcionisalo. To na samom terenu u gradovima ne može da zaživi na način kako je ovim zakonom predviđeno.
Kažem vam, najveći je problem, ne možete da zaposlite pripravnike u službi za koje niste obezbedili mentore. O tome sam govorila i ranije.
Trebalo je prvo obrazovati stručne komunalne policajce, pa da onda postoji mogućnost... drugim sistemom predvideti ih mnogo ranije, pa da onda postoji mogućnost da ih uvodite u tu službu.
Nije dovoljna politička želja i politička volja nijedne političke stranke da spasi svoje junoše na terenu. To možemo čak i da poštujemo, ali nije dobro za građane Srbije i ne može se stvarati na ovaj način partijski aparat, jer ovaj direktno ruši jedan drugi zakon, koji će na sudu da se potvrdi kao tačan.