Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, imam pitanje za gospodina ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića. To je jedan serijal pitanja koja ću postaviti danas i verovatno utorkom i četvrtkom, tako da ćemo više puta da se pitamo na ovu temu.

Naime, ove godine je promovisan Nacionalni program borbe protiv raka u Srbiji. To je nešto što svakako treba pozdraviti i zaista se široko u to uključiti, s obzirom na to da je to bolest koja sada već poprima oblike epidemije. Da to ne bi bila samo snabdevačka kampanja, kako se ona u Srbiji obično sprovodi, interesuje me koliko se istraživačkih projekata finansira u okviru ove kampanje. Da li se došlo do tačnih podataka koliki je porast broja dece obolele od malignih bolesti? Da li se došlo ispitivanjem do tačnog broja dece, kolika je smrtnost dece od malignih bolesti i kolika je smrtnost dece od posledica hemioterapija, primene hemioterapija i primene protokola, s obzirom na to da se pri lečenju potpisuje informacija da je smrtnost od hemioterapije pacijenta moguća? Takođe, interesuje me, pošto se u Srbiji u pet instituta ili klinika leče deca obolela od malignih bolesti, ko su snabdevači citostaticima tih instituta. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, moram samo jednu tehničku redakciju ovog obrazloženja amandmana da iznesem. Ne znam kako se to desilo, verovatno greškom.
Ovaj amandman smo ispred Poslaničke grupe NS podnele zajedno Aleksandra Janković, Aleksandra Ilić i moja malenkost, tako da su tri poslanika u potpisu, a jedno ime je, verovatno omaškom, izostalo. Planirale smo da zajednički izložimo ovu temu, odnosno da obrazložimo amandman kojim tražimo da se u članu 10. brišu stav 3, koji glasi: „Maloletno lice sa navršenih 14 godina života može biti osnivač udruženja uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika u skladu sa zakonom“, i stav 4. koji obrazlaže tu pismenu izjavu u skladu sa zakonom.
Pre svega, ono što ne možemo da podržimo, odnosno zbog čega poslanički klub NS ne može da podrži ovaj zakon, to je broj osnivača i uzrast osnivača udruženja.
Da bi se jedan ovakav zakon predložio i doneo u ovom visokom domu, interesuje me da li se Ministarstvo bavilo ozbiljnim istraživanjem dosadašnjih efekata delovanja udruženja koja su postojala na teritoriji Republike Srbije, sociološkim istraživanjem, psihološkim, ekonomskim, pa i etičkim, s obzirom na to da udruženja bitno menjaju društvenu svest i odnose u društvu? Planirano je da civilni sektor ima ozbiljan uticaj na sve sfere života u Srbiji.
Interesuje nas da li postoje istraživanja po pitanju dosadašnjih profila udruženja, njihove učinkovitosti, pozitivnih ili negativnih efekata i posledica koje su do sada imala, da se ne bi događalo da se stalno bavimo posledicama kada one nastanu. Da li možemo nekada nešto uzročno predvideti i sprečiti pre nego što nastane?
Broj osnivača, tri osnivača, tri četrnaestogodišnjaka ili bilo koja druga kombinacija gde osnivač može biti četrnaestogodišnjak, zaista može biti predmet brojnih manipulacija i zaista može dovesti do ozbiljnih posledica u društvu, bez obzira na koji način to bude zloupotrebljeno. To nije nešto što je do sada nepoznato u svim društvima, a društvo koje želi da instalira takvu vrstu udruženja i takvu vrstu mogućnosti za maloletna lica mora imati sve ostale mehanizme kojima će kontrolisati moguće posledice.
Dakle, mi ni do sada nismo pokazali da smo spremni da kontrolišemo sve ono što se sa maloletnim licima događa u našem društvu. Porast maloletničke delinkvencije, porast narkomanije, porast nasilja i oblika nasilja nas upozoravaju da ovakvom zakonskom projektu moramo da priđemo sa daleko više ozbiljnosti; potrebni su prateći zakoni koji će moći da sankcionišu odmah, na najbrži mogući način, moguće štetne posledice. Hvala lepo.

Žao mi je što gospodin ministar nije tu, ali odgovorila bih mu na njegovu opasku da nismo dosledno zadržali stav prema ovom zakonu. Moram da mu kažem, stručno i profesionalno, i u onom sazivu u kojem nisam učestvovala i tada bih, kao i sada, zagovarala ovaj stav koji branim, a to je veći broj osnivača i veći broj godina za osnivače. To zaista mogu profesionalno da odbranim, mogu da dokažem da smo tu tezu i na Odboru vrlo kolegijalno elaborirali.
Međutim, što se tiče ovog amandmana koji sam podnela na član 18, smatram da je ovo tehnička stvar koja je mogla da bude prihvaćena, jer smo tražili da se u članu 18. stav 1. iza reči „Udruženje može imati svoj znak, logotip i druge simbole, u skladu sa statutom“dodaju reči: „i u skladu sa ovim zakonom“. Statut jednog udruženja ne mora biti u skladu sa zakonom, a njegovo delovanje ipak se mora do kraja dovesti, sve ono što predstavlja mora biti u skladu sa zakonom, jer ovaj zakon jasno određuje šta ne sme sadržavati neko označavanje udruženja.
Mislim da je ovo tehnička stvar, koja bi mogla biti prihvaćena i učinila bi ovaj član zakona preciznijim i boljim za sprovođenje. Hvala.

Poštovana gospođo ministre, podneli smo amandman na član 101. gde smo tražili da u stavu 2. reči „i svedok“ budu brisane. Pre svega, stav 2. u članu 101. glasi: „Za prekršaj iz stava 1. tačka 2) ovog člana kazniće se i fizičko lice - učesnik i svedok štetnog događaja novčanom kaznom od 100.000 do 200.000 dinara“. Ne vidimo uopšte ni logiku, ni razlog, ni bilo kakvo razumno opravdanje da svedok štetnog događaja – znamo šta je svedok, to je neko ko može sasvim slučajno da se nađe na mestu neke nesreće – bude kažnjen tako drakonskom kaznom.
(Predsednik: Vlada je, inače, prihvatila taj amandman.)
Nisam dobila u obrazloženju.

Tražim da se zameni upotreba reči „evro“ i da se podrazumeva navođenje novčanih svota u dinarskoj vrednosti, jer evro kod nas nije zvanično sredstvo plaćanja.
Bez obzira na to što u članu 10. jeste obrazloženo zašto se u zakonu tako navodi, ipak mislim da u zakonu treba da stoji dinarsko sredstvo plaćanja.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, podnela sam amandman ispred Poslaničke grupe NS na član 24. stav 1, gde tražimo da se reči „sa mogućnošću ponovnog izbora“ brišu, pre svega zbog toga što je mandat ove komisije, odnosno predsednika Komisije i Saveta pet godina. To je duže od jednog skupštinskog saziva u najidealnijim uslovima, a mi znamo da kod nas već duže vreme nisu idealni uslovi pa da jedan skupštinski saziv dočeka kraj svog mandata u punom trajanju.
Bili smo podstaknuti da podnesemo ovaj amandman zbog toga što će interes onih koji žele da zadrže dominaciju na tržištu svakako biti veliki i neće birati sredstva da ga ostvare ili da ga zadrže, i zbog toga da se unutar Saveta ili Komisije ne bi stvorio određeni lobi. To je bolna tačka svih saveta i komisija, pogotovo ovih koje imaju velika diskreciona prava. Došli smo do toga da je samo jedan mandat dovoljan da se jedna komisija potvrdi.
Odgovor Vlade, razlog za odbijanje, bio je da bismo se prilikom sledećeg reizbora rukovodili radom iz prethodnog mandata, što nije dobar kriterijum. Treba pet godina da nešto činite sa vrlo ozbiljnim posledicama, pa da vam to da ili ne da mogućnost da to isto radite u sledećih pet godina.
Ono što je važno reći, zbog čega smo svi ovde mnogo toga rekli o Savetu ili Komisiji, smatram da treba skrenuti pažnju na kraju ovog vanrednog zasedanja, verovatno kod poslednje tačke dnevnog reda, koliko smo, samo na ovom vanrednom zasedanju, opteretili građane Srbije novim komisijama, savetima i novim budžetskim radnim mestima.
Uzgred budi rečeno, u članu 29. kaže se: „Visina zarade, odnosno naknade za rad predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, utvrđuje se u visini plate predsednika, odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda.“ Ta primanja su daleko veća nego primanja narodnih poslanika.
Takvih radnih mesta, sa toliko velikim primanjima, koja neće biti vidljiva i neće biti u žiži javnosti, a izuzetno će opteretiti javnu potrošnju građana Republike Srbije, a znamo da privreda posustaje i nije u mogućnosti da prati potrebe budžeta Republike Srbije, kojih ima mnogo... Zaista bi trebalo, bar na kraju ovog vanrednog zasedanja, sabrati koliko smo mi to u ovom vanrednom zasedanju otvorili novih radnih mesta.
Kada je u pitanju sledeći amandman koji smo podneli, smatramo da ovi saveti i komisije ne bi smeli da budu, bar ne vidljivo, stranački. Na tome se posebno radi, jer stranke na ovaj način žele, to je njihovo pravo, da se oduže nekim svojim članovima, ali to ne sme da bude prioritetni zadatak donošenja ovih zakona koji se donose pod firmom proevropskih. Ne možemo reći da je Evropa zadovoljna našim stalnim zahtevima za novim kreditnim linijama, kojima samo popunjavamo rupe u budžetu koji privreda više ne može da prati.
Ono što bih htela da kažem jeste da bi bilo dobro da se bar neko u Vladi seti one stare, mudre prakse nekadašnjih srpskih tribuna i političara – da se zakoni donose za sebe u opoziciji.

U ime Poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandmana član 27. stav 3. gde tražimo da se reč „organa“ briše. Radi javnosti Srbije, moram da kažem da taj stav člana 27. glasi: „Predsednik Komisije i članovi Saveta ne mogu biti članovi organa političkih stranaka, niti mogu u javnosti da zastupaju program ili stavove političkih stranaka“. Ako bi se izbrisala reč „organa“ onda bi taj član glasio ovako: „Predsednik Komisije i članovi Saveta ne mogu biti članovi političkih stranaka, niti mogu u javnosti da zastupaju program ili stavove političkih stranaka.“
Ta jedna reč bi bitno izmenila suštinu, pre svega, Komisije i njenog rada, učinila je istinski nezavisnom, pre svega, od političkih stranaka i svega onoga što političke stranke svojim uticajem nose. Jer, ne smemo zaboraviti kolika je tajkunizacija Srbije, koliko je ona izvršena upravo preko pojedinačnog uticaja tajkuna na političke stranke i do kojih je posledica to dovelo, između ostalog i do one čuvene krilatice: „Samo Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta“. Ali, da ne pričamo da se ipak broj tih, osim „Delte“, u Srbiji poprilično uvećao.
Nejasno mi je zašto ovaj amandman nije prihvaćen i zašto se toliko beskrupulozno želi sve politički identifikovati.
Najbolji stručnjaci, najsamosvesniji ljudi, svesni svoje visoke stručne sposobnosti i intelektualne snage, upravo će težiti da ne budu ni u jednoj političkoj stranci, da mogu nezavisno svu svoju sposobnost da stave na raspolaganje. Možda će oni, i verovatno je, imati simpatije prema ovom ili onom.
Na kraju krajeva, oni su građani i imaju obavezu i dužnost da se na nekim izborima opredele za neku političku opciju ako u njoj prepoznaju ono što oni kao građani žele.
Ali, nije dobro da sve komisije i sva tela, a već sam govorila i o primanjima ove komisije i šta ona može da predstavlja i znači, budu stranački obeležena.
Nije dobro u ime političke stranke baš sve beskrupulozno ostvarivati. Pre pola veka smo na političkoj sceni komunističkih zemalja imali jednu ideološku borbu, gde je u ime puta u jednu dobru ideju bilo dopušteno sve: i montirati procese, i zatvarati ljude i ubijati ih bez ikakve odgovornosti. Ta ideja je odumrla zauvek. Sve takve ideje, gde je u ime ideje dopušteno činiti baš sve i nameštati baš sve, obavezno završavaju na zgarištu istorije.
Onda, ako sve ovo proglašavamo putem u Evropu, što je sad postao modni trend i modna floskula... Evo, jutros je u vestima objavljeno da taj put u Evropu, odnosno bele šengen vize, u ime kojih sve i svašta radimo, koje je trebalo da budu nešto pre godišnjih odmora, rekoše, biće do kraja godine... Naravno, posle toga ide uslovni veznik „ako“. Iza tog uslovnog veznika „ako“, koji vezuje mnogo uslova, a tvrdim vam da većinu od tih uslova nikada nećemo dosegnuti, kako stvari stoje, jer već dugo vremena ih ne uspevamo uopšte dosegnuti, ako taj uslovni veznik „ako“ ne bude vezao sve ono što mi možemo, a ne možemo većinu toga, mi u tu Evropu u dogledno vreme nećemo stići.
Neki dan sam pomenula Vimerov izveštaj, koji se stalno zataškava, ali mi ćemo morati da se upitamo da li ćemo zaista i kada ući u Evropu, da li je interes Evrope da mi budemo članovi EU, da li je ovo sve jedna šarena laža i propaganda, ili će Amerika u jednom momentu reći da pravni sistem Evrope čak i ne odgovara i da je u Evropi mnogo primenljiviji američki pravni sistem. Da ne pričamo o tome da Amerika Srbiju uopšte ne vidi u EU, jer joj je Srbija potrebna za nešto potpuno drugo, između ostalog da ispravi svoju, odnosno Ajzenhauerovu grešku iz 1945. godine.
Zašto da se ne insistira na tome da članovi sa ovakvim ovlašćenjima, da ova komisija o kojoj smo mnogo diskutovali i koja će učiniti mnogo dobrog ili lošeg na tržištu Srbije pre svega ne treba da ima duži mandat nego što će imati neki privredni subjekti na tržištu Srbije, čiji će privredni vek biti kraći od njihovog mandata, i da ne bude nikako stranački obeležena? Ne smemo više stranačke interese namirivati visokim platama kroz javnu potrošnju, oduživati se svojim stranačkim istomišljenicima na taj način.
Jednostavno, krediti više to ne mogu da pokriju, a privredu na ovaj način destimulišemo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, i zimus, kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu, pa je na volšeban način povučen, govorila sam na istu temu o kojoj ću govoriti i danas.
Zakon o udruženjima je i nužan i potreban i istina je da je on donet svuda u okruženju, u većini zemalja, ili u svim zemljama, i da možda, što se toga tiče, i kasnimo.
Mada je ovo polje do sada bilo na određeni zakonski način prilično solidno rešeno, nisu rešene neke druge stvari u ovom društvu, nisu rešeni neki drugi odnosi koji proizilaze iz toga i koji dopuštaju mogućnost široke zloupotrebe postojanja ovakvog zakona.
Ono što je, sa stručne tačke gledišta, u ovom zakonu manjkavo i što zaista smatram da je manjkavo, ne samo u ovom zakonu, nego u tome što nedostaju još neki zakoni koje te zemlje u okruženju koje imaju ovaj zakon imaju kao prateće zakone, i to zakone koje u praksi sprovode, jeste baš taj odnos prema udruživanju maloletnika.
Ministar je pomenuo da je to i ranije bila praksa, nekih osamdesetih godina. To je i posleratna praksa, ali to je bilo tada u konceptu državne politike.
Ako uzmete udruženje Savez pionira, ne možemo da pričamo o tome da je nastalo spontano i da su se deca spontano organizovala, nego je to bilo u organizaciji države, koja je kroz to sprovodila jasne vaspitno-obrazovne ciljeve.
Međutim, svuda u okruženju, mada u zakonu BiH, zakonu Republike Srpske, nekim drugim zakonima, nije eksplicitno navedeno da maloletnici mogu osnovati udruženje, da maloletno lice sa 14 godina može biti osnivač udruženja, uz određeno ovlašćenje staratelja ili roditelja, toga nema, ali ima jedan drugi zakon o kome se ovde ne govori, a koji, takođe, imaju sve uređene zemlje Evrope, pa i zemlje u okruženju. To je zakon kojim se regulišu večernji izlasci maloletnih lica, koji je izuzetno bitan da bi se ovaj zakon na pravi način sprovodio i da bi imao pravu i istinsku iskrenu svrhu prema tim mladim ljudima.
Ono što je nužno da se u ovom trenutku donese u društvu, to je zakon kojim će se regulisati noćni izlasci mladih, odnosno maloletnih lica. I u BiH, i u Nemačkoj, i u svim zapadnim zemljama, i Švajcarskoj, i Engleskoj, maloletna lica ne mogu da budu u gradskom noćnom životu posle 23 časa. Novčane kazne za roditelje, ili staratelje su ogromne. U BiH, konkretno, 600 konvertibilnih maraka je kazna ako se maloletnik nađe posle 23 časa u gradu.
Kod nas je postala praksa da četrnaestogodišnjaci od 22 časa pa nadalje, uglavnom, do pet, šest ili sedam ujutru, izlaze. Ta praksa se prećutno prihvata u društvu kao model ponašanja, a onda imate druge štetne posledice, imate porast maloletničke delikvencije i nije nam izgovor, niti dobro opravdanje to što kažemo da je maloletnik krivično odgovoran, da može da odgovara. Od toga da li imamo mlađeg ili starijeg delinkventa, društvo ima velike štete.
Ono što je problematično kod dopuštanja udruživanja maloletnih lica jeste i brojka. Broj tri je jedna psihološka, socijalna granica gde prestaje pojedinačnost i počinje grupa. U grupi se nameće lider, kod adolescenata veoma bitan. Adolescenti se u psihološkom tumačenju smatraju ljudima, odnosno osobama sa još nepotpunim, neformiranim i standardima i psihološkim rezonovanjem. Oni su skloni da budu neuravnoteženi.
Ako imamo i druge socijalne probleme, kakve imamo u ovom društvu, ako imamo ovoliki porast nezaposlenosti, ako imamo ovoliku količinu beznađa, ekonomsku krizu za vratom, ako imamo sve ono što prati ovu našu tranziciju, koja je, u stvari, jedna tiha revolucija, odnosno revolucija koja nema oružani karakter, ali zato nije bez žrtava, onda ćemo videti da je danak svega toga izuzetno velik.
Zašto se, između ostalog, mora progovoriti i mora napokon neko početi da razmišlja o ovom zakonu, koji su donele sve ozbiljne zemlje, koje, doduše, dopuštaju neke slobode kojima i mi težimo, ali iz tih sloboda moraju da proizađu i neka prava, neke odgovornosti i neke obaveze? Jedno sa drugim je u kompletu, a ne pojedinačno, da im se ne bi događalo ono što im se događa kod nas.
Na kraju krajeva, imali smo nedavno jedan monstruozan slučaj, da su tri četrnaestogodišnjaka otišla u jednu sasvim bezazlenu ekscesnu situaciju, u neku krađu trešanja, a onda su dvojica ubila trećeg, na najmonstruozniji način. Svi smo se nad tim zgražavali, ali se nismo upitali zašto takvih ekscesa, koji se vrlo često događaju poslednjih desetak i petnaest godina, nije bilo pre, recimo, tridesetak godina, u vremenu našeg odrastanja.
Sada, moram da kažem jednu drugu stvar, veoma važnu – zašto se prećutkuje, zašto se dopušta da maloletnici u Srbiji mogu da izlaze od 22 do 05 ujutru? Zašto se ne vodi kampanja da roditelji ne podležu tome da tako svi rade, pa i oni, da ne bi bili izuzetak? Treba da im se objasni da postoji i medicinska nezdravost takvih izlazaka, da je hormon melatonin, koji se pretvara u seratonin, veoma bitan u njihovom razvoju, da se on proizvodi isključivo noću, kada se organizam dovodi u stanje sna, i da se na Zapadu zbog toga noćni rad plaća daleko više, u tim istim zemljama, zato što kada dugo vremena organizam u to vreme dovodite u stanje budnosti, kada treba da je u stanju sna, jer čovek ima i svoj biološki sat, posledice na mozgu ostaju trajnije.
Tvrdim vam, kao prosvetni radnik i kao roditelj, prateći ovu pojavu, da je u pitanju projekat koji se sistematski sprovodi nad mladim ljudima. Oglušavamo se o tu potrebu, koju je cela Zapadna Evropa promovisala, da mladi, odnosno maloletnici, bar maloletnici, ne mogu da provode noć na ulicama. Zato imamo problem ''Crne Reke'', ne Crne Reke kao Crne Reke, nego problem korisnika ''Crne Reke'', zato imamo prećutno otvaranje novih privatnih klinika za lečenje narkomanije.
Kada će maloletnici da dođu do droge? Najlakše je noću, kada nema kontrole umornih roditelja, nego su prepušteni sebi, ulici, narko-dilerima, koji su budni uvek i koji čekaju svoje nove klijente.
Zato se pitam – koji motivi, čiji motivi su iza toga? Ako dopuštamo ovakvo udruživanje, onda društvo mora imati druge mehanizme koji će se odupreti štetnosti koja može proizaći iz toga.
Mi nemamo garanciju da se troje maloletnika neće udružiti pod ingerencijom nekoga ko ima vrlo loše namere, da neće taj investirati u to.
Naravno, sve su to stvari za koje možemo da kažemo – može da bude i ne mora da bude, ali su velike mogućnosti, jer smo im dali jedan mehanizam, a nismo stvorili kontrolne mehanizme kojima ćemo ih direktno sprečiti da na loš način utiču na maloletna lica.
Samo zbog tog elementa sam rekla i zimus, kada smo govorili o ovom zakonu, i sada kažem da je s moje tačke gledišta neprihvatljiv, mada, ovaj zakon ima mnogo i većinu dobrih stvari i nužan nam je. Imali smo i do sada uređenu tu oblast i zaista je važno da se ona uredi.
O tome ko sve i na koji način može da utiče na taj naš najbitniji resurs, a to su naša deca, moramo da se staramo najozbiljnije i najodgovornije.
Mislim da smo i s gospodinom ministrom, tada kada je bio na Odboru da nam obrazloži prethodni oblik zakona, prethodni predlog zakona, na tu temu pričali. Mislim da smo se čak oko toga i složili, jer to jeste najbolnija tačka ovog društva.
Ne možemo donositi samo jedan zakon, mi moramo da uredimo oblast, moramo da uredimo uopšte sve kontrolne mehanizme jedne pojave koju zakonski uređujemo i njenih mogućih posledica. To je onda rešenje jednog društvenog problema, a mi u društvu, u ovom trenutku, imamo ozbiljan problem kada su u pitanju maloletna lica. Samo onaj ko neće da vidi taj problem, ne vidi ga.
Kada govorimo o tome kada oni mogu da budu radno sposobni, kada mogu biti po zakonu tretirani da mogu krivično da odgovaraju, odnosno delinkventno da odgovaraju, kada mogu da zasnuju porodicu, pa, zar zaista verujete da šestogodišnjak, kome zakon daje tu mogućnost, u ovoj državi da može da izdržava porodicu u ovom trenutku?
Zar neko može da poveruje da on može da reši pitanje porodice u ovom trenutku sa 16 godina, ako prođe samo osnovni sistem obrazovanja, ako nema nijednog drugog mehanizma u društvu koji omogućava da on to radi? Pa, ovde su ljudi koji su proveli decenije u nekim firmama, ostali na ulicama. Njegovi roditelji su ostali na ulicama, nemoćni da mu pomognu.
Dakle, nije sve samo zakonom dopušteno. Postoji nešto iza čega mora da bude logika, razum, iskustvo, pre svega, iskustvo i sve ostale socijalne okolnosti. (Predsednik: Vreme) To je ono što moramo zaista da ispoštujemo. Zbog toga nećemo podržati ovaj zakon, samo sa tog aspekta.

Kako se stvari zaoštravaju, čini mi se da biste nama iz opozicije lakše uključili električnu stolicu nego mikrofon, ali, dobro je.

Hvala lepo.
Što se tiče zakona o komunalnoj policiji, to je još jedan zakon koji će proći u ovom parlamentu i koji ima taj predznak da je proevropski, ili evropski, odnosno da postoji u nekim evropskim zemljama ili u zemljama u okruženju. Samo jednu stvar moramo ovde da kažemo javno. U tim zemljama, osim komunalne policije, postoji i privreda koja može da finansira budžet. Iz budžeta gradova, uprava, kantona, ili već kako se to tamo zove, finansira se i ta komunalna policija.
Sredstva građana su tamo svetinja i za svaku investiciju koja ide iz budžeta građani se pitaju, izjašnjavaju. Evo, imate konkretan primer u Švajcarskoj – u njihovim lokalnim samoupravama ne možete nijednu česmu koja je u vlasništvu kantona da prodate ako ne pitate građane da se o tome izjasne putem nekog od referenduma. To je kod njih vrlo česta, ustaljena praksa i odgovornost građana prema svom novcu koji odvajaju u budžet. Ono što u zakonu o komunalnoj policiji smeta jeste to što samo na jednom slučaju, slučaju Beograda, vidimo da su do sada političke stranke, uglavnom, radile u korist države i bile na neki način u službi države ako dođu na vlast, a da sada država polako prelazi u službu političkih stranaka.
Jer, vidite, u trenutku krize na koju se pozivamo, već danima nisam načisto s tim da li smo iz krize izašli ili smo još uvek u krizi, pošto me ministar Dinkić ubeđivao pre dve nedelje da smo iz krize izašli, a juče neki ministri potpredsednici kažu da smo mi u krizi još uvek. Želim da verujem u prvu izjavu – da smo izašli iz krize, jednostavno, prija mi, kao i građanima, očigledno. Neko ne govori istinu, a videćemo, na kraju, ko.
Što se tiče ovog zakona, on će, pre svega, da košta građane Republike Srbije, građane bilo kog grada. Da li su građani Republike Srbije spremni u ovom trenutku da to plaćaju? Da li, uopšte, Evropa vrši neke pritiske na Vladu Republike Srbije, a mislim da već odavno upozoravamo na to da smo u javnoj potrošnji prekardašili? To je narodski izraz, pa mislim da će to shvatiti svi u Srbiji.
Javna potrošnja je kod nas izgubila svaku meru. Mi svakodnevno, a i sad smo žurili, pre šest sati, da uđemo u još jedan zakon kojim ćemo omogućiti nova radna mesta, budžetska radna mesta. Ne treba u jednoj državi da budžet bude glavni poslodavac. Mora da bude privreda glavni poslodavac, da bi budžet bio bogat, da bi i ta komunalna policija, koja tamo na Zapadu ima posla, ima neke drugačije ingerencije, mogla da funkcioniše i bila zaista potrebna.
Samo jezikom brojki da vam kažem – kažu biće na pet hiljada građana predviđen jedan komunalni policajac. Po ovom zakonu, taj komunalni policajac će biti zaposlen celu godinu, primaće platu dok ne položi ispit za to. Na 350 policajaca, koliko u ovom trenutku treba da ima grad Beograd, ako uzmemo sve što prati tu službu, znači, i vozila, i njihove bruto plate, i sve ostalo što treba da se ta služba organizuje, to će biti osam miliona 856 hiljada i 500 evra.
Znate li koliko bi to u ovom trenutku značilo privredi Republike Srbije?
Imamo zakon kojim je uređena komunalna oblast, imamo izgrede kojima se on krši i imamo policiju za koju stalno tvrdimo da je prekobrojna i stalno se neke restrikcije vrše u policiji. Ako postoje komunalni izgredi s kojima policajci s onim ovlašćenjima, odnosno preuzimanjem ovlašćenja koja se stalno nešto koriguju, ne mogu da izađu na kraj, kako će da izađu na kraj komunalni policajci? Pa, tu su potrebni specijalci, a ne komunalni policajci, ali i njih ima.
Prema tome, postoji nešto što postoji na Zapadu, ali nije dovoljno samo to prepisati i imati dobru volju. To jako liči na onog pušača koji od pušačkog pribora ima samo usta. Tako i mi, formalno, ličimo na to.
Nije dovoljno imati dobru volju i nije dovoljno to što jeste u evropskim zemljama, taj zakon i to što se primenjuje. Postoje i brojni objektivni faktori, odnosno brojne objektivne okolnosti koje nas u ovom trenutku sprečavaju da donesemo zakone kojima svakodnevno otvaramo agencije, savete i druge komisije, komunalnu policiju, na stotine novih budžetskih radnih mesta.
Upošljavajući na ovaj način Srbiju, mi smo ovde, u Parlamentu, izgleda, postali menadžeri, nismo više narodni poslanici; mi smo menadžeri koji donose zakone i omogućavaju nova radna mesta, nova zapošljenja, novu budžetsku potrošnju, i to se otelo kontroli.
Zapošljavajući Srbiju i ovim zakonom, izgleda da ćemo, s jedne strane, imati izgrednike i, s druge, nekoliko vrsta policajaca koji će morati da drže sve to u redu. Zaista ne vidim kako je zamišljeno u zakonu da komunalni policajac godinu dana radi, ima pravo da primeni palicu, ima pravo da nas vezuje itd., ima prilično ovlašćenja, a da pri tom nije položio taj ispit? Ako ja kao građanin budem na udaru bilo kakve intervencije tog policajca, ili neki drugi građanin, na svakom sudskom sporu država će izgubiti taj spor i platiti popriličnu odštetu.
Postoje neke stvari koje u zakonu nisu do kraja dorađene i moraće, verovatno, da se znatan broj amandman usvoji, s obzirom na to da će zakon da prođe. To lepo vidim. Na kraju krajeva, svi zakoni koji ovde dođu, osim nekih ekscesnih, koji su bili onako, pogađački, prolaze.
Ovaj zakon ima dobru volju, pre svega, ima dobru volju prema onima koji su na vlasti. Razumem da postoje različiti načini da se očuva vlast, ali u ovom trenutku, kada privreda svakodnevno ide sve više ka svom nestajanju, moramo da uzmemo u obzir sve ono što u Srbiji radi, odnosno sve ono što u Srbiji u ovom trenutku stoji. Ne možemo više da pričamo o otvaranju novih radnih mesta kada otpustimo dve hiljade ljudi na jednom mestu da bismo zaposlili 160 drugih, i onda ovo pokazujemo u svim medijima kao poseban uspeh, a ne pokazujemo onih nekoliko hiljada koji tog momenta odlaze, bez ikakve šanse da budu ponovo zaposleni. Oni treba ovo da finansiraju, građani Srbije ovo treba da izdvoje iz svog džepa, iz svojih novčanika.
Da li su nam zaista nužni komunalni policajci u ovom trenutku kada i postojeći zakon nije na određeni način primenjivan? Mi nismo do sada imali nedovoljno dorečen ili loš zakon. Problem je bio, kao što je i u svakom zakonu, u primeni.
Dopustilo se, recimo, da ovoliko ovlada građevinska mafija, pa se stanovi prodaju po dva do tri puta, tako da ljudi više ne znaju kako da ostvare svoje vlasničko pravo i niko ne pokušava da to polje uredi; 25 hiljada ljudi u Srbiji u ovom trenutku je kupilo nekretninu koja je prodata nekom drugom. To je, ako pomnožite s brojem članova porodice, 100 hiljada oštećenih. To su ljudi koji nemaju šanse da ovde reše svoje pravo, to su očajni ljudi, koji će morati nešto da preduzmu, a niko od tih investitora nije u zatvoru, niko nije pod udarom nijednog zakona.
Ono što zaista očekujemo, to je da dođe jedan zakon koji neće ići u džep građana Srbije, da se jedna oblast uredi tako da građani Srbije ne moraju da plaćaju komisiju, službu, savet, agenciju. Sveli smo se na najznačajnije menadžere u Srbiji. Zbog toga je toliko ogorčenje kod građana Srbije kada se pomene Parlament. Donošenje zakona mora napokon da bude u korist građana Srbije, a ne da im donosi nove i nove namete. Govorimo o porezima, pa nisu samo porezi udar na građane Srbije. I ovo je, sigurno. Hvala.

Zaista ću se truditi da iskoristim svoje vreme. Jednostavno, mnogo toga je rečeno i nije uputno u ovako sitne ili ovako krupne sate ponavljati bilo šta od onoga što su kolege rekle.
Kroz sve ovo, nametnulo se nekoliko zaključaka. Pre svega, jedan od kolega je rekao da gradske vlasti priželjkuju ovaj zakon, a dodala bih na to, možda ga i priželjkuju, ali ga ne priželjkuju građani.
Vlada je rekla da će prvi teret krize podneti Vlada. Nije tačno, prvi i najveći teret krize će podneti građani. Mislim da će jedino građani podneti teret te krize i uvođenje duplirane službe ovog tipa će ih sigurno opteretiti, bez obzira na to na kom nivou oni budu plaćali. To će, u svakom slučaju, oni da plate.
Uz policiju, vatrogasce i inspekcije koje su do sada imale ingerencije da vrše ove poslove, uvodimo i jednu duplu službu, ali ministar je rekao da veruje u ovaj zakon, a vreme će pokazati šta je pravo a šta nije.
Imam pitanje koje mi se nametnulo u ovom trenutku, upravo oko obrazovanja. Naime, prvo me zanimaju kriterijumi po kojima će biti zaposleni komunalni policajci. Ovde piše da je dovoljno imati četvorogodišnju stručnu spremu.
U mom gradu Somboru, gde po broju stanovnika treba da imamo 20 komunalnih policajaca, kada se raspiše konkurs, u ovom momentu mogu da vam kažem bar 400 imena ljudi koji će se na taj konkurs javiti i koji ispunjavaju ove uslove. Moraćete da odaberete 20. Zanima me kako ćete ih odabrati.
Dalje, kada oni uđu i počnu da rade taj posao, u međuvremenu će vršiti sve ono što je u njihovoj nadležnosti, vrlo ozbiljne zadatke. Posle godinu dana će ući u proceduru polaganja ispita. Šta će biti ako neko od njih ispit ne položi? Ko će za to biti odgovoran? Naravno, primali su platu. Da li će oni ostati bez posla, to više nije problem. Dakle, jedna takva ozbiljna služba, sa tako ozbiljnim ovlašćenjima, mora imati čoveka koji ispunjava sve uslove da izvršava ta ovlašćenja.
Otprilike, samo da uporedim, ili da slikovitije kažem, kada uđete u obuku polaganja vozačkog ispita za običnu B kategoriju, bez obzira na to što ste u procesu obučavanja, bez obzira na to koliko ste vešti, koliko to znate, koliko su vama instruktor ili auto-škola zadovoljni, nijedan minut ne smete da provedete u saobraćaju, za volanom, dok vam zvanično ne bude izdata vozačka dozvola, i to onog dana kada je ona izdata. Znači, tek tog momenta možete da vozite automobil kao vozač.
Isto je i ovo, vršenje službe komunalnog policajca. Očekujemo da ljudi koji budu izabrani, prvo, to polože, to bi bilo logično i očekivano, kao što je to slučaj u policiji, kao što je slučaj u drugim službama. Znači, da prvo to polože, da se kvalifikuju svojim obrazovnim profilom, ma koliko skraćen bio, ali da se kvalifikuju i da onda budu primljeni na osnovu tih kvalifikacija za taj posao.
Zar nije bilo razmišljanja na tu temu, da se pri postojećim školama koje obrazuju policajce otvori jedno odeljenje za komunalne policajce? Znamo koliko je dece zainteresovano za to, čak i neki smerovi kraće traju, ali bi to bitno razrešilo upravo ovu dilemu i ove probleme koji će proizaći iz tih njihovih nadležnosti, perioda kada budu vršili nadležnosti i ovlašćenja za koje primaju platu i onog momenta dok ne polože ispit za posao koji rade. Toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, imamo pred sobom set od tri zakona koji su po nekom neobičnom kriterijumu spojeni u jednu tačku, to je onaj provereni recept spajanja baba i žaba, ali pokušaću da govorim nešto o tome na način koji interesuje građane Republike Srbije, s obzirom na to da su ovo zakoni koji su veoma usko povezani sa Ministarstvom finansija.

Pre svega, zakon o kontroli državne pomoći, kako je rekla gospođa ministar Diana Dragutinović, jeste zakon koji je potpuno nov u našoj zakonodavnoj praksi.

On treba da obezbedi neku sigurnost onima kojima je državna pomoć potrebna, odnosno treba da se izvrši kontrola te državne pomoći koja je i do sada stizala i na različite načine davana u neke svrhe.

U ovom zakonu, koji se promoviše kao evropski... Inače, ovde je vrlo česta promocija nekih evropskih standarda i evropskih zakona, do sada smo ih usvojili mnogo; to su, inače, sve naši uslovi da budemo integrisani u EU, u šta, iskreno da vam kažem, posle nekih informacija čisto sumnjam da će biti čak i 2020. godine, do kad nam je sada ponovo odložen taj mogući ulazak u EU.

Dakle, zakon o kontroli državne pomoći je već u svom prvom članu, mada ima svega 25 članova, potpuno nepravedan i diskriminišući prema jednoj grupi građana Srbije. U svom drugom stavu kaže ovako: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo.“

Znači, poljoprivredni proizvođači, ono u šta se mnogo kunemo, ono što jeste naša jedina budućnost i šansa, nemaju nikakvo pravo na državnu pomoć.

Ono što nam dalje stvara malo skepse prema ovom zakonu, u članu 3. kaže: „Državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.“ To je nedozvoljena državna pomoć. Uvek imate „osim“, „ako“, što ostavlja mogućnost izuzetka, presedana, odnosno mogućnost da se zakon poneka zaobiđe.

Ono što nas je posebno u ovom zakonu iritiralo, ne sećam se da je ovde usvojeno mnogo zakona do sada u ovom skupštinskom sazivu a da nisu instalirali novu komisiju, novi savet ili novu agenciju, bez obzira na to koji tu bude predznak, nacionalni ili anacionalni, ali uvek nova državna radna mesta na budžetu građana Republike Srbije.

To je povećanje javne potrošnje, to je novo zaduživanje kod MMF-a, to je nova zavisnost od tih institucija, nova finansijska ovisnost, a znamo da onaj od koga smo finansijski zavisni diktira vladu, politiku i sve ostalo.

Kod te komisije koja treba da određuje tu državnu pomoć, da određuje neke kriterijume ima mnogo toga što nam smeta. Ona ima pet članova, dva puta pet, pet godina mandata. Ne shvatamo zašto pet godina mandata.

Zar nije logično da u svom mandatu prati mandat Narodne skupštine koja je postavlja i da sa sledećom Narodnom skupštinom bude smenjena? To će se verovatno događati, bili redovni ili prevremeni izbori, a po svemu sudeći će ovde biti prevremeni, pa će i ta komisija, kad bude ustanovljena, vrlo brzo biti zamenjena, bez obzira na ovu zakonsku odredbu.

Ono što kod te komisije nije ovde izraženo, a jeste kod one prethodne, koja je u prethodnom zakonu promovisana, tamo je rečeno da će biti plaćene kao sudije kasacionog suda...

Ovde se ne govori o tome, ali se kaže u članu 7: „Sredstva za rad komisije obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Ministarstvo obezbeđuje prostor i druge uslove za rad komisije.“

Kako je nama ovde obećano da ćemo usvojiti na stotine zakona, evropskih i proevropskih, mi ćemo celu Srbiju zaposliti u Vladi Republike Srbije. Vidim da je Vlada ovde državu pretvorila u svoju firmu, samo ne znam ko će puniti budžet, jer ono što ne bude radilo u državnoj upravi biće ovi nezaposleni očajnici koji će onda štrajkovati glađu. Tako ćemo imati polarizovanu Srbiju do kraja.

Kod te komisije ne možemo da podržimo ni ovo: kada se govori o imenovanju i prestanku mandata članova komisije, pod tačkom 4) je jedan od uslova, koji kaže – ako je osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.

To smo inače videli kod nekih... Jeste to po zakonu, ali s obzirom na to da će komisiju i članove komisije predlagati Vlada, znamo ko čini Vladu, to su ministri iz određenih političkih stranaka, očekujem da će oni stati iza nekih ljudi sa kredibilitetom, koji neće tako lako u svom mandatu dospeti do zatvorske kazne. Znamo kako se do zatvorske kazne dospeva, kojim delima. Valjda će malo te ljude da provere, valjda će imati neki lični i profesionalni integritet, da ne moramo da razmišljamo o tome. Ako već dođemo do onih koji dođu do zatvorske kazne i do toga da to bude uslov za odlazak, biće to nezgodno za Srbiju. Uglavnom se i to koristi kao jedno od sredstava da se ne ide na odsluženje zatvorske kazne; kada bi tu bilo neke pravde u Srbiji, zatvori bi nam bili vrlo tesni.

Član 12. je takođe nešto što terminološki osporavamo: Šema državne pomoći i individualna državna pomoć – državna pomoć se prijavljuje kao šema državne pomoći ili individualna državna pomoć. Osporavamo taj naziv „šema“, smatrali smo da je možda bolji izraz „plan“. Pre svega, „šema“ nije naša reč, trebalo bi sačuvati u zakonodavstvu što je moguće više naših autentičnih reči, jer smo svedoci da se svakodnevno kidiše, između ostalog, i na jezik, na sve što je nacionalno, na jezik pre svega. Setimo se nekih naših vrlih ljudi iz istorije koji su rekli šta znači devastiranje jezika i svake reči; to treba da primenimo i u svojoj zakonodavnoj praksi.

To je ono što nam u ovom zakonu smeta, posebno u prvom članu izuzeće poljoprivrednih proizvođača. To je još jedna diskriminacija poljoprivrednih proizvođača, koji su, u stvari, jedini ekonomski nezavisni u ovoj državi.

Njih ne možete da ucenite ničim, jer oni znaju da zavise od svojih deset nokata i od božije volje, odnosno vremenskih uslova, meteoroloških uslova i od toga koliko urade. Njih je najteže ucenjivati. Tu su oni najčvršći, najteže žive, najteže rade, ali su i najsamostalniji i zato verovatno oni neće imati pravo, ma šta im se desilo, na ovu državnu pomoć.

Ono što nam zaista smeta kod ovog zakona, koji je nov u našoj praksi, to je što za ovu komisiju, koja će pre svega biti stranačka, nigde nije naveden jedan bitan uslov kada se određuju članovi komisije, kada ih predlaže Vlada, bar da bude vidljivo ili kao pokušaj – da članovi te komisije ne budu stranačke ličnosti. To bi pokazalo dobru volju da ta komisija bude objektivna prema svim građanima, da ne moraju sva sredstva iz državne pomoći da se stave u službu jedne ili nekoliko stranaka koje čine Vladu, pa bilo ko činio tu vladu. Niko me ne može ubediti da se na ovaj način neće institucionalizovati još jedan vid korupcije, a mi, što se tiče korupcije, prilično dobro stojimo na rejting listi u svetu, ako dozvolite da to tako kažem.

Stavljanje državnih resursa u situaciju da mogu da budu upotrebljena po volji neke stranke ili nekih čelnika stranke nije dobro. O zakonu o regionalnom razvoju smo već dosta toga rekli; videćete za kratko vreme šta će u političkoj praksi i u našoj dnevnoj praksi taj zakon da donese, već se to najavljuje u dnevnoj štampi; a videćete i u ovom zakonu koliko ćemo imati problema kada se na milost i nemilost prepuste ljudi koji traže državnu pomoć i kako će se neki mehanizmi tu pokrenuti.

Dakle, to je ono što ostavlja prostor za korupciju. Nemam nijednu iluziju da to neće na taj način da se sprovodi, zato što znam primere i iz lične prakse znam šta se trenutno događa u vezi sa realizacijom nekih projekata u Srbiji.

Drugi zakon, o kome ću kratko da kažem nešto, više ću govoriti kada budu amandmani u pitanju, jeste zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Pre svega, to je zakon koji pripada Ministarstvu finansija, a mi smo nedavno doneli Zakon o bezbednosti saobraćaja; ono što je trebalo građanima Srbije pokazati, to je da ova vlada i ovaj parlament uređuju jednu po jednu oblast i zato smatram da je ovaj zakon morao ići uz ili odmah iza Zakona o bezbednosti saobraćaja. Jer, svi oni koji učestvuju u saobraćaju, vozači koji su se najviše interesovali za Zakon o bezbednosti saobraćaja, izuzetno su zainteresovani i za ovaj zakon o obaveznom osiguranju; svi smo izuzetno zainteresovani za njegovu primenu.

Po onome što se navodi, on se usklađuje sa nekim evropskim standardima. To ćemo isto tako da vidimo, jer znam da se neki sudski procesi za naplatu štete vode i do deset godina.

Mogu da vam kažem iz ličnog primera, i do deset godina niste u situaciji da naplatite neku štetu koja je nastala u saobraćaju, odnosno odštetu.

To su stvari koje je trebalo možda tada objediniti baš zbog građana Srbije, da imaju utisak, i da im to stvarno onda bude prikazano, da mi uređujemo jednu po jednu oblast. Ovako, malo zakona odavde, malo zakona iz neke druge oblasti, malo zakona iz nekog trećeg ministarstva – imam utisak da se mi ovde prilagođavamo slobodnom vremenu ministara koji mogu tada da dođu, pa se tako stavljaju i zakoni, umesto da se zaista jedna oblast zaokruži i završi, kao što je urađeno jesenas sa zakonima kojima su reformisani sudovi, ma šta oni kasnije doneli.

To je ono zbog čega mi nećemo stati u onaj korpus koji će podržati ovu tačku dnevnog reda, odnosno ova tri zakona. Mislim da ćemo još imati prilike, kada budemo govorili o amandmanima koje smo podneli, da još ponešto kažemo.

Zašto sam govorila o tim evropskim zakonima i o tome da nisam baš siguran da ćemo 2020. godine ući u Evropu? Volela bih da gospodin Đelić može nešto više o tome da kaže, a ja ću reći jednu stvar koja je možda bajata, ali mene lično kao čoveka jako intrigira. Još 2000. godine u Bratislavi je održan jedan visoki skup, koji su organizovali američko ministarstvo inostranih dela i spoljnopolitički institut republikanske stranke. Sa tog skupa, gde smo mi imali tri predstavnika, Vili Vimer je uputio pismo, izveštaj tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu i naveo šta Amerika planira sa EU i sa Balkanom, a tu je bila tema „Balkan – proširenje NATO“. Kao osmu tačku naveo je nešto što me kao čoveka jako proganja već neko vreme, s obzirom na to da je to pismo tek prošle godine u NIN-u objavio Nikola Živković, prevodilac i novinar iz Berlina, prevedeno.

On kaže ovako, pod tačkom 8: „Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom, Srbija“, verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD, „trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.“

To je 2000. godine rekla jedna vrlo ozbiljna, respektabilna sila. Posle toga su razni događaji usledili a mi nikako da se uključimo u taj evropski razvoj, pa bi me stvarno interesovalo da vidim šta se tu desilo; izgleda da je Amerika potpuno promenila stav prema nama, pa će sad da dozvoli EU da nas primi? Šta je to gospodin Bajden uopšte, kad je dolazio, rekao? Ima li šanse da mi ikad budemo u EU, jer smo toliko evropskih zakona doneli, čak i neke u kojima smo „evropskiji“ od samih Evropljana, recimo onaj o diskriminaciji gde smo ih i prevazišli? Mislim da možemo sada da budemo ravnopravan član EU. Hvala lepo.

Biću vrlo kratka u svojoj replici, pošto je gospodin potpredsednik pomenuo mene lično i ono što sam rekla. Samo ću ga podsetiti da je pre utakmice sa Farskim Ostrvima bio u parlamentu i da nas je tada vrlo frenetično pozvao u Evropu, do Nove godine će biti „šengen“ viza. Večeras je opet jedna utakmica i opet imamo sličan frenetični poziv u Evropu, sve se ponavlja što se toga tiče.

Ne mora da mi odgovori, ali mogao bi da se upita zašto su na izborima u EU sada pobedile upravo nacionalne stranke i nacionalne snage. Evropska unija počinje na drugačiji način da razmišlja i gospodin Đelić, koji ima i privatno i profesionalno mnogo kontakata sa Evropom, zna zbog čega se to tamo događa.

Drugo, videla sam da se ovde vrlo često u vezi sa svim ovim zakonima ponavlja pitanje, odnosno problem krize, u kojoj jesmo i niko ne spori da jesmo u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, u kojoj je, na kraju krajeva, i svet. Sada je ta kriza, bojim se, izgovor za mnogo toga. Pre dve nedelje u medijima sam gledala ministra Dinkića, koji je rekao da smo mi upravo na izlazu iz krize, pa mi sad nije jasno. Pre dve nedelje sam bila ubeđena da smo izašli iz krize, nadam se da je to tačna izjava. Ili možda u Vladi ministri i potpredsednici ne pričaju? Hvala lepo.

Nova Srbija smatra da je ovaj zakon o regionalnom razvoju neprihvatljiv. Pre svega, ne nudi suštinu rešenja onako kako se deklariše, a to je blagodet, ili blagostanje građana Srbije, i deli postojeće tkivo Srbije na regione, od kojih su konkretni samo Vojvodina i Beograd, a ostali regioni u Srbiji, po nekim neobjašnjivim kriterijumima, izdeljeni su prema stranama sveta.
Da je to poštovano do kraja, onda bismo mi u Vojvodini bili najseverniji sever u ovoj podeli. Pre svega, da je zaista izvršena regionalizacija na način na koji treba da se izvrši, u Vojvodini bi trebalo da bude najmanje tri regiona, jer je Vojvodina različito i regionalno i interesno i ekonomski ustrojena, danas je to vrlo jasno rečeno. A i sama gospođa ministar je pomenula nekoliko najnerazvijenijih opština, pa i imena dve opštine koje su u Banatu, za razliku od nekih razvijenih opština koje su na 100 kilometara u istoj toj Vojvodini.
Dakle, regionalizaciji se obično pristupa kada su države toliko velike da je to jedan od načina da se uspostavi kontrola nad prirodnim resursima, ili kada su njihove granice takve da regionalizacija omogućava bolju organizaciju.
Dosadašnji primeri koji su navedeni u Evropi, koji su dali zaista dobre rezultate, jesu Španija, Irska, Portugalija i Grčka, ali zaboravljamo jednu stvar, to su države koje imaju i istorijsko drugačije nasleđe i drugačije društveno kretanje u svojoj istoriji, u odnosu na Srbiju.
Zemlje koje imaju sličnu sudbinu, zemlje postkomunističkog sistema, jesu Poljska, koja ima debakl što se tiče regionalizacije i njihovi nerazvijeni krajevi su sada još nerazvijeniji, Rumunija i Bugarska, koje, takođe, nemaju neke sjajne rezultate, a kakve ćemo rezultate imati u Srbiji, to će vreme da pokaže. Ono što u Srbiji moramo da znamo, to da unazad ništa nećemo moći da popravimo. Kada se ti rezultati budu očitavali na životu građana Srbije, biće nepopravljivi u onoj stvarnosti u kojoj tada budu živeli.
Pošto Nova Srbija nema mnogo vremena, o jednoj stvari koja se tiče Evrope i ulaska u EU, jednom od uslova ulaska u EU koji je nama postavljen ovim zakonom. Interesuje me – da li se neko upitao zašto Hrvatska nema taj uslov, a ima vrlo jasna četiri regiona, a Srbija ima? Koji je cilj i koja namera EU?
Sada nije prilika, ali sutra, kada budemo govorili u raspravi o pojedinostima, pomenuću jedan bitan dokumenat, koji se stalno prećutkuje i u ovom domu i u javnosti Srbije, s kojim je stranka G17 plus dobro upoznata, uopšte o istini o ulasku u EU. Hvala vam lepo.

Gospodin Mladen Grujić je u ime poslaničke grupe Nova Srbija podneo amandman na član 3. kojim je tražio da se ovaj predloženi član zakona briše, pre svega jer je u suprotnosti sa Zakonom o državnim službenicima.
Ne može se jednim zakonom drugi zakon staviti iznad svih zakona, odnosno jedan ministar staviti iznad svih zakona u državi i dati mu ovlašćenja kojima će se omogućiti da za njega zakoni ili bar neki zakoni ili delovi zakona ne važe. Niko ne može biti izuzet od zakona koji se donesu u državi. Naprotiv, prvi ljudi u državi moraju najozbiljnije da se pridržavaju zakona.
Kako bi glasila i kako će verovatno glasiti ta usvojena promena u tekstu Zakona o spoljnim poslovima?
''Ministar može bez sprovođenja internog i javnog konkursa doneti rešenje o prijemu drugih lica u radni odnos na određeno vreme - do četiri godine, radi obavljanja odgovarajućih poslova u diplomatsko-konzularnom predstavništvu.
Broj zaposlenih koji zasnuju radni odnos u skladu sa stavom 2. ovog člana ne može preći 5% od ukupnog broja sistematizovanih radnih mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Zaposlenom iz stava 2. ovog člana koji, za vreme trajanja radnog odnosa u Ministarstvu, odsustvuje sa rada kod poslodavca kod koga je bio u radnom odnosu miruju prava i obaveze koje se kod tog poslodavca stiču na radu i po osnovu rada - saglasno zakonu kojim se uređuje rad. Pravo na mirovanje radnog odnosa ima i njegov supružnik dok sa njim boravi u inostranstvu."
Diplomatija, koja je značajan predstavnik Srbije u svetu, poprilično je zamrla ovih godina za Srbiju. Ono što treba diplomate da rade, što su nekada radili i bili prepoznatljivi u svetu, ovih godina se radi samo u jednom ministarstvu i iz Kabineta predsednika Republike. Sve ingerencije ambasada su preuzela dva čoveka. Diplomatija postoji najverovatnije, a ovim članom će se to definitivno ozakoniti ako se usvoji, a verovatno će se usvojiti, da bude, u stvari, partijska diplomatija.
Sigurno i nezadrživo idemo ka jednopartijskom sistemu, a svi jednopartijski sistemi vrlo dramatično završavaju. Nadamo se da će doći do nekog otrežnjenja pre bilo kakvog dramatičnog raspleta.