Zaista imam samo suštinsku primedbu na javnost podataka osnivača, da na taj način budu istaknuti na sajtu stranke.
Pre svega, ministar je rekao jednu stvar, oni jesu svi registrovani i svako je mogao dolaskom u Ministarstvo i uvidom u registar da vidi ko su osnivači. Da, samo to je jedna radnja koju ljudi retko praktikuju. Priznaćete da niste imali takvih slučajeva mnogo, možda sporadično, vrlo retko.
Ali, ulazak na sajt je danas nešto što jeste pozitivna mogućnost svakog elektronski pismenog građanina Srbije (hvala bogu da ih imamo mnogo), mogući izvor mnogih zloupotreba u ličnom životu ljudi koji žele da budu osnivači i ne žele da se aktivnije na neki način bave politikom i da utiču, kako smo juče to rekli, javno na tuđe živote. Oni žele da jasno i javno izraze svoj politički stav, ali do određene mere moraju biti zaštićeni.
I do sada smo imali proveru, overene potpise i proverene, kada se predaju liste, svi oni koji podrže određenu političku listu, svi koji podrže određenog kandidata za predsednika Republike takođe su mogli da daju samo jednom podršku. To do sada nije bilo sporno, ali nije ostavljalo prostor van Republičke izborne komisije da se ta imena na drugi način... osim ako baš neko ne bude jako zaintrigiran, pa dođe u Ministarstvo lokalne samouprave i tu proveri pojedinačno neki slučaj. Samo zbog toga ostajemo pri suštinskoj primedbi da je ovo svakako svojevrstan presedan i nedopustiva mogućnost zloupotrebe građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva, zakoni koji uređuju zaštitu životne sredine nikako nisu smeli ovako dugo da čekaju na donošenje, posebno jer su već u prethodnoj vladi dr Vojislava Koštunice bili spremni nekoliko puta da uđu u proceduru i iz nekih neobjašnjivih razloga nisu ušli tada u proceduru i nisu tada usvojeni.
Sve zemlje u okruženju su već počele sopstvenu borbu za zdravu životnu sredinu kroz zakonske regulative kojima štite svoje stanovništvo, ekosistem i biodiverzitet. Ukoliko se zaista ozbiljno i odgovorno ne budemo bavili svojom životnom sredinom, onda nam ona neće ni trebati, ali ni mi njoj. Povezanost ovih problema i međusobni uticaj nisu samo lokalni, nisu regionalni, to je pitanje svetske zaštite životne sredine. Po ovom pitanju mora postojati jedinstvena svetska politika, jer već smo konstatovali da je planeta jedna i da na drugoj nema rezervnih prostora za neodgovorni ljudski rod.
Očekujemo ne samo da Vlada postigne konsenzus oko pitanja zdrave životne sredine, nego da se nekoliko ministarstava bavi stvaranjem nacionalne strategije zaštite životne sredine, jer tu ima prostora za delovanje nekoliko ministarstava, pre svega, Ministarstva ekologije, ali i poljoprivrede, zdravstva i, svakako, prosvete.
Naravno, posle najave da će biti restrikcije u Vladi, da će biti spajanja nekih ministarstava, nadamo se da ovako ozbiljno pitanje kakvo je pitanje zaštite životne sredine neće podleći upravo tim restrikcijama i da će se nastaviti na njemu sasvim ozbiljno raditi, kao i na primeni ovih zakona koji će biti usvojeni.
Zakon o zaštiti vazduha je jedan od najvažnijih, jer je čovek pre svega suvozemno biće i dato mu je od Boga da svoj vek proboravi u vazdušnoj sredini, da diše vazduh punim plućima i da se samo tu realizuje u potpunosti. Data mu je privilegija da može da utiče na ostali svet, da sav živi svet planete postane zavisan od njegovih hirova, nažalost, i on to svakodnevno, u ime razvoja tehnologije, unapređenja civilizacije, pa i političkih pitanja, ugrožava. Imamo li pravo, kao ljudski rod, na to da svoju superiornost trošimo i demonstriramo ovako neodgovorno?
Vazduh je smeša gasova koja čini atmosferu, u kojoj su dominantni kiseonik i azot a prisutni su i drugi gasovi sa tolerantnom količinom nečistoće. Disbalans ovih sastojaka dovodi do problema, dovodi do ugroženosti živog sveta planete. Zagađen vazduh utiče na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera služi kao sredstvo transporta zagađujućih materija do najudaljenijih lokacija.
Glavni izvori zagađenja vazduha su, pre svega: zagrevanje stanova, industrijske aktivnosti, saobraćaj i danas, naravno, tako aktuelan polen, ali i razna namerno ili nenamerno uvedena zračenja. Najčešći zagađivač je ugljen-monoksid. Prisustvo ugljen-monoksida već u koncentraciji od jedan posto je smrtonosno, otrovno; opasan je i podmukao, jer nema ni boju, ni miris, ni ukus. Toksičan je i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju. Najveće emisije ugljen-monoksida dolaze od saobraćaja. U Evropi se emituje čak 11% od ukupne svetske, da tako kažem, proizvodnje ovog gasa.
Sumpor-dioksid je opasan zagađivač. Prisutniji je zimi nego leti, jer se najviše proizvodi pri zagrevanju objekata. Najviše je prisutan u južnoj, jugoistočnoj i centralnoj Evropi. Poznat je kao smog i zbog toga su Vlade svih zemalja Evrope krenule u kampanju kojom su redukovale, pre svega, upotrebu motornih vozila u centralnim delovima grada, a pitanje zagrevanja objekata pokušavaju rešiti efikasno na druge načine i smanjenjem emisije sumpor-dioksida.
Efekat staklene bašte je tekovina savremene civilizacije a glavni uzročnik je ugljen-dioksid. Posledica je globalno zagrevanje planete, a antropogeni izvor bi morao da se duboko zamisli nad svim onim što čini sebi i živom svetu oko sebe, radi sopstvenog opstanka.
Kisele kiše su takođe veliki moderan ekološki problem.
Zbog svega ovoga se u Japanu, u Kjotou, 1997. godine sastalo 55 zemalja najvećih zagađivača ili najvećih proizvođača otrovnih emisija koje uništavaju atmosferu, koje prete da ugroze opstanak planete. Obavezale su se da svoje emisije otrovnih gasova smanje za 5% u odnosu na stanje koje je bilo 1990. godine.
Posle toga su dve od prisutnih zemalja istupile i odustale od učešća u ovom projektu. To su, naravno, Australija i SAD. Obe su imale veoma licemeran izgovor: Australija – da ne želi da svoje prljave tehnologije usmeri ka nerazvijenima i da time smanji broj radnih mesta u svojoj zemlji, dok su se SAD branile da će to naneti štetu njihovoj ekonomiji i da oni sami imaju mogućnost da u okviru svojih zakona regulišu ove probleme.
Naravno, sve što se u SAD zakonima reguliše, a treba da istrpe neki drugi, znamo kako završava.
Mi smo još uvek živi svedoci kako su, recimo, regulisali pitanje svog nuklearnog otpada. To koliko je njima stalo do pitanja zdrave sredine čovečanstva je kroz istoriju poznato i otprilike se podudara sa onim što oni misle o demokratiji, jer su svoju demokratiju izgradili na najvećem genocidu, pošto su jednu čitavu rasu, gotovo milijardu ljudi, uništili i promenili potpuno demografsku sliku planete. Toliko o njima.
Antropogeni izvori – čovek sa svojim lošim navikama toliko destabilizuje atmosferu, okruženje, svoja staništa i staništa živog sveta, te nam samo u nekoliko narednih godina preti nagla, ali veoma ozbiljna klimatska promena, jer se procenjuje da će globalno zagrevanje, koje će atmosferu zagrejati u proseku za 1,8 ili 5,6 celzijusovih stepeni, dovesti do katastrofalnih posledica.
Veoma zabrinuti i ozbiljni naučnici tvrde da nas od toga deli samo nekoliko godina. To znači otapanje ogromnih glečera na polovima, to znači potpunu izmenu celog živog sveta, ekosistema na planeti.
Ono o čemu takođe treba da se razmišlja u okviru ovih zakona i o čemu su razmišljale, i zakonima regulisale, sve zemlje u okruženju jeste polenov prah. Polenov prah do pre dvadesetak godina nije bio tako ozbiljan prirodan zagađivač, ali zbog naročitih uticaja u životnoj sredini on je postao vrlo ozbiljan problem. Polenov prah je postao jedan od zabrinjavajućih zagađivača, posebno kada se uzme u obzir biljka ambrozija, koja je na neki način doživela određenu mutaciju posle NATO agresije.
Oko toga se slažu sva naučna istraživanja. Oko 20% našeg stanovništva ima problema sa alergijama, od toga 10% se trajno istinski leči od posledica alergija. Stres je jedan od uzročnika pada imunološkog sistema ljudi, a alergija je pokazatelj oslabljenog imunog sistema. Polenov prah se javlja nekoliko puta u toku godine i sada već počinju zdravstveni problemi ljudi u prvoj fazi cvetanja.
Ambrozija, koja cveta u avgustu mesecu i koja je, mada jednogodišnja korovska biljka, postala najveći zagađivač ove vrste i svakako najopasniji, razmnožava se semenom koje može da opstane i četrdesetak godina u zemlji, a da sačuva svoju klijavost. Jedna biljka ambrozije daje sto miliona zrna polena. Njen polen je specifičan jer je u obliku kuglica koje imaju kukice kojima se kače za sluzokožu i time je vrlo dugotrajna u svom delovanju.
Sve zemlje u okruženju su donele posebne zakone o obavezama uništenja ambrozije na svojim prostorima. Dakle, toliko su ozbiljno pristupile ovom problemu. Mogli bismo razmisliti o tome u okviru nacionalne strategije za očuvanje jedine životne sredine koju imamo. Imamo obavezu da aktivno, sa celim svetom, rešavamo probleme svake vrste ugrožavanja ili zagađenja životne sredine. Ovo je nešto što zahteva hitno rešavanje.
Ne želeći da aboliramo sve zagađivače ipak moramo napomenuti da je agresija NATO 1999. godine na Srbiju osiromašenim uranijumom, ma koliko mi tražili mali broj destinacija na kojima je delovala, ipak dala podstreka razvoju i proširenju, između ostalog, baš ambrozije, čiji je polen alergogen.
Podzemne vode su takođe veoma zagađene. Korišćenje veštačkog đubriva, pesticida i drugih hemijskih sredstava u proizvodnji raznih kultura ostavilo je trajne posledice na biodiverzitet. Kontrola hemijskih proizvoda koji se upotrebljavaju na bilo koji način u prirodi je morala biti daleko veća. Uvoz raznih supstanci i njihovo stavljanje u promet je važno višestruko proveravati i opravdati, jer su posledice uvek nesagledive i, što je najstrašnije, nepopravljive. Priroda je kao vreme – ne može se nijedan ciklus vratiti unazad, niti se unazad bilo šta može popraviti.
Srbija ima vrlo skromne zalihe pijaće vode. To nije nikakav pokušaj da se u zemlji ili u građanstvu, gospodine ministre... Naprotiv, prema Ustavu Republike Srbije, građanstvo mora biti obavešteno o svemu što je od važnosti za njegov život, pa i opstanak, a ovo je jedna od važnih informacija, oko koje bi takođe morala da se napravi jedna nacionalna strategija kojom bi se sačuvali resursi pijaće vode.
NATO agresija je osiromašenim uranijumom zatrovala brojne kraške izvore, između ostalog. O tome takođe treba govoriti. Dakle, NATO agresija je zatrovala naše, tako skromne, zalihe pijaće vode. Ova vlada mora razmišljati o novim i dodatnim elementima za tužbu protiv onih koji su nas trajno ugrozili. O zagađenosti zemljišta koja direktno utiče na podzemne vode, a samim tim i na basene sa pijaćom vodom, mnogo se govori u stručnoj javnosti i zaista me interesuje kakve programe Vlada po pitanju pijaće vode i zaštite resursa pijaće vode planira da preduzme. Koji je sistem mera predvidela Vlada povodom toga? Najgora od svih politika je politika rešavanja problema tako što se oni stave pod tepih. Takvo rešavanje na duge staze uvek se pokazalo kobnim. Podsetimo se samo da atrazin postoji u tlu na dubini od 12 metara.
Nekontrolisana seča šuma bi mogla vrlo opasno da utiče na živi svet. Ona je takođe uticala na vode i vodotokove, ona je dovela do klizišta. Srbija mora početi da razmišlja o masovnom i planskom pošumljavanju. Nije bilo dovoljno da u onoj "dedamrazovskoj" akciji slikanja javnih ličnosti koje sade nekoliko desetina jelki radi medijske propagande zadovoljimo istinske potrebe Srbije za pošumljavanjem. Mora postojati planirana, organizovana i sprovedena akcija na hiljadama hektara, uzduž i popreko, po celoj Srbiji.
Zar nije nedopustivo što je u Vojvodini šuma zastupljena samo na 6% teritorije? Inače, u Vojvodini postoji jedna neobična praksa: neki novi tajkuni, zakupci državnog zemljišta, dozvolili su svojim radnicima, u zamenu za plate koje im duguju, da seku vetrozaštitne pojaseve kao ogrevno drvo. Takav čin nije samo krivično delo, on je svakako i svojevrstan zločin. Sa takvim zločinima, odnosno delima se ministarstvo, i vaše, gospodine Duliću, i ministarstvo policije, mora ozbiljno pozabaviti. Imamo li pravo na zločin prema jednoj jedinoj planeti na kojoj živimo ili moramo da doprinesemo da je sačuvamo onima koji treba da ostanu posle nas?
Zakon o buci, kao važnom stresogenom faktoru, na koju smo danas svi osetljivi i preosetljivi jer smo joj previše i predugo izlagani, takođe je trebalo da bude u proceduri mnogo ranije. Hrvatska je taj problem, na primer, spoznala i vrlo ga pragmatično zakonski rešila. I druge zemlje su zakonom zaštitile svoje stanovnike od ovog bitnog zagađivača koji narušava zdravlje ljudi i stvara i druge poremećaje u okruženju.
S obzirom na to, gospodine ministre, da ste bili predsednik Skupštine u vreme kada su ekološki zakoni stavljeni van procedure, pozdravljam to što ste sada iz vizure ministra stekli potpuno drugi pogled na ovu temu i ovu problematiku.
Nova Srbija je podnela značajan broj amandmana i zahvaljujem se što je značajan broj ovih amandmana usvojen. To znači da smo bili, kao i uvek, kooperativni i zaista korisni za građane Republike Srbije.
Smatram da je veoma važno usvojiti još neke koji istinski kvalitetno popravljaju ove zakone, mada će tek sprovođenje ovih zakona u praksi pokazati njihove prave vrline ili nedostatke i mogućnosti da budu svrsishodni.
Jedino što nam se ne dopada, to je mogućnost osnivanja raznih novih budžetskih korisnika koji obezbeđuju opet zapošljavanje partijskih kadrova, od kojih ni zakon, a ni ekologija nemaju mnogo koristi. Delotvorno je i istinito da najveći poslodavac mora biti napokon privreda, jedna zdrava privreda, koja će štititi svoje građane u svakom pogledu, pa i ekološkom, a ne budžet.
Ne dopada nam se ako se zakoni donose samo zato da bi se dosledno sproveo ovaj deo koji se odnosi na uvođenje raznih novih službi. Racionalnost mora biti tu na prvom mestu, i odgovornost prema svemu što se tiče naših života.
Mi smo kao narod, zahvaljujući mnogim činiocima neodgovorne vlasti, dovedeni u situaciju da se naših života tiče baš sve.
Molimo da svoju odgovornost dokažete bar javnom osudom NATO agresije, koja ne treba da abolira druge zagađivače, ali je ipak nanela neprocenjivu i najveću, trajnu štetu celom regionu.
Istini za volju, zaista smo iznenađeni što nevladin sektor ćuti. Ili možda oni i nisu nevladin sektor, ili su možda nevladin sektor naše vlade, ali su vladin sektor nekih drugih vlada? Trebalo bi da se ugledaju na slične organizacije u Evropi, na koje se inače toliko ugledaju, da vide kako reaguju pokreti za zaštitu životne sredine kada su u pitanju prava i ugroženost njihovih građana – zaista svesno i odgovorno, rukovodeći se onom maksimom i onim načelom da zagađivač mora da plati.
Za kraj bih vam samo rekla da se uvek moramo setiti poglavice Sijetla, ma koliko nas od njega deli vreme, koji je na kraju svog govora, koji nam je svima poznat, rekao: "Počelo je preživljavanje", ili, kako neko slobodno to prevodi: "Počela je borba za opstanak". Obaveza je svih nas da tu borbu za opstanak sprovedemo i dobijemo. Vlada mora preuzeti najveću odgovornost u tome, ali i građani koji moraju menjati svoju svest i svoje navike.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane poslanice, gospodine ministre, pre nego što se obratim po pitanju zakona koji su pred nama, zakona vezanih za ekologiju, imam obavezu, zadatak i čast da vam pročitam pismo jednog građanina Srbije koji želi da se, pre svega, parlamentu i ministru obrati sa jednom molbom u ime svih građana.
Nije u pitanju samo običan građanin, mada to jeste jedan od onih malih velikih ljudi, koji je iskreno zabrinut i za Srbiju i za svet. U pitanju je gospodine Petar Gelenčar, moj Somborac, koji je svima nama poznat po tome što je za vreme predsedničkog mandata gospodina Predraga Markovića u ovom parlamentu darovao Skupštini onu veliku, najtežu razglednicu na svetu, koju je sam izradio i koja i sada stoji ispred kabineta predsednice parlamenta gospođe Đukić-Dejanović. Ono što je on želeo da vam uputi kao svoju poruku građana odnosi se, svakako, na donošenje ovih zakona.
"Poštovani poslanici u parlamentu Republike Srbije, pred vama se našao jedan od najodgovornijih poslova kojim treba da odredite kakva će budućnost Srbije biti. Svi zakoni koji određuju našu budućnost, ali samo ovi kojima treba da odredimo svoj odnos prema prirodi i njenom očuvanju u ovakvoj tehnološkoj ekspanziji pokazuju da li ćemo budućnost uopšte imati.
Emisija ugljendioksida od 800 tona koja se svakodnevno ubrizgava u našu atmosferu ubrzava globalno zagrevanje planete, menja klimu i preti da živi svet planete zemlje nestane u apokaliptičnim okolnostima.
Nuklearno, hemijsko i biološko oružje, zračenja od kojih se više niko ne može sakriti, rupe u ozonskom omotaču, višestruki porast neizlečivih bolesti, među kojima kanceri prednjače, cena su koju plaćamo potrošačkoj groznici moderne civilizacije.
Ratovi i ekonomske krize su pokazali da ljudi stalno tragaju za novim prostorima gde će proboraviti svoj zemaljski vek. Seobe su menjale zemlje i kontinente, migracija je jedan od načina kojim se iskazuje ljudski rod i međusobni sporazumi i nesporazumi naroda. Ono što se pokazalo kao jedina istina koju smo naučili iz tih silnih ljudskih kretanja jeste da su sva naša delovanja i svi naši pokušaji osuđeni da budu početi, sprovedeni i okončani na zemlji.
Možda i postoji rezervna otadžbina, ali ne postoji rezervna planeta. Zemlja je jedino mesto u svemiru u kojem čovek, ovako nesavršen kakav jeste, može da opstane.
Nepažnjom i neodgovornošću, a velikom obešću i pohlepom, čovek je ugrozio svoje poslednje uporište, svoje jedino stanište, svoju planetu.
Ponekad se čini da su vapaji osvešćenih uzaludni, ponekad se čini da pozivi upozorenja sa svih strana ne nalaze one koji će ih čuti, ponekad se čini da nam je suđeno da propadnemo u bezdan i nestanemo kao da nikada nismo ni hodali, disali i stvarali, pa i ratovali na jednoj prelepoj nebeskoj kugli u svemiru.
Potreban je samo mali napor, uz napor svakog pojedinca, da se budućnost planete promeni i da naš opstanak bude siguran. Vi danas treba da učinite taj napor donošenjem zakona kojima će se u našem društvu napokon obavezati država da će čuvati jedinu životnu sredinu koju imamo. Budite svesni svakog člana ovog zakona, popravite ga ako možete, podržite ga pozitivnim primerom i omogućite da budu sprovedeni. Sprovedeni zakoni koje danas donosite jesu garant budućnosti ne samo nas, već i naše dece, svih naših potomaka.
Ne postoji rezervni svet i rezervna planeta. Ovo je jedan jedini za sve nacije i rase, za sva htenja i stremljenja, za sva osećanja i ideale. Čuvajmo ovo što imamo, jer što imamo nije malo. Nismo mi vlasnici prirode, mi smo njen neraskidivi deo, njeno neotuđivo vlasništvo i svaki pokušaj da se stavimo iznad nje biće surovo kažnjen. Mudrost osvešćenih kaže – nismo zemlju baštinili od svojih predaka, posudili smo ih od potomaka, potomcima dugujemo pravo na život. Srećan rad, dame i gospodo, izabranici naroda. Gelenčar Petar, iz Sombora."
Gospodin Gelenčar me je usput zamolio da gospodinu ministru predam, poklonim njegovo pismo, u kome se nalaze i neki video zapisi koje on treba da pogleda, pa ću to učiniti na kraju svog izlaganja.
Ono što ću dalje u svom izlaganju reći jeste da je zaista pitanje svih pitanja zašto nas je uopšte EU toliko pritiskala i toliko ucenjivala da po hitnom postupku donesemo Zakon o zabrani diskriminacije, a da nam po ko zna koji put obeća da ćemo možda primirisati "šargarepa listi", odnosno šengen listi, koja je u stvari za nas čuvena šargarepa na kraju štapa kojoj se nećemo zaista skoro ni približiti, a da nas nije pritiskala, insistirala i ucenjivala da donesemo ovaj set zakona. Možda iz osećaja krivice što nas je upravo ona, zajedno sa SAD, najviše ugrozila i dovela u jednu prilično tešku i gotovo bezizlaznu situaciju.
Set ovih zakona je zaista izuzetno važan i mi iz NS smo ih detaljno i pažljivo proučavali. Proučili smo i amandmane kolega koji su ih podneli. Podneli smo nove amandmane za koje smo smatrali da bi bili korisni, zadovoljni smo i time što je značajan broj naših amandmana već prihvaćen. Pošto je moja koleginica iz DSS Milica Vojić-Marković juče zaista stručno i detaljno analizirala i vrlo se kritički osvrnula na ove zakone, ne bih ponavljala neke njene teze i zaključke, ali bih dodala nekoliko veoma važnih stvari koje moramo imati u vidu prilikom opredeljivanja za donošenje ovih zakona koji se tiču ekologije.
Ekologija danas nije više samo nauka koja se bavi nekom životnom sredinom, to je nauka koja se bavi opstankom na ovoj planeti, a, moram vam reći, u Srbiji više nego igde.
Naš cilj jeste da ovim zakonima uvedemo određenu ekološku politiku koja će rešiti one, na prvi pogled vrlo rešive, ekološke probleme.
Kultivisaćemo svoj odnos prema svom hemijskom oružju, u kom smo inače do sada bili poznati kao velesila. Reciklaža otpada, u kojoj leži ogroman ekonomski resurs, menjanje svesti građana prema ekologiji tako da će mnogi shvatiti da se cveće u žardinjerama ne prihranjuje opušcima, žvakaćim gumama i najlon kesama. Menjanje navika prema okruženju, pa nam dekoracija turističkih destinacija neće biti flaša i plastična ili tetrapak ambalaža. Smanjićemo boravke u solarijumima, ali mobilnih telefona se nećemo odreći, kao ni preteranog korišćenja televizije. Primena u praksi ovih zakona, po ličnom izboru, čini mi se, ipak će biti prilično selektivna.
Ono što jeste stvarni ekološki problem Srbije, ono što jeste pitanje brige Srbije, ali i regiona, a sa kojim se ipak ni ovim zakonima nećemo uhvatiti u koštac, jesu posledice čuvene NATO agresije, poznatije pod imenom "Milosrdni anđeo".
Radi javnosti Srbije, važno je reći da je, osim nenadoknadivih ljudskih žrtava u toj agresiji, materijalna šteta procenjena na između 200.000 i 400.000 biliona dolara. Proteran je srpski živalj sa Kosova i Metohije, moralno smo zatrovani svim vrstama podela, trajno smo radioaktivno kontaminirani, sa nesagledivim posledicama za celu Evropu, region, Balkan posebno.
Bombardovano je 113 lokacija osiromašenim uranijumom, plutonijumom i drugim radioaktivnim supstancama. Remedijacija zemljišta je urađena tek 2005. godine, ali to je nemoguća misija jer je stvarno dejstvo već duboko zašlo u tle, podzemne vode, u objekte, ugrožavajući istinski živote svih koji žive na ovim prostorima.
Zabrinjava činjenica da nema sredstava i da se ne pristupa, pod izgovorom da nema tih sredstava, totalnom monitoringu posledica NATO agresije, jer osiromašeni uranijum ima poluživot od samo 4,5 milijardi godina, dok neptunijum 237 i plutonijum 239, koji su višestruko kancerogeniji od osiromašenog uranijuma, imaju poluživot od samo nekoliko stotina hiljada godina. Prevedeno, to znači da su Srbija i Bosna, pa i Irak i Kuvajt, trajno kontaminirani.
Dalje, 36.219 avionskih naleta na ovu zemlju su sa produženim dejstvom i traju, ne samo do dana današnjeg, oni traju zauvek. Ono što jeste istina o posledicama NATO agresije – avioni NATO alijanse nisu i nikada više neće aterirati. Oni zauvek ostali nad Srbijom.
Citiraću, u prilog tome, američku naučnicu dr Helen Kaldikot koja je 2001. godine rekla: „Osiromašeni uranijum je u stvari uranijum 238, ono što ostane pošto se fisioni elemenat uranijum 235 izvuče iz rude i koristi kao gorivo za oružje i nuklearne reaktore. 700.000 tona ovog odbačenog radioaktivnog materijala je akumulirano za prošlih 60 godina širom SAD, dok američka vojska nije otkrila da je vredan – dva puta veće gustine od olova, a kroz oklop tenka prolazi kao nož kroz sir. Pošto je bio besplatan i dostupan u velikim količinama, meci i granate od osiromašenog uranijuma bili su jeftiniji za proizvodnju i dobar način da se Amerika oslobodi balasta radioaktivnog otpada koji niko neće da primi“.
Nažalost, sav taj radioaktivni otpad Amerike primila je Srbija, i platila ga neizmerno velikom cenom. Na Srbiju je bačeno oko 10.000 tona. Tu cenu ćemo plaćati i nadalje. Tu cenu će plaćati naši potomci.
Nešto se stidljivo i diskretno tek sada po Evropi postavlja pitanje, naravno, u nekim zemljama vrlo odgovorno, kao što se italijanska vlada ovim pitanjem bavi vrlo detaljno, pitanje balkanskog sindroma i vojnika koji su oboleli boraveći na ovim prostorima.
Godine 1999, u maju, tadašnja SRJ je podnela tužbu Strazburu protiv NATO alijanse, jer je, između ostalog, i uzimajući u obzir sve ove trajno nanete štete, NATO prekršio konvenciju za životnu sredinu, Konvenciju o zaštiti svetske baštine, Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini, Konvenciju o upotrebi zabranjenog oružja, Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača, Montrealski protokol, rezoluciju o zaštiti manjina, rezoluciju o diskriminaciji nacionalnih manjina.
Jedno pitanje o kojem ministar mora da se izjasni i kojim treba da se bavi ovo ministarstvo (ono je najkompetentnije i da ga iznese pred Vladu) jeste – da li će ova vlada imati odgovornosti i dovoljno poštenja, zbog svojih građana, zbog ovih posledica koje su svakoga dana sve veće, a kulminacija dolazi tek kroz nekoliko decenija, da li će imati snage da iznađe sredstva da se izvrši jedan totalni monitoring prostora izloženog NATO agresiji, sa objektivnim sagledavanjem svih posledica? Da li će imati snage da ipak ovu NATO alijansu optuži zbog nesagledivih šteta koje nam je nanela, pre svega zbog smrtne opasnosti, trajne, kojoj je izložila građane Republike Srbije?
Da ne bismo više pričali o NATO alijansi i bombardovanju kao prijateljskom činu i želji da se kod nas napravi jedan politički zaokret, svi mi znamo da se političke promene ne dešavaju na takav način, istina je da su NATO alijansa i SAD Srbiju tada pokušale da unište, a iz jednog vrlo banalnog razloga – da se oslobode svog nuklearnog otpada, koji, kako je rekla njihova naučnica, niko nije hteo. Mi smo morali.

Poštovana predsednice, nije mi najjasnije zašto ne možemo dobiti pravo na repliku, ali, evo, koristim pravo da mi je ostalo nešto vremena za izlaganje. Osećam se lično prozvanom od strane gospodina ministra kao neko ko uznemirava javnost. Moram da kažem gospodinu ministru da mi nije cilj da skupljam nikakve poene uznemiravanjem javnosti. Javnost Srbije jeste uznemirena posle NATO agresije, to je tačno. Javnost Srbije veoma prati i donošenje ovih zakona, to sam dokumentovala i ovim pismom. Javnost Srbije na svojoj koži, tako ću reći metaforički, oseća šta se događa u Srbiji.
Ne možete, gospodine ministre, pre svega kao stručan čovek... Vi ste lekar i znate da je jedina istina da osiromašeni uranijum ima delovanje koje ima, da je njegov poluživot četiri i po milijarde godina, da je jednom kontaminiran prostor – kontaminiran, i da se to vrlo teško može očistiti. Pokušaj će sigurno biti pozdravljen, pozdravljamo sve pokušaje, ali činjenica je da se broj malignih oboljenja ovde višestruko, na desetine puta, povećao u odnosu na ranije. Vi to kao lekar takođe znate. Ja vam to, kao čovek koji je dobro upoznat sa tom temom, odgovorno tvrdim.
Broj dece obolele od kancerogenih bolesti u Srbiji je zabrinjavajući. Veliki broj dece, gospodine ministre, na Institutu za onkologiju sa oboljenjem, sa dijagnozom - osteosarkom (a vi znate koliko je to zastrašujuća dijagnoza) dolazi iz Čačka, koji je zaista nemilosrdno bombardovan u toku NATO agresije.
Veliki broj dece je oboleo od osteosarkoma, nažalost, i u mojoj Vojvodini. Veliki broj dece obolele od leukemije dolazi sa prostora Vojvodine. Sombor je jedan od gradova koji su takođe dobili veliki broj tih "urazumljujućih" projektila. Moram da vam kažem, mogu da vam dokumentujem, doneću čak i imena mladića koji su dežurali na tim objektima u Somboru kada su bombardovani. Nažalost, većina od njih je pomrla u roku od dve godine. Dakle, to ne može da bude slučajnost. Mnogo toga jeste zabrinjavajuće. To nije uznemiravanje javnosti, to se nama dešava, desilo se i mi sa tim moramo da živimo. Moramo da vidimo kako ćemo se rešiti tih posledica.
Gospodine ministre, zaista smatram da je vaša obaveza i odgovornost ne samo ovaj posao koji radite (smatram da ga radite vrlo ozbiljno, temeljno i odgovorno i pristupate zaista sa te humanističke strane lekara), već i da treba da se pozabavite u Vladi i pitanjem tužbe onih koji jesu Srbiju izložili trajnim opasnim posledicama, a mi ćemo se nositi sa tim posledicama kako znamo i umemo. Mi nemamo više rezervni prostor na kom možemo da živimo. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije, NS smatra da je ovo jedan od značajnijih zakona, ma koliko on na prvi pogled delovao kao tehnički zakon. Ovo je zakon koji ćemo podržati, pre svega, jer nas on vraća onoj drevnoj srpskoj državnosti, da ne zaboravimo kroz istoriju srpskog naroda, da je u onih prethodnih nekoliko Jugoslavija, koje su ostale u našoj prošlosti, Srbija unela najviše, unela narod, teritorije, monarhiju, svoju državotvornost, a da je posle svih nesrećnih i nemilih događaja izašla sa najmanje toga.
Ovaj zakon, posle zaključaka Vlade, posle raznih uredbi Vlade, napokon pokazuje da Srbija jeste država kakva treba da bude. O grbu, o zastavi, o himni se već dosta govorilo. Samo ću nekoliko reči da kažem o himni, smatram to svojom obavezom, smatram to kao obavezu Srba iz Vojvodine, pre svega iz Sombora.
Ono što se o himni "Bože pravde" mora reći, to je himna u kojoj je nešto teksta izmenjeno, to je himna koja je prilagođena novim okolnostima, ali ono što je dobro i što mi pozdravljamo, jeste da se u himni pominju srpske zemlje, u množini.
Himnu je napisao Jovan Đorđević, Srbin iz Sente, koji je bio na studijama u Pešti, 1848. se vratio, posle revolucije, a 1849. godine, na poziv Isidora Nikolića Džavera, velikog bačkog župana, pozvan u Sombor da upriliči svoju pravničku praksu. Himna "Bože pravde", tada samo kao pesma nastala u srcu jednog Srbina iz Vojvodine, nastala je u mom Somboru. Tek mnogo kasnije Slovenac Davorin Jenko je napisao muziku na tu pesmu i kao šta sva velika dela ne mogu da nastanu po narudžbini nego nastaju iz duše, iz srca, ta himna je nehotično nadživela i svog stvaraoca iz svoje vreme i kako treba da bude sa himnom, ona je ostala večna.
Nadamo se da će ovaj zakon nadživeti mnoge sazive Skupštine, da će ovi simboli živeti dugo, jer to Srbija zaslužuje. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, s obzirom na vrlo specifično i ozbiljno pitanje koje se otvara, pitanje statuta Vojvodine, moram, kao Srpkinja iz Vojvodine, da postavim jedno pitanje pre svega Vladi.
Ovako važno pitanje i ovako važan problem, koji će ubuduće rešiti mnoga druga pitanja i otvoriti mnoge nove probleme, pre svega u Vojvodini, bilo je uputno da se uputi građanima na referendumu. S obzirom da širom Srbije svi učestvuju u promociji statuta Vojvodine, u istočnoj, zapadnoj i centralnoj Srbiji (vidimo to na medijima), ne shvatam zašto to pitanje nije postavljeno kao referendumsko pitanje. To je prvo pitanje.
Drugo, interesuje me da li ovako važan problem, kakav se otvara ovim pitanjem, ima prateću dokumentaciju u projekciji budućeg budžeta AP Vojvodine. Koji će biti izvori finansiranja i kako će biti finansirani budžetski korisnici?
S obzirom na to da dolazim iz prosvete, a prosveta je na republičkom budžetu, zabrinuta sam jer znam jednu direktnu posledicu. Predškolske ustanove su svojevremeno upućene na budžete lokalnih samouprava i nikada više nisu mogle da stignu prosvetu po primanjima. Ako je to budućnost koja čeka Vojvodinu, a definitivno će izvori finansiranja tada biti vrlo problematični, jer su finansije svakako iza ovog pitanja koje se otvara statutom i to jeste jedno od gorućih pitanja, interesuje me da li neko ima uopšte projekciju budžeta Vojvodine za period koji dolazi posle usvajanja statuta Vojvodine.

Zahvaljujem gospodinu ministru na iscrpnom odgovoru i poštujem njegove napore. On je zaista ministar koji poznaje resor kojim se bavi, ali suština onoga što sam rekla nije bila da prozovem Ministarstvo prosvete, ni ministra (mada mu, kažem još jednom, zahvaljujem na iscrpnom odgovoru), nego sam to navela kao primer, jer je Vojvodina u specifičnom položaju, a otvara se jedan njen još specifičniji položaj.
A da vam kažem, u ovom trenutku koji je pred nama, u ovoj svetskoj ekonomskoj krizi i svemu što se događa, mi se suočavamo sa nečim, da u Vojvodini jedina redovna primanja jesu primanja koja dolaze sa budžeta Republike Srbije – prosveta, zdravstvo, policija i ostalo. Ako mi insistiramo na ovome što se promoviše statutom, i ako se ta slavina, da to kažem figurativno, zavrne – da li će Vojvodina biti u boljem ili gorem položaju? To je pitanje pre svega za Vojvodinu, a mislim, kao Srpkinja iz Vojvodine, da će biti u gorem položaju. To je ono što sam želela da kažem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, imam za vas kratko pitanje. Šta ste podrazumevali pod terminom "suštinska autonomija Vojvodine"?

Hvala lepo na odgovoru. Pozdravljam to što ste rekli da ne podržavate podrivanje teritorijalne celovitosti Srbije, ali me interesuje jedna stvar koju ste pomenuli. Iz ovog što ste odgovorili vidi se, naravno, da će tu biti tušta i tma, što bi se reklo, nove administracije.
Već sam pomenula u svom prvom obraćanju pitanje budžeta i finansiranja. Ta nova administracija jeste nešto što nas u Vojvodini pomalo plaši. Voleli bismo da imamo informaciju o tome iz kojih sredstava će ta nova administracija biti finansirana, s obzirom na situaciju u koju ulazimo. To nije beznačajno pitanje, s obzirom da je u Vojvodini privreda na kolenima, a poljoprivreda gotovo uništena.

Ispred poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman na član 16, kojim tražim da se stav 3. člana 16. briše. Razlozi zbog kojih sam podnela ovaj amandman su upravo u tome što ovaj zakon, kada bude donet, a nesumnjivo da će biti donet na veliku žalost velikog broja građana Srbije, menja pre svega ličnu kartu Srbije za ubuduće, jer Ustavom su zagarantovana sva prava. Naš Ustav je jedan od najnaprednijih Ustava u tom smislu što garantuje sva prava i osporava svaku vrstu diskriminacije.
Naravno, mi moramo znati da postoje one diskriminacije koje su u društvu moralno čak i poželjne. Mi smo o njima mnogo govorili. One se zakonom nikada ne izriču, ali društvo ima način na koji funkcioniše, na koji pulsira i to je Srbija u ovim danima javne rasprave o ovom zakonu jasno pokazala.
Postoji jedno pitanje koje nam se nameće u raspravama o ovom zakonu – zašto je toliko mali broj zemalja u svetu doneo zakon o zabrani diskriminacije? Pre svega, zbog toga što ako donesete takav zakon vi priznajete da je imate. Ako mi po Ustavu već imamo zagarantovana sva prava, sva poželjna prava, sva pozitivna prava, onda ovim zakonom mi na neki način podstičemo prisustvo diskriminacije. Treba da uzmemo pozitivnu praksu iz nekih američkih slučajeva, a volimo da se ugledamo na njih. Kada su oni doneli neke zakone, pa podstakli time neke vrlo negativne pojave u društvu.
Bojim se da ćemo se mi sa jednom takvom negativnom praksom vrlo brzo suočiti. Zbog toga mislim da je ovaj stav koji u stvari govori o pozitivnoj diskriminaciji – trebalo jednostavno izbrisati, jer je do sada društvo po tom pitanju bilo vrlo jasno.

U ime poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman na član 18, ali da vam kažem da poslanička grupa Nove Srbije nije direktno autor ovog amandmana. Ovog amandmana su autori roditelji koji su tražili da se jedan ovakav amandman ugradi  u zakon, u ovaj član, odnosno svi oni koji su imali priliku ili bolje reći nepriliku da se suoče sa uticajem sekti na njihove bliže ili dalje srodnike, na njihove prijatelje, poznanike ili saradnike.
Svi znamo koliko je taj uticaj poguban, koliko je opasan i koliko je destruktivan u društvu. Svi znamo da postoji blizu 300 sekti na ovim prostorima, da vršljaju, i ako se zakonom ne budu ograničile da ćemo imati vrlo ozbiljne posledice.
Na kraju krajeva, znamo da je apologetika nauka koja se bavi sektama. Ako je neko imao priliku da ponešto pročita iz apologetike, mora da zna jednu stvar, a vrlo je važno to reći građanima Srbije, bar mi tako rekoše oni roditelji koji su se obratili za ovaj amandman. Dakle, sekte su najznačajniji američki izvozni proizvod. Sve sekte su nastale na teritoriji Amerike. To je činjenica. Ako neko želi da to proveri, može u stručnim validnim udžbenicima da to proveri.
Ono što bi bilo bitno, to je da se izuzmu sva ona lica koja su nemoćna da odlučuju o svojoj veroispovesti na bilo koji način i deca da se zaštite zakonom. To bi bila jedna pozitivna diskriminacija, znači, od pogubnog uticaja sekti u našem društvu, da onemogućimo sekte da vršljaju po raznim domovima, po domovima za stara lica, po domovima za decu bez roditelja ili ispred njih, da ih sačekuju obećavajući sve i svašta. Mi smo dužni da se na taj način ovoj pošasti i zakonom suprotstavimo. Hvala lepo.

U ime poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman na član 22, pre svega da postojeći stav jezički i stilski preuredim, mada se bitne stvari u tom stavu, kako sam ga predložila, zaista čuvaju.
Samo obrazloženje da ovakav amandman ne odgovara svrsi zakona ne stoji, obrazloženje zbog čega je amandman odbijen, pa ću ga pročitati: Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema rođenju, polu, imovnom stanju, društvenom položaju, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju deteta, roditelja, staratelja i članova porodice.
Dakle, ovo je nešto što je apsolutno pravo svakog deteta, svakog stanovnika, svakog građanina Srbije i ono je garantovano našim Ustavom. Srbija se inače oduvek dičila i izuzetno bila poznata, priznata i poštovana u svetu upravo zbog svoje multietničnosti, multikonfesionalnosti, multikulturalnosti, u kojoj smo mi bili primer i ostali primer mnogima u Evropi, koji sada pokušavaju da nam održe lekciju i da od nas zahtevaju neka zakonska rešenja koja bi odavno mogli da prepišu iz naših postojećih zakona.

U ime poslaničke grupe Nova Srbija, podnela sam amandman na član 27. kojim se predviđa da se posle člana 27. doda novi član 27a. Taj član glasi ovako: „Zabranjena je diskriminacija među civilnim žrtvama rata“. Pre svega, pobrojane su sve diskriminacije predviđene ovim zakonom, moguće diskriminacije.
Jedna diskriminacija je izvršena ovim zakonom upravo prema civilnim žrtvama rata. Civilne žrtve rata nikada nisu bile tako aktuelno diskriminisane kao što su u ovom trenutku. Slučajno, a ništa ipak nije slučajno, upravo juče smo obeležili desetogodišnjicu od početka čuvene akcije koja se, gle ironije, zvala „Milosrdni anđeo“.
Niko nam se kroz čitavu istoriju srpskog naroda nije tako narugao kao onaj ko je smislio naziv za operaciju NATO bombardovanja „Milosrdni anđeo“. To je bio najgori mogući šamar pre onog samog čina bombardovanja koji nas je za dugo vreme unakazio. Civilne žrtve rata, pre svega mislim na civilne žrtve NATO bombardovanja, svakoga dana se uvećavaju.
Mi još nismo ni svesni koliki je to broj žrtava. Mi se ne bavimo ozbiljnim istraživanjima posledica NATO bombardovanja. Reći ću vam ono što pouzdano znam: broj malignih oboljenja se povećao desetinu puta.
Broj malignih oboljenja je pre svega zabrinjavajući među decom. Tim istraživanjem se niko ozbiljno ne bavi. Očajni roditelji traže načine u medicini, u alternativnoj medicini, razne farmaceutske mafije ih provlače kroz svoje ruke – a ovde niko ozbiljno ne uzima ozbiljno to pitanje da se njime bavi. Italijani naravno brinu, gospođo Pop-Lazić, to pouzdano znam.
Zato vas molim da zaista ovaj amandman prihvatite i time izjednačite ove sve brojnije žrtve, civilne žrtve rata, bar ovim zakonom, sa svim ostalim žrtvama diskriminacije o kojima smo toliko govorili. Pre svega, to vam govorim u ime roditelja dece koja jesu žrtve posledica NATO bombardovanja, jer sam i ja jedan od tih roditelja.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, žao mi je što nemam priliku da pozdravim ovde nekoga iz Ministarstva prosvete. Zaista bi bilo pravo mesto da neko iz Ministarstva prosvete, a pre svega sam ministar, bude prisutan kada se razgovara o temi kakva je Nacionalni prosvetni savet.
Pre svega, Nacionalni prosvetni savet je jedna od najznačajnijih institucija koju u ovom momentu Srbija ima. Nacionalni prosvetni savet kreira prosvetnu politiku, propisuje ono što deca u školi uče, propisuje sadržaje, časove, predmete.
Nacionalni prosvetni savet pre svega bavi se resursom od, kako reče malopre kolega Momčilov, 1.100.000 učenika predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Računajte da je tu direktno i indirektno zainteresovan resurs od oko dva miliona ljudi. To je tri miliona građana direktno zainteresovano i direktno zavisno od Nacionalnog prosvetnog saveta i njegove strategije.
Ono što je u ovoj smeni i ovom imenovanju, odnosno smeni jednog predsednika i imenovanju novog predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta važno reći, nije dobro da se ovaj dom, ovaj visoki dom prema ovom Nacionalnom prosvetnom savetu ne odnosi sa strogošću, sa zahtevanjem ili zahtevom za određenim odgovorima na neka pitanja i za određenom odgovornošću.
Ako se već Nacionalni prosvetni savet bavi ovim najznačajnijim ljudskim resursom i najznačajnijim duhovnim resursom koje Srbija u ovom trenutku ima, onda je Nacionalni prosvetni savet morao ovom domu redovno, kao što to radi ili rade saveti u svim evropskim zemljama, kao obaveza na kraju godine, a mi se nešto kao ugledamo na te evropske zemlje, podneti izveštaj o stanju prosvećenosti nacije, o tome šta planira da preduzme o unapređenju tog istog stanja prosvećenosti nacije. Podaci koje smo čuli, koje je kolega pročitao, su porazni.
Prosveta, kao jedan od najznačajnijih stubova ove države i svake države, svakako je prilično ruiniran. Nije mogla sama i samostalno izdržati udare kojima je bila cela Srbija izložena. Svakako da bi bilo odgovorno da smo dobili i jedan predlog, i jedan plan i program kandidata za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta o kome treba da se izjasnimo.
Očekujem da taj čovek ima neku viziju o prosveti, da ima nešto konkretno da ponudi, da predloži, čime će se preporučiti da bude prihvaćen, nešto čime će obezbediti da ne glasa samo 126 poslanika, nego 150 ili 200, 220, kako je već bilo u ovom domu otkako je ovaj saziv.
Nije dobro da se prilikom smene u Nacionalnom prosvetnom savetu ponašamo kao da je pre toga, pre jedne garniture bio potop i da će posle ove garniture biti potop. Treba neko da kaže javno, pre svega ovom visokom domu koji se izjašnjava o pojedinačnim kandidatima i koji će se izjasniti o predsedniku, šta je tu urađeno, šta se u baštinu ostavlja novom prosvetnom savetu ili novom savetu ili novom predsedniku Nacionalnog prosvetnog saveta.
Prosveta je jedan od najznačajnijih resursa. Prosveta oblikuje svest budućih generacija. Prosveta je ono na kojoj je u stvari najveća odgovornost. Nikada nismo možda na taj način želeli o prosveti razmišljamo, nikada se nismo bar javno izjasnili o tome, ali prosveta to jeste.
Član prosvetnog saveta plaćen je više nego jedna učiteljica ili učitelj u prvom, drugom, trećem razredu osnovne škole. Najteži posao, jedan od najtežih intelektualnih poslova jeste rad učitelja u prvom razredu osnovne škole, ma koliko to neverovatno vama to zvučalo. Održati jedan čas u prvom razredu osnovne škole je jedan od najtežih i najodgovornijih poslova.
Zato je na ovom Nacionalnom prosvetnom savetu odgovornost i za naše ponašanje ovde, za formiranje ličnosti koje će doći posle nas u ovaj parlament, za one koji će predlagati nove zakone. Zar ne mislite da je ova polemika koju smo imali u javnosti oko zakona o diskriminaciji u stvari rezultat i toga što je Nacionalni prosvetni savet negde zatajio.
Ono što mi imamo kao obavezu kao ovaj visoki dom, odnosno visoki dom koji je izabrao, izglasao članove Nacionalnog prosvetnog saveta, ono što jeste naša obaveza, to je da od njih tražimo redovan izveštaj, da ih zbog rada ili nerada smenimo, da njihove kvalitetne poslove, kvalitetne radne zadatke iznesemo javno, da ih promovišemo kao ljude koji su kvalitetno obavili svoje zadatke, a ne samo kao politička imena koji će zarad neke lojalnosti ili biti imenovani na neko mesto gde će primiti nešto više apanaže nego što su do sada imali. To mora da prestane da bude prakse, bar kada je prosveta u pitanju.
Prosveta je ono što traži, kako reče svojevremeno jedan moj profesor filozofskog fakulteta, prosveta je kao crkva, traži čistog i celog čoveka. U prosveti ne sme da bude ni ovakvih pokušaja, ni ovakvih promašaja. U prosveti ne sme da bude, pre svega, mnogo politike, što manje politike i što više nacionalnog interesa.
Ako je već nešto nazvano Nacionalni prosvetni savet, pretpostavljam da taj pridev - nacionalni, treba da govori o tome da će taj prosvetni savet voditi jednu nacionalnu politiku, politiku koja će unaprediti našu naciju, unaprediti naš narod, unaprediti život građana Srbije u onom kvalitativnom smislu da će učiniti život boljim i kvalitetnijim obrazovanje onih mladih koji dolaze.
Nemojte zaboraviti da je to resurs na kojem mi ostavljamo našu budućnost. Već kada o tome govorimo, molim vas da zapamtite onu cifru koju je pomenuo gospodin Paja Momčilov, da je to 1.100.000 dece, a ja je dopunjavam samo još jednom cifrom, to je još dva miliona direktno ili indirektno zainteresovanih njihovih roditelja, staratelja, starije braće i sestara.
Mi smo ti koji imamo veliku dužnost i veliku odgovornost, i bez obzira što će se za imenovanje predsednika Nacionalno prosvetnog saveta pritisnuti dovoljan broj tastera, odnosno dići dovoljan broj ruku da on bude izabran, zaista očekujem da se on pojavi u ovom visokom domu da nam podnese izveštaj o radu, da nam podnese plan onoga što misli da radi, da taj plan bude podvrgnut javnoj kritici.
Jer ovaj resurs od oko dva miliona ljudi, dva miliona zainteresovanih ljudi, garantuje da će dobiti dobre i prave sugestije.
Moram da vam kažem da mi u prosveti u direktnom radu nismo ni do sada bili mnogo pitani ni slušani. Znali smo da postoje neke institucije, ali saveti koji su dolazili iz prosvete, vapaji koji su dolazili iz prosvete, pri tom ne mislim na materijalnu stranu prosvete, jer svi koji smo se opredelili za prosvetu znali smo da je ona zauvek bila slabo i loše plaćena, ali je imala jedan dignitet, jedno dostojanstvo kome smo svi stremili.
Nismo ni do sada imali mnogo dobrih i čvrstih veza. Očekujem da Nacionalni prosvetni savet ima nacionalnu strategiju vaspitanja i obrazovanja, da je javno iznese, da je ustoliči na neki način, da je prezentuje prosveti, da prihvati sve dobre sugestije prosvete koje dolaze, sve dobre sugestije koje budu dolazile od roditelja.
Pre svega imam zamerku što u Prosvetnom savetu nema predstavnika roditelja. To je najznačajnija grupacija koja je direktno zainteresovana za rad Prosvetnog saveta i da ovaj visoki dom ima priliku da se izjasni o planu, programu i radu Prosvetnog saveta ubuduće. Dakle, da nam obeća da će nešto uraditi i da mi možemo da pratimo učinkovitost tog njegovog obećanja.
Ne sme sa Nacionalnim prosvetnim savetom da se desi ono što se dešava na političkim opcijama na izborima, da se obećanja dele šakom i kapom i da ona više nikoga ne obavezuju već kada se zatvore biračka mesta.
Ne, Prosvetni nacionalni savet ima strategiju na duge staze, reforme u obrazovanju su vrlo bolne, vrlo teške, traju dugo, sporo i njihovi rezultati se vide mnogo kasnije.
Setite se nekoliko neuspelih i loših eksperimenata u srpskom školstvu, setite se čuvene Šuvarice, i devetog i desetog razreda, i svih onih koji su prošli taj put. Zapamtite da je ovo institucija od koje mnogo više zavisi nego što mi dopuštamo da vidimo u ovom trenutku. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, poštovana javnosti Srbije, zakon koji je pred nama izazvao je ovih dana veoma burne polemike u javnosti.
Vlada je napravila specifičan manevar kada ga je u poslednjem trenutku, dan pred samo zasedanje, povukla iz procedure i onda su se, naravno, tenzije u javnosti Srbije posebno podigle i posebno se usmerila rasprava na jednu vrstu diskriminacije. Tu su se ukrstila koplja, tu se posebno skrenula pažnja i na tradicionalne verske zajednice.
Mislim da je taj manevar pomalo imao zadatak upravo to da pomalo okrene javnost protiv verskih zajednica. To nije nikako dobro. Svi koji su imali bilo kakvu frustraciju u odnosu na svoj teizam ili ateizam našli su za shodno da, u okviru rasprave o zakonu o diskriminaciji, iznesu neke svoje stavove.
Neću posebno elaborirati sve ono što će kasnije kolege govoriti o tom zakonu. Taj zakon je, pre svega, izostavio jednu vrlo brojnu populaciju i vrlo diskriminisanu, a to su civilne žrtve rata. Očekujem da će Ministarstvo imati razumevanja za amandman koji smo podneli, jer smo sve amandmane mi iz Nove Srbije podneli vrlo konstruktivno, sa željom da doprinesemo boljem i kvalitetnijem zakonskom rešenju, poštujući zahtev da ovaj zakon bude usvojen u prvom kvartalu ove godine, da je to neki od uslova EU, očekujući da zaista posle njega napokon vidimo tu famoznu belu šengen listu, sa kojom sami ne znamo šta ćemo raditi, s obzirom na dolazeću krizu. Pošto Vladi uglavnom ništa ne uspeva, nadam se da joj neće ni kriza uspeti.
Međutim, vrlo kratko ću se osvrnuti na onu diskriminaciju oko koje se posebno mnogo ovih dana govori. Ne želeći da bilo koga povredim, ne želeći bilo kakav politikantski odnos prema tome, niti bilo koju vrstu političkih bodova, ono što jeste istina i ono što mi ne smemo zaboraviti, mi donosimo ovde neke ljudske zakone, ali postoje zakoni prirode koje ne možemo da osporimo i koji su iznad svih nas.
Priroda je tu definitivno i jasno rekla, postoje situacije u kojima istopolno partnerstvo ne daje potomstvo, nema života posle toga. Da se time rukovodio ljudski rod mnogo ranije, mi danas ne bismo bili ovde, jednostavno bismo nestali. To je ono što moramo poštovati i ne smemo se rugati prirodi. Hvala.