Hvala. Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, saradnici, poslanici Saveza vojvođanskih Mađara su podneli amandman i čuli smo da je taj amandman odbijen sa objašnjenjem da je došlo do tehničke greške, ali pošto nismo dobili odgovor da li je amandman sa ispravkom prihvaćen, očekujem da nas ministar obraduje i kaže da je amandman sa ispravkom prihvaćen. On to mora da kaže sada ovde kada je prisutan, ali radi javnosti, želela bih da malo detaljnije objasnim šta smo mi to tražili ovim amandmanom.
Znači, tražili smo izmene u članu 24. Predloga zakona, a one se odnose na stav 3. i na to da društvo može u poslovanju koristiti prevod poslovnog imena ili prevod skraćenog poslovnog imena na jeziku nacionalne manjine ili stranom jeziku, pri čemu se naziv ne prevodi, kao i da se posle ovog stava 3. člana 24. Predloga zakona doda novi stav 4. koji glasi: „Prevod poslovnog imena iz stava 3. ovog člana registruje se u skladu sa Zakonom o registraciji privrednih subjekata.“
Kao obrazloženje i potporu ovog amandmana bih želela da naglasim da je stavom 1. člana 79. Ustava Republike Srbije utvrđeno da pripadnici nacionalnih zajednica odnosno nacionalnih manjina imaju osnovno pravo na korišćenje svojih jezika i pisama, kao i da je spomenutim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama regulisano da su na područjima Republike Srbije gde pripadnici nacionalnih manjina žive u službenoj upotrebi, zajedno sa srpskim jezikom, i jezici i pisma pripadnika nacionalnih manjina i da se službenom upotrebom jezika i pisama smatra i upotreba jezika i pisama pri ispisivanju firmi.
Ovim amandmanom se, dakle, predlaže obično usklađivanje sa Ustavom i sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama, kao i sa onim što je već doneto u Zakonu o udruženjima i u Zakonu o zadužbinama i fondacijama. Nadamo se da ćemo čuti pozitivan odgovor ministra. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine potpredsedniče, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o PIO, imali smo spojenu raspravu, tada se razgovaralo o budžetu i malo smo pričali o tome.
Danas ponovo na dnevnom redu imamo sedam predloga zakona. Sigurno ću uspeti u svojih 20 minuta da spomenem svaki, ali ću se, slično prethodniku, najviše koncentrisati na izmene i dopune Zakona o dobrovoljnim penzijsko-invalidskim fondovima i planovima.
Ako mi dozvolite, trudiću se da povežem zakon koji smo doneli u decembru i ove izmene i novi zakon koji donosimo danas, uz malu digresiju. Jutros sam se srela s nekim ljudima koji su me pitali šta je na dnevnom redu i kada sam rekla koliko je značajan set, ljudi koji nažalost još uvek nemaju veliko poverenje u Narodnu skupštinu iskreno su se iznenadili da raspravljamo o tako značajnim stvarima. Šteta što nas trenutno nema više.
Jedan od osnovnih ciljeva SVM je, naravno, obezbeđenje životnog standarda penzionera. U skladu sa osnovnim ciljevima penzijskog sistema, koji su obezbeđenje apsolutnog životnog standarda i održavanje relativnog životnog standarda penzionera, penzijski sistem svih zemalja se sastoji od tri osnovne komponente: prva je obavezna komponenta za obezbeđenje minimalnih prihoda u starosti, druga je takođe obavezna komponenta koja dozvoljava održavanje prihoda u starosti, a treća je dopunska komponenta koja je bazirana potpuno na dobrovoljnoj osnovi.
Najveće kontroverze i polemike oko izmena, rekonstrukcija penzijskog sistema su uglavnom vezane za drugu komponentu, koja je po pravilu taj državni sistem. On se prilično razlikuje po zemljama i zavisi od različitih rešenja vezanih za osnovne elemente penzijskog sistema, kao što su vrste penzija, finansiranje ili upravljanje tim penzijama.
Kao što svi znamo, u Srbiji je aktuelno tekuće finansiranje obaveznih penzija koje je nekada u prošlosti bilo popularno, baš zbog toga što je bilo relativno mlado stanovništvo, bio je veliki broj zaposlenih i zarade su bile relativno lepe. Ovaj način finansiranja penzija se bazira na tome da penzioneri dobijaju svoje penzije od onog novca koji im tekuće generacije obezbeđuju, a samim tim mi, tekuće generacije radnika, dobijamo pravo na penzije od onih para koje će uplaćivati buduće generacije.
Nažalost, zbog promene strukture stanovništva, stanovništvo je sve starije, zbog povećanja nezaposlenosti i drugih negativnih posledica, ovaj sistem ne smem da kažem da doživljava krah, ali sve je teže i teže obezbeđivati obavezne penzije.
Drugi problem lično smatram da je u tome što građani nisu dovoljno upoznati sa sistemom i vladaju nedoumice ili čak poluistinite informacije, kao što je npr. da je stopa doprinosa za PIO u Srbiji visoka. Upoređujući našu zemlju sa ostalima i zemljama u tranziciji, ova stopa od 22% nije visoka, pošto treba uzeti u obzir da ovim penzijama obezbeđujemo tri vrste rizika, ne samo od starosti, da se iz ovog novca obezbeđuje i zdravstveno osiguranje penzionera itd.
Naravno, ne smemo izostaviti iz vida da ona zavisi od karakteristika tržišta rada, od visine zaposlenosti, zarada koje su, nažalost, vrlo nepovoljne u Republici Srbiji.
Jedno od osnovnih rešenja za ovaj problem kada se plašite da ćete imati dovoljno prihoda u starosti su upravo dobrovoljna štednja za stare dane, koja bi obezbedila dostojne prihode za tzv. treće doba.
Međutim, moramo shvatiti da u našoj zemlji veliku prepreku za dobrovoljnu štednju, za još veću popularnost dobrovoljnih penzijskih fondova, predstavlja najjednostavnije rečeno strah ili nepoverenje građana koji su, složićemo se, svi u prošlosti imali nekoliko loših iskustava sa hiperinflacijom, s piramidalnim šemama, tim građanima je oduzeta stara devizna štednja, tako da oni nemaju poverenje čak ni u banke.
U poslednjih nekoliko godina, kao što je spomenuto, donet je Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima. Poslednjih nekoliko godina ipak građani, zbog straha od toga da neće imati dovoljno prihoda u starosti, uključuju se i uplaćuju novac u penzijske fondove.
Međutim, ponovo, ako pogledamo od 2008, 2009. godine, zbog opšte besparice i finansijske krize nekako su ovi dobrovoljni penzijski fondovi stavljeni u pozadinu i skoro su zaboravljeni, ali sigurni smo da će u budućnosti oni dobiti na svom značaju.
Prethodnik je govorio dosta o detaljima ovih predloga zakona i dopuna zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i svi znamo da je suština donošenja ovog zakona pre pet godina da se dobrovoljnom akumulacijom sredstava, dobrovoljnom štednjom obezbede prihodi u budućnosti.
Ono što je značajno kod ovih izmena i dopuna koje sada donosimo je da je osnovni cilj izmena i dopuna da se jednostavno još više obezbede ili zaštite interesi članova dobrovoljnih penzijskih fondova, a sve da bi se ojačalo poverenje kako postojećih, tako i potencijalnih budućih članova pojedinaca dobrovoljnih penzijskih fondova.
Nažalost, kao što sam spomenula, postoji bojazan u okviru građana da će se smanjivati visina penzije koja se isplaćuje iz državnog penzijskog fonda, tako da moram još jednom naglasiti da su procene takve da će se povećati značaj dobrovoljne penzije i da će značajnije dobiti na interesovanju.
Zanimljivo je da sam naglasila jednu od najpozitivnijih stvari izmena i dopuna, da su ovim predloženim izmenama date mogućnosti da se imovina člana u dobrovoljnom penzijskom fondu može koristiti kao garancija za njegove obaveze prema Republici i prema bankama u vezi s prvom kupovinom stana.
SVM smatra da je ovo vrlo značajno. Zanimljivo je da se kod pravila povlačenja i raspolaganja akumuliranim sredstvima menja granica, godište, jer to pravo je bilo moguće ostvariti sa navršenih 53 godine, dok se sada povećava na navršenih 58 godina. Treba spomenuti da je takođe zanimljivo jednokratno povlačenje, tu se dozvoljava 30% sredstava, što je bitno da bi sprečili zloupotrebe.
Naravno, zbog onih koji se pitaju šta ako sam ranije, pod drugim uslovima potpisao ugovor, treba naglasiti da oni još uvek mogu da povuku i raspolažu svojim sredstvima sa navršene 53 godine i da mogu da povuku 100% sredstava, a oni koji će potpisivati ove ugovore u budućnosti, odnosno posle donošenja ovih izmena i dopuna, to će raditi po novom.
Zanimljivo je da nije zaboravljena mogućnost da se ova akumulirana štednja može koristiti i ranije, ukoliko se ustanovi trajna nesposobnost za rad, kao i da se naglašava da u slučaju smrti korisnika akumuliranih sredstava te prihode može da koristi onaj koga je on sam naglasio. Ukoliko nije nikoga naglasio ili tako neko ne postoji, ne može da se nađe, onda se tu primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju.
Gospodin potpredsednik Vlade je na samom početku izlaganja govorio o krovnom sistemskom zakonu, o zakonu o tržištu kapitala, i osvrnula bih se na njega. On je sistemski, a svi ostali se grade na tom zakonu.
Naravno da je postalo jasno da posle nekoliko godina, da se razvojem novih institucionalnih investitora, kao što su upravo spomenuti dobrovoljni penzijski fondovi i investicioni fondovi, došla je do izražaja izuzetno nepovoljna situacija, nedovoljno je razvijeno tržište kapitala i nedostatak kvalitetnih i raznovrsnih hartija od vrednosti.
Poslanici SVM smatraju da je neophodno zaštititi, odnosno učiniti što atraktivnijim i što povoljnijim naše tržište kapitala, kako za domaće, tako i za strane investitore.
Pozdravljamo donošenje ovog sistemskog zakona, naročito delove koji se odnose na veću zaštitu investitora, na obezbeđenje pravednog, efikasnog i transparentnog tržišta kapitala, kao i smanjenje sistemskog rizika.
Konkretna pozitivna rešenja u ovom predlogu zakona koja bih naglasila su na prvom mestu transparentnost u vidu obelodanjivanja podataka, obaveza sačinjavanja izveštaja i obaveznih javnih društava da sačinjavaju izveštaje o svom poslovanju.
Naravno, pozdravljamo i samostalnost i nezavisnost Komisije za hartije od vrednosti, koja će za poslovanje odgovarati jedino nama, ovom visokom Domu Narodne skupštine Republike Srbije.
Zanimljivo je i uključivanje medija, internet stranice sajta kao medija. Preko internet stranice će se građani informisati, kao i vršiti obaveza vođenja evidencije investicionog društva o svim izvršenim uslugama i transakcijama, i ono što smo čuli u uvodnom izlaganju i što ćemo svi naglasiti, zaista je bitno zaštititi interese manjinskih akcionara, jer većina naših građana su zapravo manjinski akcionari, i efikasnije i jače sankcionisanje raznih zloupotreba na tržištu.
Predlog zakona o tržištu kapitala obezbeđuje i adekvatno upotpunjuje regulisanje tržišta kapitala u Republici Srbiji, a sve u skladu sa regulativom EU u ovoj oblasti.
Svesni smo činjenice da je ovaj predlog zakona bilo moguće sastaviti uz uzimanje u obzir postojeće mogućnosti našeg tržišta kapitala koje nije idealno.
Sledeći predlog zakona je predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o platnom prometu. Najznačajnija novina koja će biti zanimljiva, kako za fizička i pravna lica, a koja obavljaju delatnost, da se njihova obaveza svakodnevnog uplaćivanja pazara menja, da dinare primljene u gotovom po bilo kom osnovu sada moraju uplaćivati najkasnije u roku od sedam dana.
SVM se, pored razvoja domaćeg tržišta kapitala, zalaže i za razvoj i modernizaciju platnog prometa u našoj zemlji. Ono o čemu se već govorilo danas jeste da je, nažalost, u trenutnoj situaciji nemoguće ustanoviti broj menica i ovlašćenja koja su izdata i da su poverioci u veoma teškoj situaciji, pošto ne mogu da ustanove koliko su potencijalni njihovi dužnici zapravo zaduženi i koliki je rizik poslovanja s njima.
Zbog toga pozdravljamo novine izmena ovog zakona, kojima se nalaže donošenje javnog registra menica i ovlašćenja, koji bi ponovo bio dostupan putem interneta i na ovaj način bi poverioci mogli da vide da li su dužnici bili u blokadi, koliko dugo itd. Iskreno se nadamo da će stvaranjem ažurne baze podataka ovog jedinstvenog registra menica i ovlašćenja zaista dovesti do većeg procenta naplate potraživanja, to je uvek problematično, višeg stepena finansijske discipline, pravne, ekonomsko-finansijske sigurnosti i, na kraju krajeva, konačno do uvođenja kakvog-takvog reda u naše finansijske tokove.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu je takođe značajan, jer SVM smatra da je neophodno obezbediti uslove za dalji razvoj tržišta finansijskog lizinga. Finansijski lizing kao forma je vrlo popularan u razvijenim zemljama, dok se kod nas tek poslednjih nekoliko godina razvija, a to je jedna od formi koja je doživela najveći udar zbog svetske finansijske krize.
Ove izmene i dopune Predloga zakona otvaraju novu mogućnost, kako za dalji razvoj tržišta finansijskog lizinga, tako i za dalji razvoj tržišta nekretnina, pošto se upravo predmet finansijskog lizinga proširuje i na nekretnine.
Ono što je značajno, u Predlogu zakona naglašeno je da davalac lizinga mora da ima dozvolu izdatu od strane Narodne banke Srbije za obavljanje poslova finansijskog lizinga, kao i da treba da obavlja poslove finansijskog lizinga kao pretežnu delatnost i da ne može da daje novčane zajmove, a smatram da je to zbog izbegavanja zloupotreba vrlo značajno.
Doduše, nekim članovima se omogućava davaocima lizinga da pored te osnovne pretežne delatnosti, finansijskog lizinga, obavljaju delatnost davanja u zakup vraćenih predmeta lizinga, kao i delatnosti koje se uobičajeno javljaju uz poslove finansijskog lizinga.
Značajno je da u ugovoru o lizingu mora biti naglašeno da se pravo svojine nad predmetom lizinga prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade. Ono što je još značajno i smatram da je potrebno naglasiti, to je da davalac lizinga, mi sada spominjemo proširenje predmeta lizinga na nekretnine, da davalac lizinga ne sme staviti pod hipoteku predmet lizinga.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima je takođe izuzetno bitan, jer je neophodno obezbediti stabilnije, racionalnije i sigurnije poslovanje investicionih fondova, čak i sada kada još uvek osećamo, možda malo blaže, ali udare svetske finansijske krize. Smatramo da je vrlo značajna adekvatna primena ovih odredbi, da bi nadležni organi efikasnije nadzirali poslovanje investicionih fondova, a sve radi odgovornijeg ponašanja subjekata na tržištu.
Za sam kraj ću još malo govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Mi iz SVM i poslaničkog kluba manjina smatramo da je neophodna veća liberalizacija tokova plaćanja i naplate potraživanja u poslovanju sa inostranstvom.
Zanimljivo je da je jedan od predloga među ovim izmenama i dopunama da se izdavanje dozvola za obavljanje menjačkih poslova i kontrole prenese sa NBS na Devizni inspektorat i da se to radi zbog pozitivne uporedne prakse, kao i ono što je gospodin potpredsednik Vlade spominjao, da se ukida obaveza za unos dobiti koju rezidenti ostvaruju izvođenjem investicionih radova.
Pitala sam se zašto je to tako i kada sam čitajući shvatila da je to jedan od uslova Svetske trgovinske organizacije da bi Republika Srbija postala član te organizacije, za koju se svakako zalaže i stranka kojoj pripadam, SVM, naravno da podržavamo ispunjavanje uslova Svetske trgovinske organizacije.
Ono što je takođe značajno je da se predloženim izmenama omogućava da će Narodna banka Srbije, na osnovu podataka koje će elektronskim putem dostavljati banke, formirati jedinstveni registar deviznih računa, kao što to već radi sa dinarskim računima, i na osnovu toga će imati uvid u spoljni dug i potraživanja prema inostranstvu.
Zahvaljujem se predsednici koja mi je dozvolila da iskoristim svoje vreme. Iskreno se nadamo da će adekvatna primena ovih zakona ubuduće zaista obezbediti finansijski održiv sistem u Republici Srbiji. Zbog toga će poslanici SVM i poslanička grupa manjina u danu za glasanje podržati ove predloge.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, meni je žao što je gospodin ministar upravo izašao, nadam se da će se vratiti u toku moje diskusije. Da najavim da ću na samom početku koristiti vreme ovlašćenog predstavnika Poslaničke grupe manjina.
Dame i gospodo narodni poslanici, bilo je nekoliko problema vezanih za amandman koji su zajedno podneli poslanici SVM. Radi javnosti bih želela da naglasim da smo mi podneli amandman na član 82. 24. februara, nešto malo pre 12.00 časova, u 11.50 časova; taj amandman smo povukli u 13.45 časova, ali smo istovremeno u 13.45 časova podneli ovaj amandman o kojem želim da raspravljam.
U Predlogu zakona koji stoji pred nama stoji da pravo na novčanu i socijalnu pomoć pripada onome pojedincu, odnosno porodici koja ima zemlju površine do 0,5 hektara. Složila bih se sa prethodnim govornikom i mislim da se svi mi, bez obzira na stranačku pripadnost, slažemo da je 0,5 hektara zemlje izuzetno malo i da je ovakav predlog, ukoliko ostane u ovakvoj formi, izuzetno striktan i nepovoljan prema malim poljoprivrednim gazdinstvima. Stoga su poslanici Saveza vojvođanskih Mađara za to da se ovo ograničenje sa 0,5 hektara poveća na 1,5 hektara.
Slažem se delimično i sa odgovorom Vlade da su onaj pojedinac koji je nesposoban za rad i one porodice čiji su svi članovi nesposobni za rad već pozitivno diskriminisani, jer u njihovom slučaju je ovih 0,5 hektara u samom predlogu povećano na jedan hektar. U skladu s tim, u našem amandmanu stoji da onda ovaj jedan hektar povećamo na dva. Iskreno smo se nadali, i u raspravi u načelu sam to naglasila, da ćemo imati razumevanje Vlade.
Onda je pre nekoliko dana stiglo mišljenje Vlade. Zaista moram pohvaliti i saradnice i ministra zbog toga što je izuzetno veliki broj amandmana prihvaćen, ali nažalost, naš amandman nije bio ni među prihvaćenima niti među onima koji su odbijeni. S jedne strane, to nekad, ovo kažem radi javnosti, može da bude dobro, jer onda mislite da Vlada možda razmišlja o tome da prihvati vaš amandman. Ali, članica sam Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i na samom Odboru sam saznala da je amandman problematičan i da Vlada o ovom amandmanu nije raspravljala zato što je u međuvremenu u Vladu iz Narodne skupštine Republike Srbije stigao dopis da je amandman poslanika SVM povučen.
Još jednom želim da naglasim, pošto nam se pridružio i gospodin ministar, da naš amandman, ovaj o kome raspravljamo, nije povučen, a o tome Vlada nije obaveštena, tako da Vlada nije raspravljala o tome. Nadam se da sada od vas lično možemo da dobijemo odgovor da je ovaj amandman prihvaćen.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je na kraju raspravljao o ovom amandmanu. Nažalost, bez obzira, to je za mene zanimljivo, kao i za sve poslanike Saveza vojvođanskih Mađara, i to je možda jedna poruka, bez obzira na činjenicu da smo se složili da je 0,5 hektara izuzetno malo i da bi to trebalo povećati – neki su predložili da se poveća sa 0,5 na jedan, većina, mi smo predložili na 1,5, ali za one koji su nesposobni za rad da se sa jedan poveća na dva, to su mnogi predlagali – na Odboru poslanici koji su imali sličan amandman nisu podržali moj amandman. Pitam se zašto? Ovom prilikom želim da pozovem kolege poslanike, najpre vas, gospodine ministre, da prihvatite taj amandman, pa da olakšate posao, a i kolege poslanike, bez obzira na stranačku pripadnost, da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman.
Neko sam ko živi u malom selu, a i oni koji ne žive na selu znaju da je 0,5 hektara izuzetno malo i da mala poljoprivredna gazdinstva jedva sastavljaju kraj s krajem. Njih isključiti, oduzeti im pravo da dobiju novčanu socijalnu pomoć po nama nije fer, naročito kada znamo da je poljoprivreda naša budućnost, a nažalost, to nismo dokazali i pokazali, pa se nadamo da će vaše ministarstvo, gospodine ministre, ovom prilikom da nam izađe u susret. Hvala.

Zahvaljujem vam se na odgovoru. Juče smo na resornom Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja razgovarali o hipoteci. Želela bih da naglasim, sastajala sam se sa ljudima koji se bave poljoprivredom i razgovarala sa njima, oni ne znaju da je ova mogućnost postojala već i u prethodnom zakonu; smatram da zajedno treba da radimo na promociji zakonskih rešenja i da proverimo. Naš rad, pored našeg zakonodavnog rada, odnosi se na kontrolu primene tih zakona. Poljoprivrednici ne znaju za ovu mogućnost. Oni je ne koriste, bez obzira na to što je ona postojala i u prethodnom zakonu. Znači, možda je vaše rešenje dobro, a ljudi ne znaju, ljudi su nezadovoljni i trebalo bi to njima objasniti.
S druge strane, kada sam govorila o ovom zakonu u načelu rekla sam da on nije odličan, ali da je dobar, bolji nego što je bio, baš zbog toga što se proširuje krug korisnika. Svi znamo da je njegovo donošenje kasnilo baš zbog toga što prethodnim budžetima nismo uspeli da obezbedimo dovoljno finansijskih sredstava za njegovu primenu. Smatram da vi, gospodine ministre, treba da se izborite, naravno, zajedno sa svima nama, prilikom donošenja novog budžeta za sledeću godinu da se obrati pažnja na ovaj krug korisnika, pošto svi znamo da socijalna zaštita nikad nema dovoljno sredstava iz budžeta. Žalosna je činjenica situacija u kojoj živimo, ali moraju se povećati finansijska sredstva da bi ti ljudi mogli da budu ispoštovani i da im pomognemo, jer zaista mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih nekoliko minuta ću kao članica Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja i kao neko ko je do pre par godina radio u tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, a u ime Poslaničke grupe manjina i SVM, izneti, odnosno složiti se sa ministrom u nekim stvarima šta je dobro, ali ću izneti i neke zamerke, vezano za Predlog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na samom početku svog izlaganja bih želela da naglasim da je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti zaista jedan od retkih u čiju izradu je bio uključen širok dijapazon svih relevantnih aktera. Samim tim, njegova izrada je trajala veoma dugo, možda i duže nego što smo očekivali. Očekivali smo ga ovde pred narodnim poslanicima ranije. Očekivali smo raspravu ranije, možda već u drugoj polovini prošle godine, ali šta je tu je, bitno je da je on stigao.
Dobro je što je rezultat ove duge javne rasprave i rada radne grupe jedan dobar zakon. Nažalost, ne mogu da kažem da je odličan, ali je vrlo dobar i više je nego neophodan danas kada smo svi svesni da je nezaposlenost u našoj zemlji na veoma visokom nivou i da je broj siromašnih izuzetno velik. Pre neki dan smo na Odboru razgovarali o tome da li je statistički broj siromašnih koji žive na nivou ili ispod egzistencijalnog minimuma već možda dostigao i dvocifren broj.
Dobro je što su sugestije formulisane od strane nadležnog pokrajinskog sekretarijata uglavnom u većoj meri, skoro sve, ušle u ovaj predlog zakona, i to svakako SVM podržava, međutim, ostaje, kao i uvek, nedoumica oko finansiranja tih nadležnosti AP Vojvodine.
Po čemu je ovaj predlog zakona bolji od starog, koje novine nam donosi, uglavnom smo čuli od gospodina ministra. Zahvaljujem vam se na veoma konstruktivnom uvodu u ovu raspravu, jer je retko da jedan ministar toliko detaljno predstavi zakon svima nama. Ranije se dešavalo da mi vidimo samo obrazloženje, ali neki poslanici su zainteresovani pa izvršavaju svoje obaveze.
Najznačajnija novina koju mi kao poslanički klub manjina podržavamo je svakako da je ovim zakonom obuhvaćen veći broj korisnika i da zaista ti najugroženiji, najsiromašniji dobijaju veća prava i da, oko čega ćemo se svi složiti, samohrani roditelji i lica koja su nesposobna za rad dobijaju veći iznos novčane socijalne pomoći.
Osnovni cilj donošenja ovog zakona, kao što su nam i saradnici Ministarstva na Odboru naglasili, jeste da se pomogne najsiromašnijima, to se popularno zove tzv. marginalizovanim ili osetljivim grupama, kod kojih postoji najveća opasnost od socijalne isključenosti. Mislim da ovaj predlog to pokriva i služi tom cilju.
Kao što sam spomenula, iznos za samohrane roditelje i za lica nesposobna za rad povećava se za 20%, što svakako podržavamo. I, ono o čemu smo razgovarali, zanimljivo je da se definicija lica koja su nesposobna za rad proširuje. Ono što je za mene kao mladu osobu zanimljivo, to je da su uključeni i studenti, mladi do 26 godina. Zanimljivo mi je da su tu uključene i trudnice itd. Podržavamo to što se proširuje taj broj; sada ne idemo samo do petočlane porodice nego do šestočlane. Mislim da ćemo se oko toga složiti.
Ono što ministar u početnom izlaganju nije naglasio a što takođe želim da pozdravim u ime naše poslaničke grupe je sledeće – pošto novčana socijalna pomoć pripada pojedincu odnosno porodici, smatram da je izuzetno bitno da prihod i imovina izvršioca nasilja u porodici ne utiču na pravo žrtve nasilja u porodici da ona ostvari svoje pravo na novčanu socijalnu pomoć. Vrlo je zanimljivo što prvi put ovaj predlog zakona prepoznaje žrtve nasilja u porodici, zanemarivanja, trgovine ljudima, o čemu vrlo malo pričamo u našoj zemlji.
Sve u svemu, primena ovog zakona trebalo bi da obezbedi poboljšanje kvaliteta života marginalizovanih grupa i, što je mnogo značajno, da ih osposobi za produktivan život. Stoga su ove predložene nove socijalne usluge, odnosno mreža usluga u zajednici, dobre. Vidi se da zaista ceo Predlog zakona teži ka tome da afirmiše porodicu kao najbolji okvir zaštite. Stoga predlaže hraniteljstvo, usvojenje, o tome je ministar pričao, usluge dnevnih centara, kućne nege i pomoći.
Međutim, svi smo svesni činjenice da postoji bojazan da će u praksi neki ljudi zloupotrebiti ovo, kao što se i danas dešava. Ne želim da pričam loše o tim ljudima, ali neki smatraju da je hraniteljstvo biznis i uzimaju decu da bi došli do para. Posle ih... da ne kažem da se ponašaju kao u robovlasništvu.
Zanimljiva novina u ovom predlogu zakona je i aktivacija, prema kojoj centar za socijalni rad i organizacija nadležna za poslove zapošljavanja imaju obavezu da međusobno sarađuju u sprovođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika novčane i socijalne pomoći. Prema ovom predlogu, nezaposleni korisnik novčane i socijalne pomoći ima pravo na posredovanje pri zapošljavanju, pravo na obuku, na učešće u javnim radovima i druga prava. Iskreno se nadam da će ovo u praksi zaživeti i da će delimično pomoći da smanjimo tu ogromnu nezaposlenost.
Sistem licenciranja je takođe novina koja je značajna u socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji. Jasno je da on jednostavno proizilazi iz potrebe unapređenja kvaliteta socijalne zaštite i, što je vrlo značajno, kontrole pružanja usluge socijalne zaštite. Međutim, problematično je što je osnovni cilj donošenja ovog zakona zapravo decentralizacija, to se naglašava, a neke vrlo značajne odluke, na primer, baš odluka oko izdavanja licence, donosiće se isključivo centralizovano.
Problematično je što iz ovog predloga zakona nikako ne vidimo bliže uslove i standarde za pružanje i ostvarivanje usluga socijalne zaštite, kao ni bliže uslove za korišćenje usluge porodičnog smeštaja, ili za procenu podobnosti lica za pružanje usluge porodičnog smeštaja. Ne vidimo ni standarde za pružanje podrške, a ni bliže uslove za korišćenje usluge domskog smeštaja, druge vrste domskog smeštaja itd. Sve ovo će da se propiše kasnije, resorni ministar će doneti odluku, to ste rekli u svom izlaganju. To je jedna od najvećih zamerki upravo tih relevantnih aktera koji su bili uključeni u izradu ovog zakona, zašto se sve to ostavlja da se reši kasnije nekim podzakonskim aktom.
Kao što sam u uvodu spomenula, sada bih prešla na nadležnosti AP Vojvodine. Što se tiče nadležnosti AP Vojvodine, AP Vojvodina je i u prošlosti imala pravo da osniva određene institucije koje je ona finansirala, ali su postojale i institucije čiji je osnivač AP Vojvodina a finansijer Republika. Ovde se ništa značajno nije promenilo. Stvari su ostale potpuno iste i to će i sada biti tako. U realnosti, na terenu to izgleda tako što je AP Vojvodina osnivač određene institucije i onda ne postoji dovoljno sredstava za finansiranje ovih institucija, pa se čak nekad dovodi u pitanje i njihovo normalno funkcionisanje zbog nedostatka finansijskih sredstava.
U članu 53. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (to je član koji reguliše pitanja koja se baš tiču socijalne zaštite) u stavu 1. tačka 1) piše: „AP Vojvodina, preko svojih organa, uređuje, u skladu sa mogućnostima, druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom, povoljnije uslove za njihovo ostvarenje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva.“ Naglasila bih ključne reči: „u skladu sa mogućnostima“ i „ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva“, i vratiću se na ovo.
Ovaj novi Predlog zakona o socijalnoj zaštiti je usklađen sa ovim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koji sam spomenula. Prema ovom Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti o kojem raspravljamo, iz budžeta autonomne pokrajine se finansiraju programi unapređenja socijalne zaštite autonomne pokrajine, program rada Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu kao indirektnog budžetskog korisnika. Tu bih samo želela da spomenem da je, na primer, u ovogodišnjem budžetu planirano za Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu oko 17,2 miliona dinara, od kojih će na plate zaposlenih u tom zavodu da se potroši oko trinaest miliona, pa vam je jasno koliko zapravo ima sredstava za ove namene.
Iz budžeta AP Vojvodine se finansiraju i programi rada centara za porodični smeštaj, za usvojenje, što je potpuno novi momenat. Kao što znamo, ovo se sad tek predviđa. Ovi centri još nisu ni osnovani, ali će biti u budućnosti. Međutim, pitanje je odakle će se i kako finansirati, kao i programi rada ostalih ustanova čiji je osnivač autonomna pokrajina, osim ustanova domskog smeštaja. U Predlogu zakona se još naglašava da će se odavde finansirati inovacione usluge, odnosno usluge socijalne zaštite od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu. Pitanje je odakle, od kojih para će da se finansira sve ovo? Kako Vojvodina da ispoštuje sve ove obaveze? To se, verujte mi, pitaju i u Pokrajinskom sekretarijatu za finansije.
U članu 211. Predloga zakona o socijalnoj zaštiti čak stoji da se sredstva za izgradnju, održavanje i opremanje ustanova socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno iz budžeta jedinica lokalne samouprave, obezbeđuju upravo u budžetu AP Vojvodine ili budžetu jedinice lokalne samouprave. Pitanje je samo, od kojih para?
Dozvolite mi da u nastavku svog izlaganja postavim još nekoliko pitanja, možda ne direktno upućenih ovom ministru, već Vladi Republike Srbije, vezano za finansiranje AP Vojvodine. Zakon o budžetskom sistemu govori da postoje različiti izvori finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Jedan od izvora finansiranja su po ovom zakonu, između ostalog, i drugi porezi ili deo poreza po posebnom zakonu, ali ni dan-danas, nažalost, nemamo ovaj posebni zakon. Pitanje je – kada će se konačno doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine? Zašto ga nemamo? Kada će se konačno naći pred nama i kada ćemo ga usvojiti?
Nažalost, nije donet ni zakon o javnoj svojini. Srbija je još uvek jedina država gde ni lokalne samouprave, ni autonomne pokrajine nemaju svoju imovinu.
Zbog svega navedenog, jako je teško da pokrajina izvršava sve obaveze, da funkcioniše i da zaista preuzme te nadležnosti, da ima sadržaja. Jako je teško, kada su jedini izvori njenog funkcionisanja republički izvori, kojih ima ili nema.
Vratiću se na naš dnevni red. Poslanici SVM i poslanički klub manjina će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smatramo da je vrlo dobar i neophodan, kao što sam i naglasila. Svakako, predlažemo da se u što skorijoj budućnosti donese zakon o javnoj svojini, zakon o finansiranju AP Vojvodine i da konačno prekinemo praksu da Vojvodina bude zavisna od tih para koje dobija ili ne dobija od Republike.
Pošto mi vreme još dozvoljava, iznela bih, odnosno naglasila da su poslanici SVM podneli i amandman na ovaj predlog zakona. Gospodine ministre, na početku svog izlaganja dotakli ste se te teme. Podneli smo amandman na član 82, koji se odnosi na opšte uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć. To su ti problematični hektari. I na Odboru smo razgovarali o ovoj temi.
Želela bih da naglasim, radi javnosti, da je prema ovom predlogu zakona koji se nalazi u proceduri danas pred nama, o kojem raspravljamo, predloženo da pravo na novčanu i socijalnu pomoć može da ostvari pojedinac, odnosno porodica koja ima zemljište površine do 0,5 hektara, ili pojedinac koji je nesposoban za rad, odnosno porodica čiji su svi članovi nesposobni za rad, a imaju zemljište površine do jednog hektara.
Smatramo da je ova površina izuzetno mala i da je nedovoljna za održavanje porodice. Smatramo da je ovaj predlog vrlo striktan i nepovoljan za ruralna područja. Naš predlog je bio da se 0,5 poveća na 1,5 hektara, a ni to nije mnogo, ali je bar nešto. Kada ste već videli i, što je pozitivno, što se tiče porodice gde su svi nezaposleni ili pojedinca koji je nesposoban za rad, tu ste već povećali sa 0,5 na jedan, tu mi predlažemo povećanje sa jedan na dva hektara. Nadamo se da ćete razmatrati naše amandmane.
Još jednom da naglasim, zakon je vrlo dobar, nije odličan, a glasaćemo za njega jer je neophodan. Dvadeset godina čekamo ovaj zakon. Da naglasim da čekamo i rešenje za pravo finansiranje Vojvodine, kako bi ona zaista mogla da preuzme nadležnosti što se tiče socijalne zaštite. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman u istovetnom obliku, kojim smo želeli da se iz predloženog zakonskog teksta briše da se odredbe ovog zakona odnose na kratkoročno volontiranje.
Ministarstvo je odbilo ovaj amandman, ali želim da naglasim da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja trudeći se da suštinski poboljša ovaj tekst doneo amandman, i nadam se da ćemo sada od predlagača zakona čuti da je on i prihvaćen, koji se odnosi na član 3. i u kome se dodaje: „Obavljanje ad hok aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro trećeg lica, koje ne traje duže od deset časova nedeljno, najduže 30 dana, bez prekida ili sa prekidima u toku kalendarske godine“.
Ovim amandmanom resornog odbora se precizira da će se ovaj zakon odnositi kako na dugoročno tako i na kratkoročno volontiranje, ali ako se radi zaista o kraćim, ad hok aktivnostima koje bi preterano regulisanje normativa i administracija jako opterećivali. Zbog toga smo na ovaj način poboljšali ovaj predlog. Hvala.

Najverovatnije ću odustati, ali moram da naglasim da sam i ja htela da reklamiram povredu člana 103. stav 1, da ga citiram – govornik može da govori samo o pitanju koje se nalazi na dnevnom redu. Naravno da smo svi svesni pitanja, ali bih želela da naglasim, radi javnosti, da mi ovde danas raspravljamo u pojedinostima o zakonu o volontiranju. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vratila bih se dnevnom redu. Na dnevnom redu imamo izmene i dopune zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, a ne iznošenje stenograma, prepričavanje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Ja jesam član spomenutog resornog odbora i žao mi je što mediji ne prate rad tog odbora jer smatram da je pitanje socijale jedno od vrlo bitnih pitanja; trebalo bi da radimo još više na tome i trebalo bi da nam mediji i javnost pomognu.
Kada govorimo o predloženom tekstu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, nažalost, zaista predloženi zakonski tekst nije bio idealan. (Inače, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.) To sam rekla i u raspravi u načelu, ali želela bih radi javnosti da naglasim da narodni poslanici iz raznih poslaničkih grupa rade, pored odbora, u radnim grupama i u neformalnim parlamentarnim grupama. To sam danas zaista rekla na Odboru, da mi imamo neformalnu parlamentarnu grupu koja se bavi poboljšanjem položaja osoba sa HIV-om.
Prihvatam odgovornost da, bez obzira na to što nas tamo ima devetoro iz osam različitih poslaničkih grupa, mi nismo na vreme formulisali amandmane te neformalne parlamentarne grupe. Mislila sam, s obzirom na voljnost koja se vidi iz toga da je, kao što smo čuli iz izlaganja gospodina Miše Petronijevića, Ministarstvo prihvatilo dvanaest amandmana i da je danas i Odbor prihvatio još deset amandmana, da će se drastično promeniti tekst zakona. On je sada za nas prihvatljiv, ali mi je žao što nismo imali prilike da razgovaramo o osam amandmana neformalne parlamentarne grupe za poboljšanje položaja osoba sa HIV-om. To je jedna stvar.
Da razjasnimo, mi smo delimično krivi što mi kao pojedinačni poslanici u roku nismo predali te amandmane, pa smo mogli ovde sada da pričamo o njima. Verovatno nismo imali većinu u Odboru. Neki članovi iz opozicije su hteli da ga podrže, ali verovatno ostali članovi nisu, kao što smo čuli od predstavnika Vlade da ti amandmani nisu dobri.
Što se tiče amandmana o kojima raspravljamo, da ne bih tražila reč povodom svakog amandmana, amandmani Odbora su zaista dobri i poboljšavaju zakonski tekst. Čak se radilo na tome, kao što smo čuli, ne želim da ponavljam, da su određeni amandmani doneti u tom duhu da oni zamenjuju tri-četiri amandmana, jer je bilo nemoguće od sedamdeset i nešto predloženih amandmana prihvatiti sve. Videli ste da je razlika u određenim amandmanima bila minimalna. Da bi se došlo do kompromisa, doneti su novi amandmani koji pokrivaju taj deo koji su poslanici, bez obzira na to da li su iz opozicionih ili stranaka vladajuće većine, predložili.
Kada sam već uzela reč, ako mi dozvolite, ukratko ću da govorim – nadam se da neću prekršiti Poslovnik, pošto su se ovde spomenule i nevladine organizacije, rad našeg odbora itd. – o drugom zakonu, o kojem su pričali i predsednik Odbora i gospodin Šarović, a to je zakon o volontiranju.
Tu je bila još veća debata, baš zbog toga što je zaista naš Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja organizovao javnu raspravu, što je, moram da naglasim pred javnošću, jedan od najboljih načina da mi narodni poslanici zaista predstavljamo građane i da zaista uključimo svakog, i nevladin sektor i građane koji nas biraju, u poboljšanje zakonskog teksta. Mislim da je to zajednički cilj svih nas.
Ponovo prihvatam odgovornost da je propust Odbora to što od 27. oktobra do dana današnjeg nismo uspeli da organizujemo još jedno javno slušanje, a sada se već oba zakona, koja dugo čekaju u skupštinskoj proceduri, nalaze na dnevnom redu. Prošle nedelje smo imali raspravu u načelu, ove nedelje raspravu u pojedinostima.
Još jednom moram da pohvalim Ministarstvo, bez obzira na to što sam rekla na Odboru zbog neprihvatanja određenih amandmana, jer je zaista veliki broj amandmana prihvaćen. Prihvaćen je veliki broj amandmana; ako su kvalitetni, bilo je potpuno nebitno ko ih je predložio.
Nadamo se da će, što se tiče prvog predloga zakona, svi amandmani našeg matičnog odbora biti prihvaćeni. Samim tim će ovaj zakon biti mnogo bolji. Naravno, mi ćemo ga podržati.
Moram da naglasim da smatram, kao što sam rekla u raspravi u načelu, da je predloženi zakon o mobingu bio takav da nisam baš videla kako će se on primenjivati u praksi. Sada se nadam da će to biti moguće, ali nije isključeno da ćemo imati njegove izmene i dopune u nekoj budućnosti.
Što se tiče zakona o volontiranju, tu je zaista došlo do maksimalnog kompromisa između nevladinog sektora i svih nas. Mislim da je velika stvar što se konačno u naš pravni sistem uvodi volontiranje kao dobro činjenje, kao pomaganje nekom drugom. Kao što je vrlo značajno što je naša zemlja među devet, deset zemalja u Evropi koje će imati zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe manjina koju predstavljam i kao članica Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja iznesem nekoliko bitnih zamerki na dva predloga zakona koja se nalaze na dnevnom redu.
Najpre bih govorila o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Bitno je pitanje koje se postavlja – zašto se ovaj zakon donosi sada? Poznato je da je zlostavljanje na radu više izraženo kada dođe do tranzicije privrede, odnosno do procesa privatizacije. Upravo za vreme ovih procesa dolazi do ispoljavanja ovih negativnosti, počev od prestrukturiranja privrede, kada se ustanovljava višak zaposlenih koji može da predstavlja početnu tačku za psihičku torturu zaposlenih. Potreba za donošenjem ovog novog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu je po stepenu razvoja našeg društva, uslovima i načinu odvijanja poslovnog života i delovanja kompanija i preduzetnika, kojih ima preko 150.000, izuzetno izražena i bitna.
Predloženi tekst zakona u celosti izaziva brojna pitanja i nameće ozbiljne dileme i potrebe da se u njemu uočene nedoslednosti otklone, odnosno da se drugačijom normativnim regulacijom i rešenjima bar malo popravi Predlog zakona, a sve u najboljem interesu poboljšanja kvaliteta i potpunog zaživljavanja, odnosno implementacije ovog zakona u pravnom prostoru i praksi Republike Srbije.
Zakonodavstvo većine evropskih i ostalih zemalja vrlo neodređeno rešava problem zlostavljanja na radu, tzv. mobinga, najčešće kroz obavezu poslodavca da brine za zaštitu fizičkog i mentalnog zdravlja na radu, a zapravo, jedan od najvećih razloga za to što u praksi postoji veliki broj slučajeva zlostavljanja jeste, prema raznim istraživanjima javnog mnjenja, upravo nedovoljna pravna zaštita radnika. Svega nekoliko evropskih zemalja ima poseban zakon o mobingu.
Mi iz Poslaničke grupe manjina i SVM svakako podržavamo to što je Vlada Republike Srbije prepoznala potrebu i ovaj problem i što je pripremila ovaj predlog zakona. Međutim, želela bih da naglasim da je jedno pripremiti zakon, usvojiti ga, a druga stvar je primenjivati ovaj zakon u praksi, što je, složićete se, mnogo teže.
Cilj ovoga predloga zakona je da obezbedi celovit preventivni sistem zaštite od zlostavljanja, da se zaposlenima obezbedi brza i efikasna zaštita putem kratkih rokova za postupanje i većeg broja privremenih zaštitnih mera.
Drugi značajan cilj ovog zakona je da se shvati da je jedino zdrava i humana radna okolina mesto gde ljudi mogu da daju maksimum od sebe, da treba podsticati timski rad, timski duh, efikasnost, kao krajnji cilj postojanja određenog preduzeća ili poslodavca.
Međutim, primedbe koje bih želela da iznesem su da u predloženom zakonskom tekstu nije dovoljno izraženo da je u slučaju zlostavljanja zaposleni zapravo izložen psihičkom zlostavljanju i stavljanju u bespomoćni, bezizlazni položaj i situaciju. Nije naglašen na potpun način položaj zlostavljenog kao objekta zlostavljanja, stalno napadanje, ponižavanje i dovođenje u položaj izolacije, sve do tačke u kojoj zlostavljeni ne može da funkcioniše normalno. Nije navedeno ni seksualno, niti bilo koje uznemiravanje koje remeti spokojstvo i mir zaposlenog, bez obzira na pol; ignorisanje i profesionalno osujećenje, ismejavanje i razne pretnje.
Odstupanje od toga da se na jedan potpuniji, dosledniji i eksplicitniji način u objašnjenju pojma zlostavljanja na radu naglasi patnja zaposlenog, njegova psihička i etička pozicija zbog trpljenja uznemiravanja, predstavlja ozbiljno odstupanje od implementacije pojmovne prakse ove, složićete se, psihopatološke pojave na radu i u vezi sa radom u naš pravni sistem, pravni sistem Republike Srbije.
Kao što smo čuli u izlaganju gospodina ministra, prema ovom predlogu zakona, cilj je da se pokuša da se svi sukobi rešavaju kod poslodavca, i to putem uvođenja posredovanja, medijacije, odnosno uz pomoć tzv. medijatora.
Želela bih teorijski, ako mi vreme dozvoli, da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja, pošto mi se čini da ovde pričamo o zlostavljanju na radu, a da je sve zamagljeno. Kao što sam rekla, ni sama definicija u zakonu nije najbolja i radi javnosti želim da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja na radu koji se prepoznaju u raznim zemljama, možda se u Republici Srbiji neki manje a neki više prepoznaju.
Želela bih da pohvalim i gospođe koje su sa nama sarađivale u Odboru, kada smo na javnom slušanju govorili o sindromima tzv. punog i praznog stola. Najelementarniji vidovi zlostavljanja na radu su npr. dobijanje izuzetno mnogo zadataka sa vrlo kratkim rokovima, tzv. sindrom punog stola; potpuno suprotna situacija je da se zaposlenom ne daju nikakvi zadaci, pa se on ili ona potpuno izoluje jer nema sredstva rada (tzv. sindrom praznog stola); problemi u komunikaciji između nadređenih i zaposlenih; fizička odvojenost od ostalih kolega; zadržavanje informacija ili namerno davanje potpuno pogrešnih informacija, i nažalost, one forme zlostavljanja na radu koje su kod nas i te kako prepoznate: nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora, neisplaćivanje zarada za prekovremene sate, nepotpisivanje ugovora o radu, nezakonito potpisivanje sporazuma o prekidu radnog odnosa, nezakonit otkaz itd.
Sindikati u našim preduzećima, nažalost, uopšte ne funkcionišu, iako bi trebalo da budu prva brana radnika.
Najvažniji razlog za fenomen zlostavljanja na radu je zapošljavanje na određeno vreme. Ono stavlja zaposlene pod veliki pritisak zbog stalne mogućnosti da ostanu bez posla, zbog toga što imaju previše godina, njihove radne sposobnosti u tom trenutku ne odgovaraju poslodavcu, npr. očekuju dete, poslodavac ih smatra nepouzdanim i slične situacije.
Poslodavci takođe mogu osetiti posledice mobinga – zaposleni nisu motivisani, delotvornost na radnom mestu stagnira, a u isto vreme troškovi poslovanja rastu zbog troškova bolovanja i uvođenja u posao novih radnika.
Mobing će prema ovom novom zakonu, odnosno prema Predlogu zakona biti strogo sankcionisan. Predlog zakona predviđa pravo zaposlenih da podnesu tužbu i zatraže sudsku zaštitu u parničnom postupku koji bi se, za razliku od dosadašnje prakse, vodio po ubrzanoj proceduri, što mi iz Poslaničkog kluba manjina svakako podržavamo.
Kao jedan od načina zaštite, kao što je spomenuto, predviđa se postupak posredovanja između dve strane u sporu, koji se mora okončati za osam dana. Ukoliko posredovanje ne uspe, poslodavac će sprovesti postupak disciplinske odgovornosti protiv onoga ko je izazvao zlostavljanje. Zaposleni koji se na radnom mestu našao na udaru bahatog rukovodioca ili kolege ima pravo na naknadu zarade ukoliko je odbio da radi pod takvim uslovima.
Moramo ostati, složićemo se svi, istrajni u tome da se kazne svi poslodavci koji nemarno postupaju prema svojim zaposlenima.
Zlostavljanje na radu je, dakle, specifičan oblik ponašanja na radnom mestu kojim neko (bilo da se radi o pojedincu ili o grupi lica) na razne načine, planirano, osmišljeno i sofisticirano, ometa drugu osobu i to sa ciljem ugrožavanja časti, ugleda, dostojanstva i, u krajnjoj liniji, eliminacije sa radnog mesta. Takva agresija je zapravo otvoren nasrtaj na integritet druge osobe, koji karakterišu uvrede, omalovažavanje i kršenje osnovnih ljudskih prava. Ova vrsta agresije se teško dokazuje jer je nevidljiva, zanemarljiva i maskirana. Ipak, to je snažna i ciljano usmerena akcija nepoštenog načina razmišljanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, na radnom mestu često provodimo više vremena nego sa svojom porodicom, te je stoga vrlo važno osigurati zdravo radno okruženje, osvestiti problem i organizovati pomoć žrtvama, koje su u većini slučajeva mladi, tek zaposleni ili oni pred penzijom, mirni i povučeni radnici koji se plaše da ne izgube posao, pa samo ćute i trpe.
Ako mi dozvolite, izneću i nekoliko zamerki na Predlog zakona o volontiranju. Nadam se da ćemo ove nedelje i u raspravi u pojedinostima naći zajednički jezik. Ja sam lično podnela nekoliko amandmana, ali i poslanici iz drugih poslaničkih grupa, kao i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja. Nadam se da će bar neki od tih amandmana biti prihvaćeni da bismo našli zajedničko rešenje, jer smatram da je cilj donošenja zakona o volontiranju da donesemo zakon koji može da se primenjuje u praksi i koji je prihvatljiv za organizacije koje se bave volontiranjem.
Kao što smo danas više puta čuli, naš pravni sistem do sada nije poznavao volontiranje kao dobrovoljno besplatno pružanje usluge za opšte dobro ili za dobro drugog. Značaj donošenja zakona o volontiranju je najpre u tome da se konačno u pravni sistem Srbije uvede ovaj oblik volontiranja. Cilj donošenja zakona o volontiranju bi trebalo da bude obezbeđenje pravne zaštite volontera, kao i zaštite korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi mogla nastati.
Volontiranje je, u smislu ovog Predloga zakona o volontiranju, organizovano dobrovoljno pružanje usluga ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi. Odnosi se na aktivnosti od javnog interesa kojima se doprinosi poboljšanje kvaliteta života.
Međutim, tokom javnih rasprava organizovanih u pripremnoj fazi ovog zakonskog teksta izneti su brojni komentari, primedbe javnosti i civilnog društva. Pojedini komentari civilnog društva jesu usvojeni, ali u vrlo malom broju; oni koji značajno menjaju prirodu zakona nisu.
Jedna od najvećih zamerki nevladinog sektora, sa kojim se ja slažem, jeste da se odredbe ovog zakona odnose i na kratkoročno volontiranje. Ovo rešenje predstavlja izvor većine problema u ovom zakonu. Svega nekoliko primera: volontiranje (i kratkoročno) obavlja se na osnovu ugovora o volontiranju. Ugovor se obavezno zaključuje i kod kratkoročnog volontiranja sa maloletnim licima, stranim državljanima, državljanima Republike Srbije koji volontiraju u inostranstvu, na zahtev volontera, organizatora ili korisnika volontiranja. Drugo, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da volonteru izda potvrdu o volontiranju, na njegov zahtev. Treće, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da podnese prijavu o organizovanju volontiranja nadležnom ministarstvu.
Nejasno je zbog čega se i kod kratkoročnog volontiranja organizovanje vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad, na program volontiranja, koje je dužno da se izjasni u roku od 15 dana od dana prijema programa volontiranja.
Znači, kao što sam spomenula, Predlog zakona u ovoj predloženoj formi uređuje kako dugoročno, tako i kratkoročno volontiranje. Pored prethodno spomenutih, to uključuje i vođenje evidencije o kratkoročnom volontiranju i podnošenje Ministarstvu rada i socijalne politike godišnjeg izveštaja o volontiranju.
Ovaj koncept sveobuhvatnog zakonskog regulisanja i volontiranja u suprotnosti je sa prirodom volontiranja kao dobrovoljne i privatne inicijative građana, koja zahteva minimalnu zakonsku inicijativu. Ovakav koncept sveobuhvatnog regulisanja volontiranja nije ni u duhu relevantnih međunarodnih dokumenata, uključujući preporuku Saveta Evrope koja izričito poziva zemlje članice Saveta Evrope da uklone pravne prepreke za razvoj volontiranja.
Posebno zakonsko regulisanje kratkoročnog volontiranja suprotno je dobroj uporednoj praksi, jer je predmet posebne zakonske regulative prevashodno dugoročno volontiranje. Na kratkoročno volontiranje primenjuju se opšta pravila obligacionog prava koja uređuju pitanja odgovornosti organizatora javnog okupljanja.
U ovoj formi smo formulisali amandman i ja sam ga lično predala i nadam se da ćemo čuti u raspravi u pojedinostima da li je Ministarstvo spremno da prihvati amandman čiji je cilj da se ovaj zakon odnosi samo na dugoročno volontiranje, a da se na kratkoročno volontiranje primenjuju odredbe koje se odnose na organizatore javnog okupljanja.
Nadalje, u ovom predlogu zakona utvrđuje se pravo privrednog društva da organizuje volontiranje i kratkoročne ad hok volonterske akcije i dugoročne volonterske programe, pod uslovima da je oblast volontiranja izvan delatnosti za koje je preduzeće registrovano, da se volontiranjem ne stiče dobit i da se volontiranjem ne zamenjuje rad. Volontiranje nikako ne sme da zamenjuje rad zaposlenih i neophodno je sprečiti da se zloupotrebom volonterskog besplatnog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata, stoga su i ova predložena rešenja sporna.
Kratkoročno volontiranje koje organizuje preduzeće opterećeno je brojnim administrativnim nametima države, što će za posledicu imati zamiranje ovog oblika volontiranja, volontiranje u funkciji društveno odgovornog poslovanja. Dugoročni volonterski programi su programi nevladinih organizacija, posredstvom kojih volonteri učestvuju u neprofitnim aktivnostima, u poslovima koji su na dobrobit zajednice pojedinaca.
Sledeće, kaže se da volontiranje može da obavi i lice koje ima najmanje 15 godina života. Ovakva odredba na najdirektniji način eleminiše volontiranje u osnovnoj školi, u instituciji koja je po prirodi stvari u najboljem položaju da kod mladih ljudi razvije kulturu volontiranja. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa namerom promovisanja volontiranja kao humane, društveno korisne, privatne i dobrovoljne aktivnosti.
Nažalost, predstavnici nevladinih organizacija koji se bave volontiranjem nisu zadovoljni predloženim tekstom i tvrde da ukoliko zakon o volontiranju bude donesen u ovoj formi i ako ga dosledno budemo primenjivali, otežaće se rad volonterskih organizacija i destimulisati volontiranje, što niko od nas ne želi.
Stoga moram naglasiti, u ime Poslaničkog kluba manjina i SVM, da se nadamo da ćemo još jednom razmotriti mogućnost poboljšanja spornih rešenja da bismo u danu za glasanje svi mogli da glasamo za ovaj predlog zakona. Znači, nije samo značajno kako će predlog zakona da izgleda, već kako će se on primenjivati u praksi. Sigurna sam da je cilj i Ministarstva za rad a i nas poslanika da donošenjem ovog zakona i njegovom adekvatnom primenom u praksi poboljšamo volontiranje kao humanu aktivnost korisnu za sve nas, a najviše za one najugroženije. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnice, dame i gospodo narodni poslanici; gospodine ministre, želim da vam se u ime Poslaničke grupe manjina i svih preostalih malobrojnih poslanika zahvalim na tome što ste pokazali dobar primer predstavnika Vlade Srbije, koji je izdržao ceo radni dan sa nama poslanicima.
Verovatno ste primetili da su zamerke poslanika na zakon o volontiranju, bez obzira na to o kojim se poslaničkim grupama radi, vrlo slične. Popodne sam se bavila konkretno amandmanima i pregledala ih; i na jedan i na drugi zakon, i na zakon o volontiranju i na zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, ima dostavljenih 70 amandmana. Mi se iskreno nadamo da ćete vi detaljno pregledati te amandmane i željno očekujemo mišljenje Vlade, kao što željno očekujemo i vašu završnu reč danas.
Analizirajući ove amandmane videla sam da smo se, bez obzira na to da li poslanici pripadaju opozicionim strankama ili su deo vladajuće većine, složili oko toga da se treba baviti pitanjem kratkoročnog volontiranja i konkretnim pitanjem kako decu ipak na neki način uključiti u aktivnosti volontiranja, znači, da se ne ograničimo na 15 godina života.
Naravno da sam ja vrlo svesna i obrazloženja Vlade da je potrebno evidentiranje, da su potrebni ugovori, potvrde itd. Mnogi poslanici su rekli da je to možda preterana birokratija. To nije preterana birokratija. Mi ne želimo da brišemo članove predloženog zakona koji se odnose na izveštaj, na ugovor, na potvrde, na evidenciju itd., već želimo da se to odnosi samo na dugoročno volontiranje, a ne i na kratkoročno. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti, čak i u 20 minuta, o svim predlozima zakona o kojima danas raspravljamo. Zbog toga sam se odlučila, kao deo naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da pričam o Sporazumu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Između ostalog sam i član radne grupe, koja nažalost još uvek nije formalizovana. Ona se zove Radna grupa za prava deteta. Mi sarađujemo sa UNICEF-om i drugim nevladinim organizacijama. Trudiću se da se u svom izlaganju baziram na dečija prava o kojima, nažalost, vrlo malo pričamo u okviru ove institucije, ali ipak je već dosta toga urađeno.
Zakonodavstvo naše zemlje nema zakon koji sadrži opštevažeću definiciju pojma dete, već se pojam deteta izvodi preko definisanja pojma potpune poslovne sposobnosti. U skladu sa najvišim pravnim aktom, Ustavom i odredbama Porodičnog zakona, definisano je da se punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina, da se detetom može smatrati zapravo svako ljudsko biće ispod tog uzrasta.
Međutim, Krivični zakonik pod pojmom maloletno lice podrazumeva lice koje nije navršilo 18 godina, ali pored pojma maloletnog lica Krivični zakonik definiše izraz dete – lice koje nije navršilo 14 godina, odnosno maloletnik – lice između 14 i 18 godina.
Kada pričamo o deci, zapravo najviše mislimo na tu kategoriju ispod 18 godina, ali najviše na onu kategoriju ispod 14 godina. Ova konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja se zapravo u mnogim njenim članovima odnosi na diskriminaciju marginalizovanih grupa, na diskriminaciju dece, pa bih stoga želela da naglasim da u pravnom sistemu Republike Srbije trenutno postoje dva zakona koja se naročito bave diskriminacijom, odnosno Zakon o zaštiti od diskriminacije i Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Ali, nažalost, bez obzira na činjenicu da su u poslednjih nekoliko godina zaista usvojeni neophodni zakonski propisi, da je dosta toga sa stanovišta donošenja zakona urađeno, pitanje diskriminacije još uvek u ovoj zemlji ostaje jedan od najvećih gorućih problema.
U tom smislu još uvek su diskriminisane, ugrožene tzv. marginalizovane grupe, znači, grupe koje se diskriminišu s obzirom na neku svoju različitost, da li su to osobe sa invaliditetom, osobe drugačije seksualne opredeljenosti od heteroseksualaca ili je to baš zbog toga po rodu, odnosno polu, ili da li se to dešava baš zbog godina. Nažalost, i deca spadaju u ovu marginalizovanu grupu.
Iako postoji načelna zaštita najboljih interesa deteta definisana spomenutim Porodičnim zakonom i određen broj naših strateških dokumenata, znači, veliki broj strategija donosi naša Vlada, među kojima je npr. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, nažalost, ne sprovode dosledno ovaj princip opšte zaštite dečijih prava.
Konkretno, Srbija je ratifikovala Konvenciju o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece i centralni izvršni organ za sprovođenje ove konvencije je Ministarstvo pravde. Meni je zaista žao što je trenutno prisutan jedino predstavnik Ministarstva odbrane i čuli smo da se ove konvencije o kojima danas pričamo odnose na mnoge resore i iskreno se nadam da će nam se neko drugi možda pridružiti.
Ministarstvo pravde bi trebalo da sprovodi ovu spomenutu Konvenciju o otmici dece, međutim, služba koja bi trebalo da se bavi ovim pitanjima ne radi baš najefikasnije, a podaci o broju procesuiranih predmeta su i dalje nedostupni.
Kao što sam spomenula u samom uvodu, zaštita dece od eksploatacije pružena je već najvišim pravnim aktom Republike Srbije, Ustavom, a i Zakonom o radu. Međutim, da li se zapravo i u kojoj meri sprovode mere zaštite dece ostaje nepoznato za sve nas, jer ne postoje odgovarajući mehanizmi za praćenje primene ovih zakona. Svi smo svesni činjenice da je još uvek veoma razvijeno crno tržište radne snage, gde rade i deca. Neka deca žive i rade na ulici.
Želela bih malo više da se osvrnem na pravo deteta na zaštitu od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja. Seksualna eksploatacija dece sankcioniše se kroz nekoliko krivičnih dela. Naš Krivični zakonik u svojoj 18. glavi propisuje i sledeća krivična dela: podvođenje, omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su donesene prošle godine ustanovljenja su i dva nova krivična dela, vrlo značajna – navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu, odnosno pooštrene kazne za ova dela. Svi smo svesni činjenice da se seksualno iskorišćavanje dece najviše odvija putem Interneta i računarskih mreža.
Zakonskim opisom krivičnog dela iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnog dela protiv polne slobode, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala na preduzimanje krivičnopravnog sankcionisanja, što smatramo vrlo značajnim, i onoga ko koristeći računarsku mrežu ili komunikaciju drugim tehničkim sredstvima dogovori sa maloletnim licem, detetom, sastanak i pojavi se na dogovorenom mestu radi sastanka i u vezi proizvodnje dečije pornografije.
Novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvedena je nova mera bezbednosti, mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim. Sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada, zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno za oštećenog.
Poslanički klub Manjina i ja lično, mislim da ćemo se svi složiti u tome, smatram da navedene odredbe stvaraju pretpostavke za adekvatniju zaštitu maloletnih lica, kao žrtava navedenih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.
Nažalost, tačni podaci o dimenzijama, specifičnim oblicima pojave i karakteristikama dece žrtava prodaje, odnosno trgovine ljudima, iskorišćavanje u pornografiji i prostituciji u Republici Srbiji ne mogu se dati, s obzirom na činjenicu da, nažalost, ne postoji nikakav, odnosno nemoguće je zapravo stvoriti jedinstven sistem evidentiranja i praćenje navedenih pojava. Neka od ovlašćenih ministarstva imaju svoj sistem evidentiranja i praćenja, ali nažalost ovi sistemi nisu međusobno sinhronizovani.
U pomenutim oblastima seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika i dece važan izvor podataka predstavljaju istraživanja koja su sprovele pojedine naučne institucije i razne organizacije civilnog društva i tu bih najviše pohvalila Oebs i Unicef.
Međutim, najveći broj ovih istraživanja odnosi se na posredna saznanja javnosti i stručnjaka o ovim pitanjima. Podaci koje dobijamo iz ovih, nekad se oni zovu i reports from shadow, znači, kada nevladine organizacije rade određene izveštaje, izveštaje iz senke. Oni se odnose na stavove i senzibilisanost javnosti više, a manje govore o konkretnim pojavnim oblicima, karakteristikama i ono što je za nas bitno, obimu učestalosti ovih pojava.
Identifikovane maloletne žrtve su u najvećem broju slučajeva u našoj zemlji, prema raznim istraživanjima, bile eksploatisane na razne načine. Njima se trgovalo u cilju sklapanja braka. Nažalost, još uvek ustaljena praksa uglavnom kod romske populacije. Deca su bila prinuđena da prose, radno su eksploatisana.
Nisu retki ni slučajevi višestruke eksploatacije, kao što su eksploatacije u cilju sklapanja braka ili prinuda na prosjačenje, praćena seksualnim iskorišćavanjem kombinovano, istovremeno radna i seksualna eksploatacija. Naravno, kao što sam već spomenula, veliki broj incidenata je putem Interneta.
U Republici Srbiji je ratifikovano mnogo međunarodnih ugovora i ti ratifikovani međunarodni ugovori bi trebalo da se neposredno primenjuju, ali u praksi domaćih organa oni se direktno primenjuju u zanemarljivom, vrlo malom broju slučajeva, što nameće obavezu državnih organa, što smatram da je jako značajno, da usklade prvo domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama i standardima. Uvođenje novih rešenja se dešava, ali je to sporo i možda manje vidljivo u praksi.
Želela bih malo više da govorim i o konkretnim rezultatima koji su postignuti na ovom polju, odnosno na zakonska rešenja koja sadrži naš pravni sistem. Najvažniji rezultati koji su postignuti na zakonodavnom planu po pitanju prava dece su više spomenuti u mom izlaganju Ustav, donesen 2006. godine, koji izričito govori o pravima deteta prvi put u ustavno-pravnoj istoriji Republike Srbije.
Najvišim pravnim aktom zagarantovano je pravo na slobodan razvoj ličnosti. Zabranjen je prinudni rad i svaki oblik trgovine ljudima. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševne zrelosti. Deca su zaštićena od fizičkog, psihičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebe.
U proteklih nekoliko godina usvojen je i veliki broj važnih zakona od kojih bih izdvojila nekoliko. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji, između ostalog, zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, odnosno garantuje pravo deteta učenika na zaštitu od diskriminacije i nasilja. Ovaj zakon je krovni oblik za zakone i doneo je mnogo toga, ali sam se sad bazirala samo na ovaj deo.
Porodičnim zakonom ustanovljena je obaveza države da preuzme sve potrebne mere za zaštitu dece od zanemarivanje, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije, kao i obaveza svih dečijih i zdravstvenih obrazovnih ustanova, ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih sudskih organa, udruženja građana da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o potrebi i razlozima za zaštitu prava deteta.
Porodični zakon, takođe, ustanovljava pravo deteta na nezavisno zastupanje u slučajevima kolizije interesa deteta i zakonskog zastupnika deteta. Jasno je da je ovo značajno zbog situacije što su vrlo često deca, nažalost, zlostavljana baš od strane svojih zastupnika.
Sledeći vrlo značajan zakon na ovom polju je zakon o zdravstvenoj zaštiti, kojim je garantovano pravo svakog pacijenta da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanja najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Na taj način prvi put dete pacijent ima garantovano pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost svoje ličnosti, kao i na uvažavanju njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
Htela sam da spomenem i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode neke strože kazne za privredni prestup osnivača glasila kada je neprilagođen deci. Ima više primera.
Da nekako sumiram, kolosek borbe za dečija prava i protiv svih mogućih oblika zlostavljanja dece je definisan akcionim planom zaštite dece. Jedan od osnovnih ciljeva plana akcije za decu je zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
U okviru aktivnosti na tom planu, koordinacija Saveta za prava deteta, uz podršku više spomenutog UNICEF-a i pet relevantnih ministarstava naše vlade u resorima socijalne zaštite, obrazovno-vaspitni sistem, sistem zdravstvene zaštite, policije i pravosuđa, kontinuirano se sprovode aktivnosti o zaštiti dece.
Moramo spomenuti i radnu grupu za pravo deteta Skupštine Srbije, koju vodi predsednica Slavica Đukić-Dejanović i čiji su članovi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo aktivni na ovom polju.
Uočeni problemi u sistemu zaštite dece od prodaje, iskorišćavanja, pornografije i prostitucije su, između ostalog, nizak nivo svesti građana o ovom problemu, a posebno dece, o problemu trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji, nedovoljno razvijen nacionalni sistem zaštite dece od ovih opasnosti, nerazvijen informativni sistem za prikupljanje podataka o ovim problemima, nedovoljna zastupljenost teme trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji u redovnom školskom programu osnovnih i srednjih škola.
Nadam se da ćemo u budućnosti u saradnji sa raznim nevladinim organizacijama i sa Vladom uspeti da bar uvedemo zdravstveno obrazovanje u škole ili da nađemo pilot projekat koji će raditi na raznim pitanjima, između ostalog i informisati decu o opasnostima koje su oko njih.
Rezultati raznih istraživanja pokazuju, na svu sreću, da deca ipak imaju neke osnovne, mada nedovoljne, informacije o eksploataciji i o pojavnim oblicima eksploatacije. Međutim, ono što se vidi iz ovih istraživanja i što je poražavajuće jeste da deca nemaju poverenje da država može da im pruži zaštitu i nisu uopšte upoznati sa mehanizmima zaštite.
Veliki problem predstavlja i činjenica da su im mediji i vršnjaci osnovni izvor informacija, što sa jedne strane pokazuje da država možda do sada nije dovoljno učinila da se neophodne informacije učine dostupnim deci na njima adekvatan način, a s druge strane ukazuje da bi preventivne programe trebalo organizovati putem interaktivne vršnjačke edukacije jer se deca osećaju slobodnijom da o navedenim pojavama i problemima razgovaraju sa njima vrlo bliskim vršnjacima.
Suština posebne krivično-pravne zaštite dece temelji se pre svega na društvenoj potrebi, zajedničkoj potrebi svih nas radi efikasnijeg reagovanja na ugrožavanje i povređivanje lica najmlađih starosnih kategorija, odnosno na činjenici da su ova lica u mnogim situacijama zbog specifičnog uzrasnog i psihofizičkog razvoja mnogo više ugrožena nego veliki, punoletna lica.
Ono što bih želela da naglasim na kraju, to je da sa poslednjim izmenama krivičnog zakonodavstva avgusta 2009. godine za krivično delo trgovine ljudima se ustanovljava mogućnost ublažavanja kazne i ispod zakonskog minimuma, što je vrlo značajno.
Stoga poslanički klub Manjina i SVM će podržati u danu za glasanje ratifikacije, potvrđivanje svih ovih dokumenata. Nadam se da ćemo bar oko Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja imati opšti konsenzus. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, uvaženi saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ova današnja rasprava u načelu, zapravo objedinjena rasprava o nekoliko tačaka dnevnog reda, dozvolite mi da se u svom izlaganju ispred Poslaničke grupe manjina i SVM više osvrnem na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Nažalost, na samom početku svog izlaganja moram da izrazim svoje veliko lično žaljenje što resorni ministar, gospodin Ljajić, nije prisutan, s obzirom na određena pitanja, odnosno sugestije, predloge koje ću imati u svom govoru.
Najpre bih želela da krenem od toga – šta je na polju ravnopravnosti polova ili rodne ravnopravnosti, kako to mi žene, koje se bavimo ovim pitanjem, volimo da naglasimo, desilo u proteklih nekoliko meseci, odnosno godina?
Zašto pričamo o rodnoj ravnopravnosti? Zato što smo po polu očigledno različiti. Prirodom date polne, odnosno biološke karakteristike pokazuju da žene mogu da rađaju decu, a muškarci ne mogu.
Prošla godina je bila vrlo plodna na ovom polju rodne ravnopravnosti i ono ne znači da treba da izjednačimo muškarce i žene. Ravnopravnost označava da treba da damo jednake mogućnosti muškarcima i ženama, da oni na raznim poljima imaju jednake šanse za neko svoje potvrđivanje.
Neophodno je unaprediti ravnopravnost žena, da se vratim konkretno na Konvenciju o kojoj danas govorimo, ravnopravnost žena u radnoj snazi kao zdravlje i bezbednost kako žena, tako i deteta. Neophodan je razvoj materinstva u domaćem pravu i konkretnoj praksi.
Lista međunarodnih dokumenata koja se odnosi na ova polja, kako rodne ravnopravnosti, tako i polja materinstva, veoma je široka. Izneću svega nekoliko. Doneta je pre više od 50, 60 godina Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Saveta Evrope. Doneta je i Konvencija UN o ukidanju svih oblika diskriminacije žena. Doneta je Konvencija UN o pravima deteta itd.
Kao što sam spomenula, prošla godina je za našu zemlju, Republiku Srbiju, bila aktuelna na ovom pitanju, pošto je donet zakon, a već početkom prošle godine, u februaru, doneta je Strategija o poboljšanju položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, a ono što je možda još značajnije, već 2008. godine je doneta Strategija o podsticanju rađanja.
Moram ponovo da iznesem svoj lični stav da mi se ne sviđa što se konstantno donose razne strategije, akcioni planovi, a na samom terenu građani i građanke to ne osećaju, zato što je bez obzira na sve ove, kako međunarodne, tako i domaće, vrlo značajne dokumente, realna tužna slika Srbije danas da je dece sve manje, da je broj abortusa u našoj zemlji vrlo visok.
Prošle godine je bio skoro oko 150.000, da se žene, naročito žene koje su obrazovanije, sve kasnije i sve teže odlučuju na to da imaju decu, da mnoge žene moraju da biraju između razvitka svoje profesionalne karijere i porodičnih obaveza.
Realna situacija je da nam nacija stari, da nam nacija polako nestaje, da se zatvaraju određene škole, da je kako zbog finansijske krize, tako i zbog nedostatka dece, čiji se broj očigledno smanjuje, neophodno određena odeljenja spojiti.
Kako možemo da rešimo ove probleme? Najpre moramo da uzmemo u obzir okolnosti zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita najpre trudnoće, koja je zajednička obaveza kako države Republike Srbije, tako i celog društva. Smatram da na ovom pitanju treba da radimo zajednički.
Potrebno je adekvatnije, na više odgovarajući način, regulisati nekoliko pitanja. Prvo pitanje koje je vrlo goruće je pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta. Smatram da je ovo suština zaštite materinstva.
Konvencija o čijem potvrđivanju treba danas da razgovaramo i koju ćemo potvrditi za nekoliko dana kada dođe do dana za glasanje, Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva obezbeđuje da novčana naknada trudnicama bude na nivou koji obezbeđuje da žena može da osigura sebi i svom detetu odgovarajuće zdravstvene uslove i pogodan životni standard.
Ovo zvuči veoma uopšteno, ali ono što je konkretno naglašeno u Konvenciji, što smatram vrlo značajnim i oko čega imam određeno pitanje ili sugestiju, jeste da iznos tih naknada ne bi trebalo da bude manji od dve trećine ženine ranije i osigurane naknade, ne bi trebalo da bude manji, minimum bi bio 66%, recimo, ako pričamo o dve trećine. Svi znamo da je u Srbiji trenutna situacija da je to 60%. Jedino je u Beogradu 100%.
Ovde želim da naglasim konkretan problem na kojem se svi mi, kako žene, poslanici, predstavnici Vlade itd, treba da radimo zajednički. Situacija u Beogradu je takva da trudnice dobijaju 100%. Želela bih da pohvalim i primer Jagodine, gde nezaposlene trudnice dobijaju 10.000 mesečno kao naknadu.
Trebalo bi u svim lokalnim samoupravama, kako u Vojvodini tako i u Srbiji, da rešimo ovaj problem i da zaista odgovarajuća materijalna sredstva tim ženama budu svakako viša.
Druga konkretna stvar je pravo na dojenje, odnosno probaću da se polako u svom izlaganju vratim na najveći problem žena koje se obavezuju da imaju dete. To je, najpre, diskriminacija na poslu. One mogu da izgube posao čim se sazna da su one trudne i vrlo im je teško posle izvesnog vremena provedenog kod kuće sa detetom da se vrate na svoje radno mesto.
Konvencija o kojoj razgovaramo predlaže pravo na dojenje deteta nakon povratka na posao i smatram da je ovaj deo veoma važan, deo zaštite materinstva i od velike je koristi kako za zdravlje majke, tako i za zdravlje njenog deteta.
Znamo da je Svetska zdravstvena organizacija predložila, odnosno preporučuje dojenje beba do šest meseci. Tačnije, i nastavak dojenja sa odgovarajućom komplementarnom hranom za bebu do dve godine.
Konvencija broj 183 daje pravo ženama dojiljama na jednu ili više dnevnih pauza ili eventualno skraćeno radno vreme za potrebe dojenja. Konkretan predlog, razgovarajući sa određenim majkama koje su u sličnom trenutačnom problemu, jeste da se obezbedi pauza od dva puta po sat vremena za majke da odu fizički sa svog radnog mesta kući da podoje bebu i da se vrate. Kada bi one čak i radile sa punim radnom vremenom, u toku dana, dva puta po sat vremena je dovoljno. Naravno, predlog je da se ova pauza za dojenje računa kao redovno radno vreme i da se plaća u skladu sa tim.
Sledeći značajan problem na koji bih malo više obratila pažnju je garancija za trudne žene i žene nakon porođaja, da nikako neće izgubiti posao zbog trudnoće. Ovo je osnovna komponenta zaštite materinstva. Pravo da se žena vrati na isti posao ili bar na odgovarajuće radno mesto sa istom platom posle porođaja predstavlja veoma važan deo njihove zaštite.
Naglasila bih ovde mogućnost, koja je vrlo realna ako razmišljamo o situacijama u praksi, kako to izgleda kada je majka kod kuće sa svojim detetom, najviše do godinu dana, odnosno to je obično par meseci, a najviše 11 meseci, i kada se ona odmah vrati na radno mesto, trebalo bi joj se predložiti radni odnos sa nepunim radnim vremenom za ove žene tzv. "part tajm džab".
Naravno, naš aktuelni Zakon o radu predviđa ovu mogućnost, ali bih opet želela da naglasim jedan vrlo aktuelan problem, a to je da ove žene koje su u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom, kada bi bile, jer je u praksi situacija takva da je ovo nemoguće, odnosno postaje besmisleno, baš zbog toga da kada one rade sa nepunim radnim vremenom, porezi iliti doprinosi se plaćaju na puno radno vreme, što ovo čini potpuno besmislenim i beskorisnim i ovo obeshrabruje poslodavce da zapravo ikog prime zbog neisplativosti za njih same na nepuno radno vreme.
Smatram da bi trebalo zajednički Ministarstvo da razmisli o ovom pitanju, pošto to Zakonom o radu nije regulisano i zaista, situacija sa terena koju sam čula sa više strana, smatram da bi ovo trebalo što pre regulisati, ako zaista želimo da radimo na tome da ima što više beba i da se što više žena, i žena karijeristkinja, odluči za važan korak, za jedno, dvoje, troje, možda i više dece.
Ukratko, sumirajući sve ovo što sam do sada iznela, neophodno je obezbediti i osigurati standarde da bi uspešno balansirali između obaveza zaposlenih žena u vezi sa njihovom profesijom, ali i u vezi sa nečim najlepšim što žena može da doživi – materinstvom.
Ono što bih sa političke strane želela još da naglasim je da su i zemlje članice EU, naravno, ratifikovale ovu konvenciju, pa će Republika Srbija potvrđivanjem ove konvencije načiniti još jedan korak ka evropskim integracijama i dokazati da zaista radi na harmonizaciji njenog pravnog sistema sa pravnim sistemom EU.
Republika Srbija je i članica Saveta Evrope. Kao član parlamentarne delegacije Saveta Evrope pridajem veliki značaj tome. Želim da naglasim da je u nekoliko svojih izveštaja Savet Evrope, odnosno sekretarijat koji se bavi baš porodičnim zakonodavstvom, nekoliko puta dao vrlo čvrstu preporuku našoj zemlji da što pre ratifikuju i ovu konvenciju Međunarodne organizacije rada. Meni je drago što ćemo mi to sada učiniti.
Konvencija traži od država članica da preduzmu mere kako bi osigurali da materinstvo ne bude izvor diskriminacije ni u čemu, naročito ne u zapošljavanju koji je neophodan uslov za materijalna sredstva i blagostanje majke, porodice i dece.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, trenutno se na dnevnom redu nalaze tri predloga zakona. To su uglavnom ekonomski zakoni i ja se zahvaljujem gospođi ministarki koja je vrlo stručno, ne toliko detaljno kao što zna to da uradi, ali vrlo dobro objasnila preloge zakona. Sa druge strane, moram da izrazim svoje lično negodovanje zbog toga što je ova sednica zakazana u četvrtak uveče, što narodni poslanici, ne samo opozicije, kojima je gospođa ministarka pričala a na nas nije ni obratila pažnju, nisu imali fizički ni prilike da se detaljno i podrobno upoznaju sa svim predlozima zakona.

Imam jedno pitanje. U uvodnom izlaganju spomenuli ste da se vodila duga javna rasprava o prvom predlogu zakona, o kontroli državne pomoći, i rekli ste da ste odlučili da nećete izmeniti zakon, već da Vlada ima amandmane.

To znači da to nije uključeno u tekst koji mi čitamo i da vi očekujete da ćemo mi za pet dana, kad izguramo brzo ovu sednicu, ja se izvinjavam, jednostavno glasati za te predloge zakona. Morate razmišljati o onima od kojih očekujete podršku u ovoj sali, ali kojih nema u Vladi, koje očigledno ne obaveštavate na vreme.

To nije napad direktno na vas; napad je zbog toga što mislim da nisu samo poslanici opozicije nezadovoljni planiranjem svog života, rada i svojih obaveza, već i poslanici pozicije, od kojih se jednostavno očekuje da sede u ovoj sali, da ćute, da rade i noću i danju.

S druge strane, nije meni problem da sedim ovde do 22 časa, razmislite realno, danas smo govorili o vrlo važnom zakonu, o Predlogu zakona o zaštiti konkurencije. Novinari prenose ono što se dešava do 16.00 časova. To što ćemo noćas raditi niko neće pratiti. Pitanje je da li će biti prenosa zbog određene utakmice, što je mnogo bitnije. Sutra ćemo preći na Predlog zakona o udruženjima, svi će pričati o tome; niko u Srbiji neće znati, iz dnevne štampe neće moći da se pročita šta smo radili večeras. Vi ste to divno obrazložili. Možda će neko čuti za to, ali ne verujem da popodne, sada neko gleda sednicu.

Odlično je što je rad parlamenta javan, ali smatram da ovakav način rada nije adekvatan, bez obzira na to što želimo u EU i žurimo u EU, ali ni sami poslanici, ni javnost nije imala dovoljno vremena da se upozna šta mi to tako ubrzano radimo.

Planirala sam da u svom izlaganju izložim neke stvari koje ste jako lepo objasnili i zbog čega ćemo u danu za glasanje podržati ove predloge zakona, pa ću, ako mi dozvolite, posle ove kratke političke digresije nastaviti.

Kao što smo čuli, Predlog zakona o kontroli državne pomoći reguliše, kao što sam njegov naziv kaže, kontrolu državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu i podsticanja privrednog razvoja naše zemlje. Kao što smo se obavestili iz ovog vrlo kratkog predloga zakona, osnovna uloga instituta kontrole državne pomoći je da spreči narušavanje konkurencije i narušavanje slobodne trgovine u Republici Srbiji.

Prema ovom predlogu, koji će, kao što sam spomenula, podržati poslanici SVM i Poslaničkog kluba manjina, određuje se državna pomoć koja je to i koja to može da bude, što je malo nejasno, ali značajno je, i smatramo da je to dobro u zakonskom tekstu, da je državna pomoć socijalnog karaktera i da zapravo pomaže individualnim potrošačima bez bilo kakve diskriminacije. S druge strane, to je pomoć koja će biti dodeljena radi otklanjanja štete prouzrokovane raznim prirodnim katastrofama, nepogodama i nekim drugim vanrednim situacijama.

S druge strane, malo je nejasno objašnjeno da državna pomoć može da bude, a ne mora. Kada u zakonskom tekstu stoji da može, a ne mora, svi znamo da je to vrlo slaba odredba. S druge strane, to su jako dobri predlozi. Državna pomoć može da bude dozvoljena, kao što smo čuli u uvodnom izlaganju, radi unapređenja ekonomskog razvoja područja sa relativno niskim standardom i ako je to povezano sa visokom stopom nezaposlenosti. To bi trebalo da bude državna pomoć radi otklanjanja ozbiljnog poremećaja u privredi naše zemlje ili izvođenja određenog projekta od posebnog značaja za nju, kao i za unapređenje razvoja određenih privrednih delatnosti ili određenih privrednih područja.

Kada govorimo o izuzetno nerazvijenim područjima naše zemlje, nadamo se da opet nećemo pasti u problem sa razvijenim severom i nerazvijenim jugom i da ovaj predlog zakona neće opet pomoći samo jug, a zaboraviti na Vojvodinu, jer mi se čini da je dosta centralistički napisan.

Ono što se još predlaže jeste državna pomoć za unapređenje zaštite i očuvanja kulturnog nasleđa, što je izuzetno dobro. Mi iz Poslaničkog kluba manjina se nadamo da kada govorimo o kulturnom nasleđu i o kulturi ove zemlje nećemo zaboraviti i pripadnike nacionalnih manjina, kao što se to desilo prilikom pisanja predloga zakona o kulturi, gde su oni skoro izostavljeni.

Kao što znamo, donošenje ovog zakona je zaista neophodno sa stanovišta ekonomičnijeg i efikasnijeg raspolaganja tim sredstvima koja imamo, odnosno adekvatne dodele ovih sredstava tamo gde su ona zaista najpotrebnija. Naravno, donošenje ovog zakona je obaveza Republike Srbije, jedan od bitnih preduslova koji moraju biti ispunjeni za sticanje nekog statusa kandidata za članstvo za EU, a potom statusa zemlje članice EU, za šta se svakako SVM zalaže.

Drugi predlog zakona koji se nalazi na dnevnom redu su predložene izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, koji se zaista primenjuje od juna 2006. godine.

U obrazloženju Predloga zakona mogli smo da pročitamo da su ove izmene i dopune nastale kao rezultat višemesečnih analiza realne situacije na finansijskom tržištu. Predložene izmene su rešenja za određene konkretne probleme sa kojima se investicioni fondovi suočavaju.

Cilj donošenja ovog zakona, i razlog zbog koga će poslanici poslaničkog kluba kojem pripadam glasati za njega, jeste da se u uslovima svetske finansijske krize obezbedi stabilnije i sigurnije poslovanje investicionih fondova.

Zbog činjenice da u uslovima velike ekonomske krize zaista pada poverenje investitora u tržište kapitala dolazi do velikog odliva članova fondova, pa je zaista bilo neophodno rešenje da se tim članovima fonda omogući da kupovinom investicionih jedinica mogu steći i do 20% neto vrednosti imovine, kao što je to ministar predložila.

Svi smo svedoci poslednjih nekoliko meseci da se karakteristike ove krize koja je zadesila ceo svet, a veoma jako i našu zemlju, priznali to neki ili ne, ogledaju u ogromnom padu prometa trgovanja na berzi, urušavanju vrednosti akcija, padu vrednosti akcija, padu vrednosti imovine i samih fondova, gubitku poverenja učesnika na tržištu i nedostatku finansijskih instrumenata i veoma velikom, povećanom riziku ulaganja.

Ova kriza je u našoj zemlji naročito uticala na poslovanje investicionih fondova, čija vrednost imovine je u konstantnom padu, što je vrlo negativno i zbog čega je došlo do gašenja određenih fondova.

Zbog svega prethodno navedenog smatramo da je zaista neophodno usvojiti hitne mere za zaustavljanje negativnih efekata krize na poslovanje fondova, ako se uopšte može govoriti o zaustavljanju, ili bar ublažavanje tih negativnih efekata i stvaranje kakvih-takvih uslova za stabilniji budući razvoj. Treći predlog zakona koji se nalazi na dnevnom redu je novi zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Njegovo donošenje je neophodno zbog toga što postojeći zakon, odnosno zakon koji je još uvek važeći, ne sadrži celovita rešenja u ovoj oblasti kojima bi se obezbedilo funkcionisanje obaveznog osiguranja u saobraćaju.

Mi iz PGM i SVM smatramo da je vrlo važno podizanje kvaliteta obavljanja delatnosti obaveznog osiguranja, a sve zbog zaštite lica koja su oštećena u saobraćaju. Verujem da se svi slažemo da je prirodno što treba da postoji obaveza vlasnika prevoznog sredstva da zaključi ugovor o obaveznom socijalnom osiguranju, to je nekako logično, kao i da postoji obaveza vozača da za vreme vožnje tog prevoznog sredstva ima zaključenu polisu osiguranja, ali i obaveza vlasnika prevoznih sredstava koja služe za prevoz putnika u javnom prevozu da zaključi ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnih slučajeva.

Samo bih kratko, u dve rečenice, rekla da se lično zalažem za to i naročito bih pozdravila odredbe u ovom predlogu zakona prema kojima svako osigurano lice gubi pravo iz osiguranja u slučajevima nesavesnog upravljanja vozilom, odnosno u slučajevima upravljanja vozilom pod okolnostima koje umanjuju njegove (ili njene) osobine kao vozača. Nadam se da ćemo time doprineti da se smanji broj neodgovornih vozača koji pod dejstvom alkohola ili drugih neželjenih supstanci prete svima nama na ulicama.

Kao što je to ministarka u uvodnom delu navela, ovim predlogom zakona predlaže se osnivanje garantnog fonda, čime će se obezbediti efikasnija ekonomska zaštita putnika i trećih oštećenih lica u nezgodama u slučajevima kada je ta šteta pričinjena upotrebom neosiguranog vozila ili nepoznatog prevoznog sredstva; obezbediće se i njihova zaštita od štete prouzrokovane upotrebom prevoznog sredstva, za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak.

Zbog svega navedenog mi ćemo biti tu i u danu za glasanje podržati ove predloge, ali vas iskreno molim da nas poslanike, kao dokaz da poštujete dostojanstvo ovog doma, ali i sve saradnike koji vam pomažu, informišete na vreme i da se zaista pridržavamo dogovora. I, ako možete, odgovorite mi što se tiče tih amandmana; zaista ih nismo videli i nije mi bilo jasno. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, predstavnici Ministarstva, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u svega nekoliko rečenica iznesem stavove Poslaničkog kluba manjina i SVM vezano za ove zakone, pošto u raspravi u načelu nismo to stigli, jer je rasprava zaista bila u kasnim časovima. Ni SVM, ni ostali poslanici Poslaničke grupe manjina nemamo amandmane na ovaj predlog zakona, što znači da ćemo glasati, da ćemo ga podržati u danu za glasanje. Ali, želela bih zaista samo ukratko da obrazložim zašto to činimo.
Suština donošenja ovog zakona je da su svi proizvođači dužni da na tržište stavljaju isključivo bezbedne proizvode, znači, po svakoj osnovi. Prema ovom zakonu je zabranjeno proizvoditi, ali isto tako i uvoziti, odnosno izvoziti ili na bilo koji drugi način distribuirati, stavljati na tržište proizvode koji se nazivaju tzv. obmanjujućim.
To bi značilo da svi proizvodi na tržištu treba da budu označeni na odgovarajući način, jasnim, vrlo razumljivim objašnjenjima za sve o rizicima koje ti proizvodi imaju u sebi. Svakako podržavamo ovo označavanje i nadamo se da će u budućnosti biti bolje, kao što smo spomenuli i u raspravi o Predlogu zakona o biocidnim proizvodima.
Osnovni razlog zašto mi danas pričamo o ovom zakonu i zašto je potrebno u Srbiji doneti zakon o opštoj bezbednosti proizvoda jeste obezbeđenje visokog nivoa zaštite i bezbednosti, najpre, fizičkih lica i ljudi, a naravno, i svih ostalih koji koriste razne proizvode u svojoj delatnosti.
Međutim, samo donošenje ovog zakona, samo po sebi, nije dovoljno. Neophodno je dodatno doneti i odgovarajuće tehničke propise, na način i u skladu sa zakonom koji uređuje razne tehničke zahteve za proizvode i ocenjivanje sa propisanim standardima, odnosno zahtevima bezbednosti proizvoda. Baš zbog toga što je ovo princip uređenja ove oblasti u svim državama članicama EU.
Naša zemlja, RS, ima razne obaveze i samim potpisivanjem SSP, njegovom ratifikacijom se zahteva od svih država koje ga zaključuju sa EU, da se u prvom trenutku, odnosno u prvoj fazi harmonizacije njenog zakonodavstva, najpre fokusira na osnovne stvari što se tiče ekonomije i trgovine, a to su zaštita potrošača, standardizacija, doneli smo Zakon o standardizaciji i, naravno, za ocenjivanje usaglašenosti svih proizvoda koji će se naći na tržištu.
Donošenjem ovog zakona, zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, u pravnom sistemu naše zemlje konačno će se ukloniti određene pravne praznine koje postoje, nažalost, kao što smo čuli od koleginice, u pogledu bezbednosti proizvoda. S obzirom da, pošto ga donesemo, ovaj zakon treba da se primeni na sve proizvode čija bezbednost nije do sada regulisana nikakvim propisima. Pozitivni efekti, kao što sam spomenula, ovog zakona se odnose..
(Predsednik: Kolege poslanici, molim vas da budete malo tiše, da bih mogla da pratim ovoga što koleginica priča. Izvolite.)
Zahvaljujem se predsednici na intervenciji i nadam se da će se i kolege umiriti.
Znači, pozitivni efekti ovog zakona će se, kao što sam spomenula, prvenstveno odnositi na sama fizička lica odnosno na potrošače, ali i druge privredne subjekte i ostale pravna lica koja koriste razne vrste proizvoda u obavljanju svojih delatnosti.
Dve stvari koje su najznačajnije, zašto će poslanici SVM i Poslaničkog kluba manjina glasati za ovaj zakon su, da će, primena ovog zakona uticati na sprečavanje nelojalne konkurencije, jer će se za svakog proizvođača i za sve distributere uspostaviti konačno jednaka, jasna pravila u pogledu proizvodnje i distribucije isključivo bezbednih proizvoda, bez ikakvih rizika.
Preduzimanje aktivnosti mera i kazni koje su predložene u ovom zakonskom tekstu eliminisaće sa tržišta svi oni proizvođači ili distributeri, a naročito proizvođači, koji su vrlo svesno, ali nažalost, na uštrb bezbednosti proizvoda, smanjivali cene i time nelojalno konkurisali onim ostalim proizvođačima koji su vodili računa o bezbednosti proizvođača i drugih korisnika.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi, pošto sam bila ovlašćena kada je u načelu trebalo da govorimo o ova dva predloga zakona, da u nekoliko rečenica iznesem stav Poslaničke grupe manjina i poslanika SVM o Predlogu zakona o elektronskom trgovanju.
Mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Nismo predložili amandmane, ali smatram da je značajno naglasiti pozitivne aspekte ovog zakona, jer obično kod rasprave u pojedinostima čujemo samo negativne.
Kao što znamo, ovim predlogom zakona se najviše reguliše komercijalna poruka, odnosno ono što je mnogo bitno, pravila zaključenja ugovora u elektronskoj formi i slični problemi u tematici kao što je elektronska trgovina i elektronsko poslovanje. Smatram, a i svi mi znamo, da je danas, zadnjih godina, ali sada već definitivno raste i sve je rasprostranjenija prodaje reklamiranja putem interneta, pa ni mi ne smemo dozvoliti sebi da se izgubimo u ovom svetu.
Ugovori, bez obzira na to da se mi u ovoj zemlji držimo strogo papirne forme, mogu se zaključivati i elektronskim putem, u elektronskoj formi. Velika je debata u javnosti, to pričam iz ličnog primera, pošto sam na fakultetu u Subotici išla na smer poslovni informacioni sistemi, pa su me zvali profesori, asistenti, kada će se konačno regulisati i ova oblast.
Prema ovom zakonskom tekstu pretpostavka punovažnosti i nastanak ugovora zahteva potpis lica. Kada se zahteva potpis lica tada, prema ovom predlogu zakona, ovo će zadovoljiti elektronski potpis. Elektronska poruka koja je kvalifikovana elektronskim potpisom u skladu sa zakonom koji je donet o elektronskom potpisu.
U raspravi u načelu je nekoliko poslanika reklo da treba da idemo dalje od donošenja zakonskih propisa, znači sama elektronska trgovina i elektronski potpis nije dovoljan nego se treba bazirati na celokupno elektronsko poslovanje.
Kao što sam spomenula, globalizacija i razvoj novih tehnologija su uticale svuda, pa evo i kod nas, na stvaranje novih uslova poslovanja. Toliko spominjan i neophodan industrijski privredni rast je moguć jedino ako ostanemo u središtu dešavanja globalnih i informatičkih elektronskih zbivanja.
Elektronsko poslovanje, eto i u samom govoru se baziram ne samo na elektronskoj trgovini nego generalno na elektronsko poslovanje, kao što svi znamo, otvara mogućnost novom vidu komuniciranja sa potrošačima, ali i konkurencijom, i samim tim stvara mogućnost da budemo konkurentni, što mi iz Poslaničkog kluba manjina i SVM smatramo izuzetno bitnim i pozitivnim.
Elektronsko poslovanje je način poslovanja koji obuhvata više komercijalnih transakcija koje se u celini ili delimično vrše elektronskim putem.
Ono ne obuhvata samo trgovinu, već i oglašavanje, promociju, prodajne aktivnosti, nabavku, isporuku itd.
Donošenjem zakona o elektronskoj trgovini, o kojem trenutno raspravljamo, konačno će se popuniti, eto opet, pravna praznina, odnosno postojaće pravni osnov za izjednačavanje elektronskih oblika poslovanja sa do sada jedino mogućim klasičnim.
Elektronska trgovina omogućava mnoga poboljšanja, kao što su na ovaj način brže pronalaženje najpovoljnijeg ponuđača, pristupačne poslovne transakcije vezane i za marketing i za proizvodnju, transport itd.
Ovim načinom trgovine, pa i poslovanja, stvoriće se vrlo povoljne nove mogućnosti, a time se stvoriti uslovi za povećanje produktivnosti i smanjenje troškova, što su, složićemo se svi, osnovni ekonomski ciljevi naše zemlje.
Hvala na pažnji.