Zahvaljujem.
Uvaženo predsedništvo, potpredsednice i članovi Vlade, kao što sam naglasila u ovom obraćanju ću kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM ovom prilikom da se baziram na izmene i dopune zakona o kulturi.
Naime, nakon 12 godina, koliko je na snazi trenutno aktuelni Zakon o kulturi, zaista se ukazala potreba da se jedan deo odredbi upodobi sa realnim životnim problemima i da se izmenama i dopunama Zakona o kulturi pojednostave određene procedure kako bi se one učinile efikasnijim.
Predložene izmene i dopune zakona o kulturi imaju za cilj jačanje saradnje, kao što smo to čuli, različitih aktera kulturnih politika i unapređenje efikasnosti, kontrole i procedura. Međutim, poslanička grupa SVM, kao suštinu predloženih izmena koje se danas nalaze pred nama vidi razvijanje demokratske političke kulture, koja zaista promoviše različitost, poverenje, međusobno poverenje, jača osećaje zajedništva. Poverenje i zajedništvo predstavljaju temelj društvene integracije.
Poslanička grupa SVM je stava da u procesu društvene integracije spomenuti Nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da imaju ključnu i izuzetno značajnu ulogu budući da su na osnovu nadležnosti utvrđenih zakonom, sad bih citirala definiciju – Nacionalni saveti nacionalnih manjina su posvećeni očuvanju, unapređenju i razvoju kulturne posebnosti i očuvanju nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Mi ga zovemo kolokvijalno krovnim zakonom, ali Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina određuje nacionalnu manjinu kao po brojnosti dovoljno reprezentativnu grupu koja je u trajnoj ili u čvrstoj vezi sa teritorijom države i poseduje obeležja kao što su jezik, kultura, nacionalna i etnička pripadnost, poreklo i veroispovest, po kojima se razlikuje od većine stanovništva i čiji pripadnici se odlikuju brigom da zajedno održavaju svoj zajednički identitet, uključujući kulturu, tradiciju, jezik ili religiju.
Upravo zbog toga je zadatak nacionalnih saveta nacionalnih manjina da se staraju o sprovođenju prava na kulturnu autonomiju i da kroz, kako kroz društveni dijalog, tako i kroz konsultacije sa predstavnicima Vlasti, kako na nacionalnom, tako i na pokrajinskom i lokalnom nivou, jednostavno nacionalni saveti i svi mi zajedno pronalazimo najbolja moguća rešenja i modele integracije kako bi se zakonom garantovana prava nacionalnim manjinama zaista i ispoštovala i primenjivala, jer uvek čujemo od svih da je zakonodavni okvir od Ustava preko raznih zakona dobar, što se tiče prava nacionalnih manjina, a da nekad treba još da radimo na implementaciji iliti primeni tih zakona.
Stav je poslaničke grupe SVM da je jedan broj predloženih izmena i dopuna Zakona o kulturi koji se nalaze pred nama ide za tim da se pronađu bolja rešenja kako bi se zaista i ostvarila uloga nacionalnih saveta u delu koji se tiče promocije demokratske političke kulture.
Kao što sam spomenula poverenja i zajedništva, to su odredbe koje se tiču, kao što smo to čuli od uvažene ministarke, efikasnosti upravo Nacionalnog saveta za kulturu, unapređenju saradnje osnivača i upravnih odbora ustanova kulture u proceduri raspisivanja i sprovođenja javnih konkursa za izbor direktora, na primer, kao i ujednačavanje efikasnosti funkcionisanja ovde spomenutih upravnih i nadzornih odbora ustanova kulture.
Upravo preciziranjem uloga nacionalnih saveta nacionalnih manjina u navedenim oblastima institucionalizuje se manjinska politička kultura, povezuju se kulture većinske zajednice i gradi zajednička kulturna baština.
Za poslaničku grupu SVM je od posebnog značaja, ja bih se sada ovde zvanično zahvalila na razumevanju potpredsednici i ministarki što se nije menjala odredba o sastavu Nacionalnog saveta za kulturu Republike Srbije u delu koji se odnosi upravo na broj članova koji predlažu nacionalni saveti nacionalnih manjina. Ostaju dva člana. Mi smo sigurni da će, odnosno nadamo se, ali sa druge strane smo i sigurni da će aktivnosti predstavnika nacionalnih manjina doprineti izgradnji integrativnih kulturnih politika.
Takođe, ono o čemu je govorila i uvažena ministarka u uvodnom izlaganju i što je činjenica da smo pokušali, pa smo zajedno i rešili pitanje broja članova upravnih odbora u svetlu realnih problema koji su se javljali na relaciji upravni odbor i osnivač. Pokušaću to da objasnim, jer zapravo su dve dimenzije problema.
S jedne strane, imamo Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i na osnovu tog zakona nacionalni savet predlaže kako Republici, tako može i AP ili jedinici lokalne samouprave kao osnivaču utvrđivanje statusa ustanove od posebnog značaja javnih ustanova kulture. Znači, postoji ta mogućnost koja je ostala u samom zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, bez obzira što je on delimično menjan i što su određene odredbe tog zakona proglašene protivustavnim.
Problem sa kojim se suočavamo u praksi vidljiv je na primer u određenim slučajevima. Ja bih spomenula možda Gradski muzej „Subotica“, Gradski muzej „Senta“ ili lokalne samouprave veće koje su u Vojvodini, na primer, i bogatije nacionalnim manjinama. U tim slučajevima može da se desi i dešava se da više nacionalnih manjina, recimo, mađarska, bunjevačka, hrvatska, romska, itd. proglase tu lokalnu ustanovu od posebnog značaja i kada bi ostali na tome, kao što je bilo u prvobitnom predlogu, da limitiramo članove upravnog odbora na pet, a po Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina svi ti nacionalni saveti mogu da predlažu člana upravnog odbora, onda bi ispalo da od pet članova upravnog odbora, recimo, četiri budu predstavnici nacionalnih manjina, što nije realno i zbog toga je dobar, posle ću citirati, i ovaj na kraju amandman Vlade koji će postati sastavni deo ovog zakona.
Učešće pripadnika nacionalnih manjina u upravljanju javnih ustanova je osnovni preduslov za delotvorno učešće manjina u vođenju kulturne politike određene teritorije. Nije sporno da se kultura manjina vodi prvenstveno na nivou lokalnih javnih ustanova kulture, dakle ne pričamo mi o nekim velikim ustanovama, već o više njih u određenim lokalima gde su te manjine prisutne. To omogućava jednu jaču vezu sa važnim ustanovama kulture, jer su pripadnici nacionalnih manjina kroz svoje predstavnike u organima upravljanja pravovremeno, dakle na vreme, obavešteni o svemu, o svim projektima, mogućnostima, problemima prilikama, te mogu punopravno iskazati svoj stav u postupku odlučivanja, o svim bitnim pitanjima rada i razvoja ustanove.
S druge strane, ako dalje gledamo Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, nacionalni savet može da inicira, odnosno predloži ponovo Republici, AP ili jedinici lokalne samouprave kao osnivaču ustanove, koja u skladu sa ovim zakonom, Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ustanovljena kao ustanova od posebnog značaja za određenu nacionalnu manjinu, može da predloži, da inicira i delimični prenos osnivački prava.
Preuzimajući osnivačka prava neophodno je, naravno, da se pojača kako uloga, tako i odgovornost samih nacionalnih saveta i to, pre svega, kroz stvaranje pravnog osnova za bližu saradnju upravnih odbora i samih osnivača. Zbog toga naša poslanička grupa SVM svakako pozdravlja odluku Vlade da konačna verzija ovog člana 11. Predloga zakona se potpuno prilagodi realnosti, onome što može da se desi u određenim lokalnim samoupravama i da se precizira, to što smo čuli od potpredsednice Vlade, da upravni odbor ustanove ima pet članova, znači inicijalno, kao što je planirano, da se ograniči, da ne bude više od pet članova, izuzev ovih slučajeva koje sam spomenula, kod kojih će se broj članova upravnog odbora povećavati za po jednog predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina za koje je ta ustanova od posebnog značaja proglasila tu ustanovu od posebnog značaja i bitno je da se spomene i mogućnost više njih za toliko koliko njih ima.
Smatramo da je na ovaj način Vlada Republike Srbije potvrdila da radi na sprovođenju integrativnih kulturnih politika, ističe uvažavanje kako nacionalne, tako i regionalne raznolikosti, uz istovremeno negovanje zajedničkog kulturnog nasleđa, jer očuvanje kulturne posebnosti građana Republike Srbije, pripadnika nacionalnih manjina, podsetila bih sve nas, čini i predmet nekoliko bilateralnih sporazuma o zaštiti nacionalnih manjina najpre sa Mađarskom, Hrvatskom, Rumunijom, ali imamo takav bilateralni sporazum i sa Severnom Makedonijom.
Međutim, da ostvarivanje Ustavom i zakonima zajamčenih prava u dobroj meri zavisi ne samo od države, već i od samih pripadnika nacionalnih manjina i od samih nacionalnih saveta, kojih u Srbiji trenutno imamo 23, možemo videti ako pogledamo, na primer, izveštaj Zaštitnika građana, posebni izveštaj – analiza o stanju u oblasti vršenja javnih ovlašćenja nacionalnih saveta nacionalnih manjina za period od 2014. do 2018. godine, iz kojeg zapravo proizilazi da su nacionalni saveti nacionalnih manjina svoju mrežu ustanova od posebnog značaja neke su ustanovili kasnije, a neki su ustanovili u periodu od 2010. do 2014. godine, što je u potpunosti logično, jer se Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina doneo ovde u avgustu 2009. godine i tada im je prvi put data mogućnost da ustanove ustanove od posebnog značaja. Najpre je mađarski nacionalni savet to uradio u periodu od 2010. do 2014. godine, a kasnije od 2014. do 2018. godine, recimo, tri nacionalna saveti – bošnjački, bunjevački i vlaški.
Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je proglasio ukupno 24 ustanove kulture ustanovama od posebnog značaja, Nacionalni savet makedonske nacionalne manjine jedan, rusinski dva, albanski tri, slovačke deset, dok češki jednu ustanovu i sve to u periodu do 2014. godine.
Sličan trend se uočava kada pogledamo i status kulturnih dobara od posebnog značaja za nacionalnu manjinu u cilju zaštite kako materijalnog, tako i nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Jedan broj nacionalnih saveta je ustanovio kulturna dobra od posebnog značaja čim se ukazala zakonska prilika za to. Kao što smo rekla, od druge polovine 2009. godine, zapravo u periodu od 2010. godine, kako su se formirali i 2014. godine ti procesi su se kod mnogih, na primer u slučaju mađarskog, okončali 2014. godine, te su u periodu od 2014. do 2018. godine ovi nacionalni saveti vršili svoja zakonska ovlašćenja vezana u pogledu ovih kulturnih dobara.
Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je tako, na primer, 2012. godine doneo odluku kojom je utvrdio 140 materijalnih i nematerijalnih kulturnih dobara od posebnog značaja za mađarsku nacionalnu manjinu, dok je, recimo, Nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine, takođe, uživao ova svoja prava data zakonom i 2013. godine doneo odluku o utvrđivanju pokretnih i nepokretnih materijalnih dobara i listu nematerijalno kulturnog nasleđa od posebnog značaja za bošnjačku nacionalnu manjinu.
Verujemo da je važan deo Strategija razvoja kulture. Očekujemo da će Strategija razvoja kulture biti posvećena stvaralaštvu i kulturi manjinskih zajednica, jer je to pitanje značajno za međusobno razumevanje, poštovanje. Razumećemo jedni druge, razumećemo se ako se poznajemo.
Podsetila bih sve nas da je, na primer, u osnovnim školama u Finskoj obavezno učenje Švedskog jezika, da bi jednostavno upoznali bolje švedsku nacionalnu manjinu, koje ima 5% u društvu.
Donošenje ove spomenute Strategije razvoja u Republici Srbiji je jedna od naših obaveza iz Posebnog akcionog plana za manjine i zapravo bi bilo ispunjenje naših obaveza iz poglavlja 23. i sigurni smo da će se u postupak izrade ove strategije uključiti i predstavnici manjinskih zajednica.
Kada sam već kod evropskih integracija, da spomenem i Poglavlje 23 – obrazovanje i kultura. Kao što znamo, to je jedno od poglavlja koje je privremeno zatvoreno. Pokazuje da je kultura zbog svoje specifičnosti nerazdvojni deo brojnih oblasti i stoga zahteva istovremeno praćenje više od 10 pregovaračkih poglavlja.
Tako i na taj način, znači, pošto je kultura vezivno tkivo, vezano za sve i treba pratiti desetak tema, treba ih sve uskladiti, zbog toga smatramo da je isto tako potrebno i značajno što i ovaj zakon, iako su samo izmene i dopune, ali usklađujemo sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Kada pričamo o zajedničkoj kulturnoj baštini, pred nama je još uvek puno posla, jer složićete se da institucionalno kultura manjinskih zajednica je uglavnom prepuštena samim manjinama, samim manjinskim institucijama ili sporadično se inkorporira u pojedine tematske izložbe koje se na primer priređuju u nekim većim muzejima, kao što su Muzej Vojvodine, Narodni muzej u Zrenjaninu, Narodni muzej u Beogradu.
Delimično je učinjen pokušaj predstavljanja zajedničkog suživota različitih manjinskih zajednica sa većinskim stanovništvom određenim izložbama npr. u Vojvodini, kroz studijske izložbe Muzeja Vojvodine, davno, bilo je 2006, 2013. godine takvih izložbi, pod krovnim nazivom „Živeti zajedno“.
Podsećam da su se sedamdesetih godina, sad već prošlog, dvadesetog veka u Vojvodini pojedine sredine izdvojile kao centri očuvanja i širenja kulturnih tradicija. Tako je na primer opštepoznato da je Senta kao centar očuvanja kulture Mađara, Uzdin za kulturu Rumuna, Subotica za kulturu Bunjevaca, Bački Petrovac – kultura Slovaka, Ruski Krstur za kulturu Rusina, Bela Crkva za kulturu Nemaca i Čeha.
To su tradicije koje sve nas, jednostavno, povezuju sa srednjom Evropom. Svi mi znamo živeti zajedno u Vojvodini, vidimo da su nam slični običaji, kultura, verovanja, reči u svakodnevnoj upotrebi, poslovice, pesme, kuhinja i arhitektura.
Spomenula bih nekoliko zanimljivih projekata u okviru evro regiona Dunav-Kriš-Moriš-Tisa koji povezuje više od pet miliona, 5,3 miliona ljudi. Jedan od projekata koji su u županijama Rumunije i Mađarske i naravno AP Vojvodine, jedan od projekata koji realizovala dva muzeja, Muzej Banat iz Rešica i Muzej iz Vršca, je bilo populisanje zajedničkog istorijskog i kulturnog nasleđa rumunskog i srpskog stanovništva koje živi u dolini Karaša i Nere, a najvažniji rezultat je objavljivanje dvojezičnog izdanja rumunsko-sprskog i rumunsko-engleskog u kojem se nalaze brojni rezultati arhitektonskih, etnografskih, etnoloških istraživanja.
Krajem 2013. godine je takođe urađen sličan, mislim ovo je IPA projekat koji je rađen, s jedne strane, Muzej u Subotici, a s druge strane Muzej Skiškuhalaša iz Mađarske. Reč je o putevima kulture koji obuhvataju 45 naselja a projekat prikazuje kulturne vrednosti od baroka do modernizma važne za turizam i povezivanje naselja.
Zaštita autentičnog graditeljskog nasleđa gradova i manje naseljenih mesta u Vojvodini predstavlja izuzetno značajan deo programa Saveza vojvođanskih Mađara. Za nas je očuvanje tradicije i zaštita autentičnog graditeljskog nasleđa bitno, jer tradicionalna vojvođanska arhitektura za nas predstavlja riznicu kolektivne memorije.
Pošto vidim da mi vreme prilično curi, pokušaću vrlo kratko još da spomenem nekoliko stvari. Značajno je da razumemo suosnivače kao nacionalne savete nacionalnih manjina i u slučaju nekih pokrajinskih institucija, recimo Zavoda za kulturu nacionalnih manjina, ali lokalnih institucija.
Da spomenem šta je to nas još obogaćuje i kakve su mogućnosti, šta je to što još imamo. Na nivou lokalnih samouprava lokalne institucije su suosnivači pozorišta, galerija, muzeja zajedno sa nacionalnim savetima. Mađari, samo da izaberem jednu ili dve nacionalne manjine, Mađari u Vojvodini danas imaju tri profesionalna pozorišta – Novosadsko pozorište, Pozorište Kostolanji u Subotici, Senćansko mađarsko kamerno pozorište. Profesionalne scene na mađarskom jeziku su Narodno pozorište Subotica sa dramom na mađarskom, Subotičko dečije pozorište i Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina koje ima lutkarske predstave za decu na mađarskom.
Izdavačkom delatnošću na mađarskom jeziku bavi se osam izdavačkih kuća, kako u Novom Sadu, tako u Subotici i Senti i objavljuje se 10 časopisa za kulturu na mađarskom jeziku i organizuju brojne kulturne manifestacije.
Da pokušam da sumiram. Još jednom bih želela da se zahvalim i pohvalim odgovornost i otvorenost Vlade Republike Srbije, same potpredsednice Vlade i ministarke za kulturu, pa i predsednice Vlade koja je takođe razumela apel, ne samo SVM i nas, već nacionalnih saveta, jer kao što znamo postoji koordinacija svih naših nacionalnih saveta i oni su na sednici nacionalnog saveta, kojima je predsedavala predsednica Vlade Ana Brnabić, izneli pismeno svoje primedbe i jako su srećni i zahvalni što su one ušle u ovaj konačan, odnosno postaće sastavni deo ovog zakona.
Stoga, što se tiče izmena i dopuna Zakona za kulturu, izuzetno značajna usklađenost sa Zakonom o nacionalnim savetima. Mi to svakako podržavamo i glasaćemo za.
Ja sam sa ugla evropskih integracija pohvalila i Zakon o akreditaciji i ostale predloge. O dopingu, o sportu je trebao da priča malo kasnije kolega, ali zbog sednice na kojoj ćemo postavljati pitanja, nisam sigurna da ćemo stići na red, ali u svakom slučaju podržavamo predložene izmene i dopune zakona. Zahvaljujem na pažnji.