Zahvaljujem.
Uvažena potpredsednice, predsedništvo, gospodine ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo to čuli u prethodnim izlaganjima 1834. godine, dakle, pre 187 godina je organizovan prvi popis u tada Kneževini Srbiji.
Kako tada, tako i danas, mi smatramo da je izuzetno bitno obezbeđivanje uporedivih podataka kako bismo imali ideju, znali u kom smeru država treba da ide, u cilju unapređenja, recimo, životnog standarda, obrazovnog nivoa, zaštite ljudskih i manjinskih prava, zaštita životne sredine itd.
Zanimljivo je da tada kada se ovo zapravo zvao „popis ljudstva“ 1834. godine, da je tada prvi put načelno taj popis obuhvatio celokupno stanovništva, a ne samo muške poreske glave što se do tada računalo, pa su zapravo tim popisom učinjeni prvi koraci ka prihvatanju antidiskriminacionih politika, jer je po prvi put tada popisano i žensko stanovništvo, a uvedena je i popisna kategorija drugi.
Pretpostavlja se da se tu upravo odnosilo na pripadnike nacionalnih manjina koji su tada, naravno, bili u obavezi da plaćaju porez, ali ta kategorija drugi, nije podrazumevala posebno naglašavanje etničke pripadnosti.
Kako pre dva veka, tako i danas, uvođenje etničkih popisnih kategorija je od nesumnjivog političkog i društvenog značaja. Ja sam ovde pre dve nedelje kada smo razgovarali o statistici generalno, naglasila i želela bih i danas da u ime poslaničke grupe SVM naglasim, da biti popisan, klasifikovan i brojčano predstavljen, kao pripadnik nacionalne manjine na zvaničnom popisu jedne države, znači sa jedne strane, biti priznat, ali znači i iskazivanje identiteta i zapravo pripadnosti političkoj zajednici.
Za SVM je naravno od strateškog interesa da se izvrši i sprovede popis stanovništva, domaćinstava i stanova, videćemo sada u zavisnosti od situacije da li zapravo 2021. ili možda čak 2022. godine, jer ovo za nas, zapravo što je osnovno predstavlja pravnu urađenu situaciju u kojoj se mogu ostvariti manjinska prava, može se ostvariti slobodno izražavanje nacionalne pripadnosti i potvrditi jezički identitet.
Za nas je rezultat popisa stanovništva, kao što sam o tome i ranije govorila i želela bih danas to još jednom da podvučem i da naglasim, jedan od osnovnih uslova uživanja pojedinih prava i sloboda u zajednici, jer su podaci upravo dobijeni popisom stanovništva važni za sprovođenje zakona i drugih pravnih akata, pre svega, u oblasti ostvarivanja prava pripadnika nacionalnih manjina.
Na primer, tzv. Krovni zakon o nacionalnim manjinama, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina propisuje mere za obezbeđenje pune i efektivne ravnopravnosti između pripadnika nacionalnih manjina i građana koji pripadaju većini, konkretno, a Zakon o državnoj upravi prepoznaje afirmativne mere.
Zakon o državnoj upravi zapravo propisuje da se ograni državne uprave staraju o sprovođenju posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koje su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Odredbe spomenutog tzv. Krovnog zakon ili Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina prepoznaju pravnu relevantnost tri parametra, jedna je nacionalni sastav stanovništva, druga je tzv. odgovarajuća zastupljenost nacionalnih manjina u javnim službama i treća, izuzetno značajna, poznavanje jezika koji se govori na području delovanja državnih organa, znači organa ili službe.
Logički iz svega ovog jednostavno proizilazi da je nužan preduslov za primenu normi postojanja podataka o nacionalnoj strukturi stanovništva na području, nadležnog organa ili službe, o nacionalnoj strukturi zaposlenih u tom organu ili službi, kao i podataka o vrlo značajnim jezičkim kompetencijama zaposlenih u nadležnom organu ili službi.
Druga oblast je službena upotreba jezika i određuje se geografska oblast u kojoj su određeni jezici sredstvo izražavanja određenog broja ljudi, znamo da tu postoji, u zakonu stoji famozni uslov od 15%.
S toga, ponovo, rezultati popisa stanovništva mogu da budu pravni osnov za propisivanje uslova koji su ponovo u vezi sa rezultatima popisa da bi ti građani mogli da uživaju određena prava vezana za službenu upotrebu jezika i pisma.
Naravno da obrada podataka o nacionalnoj pripadnosti uopšte nije jednostavan posao. Pre svega, zato što se mora uzeti u obzir da je izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti slobodno, tj. da konkretnu obradu ovih podataka otežava činjenica da se ovim podacima zapravo priznaje status posebno osetljivih podataka.
Ustav Republike Srbije proklamuje da izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno. Drugi član Ustava kaže da zapravo niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Poštujući upravo ova Ustavna načela o slobodi izražavanja nacionalne pripadnosti, poslanici, ja bih želela ponovo da naglasim i da podsetim sve nas da su tada poslanici SVM, jer nismo imali svoju poslaničku grupu kao danas, znači 2009. godine, kada je Narodna skupština Republike Srbije raspravljala tada o Predlogu zakona o popisu stanovništva domaćinstava i stanova 2011. godine, podnela amandman koji je i prihvaćen i tada uvršćen u Zakon i po tim pravilima je izvršen popis pre deset godina, 2011. godine.
Taj naš amandman se upravo odnosio da se na popisnom obrascu pitanje o nacionalnoj pripadnosti maternjem jeziku da odgovor predviđen za to bude otvorenog tipa, a ne da se svi ubacuju u jednu korpu pod drugi.
Zašto smo insistirali i zašto i danas smatramo da je izuzetno značajan taj sistem, tzv. odgovora otvorenog tipa kada pričamo o nacionalnoj pripadnosti? Upravo da bi se poštovao Ustav. Znači, da bi izražavanje nacionalne pripadnosti bilo slobodno, jer titular ovog prava je pojedinac i to pravo, po svojoj prirodi, svojoj sadržini spada u jednu od osnovnih sloboda ispoljavanja ličnosti.
Moramo naglasiti, što je takođe izuzetno značajno, da najviši pravni akt, Ustav, ovu slobodu ne jemči isključivo kao individualnu. Naprotiv, po svojoj prirodi ova ustavna sloboda se može uživati u zajednici, a pripadnost implicira i određenu kolektivnu dimenziju prava. Za nas su izuzetno značajna kolektivna prava.
Mi smo u poslaničkom klubu stava da informacije o etnicitetu uvek treba da budu zasnovane na slobodnom samodeklarisanju lica, koje je obuhvaćeno popisom da o etničkoj, odnosno svojoj nacionalnoj pripadnosti treba da postoji mogućnost odgovora otvorenog tipa i da zaista oni koji vrše popis, popisivači treba da se suzdrže od bilo kakvog sugerisanja odgovora na to pitanje.
U kontekstu obrade podataka za koje sam spomenula da nije jednostavna, o nacionalnoj pripadnosti se zapravo sukobljavaju dva principa, dva zahteva, zahtev za poštovanje privatnosti i zaštite podataka o ličnosti, sa jedne strane, dok je sa druge strane Zahtev za postojanje objektivnih parametara na osnovu kojih se procenjuje, upravo ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina i njihovo uključivanje u društvo.
Uključivanje pitanja o nacionalnoj pripadnosti u popis stanovništva, sa tim se, zapravo, omogućava praćenje nacionalne strukture stanovništva, što je izuzetno bitan uslov za kreiranje manjinske politike, ali i polazno merilo za procenu takozvane odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u organima javne vlasti.
Pokušaću da iznesem nekoliko primera kako to izgleda u praksi, doduše sa pokrajinskog nivoa. Pokrajinski zaštitnik građana, Ombudsman, recimo 2015. godine, da uporedimo dva istraživanja, sproveo je istraživanje u vezi sa poznavanjem jezika i pisama nacionalnih manjina koji su u ravnopravnoj službenoj upotrebi u organima pokrajinske uprave. Ukrštajući podatke upravo o poznavanju jezika i pisama nacionalnih manjina i o nacionalnoj strukturi zaposlenih u organima pokrajinske uprave i drugim pokrajinskim organizacijama, Pokrajinski ombudsman je 2015. godine došao do zaključaka da su pripadnici mađarske, rumunske, slovačke i hrvatske nacionalne manjine podzastupljeni u pokrajinskim organima uprave u odnosu na procenat njihove zatupljenosti u ukupnom stanovništvu AP Vojvodine.
Značajno je naglasiti da u Republici Srbiji dugi niz godina sada već postoji svest o potrebi većeg uključivanja pripadnika nacionalnih manjina, pa je tako još 2006. godine tadašnja Vlada Republike Srbije donela Zaključak o merama za povećanje učešća pripadnika nacionalnih manjina u organima državne uprave, ali mnogo značajnije od tog zaključka su određeni zakoni. Na primer, propisivanje zakonske obaveze da se u registar zaposlenih unosi podatak o nacionalnoj pripadnosti koji je rezultat između ostalog i zalaganja Saveza vojvođanskih Mađara, ali i signal o jačanju svesti u politici i među političkim strankama o potrebi intenzivnog bavljenja problema nedovoljne zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u organima javne uprave.
Dalje, prema odredbama Zakona o državnim službenicima, o vođenju računa o nacionalnom sastavu stanovništva odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina, postoji obaveza da nacionalni sastav pri zapošljavanju u državne organe u najvećoj mogućoj meri oslikava strukturu stanovništva.
Da se nešto menja na terenu može se videti kada uporedimo dva izveštaja, malopre spomenutog Pokrajinskog zaštitnika građana - Ombudsmana iz 2015. godine i sledećeg izveštaja iz 2018. godine, ponovo na temu poznavanje jezika i pisama nacionalnih manjina koji su u ravnopravnoj službenoj upotrebi u organima pokrajinske uprave.
Podaci o nacionalnoj strukturi zaposlenih su pribavljeni 2018. godine. Pokrajinski ombudsman ih je pribavio od Službe za upravljanje ljudskim kadrovima Pokrajinske vlade i tada su se odnosili na kraj septembra 2018. godine. Tada je Pokrajinski zaštitnik građana došao do zaključka da je zaposlenih koji su srpske nacionalnosti izdan njihove zastupljenosti u ukupnom stanovništvu. Slični su procentu koji se odnose na Rusine i Crnogorce, znači nekoliko procenata iznad njihove zastupljenosti, dok je najveća podzastupljenost još uvek kod zaposlenih mađarske nacionalnosti, zatim Roma, Slovaka, Hrvata i Rumuna.
Kao što je poznato, i ja sam lično ovde više puta govorila o tome, jedan od uslova približavanja Republike Srbije EU, za pristupanje naše zemlje EU je upravo poštovanje manjinskih prava i ta oblast je zaista jedna od izuzetno značajnih, koja je detaljno razrađena u Poglavlju 23. koji se odnosi na osnovna prava, ali u posebnom tzv. manjinskom akcionom planu.
Pitanje proporcionalne zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina, o kojem sada govorim i za koje smatramo da je izuzetno značajno je posebno u Poglavlju 8. tzv. manjinskog akcionog plana, odgovarajuća zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u javnom sektoru, javnim preduzećima. Upravo u ovoj oblasti osnovnih prava koje posebno prati Evropska komisija, pošto se o tome priprema i tzv. „non-paper“, ali i izveštaj Evropske komisije posebno ocenjuje, znači, kada pogledamo šta kažu vezano za situaciju, poslednji zvanični izveštaj, ako ne pričamo o Evropskom parlamentu, već o Evropskoj komisiji, je od 6. oktobra prošle godine, tada je objavljen, i jednostavno se u njemu ponavlja višegodišnja ocena da je u Srbiji zaista uspostavljen zakonski i institucionalni okvir za poštovanje prava pripadnika nacionalnih manjina, ali oni ocenjuju, zaključuju da je potrebno obezbediti njegovo dosledno i efikasno sprovođenje.
Vezano za ovo pitanje, konkretno Izveštaj Evropske Komisije kaže da uprkos zakonskoj obavezi da se etnički sastav stanovništva mora uzeti u obzir. Nacionalne manjine su i dalje, nažalost, podzastupljene u javnoj administraciji.
Savetodavni komitet uz okvirnu Konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope je upravo zbog toga preporučio u nekoliko svojih poslednjih izveštaja, ali recimo da citiramo poslednji – da vlasti u Srbiji treba da preduzmu mere za prikupljanje podataka zbog toga je značajan registar koji sam spomenula o zastupljenosti nacionalnih manjina na svim nivoima javne uprave uz poštovanje međunarodnih standarda o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da se preduzmu energične mere u vezi sa podzastupljenošću nacionalnih manjina u javnoj upravi. Kao što sam spomenula poslednje mišljenje Savetodavnog komiteta o trećem izveštaju Srbije je iz 2019. godine, ali recimo, mišljenja iz 2014. godine takođe kažu da kao jedno od pitanja za hitnu akciju se ističe preduzimanje odlučnih mera u vezi sa pozastupljenošću nacionalnih manjina u javnoj upravi naročito na državnom nivou i nastavak napora da se stvori tzv. multietnička policija.
Ako pogledamo regionalna iskustva, pošto je uvaženi ministar u svom uvodnom izlaganju spomenuo kakva je situacija vezano za sprovođenja popisa u regionu, a pošto sam se ja najviše bavila prikupljanjem podataka o nacionalnoj pripadnosti, znači, ako pogledamo regionalna iskustva vezana za etničke i kulturne karakteristike stanovništva, svi u regionu prikupljaju ove podatke, osim Slovenije, koja je, zapravo, to radila do 2002. godine, a sada više ne. Naravno, svi ostavljaju mogućnost slobodnog izjašnjavanja pojedinca u tom pogledu.
Recimo, u Albaniji je poslednji popis, takođe, bio 2011. godine. Tada su ova pitanja još bila otvorenog tipa, a na sledećem popisu će biti poluotvorenog tipa, što znači da će imati nekakve ponuđene odgovore, pri čemu se u slučaju etno-kulturnih grupa nabrajaju samo one koje su definisane njihovim zakonom o manjinama, ostavljajući, takođe, mogućnost uvođenja slučaja da, recimo, ispitanik sam sebe ne pronalazi u tom navođenju.
U Bosni i Hercegovini se, u skladu sa odredbama zakona, lica obuhvaćena popisom nisu u obavezi da se izjašnjavaju o svojoj nacionalnoj, etničkoj i verskoj pripadnosti, iako sam obrazac za popis, naravno, sadrži podatke o tome.
Pošto etička pripadnost svakako ima subjektivnu dimenziju i zato smatramo da informacija o njoj treba da bude rezultat slobodnog samoizjašnjavanja ispitanika, pojedinca. Upitnici treba da sadrže mogućnost odgovora otvorenog tipa, a popisivači se, još jednom naglašavam, trebaju suzdržavati od toga da navode na odogovr.
Pošto je nekoliko prethodnih govornika pričalo o popisu od pre deset godina i otvoreno se pričalo o tome da su određene nacionalne manjine zaista bojkotovale taj popis, neke uspešnije, neke manje uspešno, ali je činjenica da zbog toga nismo imali potpune podatke, da je čak došlo do nekih otvorenih problema prilikom, recimo, formiranja albanskog nacionalnog saveta, koji se pitao zašto nemaju više članova, zato što je Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina to vezano upravo za brojčano stanje.
Raduje me što su ostali, pa ću i ja u ime Saveza vojvođanskih Mađara da pozovem sve pripadnike nacionalnih manjina da kada do tog popisa dođe, nažalost, ne može u ovom momentu niko da predvidi da li će to zaista biti oktobar ove godine ili možda sledeća, se slobodno izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti i da zaista pripomognu uživanje ljudskih i manjinskih prava.
Zahvaljujem.