Zahvaljujem.
Znači, 30 minuta mi je ostalo od vremena poslaničke grupe. Hvala.
Volela bih samo u ime naše poslaničke grupe da podržim amandman o kojem sada razgovaramo zbog toga jer sam u prethodnom periodu razgovarala sa studentima, kao i sa predstavnicima raznih univerziteta i oni su svi istog mišljenja da bi trebalo da se da neki okvir kod ustanovljavanja broja ispitnih rokova, upravo zbog toga da ne bi došlo do zloupotrebe od strane univerziteta, s jedne strane, a s druge strane je značajno da se daje autonomija univerzitetima u označavanju broja ispitnih rokova. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, volela bih u nekoliko minuta da iznesem stav poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara. Pre svega bih samo jako kratko da se osvrnem na dva predloga zakona koja su kraća sada u ovom slučaju. Znači, to su zakoni o izmenama Zakona o visokom obrazovanju i Predlog zakona o izmeni Zakona osnovnog sistema obrazovanja i vaspitanja, a u preostalom delu vremena ću se osvrnuti detaljnije na Zakon o udžbenicima.
Volela bih da naglasim da će poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara glasati u Danu za glasanje za prihvatanje ovih zakona.
Ono što je bitno da se pogleda ona, možda kratka i neznačajna izmena Zakona o visokom obrazovanju, treba da budemo svesni toga da je ipak izuzetno bitna ta stavka koja će u ovom slučaju dati veću autonomiju visokoškolskim ustanovama. Međutim, kao što sam i više puta već napomenula svaki put kada se radi o prihvaćenom zakonu koji je naizgled dobar ili koji se čini da je dobar, sve će se pokazati u praksi u tome kako se taj zakon bude sproveo. Zbog toga volela bih tu samo da naglasim da bez obzira na to koliko će sa tom autonomijom visokoškolske ustanove živeti, koliko će biti fer prema studentima.
Prema mišljenju nekih studenata možda i ne bi bilo zgoreg da se odredi neki od - do, znači, najmanje četiri ispitna roka ili najviše toliko i toliko ispitna roka. Čisto zbog toga da ne bi bilo tu zloupotrebe te moći od strane visokoškolske ustanove.
Drugi Predlog zakona o izmeni Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je takođe po obimu jedna manja izmena, ali, međutim, takođe značajna izmena. Pošto se u ovom slučaju sad dešava usaglašavanje sa Zakonom o radu i kao u većini slučajeva kada dolazi do izmene nekih zakona u većini slučajeva se radi na izmeni da bi se usaglasio sa nekim drugim zakonom. Tu bih volela da naglasim da smo mi učestvovali u celokupnoj proceduri što se tiče javne rasprave o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i tu smo izneli stav Saveza vojvođanskih Mađara, ne u vezi sa ovom tačkom, sa ovim članom, nego u vezi sa nekim mnogo kritičnijim članovima, odnosno sa članom koji se odnosi upravo na jezik obrazovanja i vaspitanja pripadnika nacionalnih manjina i ja se iskreno nadam da pošto je sad taj zakon malo ostavljen sa strane, takoreći, da će se malo doraditi.
Iskreno se nadam da će naše sugestije koje smo pismeno u sklopu te javne rasprave dostavili ministarstvu, da će se te naše sugestije uvažiti i da će slično ovom periodu što smo čekali na zakon o udžbenicima, a isplatilo se to čekanje, iskreno se nadam da će čekanje na zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja takođe biti veoma dobar za sve nas.
Znači, naš je predlog, naša sugestija jeste da se ne zaboravi na usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije koji daje zajamčeno pravo na obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina, odnosno na usaglašavanje sa ostalim bitnim zakonima za nacionalne manjine, kao što su Zakon o nacionalnim savetima, nacionalnih manjina i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Kada smo već kod Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, volela bih sad da se nadovežem na Zakon o udžbenicima, pošto je prethodni zakon, odnosno trenutno važeći zakon, koji je donesen 2009. godine, zapravo donešen i izglasan u istom danu kao što je i trenutno važeći Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, što je bilo 2009. godine. Pošto onda u to vreme još nije bio izglasan Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, naravno da nije moglo ni da dođe do usaglašavanja ta dva zakona.
Volela bih sada da izuzetno istaknem i naznačim da je tu došlo do izuzetno velike otvorenosti od strane Ministarstva kada smo mi pokušavali da damo sugestije u vezi sa ovim, odnosno sa usaglašavanjem sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Naime, treba da imamo u vidu da je Ustavni sud 2013, odnosno 2014. godine, kada se radila ocena ustavnosti u postupku za utvrđivanje neustavnosti, pod lupom gledao određene članove Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i upravo je član 14, koji govori o odobravanju udžbenika, procenio kao ustavnim. Znači, mi u svakom slučaju, kada se radi o bilo kakvom drugom zakonu koji ima ingerencije za odobravanje udžbenika, moramo da se usaglasimo sa ovim zakonom, odnosno članom 14. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Upravo ću se na ovaj deo Zakona o udžbenicima i osvrnuti u kasnijem izlaganju.
Volela bih još da naglasim da je za Savez vojvođanskih Mađara izuzetno bitno da pratimo i da li određene pokrajinske institucije dobijaju određene ingerencije u Zakonu o udžbenicima, a to su Pokrajinski sekretarijat, odnosno Pokrajinski zavod, baš zbog toga jer u odobravanju udžbenika i oni igraju izuzetno veliku ulogu.
I pored toga što je cilj novog Zakona o udžbenicima pre svega bilo povećanje kvaliteta i dostupnosti udžbenika svim učenicima, tu ima i jako, jako puno dobrih novina koje su izuzetno bitne za pripadnike nacionalnih manjina. Naime, kroz celokupni zakon se provlači i jezik i pismo na kojem se, na primer, udžbenik štampa, odnosno ingerencije nacionalnih saveta nacionalnih manjina su takođe naznačene. Tu bih volela takođe da istaknem da smo sproveli razgovor sa Ministarstvom o našim amandmanima koje smo predali upravo što se tiče odobravanja udžbenika. Svaki put kada se u zakonu označava da se traži pozitivno mišljenje nacionalnog saveta, naša sugestija je bila da se to ispravi na taj način kao što je to i u malopre spomenutom članu 14. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Znači, da se ispravi na prethodnu saglasnost. Ukoliko to bude prihvaćeno od naše strane, onda će u tom slučaju ovaj zakon u potpunosti biti usaglašen sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Volela bih da istaknem neke novine koje se pojavljuju u ovom predlogu zakona. Naime, ako uporedimo Zakon o udžbenicima sa prethodnim, sada trenutno važećim Zakonom o udžbenicima, u obimu se možda i ne primećuju velike razlike. Međutim, u detaljima, u detaljno opisanim stvarima se i te kako vidi izuzetno velika kvalitetna razlika i to u pozitivnom smislu.
Možda smo se malo uplašili čitajući prethodne varijacije nacrta, odnosno Predloga zakona o udžbenicima, kada smo videli da je izvađen termin „niskotiražni udžbenici“, pošto znamo da u tu grupu niskotiražnih udžbenika spadaju udžbenici koji se koriste u srednjim školama, a naročito u srednjim stručnim školama, odnosno udžbenici koje koriste učenici sa posebnim potreba. Treća grupa koja tu spada, to su udžbenici na jezicima nacionalnih manjina. Međutim, moram da kažem, moram da priznam da bez obzira na to što se taj termin „niskotiražni udžbenici“ možda ne pojavljuje u ovom predlogu zakona, ali u suštini svaka odredba koja se odnosi na pomenute tri grupe ovih udžbenika se apsolutno lepo poklapa i vidi se da se uzimaju u obzir i ti udžbenici.
Jedna od interesantnih novina jeste da pored toga što se pojavljuje detaljan opis toga šta je konkretno udžbenik, šta je dodatak, šta su dodatna nastavna pomagala itd, pored toga pojavljuje se i elektronski dodatak kao obavezni činilac udžbeničkog kompleta. Mislim da je izuzetno bitno tu da istaknemo da je i do sada bilo elektronskog dodatka u nekim udžbenicima. Međutim, trebalo bi tu obraditi pažnju i možda to regulisati nekim pravilnicima koji će opisati tačne standarde udžbenika, da ti elektronski dodaci ne budu samo udžbenici u PDF formatu, jer onda to nema smisla. Možda će školska torba biti malo lakša, ali to neće stvoriti taj elektronski učeći okvir koji je potreban da bi učenik i kod kuće mogao da koristi taj elektronski dodatak u svrhu učenja.
Ono što je takođe bitno, jeste da se pojavljuje mnogo detaljnije opisano šta su ti udžbenici sa prilagođenim sadržajem, odnosno formatom. Izuzetno je bitno da je javni izdavač, odnosno Zavod za izdavanje udžbenika bi bio taj kojem će biti naloženo da, ukoliko ne bude prijavljeno, da tako kažem, ukoliko ne bude konkurisalo, izdavač za izdavanje udžbenika sa prilagođenim formatom, odnosno prilagođenim sadržajem ili na jezicima nacionalnih manjina ili za srednje stručne škole, da će praktično javnom izdavaču biti naloženo to, a odredbama zakona, što je takođe izuzetno bitno, a do sada nije baš dobro funkcionisalo, i finansiranje i sufinansiranje izdavanja ovih udžbenika će takođe biti regulisano.
Volela bih još da istaknem da se pojavljuje i lista udžbenika, u koju se uvršćuju svi udžbenici, odnosno pomagala koja su odobrena od strane Ministarstva, odnosno katalog je takođe izuzetno bitna stavka. Tu smo sad malopre čuli od gospodina ministra koja je razlika u odnosu na onu prethodnu varijantu, što znači da će ipak biti malo veći broj, pošto je u prethodnom nacrtu bilo tri po udžbeniku, a sada će biti šest. To je ipak malo veća varijanta za škole da odaberu ono što njima najviše odgovara. Međutim, tu se stavljaju sada u taj katalog i udžbenici na jezicima nacionalnih manjina, što je takođe naša jedna sugestija, da nema potrebe da se kod udžbenika na jezicima nacionalnih manjina gleda koliki procenat učenika koristi taj udžbenik, pošto jednostavno na jezicima nacionalnih manjina i ne može da se očekuje da ima više od tri udžbenika po razredu, odnosno po predmetu.
Takođe bih volela da istaknem da je izuzetno bitna stavka ona koja uređuje cenu udžbenika. Možda će tu sada biti verovatno i polemike oko toga, jer ova odredba neće svakome, naravno, odgovarati. Ono što je bitno za našu poslaničku grupu, jeste da je prihvaćen naš predlog i da je stavljeno u nacrt zakona da udžbenik koji je prevod udžbenika sa srpskog jezika, odnosno koji je prilagođeni oblik, bilo da se radi o formatu ili sadržaju, ne može cena da bude veća od originala koji se objavio i odobrio na srpskom jeziku, što je izuzetno bitno upravo zbog toga je i postoji član koji određuje da ne bi trebalo da dođe do diskriminacije u oblasti korišćenja udžbenika.
Volela bih još samo na kraju da naglasim još jednom da smo izuzetno zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom što se tiče prihvatanja naših sugestija. Naravno, poslanička grupa SVM će glasati za sva tri zakona u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici i poslanice, pred nama su veoma značajni zakoni za koje će poslanička grupe SVM, naravno, glasati za u danu za glasanje.
Volela bih veoma kratko samo da se osvrnem na dva sporazuma o uzajamnom priznavanju ekvivalenciji javnih isprava o završenom obrazovanju koji će potpisati, u stvari, koji je potpisala i prihvatila Vlada Republike Srbije, odnosno Vlada Ruske Federacije i Republike Makedonije.
Ova dva sporazuma su značajna zbog toga jer i činjenica da mi to sada prihvatamo je značajno zbog toga jer su ta dva sporazuma veoma dugo već u proceduri. Naime, Ruska Federacije je pokrenula još 2010, odnosno 2009. godine a Makedonija ja pokrenula još 2010. godine potpisivanje ovog sporazuma.
Volela bih samo da istaknem da, kada je bilo reči ovde u Skupštini o Zakonu o visokom obrazovanju i o priznavanju diploma stečenih u inostranstvu, visoko-školskih diploma stečenih u inostranstvu, onda je bilo reči takođe i o osnivanju ENIC odnosno NARIC centra i to je trebalo u aprilu ove godine da se desi, međutim, to će se tek početi sa radom u oktobru, mada je u aprilu pokrenut ENIC/NARIC centar i osnovan ENIC/NARIC centar.
Pitanje koje se postavlja automatski kada se radi o ova dva sporazuma jeste da li će nostrifikacija odnosno ekvivalencija diploma nakon potpisivanja ovih sporazuma biti brža i jednostavnija u slučaju kada sa državama postoji već taj uzajamni, uzajamno priznavanje, odnosno Sporazum o uzajamnom priznavanju, jer u tom slučaju bi možda trebalo da se razmisli i o tome da bi trebala i Vlada Republike Srbije pokrenuti u nekim slučajevima inicijativu prema državama koje su u okruženju, koje su susedi Republike Srbije, a u kojim državama veoma često naši sugrađani stiču visoko školske diplome, odnosno završavaju obrazovanje.
Zbog toga je, kao što smo to već u više navrata napomenuli, poslanička grupa SVM i stranka SVM, u veoma širokom smislu razmišlja u tom pravcu, odnosno podržava sve inicijative i sve akcije koje stvaraju bolje uslove za život u Srbiji, da bi se zadržali naši građani u našoj državi, odnosno da bi se građani koji su otišli u strane države ili radi studiranja, ili radi zapošljavanja, da se oni vrate u Srbiju. Zbog toga bih, takođe, eventualno razmišljanje u tom pravcu, uzajamno priznavanje sa državama u okruženju takođe bilo od velike važnosti.
Još jednom samo da potvrdim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje potvrditi, odnosno glasati za ove predloge zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i saradnici, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su, kao što je gospodin ministar rekao, dva veoma značajna zakona i ja bih volela prvo da kažem par reči o Zakonu o upotrebi znakovnog jezika.
Značajna stvar je da je danas pred nama ovaj zakon, a još u aprilu 2013. godine je objavljeno u raznim medijima da će se do kraja 2013. godine usvojiti ovaj zakon. Međutim, kao što vidimo, to se prilično odužilo. Značajno je da je ovaj zakon danas pred nama, jer, prema podacima koje vodi Udruženje gluvih i nagluvih na lokalnom nivou, u Srbiji danas ima oko 30.000 gluvih i 100.000 nagluvih. Spektar problema gluvih i nagluvih je prilično širok, ali se i problemi umnožavaju zbog njihove nemogućnosti komunikacije sa sredinom.
Da se podsetimo, 2009. godine pokrenut je pilot projekat koji je sada raširen u celoj Srbiji, a zahvaljujući kome je prve četiri godine otvoreno više od 40 kancelarija za znakovne tumače u lokalnim zajednicama, koji pomažu gluvim osobama da pristupe svemu onome što im je bitno za život. Ovim zakonom se uređuje upotreba znakovnog jezika, pravo na učenje znakovnog jezika, pravo na upotrebu i način upotrebe, usluge tumača za znakovni jezik i mere za podsticanje primene i unapređenje potrebe znakovnog jezika kroz informisanje i obrazovanje na znakovnom jeziku i drugo.
Značajno je da je u članu 4, pri opisivanju prava na upotrebu znakovnog jezika, naznačeno da pored deteta to pravo imaju i roditelji. Naime, do sada se dešavalo da su roditelji dece koja imaju oštećeni sluh savladavala znakovni jezik od svoje dece ili od nastavnika svoje dece, ali to na volonterskoj bazi. Znači, do sada nije postojala takva mreža koja bi i roditelje pomogla u savladavanju znakovnog jezika. Pošto će sada ova stavka biti u zakonu, tj. da pored deteta i roditelj, staratelj može da savlada znakovni jezik, nadamo se da će i finansiranje podučavanja porodice gluve osobe biti takođe ubuduće nekako planirano u budžetu.
Kao što i član 5. sadrži, znakovni jezik se može učiti na dva načina. Jedno je u ustanovama obrazovanja i vaspitanja, u kojima se stiču znanja, sposobnosti i veštine radi sticanja ključnih kompetencija za ostvarivanje mogućnosti za lični, profesionalni i socijalni razvoj i dalje učenje. Može da se uči i u ustanovama u kojima se stiču sposobnosti za upotrebu stečenih znanja, sposobnosti i veština, odnosno stavova neophodnih za obavljanje radnih aktivnosti tumačenja znakovnog jezika i sticanja stručnih kompetencija za obavljanje poslova tumača za znakovni jezik.
Član 6. konkretno opisuje pravo na upotrebu usluge tumača za znakovni jezik, na taj način da gluva osoba koja koristi u komunikaciji znakovni jezik može ostvariti pravo na zakonu zasnovan interes ili izvrši obavezu, ima pravo na upotrebu usluga tumača za znakovni jezik. U postupku pred javnom službom, tj. državnim organom, organom autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave osoba koja koristi znakovni jezik ima pravo da koristi znakovni jezik, a takođe znakovni jezik se može koristiti i u političkom životu, na sastancima i sednicama organa javne vlasti, što pokazuje i član 8.
Pohvalno je da zakon sadrži i upotrebu znakovnog jezika u ustanovama obrazovanja. Naime, član 9. kaže da obrazovno vaspitni rad u ustanovama obrazovanja i vaspitanja, ali i studije na visokoškolskoj ustanovi može da se izvodi na znakovnom jeziku za gluve osobe. U procesu ostvarivanja ovog prava i interresorna komisija ima značajnu ulogu. Naime, to je komisija koja preporučuje da li da se dete školuje u segregovanom ili inkluzivnom okruženju.
Značajno je da gluva osoba, u skladu sa ovim zakonom, član 10, ima pravo da koristi znakovni jezik kod poslodavca u toku zapošljavanja i rada, i to pri obavljanju razgovora za posao, kod zaključivanja i otkazivanja ugovora o radu ili drugog ugovora o radu van radnog odnosa, stručnom osposobljavanju i usavršavanju, volontiranju i drugo. Po bilo kom osnovu, sve dok postoji objektivna potreba za takvom uslugom, a i u svakom slučaju kada se zaposlenima saopštavaju informacije koje bi mogle uticati na proces rada i njihov položaj, što će gluvim osobama omogućiti jednake šanse na tržištu rada.
Tako dolazimo do jednog značajnog pitanja, a to je način upotreba usluge tumača za znakovni jezik. Naime, član 11. opisuje da gluva osoba, da bi koristila uslugu tumača za znakovni jezik, podnosi zahtev Udruženju osoba sa invaliditetom na teritoriji lokalne samouprave i Udruženje pruža uslugu tumačenja ukoliko raspolaže sredstvima za tu uslugu. Ali, ako Udruženje nije u mogućnosti da pruži tu uslugu jer ne raspolaže sredstvima, prosleđuje zahtev savezu udruženja koje se bavi zaštitom gluvih i ukoliko raspolaže sredstvima koja su u skladu sa zakonom namenjena za te svrhe, obezbeđuje upotrebu usluge tumača znakovnog jezika koji obavlja uslugu najbliže teritoriji na kojoj gluva osoba ima prebivalište.
Ostaje otvoreno pitanje – šta se dešava ukoliko ni Udruženje ni Savez nemaju sredstva za tu uslugu? Shodno tome, u članu 12. postoji opcija da se usluga može obezbediti i od strane drugih udruženja koja se bave zaštitom gluvih osoba, u skladu sa svojim ciljevima, odnosno kasnije u skladu sa članom 15. – Savez se obraća ministarstvu koje je nadležno za poslove unapređenja zaštite osoba sa invaliditetom, ne bi li ono obezbedilo razvoj i upotrebe usluge tumača za znakovni jezik u potrebnom obimu.
Ali, u vezi sa ovom odredbom, ali i sa prethodnom, nameće se pitanje u kom vremenskom roku Udruženje, odnosno Savez ima obavezu da obezbedi uslugu, pošto to za sada zakon ne sadrži, odnosno treba da prosledi i ukoliko nije u mogućnosti da obezbedi uslugu, postoji pitanje u kom vremenskom roku i kako ministarstvo treba da obezbedi uslove za upotrebu usluge tumača za znakovni jezik.
U članu 13. nalazimo interesantnu stavku, naime, usluga tumača za znakovni jezik ostvaruje se neposrednim obraćanjem javnoj službi, koja je u obavezi da ovu uslugu obezbedi od strane zaposlenog koji zna znakovni jezik, a ukoliko nema takvog zaposlenog, može obezbediti tumača za znakovni jezik na teret sredstva te službe, ukoliko Udruženje ili Savez ne raspolaže sredstvima za pružanje te usluge.
Tako dolazimo do veoma značajne stavke, naime, član 14. koji uređuje uslugu tumača za znakovni jezik kod poslodavca, obezbeđuju Udruženje ili Savez, opet u zavisnosti od toga da li raspolaže sredstvima u skladu sa zakonom za te namene, ali u svakom slučaju smatramo da je značajno da sredstva za uslugu tumača za znakovni jezik ne obezbeđuje poslodavac, što je dobro, jer se poslodavac ne opterećuje, te se na taj način poslodavci možda i motivišu za odabir gluve osobe pri zapošljavanju, što svakako poboljšava šanse gluvih osoba na tržištu rada.
Bitne odredbe su i sadržane u članu 16. Naime, tačno je formulisano kako se obezbeđuju sredstva za upotrebu usluge tumača, a to su sredstva iz budžeta Republike Srbije koja su namenjena za finansiranje organizacija osoba sa invaliditetom i drugih udruženja, a sve sa ciljem unapređivanja socio-ekonomskog i društvenog položaja osoba sa invaliditetom, tačnije, u okviru finansiranja ustanove socijalne zaštite ili drugog pružaoca usluga socijalne zaštite.
Značajno je takođe da su, na osnovu člana 17, pružaoci medijskih usluga dužni da sagledaju mogućnosti i rade na stvaranju uslova za omogućavanje praćenja audio-vizuelnih medijskih usluga putem tumača, što se u okolnim državama inače i može videti u javnim nacionalnim medijskim servisima. Naime, u Nacionalnoj televiziji se u toku „Dnevnika“ ili „Novosti“ pojavljuje tumač za znakovni jezik, odnosno druga varijanta je kada se titluju emisije da bi gluvi mogli da prate emisije od javnog značaja.
Što se tiče mera za unapređenje upotrebe znakovnog jezika, što je i sadržano u članu 19, da svi organi koji su nadležni za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, kao što su javna služba, ministarstvo i drugi organi, kao i naučnoistraživačke obrazovne ustanove i ustanove kulture, trebalo bi da po svojim mogućnostima sagledaju potrebe i razviju mogućnosti da ravnomerno obezbede brze i efikasne usluge, a bitno je tu da se spomene razvoj i promovisanje znakovnog jezika, i to ne samo srpskog znakovnog jezika, nego i znakovnog jezika nacionalnih manjina.
Interesantno je što se u ovom predlogu zakona pojavljuje znakovni jezik nacionalnih manjina. Nismo sigurni kako se to odvija u slučaju drugih nacionalnih manjina, ali u slučaju mađarske nacionalne manjine, na teritoriji Vojvodine praktično ne postoji poseban znakovni jezik na mađarskom jeziku, nego deca sa oštećenjem sluha koja pohađaju nastavu na mađarskom nastavnom jeziku koriste srpski znakovni jezik. Koriste priručnik koji sadrži slike određenih znakova sa ćiriličnim pismom ispod tih slika, tako da je to jedno interesantno stanje i možda bi u tom pravcu trebalo malo da se razmisli.
Na kraju, reći ću još samo nekoliko rečenica o školovanju dece sa oštećenjem sluha. Naime, iako je inkluzivno obrazovanje u Srbiji praktično obavezno, postoje primeri izuzetno dobre prakse sa specijalnim školama za gluve i nagluve, međutim, postoje i dobri primeri prakse u redovnim školama, kada se u inkluzivnom obrazovanju nađu deca sa oštećenjem sluha. Međutim, veoma često se tu pojavljuje problem da nastavni kadar nije spreman na to. Znači, celokupan nastavni kadar škole bi trebalo da dobije podršku u savladavanju znakovnog jezika.
Naravno, na kraju bih volela da zaključim da SVM i ovaj zakon podržava.
Sada bih volela još par rečenica da kažem o izmenama i dopunama zakona koji je pred nama, o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. SVM će i ovaj drugi zakon podržati u danu za glasanje.
Pre nego što krenem o nekim detaljima, da se podsetimo da do sada važeći Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti donet je 2009. godine, a dopunjen i izmenjen 2010. godine. Volela bih da naglasim nekoliko razloga zbog čega je značajno da je ovaj zakon o dopunama i izmenama pred nama. Poslednjih godina smo se, naime, suočavali sa teškoćama, odnosno preprekama u sprovođenju zakona, te zakonom koji je pred nama u suštini se detaljnije uređuju pojedina pitanja u cilju efikasnijeg sprovođenja propisa u praksi i kroz regionalizaciju Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosno redizajn aktivnih mera zapošljavanja.
Ovim zakonom se, u cilju racionalizacije i kao mera štednje, predlaže i smanjenje broja članova Nacionalne službe za zapošljavanje u Upravnom odboru sa devet na sedam i tako se predlažu mere radi podizanja kvaliteta rada, i to podizanjem učinka rada savetnika zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Uz podršku Svetske banke unapređuje se, kao što smo čuli gospodina ministra, proces kreiranja mera i programa aktivne politike zapošljavanja, boljom analizom i korišćenjem postojećih podataka. Izmene i dopune koje imaju za cilj racionalizaciju i uvode se kao mere štednje u članu 12, naime, devetočlani Upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje se menja na sedam članova, pri tome sastav ostaje isti, tj. tri člana predlaže Socijalno ekonomski savet, a četiri člana ministar nadležan za poslove zapošljavanja.
Član 2. Predloga zakona dopunjuje član 18. Zakona koji se odnosi na dužnost zaposlenog u Nacionalnoj službi za zapošljavanje za stalnim stručnim usavršavanjem radi uspešnijeg i kvalitetnijeg obavljanja poslova zapošljavanja, a i sticanja kompetencija potrebnih za rad, u skladu sa opštim principima i standardima.
Pozitivno je da će od sada biti dužnost nacionalne službe da obezbedi i organizuje program uvođenja u posao zaposlenog, kao i stručno usavršavanje, odnosno osposobljavanje zaposlenih, a i proveru stručne osposobljenosti zaposlenih, i to na osnovu opšteg akta o postupku, sadržaju i programu stručnog usavršavanja i osposobljavanja zaposlenih i uvođenja u posao zaposlenog.
Značajno je još da se dopunom člana 43. fleksibilnije definišu druge mere usmerene ka zapošljavanju, tj. ostavlja se dovoljno prostora za varijacije. To je apsolutno opravdano ako uzmemo u obzir da se akcioni plan zapošljavanja u ministarstvu donosi na godišnjem nivou.
U članu 4. Predloga zakona reči: „materijalno obezbeđenje“ se zamenjuju rečima: „novčano-socijalnu pomoć“, što je bilo potrebno da bi se ovaj zakon uskladio sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, što je svakako za pohvalu, pošto, svejedno kako je mala izmena, zakoni moraju biti usklađeni međusobno.
Članom 5. Predloga zakona se predlažu značajne dopune. Naime, pored toga što je nezaposleni dužan da prihvati odgovarajuće dodatno obrazovanje i odluku na koju ga Nacionalna služba za zapošljavanje uputi, značajno da se dodaje da se nastoji na tome da nezaposleni nema pri tome nikakve dodatne troškove, nego će Nacionalna služba, pored plaćanja obaveznih udžbenika i troškova prevoza, obezbediti novčanu pomoć, u zavisnosti od uslova utvrđenih opštim aktom Nacionalne službe.
Treba da izdvojimo izmenu člana 69. Često se dešavalo da se nije znalo tačno šta je osnovica, pošto nije isto ako zaposleni ima isplaćenu zaradu ili ako su isplaćeni samo doprinosi ili nema ništa isplaćeno. U ovom članu se to sad usaglašava.
Bitno je još da napomenemo i član 11, kojim se dopunjuje član 75, koji uređuje one slučajeve kada se isplate novčane naknade, obustavlja, kao što su, na primer, trajanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, odsluženja ili dosluženja vojnog roka, izdržavanje kazne zatvora, i tu se dodaje: „i trajanje pritvora“ u trajanju od šest meseci.
Volela bih da podsetim da Savez vojvođanskih Mađara već dugi niz godina nastoji na tome da sistem socijalne zaštite bude pravičniji, te da se na primer uskrati mogućnost višestrukim povratnicima u vršenju krivičnih dela da primaju socijalnu pomoć.
Takođe, tu bih volela još da istaknem na kraju Uredbu o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći koju je donelo Ministarstvo za rad i socijalna pitanja u oktobru 2014. godine i time se stvorila mogućnost da se punoletnim, radno-sposobnim korisnicima socijalne pomoći uvede obavezno učešće u programima raznih javnih aktivacija, kao što su obrazovanje, lečenje, društveno-koristan rad i zapošljavanje.
Bilo bi interesantno čuti od gospodina Vulina, kad se stvori prilika za to, kakva su iskustva sa implementacijom te uredbe, pošto je prošlo šest meseci i pozitivni rezultati bi se mogli očekivati.
Još jednom da napomenem da će Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara podržati oba zakona u Danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je Predlog autentičnog tumačenja odredbe člana 13. stava 3. tačke 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i kao što smo čuli od predstavnika, navedene odredbe taksativno navode društva, saveze, odnosno udruženja koja Narodnoj skupštini predlažu listu kandidata sa koje Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Narodne skupštine bira predsednika, odnosno članove Nacionalnog prosvetnog saveta na vreme od šest godina.
To što je važno da se ovo autentično tumačenje razmotri, usvoji po hitnom postupku, naime, u martu ove godine je istekao mandat članova Nacionalnog prosvetnog saveta, a pri imenovanju članova kandidata je došlo do netačnog tumačenja, po našem mišljenju netačnog tumačenja ove odredbe, te su i udruženja i savezi, odnosno društva navedene u tački 5. imenovala i profesore sa raznih univerziteta.
Naravno, samo po sebi ne bi bio problem da se profesori univerziteta, odnosno visokoškolskih ustanova imenuju, međutim problem predstavlja to da su oni već po drugim tačkama iste odredbe, a to su tačka 1), 2), 3), 4), odnosno 7) isto tako taksativno navedeni, odnosno imenuju se liste njihovih kandidata pa se na ovaj način uskraćuje šansa nastavnicima koji su zaposleni u osnovnim, odnosno srednjim školama.
Da se podsetimo ukratko, šestogodišnji mandat Nacionalnog prosvetnog saveta počeo je u martu 2009. godine, kada je izabrana za predsednicu prof. dr Desanka Radunović, odnosno izabrana su 23 člana Saveta i sve do 10. marta 2015. godine kada je održana poslednja sednica Nacionalnog prosvetnog saveta u ovom sazivu, Savet je održao u proseku više od jedne sednice mesečno i doneo razne strateške dokumente koji su izuzetno bitne za obrazovanje i vaspitanje, kao što su na primer pravci razvoja, mere, indikatori, smernice i predlozi, a sve sa ciljem praćenja omogućavanja razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg, opšteg, odnosno umetničkog obrazovanja i vaspitanja.
Na osnovu ovoga se vidi zbog čega bi bilo izuzetno bitno da u radu Nacionalnog prosvetnog saveta učestvuju vaspitači i nastavnici i stručni saradnici koji u svakodnevnoj praksi rade sa decom u procesu obrazovanja i vaspitanja.
Takođe, podsećam da prema stavu 5. istog člana istog zakona podnosioci liste iz stava 3. ovog člana, dužni su da dostave liste kandidata za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, četiri meseca pre isteka mandata, što su oni i učinili, Međutim, zbog ove nedoumice je došlo do zastoja i do neimenovanja Nacionalnog prosvetnog saveta na vreme.
Grupa od 15 narodnih poslanika, to su bili članovi Odbora za obrazovanje, su dostavili Narodnoj skupštini predlog za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana o kojem sada govorimo, sa ciljem da se razjasni nedoumica oko termina „nastavnik“, pošto se taj termin po pravilu koristi i za zaposlene u ustanovama osnovnog, odnosno srednjeg obrazovanja, ali i za nastavno osoblje koji su zaposleni u visokoškolskim ustanovama.
Ta nedoumica je, kao što smo već čuli od gospodina Martinovića, bila naročito vidljiva kada su iz reda Saveza udruženja, odnosno društva, navedenih u tački 5. pored nastavnika osnovnih i srednjih škola bili imenovani i nastavno osoblje visokoškolskih ustanova.
Pozdravljamo činjenicu da je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine objasnilo ovu odredbu na taj način da se treba razumeti da udruženja i društva koja su taksativno navedena u tački 5. predlože vaspitače, nastavnike i stručne saradnike koji su zaposleni u predškolskim, osnovnoškolskim i srednjoškolskim ustanovama.
Takođe bi bilo značajno da predlagači članova saveta Odbora za obrazovanje Narodne skupštine predlože Odboru za obrazovanje Narodne skupštine više kandidata kao što zakon i nalaže u istom članu u stavu 6, što sada nije predmet ovog autentičnog tumačenja.
Mislim da je izuzetno bitno da se napomene da po ovom stavu 6, citiram – lista iz stava 3. ovog člana sadrži veći broj kandidata od broja članova koji se biraju; i to bi bilo izuzetno bitno zbog toga da ne bi došlo do situacije slične kao što se desilo u slučaju Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kada su predlagači predložili tačno toliko kandidata koliko člana od strane određene institucije, odnosno određenog predlagača može da bude u Svetu, tako da je Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj, informatičko društvo mogao samo konstatovati i potvrditi mandat tim kandidatima, umesto da bude kao što je i zakonom propisano da umesto na primer jednog člana se predlože tri člana, a odbor da iskoristi svoju nadležnost i razmotri predloge, odnosno kandidate i glasanjem izabere kandidata za koji Odbor za obrazovanje smatra da je najkompetentniji, čiji će se mandat u Savetu potvrditi.
Ovo skorije iskustvo Odbora sa Nacionalnim savetom za visoko obrazovanje, a i ova potreba za autentičnim tumačenjem dokazuje da je i te kako potrebno uraditi reviziju, odnosno izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, sa ciljem da bi se između ostalog otklonile i navedene i slične nedoumice oko odredaba zakona, a po najavi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, to bi trebalo u skorije vreme i da se desi.
Volela bih još samo da naglasim na kraju da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje, naravno glasanjem za usvojiti predlog autentičnog tumačenja ovog. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, Savez vojvođanskih Mađara je predao amandman na član 26. koji je spomenut i malo pre, ali iz malo drugačije perspektive i ja bih volela malo da uđemo tu u detalje, pošto se pitanje odnosi na veoma važno pitanje, ne samo za nacionalne manjine nego i zbog ulaska Srbije u EU.
Naime, ovaj član iz člana 26. koji uređuje evidencije o visokoškolskim ustanovama, studentima i zaposlenima, ne samo nastavnicima nego i ostalom stručnom osoblju i ostalim zaposlenima u visokoškolskim ustanovama, naš predlog je da se u evidenciju uvede, i pored nacionalne pripadnosti, i maternji jezik, kao i jezik na kome je student, odnosno nastavnik, slušao osnovno školsko, srednjoškolsko obrazovanje, odnosno kod nastavnog kadra i visokoškolsko obrazovanje.
Prvi deo koji se odnosi na podatke maternjeg jezika i o jeziku obrazovanja studenata, smatramo da je izuzetno bitan zbog toga, jer, kao što i u strategiji razvoja obrazovanja koji se odnosi i na visokoškolsko obrazovanje u Srbiji do 2020. godine, veliki naglasak se stavlja na razvoj kvaliteta obrazovanja.
Svi znamo da maternji jezik, odnosno jezik na kome se sluša nastava je od velikog značaja što se tiče napredka u obrazovanju odnosno u studijama. Mišljenja smo da, ukoliko imamo evidentirane podatke o tome na kojem jeziku su studenti pohađali osnovnu školu, odnosno srednju školu, možemo da imamo i strategiju, odnosno plan kako u slučaju da je za to potrebno, kako im dati dodatnu obrazovnu podršku.
Drugi deo našeg amandmana se odnosi na podatke koji se odnose na maternji jezik, odnosno osnovne školske, srednjoškolske i visokoškolske studije nastavnika i ostalog osoblja koje je zaposleno u visokoškolskim ustanovama, a ovo je izuzetno bitno zbog toga jer, ova dopuna stvara šire osnove za primenu člana 76. stava 2. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i u odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Pored toga, dopuna Predloga zakona u tom smislu je neophodna i radi ispunjavanja obaveze iz procesa pridruživanja EU. Naime, SRJ je 3. decembra 1998. godine, potvrdila Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope, a Republika Srbija, kao naslednik međunarodnog pravnog subjektiviteta i međunarodnih dokumenata nadležni Monitoringu Saveta Evrope.
Savetodavni komitet Saveta Evrope je u dosadašnjem periodu usvojio tri mišljenja, 2003, 2009. i 2014. godine o primeni okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina od strane Republike Srbije.
Treće mišljenje Savetodavnog komiteta od 23. juna 2014. godine sadrži 47. preporuka za poboljšanje položaja nacionalnih manjina, a od 47 preporuka, nekoliko se odnosi na nedovoljnu zastupljenost nacionalnih manjina u javnom sektoru.
Naša sugestija koja bi se odnosila na evidentiranje, i to na nešto kredibilnije evidencije, pored nacionalne pripadnosti i da se odnosi evidencija na maternji jezik, bio bi prvi korak što se tiče ulaska, u stvari obaveza koje Republika Srbija ima u procesu pridruživanja EU. To nisu naravno zakoni koji bi doveli do preduzimanja mera i sprovođenja efikasnog monitoringa koji će i u perspektivi obezbediti odgovarajuću zastupljenost, ali bi ipak bio prvi korak što se tiče evidentiranja.
Savez vojvođanskih Mađara nastoji na tome i nadamo se da ćete ovo uzeti u obzir, pošto još uvek nije kasno da ćete prihvatiti ovaj amandman pošto mislimo da je to od izuzetnog značaja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Naravno, podatak o nacionalnoj pripadnosti jeste jedan važan podatak. Međutim, svi smo svesni toga da postoje porodice u kojima se radi o mešovitim brakovima. U Vojvodini na primer imamo veoma veliki broj takvih, gde se deca evidentiraju po jednom roditelju i imamo tako Mađare po ocu, Slovake po ocu. Međutim, njihov ni maternji jezik, ni nacionalna pripadnost nije kredibilna u tom slučaju i zbog toga mislimo da bi ipak evidencija o maternjem jeziku, odnosno o obrazovanju bila itekako bitna.
Što se tiče strategije razvoja obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina, jeste jedan deo tog paketa i mi nastojimo naravno na tome da podržimo razvoj obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina. Međutim znamo, svesni smo i toga da građani Srbije bez obzira na to koje su nacionalne pripadnosti, imaju mnogo veće šanse i treba da znaju i govore srpski jezik. Znači, mi nastojimo na tome da ukoliko se studenti nacionalnih manjina upišu na fakultete i pohađaju nastavu na srpskom jeziku, da im treba dati šanse za to, a zna se i to da jezičke sposobnosti u nekim slučajevima mogu da utiču i negativno na studije i zbog toga mi ipak nastojimo na tome da se ti podaci pojave u evidencijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan set zakona o raznim sporazumima koje će poslanici SVM u danu za glasanje podržati.
Sada bih da govorim o jednom koji je od izuzetnog značaja za mađarsku nacionalnu zajednicu, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Mađarske o socijalnoj sigurnosti.
Da se podsetimo, Sporazum o socijalnoj sigurnosti između Mađarske i Republike Srbije je postojao i do sada. Od 1958 godine je na snazi Konvencija između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Narodne Republike Mađarske o uređenju pitanja socijalnog osiguranja njihovih državljana. Želela bih da istaknem da je nakon nekoliko krugova pregovora 29. novembra 2013. godine potpisan Sporazum između Republike Srbije i Mađarske o socijalnom osiguranju i taj predlog zakona je već pre izbora nove vlade bio u skupštinskoj proceduri, a da napomenemo, sporazum je od strane Mađarske već i ratifikovan na sednici mađarskog parlamenta, koji je održan 16. i 17. decembra 2013. godine.
Pošto sporazum stupa na snagu prvog dana trećeg meseca po isteku, u kome bude dostavljeno poslednje obaveštenje o potvrđivanju, u ovom slučaju naše, bilo bi poželjno da se što pre potvrdi i sa naše strane, kako bi i srpski, a i mađarski državljani ostvarili svoja prava.
Ovo je jedan sveobuhvatni sporazum koji uređuje oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, povrede na radu i profesionalne bolesti, materinstva i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.
Pozdravljamo činjenicu da su pri izradi sporazuma uzeti u obzir i standardi koji su predviđeni uredbom EU koja uređuje socijalnu sigurnost radnika migranata, kao i vrlo osetljivo pitanje, a to je da su obe strane, i ona koja dostavlja podatke i ona koja ih prima, dužne da dostavljene lične podatke zaštite od neovlašćenog pristupa, promene i objavljivanja.
Jedna od programskih težnji SVM je da se stvore takvi uslovi u Srbiji da bi se migranti, koji su vojvođanski Mađari u emigraciji, vratili u Srbiju i upravo ovaj sporazum je jedan od značajnih delova tih paketa. Prema rezultatima popisa stanovništva 2012. godine je bilo za 40.000 manje Mađara u Srbiji, nego 2002. godine. Tome, naravno, ima više uzroka, kao što su i nizak natalitet, što je veoma karakteristično, nažalost, za celu Republiku Srbiju, ali i obimne emigracije vojvođanskih Mađara, pre svega u Mađarsku, zbog nastavka obrazovanja i zapošljavanja.
Ovo je bitno za mađarsku nacionalnu manjinu na teritoriji Vojvodine, gde je po poslednjem popisu stanovništva 13% stanovništva činila mađarska nacionalna zajednica.
Ovaj sporazum daje mogućnost državljanima Srbije, koji su izvesno vreme radili i u Mađarskoj i u Srbiji, da na tri načina ostvare pravo na penziju, to jest neposrednu isplatu davanja. Naime, čl. 22. i 23. regulisano je da se pravo na davanja može steći na ta tri načina. Prvo je samostalno davanje, što znači da lice koje je bilo zaposleno u jednoj od dve države, dovoljno dugo vremena u toj državi, steklo pravo na penziju i druga država priznaje to pravo. Druga varijante je srazmerno davanje, što znači da ako lice nije bilo osigurano dovoljno dugo u jednoj od država, može se dodati, sabrati radni staž u drugoj državi, ali da nema poklapanja. Treći način sticanja prava davanja je ako pored spomenutog sabiranja nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava davanja, onda se uzimaju u obzir i periodi osiguranja navršenih u trećim državama sa kojima strane ugovornice imaju zaključene sporazume o socijalnom osiguranju.
Volela bih još da istaknem član 37. koji se odnosi na oslobađanje ili smanjenje taksi za pismene podneske ili dokumenta koja se prilažu zbog primene pravnih propisa, kao i član 38. koji se odnosi na upotrebu jezika.
U Predlogu zakona stoji da nadležni organi koji učestvuju u sprovođenju ovog sporazuma u međusobnoj komunikaciji, a i u komunikaciji sa zainteresovanim licima i njihovim predstavnicima, mogu koristiti službeni jezik svoje države i ne mogu se odbiti podnesci ili dokumenti zato što su sačinjeni na službenom jeziku druge strane ugovornice. To je značajno, jer se na ovaj način građani ne opterećuju dodatnim troškovima koji bi bili potrebni za overeni prevod dokumenata.
Sa pravnog gledišta, odnosno iz ugla suda, je značajno da se u skladu sa ovim sporazumom izvršne odluke sudova, kao i izvršne odluke i isprave nadležnih organa ili nosilaca o doprinosima i drugim potraživanjima iz socijalnog osiguranja, priznaju u drugoj državi, drugoj strani ugovornici. Eventualni sporovi u vezi tumačenja i primene ovog sporazuma rešavaju se sporazumno. Nadležni organi strane ugovornica, a u slučaju da aktuelni problem nije moguće rešiti mirnim putem, rešava se diplomatskim putem.
Želim da istaknem i pohvalim saradnju dva fonda za socijalno osiguranje u poslednje dve godine. Naime, obe strane i Fond za socijalno osiguranje u Mađarskoj i Fond za socijalno osiguranje u Srbiji su predvideli savetodavne dane, dva puta godišnje, i to u maju i novembru, za lica koja su radila i bila osigurana i u Mađarskoj i u Srbiji ili u jednoj od dveju država. Na tim savetodavnim danima su prisutni stručnjaci iz oba fonda. Znači, lica koja su zainteresovana mogu da dobiju informacije iz prve ruke, što se tiče osiguranja iz obe države.
Da sumiram, poslanička grupa SVM smatra da je ovaj sporazum izuzetno bitan i podržaćemo ga u Danu za glasanje, kao i ostale sporazume koji su na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, saradnici, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o visokom obrazovanju, koji je donet 2005. godine, za prvobitni cilj je imao usklađivanje Zakona sa prioritetima bolonjskog procesa. Taj zakon je bio više puta izmenjen i dopunjen, 2008, 2010, 2012. i 2013. godine, kao što smo i čuli, da bi se uskladio sa principima uspostavljenim u okviru evropskih integracija.
Međutim, u toku višegodišnje primene tog zakona, uočeni su problemi kao što su, na primer, u postupku akreditacije visokoškolskih ustanova, kao što smo malo pre čuli, u obezbeđivanju javnosti ustanova, u uspostavljanju jedinstvenog informacionog sistema i u tri oblasti koje mogu da budu od velikog značaja za nacionalne manjine, a to su problemi u priznavanju stranih visokoškolskih diploma odnosno isprava, problemi u završetku započetih studija po odgovarajućim programima i pravilima studija, kao i angažovanje nastavnika i saradnika.
Bilo je potrebno usaglasiti taj zakon sa Zakonom o ratifikaciji Konvencije o priznavanju kvalifikacija iz oblasti visokog obrazovanja u evropskom regionu sa direktivom EU o izbegavanju diskriminacije školovanja dece, radnika i migranata u Republici Srbiji, sa Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine i Zakonom o zaštiti ličnosti.
Poznati su nam ciljevi donošenja ovog zakona za izmenu i dopunu Zakona o visokom obrazovanju i znamo i svesni smo toga da bi trebalo mnogo više toga dopuniti, menjati ili usaglasiti i zbog toga izražavamo zadovoljstvo najavom gospodina ministra da će se uskoro pristupiti i sastavljanju novog i sveobuhvatnog zakona o visokom obrazovanju.
Međutim, veliko nam je zadovoljstvo da su u Predlogu zakona koji je pred nama izmenjene, odnosno dopunjene neke izvesne tačke. Od tih nekoliko tačaka, neke su od velikog značaja za nacionalne manjine. Jedna od tih bitnih tačaka je i nostrifi-kacija odnosno priznavanje stranih visokoškolskih diploma, što je i jedna od težnji, odnosno elemenata programa Saveza vojvođanskih Mađara. Pre nego što budem govorila malo detaljnije o sadržaju zakona, volela bih da objasnim zbog čega je priznavanje stranih visokoškolskih diploma toliko bitno za Savez vojvođanskih Mađara.
U junu 2013. godine izvršeno je istraživanje pod sponzorstvom Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine Fonda „Betling Gabor“ i Fonda „Sekereš Laslo“ u kojem su učestvovali vojvođanski Mađari koji su u Mađarskoj ili u nekoj drugoj državi završili studije, a imaju završen proces priznavanja visokoškolskog sertifikata ili je u toku priznavanje visokoškolske diplome.
Na osnovu odgovora ukupno 216 osoba, ustanovljeno je da su oni završili studije na 20-ak raznih visokoškolskih ustanova u inostranstvu, na 50-ak raznih smerova. U 75% slučajeva je proces nostrifikacije završen za šest meseci, što u proseku ne bi bio loš prosek. Ali, ako pogledamo detaljnije, više od 30% je trebalo da čeka za odobravanje diplome više od šest meseci ili više od godinu dana. Kod 22 kandidata je bilo potrebno da se polaže dodatni ispit, što je jako interesantan problem zbog toga jer u nekim slučajevima je to apsolutno logično da se očekuje dodatni ispit, kao što je, na primer, smer geografija, kada se očekuje dodatni ispiti iz specifičnosti Srbije ili logopedija, kada treba da se polaže metodologija na srpskom jeziku, ali, u nekim slučajevima, kao što je, na primer, prehrambeni inženjer, kada se trebalo polagati dva do šest ispita koja nisu specifična za Srbiju, onda se postavlja pitanje da li je to određivanje tih ispita objektivno ili ne?
Postavlja se takođe pitanje kako će ti studenti savladati to dodatno gradivo, kako će oni spremiti ispite, odnosno ko će to finansirati? U nekim slučajevima može biti opravdano da se polažu ispiti, ali u nekim slučajevima ne. To pokazuje i manjak prethodnog određivanja po raznim institucijama, kao što se radilo.
Pošto se priznavanje visokoškolskih stranih diploma radilo do sada i na državnim i na privatnim visokoškolskim ustanovama, bilo je i primera da se jedna visokoškolska diploma odbila na državnom univerzitetu u Novom Sadu, a da je bilo odobreno na državnom ili privatnom univerzitetu u Beogradu i to takođe dokazuje manjkavost dosadašnjeg sistema.
Stoga mi, poslanici Saveza vojvođanskih Mađara, pozdravljamo i podržavamo Predlog ovog zakona, da se donese nezavisna ustanova tj. centar ENIC u kojem će pod istim uslovima moći priznavati kvalifikacije, a što će biti izjednačeno sa praksom koja već postoji u EU i njenim ENIC centrima, u mom slobodnom prevodu evropske mreže informacionih centara, odnosno u nacionalnim akademskim informacionim centrima sa skraćenicom NARIC. Ovo je veliki korak prema EU, bar što se tiče priznavanja visokoškolskih diploma stečenih u inostranstvu.
Hajde da vidimo još nekoliko bitnih članova ovog zakona. U članu 3. Predloga zakona dodaju se odredbe kojima se u postupku akreditacije studijskog programa doktorskih studija propisuje učešće jednog od recenzenta iz inostranstva, odnosno zaposlenog u visokoškolskoj ili naučnoj ustanovi iz inostranstva.
S jedne strane, smatramo da je to dobro pošto se smanjuje koruptivni rizik, a sa druge strane, mišljenja sam da se može poboljšati kvalitet visokoškolskog obrazovanja, odnosno doktorskih disertacija dodavanjem stručnjaka iz inostranstva, a to može da bude izuzetno bitno u nekim slučajevima kada je jezik ili pak predmet nastave jedan od jezika nacionalnih manjina, kao što je na primer u slučaju smera hungarologije.
Volela bih da istaknem i član 26. kojima se posle člana 97. dodaju novi članovi, a koji se odnose na evidenciju, to jest bazu podataka i informacioni sistem, odnosno na podatke o evidencijama. Značajno je da ta baza podataka pored podataka o visokoškolskoj ustanovi, kao što su na primer, pravni status visokoškolske ustanove status ustanove u sistemu visokog obrazovanja, studijski programi itd. treba da sadrži i podatke o ličnostima, tačnije podatke o studentima, o njihovim roditeljima, odnosno izdržavaocima, kao i o zaposlenima da bi se odredio njihov identitet, ali što je bitno takođe obrazovni, socijalni, zdravstveni status, a sve sa ciljem unapređivanja kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. Naime, na osnovu tih podataka mogu se kasnije odrediti potrebna obrazovna, socijalna i zdravstvena podrška.
Želim da spomenem da će SVM priložiti jedan amandman upravo na ovaj član 26. ovog zakona, a predlog će biti da se kod određivanja identiteta studenata doda i maternji jezik studenta, odnosno podaci o tome na kom jeziku je student pohađao osnovnu i srednju školu.
Trenutno podaci o identitetu obrazovanja studenata sadrže samo podatak o nacionalnoj pripadnosti, što smatramo da je malo senzitivniji podatak i ne postoji obaveza za izjašnjavanje, a smatramo da podatak o maternjem jeziku studenta i jezik pohađanja osnovne i srednje škole bi bili izuzetno bitan faktor, što se tiče statističkih podataka zbog toga jer u velikoj meri utiče na uspešnost studenata i preventivno se može organizovati, po potrebi, dodatno obrazovna podrška, na primer, dodatna nastava srpskog kao nematernjeg jezika kod studenata koji nastavljaju studije na nematernjem jeziku.
Takođe, predlažemo da se podaci o nastavnicima i ostalim zaposlenima dopune podacima o tome na kom jeziku su oni završili osnovno, srednje i visoko obrazovanje, jer smatramo da je ta dopuna neophodna u cilju stvaranja što širih osnova za primenu člana 76. stav 2. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima AP, jedinice lokalne samouprave vodi računa i o nacionalnom sastavu stanovništva i o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Osim toga, predložena dopuna zakona je neophodna i radi ispunjavanja obaveza iz procesa pridruživanja EU, ali o tome ću detaljnije u danu kada budem govorila o amandmanu.
Na dalje, volela bih da istaknem članove 40. i 41. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, koji se odnose na članove 104. i 105. zakona. Pozdravljamo činjenicu da će se od stupanja na snagu ovog zakona razdvojiti akademsko i profesionalno priznavanje visokoškolskih diploma stečenih u inostranstvu i to u zavisnosti od toga da li se želi nastavak obrazovanja ili zapošljavanje.
Naime, ukoliko je cilj nastavak obrazovanja ili upis višeg obrazovnog stepena vrši se akademsko priznavanje strane diplome i to se sprovodi u samostalnoj visokoškolskoj ustanovi koja izvršava vrednovanje stranog studijskog programa, odnosno dela studijskog programa.
U ovom slučaju nastavak studijskog programa može biti uslovljeno i obaveznog sticanja dodatnih ishoda učenja, a to su ti ispiti koje sam i malo pre spomenula, ukoliko postoje suštinske razlike između vrste i nivoa postignuća, znanja i veština i uslova za upis za određeni studijski program. Kao što sam u uvodnom delu spomenula poslanici SVM izražavaju zadovoljstvo načinom kako će se u buduće vršiti priznavanje visokoškolskih isprava radi zapošljavanja.
Pozdravljamo predlog da se od strane ministarstva obrazuje ENIC/NARIC centar i to u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, u kojem će se u buduće u roku od 90 dana, što smatramo da je izuzetno povoljno, izdati rešenje o profesionalnom priznavanju na osnovu izvršenog vrednovanja stranog studijskog programa.
Pohvalno je i da će vrednovanje studijskih programa uraditi u centru samo jednom i nakon toga će se sve strane visokoškolske isprave sa istog stranog studijskog programa maltene automatski odobravati, što će vremenom skratiti vreme trajanja celokupne procedure.
Na kraju još samo da pohvalim celokupni Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i to zbog težnje za transparentnošću. Naime, iz članova Predloga zakona se uvode promene upravo sa ciljem ili koji će kao za efekat imati povećanje transparentnosti visokog obrazovanja. Da navedem samo nekoliko primera.
Po članu 3. Predloga zakona, koji se odnosi na član 14, od sada će biti objavljivani podaci o akreditaciji visokoškolske ustanove, tačnije o ispunjenosti propisanih standarda, što u velikoj meri garantuje i objektivnost i transparentnost akreditacije visokoškolskih ustanova i programa.
Članom 26, koji se odnosi na član 97. zakona koji sam malo detaljnije opisala o evidencijama, dodaje se da visokoškolska ustanova, osim ranijih podataka, treba da vodi evidenciju o priznatim stranim visokoškolskim ispravama. Proces akademske akreditacije će postati objektivniji i transparentniji, a pošto će se na osnovu te evidencije tačno videti koje je smerove određena visokoškolska ustanova priznavala ili odbijala priznavanja.
Članom 97v detaljnije se određuju podaci o evidencijama, tačnije koje podatke ta evidencija treba da sadrži visokoškolskoj ustanovi, ali i o studentima, roditeljima, izdržavaocima i zaposlenima i uporedivši te podatke sa ciljevima određenim u Strategiji visokog obrazovanja do 2020. godine će nadležni biti u mogućnosti da vrednuju kvalitet visokog obrazovanja i po potrebi odrede neophodne mere za dalji razvoj visokog obrazovanja ili za organizovanje podrške.
Po članu 105b u buduće će organ koji je nadležan za sprovođenje postupaka strane visokoškolske isprave, bez obzira da li se radi o profesionalnom ili akademskom priznavanju, biti u obavezi da vodi evidenciju i trajno čuvanje dokumentacije o sprovedenim postupcima priznavanja stranih visokoškolskih diploma.
Volela bih samo da spomenem javni digitalni repozitorijum doktorskih disertacija koji je univerzitet dužan da ustanovi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, a treba da sadrži sve doktorske disertacije koje su bile objavljene nakon stupanja na snagu ovog zakona, a po potrebi i mogućnosti univerziteta, u digitalni repozitorijum mogu se uvesti disertacije koje su odbranjene u ranijim periodima.
Konačno volela bih da potvrdim da će poslanici SVM u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću pitanje, kao član poslaničke grupe SVM, gospodinu dr Srđanu Verbiću.
Pitanje se odnosi na diferencirano podučavanje srpskog kao ne maternjeg jezika, koje je za nas, a ne samo za nas, izuzetno bitno pitanje. Diferencirano podučavanje srpskog kao ne maternjeg jezika je sa jedne strane važna tema, jer postoji ogromna razlika savladavanja jezika kod pripadnika nacionalnih manjina čiji je maternji jezik sličan srpskom jeziku, kao npr. bosanski, slovački, hrvatski itd, odnosno manjina čiji se maternji jezik razlikuje od srpskog, kao što su mađarski, albanski, rumunski itd.
Takođe postoji velika razlika u savladavanju srpskog jezika u naseljima gde je veći procenat stanovništva srpske nacionalnosti, odnosno u naseljima gde je veći procenat stanovništva druge, npr. mađarske nacionalnosti, kao što je Ada, Senta, Kanjiža, Bačka Topola.
Pitanje koje vam postavljam u ime poslaničke grupe SVM jeste koji su konkretni koraci koje će Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja preduzeti da bi se ova situacija što pre rešila? Naime, potrebno je da se razradi diferencirani plan i program za podučavanje srpskog kao ne maternjeg jezika, kao i da se pripreme udžbenici za podučavanje istih.
Savez vojvođanskih Mađara smatra realnim da se taj novi, razrađeni plan i program za srpski kao ne maternji jezik razradi do početka školske 2015/16. godine i mi vam u tome nudimo apsolutnu našu podršku i saradnju.
Podsećam vas da je grupa stručnjaka Pedagoškog zavoda Vojvodine u saradnji sa Pokrajinskim sekretarijatom za obrazovanje, Filozofskim fakultetom u Novom Sadu i sa Odborom za obrazovanje Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine izradio plan i program za diferencirano podučavanje srpskog kao ne maternjeg jezika još 2007. godine. U dopisivanju između Ministarstva, Pedagoškog zavoda, Pokrajinskog sekretarijata, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja proteklo je dugo vremena i Ministarstvo u prethodnom mandatu nije rešavalo taj problem.
Poslanička grupa SVM se iskreno nada da će Ministarstvo prosvete u ovom sazivu rešiti ovaj problem. Zahvaljujem.

Mogu li da dam samo komentar? Zahvaljujem.
U ime poslaničke grupe SVM, volela bih da izrazim zadovoljstvo ovim odgovorom, jer je i naš cilj bio da se taj plan i program primeni od 2015/16. godine. To je za nas izuzetno važna tema, s obzirom na to da ima puno dece, učenika koji nastavu pohađaju na mađarskom nastavnom jeziku, a pored toga nemaju šanse da u redovnoj nastavi savladaju srpski kao ne maternji jezik. Zbog toga, nakon školovanja u Srbiji, su prinuđeni da se zapošljavaju u inostranstvu, jer ne mogu zbog jezika da se zaposle, odnosno nastave školovanje u Srbiji.