Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, prvo bih se vratio na izlaganja poslanika DSS-a. Oni su, kao što se i očekivalo, i ovoga puta bili politički nedosledni. Čak su i predsednika svoje stranke danas optužili, doduše indirektno, jer je on, kao premijer, u sastavu svog kabineta osnovao Ministarstvo za dijasporu, a sada ga poslanici njegove stranke optužuju da je to partijsko ministarstvo.
Priznajem, posle svega ovoga, posle ovoliko godina, da postoji odgovornost SPO što je početkom 90-ih godina maltene osnovao DSS (ponavljam ono što je poslanik Čotrić rekao - u nadi da će se boriti za evropske principe, za evropske vrednosti), međutim politika DSS-a se u poslednje vreme toliko okrenula, da neodoljivo podseća na politiku 90-ih, na politiku izolacije, koja je stotine mladih ljudi oterala iz Srbije.
Više od pola veka naši ljudi u rasejanju smatrani su političkim i državnim neprijateljima prvog reda. Ubijani su od strane ondašnjih tajnih policija po čitavom svetu.
Dragiša Kašiković, sa nadimkom ''Vitez srpske emigracije'', ubijen je u Čikagu, a njujorška štampa je to ovako opisala: ''U analima čikaške policije ovakav prizor još nije zabeležen. Na podu u kući SNO ležala su dva izmasakrirana tela. Telo muškarca starog 45 godina bilo je izbodeno oštrim predmetom tačno 64 puta, a lobanja razbijena udarcima teškog čekića. Na tri koraka od tog tela ležala je devetogodišnja devojčica, njegova pastorka''.
Moj deda Milić Damjanović je, posle logora Mathauzen, odbio da se vrati u Srbiju. Pobegao je u Australiju, jer je do njega stigla vest o ubistvu njegovog oca i ubistvima, od strane komunističkih odreda smrti, oko 100.000 njegovih saboraca, pripadnika Ravnogorskog pokreta, ili tačnije, pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Većina njih koji su uspeli da izbegnu smrt obrela se širom sveta i činila srpsku dijasporu posle 1945. godine. Dakle, tada već bivši pripadnici Ravnogorskog pokreta našli su svoje utočište na Zapadu, jer je pokret generala Draže Mihailovića bio prozapadno orijentisan.
Druga velika nepravda se dogodila 90-ih godina 20. veka, kada je veliki deo srpske mladosti otišao iz zemlje tražeći svoju budućnost daleko od bremena zla i ratova koji su nas zadesili.
Tako je najbolji deo Srbije zauzeo poziciju srpske dijaspore, jer su posle Drugog svetskog rata proganjani najbolji, najobrazovaniji, a 90-ih godina u Srbiji mladost i pamet nisu imali nikakvu perspektivu.
Te ljude moramo koristiti kao promotere Srbije, a mi moramo sve učiniti da postanemo članica EU, a samim tim i deo jednog velikog saveza u kome će se naći i evropska dijaspora Srbije. Srbiju moramo promeniti u modernu, razvijenu, demokratsku državu koja poštuje principe savremenog sveta. Zato nam je potrebna i potpuno nova politika, potpuno novi pristup i odnos, pre svega iskren, prema našim ljudima koji žive van granica Srbije.
Potrebna nam je i dugoročna strategija. Potrebna nam je strategija i politika koja neće zavisiti od toga ko je na vlasti, koja neće zavisiti od volje političkih stranaka i koja se neće menjati nakon svakih održanih izbora. Ovaj zakon je osnov nove politike prema dijaspori. Moramo poštovati evropske principe ponašanja, ali i biti odlučni u tome da štitimo naše nacionalne interese, upravo onako kako to danas čine Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Španija, dakle najjače sile ovoga sveta.
Novi, najbolji mogući odnosi sa dijasporom su nam više nego potrebni. Međutim, i dijaspori su potrebni bliski odnosi sa maticom. Ne samo zbog emotivnih, već i zbog niza praktičnih razloga, poput rešavanja statusnih pitanja, lakšeg pribavljanja dokumenata, ostvarivanja svojih prava u matičnoj državi Srbiji, npr. u budućnosti, posle donošenja zakona o restituciji, za čije se donošenje SPO uporno zalaže.
Verujem da će u budućnosti dijaspora dati značajan doprinos ekonomskom i demokratskom razvoju Srbije. Verujem da su pred nama mnogo bolji, bliži i iskreniji odnosi. Više se nikada ne sme ponoviti da se na istom putu ne nađu, recimo, Rastko Petković i Miloš Crnjanski, sa jedne, i Srbija, sa druge strane. Hvala na pažnji.