Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, pred nama su danas izmene i dopune Zakona o kulturi koji je na snazi od 2009. godine i neko ne upućen bi rekao da je ovo samo friziranje starog zakona. Međutim, kada uzmemo u obzir sve njihove izmene i dopune, njihov obim i suštinu, možemo slobodno reći da se ovde radi o jednom reformskom zakonu koji menja puno toga lošeg i stvara dobre osnove za maksimalno primenjivanje ovih rešenja u praksi što je bio i veliki problem dosadašnjeg zakona.
Ovo je krovni zakon i njegovim usvajanjem stvoriće se uslovi za donošenje državne strategije u kulturi, što je Srbiji definitivno nedostajalo dugo vremena. Treba odmah reći da je zakon prošao i proceduru posle više javnih rasprava i okruglih stolova, da je čak i Odbor za kulturu organizovao javno slušanje u Maloj sali Skupštine Srbije koje je bilo veoma posećeno i da na kraju komisija nije imala nikakve primedbe na ove izmene i dopune Zakona o kulturi.
U ovaj zakon se sada po prvi put definišu kulturne oblasti na pravi način, odnosno ovim izmenama i dopunama se na mnogo kvalitetniji način reguliše naš kulturni sistem i da je se mogućnost ravnopravnijeg i pravednijeg postupanja prema svim kulturnim delatnostima, što znači da će efekti ovog zakona biti mnogo bolji.
Sada bih se osvrnuo na nekoliko po meni najbitnijih stvari koje se ovim izmenama i dopunama regulišu na bolji način. Kao prvo, rad Nacionalnog saveta za kulturu. On je obrazovan kao stručno savetodavno telo koje Narodnoj skupštini, ministarstvu nadležnom za kulturu i Vladi treba da obezbeđuje stalnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture.
Kada pogledamo cilj i funkcije zbog kojih je i osnovan Nacionalni savet za kulturu, onda moramo i da članovima ovog zakona zakonski omogućimo uslove za normalan rad, što se ovim izmenama i dopunama upravo reguliše.
Mi smo na jednom Odboru za kulturu i informisanje imali priliku da direktno od članova saveta čujemo i sve probleme na koje oni u svom radu nailaze, kao i predloge za dalji rad. Ministarstvo za kulturu je to prepoznalo i predložilo izmene i dopune zakona kojima se povećava efikasnost rada Nacionalnog saveta za kulturu.
Između ostalog, postojeća rešenja u radu ovog tela pokazala su da neke oblasti kulture nisu adekvatno zastupljene u njihovom funkcionisanju i da zbog toga Nacionalni savet ne može da ostvari neke svoje ciljeve, pa se ovim predlogom stvaraju zakonski uslovi da se omogući ravnomerna zastupljenost svih kulturnih delatnosti time što se broj članova Nacionalnog saveta povećava i upotpunjuje.
Takođe, s obzirom da se članovi saveta biraju iz redova uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi i da oni svojim radom doprinose ukupnom kulturnom biću Srbije i kulturnoj slici, red bi bio i da ti ljudi dobiju neku novčanu nadoknadu za svoj angažman, što prethodnim zakonom nije bilo regulisano.
Ovim izmenama i dopunama se preispituju pitanja vezana za priznanja za vrhunski doprinos u kulturi, u narodu i javnosti poznato kao nacionalna penzija u oblasti kulture.
Moram da kažem da su većini građana Srbije potpuno nepoznati i nerazumljivi kriterijumi i način dobijanja ovih tzv. nacionalnih penzija i da je njihovo dodeljivanje uvek proizvodilo veliku buru u javnosti. Došlo je do devalviranja ovog procesa i mislim da je ukidanje ovih priznanja sa jedne strane iznuđen potez Ministarstva kulture. Tu odluku pozdravljam i dodao bih da u budućnosti treba napraviti bolja i pravednija rešenja kada su ovakva priznanja u pitanju, jer postoje ljudi umetnici, kulturni stvaraoci koji je zaista zaslužuju.
Ovim izmenama i dopunama zakona na precizniji način se reguliše procedura izbora direktora u ustanovama kulture u Republici Srbiji. Postojećim zakonom to nije bilo dovoljno precizirano i zbog dvosmislenog regulisanja ovog postupka dolazilo je do neravnomerne primene ovog dela zakona u praksi.
Promenom mera se preciznije i jasnije definiše procedura javnih konkursa za izbor direktora i stvaraju se uslovi koji će dovesti do podizanja kvaliteta izabranih direktora. Naravno pitanje utvrđivanje opšteg interesa u kulturi, odnosi se na stvaranje osnova za pravilno obezbeđivanje budžetskog finansiranja određenih projekata i programa u kulturi, što opet izmenama i dopunama ovog zakona je bolje precizirano.
Tako predložne mere su usmerene ka cilju podizanja kvaliteta i efikasnosti u trošenju budžetskih sredstava, čime će se poboljšati položaj svih subjekata kulture koji su u poziciji da obezbede budžetsku pomoć za svoje projekte.
Na kraju, hteo bih da pohvalim Ministarstvo kulture koje je u izveštaju DRI dobilo pozitivnu ocenu za svoje poslovanje u 2014. godini. Naravno, u Danu za glasanje podržaću ovaj zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, drage kolege, moram da podsetim neke od poslanika da je proces privatizacije medija u Srbiji krenuo još od 2003. godine i da je još 2006/2007. godine već urađen jedan proces privatizacije. Ovde je stvar vrlo jasna. Znači, izmene i dopune ovog zakona u stvari okončavaju taj proces privatizacije u Srbiji koji krenuo od 2003. godine i sada su ostale televizije, odnosno lokalni mediji koji nisu privatizovani u tom prvom krugu privatizacije 2006/2007. godine.
Druga stvar, u svakoj opštini u Srbiji postoji barem po jedna lokalna komercijalna televizija koja će moći uz pomoć ovog zakona, znači uz pomoć projektnog finansiranja, da konkuriše u svakoj opštini za lokalno informisanje građana.
Treća stvar, očekujem od RTS-a, kao javnog medijskog servisa, kada sledeće godine stabilizuje svoje prihode, da kroz taksu, odnosno pretplatu u svim centrima okruga gde ima svoje dopisništva otvori i pokrene regionalne televizijske centre, kako bi se ljudi informisali. Ja mislim da u Nišu trenutno radi najmanje tri lokalne komercijalne televizije, tako da one sada mogu da konkurišu putem projektnog finansiranja za informisanje građana u Nišu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine Mirkoviću, drage kolege i koleginice, ja ću se osvrnuti na tri stvari, kada je u pitanju ova današnja rasprava.
Prvo, jedan broj kolega poslanika kolega je danas potpuno u svojim raspravama zanemario jednu bitnu činjenicu, da smo mi donošenjem medijskih zakona prošle godine predvideli i projektno finansiranje. Zašto to kažem? Zato što je zakon koji je donet prošle godine predvideo da sve lokalne samouprave odrede jedan deo sredstava za finansiranje medija i informisanje u svojim sredinama. Mislim da neće predstavljati problem ni to što smo produžili rok od četiri meseca za privatizaciju, s obzirom da je već taj deo sredstava određen, to je nekih 2,5% od ukupnog budžeta.
Samim tim, projektno finansiranje podrazumeva da sve televizije, svi mediji u jednoj lokalnoj samoupravi mogu da konkurišu sa svojim projektima za informisanje lokalnih sredina, tako da bojazan da u nekim sredinama neće biti mogućnosti da se lokalna zajednica informiše, mislim da se smanjuje na potpunu. Drugo, isto tako mislim da u tim lokalnim sredinama gde imamo nacionalne manjine, da isto njihovi mediji mogu da konkurišu u tom projektom finansiranju. Drugo, istakao bih da ne bi trebalo da bude problema, kada je u pitanju finansiranje lokalnih medija, sa tim projektnim finansiranjem.
Drugo, postoji mogućnost da se u nekim lokalnim sredinama pojavi praznina, kada je u pitanju informisanje, i tu potpuno razumem brigu ljudi u nekim gradovima u Srbiji, kao što je npr. Niš. Tu prazninu bi, u stvari, trebalo da na jedan način popuni RTS, kao javni medijski servis, i to ne nikakvim zakonom, kao što su neke kolege ovde predlagale, nego, jednostavno, svojom unutrašnjom organizacijom.
Kao što znate, RTS ima svoja dopisništva u svim centrima okruga i, jednostavno, trebalo bi da se ta dopisništva pretvore u regionalne centre. Mislim da je to moguće. Pomenuću primer dopisništva RTS-a iz Jagodine koji je u jednom periodu od 1999. do 2001. godine imao dvosatni program o lokalnim temama. Naravno, to bi trebalo da se uradi od 1. januara sledeće godine, kada bude uvedena taksa, odnosno pretplata za finansiranje RTS-a jer u tom trenutku RTS će znati sa kojim sredstvima može da raspolaže na godišnjem nivou, tako da može i da planira. Naravno, tu i ako dođe do problema sa brojem radnika u tim okruzima, postoji priča da u RTS-u postoji višak radnika, i to u Beogradu, znači jedan deo radnika bi mogao da se preusmeri na ta dopisništva, odnosno na te regionalne centre.
Nisam ništa izmislio. U nekim evropskim zemljama postoji takva praksa. Na primer, u Francuskoj, u kojoj svi ti centri okruga imaju svoje regionalne studije i svoje regionalne televizije i emituju program iz svog regiona, pa čak i za celu Srbiju. S obzirom da smo uveli digitalizaciju pre nekih mesec dana, to može da se izvede bez problema.
Treća stvar koju bih napomenuo, a opet tiče se TANJUGA, ja bih zamolio, jednostavno i Evropsko udruženje novinskih agencija je uputilo pismo Vladi Srbije, pre nekoliko dana, u kojem jednostavno moli Vladu Srbije da se obezbede uslovi za dalji rad TANJUGA, kao jedne vrlo važne medijske kompanije. To između ostalog, predstavlja i kompliment TANJUGU od kolega, jer je to, u tom udruženju su i APF i italijanska i nemačka novinska agencija i tako dalje.
Tako da, u svakom slučaju bih, u neku ruku, zamolio ljude u Ministarstvu kulture i informisanja da, ako bilo kakvih problema bude, ako se niko ne javi da privatizuje taj TANJUG, da jednostavno se osmisli neki način da TANJUG i dalje radi. Toliko. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, drage kolege, naravno da nećemo glasati za ovaj amandman u danu za glasanje, a slušajući obrazloženje gospodina Janka Veselinovića o ovom amandmanu, ja sam stekao utisak da je on počeo javno da lobira za projekat „Tesla grad“ koji je „BK grupa“ predložila spominjujući tehnološki park i IT centar.
Ono što bih hteo da kažem, s obzirom da ovde ima nekih poslanika koji nama vole da čitaju delove iz nekih raznih knjiga, ja ću pročitati samo tri rečenice iz knjige „Na Drini ćuprija“, u kojoj Ivo Andrić priča o dolasku austrougarske vojske u Bosnu 1787. godine. Kada su oni došli u Višegrad da nešto rade, svim stanovnicima je to bilo čudno. On kaže ovako – jer tu stalnu potrebu stranaca da grade i razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i preinačuju, tu večitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila, da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko ne razume i ne ceni.

Poštovani predsedavajući, ministre, drage kolege i koleginice, danas imamo na dnevnom redu Predlog zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o zaštiti audio-vizuelnog nasleđa, kao i potvrđivanje Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, odnosno u pitanju je projekat prelaska sa analognog na digitalni sistem.
Evropska konvencija o zaštiti audio-vizuelnog nasleđa je potpisana još 2001. godine u Strazburu. Ovde se prevashodno radi o zakonu koji predstavlja usklađivanje našeg zakonodavstva sa evropskim, što je opet vrlo bitno zbog mogućnosti pristupanja i korišćenja evropskih fondova koji su određeni u te svrhe.
Naravno da je u Srbiji do sada već puno toga urađeno na zaštiti i arhiviranju audio- vizuelnih dela, što se najbolje vidi kroz rad čuvene Jugoslovenske kinoteke, koja ima zavidan broj sačuvanih i arhiviranih filmskih dela, kao i kroz rad Radio-televizije Srbije, odnosno njenog odeljenja za arhivu, koje je jedan od najbogatijih u regionu i ima u svojim fondovima nekoliko stotina hiljada audio-vizuelnih zapisa najrazličitije sadržine.
Televizijska i filmska dela, uprkos usporavanju u ranoj fazi razvoja ovih medija, danas su priznata kao umetničke tvorevine i smatraju se podjednako važnim kao i dela drugih umetnosti. Samim tim oni postaju deo nematerijalnog kulturnog nasleđa. Takođe se smatra da su oni deo evropskog i svetskog nasleđa, pa samim tim je potrebno da i države preduzmu sve mere kako bi se osiguralo očuvanje ovih dela.
Ono što je bitno je da ova konvencija podstiče i unapređuje i dobrovoljno deponovanje materijala, pokretnih slika i da nikako neće uticati na odredbe iz međunarodnih ugovora koje se odnose na zaštitu autorskih i srodnih prava. Ovom konvencijom se određuje da će se u ugovorima sa nosiocima prava navoditi i uslovi pod kojima materijal pokretnih slika može biti dostupan javnosti, kao i prava i obaveze u pogledu deponovanog materijala.
Cilj ove konvencije jeste da osigura zaštitu evropskog audio-vizuelnog nasleđa kao nematerijalnog kulturnog nasleđa iz svih zemalja članica, kao i njenog uvažavanja kao oblika umetnosti i zapisa o našoj istoriji i putem njenog prikupljanja, očuvanja i dostupnosti za kulturne, naučne i istraživačke svrhe, što i jeste u javnom interesu.
Pred nama je i potvrđivanje Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj po pitanju projekta o prelasku sa analognog na digitalni signal. Naravno da ovaj proces treba završiti do kraja, što će omogućiti i ovaj ugovor. Inače, prelazak sa analognog na digitalni radio-difuzni sistem omogućiće građanima Srbije nove servise i brži pristup tehnologijama. Pri tom, jedna od važnih stvari u tom procesu je objasniti građanima da digitalizacija nije luksuz, već potreba. Pored toga, digitalizacija će omogućiti građanima bolji kvalitet zvuka i slike, raznovrsniji sadržaj, više radio i televizijskih programa, nove usluge za osobe sa invaliditetom i za starije osobe, unapređenje dodatih usluga.
Ovaj proces je neophodno izvršiti i radi tehnološkog napretka i razvoja Republike Srbije, kao i usklađivanja sa zemljama u regionu i EU. Pružaocima usluga digitalizacija će dati mogućnost prilagođavanja sadržaja prema potrebama različitih ciljnih grupa, interaktivnost, kao i mogućnost pružanja usluga na zahtev i niže troškove emitovanja, dok će državi omogućiti efikasnije korišćenje radio-frekvencijskog spektra, upotrebu oslobođenog dela spektra za nove usluge, promociju razvoja, tehnologije i nova radna mesta, unapređenje konkurencije i više mogućnosti za unapređenje stvaralaštva i očuvanja kulturnog identiteta.
Naravno da ćemo zbog svega ovoga glasati u Danu za glasanje za ove predloge. S obzirom da smo više puta pomenuli Francusku kao dobar primer za očuvanje svog kulturnog identiteta i jezika, mislim da bi trebalo da se kao država ugledamo na francuski sistem. Francuska država se vrlo brine o očuvanju svog jezika, kulturnog identiteta i medija. Hvala.

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, koliko ja shvatam, ovde jedan deo narodnih poslanika u stvari ne shvata pojam regionalnih televizijskih centara na pravi način.
Samo bih se nadovezao na vašu priču, znači, mi nemamo regionalne televizijske centra, a praksa u svetu je ovakva – javni servis neke države ili državna televizija u nekoj zemlji svojom unutrašnjom organizacijom predviđa regionalne centre u svojoj državi. Kada javni servis RTS, on bi trebao svojom unutrašnjom organizacijom da predvidi regionalni centar npr. u Nišu. To su radnici koji pripadaju javnom servisu, to je nezavisno. Jel tako? Oni bi morali da proizvode celodnevni program. Da bi se to desilo mi moramo da imamo prvo finansijski jak javni servis, odnosno RTS.
Nadam se da će uvođenjem takse od 2016. godine javni servis RTS da ima stabilnu finansijsku situaciju i da će moći da planira u nekom sledećem periodu rad svojih regionalnih centara.
Ovo o čemu vi pričate, to su lokalne televizije, to nije regionalni centar. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, obratio bih se dragom kolegi. Vi ste donekle u pravu, ali opet mešate neke stvari. Znači, treba da definišemo šta je regionalni i javni centar. Daću vam primer Francuske.

Na severu Francuske centar regiona je grad Lil. U gradu Lilu postoji regionalni televizijski centar. Međutim, taj regionalni televizijski centar pripada francuskoj državnoj televiziji. Znači, taj regionalni televizijski centar emituje svakog dana program 24 sata dnevno za svoj region. To je ono što vi želite da imamo, jel tako? Pri tom se svakog dana između 12 i 12.30 sati uključuje na nacionalnu mrežu francuske televizije. Taj regionalni javni centar u Lilu finansira državna francuska televizija. Taksa ili pretplata u Francuskoj je 120 evra godišnje i to mora da se plati kada se plaća porez. Francuska državna televizija ima pet svojih kanala. Besplatnih.

Šta to znači? Ako pretpostavimo da bi Niš trebalo da ima svoj regionalni centar, onog trenutka kada mi imamo jak javni servis koji može to finansijski da podrži, a moći će onog trenutka kada se bude uvela taksa 2016. godine, javni servis ili RTS, koji ima svoje dopisništvo, studio u Nišu, je li tako, u Kragujevcu…

 

 

… Znači RTS je taj koji će morati svojom unutrašnjom organizacijom da napravi prosto regionalni javni centar u Kragujevcu ili u Nišu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, moram da kažem da uopšte ne razumem predlagača ovog amandman, jer gospodin Pavićević nam je malopre održao predavanje o demokratskim principima, a ni jednom rečju nije pomenuo ni amandman, niti ste obrazložili svoj amandman. Niti smo mi na predavanju, niti ste vi profesor, tako da vas molim da pričate o amandmanu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, drage kolege i koleginice poslanici.
Mi danas pred sobom imamo set medijskih zakona. Moram odmah na početku da kažem da je Ministarstvo kulture uradilo zaista dobar posao i da predloženi zakoni ispunjavaju sve standarde jednog modernog društva i da su kao takvi usaglašeni sa direktivama EU i Saveta Evrope.
Treba naglasiti da je audio-vizuelna politika jedna od značajnijih politika EU i da je EU Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o pružanju audio-vizuelnih medijskih usluga utvrdila novi regulativni okvir u vezi sa pružanjem tih usluga.
S obzirom da je Republika Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, ova direktiva je jednostavno nametnula potrebu usaglašavanja zakonodavstva Republike Srbije sa standardima koji su utvrđeni u njoj. Time možemo objasniti usvajanje ovih zakona u hitnom postupku, kao i zbog pristupa evropskim fondovima.
Mi danas pred sobom imamo Predlog zakona o javnom informisanju i medijima koji je mnogo bolji nego dosadašnji. Pred sobom imamo predloge zakona koji stvaraju uslove za slobodan razvoj nezavisnih profesionalnih medija i medijskog sistema koji treba da omogući najšire zadovoljavanje potreba građana, bez diskriminacije, sa informacijama i sadržajima iz svih oblasti društvenog života.
Jedna od vrlo bitnih novina koju donosi Predlog zakona o javnom informisanju i medijima je transparentnost kod uvida u vlasničku strukturu medija, jer zakon predviđa formiranje registra medija koji će sadržati podatke o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača, podatke o njihovim povezanim licima, kao i podatke o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu.
Pored toga, biće javni i podaci o iznosu novčanih sredstava dodeljenih medijima na ime državne pomoći, odnosno o iznosu novčanih sredstava dobijenih od organa vlasti pod kojima se podrazumevaju državni organi i organi teritorijalne autonomije, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja.
Sve ovo će omogućiti građanima Srbije da imaju bolji uvid u to ko je vlasnik medija i koliki je njihov uticaj na medijsku sliku u državi, a organima vlasti da ne dozvole postojanje monopola u medijima.
Zakon definiše i javni interes u oblasti javnog informisanja, što je takođe vrlo bitno i mislim da do sada to nismo imali, a to je istinitost, nepristrasnost, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana, kao i pripadnika nacionalnih manjina, informisanje na srpskom jeziku pripadnika srpskog naroda koji žive van teritorije Republike Srbije, očuvanje kulturnog identiteta srpskog narod i nacionalnih manjina, informisanje osoba sa invaliditetom i drugih manjinskih grupa, podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanje pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih.
Predloženim zakonom predviđen je i prelazak sa direktnog budžetskog finansiranja pojedinih medija na sistem projektnog, odnosno konkursnog sufinansiranja i to za sve medije i izdavače medija koji su upisani u registar medija za preduzetnike koji su registrovani za proizvodnju medijskih sadržaja, kao i za druga pravna lica. Projektno sufinansiranje otvoreno je i za nezavisne produkcije, udruženja građana, kao i druge subjekte koji nisu osnivači medija. To na kraju predstavlja i povlačenje države iz medija, jer Predlog zakona definiše i transparentni sistem finansiranja u oblasti javnog informisanja iz budžeta sa različitih nivoa javnih vlasti.
Jedan deo medijskih kuća, uglavnom onih koje finansiraju lokalne samouprave i koje nisu promenile vlasnika u prvom talasu privatizacije medija koji se desio pre nekoliko godina, po ovom predlogu zakona moraće da se privatizuju do 1. jula 2015. godine. Zakonom je predviđeno da ukoliko do tog perioda ne bude prodat kapital ovih medija, postupak prodaje kapitala se obustavlja, a kapital izdavača se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade, što znači da će zaposleni postati vlasnici svojih medija i moći će sami da upravljaju svojim preduzećem i naravno da kao takvi konkurišu za finansijska sredstva koja će se usmeravati kroz sistem projektnog, odnosno konkursnog sufinansiranja medija.
To u praksi znači da će, npr, lokalne televizije moći da konkurišu u lokalnim samoupravama koje su i osnivači tih lokalnih medija za, npr, proizvodnju informativnog programa. Naravno, lokalne samouprave će onda utvrditi da li je njima potreban informativni program ili ne, što je onda pružiti šansu za proizvodnju nekog drugog programa. U svakom slučaju, zaposleni u lokalnim medijima mogu da postanu, ako ne dođe do privatizacije, i vlasnici svojih kuća.
Predlogom zakona o elektronskim medijima je predviđeno obavezno učešće programa domaće proizvodnje, kroz obavezu udela evropskih audio vizuelnih dela, u kome se kaže da pružalac usluge televizijskog emitovanja dužan da obezbedi da evropska audio vizuelna dela učestvuju sa više od 50% u ukupnom godišnje objavljenom programu.
Ovo je nov izraz koji je ubačen u ovaj zakon, najviše zbog usaglašavanja sa evropskim zakonima, što će u svakom slučaju sigurno omogućiti lakše pristupanje evropskim fondovima koji nisu mali, a određeni su za svrhe audio vizuelnih dela. Omogućiće naravno domaćim produkcijama lakše učestvovanje u evropskim koprodukcijama.
Ovde bih samo predložio gospodinu ministru, da možda nekim podzakonskim aktom se odredi od ovih 50% koje su televizije dužne da emituju evropska audio vizuelna dela, da na primer 70% budu samo emisije domaće produkcije. U zakonu stoji da se pod emitovanje ovog programa podrazumevaju premijere i samo prve reprize, tako da ne ulaze reprize.
Predlogom zakona o javnim medijskim servisima je predviđeno uvođenje finansiranja javnog servisa putem takse, koju će plaćati građani Srbije i to od 1. januara 2016. godine. S obzirom da sam čovek iz medija, osvrnuću se i na potrebu finansiranja javnog servisa.
Jednostavno svaki narod, država koji drže do sebe, moraju da u ovim modernim vremenima imaju jak javni servis i državni medij. Pored očuvanja kulture, tradicije nacionalnog identiteta, kao i informisanja nacionalnih i kulturnih vrednosti, kroz proizvodnju domaćeg dokumentarnog, igranog, školskog, naučnog, kulturnog i zabavnog programa, javni servis služi i kao brana od poplave kiča, nekulture, jakog uticaja kulturnog imperijalizma drugih država, negativnih pojava u savremenim društvima počev od razgrađivanja porodice kao osnovne ćelije svakog društva, sveopšteg pada moralnih i društvenih normi, povećanja zavisnosti prema narkotičkim sredstvima kod mladih, pa sve do negativnih pojava u višim duhovnim nivoima. Zato ću uvek biti za postojanje jakog javnog servisa, a on može biti jak samo ako finansijski bude nezavistan u tržišnoj, odnosno komercijalnoj trci.
Moram da dodam da osnovni problem našeg javnog servisa nije pitanje pretplate ili takse, već loše organizacije, sistematizacije i zastarele tehnologije, kao i poremećenih društvenih odnosa u državi u poslednjih 20 godina, a tome već treba da brine i menadžment ove kuće.
Na kraju, nova zakonska rešenja se tiču i nas poslanika. Tako u članu 8. Predloga zakona o javnom informisanju i medijima kaže – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije je dužan da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređen iznošenjem tih mišljenja.
Zato drage kolege, koristim priliku da vas pozovem da podržite nove zakonske odredbe i bilo bi dobro da jednoglasno donesemo odluku o usvajanju seta medijskih zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, očigledno da onaj ko je predložio ovaj amandman nikada nije radio u privatnom sektoru, pa tako tvrdi da će ovaj član pogoditi mnogo više ljude koji rade u privatnom sektoru nego u javnom.
Objasniću prvo kako se to radi. Kada konkurišete za neki posao, dođete kod gazde, razgovarate o uslovima rada i, naravno, dogovorite i visinu plate. Obično sledi neki probni rad. Ako se pokažete na tom probnom radu, gazda vas angažuje dalje. Ako ste dobar radnik, gazda će dobro i da vas plati. Da li imali minuli rad pre toga 10, 15 godina, gazda će dobro da vas plati. Znači, ovaj zakon će najmanje da pogodi ljude koji rade u privatnom sektoru.
Druga stvar, ako nekom ostane još dve do tri godine do penzije, njemu je valjda bitnije da nađe posao i da radi te dve-tri godine da bi ispunio uslov za penziju, nego to što će imate 10 do 15% manju platu. Hvala.