ALEKSANDAR MARTINOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1976. godine u Slavonskom Brodu. Živi u Rumi.

Diplomirao je 1999. godine, a 2003. i magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Zaposlen je od 2001. godine na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. U septembru 2012. godine izabran je u zvanje docenta za uži naučnu oblast Javnopravnu (predmet Upravno pravo).

Bio je predsednik Gradskog odbora Srpske radikalne stranke u Rumi, zamenik generalnog sekretara, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke. U aprilu 2010. godine postavljen je za potpredsednika SRS-a, a 2007. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske radikalne stranke. Bio je član Odbora za ustavna pitanja, Zakonodavnog i Administrativnog odbora. Obavljao je i funkciju zamenika šefa poslaničke grupe SRS.

Nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012. godine na kojima Srpska radikalna stranka nije uspela da pređe cenzus Martinović se povukao sa funkcija nezadovoljan stanjem u stranci. Nakon povlačenja, 4. jula 2012. godine postaje član Srpske napredne stranke.

Obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju i Nadzornog odbora Galenike, sa kojih se povukao maja 2014. godine.

Bio je predsednik Skupštine opštine Ruma. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora, marta 2014. godine izabran je i za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske napredne stranke. U tom sazivu bio je predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Na izborima 2016. izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Srbije i odbornika u SO Ruma, a zatim postavljen i na funkcije šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u obe skupštine. U XI sazivu bio je član Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Aleksandar Martinović je zajedno sa Sandrom Božić iz Srpske napredne stranke stupio u trodnevni štrajk glađu 10. maja, a kao razlog naveli su nereagovanje tužilaštva i sudstva na nasilničko ponašanje Boška Obradovića.

Na parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na 20. poziciji na listi “Aleksandar Vučić - Za našu decu” i ponovo dobio mandat narodnog poslanika.

Govori engleski i nemački jezik.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 13:08

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Ruma
  • Slavonski Brod
  • 15.06.1976.
  • pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2020.

Gospodine potpredsedniče, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatam amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.10.2020.

Zahvaljujem se gospodine potpredsedniče.

Moram da se osvrnem na nekoliko kvalifikacija koje je izneo moj uvaženi kolega prethodni govornik, a sa kojim ne mogu da se složim kao ovlašćeni predstavnik poslanika koji su podneli ovaj Predlog zakona.

Pre svega, malo me čudi vokabular koji koristite. To je vokabular Komunističke partije, odnosno Kominterne, kolonijalizam, krupni kapital, itd. To je jezik kojim se govorilo pred 50, 70 ili 80 godina. Pošto vi dolazite sa desnog političkog spektra, čudi me da koristite tu kominternovsku terminologiju, ali to je vaše pravo i nije to najvažnije oko čega ćemo da polemišemo.

Kažete da država i, konkretno, predsednik Republike Aleksandar Vučić nisu vodili dovoljno računa o porodici, da su naše porodice, a posebno naše žene, naše majke, izložene torturi u stranim kompanijama koje su počele sa radom u Republici Srbiji, naročito u periodu od 2014. godine pa do danas, a zaboravljate, odnosno bilo bi bolje da se zapitate – koliko porodica danas živi u Srbiji zbog toga što smo politikom Aleksandra Vučića uspeli da te kompanije dovedemo u Srbiju i kako su te porodice živele kada tih kompanija u Srbiji nije bio?

Pri tome je Aleksandar Vučić, pri tome je Vlada Republike Srbije vodila računa, mi o tome nismo pričali kao neki koji su bili na vlasti do 2012. godine, ali smo vodili takvu politiku, a to je politika ravnomernog regionalnog razvoja.

Predsednik Vlade i danas predsednik Republike Aleksandar Vučić vodio je računa i vodi i dan danas da se fabrike otvaraju, ne samo u Beogradu, ne samo u Nišu, ne samo u Kragujevcu, nego bukvalno od Subotice do Vranja, od Loznice do Negotina, da se fabrike otvaraju na Kosovu i Metohiji, da se fabrike otvaraju čak i u Republici Srpskoj, odnosno u Federaciji Bosne i Hercegovine, odnosno u onim delovima Bosne i Hercegovine u kojima živi srpski narod. Da li ste se zapitali kako bi te porodice živele da nije tih kompanija?

Izneli ste ovde nekoliko kvalifikacija koje smo ranije slušali od poslanika DS da bi unizili rezultate koje je postigla Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, da bismo nipodaštavali sve rezultate koje smo postigli u privlačenju i domaćih i stranih investicija u proteklih, pre svega, šest godina. Govorili su o tome kako radnici u tim kompanijama rade u pelenama, da nemaju pravo na pauzu, da su izloženi raznim vrstama torture, a jedan narodni poslanik iz DS, mislim da se zvao Balša Božović, je tvrdio da jedna kineska kompanija, koja je počela sa radom u Obrenovcu, to je „Meita“, da li je tako gospodine Komlenski, tretira srpske radnike kao robove i da su Kinezi u Srbiji robovlasnici.

Prijateljski vam savetujem da se klonite te terminologije. To je terminologija onih koji su politički propali. Dakle, ne da nisu uspeli na izborima, nego su zbrisali sa političke scene Srbije zato što su ubeđivali građane Srbije da ne vide ono što zaista postoji. Vučić otvori jednu fabriku, a oni kažu – ma to nije ništa, otvori deset, ma to nije ništa, otvori 150, ma to nije ništa. Mi kažemo – ljudi, zaposlili smo na stotine hiljada ljudi, napravili smo na stotine kilometara autoputeva, napravili smo nove škole, bolnice. Sa ove druge strane su nas ubeđivali da to nije tačno, da mi ne vidimo dobro, da nas Vučić laže, da svi lažu.

Građani Srbije dobro razumeju da li u njihovom gradu postoji fabrika ili ne postoji. Građani Srbije dobro znaju, možemo svi mi da kažemo da nije napravljena ni jedna fabrika i da nije napravljen ni jedan put i da ništa nije dobro urađeno od kako je SNS na vlasti, ali narod vidi i narod razume da pomaka ima i dalje narod u Srbiji teško živi.

Nisam ja neko ko je idealista i ko će sada da kaže, pošto smo mi sada na vlasti, narod živi odlično. Narod i dalje živi dosta teško, ali objektivno narod živi dosta bolje, nego za vreme onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Vidi se pomak u svim sferama društvenog života.

Nije isto kada u jednom gradu nemate ni jednu fabriku, pa za tri ili četiri godine ih ima šest. Nije isto. Nije isto kada ti ljudi koji rade u tim kompanija, a o kojima ste vi govorili, gde su imperijalisti došli, neki krupni kapital, robovlasnici itd, kući odnesu platu od 50 ili 60 hiljada dinara, pa ako su i muž i žena zaposleni u toj fabrici, priznaćete da to nije baš mali iznos, od tog iznosa može da se živi.

Ne mogu da prihvatim te kvalifikacije tamo u nekoj fabrici, ali neću da vam kažem u kojoj, u nekom gradu, ali neću da vam kažem u kom gradu, radnik je prinuđen da radi pod ponižavajućim uslovima, mora da radi sa pelenama, nisu mu dali zaštitnu masku itd. Mi smo narodni poslanici. Mi smo dužni da iznosimo konkretne podatke. Ako takvih slučajeva zaista ima, molim vas da kažete o kojoj fabrici se radi, u kom gradu se ta fabrika nalazi, da bi državni organi moli da reaguju. Ako to ne kažete, onda je vaša diskusija krajnje paušalna i onda ste rekli nešto čisto onako da se bacite kamenom na čoveka koji je uspeo od Srbije koja je bila polumrtva država, jedna razvalina od države, u svakom pogledu, i institucionalnom, i ekonomskom i vojnom, mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, jednostavno da se bacite kamenom i da kažete, što je najjednostavnije, ali što, naravno, nije tačno, da taj čovek za Srbiju nije uradio ništa. Mislim da je uradio mnogo.

Nova Vlada Srbije imaće obavezu i mi na tome iz SNS insistiramo da je to Vlada kontinuiteta. Nebitan je personalni sastav Vlade, da li će u Vladi da sedi Janko ili Marko. Ne mogu svi da budu ministri, ali će svako ko bude ministar u toj novoj Vladi morati da vodi onakvu politiku kakvu je zacrtao Aleksandar Vučić kada je prvi put postao predsednik Vlade, a to su ubrzane reforme u svim oblastima društvenog života, privlačenje investicija, i domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta, jačanje naše vojne moći, jačanje naše međunarodne pozicije, nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, odnosno pronalaženje kompromisnog rešenja za jedan problem koji tišti Srbiju i srpski narod više od 200 godina, ako ne i duže.

Kažete da ne postoji ministarstvo za dijasporu. Formalno-pravno to je tačno, ali niste rekli da u okviru Ministarstva spoljnih poslova postoji, odnosno da je predviđeno da postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Znači, mi smo otišli korak dalje u odnosu na ono što vi predlažete.

Dakle, mi pravimo razliku između dve kategorije, ja molim građane da to razumeju, dijaspora i Srbi u regionu. Dijaspora su oni koji žive u Americi, to su oni koji žive u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, neki su otišli pre 100 godina, neki su otišli posle Drugog svetskog rata iz političkih razloga, neki su otišli tokom šezdesetih i sedamdesetih godina iz ekonomskih razloga, neki su otišli devedesetih godina iz najrazličitijih mogućih razloga, to je dijaspora, ali mi smo predvideli jedan državni organ koji će da se bavi položajem Srba u regionu. To je jako važno da građani danas čuju.

Ko su Srbi u regionu? To su oni delovi našeg naroda koji su ostali da žive u bivšim jugoslovenskim republikama. Gde je danas najteži položaj srpskog naroda? Priznajemo da ima pomaka ali još uvek Srbi objektivno teško žive, mada su formalno-pravno izjednačeni sa drugim građanima tih zemalja, ali u stvarnosti im je život ne baš sasvim jednostavan, mislim na Hrvatsku, mislim na onaj deo Bosne i Hercegovine koji se zove Federacija BiH, mislim na Crnu Goru. Prilično je delikatan položaj i srpskog naroda u Severnoj Makedoniji.

Dakle, Aleksandar Vučić je posle dugog niza godina ponovo vratio u spektar političkog interesovanja položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Da vas podsetim, za razliku od Borisa Tadića, koji je mislio da je smisao politike da se stalno nekome izvinjava, misleći da će time da pokaže koliko je veliki evropejac i koliko je, navodno, građanski političar, Aleksandar Vučić je krenuo drugim putem, putem saradnje sa državama koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije i rekao je – mi Srbi smo tokom tih devedesetih godina napravili čitav niz grešaka, neki od nas su počinili i zločine, ali neko je počinio zločine i nad Srbima.

Dakle, govorimo i o jednoj i o drugoj temi, jer, do 2012. godine, imali ste jednu crvenu nit koja se provlačila ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, ne samo u međunarodnim centrima moći, nego i ovde u Beogradu, u Srbiji, a to je teza koja je veoma opasna. Nju i danas zastupaju pojedine političke stranke, nju i danas zastupaju pojedine nevladine organizacije, to je teza koju zvanično zastupa i Hrvatska, to je teza koju zastupaju i privremene institucije u Prištini, to je teza koju zastupa i Milo Đukanović, ali to je teza koju zastupa i Latinka Perović, a to je da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u Zagrebu rekao, kada je posetio Zagreb i posle toga kada je otišao da poseti Srbe na Korduni i Baniji – nije Srbija odgovorna za raspad Jugoslavije, deo odgovornosti verovatno snosi, ali deo odgovornosti snose i oni koji su se nasilnim oružanim putem, protivpravnim putem odvojili od Jugoslavije. Imao je hrabrosti da to kaže u Zagrebu, kao što je imao dovoljno ljudskosti, dovoljno srpstva u sebi da ode kod Srba koji žive na Korduni i Baniji i da kaže – mi smo ti koji ćemo da vam pomognemo da ostanete na svojim vekovnim ognjištima, da obnovite crkve koje su porušene, neke za vreme Drugog svetskog rata, neke tokom devedesetih godina na Kordunu i Baniji, da nemate potrebu da odlazite iz Hrvatske, nego da ostane na vašim vekovnim ognjištima.

Šta je rekao za BiH, za taj deo srpskog naroda koji živi u BiH? Priznajemo teritorijalni integritet BiH, priznajemo da je BiH država, ali tražimo ravnopravni položaj za srpski narod u BiH i tražimo da se ne smanjuju ingerencije Republike Srpske, odnosno da budu onakve kako je to definisano Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Dakle, formula je vrlo jasna, država sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda, od kojih je jedan konstitutivni narod srpski narod. Posebnu pažnju je Aleksandar Vučić posvetio Srbima koji žive u Federaciji BiH. Podsetiću vas, bio je u mestima koja su do 1995. godine bila, kako bi rekao Vuk Karadžić ovejana srpska, dakle, tu nije bilo muslimansko i hrvatskog uveta, ali su nažalost 1995. godine bili zauzeti od hrvatske vojske. Mislim na Glamoč, mislim na Grahovo, mislim na Drvar.

Otvorena je fabrika u Drvaru, zahvaljujući pre svega sredstvima koja je obezbedila Republika Srbija. Pa zar to nije briga za Srbe u regionu? Koji srpski predsednik je to uradio pre Aleksandra Vučića?

Pazite, oni koji su došli na vlast 2000. godine, koji su nas ubeđivali da samo što nismo ušli u EU, da smo oni mogu da nas uvedu u EU, da će neke silne pare da dođu u Srbiju samo kada oni dođu na vlast. Oni su pozatvarali fabrike u Srbiji, nije im palo na pamet da otvaraju fabrike u BiH, u onim delovima gde živi srpski narod. Aleksandar Vučić je pokazao da može da otvara fabrike i u Srbiji, ali i da otvara fabrike u BiH za Srbe koji tamo žive, jer šta će nama ljudi u Drvaru, u Glamoču, u Grahovu koji su bez posla. Oni će da se spakuju i da odu. Dakle, to su gradovi, sela, opštine koje nisu pripale Republici Srpskoj, ali je interes Srbije i srpskog naroda da ti ljudi ostanu tamo da žive gde su i rođeni, a čovek će ostati da živi ako ima gde da radi, ako ima od čega da prehrani sebe i članove svoje porodice. To je vrlo jednostavno.

Što se tiče Crne Gore, Boško Obradović je ovde krajem prošle godine upadao sa transparentima kako smo izdali Srbe u Crnoj Gori, kako smo prodali svetinje u Crnoj Gori, kako Aleksandar Vučić ima neke poslovne aranžmane sa Milom Đukanovićem, pa zato neće da reaguje na ono što Milo Đukanović preko Zakona o slobodi veroispovesti radi u odnosu na SPC u Crnoj Gori i u odnosu na srpski narod koji živi u Crnoj Gori. Onda se ispostavi posle nešto više od pola godine da je režim Mila Đukanovića pao. On je suštinski pao, mada mu je teško da prizna, ali njegov režim je pao upravo zahvaljujući činjenici da su Srbi u Crnoj Gori, ali i drugi građani Crne Gore u Aleksandru Vučiću prepoznali nekoga ko donosi mir i stabilnost u ovom delu regiona.

Šta mislite, mogli smo i mi ovde u Narodnoj skupštini da izglasamo jedan zakon sa benignim nazivom – zakon o slobodi veroispovesti i da onda progonimo verske zajednice koje nam nisu po volji. Nije nam po volji katolička crkva, udri po katoličkoj crkvi, nisu nam po volji muslimani, udri po njihovim verskim zajednicama. Mogli smo to da radimo, a da li smo radili, nismo. Da li smo učinili sve na način da nam niko u Međunarodnoj zajednici ne zameri da se mešamo u odnose u drugoj državi, da pomognemo srpskom narodu u Crnoj Gori. I te kako smo pomogli i vi ste toga jako dobro svesni.

Veliko je pitanje da li bi ljudi koji su do juče bili opozicija Milu Đukanoviću u Crnoj Gori danas bili u poziciji da formiraju Vladu da nije bilo principijelne politike Aleksandra Vučića, da nije bilo spremnosti Aleksandra Vučića da pređe preko jedne, ne baš jednostavne stvari, da mu je mitropolit crnogorski Amfilohije čitao opelo za živog čoveka zato što je potpisao, odnosno učestvovao u sklapanju Briselskog sporazuma 2013. godine. Pružio je ruku mitropolitskom amfilohiju i time pokazao da je interes srpskog naroda u Crnoj Gori mnogo jači od njegove lične sujete. To je takođe nešto što Srbi u Crnoj Gori jako dobro razumeju.

Imate onda kuknjavu onih koji su izgubili vlast u Crnoj Gori, pratio sam njihove medije, pratio sam i medije u regionu gde su gostovali. Oni koriste isto kominternovsku terminologiju, samo što je vi koristite u ekonomskom delu, a oni u političkom.

Milo Đukanović na jednoj televiziji u BiH kaže ovako – Aleksandar Vučić zagovara stvaranje velike Srbije. U Srbiji postoje neki centri moći koji vode veliku državnu politiku. I onda onaj klasični repertoar koji slušamo od kraja 80-ih godina. Postoji neki udruženi poduhvat da se stvori velika Srbija. Ko je deo tog poduhvata? Naravno, Aleksandar Vučić. Jer, gde god je nešto mutno, prljavo, neprijateljski itd, tu mora da bude Aleksandar Vučić, ali kaže, tu je i Srpska akademija nauka i umetnosti, tu je i SPC, tu su i mnogi intelektualci iz Srbije i svi oni imaju neki mračni plan. To je ono što slušamo otkako je počela kriza u bivšoj Jugoslaviji. Svi ti ljudi imaju neki mračni plan da stvore veliku Srbiju i da Crna Gora postane srpska provincija. Aleksandar Vučić, apsolutno, na to nije reagovao, a mogao je da reaguje. Rekao je, neka čovek priča šta mu je volja, izgubio je izbore, verovatno je pomalo deprimiran.

Ono što je važno, to je da su ljudi koji žive u Crnoj Gori shvatili da u Aleksandru Vučiću imaju pouzdanog partnera i pouzdanu zaštitu, što je najvažnije, da ne govorim o Srbima na KiM. Kažite mi kog srpskog političara sem Aleksandra Vučića Srbi na KiM vide kao svog lidera. Mene, vas ili nekog peto, ne, vide njega. Proglašavali su ga izdajnikom zato što je potpisao Briselski sporazum. Ali je imao hrabrosti da ode među te Srbe koji žive na KiM i da im objasni koliko je važno što je Briselski sporazum potpisan posebno u onom delu koji se odnosi na formiranje zajednice srpskih opština.

Još jednu stvar da vam kažem. Kako se pokazuje briga za Srbe u regionu. To moram da istaknem zato što mi se čini da smo mi to pomalo svi zaboravili, a to je jako važna tema. Aleksandar Vučić, naravno to nije bilo jednostavna odluka, to je teška odluka i za nekoga ko je predsednik Vlade i za nekoga ko je Srbin, ko je Srbin poreklom BiH. Aleksandar Vučić je, kao što se dobro sećate 2015. godine, opet zarad mira u regionu, opet zarad pomirenja Srba i Bošnjaka u BiH otišao u Potočare u Srebrenicu u julu 2015. godine da se pokloni senima nevino nastradalih Bošnjaka 1995. godine. Neću da govorim o brojevima, nisu brojevim u ovom trenutku najvažniji, ali je otišao da oda počast ljudima koji su nevino ubijeni. Da li je tamo bilo streljanja zarobljenika i civila – jeste. Aleksandar Vučić je otišao da u ime građana Srbije položi venac na spomenik, odnosno na spomen obeležje tim žrtvama. I šta se desilo?

Godine 2015. čovek dolazi u jednu misiju mira, dolazi u misiju pomirenja Srba i Bošnjaka, dolazi da kaže desile su se užasne i strašne stvari u BiH, hajde da i mi Srbi i vi Bošnjaci budemo pametniji nego što smo bili, pa da nam se takve stvari više nikada ne dogode. Pokušali su da ga ubiju. Jer, ono što se desilo u Srebrenici 2015. godine nije linč, nije vređanje, nije dobacivanje, ono je bio pokušaj ubistva. Ni jednom predsedniku Republike na ovim prostorima se nije desilo ono što se desilo Aleksandru Vučiću u Potočarima u julu 2015. godine, kada su čoveka pokušali da ubiju. Da li je zbog toga rekao – ne zanima me BiH? Ne. Koliko puta je razgovarao i sa Bakirom Izetbegovićem i sa Draganom Čovićem, koliko je bio u BiH i koliko puta je zvao ljude koji vode BiH da dođu u Beograd. Tu je pokazao brigu za Srbe u regionu.

Pazite, lako je biti Srbin ovde u Beogradu, to je najlakše, ali moramo da vodimo računa da mi odavde našim izjavama, našim ponašanjem ne pogoršamo ionako težak položaj Srba koji žive u Zagrebu, u Osjeku, u Vukovaru gde se i dan danas lome table sa ćiriličnim slovima, Srbima u Splitu, Srbima u Mostaru, Srbima na Cetinju, Srbima u Skoplju itd. Dakle, i te kako je pokazao brigu, ne samo za dijasporu, nego za Srbe u regionu i tu brigu ćemo mi nastavljati da pokazujemo i dalje.

Nastale su neke nove države, to je fakat i to verovatno u nekoj ni bliskoj, ni daljoj budućnosti neće da se promeni, ali ostaje činjenica, iako su nastale nove države, da Srba ima, uprkos mnogima koji su verovali da ih nikada više neće biti, da Srba danas ima i u Hrvatskoj, da Srba danas ima i u Federaciji BiH, još se uvek držimo i žilavi smo u borbi za Srbe na Kosovu i Metohiji, popravili smo u značajnoj meri položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, vodimo brigu i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji i na kraju krajeva, gospodine Glišiću, hteli vi to da priznate ili ne, ja znam da to mnogima iz opozicije i mnogima koji su protiv Aleksandra Vučića i mnogima koji mu kažu da je izdajnik i da nije dovoljno Srbin to smeta.

Ali, to je činjenica, ja bar mislim da je činjenica, što i Srbin iz Zagreba, Srbin iz Banjaluke, Srbin iz Mostara, Srbin sa Cetinja, Srbin iz Kosovske Mitrovice, Srbin iz Skoplja, kao što i Srbin iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca u Aleksandru Vučiću vidi svog predsednika. Vidi nekoga u kome ima zaštitu. Vidi nekoga ko ga neće prevariti. Vidi nekoga ko ga neće izdati. Vidi nekoga ko će mu pomoći da sazida novu crkvu, da kupi novi traktor, da sazida novu školu, da otvori fabriku. To su ogromni uspesi koje smo postigli. Pokazali smo da umemo da budemo lider u regionu, ali jednom mudrom i pametnom politikom. Nismo ni sa kim zaratili, nikome ne pretimo, uspeli smo.

Da odem jedan korak dalje sad od onoga o čemu smo pričali, ali uspeli smo da od država koje su nam do juče bili neprijatelji, koje su nas bombardovale, napravimo, neću da kažem u potpunosti prijatelje, jer je to nemoguće za tako kratak period, ali ipak partnere koji su počeli da razumeju da i srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije ima neke vitalne nacionalne interese. Tu pre svega mislim na KiM. Do 2012. godine pitanje KiM je bilo stavljeno ad akta, rešeno, gotovo, imate samo da priznate KiM. Sad već iz mnogih centara moći i preko okeana i ovde u Evropi stižu jedni malo drugačiji glasovi. Ima prostora za kompromisno rešenje. Znači, nije sve izgubljeno kada je u pitanju KiM. U velikoj meri zavisi od velikih sila, ali i u velikoj meri zavisi od nas koliko budemo mudri i pametni da obezbedimo maksimalno što je moguće u ovom trenutku da se obezbedi kada je u pitanju KiM.

Maksimalistička politika nije moguća, ali nije dobra ni ona politika koju smo imali do 2012. godine kada je tadašnje rukovodstvo Srbije vodilo brigu o Srbima na KiM tako što su proterali crnogorskog i makedonskog ambasadora, zato što su njihove države priznale KiM, toliki su bili veliki junaci, od kojih je ambasador Crne Gore bila čak i žena, Anka Vojvodić mislim da se zvala, i što se Vojislav Koštunica negde sakrio, a Boris Tadić je pobegao navodno u zvaničnu posetu Rumuniji. To je bila reakcija tadašnjeg državnog vrha na proglašenje nezavisnosti KiM. Onda je kao šlag na tortu došla genijalna ideja Vuka Jeremića da pred Međunarodnim sudom pravde postavi pitanje, da li je deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM u suprotnosti sa međunarodnim pravo? A, znao je i tu je njegov politički greh, on je znao da svaki sudija međunarodnog suda pravde kada donosi odluku, odluku donosi ne po svojoj savesti i po svom ličnom pravničkom ubeđenju, nego shodno politici svoje Vlade. Mogao je vrlo jednostavno da izračuna da tamo sedi većina sudija iz država koje su priznale nezavisnost KiM. Unapred se znalo kakvu će odluku da donese Međunarodni sud pravde, da deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

I sad pogledajte, sa tolikim teretom na leđima Aleksandar Vučić ulazi u borbu za Kosovo i Metohiju i ne kaže - ova borba je izgubljena. On nije spustio ruke, nije skinuo rukavice, on je nastavio da se bori u nemogućim uslovima. I da li ima pomaka u toj borbi? Ima. Rekli su nam - nema, gotovo je. Imate samo da priznate Kosovo i Metohiju. Pa ako je gotovo, što pregovarate sa nama? Što dolaze Amerikanci? Što dolazi Lajčak, što dolaze ti ljudi iz belog sveta ako je sve gotovo? Što pregovaramo? Što razgovaramo? Znači, nije sve gotovo. I ako budemo dovoljno pametni, nećemo izgubiti baš sve na Kosovu i Metohiji. Možemo sve da izgubimo i bili smo na pragu da sve izgubimo, ali ako budemo dovoljno pametni, ako budemo nastavili da vodimo onu politiku koju je do sad vodio Aleksandar Vučić nećemo sve da izgubimo na Kosovu i Metohiji.

Zbog toga sve ono što ste rekli, čini mi se da ste rekli pomalo prenagljeno i da niste dovoljno vodili računa da borba koja se danas vodi za Kosovo i Metohiju je hiljadu puta teža nego da smo takvu borbu vodili, recimo, 1990. godine, ili 1992. godine, ili 1987. godine, ili neke godine ranije. U 2020. godini, u 2021. godini sa tolikim teretom na leđima voditi borbu za Kosovo i Metohiju, pa to vam je isto kad bi vam neko okačio teg od 20 kilograma za noge i rekao - trči sprint sa svetskim šampionom. Teško da možete da ga pobedite. Ali, Aleksandar Vučić je pokazao da može da i sa tegom od 20 kilograma drži korak sa onima koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije.

Dakle, razumem vašu brigu za Srbe koji žive u dijaspori, za Srbe u regionu, ali prosto zbog građana Srbije hoću da kažem - nije tačno da ne postoji državni organ koji nije zadužen specijalno da vodi računa o Srbima u dijaspori i o Srbima u regionu. To je uprava koja postoji kao državni organ u sastavu Ministarstva spoljnih poslova. Mi ćemo, to sam rekao, to je rekla i moja koleginica Aleksandra Božić, to su rekli i mnogi poslanici SNS, reći će i danas, Vlada Srbije i predsednik Republike Aleksandar Vučić u nama poslanicima SNS, odnosno u nama poslanicima koji su izabrani sa liste "Aleksandar Vučić - Za našu decu" imaće apsolutno sigurnog partnera u borbi za onih šest proklamovanih ciljeva a posebno kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju. Ta borba će biti teška, ona je već sad teška, biće i dalje teška.

Mi pozivamo i vas koji ste u opoziciji da se uključite u tu borbu jer pitanje Kosova i Metohije nije pitanje ove ili one stranke, nije to lično pitanje za Aleksandra Vučića, kao što nije lično pitanje ni za vas ni za mene, to je pitanje celokupnog srpskog naroda i oko toga nam je potrebno apsolutno jedinstvo, potreban nam je nacionalni konsenzus i to je jedan od razloga zašto formiramo ministarstvo za društveni dijalog. Hoćemo sve da uključimo u borbu za vitalne srpske nacionalne i državne interese. To je razlog i to je odgovor na pitanje - zašto si, Vučiću, uzeo u Vladu koalicione partnere koji ti ne trebaju? Zato što mi vlast ne posmatramo kao plen, nego kao instrument da rešavamo nagomilane društvene probleme, koji ne potiču od Vučića, neki potiču od pre 200 godina, neki potiču od Josipa Broza, neki potiču od Božidara Đelića, neki potiču od Borisa Tadića, ali sve je to palo na leđa Aleksandra Vučića.

Mi hoćemo, dakle, da ta vlast bude instrument za rešavanje tih problema i hoćemo zajednički i sa onima koji su sa nama u koaliciji, ali pozivamo i vas koji ste u opoziciji da pomognete u onome što je ostvarivanje vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i srpskog naroda. Možemo da se razlikujemo po mnogim pitanjima, ali oko ovih pitanja koja smo definisali kao šest osnovnih ne smemo da se razlikujemo, jer nema budućnosti ono društvo koje nema konsenzus oko temeljnih političkih, ekonomskih i nacionalnih pitanja.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.10.2020.

Ne postoji lična vlast Aleksandra Vučića, postoji predsednik Republike koji vrši svoje poslove shodno Ustavu Republike Srbije i shodno Zakonu o predsedniku Republike.

Inače, ono što ste rekli za Boška Obradovića, DS, pa nemam ja šta sa njima da se obračunavam, sa njima se obračunao narod. Narod je rekao sve o njihovoj politici. Demokratska stranka više ne postoji, ne zbog mene, oni su ljudi sami sa sobom odlučili da zaključaju vrata i da ugase svetlo u toj stranci, koja je osnovana 1919. godine. Šta sam ja tu uradio? Ništa.

Kažete da postoji lična vlast. Ne postoji lična vlast, ali narod prepozna, narod prepozna ko radi u njegovom interesu, a ko ne radi u njegovom interesu. Tu narod ne možete da prevarite. Vi nemate danas nijedan medij koji je u našim rukama. Svi mediji su u rukama Dragana Đilasa i onih koji podržavaju ljude koji su pozivali građane Srbije na bojkot. Skoro svi mediji su u njihovim rukama, direktno ili indirektno. Dakle, ne možete imati ličnu vlast ako nemate medijsku vlast. To se valjda u savremenim državama podrazumeva. Kažite mi jedan medij koji je u rukama SNS i konkretno u rukama Aleksandra Vučića.

Ali ima nešto drugo, što smeta ne samo vama, to smeta mnogima. Pazite, imate jedan paradoks. Kažu - Vučić je izdajnik, Vučić je lopov, Vučić je da ne kažem šta, a videli ste u predizbornoj kampanji, i pre izbora i sada to govore, kaže Velja Ilić, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za odbornike u Skupštini grada Čačka, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za pokrajinske poslanike, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za republičke poslanike?

Što vam to smeta? Ako je on izdajnik, ako je on strani plaćenik, ako je lopov, pa neće ljudi glasati za takve, jel tako? Ko bi glasao za nekoga ko je deklarisani izdajnik, ko je deklarisani lopov, ko je peder, ko je ne znam ni ja više šta? Ko bi glasao za takvog čoveka? Međutim, desili se izbori i ljubi baš glasali za njega. Ja znam da to vam smeta, samo vi to nećete da kažete, neko kažete - lična vlast. Ne, to je popularnost, to je ugled koji jedan čovek uživa zahvaljujući svom radu, pre svega, i rezultatima svoga rada.

Nije Vučić postao lider ne samo građana Srbije, nego Srba u regionu tako što sam ga ja dekretom proglasio za lidera, nego ga objektivno srpski narod tako doživljava. Tu ne možete da promenite ništa, ni vi ni ja. Ni ja kad bih se vama pridružio. Idite sad u Zagreb, pitajte ko je jedini političar u Srbiji u koga imaju beskrajno i apsolutno poverenje, oni će vam reći samo jedno ime. Idite u Banja Luku, oni će vam reći to ime. Idite u Crnu Goru, oni će vam reći to ime. Za mene ne znaju, za vas, pretpostavljam, takođe da ne znaju, ili ne znaju mnogi, za Aleksandra Vučića znaju svi.

U njega su uprte oči celokupnog srpskog naroda zato što je svojim radom pokazao da može, pre svega, iz pepela da podigne razorenu srpsku privredu, da može iz pepela da podigne vojsku koju su nam de fakto uništili i da i te kako vodi računa i brine o Srbima koji su ostali da žive u bivšim Jugoslovenskim republikama. Dakle, narod je u njemu prepoznao vođu, prepoznao lidera, prepoznao nekoga ko neće da ga prevari, ko neće da ga slaže, ko neće da mu okrene leđa onda kada mu je teško.

Mogao je Aleksandar Vučić 2013. godine da pošalje samo Marka Đurića na Kosovo i Metohiju, pa da Marko Đurić sam objašnjava koje su prednosti Briselskog sporazuma. Ne, on je otišao lično da sa tim ljudima razgovara. Mogao je da pošalje nekoga u Zagreb, da ne ide on, a otišao. Mogao je da pošalje nekoga u Srebrenicu, a nije poslao nikoga, nego je on lično otišao i pokušali su da ga ubiju. Ja sad postavljam pitanje ovde u Narodnoj skupštini – ko su ljudi koji su pokušali 2015. godine da ubiju predsednika Vlade Aleksandra Vučića?

Da li se nekad zapitate i da li se nekad zapitaju oni koji svakog dana 24 sata vode besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića? Ako je Aleksandar Vučić stvarno izdajnik srpskih nacionalnih interesa, ako je on ovde, po nekoj teoriji zavere, doveden na vlast da izda sve što je srpsko, da proda Kosovo i Metohiju, da proda Srbe u Crnoj Gori, da proda Republiku Srpsku, pa kako to da njegovi neprijatelji pokušavaju da ga ubiju? Ja bih takvog čoveka dočekao sa cvećem, ja bih ga odveo na ručak, na večeru, kupio bih mu neki skupoceni automobil.

To vam je isto kao nekad, svojevremeno, ima jedna poema Matije Bećkovića o Draži Mihajloviću. Zamislite tog izdajnika i saveznika okupatora, kaže, koji za četiri ratne godine nije se spustio ispod 1.000 metara nadmorske visine. Što? Pa, ako si izdajnik, jel sarađuješ sa okupatorom? Sedi, brate, u Beogradu, pa sarađuj kao čovek. A, ne sarađujem sa okupatorom, lomatam se po planinama Srbije, Bosne i Crne Gore, jedu me buve i ručam svaki drugi dan. E, takav vam je izdajnik i Aleksandar Vučić. Kao što su svojevremeno, kao što smo mi, nažalost, mnoge velike ljude iz svoje istorije proglašavali izdajnicima, isti vam je takav izdajnik i Aleksandar Vučić. Hoće sve da proda, sve je rasprodao, sve je gotovo, doveden je ovde da uništi sve što je srpsko, gde god ode u region ima ljudi koji ga mrko gledaju.

Kad sam neki dan slušao Mila Đukanovića ja prosto nisam mogao da verujem. Kao da govori Josip Broz, Vladimir Bakarić, Edvard Kardelj, Tuđman – velika Srbija, velikodržavni projekti, memorandum SANU, ostaci, kaže, četništva… Šta je još rekao, da – SPC i stalno jedna te ista matrica.

Stalno jedna te ista matrica i ta matrica se provlači i danas, samo u kontra smeru. Vučić je izdajnik, pa Vučić radi za američke interese, ma Vučić radi za evropske interese, pa Vučić radi za ovog, Vučić radi za onog. Mi poslanici SNS i ogromna većina građana Srbije kažemo – ne. Vučić radi isključivo za Srbiju i Vučić radi isključivo za srpski narod.

Nije eksponent ni jedne strane sile, ni sa zapada, ni sa istoka, i nastavićemo da vodimo nezavisnu politiku, da Srbija bude potpuno samostalna država i da na našu politiku, i unutrašnju i spoljnu, niko nema uticaja, sem državnih organa Republike Srbije i sem građana Republike Srbije. To, složićete se, gospodine Glišiću, nije lična vlast. To je najdemokratskija od svih demokratskih vlasti.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega na početku želim da demantujem ono što je rekao Đorđe Vukadinović da je Ana Brnabić u nedavnoj poseti UN nije spominjala Rezoluciju 1244. Dakle, predsednica Vlade Ana Brnabić je na forumu koji se održavao u okviru UN u NJujorku u forumu „Akcija za mir“ izričito tražila da se misija UNMIK-a ne smanjuje ni u broju članova ni u trajanju mandata.

Ovo govorim zbog građana Srbije da ne bi ostala neistina da predsednica Vlade u UN nije spominjala Rezoluciju 1244 i misiju UN na Kosovu i Metohiji.

Ono što želim da pitam jeste, odnosno moje pitanje je upućeno DRI, a vezano je za izjavu Rodoljuba Šabića, lažnog Poverenika za informacije od javnog značaja, koji iz dana u dan sve više pokazuje svoje pravo političko lice. Naime, on je, iako je nekada bio perjanica DOS 2001, 2002. godine kao potpredsednik Narodne skupštine, pa se odjednom pretvorio u nekakvog nezavisnog državnog organa, on je pre nekoliko dana, tačnije 26. septembra 2018. godine za list „Danas“ koji je poznat po objektivnom pisanju o Aleksandru Vučiću i SNS, izneo čitav niz neistina.

Rekao je da je na njegov poziv DRI došla u njegovu službu Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja, da je sačinila izveštaj, da je taj izveštaj objavljen na zvaničnom sajtu DRI i da je državni revizor konstatovao da sam ja kao predsednik poslaničke grupe SNS slagao da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio milion i 350 hiljada dinara. Istovremeno je mene optužio da sam ja, i kaže „Martinovićevi poslanici“. Ovde nema ni jednog „Martinovićevog posalnika“, osim poslanika SNS, da su dakle „Martinovićevi poslanici“ potrošili 150 miliona dinara ili u evrima milion zarez dvadeset sedam miliona evra.

Onda je nastavio dalje u svom uobičajenom maniru, kako smo mi iz SNS botovi, da mu pretimo metkom u glavu, nožem, da ga prostački vređamo, da smo plasirali neverovatnu vest da je davao informacije nekakvim tajnim službama, a istovremeno želim da podsetim građane Srbije da je taj isti Rodoljub Šabić mog kolegu Marijana Rističevića nazvao „lažljivim lupežom“, samo zato što ga je pitao da li je tačno da je od Britanske ambasade on i tadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković, dobio 80 hiljada funti, za šta se kasnije ispostavilo da je potpuno tačno?

Dakle, želim da pitam DRI, prvo, da li je došla u službu Poverenika, na zahtev Poverenika, ili je došla po sopstvenoj inicijativi, po redovnom programu koji DRI ima za pregled poslovanja svih državnih organa, pa i Poverenika za informacije od javnog značaja? Da li je tačno da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio 1.350.000 dinara ili je u pitanja neka druga brojka? I, pitam DRI - da li je na svojoj zvaničnoj veb prezentaciji objavila konačan izveštaj o reviziji poslovanja gospodina Rodoljuba Šabića i njegovih saradnika?

Takođe, pitam Rodoljuba Šabića, kao državnog organa, za koga znam da nije nezavisan, da otvoreno radi protiv svoje države, da otvoreno radi protiv njenih interesa, da otvoreno radi protiv interesa naših obaveštajnih službi, kada će prestati sa takvim aktivnostima, zato što on platu ne prima od tih stranih obaveštajnih službi, nego iz budžeta Republike Srbije?

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.04.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a tiče se odgovornosti predstavnika bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića za stanje na Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i za ekonomsko devastiranje grada Niša.

Naime, da bih podsetio građane Srbije, aerodrom Niš otvoren je 1986. godine, kada je osnovan kao društveno preduzeće na republičkom nivou. Godine 1999. aerodrom u Nišu je bombardovan, nakon čega je obnovljen sredstvima donacije norveške vlade, 2002. godine postaje javno preduzeće, a 2003. godine obnovljen je saobraćaj na ovom aerodromu. Od oktobra 2003. godine do 2010. godine praktično je samo JAT leteo i ovaj aerodrom je služio kao alternativni aerodrom za Aerodrom „Nikola Tesla“ i ostale aerodrome u regionu.

Vlada Srbije, na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, 2010. godine stavlja grad Niš u dužničko ropstvo, prenoseći vlasništvo nad aerodromom na grad Niš, uz obaveze koje se mere milijardama dinara. Zoran Živković, koji ovih dana najviše ustaje protiv odluke grada Niša, bio je gradonačelnik Niša, a posle i premijer i nikad nije pokrenuo inicijativu da vlasništvo nad aerodromom Niš bude preneto sa nivoa Republike na grad Niš.

Grad Niš ni danas nije u stanju, a posebno nije bilo u stanju 2010. godine da izdvaja sredstva za normalno funkcionisanje ovog aerodroma. Ukupne obaveze koje je grad Niš 2010. godine preuzeo po osnovu ugovora koji je zaključen između Ministarstva odbrane i grada Niša iznose ukupno: prenos 158 hektara zemljišta Vojsci Srbije na teritoriji grada Niša, 32 stana za pripadnike Vojske, 21% od buduće ukupno izgrađene površine stambenog prostora na lokaciji kasarne „Bubanjski heroji“ oko 20,8 miliona evra i u periodu od 2010. godine do danas u Vojsci Srbije je predato 32 stana ukupne vrednosti dva miliona evra i svega nepunih šest hektara zemlje vrednosti od 55 hiljada evra.

Posebno želim da istaknem da je u godinama 2010, 2011, 2012. i 2013. godine, dakle, za četiri godine, izdvojeno 3,6 miliona evra direktnih subvencija iz sredstava grada Niša, i to „Montenegro erlajnsu“ 2,7 miliona evra i „Vind džetu“ skoro milion evra, a sve da bi aerodrom Niš uopšte mogao da funkcioniše. Osim toga, direktne subvencije iz sredstava grada Niša i Aerodroma „Nikola Tesla“ u istom periodu su data u iznosu od oko četiri miliona evra.

Sve prethodno navedeno je odraz neodgovorne politike rukovodstva grada Niša do 2012. godine i neodgovornog davanja sredstava, što je jedan od uzroka koji su doveli grad Niš u ogroman budžetski deficit.

Od 2014. godine do danas broj putnika zahvaljujući subvencijama i pomoći Vlade Republike Srbije porastao je od 1335, koliko je iznosio, do današnjih 331.582 putnika. U istom periodu, ukupna pomoć grada Niša za aerodrom Niš iznosi 2,2 miliona evra kroz investicije, kroz program pomoći i pomoć finanisijskoj likvidnosti. U istom periodu, investicije Republike Srbije u aerodrom Niš iznose 3,6 miliona evra, i to u zemaljsku radio-navigacionu opremu, obezbeđivanje rentgena za kontrolu putnika, prtljaga i predimenzionisanih paketa i pratećih vozila koji služe za aerodromske svrhe.

Potreba za novim investicijama iskazana od strane samog aerodroma Niš i Razvojne agencije JUB iznosi punih 20 miliona evra do 2021. godine i svima je jasno da grad Niš te investicije ne može da obezbedi. U pitanju su sledeće investicije: toranj kontrole leta - 10 miliona evra, oprema za sletanje u uslovima magle i ograničene vidljivosti - dva miliona evra, proširenje terminalne zgrade – 3,5 miliona evra, nova oprema – tri miliona evra, i prilazna svetla za kategoriju – jedan, jedan i po milion evra.

Prema dugoročnom planu poslovne strategije i razvoja JP aerodrom Niš za period od 2021. godine do 2026. godine neophodne su značajne kapitalne investicije za rehabilitaciju poletno sletne staze, proširenje platforme za koje planiraju da apliciraju za bespovratna sredstva iz međunarodnih i nacionalnih fondova u iznosu od oko 7,25 miliona evra.

(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)

Evo, završavam.

U ovom trenutku, potpuno je neizvesno da li će takva vrsta sredstava biti dostupna, što znači da Republika Srbija mora da pripremi sredstva u budžetu i za ovu investiciju kako bi se ostvario prognozirani saobraćaj od 774 hiljade putnika do 2027. godine.

Dakle, ponavljam, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture o tome koja je odgovornost bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića zbog ogromne štete koju su naneli Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i samom gradu Nišu?

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema potrebe da se građanima Srbije skreće pažnja na činjenicu da je „Gošu“ prodala Demokratska stranka i da za četiri godine, koliko je trajala monitoring Agencije za privatizaciju, ništa nisu uradili da provere da li kupci „Goše“ ispunjavaju svoje obaveze prema radnicima, pa ja upućujem radnike „Goše“ da malo pitaju ove iz Demokratske stranke šta su oni uradili povodom njihovih prava i zadruga odnosa u njihovom preduzeću.

Ovih dana nam drže predavanja o diplomatiji i spoljnoj politici lideri DOS-a, nekadašnjeg DOS-a, pa evo ja želim da iskoristim ovo vreme da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, Ministarstvu spoljnih poslova, BIA, VBA, VOA - kakva je bila uloga lidera DOS-a, poput na primer Zorana Živkovića, u razbijanju Savezne Republike Jugoslavije, kakva je bila uloga lidera DOS-a u razbijanju državne zajednice Srbija i Crna Gora? Šta su preduzeli lideri DOS-a koji su vodili Srbiju 2008. godine, kada je veliki broj zemalja u svetu, navodno njihovih prijatelja, priznalo samoproglašenu nezavisnost KiM? Šta su uradili lideri DOS-a, šta su uradili poslanici koji su u Narodnu skupštinu Republike Srbije izabrani sa liste dosovskih partija, poput Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, itd, kada su martu 2004. godine, inače sve veliki junaci, Šiptari izvršili pogrom nad srpskim narodom na KiM i spalili na desetine srpskih pravoslavnih crkava i manastira u martu 2004. godine?

Dalje, postavljam pitanje ovim nadležnim državnim organima - kako je moguće da ovi veliki poznavaoci diplomatije, ovi koji drže predavanja o dobrosusedskim odnosima, ovi koji nam govore kako treba da vodimo spoljnu politiku, kako je moguće da od 2008. godine, kada je najveći broj zemalja koja su priznale nezavisnost KiM to učinilo baš te godine, 2008. godine, kako je moguće da su iz Beograda, zamislite tog junaštva i te sile, iz Beograda su proterana slovom i brojem samo dva ambasadora?

Postavljam pitanje ministru spoljnih poslova kako je moguće da se to desilo? Proteran je samo ambasador Makedonije gospodin Aco Vasilevski i proterana je ambasadorka Crne Gore gospođa Anka Vojvodić. To je bilo u oktobru 2008. godine, dan nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela odluku da na Međunarodni sud pravde ide pitanje koje su formulisali Boris Tadić i Vuk Jeremić vezano za legalnost proglašenja nezavisnosti KiM, pa kada smo dobili odgovor od Međunarodnog suda pravde koji je bio krajnje nepovoljan za Republiku Srbiju, onda se povećao broj zemalja u svetu koje su priznale nezavisnost KiM.

Takođe, pitam nadležne državne organe, a to sam već pitao mnogo puta do sada, ko je naredio da se u Beogradu u leto 2008. godine ubije Ranko Panić, ko je naredio da se zapale džamije u Beogradu? Dakle, mi danas nemamo u Srbiji nikakvih sukoba, niko ne gine, nema nikakvih incidenata, vlada mir u Srbiji, vlada mir u regionu, a za vreme njihove vladavine, za vreme onih koji su upropastili Srbiju u periodu od 2000. do 2012. godine desile su se mnoge katastrofe, između ostalog i na planu spoljne politike.

Kako je moguće da nije proteran nijedan drugi ambasador iz Beograda i nije proglašen personom non gratom, sem ambasadora Makedonije, koja nam je, kaže nam Balša Božović, sad naš veliki prijatelj i kako je moguće da je za personu non grata proglašena samo Anka Vojvodić i niko drugi od 86 država koje su u periodu od 2008. godine do 2012. godine, dakle za vreme njihove vladavine, priznale nezavisnost KiM?

Imovinska karta

(Beograd, 24.10.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik Skupštine Opštine Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 26.11.2013 - 10.06.2016.
Predsednik nadzornog odbora Galenika a.d. Javni Mesečno 64830.00 RSD 28.02.2013 - 15.05.2014.
Predsednik upravnog odbora Agencija za privatizaciju Republika Mesečno 54000.00 RSD 05.04.2013 - 22.05.2014.
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 70000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 19000.00 RSD 01.10.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 20.05.2012 - 10.06.2016.
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 10.06.2016 -
- Visoka medicinska škola strukovnih studija, Ćuprija (Nastava) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2018 -