ALEKSANDAR MARTINOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1976. godine u Slavonskom Brodu. Živi u Rumi.

Diplomirao je 1999. godine, a 2003. i magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.

Bio je predsednik Gradskog odbora Srpske radikalne stranke u Rumi, zamenik generalnog sekretara, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke. U aprilu 2010. godine postavljen je za potpredsednika SRS-a, a 2007. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske radikalne stranke. Bio je član Odbora za ustavna pitanja, Zakonodavnog i Administrativnog odbora. Obavljao je i funkciju zamenika šefa poslaničke grupe SRS.

Nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012. godine na kojima Srpska radikalna stranka nije uspela da pređe cenzus Martinović se povukao sa funkcija nezadovoljan stanjem u stranci. Nakon povlačenja, 4. jula 2012. godine postaje član Srpske napredne stranke.

Obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju i Nadzornog odbora Galenike, sa kojih se povukao maja 2014. godine.

Zaposlen je od 2001. godine na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je na mestu asistenta na predmetu Ustavno pravo.

Bio je predsednik Skupštine opštine Ruma. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora, marta 2014. godine izabran je i za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske napredne stranke. U tom sazivu bio je predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Govori engleski i nemački jezik.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 12:49

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Ruma
  • Slavonski Brod
  • 15.06.1976.
  • pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.10.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, u ime poslaničke grupe SNS, želim da se zahvalim gospodinu ministru Siniši Malom na svim velikim rezultatima koje je postigao u vođenju Ministarstva finansija. Želim da mu se zahvalim na vrlo detaljnom tumačenju svih odredbi predloga zakona koji su na sednici koja je u toku.

Želim da se zahvalim svim kolegama iz SNS, svim kolegama koji pripadaju poslaničkim grupama koje su sa nama u koaliciji. Želim da se zahvalim i kolegama iz opozicije, pre svega kolegama iz SRS. Pokazali smo da možemo civilizovano da diskutujemo o problemima koji su vrlo ozbiljni, koji su veoma važni za ovu državu, iako ne moramo i ne trebamo oko svega da se složimo.

Pokazali smo da je parlament mesto u kome može da se vodi jedna demokratska debata i jedan demokratski dijalog i mislim da je to dobra poruka i onima koji iz različitih razloga bojkotuju sednice Narodne skupštine da nema drugog mesta na kome može i na kome treba da se razgovara o važnim društvenim pitanjima, sem Narodne skupštine Republike Srbije.

Ono što želim da kažem i vama gospodine ministre i poslanicima poslaničke grupe SNS i poslanicima koji pripadaju poslaničkim grupama naših koalicionih partnera, to je da ćemo mi već u ponedeljak da glasamo za Predlog zakona o izmenama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, da ćemo da glasamo za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost i o Predlogu zakona o izmenama Zakona o budžetskom sistemu zato što želimo da već u ponedeljak predsednik Republike Aleksandar Vučić, shodno svojim ustavnim ovlašćenjima, potpiše te zakone, da ti zakoni budu objavljeni u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i da građani Republike Srbije, da privreda Republike Srbije što pre mogu da osete sve pozitivne efekte ovih predloga zakona o kojima ovih dana raspravljamo.

Tako da vas pozivam uvažene kolege i pre svega poslanike SNS, ali i naše uvažene kolege iz SPS, iz SDPS, iz Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke, PUPS i naravno sve druge koji žele da se pridruže našoj borbi da naša privreda i da naše javne finansije budu u još boljem stanju nego što su sada i da naši građani i da naša privreda mogu da osete sve rezultate onih teških mera koje smo morali da preduzmemo 2014. godine, a koje sada daju svoje rezultate u 2018, 2019, 2020. i 2021. i u svim onim godinama koje su pred nama.

Naravno ne mogu a da ne iskoristim današnji dan koji je važan za državu Srbiju, važan je za Srbe koji žive na KiM, važan je za ceo srpski narod. Želim da u ime poslaničke grupe SNS da pozovem sve Srbe koji žive na KiM, sva raseljena lica sa KiM da u nedelju, 6. oktobra 2019. godine, glasaju za Srpsku listu. Izbor nije težak. Srpski narod na KiM se nalazi pred jednim teškim izborom, ali u neku ruku i lakim. Svako onaj ko ne glasa za Srpsku listu, zapravo glasa za OVK u različitim formama i pod različitim nazivima.

Protiv Srpske liste je kampanju vodila Priština, vodile su sve četiri albanske liste, ali protiv Srpske listu kampanju su vodili i pojedini bezumnici odavde iz Beograda, poput Dragana Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Boška Obradovića. Ta kampanja se na najbesomučniji način vodi i dan danas. Naravno, na udaru te kampanje je pre svega Aleksandar Vučić, jer naši neprijatelji i oni iz Prištine i ovi bezumnici odavde iz Beograda znaju da je glava Srpske liste, da je glava srpskog naroda na KiM Aleksandar Vučić.

I baš danas, i baš danas, navodno nezavisno novinarsko istraživačko udruženje KRIK je objavilo fotografiju na kojoj se vide kako razgovaraju Milan Radojičić, gospodin Rakić sa Pacolijem. To je po njima razlog zašto ne treba glasati za Srpsku listu, a ovaj Ljotićevac, koji se preko noći preobratio u zagovornika EU najvećeg na svetu Boško Obradović, traži od Aleksandra Vučića da podnese ostavku. Šta mogu drugo da rade Srbi na KiM nego da vode razgovore sa onima koje su Albanci izabrali? Nismo ih mi birali. Nismo mi birali da predstavnici Albanaca budu Bedžet Pacoli, da bude Tači, Haradinaj, Ljimaj, Kurti i njima slični. Njih su birali Albanci. Mi nemamo drugog načina da rešimo problem KiM sem da razgovaramo sa onima koje su Albanci birali.

Da građani Srbije znaju, a znaju to vrlo dobro, pre svega Srbi sa KiM, na šiptarskim poternicama nisu ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić, ni Boško Obradović, ni Rada Trajković, ni Nenad Rašić, kako li se zove, koji na albanskom jeziku poziva da se glasa za nezavisno Kosovo, nego su upravo na šiptarskim poternicama Radojičić, Rakić i svi oni drugi koji se bore za opstanak KiM u sastavu Republike Srbije.

Dakle, baš danas, četvrtog oktobra, našli su da objave fotografiju, kao navodno krunski dokaz zašto ne treba glasati za Srpsku listu. Ja u ime poslaničke grupe SNS kažem – baš zbog toga treba glasati za Srpsku listu zato što je Srpska lista dokaz da je država Srbija i te kako prisutna na KiM.

Vi, gospodine ministre, znate da je Nacionalnim investicionim planom, koga je predstavio predsednik Republike Aleksandar Vučić, predviđeno da se na KiM, dakle, na našem KiM, realizuje 350 projekata u najrazličitijim oblastima društvenog života i da je ukupna vrednost tih projekata 150 miliona evra. To je dokaz da se Aleksandar Vučić, da se Vlada Srbije, da se SNS, da se parlamentarna većina, ali i naše kolege iz SRS, kojima želim da se zahvalim što su pokazali, a znam da to nije za njih bila jednostavna odluka, što su pokazali da umeju stranački interes da podrede državnom i nacionalnom interesu, želim da im se zahvalim na tome, želim da im se zahvalim zato što su pokazali da u teškim vremenima, kao u vreme NATO bombardovanja, mi Srbi, kada hoćemo i kada imamo iskrenu volju i želju, možemo da budemo jedinstveni oko jednog pitanja koje nas sve zajedno peče i boli, a to je KiM i to su Srbi koji žive na KiM.

Ono što građani Srbije treba da znaju jeste da onaj ko ne glasa za Srpsku listu glasa za nezavisno Kosovo, glasa za to da je normalno da se spot „Srbija zove“ zabrani na KiM. Zamislite po čijoj prijavi? Ne po prijavi Haradinaja, ne po prijavi Tačija, ne po prijavi Kurtija. Veliki, slobodni, nezavisni novinar, intelektualac, mislilac Slobodan Georgijev je prijavio Centralnoj izbornoj komisiji u Prištini spot „Srbija zove“ i tražio da se taj spot zabrani i na njegov zahtev, odnosno po njegovoj prijavi Centralna izborna komisija u Prištini je zabranila spot Srpske liste „Srbija zove“.

Zašto ovo sve govorim? Da bi građani Srbije znali da su se danas protiv Srpske liste, protiv Republike Srbije, protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije zaverile sve četiri albanske liste na KiM, da su se zaverili ovi bezumnici odavde iz Beograda, čiji je šef Dragan Đilas, zaverile su se zemlje Kvinte kojima nije u interesu da Srpska lista osvoji srpske glasove na KiM.

Baš zato što su svi ustali protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji, sad je pravi trenutak da pokažemo jedinstvo i da Srbi na KiM, oni koji žive na KiM i svi oni Srbi koji su silom prilika raseljeni sa KiM, 6. oktobra ne glasaju ni za koga drugog, nego za Srpsku listu. Zato što Srbija zove da se glasa za Srpsku listu.

Nas očekuju teški dani kada je u pitanju KiM. Pobeda Srpske liste 6. oktobra biće samo nastavak jedne teške i iscrpljujuće borbe za srpske interese na KiM. I po pitanju KiM, svi moramo da budemo jedinstveni.

I danas se kao i na Kosovu 1389. godine tačno vidi ko je ko i ko je na čijoj strani.

Ja sam ponosan što su moje kolege iz Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije i Socijaldemokratske partije Srbije i Partije ujedinjenih penzionera Srbije, iz Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke, Srpske radikalne stranke, pokazali da su na strani Srbije.

A neka sram bude one, pogotovo one iz Beograda, one koji su se obogatili na muci i nevolji našeg naroda, koji su ga opljačkali, koji su nas doveli u ovu situaciju, gospodine ministre, to vi veoma dobro znate, ekonomskog i finansijskog beznađa, oni koji su pobegli u Rumuniju kada su Šiptari proglasili nezavisnost KiM, oni koji su 2011. godine postavili granicu na Jarinju i Brnjaku, njih neka je sramota što su na istoj strani sa Haradinajem, sa Tačijem, sa Ljimajem, sa Kurtijem i što se bore protiv Srpske liste.

Ponosan sam što smo mi iz SNS, što su naši koalicioni partneri, što su naši prijatelji, što su naše kolege iz SRS na strani Srpske liste, a to znači na strani Srbije, na strani Srbije koja je prisutna i na Kosovu i Metohiji. Želim ubedljivu pobedu Srpske liste, želim srpskom narodu na KiM mirne i bezbedne izbore a Srbija će, kolega Mirčić je pitao da li smo obezbedili autobuse, pošto postoji direktan televizijski prenos, nije pametno da o tome javno govorim, ali, verujte mi, postarali smo se da svi Srbi koji žive u centralnoj Srbiji a imaju prijavljeno prebivalište na KiM, 6. oktobra 2019. godine iskoriste svoje pravo glasa da glasaju za Srpsku listu.

Nadam se da ćemo uveče, 6. oktobra, moći da proglasimo ubedljivu pobedu, ne samo Srpske liste, pobedu države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Osamnaesto vanredno zasedanje , 19.09.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se nisam javljao za reč u načelnoj raspravi, pa mi dozvolite sad, gospodine Arsiću, da kažem nekoliko rečenica na ovu temu.

Pre svega, gospodine ministre, imam puno razumevanje za onaj vaš prvobitni stav koji ste izneli u javnosti, a zbog koga su vas pojedini i narodni poslanici i mediji i neki drugi kritikovali kada ste rekli da jedanput mora da dođe kraj neprestanom produžavanju rokova za završetak studija za te tzv. stare studente.

U međuvremenu Vlada je procenila da je u opštem interesu i u javnom interesu da se za te tzv. stare studente rok za završetak studija produži na još dve godine. Vi ste to prihvatili, to prihvatamo i mi i, da ne bi bilo nikakve dileme, mi ćemo za to da glasamo. Dakle, Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije će imati danas, pošto će danas biti Dan za glasanje, punu podršku za ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Javio sam se za reč da bih izneo nekoliko stvari koje mogu da ilustruju koliko je ova stvar ne baš tako jednostavna. Prvo, mi nemamo, što je neverovatno, ali mi Srbi smo inače takvi, aljkavi i nemarni, mi nemamo još uvek potpuno precizan broj studenata koji su upisali studije pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju. U javnosti mogu da se čuju različiti podaci – 1.000, 5.000, 10.000. itd. To je prva stvar.

Druga stvar, u načelnoj raspravi mi smo slušali mnogo razloga. Ako mi dozvolite, to je moja lična impresija, možda nisam u pravu, ali čini mi se da su se pojedini narodni poslanici trudili da izmisle 1001 razlog za studente koji su upisali studije po Zakonu o univerzitetu, dakle, pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju, dakle, pre septembra 2005. godine, a mi ne govorimo samo o studentima koji su se upisali 2005. godine, mi govorimo, na primer, i o studentima koji su se upisali 1995, 1998. ili 2000 godine. Dakle, prosto da imate u vidu o kakvim vremenskim distancama mi govorimo.

Ovo govorim, gospodine ministre, zato da bi građanima Srbije predstavio zašto je vaš prvobitan stav o tome da jedanput treba učiniti kraj neprestanom produžavanju studija u izvesnoj meri opravdan.

Dakle, mi smo ovde od narodnih poslanika čuli, i ja razumem narodne poslanike… Ja razumem narodne poslanike koji pripadaju poslaničkoj grupi čiji sam ja predsednik. Ja razumem i narodne poslanike iz opozicije. Svaki narodni poslanik se na neki način trudi da se pomalo dodvori određenim slojevima društva, pa i studentima. Mogli smo da čujemo različite teorije o tome zašto neko ko je upisao studije 2005. ili 2000. ili pre toga, nije mogao da završi svoje studije. Te je imao neke porodične probleme, te je bio bolestan, te mu se desilo ovo ili ono.

Hajde malo da prestanemo da budemo licemerni i hajde malo da prestanemo, što bi narod rekao, da se foliramo. Ako ima 10.000 studenata, ako je to tačan broj, ja se ograđujem, ne znam, neka ih ima i 5.000, neka ih ima i 15.000, pa da li je moguće da su baš svi bili bolesni, da li je moguće da su svi imali neke nerešive životne i porodične probleme, da li je moguće da su se svima njima desile neke stvari u životu koje su ih onemogućili da svoje studije završe ne u roku, mi smo te rokove odavno probili, nego u nekom iole, iole roku koji bi mogao da se nazove razumnim i pristojnim?

Ja mislim da je takvih slučajeva, npr. bolesti, teških porodičnih prilika itd, bilo sigurno, ali samo u izvesnom broju slučajeva. Ne mogu da prihvatim tezu, prosto mi je neverovatno, nelogično mi je da su svi ti ljudi bili u tako teškim životnim okolnostima da zbog tih teških životnih okolnosti nisu uspeli da završe fakultete ili više škole koje su u to vreme postojale, a koje su upisali 2005. ili pre toga.

Zašto ovo govorim? Zato što ja iz ličnog iskustva, kao i vi gospodine ministre, kao i moj uvaženi prijatelj Bojan Tubić, kao i kolege iz opozicije, kao i prof. Ljubiša Stojmirović, koji će da glasa za ovaj amandman i nemam ništa protiv, ali svi mi znamo i poznajemo iz ličnog iskustva, iz privatnog života decu koja žive teško, koja nemaju jednog ili oba roditelja, koja nemaju novca, nisu iz bogatih porodica, izbeglice su, interno raseljena lica, nažalost imaju neku bolest, pa su završili fakultet u roku, pa su magistrirali, pa su doktorirali. Šta ćemo sa njima?

Dakle, neka deca su pokazala da mogu da se odupru životnim izazovima. Neka deca su pokazala da uprkos svemu mogu da pobede određene vrlo teške životne okolnosti. Ovo kažem zato, ja znam da je ovo nepopularno reći, hajde malo ipak svi da priznamo da kod jednog broja ovih studenata ima malo i lenjosti, ima malo inertnosti, ima malo one naše stare navike nasleđene još iz prošlog sistema - komotno ću da se ponašam, radiću šta mi je volja, a kad zagusti tu je država koja će, jel, pošto je država „respublika“, opšta stvar, povesti računa o opštem interesu i nekako me izvući iz situacije u koju sam svojom krivicom upao.

Dakle, ovo govorim zato što država Srbija mora da vodi računa zaista i o studentima i o učenicima koji se nalaze u teškim životnim prilikama i koji zbog tih teških životnih prilika imaju poteškoće u učenju u radu u završetku fakulteta ili neke druge škole. Ali, država Srbija isto tako mora da vodi računa i onim mladim ljudima koji imaju elana, snage, volje da pobede životne okolnosti i da budu uspešni učenici i uspešni studenti.

Evo, tu su starije kolege, tu je prof. Marko Atlagić, tu ste na kraju krajeva i vi, gospodine ministre, sećate se kako su nekad mladi ljudi završavali fakultete? Danas su deca razmažena, ja to znam na svom ličnom primeru. Svi mi grešimo. Mi grešimo na svojoj sopstvenoj deci. Zašto? Zato što mislimo da radimo u njihovu korist ako polazimo od te floskule – a zašto jadno dete da se muči? Ja to sam činim. Dakle, ja ne govorim ni u čije tuđe ime, ja grešim kod svoje rođene dece i svi mi to radimo. Mi mislimo da ćemo učiniti dobro našoj deci ako uradimo onaj posao koji oni trebaju da urade.

Ko je nama završavao fakultete? Hajde da budemo pošteni, hajde malo da prestanemo da budemo licemerni. Zašto ovo govorim? Ovo govorim zato da bi građanima Srbije, pošto je ministar prosvete bio nekoliko nedelja ili nekoliko dana na udaru medija, a vi ste ministre rekli neće biti produžetka, a ipak je produženo.

Ja sad govorim neke argumente od kojih je verovatno i pošao ministar Šarčević i zato razumem njegovu prvobitnu poziciju. Lako je sada čoveka osuđivati – e sad, ti si rekao, a vidiš Vlada je odlučila drugačije i skupštinska većina će drugačije da glasa. Glasaćemo mi za ovo, mi ćemo da produžimo rok za dve godine, ali ja prosto hoću da problematizujem jednu društvenu temu. Ovo je važna društvena tema i da ukažem na to da to što ćemo mi danas glasati za ovaj predlog zakona ne znači da ministar Šarčević nije bio u pravu. Sa njegove tačke gledišta on je bio u pravu. Zašto? Zato što mi vrlo često grešimo kada su u pitanju mladi ljudi, jedan deo mladih ljudi, da ne kažem da je svuda takva situacija. Danas su mladi ljudi, da li je tako gospodine ministre, ja imam takav utisak, mnogo više razmaženi nego ranije.

Sad smo imali, moja koleginica Vjerica i ja polemiku. Ko je Vjerici završavao fakultet ili meni ili Marku Atlagiću ili Ljubiši Stojmiroviću ili vama gospodine ministre ili Bojanu Tubiću? Nije niko, nego smo lepo učili, neko je bio bolji student, neko malo lošiji, svi smo mi potekli manje-više iz nekih porodica koje su imale neke prosečne imovinske prilike. Niko nije od nas bio ni previše bogat, nije imao ni previše uticajne roditelje, niti je mogao da ima neke tzv. „veze“ itd. Uvek je bilo ljudi i porodica i mladih ljudi koji su takve privilegije imali. Postojala je ona tzv. „crvena buržoazija“ pa neka druga buržoazija itd. Manje-više, većina studenata dolazi iz porodica koje ne pripadaju tim slojevima društva koje mogu baš tako lako da dođu do tih privilegija.

Dakle, mi smo naše fakultete, evo tu je i Neđo Jovanović sad, vidim čoveka, tu je i moj kolega Komlenski, niko nama nije završavao fakultete, niko nama nije produžavao bilo kakve rokove, nego lepo zasuči rukave, sedi, zagrej stolicu, uči, završi, izađi na ispit.

U vaše vreme, gospodine ministre, evo zna to moj prijatelj Bojan Tubić, ja sutra imam ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, pa za nedelju dana ponovo, to je Bojane, ja ne znam koji, septembar je mesec, ovo je ja mislim dvanaesti ispitni rok. U vaše vreme, gospodine ministre, koliko je bilo ispitnih rokova? Četiri. Januarski, junski, septembarski, oktobarski. Gotovo. Sada imate ispitne rokove u jednom mesecu po dva puta.

Mi imamo oktobarski rok koji počinje, evo, sutra, da li je tako? Zašto ovo govorim? Država je maksimalno izašla u susret studentima. Maksimalno smo izašli u susret studentima i pored svega toga, jedna kategorija studenata misli da ima stečeno pravo, a nema, to nije stečeno pravo, da može da studira po tom starom zakonu, odnosno po pravnom režimu koji je propisivao stari Zakon o univerzitetu do kraja života. Ne može.

On može do kraja života da studira, ali po pravnom režimu koji je sada na snazi i nije ovo jedina situacija u kojoj se pravni režim menja. Šta, promeni se pravni režim izdavanja vozačkih dozvola, promeni se pravni režim izdavanja neke druge dozvole, promeni se pravni režim u nekoj trećoj oblasti društvenog života. Vi morate svoje ponašanje da uskladite sa novim propisima. Ne možete da kažete - ali da, ja sam stekao to pravo pre 50 godina, šta je mene briga što je donet neki novi zakon? Briga te je, zato što si dužan da svoje ponašanje uskladiš sa normama novog zakona.

Država je do sada izlazila u susret i svi mi znamo zbog čega. Mladi ljudi, studenti, neki su objektivno imali poteškoće da završe fakultet u roku i svaka vlast je htela da izađe u susret studentima koji nisu uspeli da završe svoje studije po programima koji su bili aktuelni u vreme važenja Zakona o univerzitetu, odnosno pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju.

Čini mi se da smo svi mi pomalo grešili u tome, jer stvaramo kod tih mladih ljudi pogrešan utisak da se nešto u životu može postići bez rada, bez muke i da će neko nekome nešto da pokloni, a ne može.

(Nemanja Šarović dobacuje.)

Dobro, Nemanja, vidim da će biti danas dosta polemike na ovu temu.

Dakle, sada postavljam jedno pitanje, mi ćemo danas da glasamo za ovo, ja ću glasati za ovo, nije ništa sporno, produžićemo rok za dve godine, šta će biti sa studentom? Dakle, okej, on će da završi studije po starom programu, ako uspe da iskoristi pametno ove dve godine koje mu mi sad dajemo na raspolaganje da ih završi. Čekajte, da li smo svi mi svesni, svi mi narodni poslanici i mi koji ćemo glasati za ovaj predlog zakona i oni koji neće glasati, da će tu biti ljudi koji će imati 40, 45, 50 godina, neki čak i više? Gde da se taj čovek dene, kud da krene kad iza sebe ostavi vrata fakulteta? Okej, dobiće diplomu i šta onda? Da li o tome neko razmišlja?

Mislim da se tom logikom rukovodio ministar Šarčević kada je rekao da ne bi trebalo produžavati rokove. Prihvatam da su postojali neki opravdani društveni razlozi da se taj rok ipak produži za naredne dve godine.

Ovo govorim samo zato da građani Srbije shvate da ova tema nije baš tako jednostavna kao što na prvi pogled izgleda. Ova tema je vrlo zahtevna. Ova tema ima mnogo svojih aspekata. Ova tema zahteva da budemo iskreni. Ja znam da je lako dodvoravati se danas studentima, pa onda penzionerima, pa onda ovima, pa onda onima, pa vam je teško, pa vam je lako, pa vam je onako, pa vama kao, ministre, nije bilo teško kad ste studirali ili meni nije bilo teško, ili Bojanu Tubiću nije bilo teško.

Bojan Tubić i ja imamo u svojim ličnim kartama kao mesto rođenja gradove u koje ne možemo da odemo i u koje možemo da odemo sa dosta poteškoća. Da li je tako, Bojane? Da li si iz Osijeka? Da li sam ja iz Slavonskog Broda? Da li me je neko pitao kako mi je bilo da se snađem na studijama, a mama i tata mi nikoga nisu poznavali, ni profesora, ni dekana, ni ministra, nikog, nego, sine, studiraj ako hoćeš, ako nećeš izvoli pa radi. Opredelio sam se da studiram i uspeo sam da završim fakultet i niko me nije ni mazio, ni pazio, ni tetošio, ni pitao me da li mi je teško, da li imam para, da li sam gladan, da li sam žedan, da li sam ovakav ili sam onakav. Isti je slučaj i sa mojom koleginicom Vjericom, i sa Marko Atlagićem, i sa Ljubišom Stojmirovićem, i sa svim tim ljudima.

Mi smo sad došli u situaciju da pod pojmom deteta tretiramo zrelog čoveka. Tu mi grešimo. To govorim kao roditelj. Ovo ne govorim kao poslanik. Govorim kao roditelj i sam sam kriv za mnoge stvari, a krivi su i drugi, samo što to neće da priznaju. Mi detetom tretiramo čoveka od 35 godina i normalno je da dete od 35 godina spava do tri popodne i normalno je da mu mama nosi ručak u krevet i normalno je da se rasteže do pet popodne. Da li je tako?

Kad ste vi, gospodine ministre, ustajali? Ja sam ustajao u pet ujutru, pa kad moja deca ustaju? Kad ne idu u školu, ustaju pitaj Boga kad, u 10, u 11 sati. Da li je tako? Danas je deci sve teško. Teške su im knjige, teški su profesori, profesori ih mrze, profesori su ovakvi, profesori su onakvi, a mene je moj učitelj u osnovnoj školi koliko puta izmlatio. Sad dete ima pravo da napiše prigovor ako ga profesor popreko pogleda i mi mislimo da činimo dobro deci. Ne pripremamo ih za život. Mi bi hteli da izbegnemo da dete na svojoj koži oseti bilo kakvu nepravdu. To je nemoguće. Nemoguće je ljudi.

Da li sam ja uvek dobio ocenu koju sam zaslužio? Nisam. Nekad sam dobio ocenu koja je objektivno bila niža od one koju sam zaslužio, nekad sam možda dobio i ocenu koja ja bila viša od one koju sam zaslužio, ali to je život. U životu nema apsolutne pravde, a mi, bojim se, ovakvim svojim odnosom prema mladim generacijama stvaramo utisak da je život idealan, da u životu nema nepravde, da u životu nema muke, da se u životu rezultati postižu bez rada. To nije tačno. U životu ima i nepravde, u životu ima i muke, u životu ima i nevolje i mi našu decu, studenti su deca, đaci su deca, treba da pripremamo da budu snažni i jaki ljudi koji će uspeti da se odupru svim životnim izazovima. To je ono, mislim, na čemu svi treba da poradimo i Vlada i skupštinska većina.

Lako je sada ovde staviti na stub srama ministra Šarčevića i reći mu –pre deset dana si rekao neće biti, a vidiš sad je produženo, kakav si ti ministar itd. Hajde malo da budemo iskreni sami prema sebi. Nemoguće je da su, od svih ovih 10.000 studenata, baš svi imali tako teške životne okolnosti da nisu mogli da završe fakultet. Ja znam, ja sam video koliko studenata mame i tate dovoze na fakultet u džipovima da se dete ne muči, pa da ne pokisne, pa hladno je, pa duva vetar, pa pada kiša, pa profesor je težak, pa jao sine jel ti bilo teško, pa eto učiš dve nedelje, pa jesi se umorio itd, itd. Pravimo od mladih ljudi slabiće, pravimo od mladih ljudi kukavice, pravimo od mladih ljudi mlitave ljude koji sutra neće biti u stanju da se nose sa raznim životnim izazovima.

Završetak fakulteta, šta je to, pa to je samo prvi stepenik ka čitavom nizu životnih izazova koji vas tek čekaju. Mlad čovek misli da je najteži posao na svetu položiti neki ispit, koji je možda i težak. Nije, sine, mnogo je teže kad završiš fakultet, pa treba da se zaposliš, pa treba da radiš, pa treba da zasnuješ porodicu, pa da imaš svoju decu, pa da ih vaspitavaš, pa da im obezbediš pristojne uslove za život itd. To su mnogo veće muke, nego položiti, ne znam, krivično pravo, matematiku jedan, algebru, psihologiju, uvod u filozofiju ili anatomiju ili, pitaj Boga, iz neke druge nauke neki predmet.

Dakle, ovo sam rekao iz ljudske potrebe, da bi građani Srbije shvatili da ovaj problem može da se posmatra i iz ugla ministra Šarčevića koji nije kabinetski ministar, nego je čovek koji je došao iz sveta prosvete i koji zna šta je prosveta, i studenata koji, objektivno, njima ovaj predlog zakona ide u prilog. Oni misle da im ide u prilog. Ovaj predlog zakona, kada danas bude usvojen, ići će im u prilog, po mom mišljenju, samo u jednoj situaciji, ako ove dve godine iskoriste da završe fakultet. Ako ne iskoriste, može njima država opet da produži za dve godine, ali šta je to? To je produžetak agonije, a svaka agonija mora jedanput da se završi. Država će morati jedanput da prestane sa produžavanjem rokova.

Da pokušam da otvorim jednu drugu temu. Okej, mi se sada bavimo studentima koji nisu uspeli da završe fakultet. Ministre, na vama, na Vladi Srbije, na nama iz skupštinske većine je da obezbedimo uslove za mlade ljude koji su talentovani, koji su vredni, koji u roku završavaju fakultete, da im obezbedimo uslove da ne idu u beli svet, nego da ostanu u Srbiji, da u Srbiji budu lekari, inženjeri, pravnici, ekonomisti itd.

Da se ne bavimo samo tatinim i maminim mazama kojima je malo 10 i 15 godina da završe fakultet, koji imaju sve u životu, a takvih ima među ovima, hajde da se ne lažemo, ima ih i to dosta, nego da se bavimo mladim ljudima koji nemaju ni bogate roditelje, ni mnogo para, ali su vredni, hoće da rade, hoće da se bore i da im obezbedimo uslove da ostanu u Srbiji.

Ja bih voleo sledeći put, kada se pojavite u Narodnoj skupštini, da nas dočeka jedan predlog zakona, kako možemo da pomognemo tim ljudima, koje mere država može da preduzme, koje mere Autonomna pokrajina može da preduzme, koje mere lokalna samouprava može da preduzme da se pomogne takvoj kategoriji studenata, pa da ti ljudi ostanu u Srbiji.

Ja znam koliko ljudi, mladih ljudi, koji teško žive, a koji su uspeli u roku da završe fakultet. Nije pristojno da spominjem imena, ali znam mladog čoveka, čiji su roditelji proterani iz Krajine, u „Oluji“ 1995. godine, koji je Fakultet tehničkih nauka, sada živi u jednom selu kod Šapca, završio tako što je svakoga dana u četiri ili pet ujutru, stopirao kamiondžije, dakle, ljude koji voze kamione, da ide u Novi Sad, da ide na predavanja i istim takvim načinom se vraćao svojoj kući, nezavršenoj kući, koji je uspeo u roku da završi Fakultet tehničkih nauka kao jedan od najboljih studenata i eno ga sada asistent na Fakultetu tehničkih nauka, a nije imao ni bogatu mamu, ni bogatog tatu, ni veze, ni vezice, ni ovo, ni ono. U roku završio, ja mislim Mašinski fakultet, jedan težak fakultet, završio master studije, sada završava doktorske studije i sada je asistent.

Šta ćemo sa takvim ljudima? Kako ćemo njima da pomognemo? Hajde malo i o takvim ljudima da razmišljamo. Okej, evo mi sada razmišljamo o ovoj kategoriji studenata, hajde da razmišljamo i o onoj drugoj kategoriji studenata, koji podjednako imaju teške životne prilike, uspeli su da ih pobede, uspeli su da ih nadjačaju i da pokažu da se znanjem, borbom, voljom može postići neki životni rezultat.

Zato vas, gospodine ministre, razumem i zato sam razumeo vaš prvobitni stav da bi tu trebalo jedanput da se preseče. Doneta je drugačija odluka, skupštinska većina će tu odluku da podrži. Ali, ovo govorim i zbog kolega poslanika, nije naš posao da se mi dodvoravamo bilo kome, nego da govorimo istinu. Istina je, da danas često puta grešimo kada je u pitanju proces obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi. Moje kolege iz SRS kažu - kriv je bolonjski proces. Neko drugi će da kaže da je kriv zakon, neki će da kažu da je kriv ministar, neki će da kažu da je kriv dekan, kriv je rektor onog ili ovog univerziteta. Ja kažem, pre svega smo krivi mi roditelji. Vladika Nikolaj je davno rekao - najveći neprijatelj deci su njihovi roditelji, a to je rekao zato što mnogi roditelji u najboljoj želji da učine najbolje za svoje dete, od svoje dece naprave ljude koji nisu spremni za život i o tome treba da razmišljamo.

Glasaću, naravno za ovaj predlog zakona, kao i sve moje kolege, u tom nema nikakve sumnje i tu gospodine ministre ćete imati našu podršku, a ovo sam rekao samo zato što sam smatrao da nije pošteno da budete izloženi napadima, a da se ne čuje koji su to argumenti kojima ste se verovatno i vi rukovodili kada ste u javnosti iznosili stav, da država jedanput treba da preseče i da prestane sa produžavanjem rokova.

Šesnaesto vanredno zasedanje , 12.09.2019.

Zahvaljujem se kolega.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pomalo kao predsednik poslaničke grupe iznenađen diskusijom kolege iz poslaničke grupe PUPS. Zbog toga sam se javio za reč.

Ja kolege iz PUPS-a donekle mogu i da razumem. Nikoga od njih, pa ni njihovog predsednika stranke ne napada ni Dragan Đilas, ni Boško Obradović, ni Vuk Jeremić. Na udaru tih ljudi koji su upropastili Srbiju i koji bi hteli ponovo da se vrate na vlast, da rade sve ono isto što su radili do 2012. godine, na udaru su Aleksandar Vučić i SNS.

Kao predsednik poslaničke grupe, ponosan sam na činjenicu, što je u našim redovima prof. dr Marko Atlagić koji se neumorno bori da dokaže, da objasni građanima Srbije o kakvim ljudima se radi. To što je nekima teško da slušaju Marka Atlagića, mislim da je razlog u tome što u stvari ne razumeju smisao poruke koju prof. Atlagić pokušava već danima i mesecima da uputi građanima Srbije.

On u stvari citira izjave ili ono što su izjavili u medijima ljudi koji sebe smatraju srpskom intelektualnom elitom. On citira Jovu Bakića, on citira Dubravku Stojanović, on citira Radeta Veljanovskog. To su ljudi koji kažu za nas iz SNS da smo neznalice, da smo krezubi, da smo sendvičari, da smo botovi, da ne znamo ništa, a oni su ti koji su elita i koji znaju sve.

Da bi građani Srbije shvatili o kakvom čoveku se radi, prof. Marko Atlagić je vrhunski istoričar. Jedan od najboljih živih srpskih istoričara i to onih istoričara koji se bave onim granama istoriografije kojima se gotovo niko ne bavi. Malo je danas srpskih istoričara koji se bave heraldikom, koji se bave diplomatikom, slavistikom, tim pomoćnim istorijskim naukama. Time se bavi prof. Marko Atlagić.

Profesor Marko Atlagić je mislim, jedan od retkih ljudi u Srbiji koji znaju u detalje kompletan istorijat grba Srbije, grba Hrvatske, grbova skoro svih država u okruženju. Ja ću vam navesti samo dva primera da biste videli o kakvom čoveku se radi. Pazite, ovo su napisali ljudi koji su Hrvati, u pitanju su hrvatski naučnici, ne srpski.

Marko Atlagić je napisao između ostalog jednu knjigu koja se zove „Grbovi plemstva u Slavoniji od 1.700. do 1918. godine“, da ne čitam ceo predgovor koji je napisao poznati hrvatski istoričar Barto Zmajić, jedan od najboljih hrvatskih heraldičara. Na kraju svog predgovora, gospodin Zmajić, kaže da je rad Marka Atlagića jedan pregledan katalog slavonskog plemstva „dvaju stoleća“, pa pojavu ove knjige možemo zaista pozdraviti. Ona će izvrsno poslužiti kao priručnik heraldike slavonske regije, studentima povesti i povesti umetnosti, nastavnicima osnovnih i srednjih škola, kao i svima koji se bave povešću Slavonije, a čuvena, takođe hrvatska istoričarka, dakle hrvatska, a Marko Atlagić je čovek koji je morao da napusti Hrvatsku, jer je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine.

Dakle, čovek je na svojoj koži osetio šta znači jedan povampireni režim koji je proterao u „Oluji“ 250.000 Srba i u toj „Oluji“ došao je i profesor doktor Marko Atlagić da predaje na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Marko Atlagić je predavao u Kosovskoj Mitrovici i dok nas je, i u Prištini, dok nas je NATO bombardovao. On nije pobegao u Ameriku, kao što je to uradio akademik Teodorović, ostao je u Srbiji i nije propustio ni jedan jedini čas na Filozofskom fakultetu u Prištini iako su uslovi za izvođenje nastave bili gotovo nemogući.

Dakle, ova druga hrvatska istoričarka, kaže – Atlagićevim radom, prvi put su okupljeni, prikazani u novijoj stručnoj literaturi „Grbovi jedna regije Hrvatske“. Treba želeti da takva dela budu izvedena i za druge regije za razdoblje srednjeg, kao i novog veka. Ono što takođe želim da kažem, ponosan sam na Marka Atlagića, kao na mogu kolegu, kao poslanika, kao naučnika zbog činjenice da mu stručnost ne osporavaju ni moderni hrvatski istoričari.

Ja pred sobom imam jedan rad koji se zove „Prilog bibliografije radova o heraldici“, s posebnim osvetom na Hrvatsku i BiH. Napisali su ga Tomislav Galović sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i Emir Filipović, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu. Kao najznačajnije radove iz oblasti heraldike, oni navode, evo sada ću vam izbrojati jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, 10, 11, 12 radova udžbenika, studija, monografija i članaka profesora doktora Marka Atlagića. Niko više od njega nije pisao o ovoj temi i to priznaju i sami Hrvati. Dakle, u pitanju je jedan rad koji je objavljen još 2008. godine i Marko Atlagić je doživeo da ga napadaju novinari televizije „N1“, da mu se podsmevaju, da misle, da pokušavaju da ubede građane Srbije kako je Marko Atlagić neko ko je ispod intelektualnog nivoa, pa Marko Atlagić ima više znanja od svih tih koji sebe predstavljaju intelektualnom elitom zajedno.

Marko Atlagić i danas piše radove. Marko Atlagić je jedini koji ima radove na najprestižnijim svetskim listama iz oblasti istoriografije i hrabro se bori svakoga dana, ne za sebe, nego da objasni građanima Srbije kakva se opasnost nadvila nad Srbijom od strane onih koji su je upropaštavali sistematski na najgori mogući način punih 12 godina. To su Dragan Đilas, to su Vuk Jeremić, to je Boris Tadić, to su svi oni koji su nekada bili u DS, sad su u nekim drugim strankama, ali to su sve derivati, to su sve ostaci one DS koja je Srbiju 2012. godine dovela, između ostalog, do ivice bankrota, koji su povukli niz katastrofalnih poteza u spoljnoj politici, koji su povukli niz katastrofalnih poteza kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Marko Atlagić, ne radi čovek ništa drugo, nego svakako dana kada Skupština zaseda citira, ali bukvalno citira ono što taj intelektualna elita govori o nama. Šta govori o nama? Da nas treba baciti u Savu i Dunav, da treba upadati sa dugim cevima u RTS, da smo idioti, da smo kreteni, da ne znamo ništa, da smo neznalice, a da eto oni znaju sve.

Zaista ne razumem pojedine kolege koje pripadaju vladajućoj koaliciji, zašto im smeta kada se Marko Atlagić javlja za reč. Možda ne razumete sve to što čovek govori, možda vam je naporno da slušate diskusije koje možda vam nisu dovoljno razumljive, ali ja mislim da građani Srbije dobro razumeju šta je ono što radi Marko Atlagić i šta je ono što radi poslanička grupa SNS. Aleksandar Vučić je najviše na udaru. Bio sam neki dan na okruglom stolu na Fakultetu političkih nauka zajedno sa vama gospodine Arsiću, bio je i Vladimir Orlić, bio je i Vladimir Đukanović, bile su i druge naše kolege, smisao svih tih ideja kako reformisati politički sistem u Srbiji u stvari svodi se na jedan jedini, kako da sprečimo Aleksandra Vučića i SNS da učestvuju na izborima. To njih zanima. Ovo drugo, to je jedna prazna priča koja nema nikakvog smisla. Sve je njima super i izborni uslovi i Zakon o izboru narodnih poslanika i REM, sve je to u redu, samo nemojte dozvoliti Aleksandru Vučiću da učestvuje na izborima i sve će biti odlično u Srbiji.

To Marko Atlagić pokušava da objasni građanima Srbije. To svaki poslanik SNS pokušava da objasni građanima Srbije. Što se mene tiče, kao predsednika poslaničke grupe SNS, ja bih lično voleo da sa takvim žarom, sa takvom srčanošću, sa tolikom energijom u odbrani Aleksandra Vučića, učestvuju i naši koalicioni partneri, jer oni su u Vladi zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić pobedio na izborima i 2012, 2016. i 2017. godine, uz sve dužno poštovanje prema njima, njihovim strankama i predsednicima njihovih političkih stranaka.

Ali, ova vlast stoji na jednom glavnom i osnovnom stubu, to je Aleksandar Vučić i to građani Srbije znaju. Zbog toga ovi koji su se okupili u Savez za Srbiju, udaraju isključivo po Aleksandru Vučiću, retko kad po nekom drugom. Mi smo dužni kao poslanici SNS da branimo predsednika Republike, da branimo, na kraju krajeva, i predsednika naše stranke. Mi se ne stidimo da kažemo da smo članovi SNS. Ja ne verujem u demokratiju u kojoj ne postoje političke stranke. To su izmislili oni koji političke stranke nemaju, pa sad pokušavaju da nas ubede da u Srbiji treba uvesti bezpartijsku demokratiju. Takva demokratije ne postoji nigde u svetu.

Oni pokušavaju da od Srbije naprave jednu veliku opitnu stanicu, gospodine ministre, da ovde izvode svoje političke eksperimente ljudi koji u stvari političke stranke nemaju. Da se mi ne lažemo, bojkot izbora je u stvari izgovor i maska da se sakrije da oni u stvari iza sebe nemaju nikakvu političku organizaciju. Da biste imali stranku, a to znamo mi iz SNS, morate da imate mesne odbore, morate da imate opštinske odbore, morate sa ljudima da radite, morate da imate stranačku infrastrukturu od Subotice do Kosovske Mitrovice. To je vraški težak posao, niko od njih to nema.

Džaba Draganu Đilasu toliki milioni, džaba Vuku Jeremiću toliki milioni, oni nemaju političke stranke, oni nemaju članstvo, za njih narod neće da glasa. Onda su se setili – hajde da bojkotujemo izbore, odnosno setili su se – hajde da Aleksandru Vučiću ponudimo ultimatum. Ja sam se zapanjimo pre neki dan kad sam došao na Fakultet političkih nauka, dočekao me ja na stolu Nacrt zakona o predizbornoj Vladi Republike Srbije, o predizbornoj Vladi AP Vojvodine i, zamislite, o predizbornim organima lokalne samouprave.

Pitao sam ove ljude iz nevladinih organizacija, iz „Transparentnosti Srbije“, iz Crte, iz Fonda za otvoreno društvo, kažite mi, evo, super, predizborna Vlada Republike Srbije. Da li to postoji u Nemačkoj? Da li postoji u Velikoj Britaniji? Da li postoji u Francuskoj, u Italiji, u Španiji? Gde postoje ti politički modeli? Pa, znate na postoje nigde, ali bilo bi dobro da postoje u Srbiji. Zašto bi bilo dobro da postoje u Srbiji? Pa, da nas Aleksandar Vučić uvuče u Vladu, iako nemamo nikakvu podršku u biračkom telu. Da u Vladi sede i Dragan Đilas i Boško Obradović i Vuk Jeremić i Boris Tadić i Čedomir Jovanović, koji, vidim, deli sad iste političke ideje kao i Boško Obradović, da sve njih Vučić uvede u Vladu, ali bez izbora. Pa, to ne postoji nigde u svetu, toga nema nigde.

Srpska napredna stranka učestvovanjem na ovim okruglim stolovima pokazuje svoju dobru volju da saslušamo svačije mišljenje i svačiji predlog, kako da unapredimo naš politički sistem, ali smo spremni da prihvatimo samo ono što već postoji u razvijenim demokratijama. Nemojte nam davati kao predloge nešto što ne postoji nigde, pa da sad Srbija bude jedina zemlja u svetu koja će imati predizbornu Vladu ili predizbornu Vladu Vojvodine ili predizborne organe lokalne samouprave. Prvo što je to protivustavno, drugo, ne postoji ni jedno uporednopravno rešenje za tako nešto. Zašto bi Srbija bila jedna opitna stanica za Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Borisa Tadića? Mi to nećemo da dozvolimo.

Da se vratim, i time ću da završim. Svaka čast tebi, Marko. Kamo lepe sreće da u tvojim godinama ja budem imao toliko snage i toliko energije da se borim za dobrobit građana Srbije, da se borim za istinu i za pravdu. Znam da si se borio i u Hrvatskom saboru za prava srpskog naroda, kao što se danas boriš u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se na vlast u Srbiji ne vrate oni koji su nam Srbiju skoro upropastili.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega na početku želim da demantujem ono što je rekao Đorđe Vukadinović da je Ana Brnabić u nedavnoj poseti UN nije spominjala Rezoluciju 1244. Dakle, predsednica Vlade Ana Brnabić je na forumu koji se održavao u okviru UN u NJujorku u forumu „Akcija za mir“ izričito tražila da se misija UNMIK-a ne smanjuje ni u broju članova ni u trajanju mandata.

Ovo govorim zbog građana Srbije da ne bi ostala neistina da predsednica Vlade u UN nije spominjala Rezoluciju 1244 i misiju UN na Kosovu i Metohiji.

Ono što želim da pitam jeste, odnosno moje pitanje je upućeno DRI, a vezano je za izjavu Rodoljuba Šabića, lažnog Poverenika za informacije od javnog značaja, koji iz dana u dan sve više pokazuje svoje pravo političko lice. Naime, on je, iako je nekada bio perjanica DOS 2001, 2002. godine kao potpredsednik Narodne skupštine, pa se odjednom pretvorio u nekakvog nezavisnog državnog organa, on je pre nekoliko dana, tačnije 26. septembra 2018. godine za list „Danas“ koji je poznat po objektivnom pisanju o Aleksandru Vučiću i SNS, izneo čitav niz neistina.

Rekao je da je na njegov poziv DRI došla u njegovu službu Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja, da je sačinila izveštaj, da je taj izveštaj objavljen na zvaničnom sajtu DRI i da je državni revizor konstatovao da sam ja kao predsednik poslaničke grupe SNS slagao da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio milion i 350 hiljada dinara. Istovremeno je mene optužio da sam ja, i kaže „Martinovićevi poslanici“. Ovde nema ni jednog „Martinovićevog posalnika“, osim poslanika SNS, da su dakle „Martinovićevi poslanici“ potrošili 150 miliona dinara ili u evrima milion zarez dvadeset sedam miliona evra.

Onda je nastavio dalje u svom uobičajenom maniru, kako smo mi iz SNS botovi, da mu pretimo metkom u glavu, nožem, da ga prostački vređamo, da smo plasirali neverovatnu vest da je davao informacije nekakvim tajnim službama, a istovremeno želim da podsetim građane Srbije da je taj isti Rodoljub Šabić mog kolegu Marijana Rističevića nazvao „lažljivim lupežom“, samo zato što ga je pitao da li je tačno da je od Britanske ambasade on i tadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković, dobio 80 hiljada funti, za šta se kasnije ispostavilo da je potpuno tačno?

Dakle, želim da pitam DRI, prvo, da li je došla u službu Poverenika, na zahtev Poverenika, ili je došla po sopstvenoj inicijativi, po redovnom programu koji DRI ima za pregled poslovanja svih državnih organa, pa i Poverenika za informacije od javnog značaja? Da li je tačno da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio 1.350.000 dinara ili je u pitanja neka druga brojka? I, pitam DRI - da li je na svojoj zvaničnoj veb prezentaciji objavila konačan izveštaj o reviziji poslovanja gospodina Rodoljuba Šabića i njegovih saradnika?

Takođe, pitam Rodoljuba Šabića, kao državnog organa, za koga znam da nije nezavisan, da otvoreno radi protiv svoje države, da otvoreno radi protiv njenih interesa, da otvoreno radi protiv interesa naših obaveštajnih službi, kada će prestati sa takvim aktivnostima, zato što on platu ne prima od tih stranih obaveštajnih službi, nego iz budžeta Republike Srbije?

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.04.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a tiče se odgovornosti predstavnika bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića za stanje na Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i za ekonomsko devastiranje grada Niša.

Naime, da bih podsetio građane Srbije, aerodrom Niš otvoren je 1986. godine, kada je osnovan kao društveno preduzeće na republičkom nivou. Godine 1999. aerodrom u Nišu je bombardovan, nakon čega je obnovljen sredstvima donacije norveške vlade, 2002. godine postaje javno preduzeće, a 2003. godine obnovljen je saobraćaj na ovom aerodromu. Od oktobra 2003. godine do 2010. godine praktično je samo JAT leteo i ovaj aerodrom je služio kao alternativni aerodrom za Aerodrom „Nikola Tesla“ i ostale aerodrome u regionu.

Vlada Srbije, na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, 2010. godine stavlja grad Niš u dužničko ropstvo, prenoseći vlasništvo nad aerodromom na grad Niš, uz obaveze koje se mere milijardama dinara. Zoran Živković, koji ovih dana najviše ustaje protiv odluke grada Niša, bio je gradonačelnik Niša, a posle i premijer i nikad nije pokrenuo inicijativu da vlasništvo nad aerodromom Niš bude preneto sa nivoa Republike na grad Niš.

Grad Niš ni danas nije u stanju, a posebno nije bilo u stanju 2010. godine da izdvaja sredstva za normalno funkcionisanje ovog aerodroma. Ukupne obaveze koje je grad Niš 2010. godine preuzeo po osnovu ugovora koji je zaključen između Ministarstva odbrane i grada Niša iznose ukupno: prenos 158 hektara zemljišta Vojsci Srbije na teritoriji grada Niša, 32 stana za pripadnike Vojske, 21% od buduće ukupno izgrađene površine stambenog prostora na lokaciji kasarne „Bubanjski heroji“ oko 20,8 miliona evra i u periodu od 2010. godine do danas u Vojsci Srbije je predato 32 stana ukupne vrednosti dva miliona evra i svega nepunih šest hektara zemlje vrednosti od 55 hiljada evra.

Posebno želim da istaknem da je u godinama 2010, 2011, 2012. i 2013. godine, dakle, za četiri godine, izdvojeno 3,6 miliona evra direktnih subvencija iz sredstava grada Niša, i to „Montenegro erlajnsu“ 2,7 miliona evra i „Vind džetu“ skoro milion evra, a sve da bi aerodrom Niš uopšte mogao da funkcioniše. Osim toga, direktne subvencije iz sredstava grada Niša i Aerodroma „Nikola Tesla“ u istom periodu su data u iznosu od oko četiri miliona evra.

Sve prethodno navedeno je odraz neodgovorne politike rukovodstva grada Niša do 2012. godine i neodgovornog davanja sredstava, što je jedan od uzroka koji su doveli grad Niš u ogroman budžetski deficit.

Od 2014. godine do danas broj putnika zahvaljujući subvencijama i pomoći Vlade Republike Srbije porastao je od 1335, koliko je iznosio, do današnjih 331.582 putnika. U istom periodu, ukupna pomoć grada Niša za aerodrom Niš iznosi 2,2 miliona evra kroz investicije, kroz program pomoći i pomoć finanisijskoj likvidnosti. U istom periodu, investicije Republike Srbije u aerodrom Niš iznose 3,6 miliona evra, i to u zemaljsku radio-navigacionu opremu, obezbeđivanje rentgena za kontrolu putnika, prtljaga i predimenzionisanih paketa i pratećih vozila koji služe za aerodromske svrhe.

Potreba za novim investicijama iskazana od strane samog aerodroma Niš i Razvojne agencije JUB iznosi punih 20 miliona evra do 2021. godine i svima je jasno da grad Niš te investicije ne može da obezbedi. U pitanju su sledeće investicije: toranj kontrole leta - 10 miliona evra, oprema za sletanje u uslovima magle i ograničene vidljivosti - dva miliona evra, proširenje terminalne zgrade – 3,5 miliona evra, nova oprema – tri miliona evra, i prilazna svetla za kategoriju – jedan, jedan i po milion evra.

Prema dugoročnom planu poslovne strategije i razvoja JP aerodrom Niš za period od 2021. godine do 2026. godine neophodne su značajne kapitalne investicije za rehabilitaciju poletno sletne staze, proširenje platforme za koje planiraju da apliciraju za bespovratna sredstva iz međunarodnih i nacionalnih fondova u iznosu od oko 7,25 miliona evra.

(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)

Evo, završavam.

U ovom trenutku, potpuno je neizvesno da li će takva vrsta sredstava biti dostupna, što znači da Republika Srbija mora da pripremi sredstva u budžetu i za ovu investiciju kako bi se ostvario prognozirani saobraćaj od 774 hiljade putnika do 2027. godine.

Dakle, ponavljam, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture o tome koja je odgovornost bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića zbog ogromne štete koju su naneli Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i samom gradu Nišu?

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema potrebe da se građanima Srbije skreće pažnja na činjenicu da je „Gošu“ prodala Demokratska stranka i da za četiri godine, koliko je trajala monitoring Agencije za privatizaciju, ništa nisu uradili da provere da li kupci „Goše“ ispunjavaju svoje obaveze prema radnicima, pa ja upućujem radnike „Goše“ da malo pitaju ove iz Demokratske stranke šta su oni uradili povodom njihovih prava i zadruga odnosa u njihovom preduzeću.

Ovih dana nam drže predavanja o diplomatiji i spoljnoj politici lideri DOS-a, nekadašnjeg DOS-a, pa evo ja želim da iskoristim ovo vreme da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, Ministarstvu spoljnih poslova, BIA, VBA, VOA - kakva je bila uloga lidera DOS-a, poput na primer Zorana Živkovića, u razbijanju Savezne Republike Jugoslavije, kakva je bila uloga lidera DOS-a u razbijanju državne zajednice Srbija i Crna Gora? Šta su preduzeli lideri DOS-a koji su vodili Srbiju 2008. godine, kada je veliki broj zemalja u svetu, navodno njihovih prijatelja, priznalo samoproglašenu nezavisnost KiM? Šta su uradili lideri DOS-a, šta su uradili poslanici koji su u Narodnu skupštinu Republike Srbije izabrani sa liste dosovskih partija, poput Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, itd, kada su martu 2004. godine, inače sve veliki junaci, Šiptari izvršili pogrom nad srpskim narodom na KiM i spalili na desetine srpskih pravoslavnih crkava i manastira u martu 2004. godine?

Dalje, postavljam pitanje ovim nadležnim državnim organima - kako je moguće da ovi veliki poznavaoci diplomatije, ovi koji drže predavanja o dobrosusedskim odnosima, ovi koji nam govore kako treba da vodimo spoljnu politiku, kako je moguće da od 2008. godine, kada je najveći broj zemalja koja su priznale nezavisnost KiM to učinilo baš te godine, 2008. godine, kako je moguće da su iz Beograda, zamislite tog junaštva i te sile, iz Beograda su proterana slovom i brojem samo dva ambasadora?

Postavljam pitanje ministru spoljnih poslova kako je moguće da se to desilo? Proteran je samo ambasador Makedonije gospodin Aco Vasilevski i proterana je ambasadorka Crne Gore gospođa Anka Vojvodić. To je bilo u oktobru 2008. godine, dan nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela odluku da na Međunarodni sud pravde ide pitanje koje su formulisali Boris Tadić i Vuk Jeremić vezano za legalnost proglašenja nezavisnosti KiM, pa kada smo dobili odgovor od Međunarodnog suda pravde koji je bio krajnje nepovoljan za Republiku Srbiju, onda se povećao broj zemalja u svetu koje su priznale nezavisnost KiM.

Takođe, pitam nadležne državne organe, a to sam već pitao mnogo puta do sada, ko je naredio da se u Beogradu u leto 2008. godine ubije Ranko Panić, ko je naredio da se zapale džamije u Beogradu? Dakle, mi danas nemamo u Srbiji nikakvih sukoba, niko ne gine, nema nikakvih incidenata, vlada mir u Srbiji, vlada mir u regionu, a za vreme njihove vladavine, za vreme onih koji su upropastili Srbiju u periodu od 2000. do 2012. godine desile su se mnoge katastrofe, između ostalog i na planu spoljne politike.

Kako je moguće da nije proteran nijedan drugi ambasador iz Beograda i nije proglašen personom non gratom, sem ambasadora Makedonije, koja nam je, kaže nam Balša Božović, sad naš veliki prijatelj i kako je moguće da je za personu non grata proglašena samo Anka Vojvodić i niko drugi od 86 država koje su u periodu od 2008. godine do 2012. godine, dakle za vreme njihove vladavine, priznale nezavisnost KiM?

Imovinska karta

(Beograd, 24.10.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik Skupštine Opštine Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 26.11.2013 - 10.06.2016.
Predsednik nadzornog odbora Galenika a.d. Javni Mesečno 64830.00 RSD 28.02.2013 - 15.05.2014.
Predsednik upravnog odbora Agencija za privatizaciju Republika Mesečno 54000.00 RSD 05.04.2013 - 22.05.2014.
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 70000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 19000.00 RSD 01.10.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 20.05.2012 - 10.06.2016.
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 10.06.2016 -
- Visoka medicinska škola strukovnih studija, Ćuprija (Nastava) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2018 -