Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege poslanici, evo ovde se pruža prilika da odgovorimo cenjenom kolegi Pavićeviću da ovo nije forsiranje partokratije.
Naime, ako spojite ovaj član i onaj prethodni kada ste se podsmevali onom objašnjenju ko može da konkuriše, šta treba da radi, kako treba da radi, koji su to uslovi koje treba da ispuni kandidat, videćete da su upravo najširem sloju stanovništva predočene sve one potrebe za kojima se raspisuje konkurs. Tako da oni mogu da konkurišu iz najšireg sloja stanovništva. Onda je, kada im je to lepo objašnjeno i kada im je stavljeno do znanja gde treba da konkurišu, zašto da konkurišu, čime da konkurišu još dodatno pojašnjeno da nerazumljive i neblagovremeno prijave podnete po osnovu vrlo decidno preciziranih uslova za konkurs u prethodnom članu neće biti razmatrane.
Tako da imate kolega Pavićeviću još jedan dokaz onoga što se zove da ovaj zakon ne forsira partokratiju. Ugred budi rečeno, u SNS nije bilo ni toliko potrebno da se bavim ovim. Recimo, moj mali grad Čačak već u prethodnom sazivu je formirao ljude preko konkursa koji nisu bili članovi SNS a obavljaju ili su obavljali vrlo odgovorne funkcije direktora javnih preduzeća. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege, prethodni režim, koga sada više nema ovde ispred nas, je u zadnjih nekoliko godina, radeći na reformama zakona, jednu značajnu ustanovu, Zavod za javno zdravlje, praktično potpuno izbacio iz priče koju je radio godinama vrlo uspešno, a vezano za kontrolu životnih namirnica i svega onoga što se tiče života i zdravlja populacije i naroda.
Naime, raznim izmenama i kombinacijama prethodnog režima, zavodi za javno zdravlje su u velikoj meri ostali bez svojih nadležnosti, bez svojih obaveza i odgovornosti, bez posla koji su radili odlično, koji su znali da rade odlično i koji je funkcionisao čitav niz godina, da ne kažem decenija.
Sada je ovde ovim predlogom u jednom članu – životna sredina, zdravlje stanovništva, napisano da instituti i zavodi za javno zdravlje postaju nadležni za poslove iz stavova 1, 2, 3. i ostalih članova ovog zakona. Naime, praćenje nadležnih za kontrolu i praćenje kvaliteta zdravstvene ispravnosti vode za piće i procenu uticaja njenog zagađenja na zdravlje stanovništva i, još jednu takođe vrlo važnu stvar, a to je praćenje i kontrolu zdravstvene ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe u cilju nadzora kroz posebne programe ministarstva. Ovo je nešto što je jako dobro i zavređuje da bude podržano i nešto što su zavodi radili odlično. Mislim da će nastaviti da rade kao i pre, kvalitetnije nego u ovom vakumu kada je bilo to nešto izmenjeno i podeljeno između više nadležnih institucija od zdravstvene do poljoprivredne.
U drugom zakonu, koji je vezan za infektivne bolesti, odnosno predlogu zakona, postoji nešto što meni moram priznati zvuči malo arhaično i sa čim se ja u nekom prethodnom periodu na jednom odboru nisam baš potpuno slagao, a radi se o obaveznoj imunizaciji. Definicija obavezne imunizacije je malo za moje uši prejaka. Obavezna imunizacija, dakle, imunizacija lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj, ne može da odbije. To može u 21. veku da se primenjuje na čitav niz bolesti, onih virusnih, onih koje imaju dokazano dejstvo imunizacije i vakcinacije kao pozitivno.
Pošto se i sam bavim pulmologijom već 20 godina i veliki broj mojih kolega to zna, niko od nas koji se usko bavimo strukom nije siguran da je vakcinacija protiv tuberkuloze donela neki veliki benefit. Benefit za lečenje tuberkuloze su doneli lekovi koji su pronađeni posle Drugog svetskog rata, tako da je tuberkuloza sada praktično pred radikacijom i kod nas je negde broj obolelih od tuberkuloze sa tridesetak, 35, koliko je bilo kada sam ja počinjao da radim i da se bavim medicinom, sada pao na nekih 13 do 17 u Srbiji na 100 hiljada stanovnika.
Što se tiče difterije, vakcina protiv difterije je napravljena davne 1904. godine, kada kolege lekari nisu imali baš mnogo prilika da se bave time sa savremenim antibioticima, pa su praktično iz očaja došli do neke vakcine koja je u tom trenutku bila nešto što se zove revolucionarno otkriće, ali čini mi se da je lagano prevaziđena i da ne nabrajam jednu po jednu, dakle, tuberkuloza, difterija, tetanus, veliki kašalj i bolesti kojih praktično nema u našoj sredini u zadnjih tridesetak godina, su verovatno predmet za panel diskusiju stručnih krugova, a ovako, ja kao narodni poslanik i doktor medicine to naglašavam da imamo u vidu za nešto što eventualno može u budućnosti biti i korigovano.
Lica izložena određenim zaraznim bolestima koja rade na svom radnom mestu, kao mi lekari, i gripu i raznoraznim drugim bolestima, takođe nisu videli neku preveliku korist od obavezne imunizacije protiv gripa, jer njega ima nekoliko desetina vrsta, da ne elaboriram o tome.
Dakle, čini mi se da ovaj zakon na celishodan način reguliše materiju zaraznih bolesti, osim ovog dela koji je vezan za obaveznu imunizaciju koja može u ovom trenutku da bude prihvatljiva, ali bih molio sve one koji se bave usko stručnim zaraznim bolestima i ovom tematikom da uzmu učešća u nekoj budućoj javnoj raspravi, da se na tu temu izjasni i stručna javnost.
Na kraju ću se osvrnuti kratko na ono što se zove ekonomija u ovoj državi i izbor direktora za javna preduzeća. Moram da kažem da su neke lokalne samouprave i ovaj prethodni zakon dobro shvatale i poštovale, iako on nije bio dovoljno precizan.
Moram reći da su neke lokalne samouprave iz zapadne Srbije i u prethodnom i u ovom sazivu imale direktore javnih preduzeća koji su bili nepartijski kadrovi, a bili su vrlo stručni i obavljali su svoj posao vrlo dobro, ali u svakom slučaju dobro definisati, precizirati sve ono što je ministar u uvodnom izlaganju naveo i precizirao da neke bilo koje političke vrhuške, koje u datom trenutku osete da su ojačale, ne bi prisvojile sebi previše zakona u ruke i da ne bi previše mahale palicom onda kada im je povređena sujeta ili kada se osete da su nepotrebni ili nebitni u nekoj priči, kao što se desilo u Čačku, da jedan direktor koji je odlično radio svoj posao, zbog toga što se nekom zamerio od političkih moćnika, dođe do situacije da bude udruženim delovanjem sujete smenjen sa svom radnog mesta.
Dakle, pozdravljam ovo što je zaista do tančina precizirano, od izbora direktora i uslova za izbor direktora, do nadzornih odbora koji će, nadam se, uspešno kontrolisati sve ono što se zove kršenje zakona i politička moć koja je neutemeljena na zakonu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, naravno da sam protiv prihvatanja ovog amandmana, jer ovaj amandman mi liči na spisak lepih želja koje bi trebalo naplatiti od nekoga da bi se novci iskoristili u neke svrhe koje, moram priznati, mogu biti plemenite, ali da se postavimo malo u situaciju onih koji plaćaju te dažbine i naknade od privrednih subjekata do onih koji su, da kažem, fizička lica.

Sada imate opterećenje koje privredni subjekti, naročito privatni, ne mogu da izdrže kada su u pitanju sve dažbine koje su iz bivših režima nasleđene, pa kad još vidite da imate dodatak na spisak lepih želja, šta još treba finansirati iz nekog fonda, moramo se ipak zapitati ko puni te fondove, da li može da puni te fondove i da li na taj način činimo nešto dobro ili ne?

Ovde na jednom mestu kažete – naknada po osnovu primene načela, korisnik i zagađivač plaća, naknada po osnovu reciklaže otpada. Ovih naknada se može smisliti koliko god hoćete. Ako već neko reciklira otpad u ovoj državi, a imamo ogroman broj, da ne pričamo o svakodnevnom otpadu i divljim deponijama koje su godinama na mestima na kojima se nalaze, još tim ljudima koji se bave reciklažom

treba napraviti neki namet, pa onda nećemo nigde stići. Zbog toga mislim da ovaj spisak lepih želja mora da ostane za neku drugu priliku jer ionako smo previše opterećeni, naročito privredni subjekti i građani, sa raznoraznim taksama i mislim da ih treba lagano početi skidati, a kada privredni subjekti ojačaju i naprave neki svoj kapital, i sami će brinuti o svojoj životnoj okolini. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, koleginice i kolege, odlično se razumemo ja i kolega, bez obzira na to što se kaže taksa, porez ili naknada, onome ko plaća taksu, porez ili naknadu dođe na isto. Ovde se, u ovom što moj cenjeni kolega naziva preciziranjem, radi i o proširivanju baze, pa se samo još nije navelo da se treba naplatiti naknada i na zdrav vazduh ili čistu vodu. Tako da, zbog toga mislim da je neprihvatljivo preciziranje sa širenjem, jer i onako previše nameta imaju i privredni subjekti i građani, da to zaista ne bi bilo ni od kakve koristi, samo bi nanelo štetu građanima ove države. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministarka, koleginice i kolege, moram da se nadovežem na bojazan mog uvaženog prethodnika, mislim na poslanika, koji izražava bojazan za to da ako fond bude nezavisan, da će Vlada svojevoljno trošiti novac bez kontrole ljudi iz fonda, kao da je to tuđa Vlada, kao da Vlada nije pod kontrolom ovog parlamenta.

Da je to prethodni moj kolega gospodin Bradić tvrdio, ja bih ga razumeo, jer on je dugi niz godina bio direktor Republičkog fonda zdravstva u Nišu i vrlo dobro zna kako je Republički fond zdravstva u ovoj državi čitavih 12, 13 godina bio jači od države i da su oni trošili novce onako kako su hteli do nedavno.

Podsetiću vas samo da je od 5. oktobra, pa negde do 2012. godine, taj fond provukao kroz svoje ruke oko 25 milijardi evra što su enormno veliki novci, a zdravstvo u Srbiji je propalo ili zdravstvena zaštita do pacijenata nije stizala.

Tako isto, kada je fond u koji se sliva velika količina novca, vrlo velika opasnost postoji da postane jači od države i od Vlade. Zbog toga je dobro da fond bude pod kontrolom Vlade, države i parlamenta, a ne nezavisno telo kao što je to bio slučaj do skora sa Republičkim fondom zdravstva, koji je bio jači od države, a verovatno bi Ekofond, ili Zeleni, ili kako god ga krstili, koji je nezavisan od države i parlamenta vremenom postajao jači od same države i Vlade.

Zbog toga sam protiv vašeg amandmana i mislim da je primereno da potrošnju i prikupljanje novca kontroliše Vlada i parlament kroz budžet, pored budžeta, uz budžet, kako god, ali nikako da to bude finansijski samostalna institucija koja vrlo brzo preraste u zloupotrebu same sebe zarad koristi pojedinaca koji njome rukovode. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, zaista mislim da je bio poslednji trenutak da se uđe u ovu priču sa regulisanjem ove materije jer oglašavanje i obmanjivanje javnosti, a naročito pacijenata mislim da je u poslednje vreme poprimilo zabrinjavajuće razmere.
Od onoga što su moje kolege pre mene rekle da se zarađuje, u krajnjoj instanci se zarađuje na taj način što se prodaje neko lekovito sredstvo koje je tako kršteno od strane proizvođača, a da pre toga nije prošlo zvanične medicinske provere, pa do toga da se raznoraznim reklamama pokušava reći da imate jedan lek za sve vrste kašlja.
Primera radi, slučajno sam pulmolog pa mi to upadne u oči. Ako znate za jedan jedini entitet u medicini tipa kašlja, možete da imate na desetine razloga, a da imate samo jedan jedini lek koji leči sve te tipove, odmah ste ušli u takvu neku priču.
U krajnjem slučaju, naravno, ubacili u amandman termin - ekonomski ili ne, sve se svodi na kraju na ekonomski. Tako da mislim da neće biti neke štete ako se to ne izbaci, ako ostane ovako kao što je i sada definisano.
Ali, zaista je nešto što je dobro i u ovom trenutku neophodno da se zaštite naši sugrađani, a naročito pacijenti od lažnog oglašavanja i obmanjivanja, čak i ako nije lažno ako je polu-istinito ono nanosi štetu i pacijentima a i ekonomiji jedne države. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege, ja ću se truditi da budem kratak, obzirom da mislim da su moji prethodnici puno toga rekli, da se ne bismo ponavljali i da ne bismo bili dosadni onima koji nas gledaju i u čije ime mi ovde pokušavamo da donesemo neke boljitke u zdravstvenom sistemu.
Kada osiromaši država, onda u toj državi osiromaši i zdravstvo. Brojne su nedaće pratile ovu državu i zdravstvo u ovoj državi zadnjih 20-ak godina, ali čini mi se da je ono što se dešavalo u poslednjih 12-13 godina dokusurilo zdravstveni sistem tako da smo ga mi ovde nasledili ili preuzeli jako ruiniranog. I sam ministar je na početku naveo primer Užičke bolnice i čuvene magnentne rezonance. Mnogo ima „Užičkih bolnica“. Jedna takva je i u Čačku. Mi smo imali jedan skener, pa smo posle godinu dana, ničim izazvano, dobili još jedan novi skener, 2007. i 2008. godine. Prvi smo jedva uspeli da dobijemo, a drugi je Vlada, ničim izazvano, sama poslala, pa smo onda jedva napravili prostorije gde da ga montiramo. Oba ta nova skenera mislim da danas imaju samo ljusku od onih originalnih delova, zamenjeni su više puta i softveri i glave i sve ono što se od vitalnih delova nalazilo na njima. A zamislite – oba su bila nova.
Slično se dešavalo i na mom grudnom odeljenju sa novim, najsavremenijim rendgenom, koji danas, to pouzdano tvrdim, ima samo onaj limeni oklop. Svi delovi su zamenjeni, menjani su i onda kada su bili ispravni, odnosno, menjani su uglavnom onda kada su bili ispravni. A i sam sam na dežurstvu nalazio fakture za opravku tog istog rendgena koje su datirane na prekosutra. Dakle, servisera je mrzelo da dođe tog dana kada je trebalo nešto da uradi, nego je dva dana pre, za vikend dostavio fakturu koju je neko trebalo da pokupi u ponedeljak, da bi mu se platili radovi. Dakle, ta bahatost i nemar je išla u neslućene razmere. Na moju intervenciju kod tadašnjeg načelnika, niko ništa nije preduzeo. Uz put da vam napomenem da je tom prilikom ukradena i mašina za razvijanje filmova, tako što su morala vrata da se izvade od prostorije u kojoj je ona bila uzidana. Dakle, sedam-osam godina unazad niko nije ni pokušao da sazna gde se nalazi ta mašina za razvijanje ili ti vitalni delovi od tog rendgena. Sada kada uzmete filmove iz arhive iz 2001. ili 2002. godine, oni su neuporedivo boljeg kvaliteta od onih koji se sada prave na istom tom servisiranom rendgenu.
Tih apsurda verovatno svaki od nas koji radi u zdravstvu može da nabraja po nekoliko sati. Ali, da se ne bismo ponavljali na tu temu, neću više o tome. Bilo bi dobro da se neko zainteresuje gde završavaju svi ti skupoceni delovi opreme ili skupocena oprema, jer kada se nabavlja nešto što je jeftino, tipa nekih maski ili malih nabavki, nikom to nije interesantno i niko se time previše i ne bavi.
Ono što je bitno u evidentiranju i u ovom odlaganju primene Zakona o vođenju medicinske evidencije je ušteda koja je ostvarena na onaj način na koji treba praviti uštede. Dakle, od neke ponude, ako sam dobro razumeo ministra, od šest miliona, došlo se do ponude od tri miliona evra. Znači, tri miliona su ušteđena i ta tri miliona mogu da se iskoriste i za slanje svih pacijenata za lečenje u inostranstvo ili na lečenje retkih bolesti, a da se pri tom ne ide u javne, pod navodnicima, oglase za nabavku nekih novaca za naše siromašne sugrađane koji treba da koriste neke skupe i retke lekove, za retke bolesti, ili da se operišu van.
To je način na koji treba podržati štednju u zdravstvu i treba raditi na taj način, ali nikako ne treba ići na neke druge načine, kakvi se dešavaju u nekim regionalnim centrima gde i sam pripadam, zapadne Srbije ili moje bolnice u Čačku, koja na uštrb pacijenata pravi uštede. Naime, 13 hiljada pacijenata je prošle godine manje pregledano u Čačku, pet ili sedam pacijenata je doživelo neke banalne infekcije koje su ili završene legalno ili su se ljudi jedva izvukli od obične salmoneloze ili sličnih bolesti. To su neke stvari koje nisu dobre i nisu afirmativne, a mislim da je odgovor na to pitanje u onom prvom pitanju koje je ministar ovde postavio – ko, gde i koliko radi, a ja bih rekao i – ko, koliko radi i kako rukovodi na terenu.
Bez obzira na sav trud koji se uloži u ministarstvu, ako se hijerarhijski do onih izvršitelja na terenu ne odaberu pravi ljudi, nisam siguran da efekti koje ministarstvo uloži mogu da budu vidljivi i opipljivi i onima koji se zovu korisnici usluga, pacijenti, i oni kojima je svakoga dana potrebna lekarska pomoć.
Tih primera ima mnogo, da neki naši kadrovi na terenu ne uspevaju da prate ritam koji je ministarstvo počelo da provodi na raznim oblicima organizovanja zaštite ili nabavke opreme ili uštede, uvođenja informacionih sistema ili samih izmena zakona. Naravno, u takvim uslovima, vezano za dopunski rad, postoji i ono što može da se nazove izvor korupcije, jer u osiromašenoj državi i osiromašeni lekari, sestre, pacijenti, pokušavaju da zarade neki dinar više, pa se onda bave i dopunskim radom.
Zaista mislim da je dobro da ovim izmenama zakona sada imamo evidenciju, odnosno da inspektori imaju evidenciju gde, ko i koliko radi, da li je na svom radnom mestu odradio onoliko pacijenata koliko je trebalo odraditi u državnoj ustanovi, a posle toga odradio i dopunski rad, ili je samo na svom radnom mestu u državnoj ordinaciji bio neko ko je zakazivao preglede u privatnoj ordinaciji.
Dok nema informacionog sistema i dok tačno ne znamo u glavu svakog pacijenta, svakog lekara, svaku dijagnozu i svaku propisanu terapiju, mislim da neće ni ministarstvo, ma koliko se trudilo, moći da zavede red u ovaj sistem zdravstva i zato zaista podržavam uvođenje informacionog sistema koji će moći da odgovori svim tim izazovima.
Još ću se kratko osvrnuti na to što sam rekao da je jako važno, odnosno to je rekao ministar, ko, gde i koliko radi, a ja bih dodao – ko, gde i kako rukovodi. Kada imate udaljene zdravstvene centre, kao što je moj, pa se onda tamo dešavaju neki izbori direktora, mislim da je dobro obratiti pažnju na ljude koji čine članove upravnog odbora da, recimo, ne budu članovi upravnog odbora tek svršeni studenti koji su nezaposleni ili doktorke koje su nezaposlene ili rade na određeno tek nekoliko meseci, što se dešava trenutno i aktuelno je u upravnom odboru bolnice u Čačku. Ili, da ljudi koji su vodili neke firme koje su bile giganti svojevremeno, a od prekjuče su na listi stečaja, a ti ljudi su čak i procesno procesuirani od strane sudskih organa, da takvi ljudi nisu baš reprezentativni ljudi za upravne odbore, pored svih onih kolega koji imaju dostojanstvo i ime u čačanskoj bolnici ili u nekoj drugoj bolnici, koji imaju titule profesora i imaju iskustvo, da ne nađu prostora da budu članovi upravnog odbora jedne takve ustanove.
Nisam siguran ni da je dobro da bude više pravnika nego lekara, ali, nikako ne mogu da podržim da u jednoj ustanovi nemate nijednog načelnika, nijedne službe kao člana upravnog odbora, nijednog uglednog profesora univerziteta, a ima Čačana, hvala bogu, i u Beogradu, a i u penziji u Čačku, koji mogu da budu, a bivali su i ranije, članovi upravnog odbora bolnice. Mislim da na taj način može da se naruši ugled i naše profesije, a i onoga što radi ministarstvo, jer sigurno ne može da se proprati svako kadrovanje na terenu. Niko to ne može da uradi bez adekvatnog informacionog sistema i bez adekvatne evidencije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, slažem se da ovih šest meseci neće ugroziti ono što se zove stručnost kolega koji će obavljati taj pripravnički staž i da je taj pripravnički staž u skladu sa onim što treba tamo da nauče.
Nadovezao bih se na diskusiju kolege iz opozicije, koji je mislio da se tim stažom ili ne stažom može uticati na zapošljavanje lekara, da ga podsetim da je dugi niz godina, u prethodnom režimu, važila zabrana zapošljavanja, zabrana specijalizacija, meni potpuno neshvatljivo, čak i zabrana volonterskih specijalizacija koje je tek ova Vlada otkočila, da kažem, pod navodnicima, pre izvesnog vremena, a te volonterske specijalizacije bukvalno nikoga ne bi koštale i nikoga nisu ni koštale u zdravstvu, jer je poznato svima da je lekar na specijalizaciji najveći radnik u jednoj zdravstvenoj ustanovi. On radi pod kontrolom svom mentora i ne košta državu baš ništa. Potpuno mi je bilo neshvatljivo da su i te opcije učenja ili samoedukacije bile zabranjene od strane prethodnog režima. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, ja sam protiv amandmana koji predviđa da lekarski ili pripravnički staž traje devet meseci umesto šest, iz više razloga. Žao mi je što je cenjena koleginica Čomić napustila sednicu, ali ona nas optuži, da li nas kao vladajuću većinu ili Vladu kao predstavnika vladajuće većine, da nema volje da se razgovara argumentima na tu temu. Želeo bih da sa par argumenata razgovaram na tu temu.
Zašto tako mislim? Naime, od početka studija medicinskog fakulteta, svaki dan studenta medicine je vezan za vežbe koje posle predavanja traju praktično celoga dana – od hemije i čuvene anatomije, mučnine i padanja u nesvest na vežbama sa prvim kontaktom sa leševima, do čuvenog hvatanja žaba po vežbaonici na fiziologiji, pa sve do onih prvih kliničkih vežbi kada se na prve inekcije ili prve agresivne metode takođe studentima smuči, dakle, svaki dan studiranja na medicinskom fakultetu obiluje vežbama. Suština upravo studiranja medicinskog fakulteta je vežbe, vežbe, u principu sa profesorima, sa asistentima, sa docentima, koje od početka klinike vezuju svakog studenta za bolesničku sobu, za bolesnički krevet i za pacijenta na kome, zajedno sa svojim učiteljima, vežbaju svakodnevno i celodnevno.
Dakle, zaista je puno argumenata na tu temu da su studije medicinskog fakulteta prvenstveno vezane za vežbe i oni zaista moraju da vežbaju jer se osposobljavaju za posao koji se radi na živim ljudima, na živoj deci, na onome što je najosetljivije, a valjda i najsloženije od svih poslova koji se mogu obavljati u ljudskoj vrsti. Zbog toga mislim da produženje pripravničkog staža od tri meseca na ono što se zove studiranje i vežbanje od šest godina zaista ne znači puno, pogotovo studentima koji su se svojim studijama bavili ozbiljno, onako kako treba da se bavi svaki ozbiljan student medicine.
Nadam se da sam koleginici u odsustvu pružio dovoljno argumenata. U svakom slučaju, može se pričati na temu vežbe i praktične nastave na medicinskom fakultetu satima, a ne samo ovoliko koliko sam ja za ovih par minuta pričao.
Argumenti su, naravno, i to što je za vreme bivšeg režima, kome je i ona pripadala, u bolnicama u Srbiji, kao i u Čačku, desetkovan kadar za vreme one čuvene zabrane specijalizacija i zabrane volonterskih specijalizacija, tako da ću ponoviti ono što sam prekjuče rekao na plenarnoj raspravi, da, recimo, bolnica veličine moje bolnice u Čačku koja ima 180 zaposlenih lekara, za tri ili četiri godine gubi nekih 30 ili 40 lekara zbog odlaska u penziju, a pri tom kadrovskim planovima u zadnjih deset godina nije omogućeno školovanje specijalista lekara koji će naslediti njihova radna mesta. Toliko o argumentima. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege, cenjeni kolega Pavićević na početku ove rasprave uvede logiku u razmišljanje dužine pripravničkog staža, pa onda je bila logika šest, devet, dvanaest. možda je to logika ako pratimo matematički niz, ali ako pratimo niz koji se zove nauka, studiranje, školovanje onda baš i nema logike.
Evo zašto. Malopre ste iz vaše grupacije predlagali da se pripravnički staž za lekare, dakle, oni koji najduže provode u školi koji imaju, odnosno na fakultetu, koji na svojim studijama imaju ogroman fond časova vežbi, da se njihov pripravnički staž sa šest meseci produži na devet.
Malo pre sam, nadam se, argumentovao zašto to nije dobro, da se onda za tehničare i medicinske sestre koje takođe provode ogroman deo svog školovanja, pripravnički staž produži na 12, a da medicinski saradnici, odnosno saradnici zdravstvenih radnika budu negde na sredini sa devet meseci.
Zašto to nije logično? Zato što saradnici po svojoj školi nisu proveli ni dana ni u jednoj zdravstvenoj ustanovi, tako da nema logike sem ove matematičke 6,9,12, ali što se struke tiče, zaista mislim da nema logike da ljudi koji su saradnici u zdravstvenim ustanovama, školovali su se na drugim fakultetima, bez dana kliničkog iskustva ili bolničkog iskustva ili rada u trupi, što bi rekli po vojnički, nije opravdano da imaju kraći pripravnički staž od onih koji su se školovali i školovanjem sticali vežbama i praktičnim saznanjima svakodnevno to u okviru svog školovanja i pripravničke veštine. Hvala.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, koleginice i kolege, jako je zanimljivo slušati raspravu u kojoj prethodni režimi, prethodna vlast sede i gledaju kako se u zaštićenim područjima nešto dešava, niču objekti, grade se, a sada bi trebalo neko posle njih da dođe i ono što je rađeno na očigled svih poruši. Ima tu nekih objekata u raznim zonama zaštite koji su stariji od samih zona zaštite.
Primera radi, imam ovde jedan mejl koji je danas stigao od jednog Udruženja građana „Zapadna Morava“, koji su na jezeru Ovčar banja u Međuvršju napravili neke vikend kuće i kuće za stanovanje, a koje su starije, neke od njih, 480 ih ima ukupno, jedan veliki deo je objekata koji su izgrađeni pre proglašenja klisure za predeo izuzetnih odlika.
Takvih mesta ima puno, zaista se ne može sada krenuti u frontalno rušenje svih njih. Da li su oni koji održavaju te svoje kuće na obali jezera veći zagađivači od grada Užica, kažem Užice zato što je uzvodno u vodotoku, ili Ivanjice ili Požege ili svih onih gradova iz kojih kanalizacija kompletnih gradova ide u istu tu reku, Zapadnu Moravu, bez ikakvog prečišćavanja? Da li su veći zagađivači ljudi u Đerdapskoj klisuri od samog grada Beograda koji ima 2,5 miliona stanovnika? Da samo operu ruke svi Beograđani tokom jednog dana biće veći zagađivači od svih tih kuća, vikend kuća koje su nizvodno na Dunavu.
Dakle, zaista je najlakše reći nekom ko je sada, u liku ove Vlade, spreman da pokuša da reši problem koji je nasledio iz prošlosti, da treba nešto da uradi po onome što oni nisu uradili prethodno. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, ja ove predložene izmene shvatam kao prvi korak u otklanjanju rudimenata prošlosti koji su ostavili dubok trag na zdravstvenom sistemu naše zemlje.
Obzirom da su i krštene kao hitne, ja zaista tako to i doživljavam i nadam se da ćemo u doglednom roku vrlo brzo ići u izmene celokupnog zakonodavstva vezano za zdravstvenu oblast, naravno, ono što nije funkcionisalo i ono što nije bilo dobro, što je uočeno da je bilo loše u prethodnom periodu.
Prva tačka vezana za apoteke i promet u apotekama, naravno da podržavam, s tim što bih sugerisao možda nešto što se provlači onako pored, neprimećeno, da javni servisi i mediji u zadnje vreme jako puno reklamiraju, da ne kažem prodaju lekove i pomoćna lekovita sredstva, čini mi se da uzima isuviše maha, jer kako uključite neki TV program imate neka iskustva na tu temu. T tako da, čini mi se, da nam to nekako prolazi na mala vrata, ali „baj d vej“ to nije tema ove rasprave, ali prosto radi se o trgovini lekovitim supstancama i preparatima koji su čak i pravi oficiozni lekovi.
Što se tiče profesora univerziteta koji se bave edukacijom kadrova koji stvaraju naše mlade naraštaje, doktore, zaista nemam dilemu da su to ljudi kojima ne treba postavljati uslove i da ono čime se oni bave, sigurno spada u najplemenitiju profesiju. Dakle, od jednog studenta napraviti lekara specijalistu, podariti mu svoje znanje, bilo da ste na mesto asistenta, docenta ili profesora, zaista je nepotrebno meriti, osim kvalitetom.
Bilo bi možda dobro jednoga dana razmišljati o rangiranju univerziteta, fakulteta, pa i samih učesnika u nastavi, ali i to je nešto što može da bude tema za razmišljanje za budućnost.
Što se tiče kontinuirane medicinske edukacije, naravno da bez svakodnevne edukacije lekara nema dobrog lekara. Da li je kontinuirana medicinska edukacija ovo što se povremeno sakupljamo na nekim seminarima i simpozijumima ili je to diskontinuirana medicinska edukacija i o tome se može pričati, ali lekar koji ne prati nauku i lekar koji svakodnevno nije u ordinaciji u toku sa naukom, sa kolegama, sa pacijentima, sigurno da gubi korak sa naukom, obzirom da se u medicini stvari najbrže menjaju od svih nauka, da medicina najbrže napreduje, a da direktno utiče na zdravlje stanovništva. Mislim da je to jako važno.
Na tu temu postoje i neka esnafska udruženja u Republici Srbiji. Prvenstveno mislim na Srpsko lekarsko društvo i na Lekarsku komoru koje vrlo revnosno ubiraju od 21.000 lekara, koliko radi približno u Srbiji, po nekih 60-ak evra Komora i 20- ak Srpsko lekarsko društvo. Dakle, nekih dva miliona evra ubiraju prihoda godišnje. Nisam siguran da suviše doprinose onome što se zove kontinuirana edukacija, praćenje onoga što se zove trend i problematika u našem zdravstvu.
Ilustrovaću vam to na primeru edukacije, jer po meni je osnovna edukacija i ključna edukacija i ključna licenca koju doktor medicine stiče, završetak fakulteta. Sledeća edukacija je specijalizacija, dakle sticanje licence specijaliste, odnosno diplome specijaliste i naravno kao kruna toga subspecijaliste, odnosno nešto što se može nazvati i licenca doktora subspecijaliste.
Nisam siguran da su u prethodnom periodu obraćali pažnju na to i da je ta edukacija u ovom prethodnom periodu tekla iole prihvatljivo. Ilustrovaću vam to na primeru moje bolnice, opšte bolnice u Čačku, koja ima zaposlenih oko 180 lekara i koji u naredne tri ili četiri godine gube od svog brojnog stanja između 30 i 40 kolega odlaskom u penziju.
Dakle, kontinuirane edukacije i praćenja toga nije bilo u prethodnom periodu. Bolnica Čačak će za naredne tri ili četiri godine izgubiti petinu svojih specijalista, a da na specijalizaciji jedva da imaju dva ili tri lekara koji će doći na njihovo mesto. Bojim se da je slična situacija u velikom broju gradova u Srbiji. Zbog toga apelujem na Ministarstvo, obzirom da smo usvojili one izmene vezano za specijalizacije, da aktivnije učestvuje u tome i po ovim bolnicama koje su na periferiji, da ih ohrabri da uđu u kadrovske planove koji će omogućiti na vreme blagovremenu popunu kadrovima, da ne dođemo u poziciju da neke manje bolnice u manjim gradovima, Čačak je grad od 130.000 stanovnika, ne ostanu bez lekara, jer svako zdravstvo koje je dislocirano iz matične filijale, matične ustanove, je skuplje bar za transportne troškove, ako ništa drugo.
Što se tiče onih famoznih licenci koje se stiču ovom kontinuiranom medicinskom edukacijom na simpozijumima i seminarima, ja bih voleo, pošto smo učinili prvi korak na popravljanju uslova za funkcionisanje te institucije, da može da se u nekom narednom periodu ide na suštinsko znanje, a ne na suštinsko jurenje bodova. Jer, imati bodove i na osnovu bodova steći licencu, to ne znači imati i znanje. Ispod lepe frizure ne mora da bude i pametna glava. Tako isto, ispod mnogo bodova ne mora da bude lekar koji zna više od onoga koji nije bio formalno na nekom simpozijumu ili seminaru, a sam se edukovao.
Dakle, nekih tri ili pet sati edukacije u tri ili pet navrata vama obezbeđuje tih 24, odnosno sada 20 bodova, ali nisam siguran da to može biti i garancija da je taj kolega apsolutno u toku, da je edukovan više od onog koji je radan, marljiv i vredan na svom radnom mestu.
Ono što još mogu da kažem na tu temu, jeste da je do sada Lekarska komora, ubirajući nekih milion i dvesta hiljada evra godišnje, a vodeći brigu o licencama i o licenciranju, praktično te licencne potvrde prodavala kao neki proizvod. Kao što su se bankari sada dosetili da kredit bude neki proizvod, tako je i Lekarska komora produkovala te papiriće na kojima treba da piše da je neko kvalifikovan za obavljanje svog posla zbog toga što je prikupio 24, odnosno 20 bodova sada.
Ključna stvar na tu temu, želeo bih da Ministarstvo i svi mi budemo tolerantni prema kolegama koji to nisu uspeli da pribave, koji će doći u problem i da im se možda, ako bude neophodno, ovaj rok od 60 dana da polože licencni ispit ne uzme kao „D day“, nego da oni dobiju vremena, ako bude potrebno, naravno, i posle isteka tih 60 dana da polože svoj ispit, da oduže dug prema kontinuiranoj edukaciji i da zadrže svoja radna mesta i svoju profesiju i svoju licencu naravno. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko, koleginice i kolege, moram da kažem da se ne slažem sa ovim amandmanom i obrazloženjem opozicije, jer ako je, ono što je njihova primedba, osnova stvar zaštita nacionalnih parkova, onda su o toj zaštiti nacionalnih parkova morali da vode brigu daleko pre, onda kad su bili na vlasti, kad su objekti podizani i kad su oni postali tamo faktičko stanje, tamo gde se nalaze.
Ako vi sada mislite da neka nova vlast treba da dođe, pa da sruši hiljadu, dve hiljade ili 20 hiljada objekata koji se vama ne sviđaju, koji nisu lepi, nisam siguran kako bi to odjeknulo u javnosti. Šta bi ti ljudi koji se zaista brinu o tim svojim objektima, podignutim tamo gde su podignuti za vreme vaše vlasti, bespravno ili sa nekim pravom, kako god, ali u svakom slučaju ti objekti koji se nalaze na najlepšim mestima, jer sami vlasnici se trude da lepo izgledaju i da oni provode lepo slobodno vreme pored tih objekata, u ovom trenutku su jako teški za procenu. Ko bi bio taj koji bi procenio da li su oni lepi, ružni, da li su za rušenje ili ne?
Kako god, mislim da je to davno prošlo vreme i da je trebalo voditi brigu kada su oni podizani, a ne sada kada su deo stvarnosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, koleginice i kolege. Ja ću se truditi da budem kratak.
Čuli smo jako puno mišljenja za i protiv ovog zakona, ja mislim da je ovaj zakon dobar, jer je on jedno iznuđeno rešenje između zatečenog stanja i onoga što je razvoj, između onoga što je stvarno i moguće u ovim uslovima uraditi.
Naime, zakon dolazi do izražaja u trenutku kada je dugi niz godina nebrigom onih, koji su pre ovog donošenja zakona radili kako su znali, hteli i umeli, i napravili izvesne štete na velikim prostranstvima onoga što se zovu zaštićena područja, nacionalni parkovi, tako da je bilo praktično nemoguće početi od početka regulisati ovu materiju od početka, kao da se ništa pre toga nije dešavalo i kao da ništa oko nas ne postoji što treba uvažiti kao faktičko stanje što je već urađeno, naneta šteta ili korist, o tome se može suditi.
Zašto tako mislim? Zato što u članu 19. Zakona postoji nešto što se kaže da će se donositi poslovni planovi tih parkova, odnosno zaštićenih posebnih, sa posebnim namenama, prostora sa režimima posebne zaštite.
Da, u članu 22. predviđeno formiranje stručnog savet nacionalnog parka, dakle, tela koja će pratiti i analizirati ono što se dešava i što je u članu 24. po meni najznačajnije, predviđena aktivna uloga lokalne samouprave, lokalnog stanovništva, udruženja građana i drugih lica, pogotovu u smislu donošenja planova, razvoja i onoga što je na terenu.
Naime, ne mogu da zamislim da će sad neko doneti zakon po kome će se, kao što moja uvažena koleginica, pre pola sata reče, nešto sme ili nešto ne sme.
Kada već imate u zoni zaštiti sagrađene i kuće i vile i vikendice i razne priručne, da kažem, privremene objekte koje ljudi koriste za rekreaciju, za razonodu, mislim da je jako teško sada porušiti sve to, jer je ogroman broj tih objekata.
Uostalom, ako analiziramo, uzmimo pošto je meni najbliže moje jezero Međuvršje, kod Čačka, tamo ima sagrađenih objekata koji liče na palate, ali koji su obične skele i čamci koje ljudi koriste za rekreaciju i oni su se potrudili da svoje izvode kanalizacije i otpadnih voda, prilično dobro obezbede, da ne bi sami sebi zagađivali taj prostor u kome provode najveći deo vremena.
Ako bi njih 300 ili 500 neko rešio da ukloni odatle, šta bismo onda trebali da uradimo sa celim gradom Užice, Požega, Arilje, Ivanjica, koji direktno svoju kanalizaciju izlivaju bez ikakvog kolektora u reku Zapadnu Moravu koja kompletnu kanalizaciju i otpadne vode dovodi to tog jezera gde se oni nalaze kao rekreativci.
Zbog toga mislim da je ovo dobar balans između onog što je zatečeno stanje, nasleđeno stanje i onoga što se mora uraditi na regulativi, na pravljenju normi i propisa koje treba poštovati, za ubuduće da sačuvamo ono što treba da ostane za našu decu.
Ono što je takođe pomenuto u raspravi tokom dana, to je da postoji značajan broj objekata privrednih ili onih koji su u službi privrede, a koji ne ispunjavaju neke ekološke uslove.
Ja ću podsetiti samo da je pre nekoliko meseci ovde na temu potpisivanja ugovora sa „Tenisom“ ili „Tenezom“ koji treba ovde u Vojvodini da uzgaja milion tovljenika, neko rekao da će oni strašno zagaditi sredinu, dodatno zagaditi sredinu jer nema adekvatnog deponovanja nitrita iz njihovog izmeta.
Podsetiću da je mnogo važnija ekonomska komponenta tog projekta i svih ostalih projekata, jer, upotrebiću jedno poređenje sa mojoj lokalnom Čačanskom samoupravom, gde znam egzaktno podatke.
Naime, do 90-tih godina, tamo je bio jako izražen tov bikova i oni su imali oko 30.000 bikova koje su izvozili na osam meseci. To je bio neto priliv od izvoza 30 miliona tadašnjih maraka. Sada ih tamo ima dve, tri hiljade.
Dakle, ne možemo sad očekivati da se prvo prave neki spektakularni ekološki uslovi za gajenje ili svinja u Vojvodini ili bikova u Čačku, već moramo naći neki balans između onoga što je do sada razrušeno i što je nama imperativ, a imperativ je mislim ekonomski razvoj i stvaranje novih vrednosti, da bi iz te nove vrednosti mogli da finansiramo i ekološke projekte koji su ekstremno skupi i koji zahtevaju da se u njih ulaže, zarad budućnosti a ne zarad profita. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege, povodom ovog amandmana koji uvaženi kolega Pavićević predlaže, ja mislim da je bilo potrebno brinuti se pre ovog Predloga zakona, obzirom da su ocenjivači prethodnih godina bili ili uspavani ili nekompetentni, da li su bili u nekoj vezi sa vladajućim garniturama ili ne, to ne znam.
Obzirom na to šta se sve pisalo u našim udžbenicima, a ilustrovaću vam to sasvim plastično iz jedne čitanke koju držim ovde za drugi razred osnovne škole u kojoj na jedan tekst, na jednu pesmicu „Na kraju leta“ koju je napisala Gordana Ilić i gde se pominju popci u onome što se zove otkrivamo nove reči, autor i ocenjivači autora i izdavača kažu doslovce – popci, to su cvrčci, zrikavci, kukci zdepastog tela i krupne glave koji zriču trljajući prednja krila jedna o drugo.
Dakle, neko ko se elementarno razume u insekte, da ne kažem u zoologiju, u ono okruženje najbliže nama, znaće da popci i cvrčci i zrikavci nisu jedno te isto. Dakle, šta naša deca kao drugaci mogu da shvate iz ovoga ako im učiteljica kaže jedno, roditelj drugo, a neko ko je izdao udžbenik tipa ove „Eduke“ koja je imala i izdavača i autora, na to nije obratio pažnju. Ili recimo na sledećoj strani na kojoj piše kako je neko skitao gudurama od Obrenovca, a gudure su prevedene kao uzana, duboka usečena dolina, klanac ili klisura.
Zaista, ne bih da kvalifikujem ovaj nivo znanja ili ne znanja reči koju bih ja upotrebio, da podsetim ovo je udžbenik iz 2008. godine i do danas važeći udžbenik čitanke u izdanju „Eduke“, zaista mislim da je davno trebalo obratiti pažnju na ocenjivače udžbenika, a da ne treba suditi unapred da li će ovi ocenjivači udžbenika biti kompetentni kada ih još nismo imenovali ni izabrali. Imajte poverenja u to što će uraditi ova Vlada, ovaj ministar i SNS, sigurno neće dozvoliti da se prave ovako kardinalne greške. Hvala vam.