Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, uvažene kolege poslanici, verujem da ćemo se svi, ili barem gotovo svi ovde prisutni, složiti da je pitanje profesionalizacije menadžmenta javnih preduzeća, gde je departizacija, jedan njegov, samo obavezan, ali ne i dovoljan uslov, jedno od retkih pitanja o čijoj neophodnosti, barem početka rešavanja, postoji najširi društveni konsenzus, i to ne samo u krugovima političkih elita i nosilaca vlasti, nego i najširoj društvenoj javnosti.
Fenomen partokratije, odnosno sve intenzivnije partizacije društva po svim njegovim segmentima, verovatno se najočiglednije ispoljava, upravo u Sektoru u upravljanju državnom svojinom. Složili smo se verujem, ne samo deklarativno, za potrebe predizbornih kampanja, da je s toga neophodno pristupiti velikom spremanju i uređivanju ove oblasti.
U tom smislu, treba i posmatrati ovaj predlog zakona o javnim preduzećima. On bi, dakle, trebao biti onaj temeljni ozakonjeni okvir, da bi proces profesionalizacije, ali i departizacije javnih preduzeća, uopšte mogao i da krene. On je dakle rezultat jasno izražene političke volje, predložene u predlog zakona, neophodan da bi ovo pitanje uopšte moglo i početi da se rešava.
Naravno da se fenomen departizacije ne može rešiti isključivo i jedino usvajanjem zakona. Naša zakonodavna praksa, uostalom, puna je donetih zakona, koje ili nije moguće primeniti, jer su proizašli kao puko kopiranje prakse drugih zemalja, koje imaju više ili manje, drugačiji pravni, politički i društveni kontekst, u kojem su ta rešenja implementirana, ili još gore, mnogi zakoni, usvajani u ranijim sazivima ovog Doma, ostajali su mrtvo slovo na papiru, jer prosto, nije bilo političke volje da se njihova rešenja sprovedu u praksu.
Zbog čega je njihova sudbina bila, kao u onom vicu – imamo ih, ali ih ne koristimo, jer se uspešnost vršenja vlasti meri na kilo, na metar, na količinu donetih propisa, da bi se umiljavanjem međunarodnim strukturama postigao konkretan benefit, pre svega u vidu volje startne pozicije u političkom odmeravanju snaga, ali to je šira priča i ne odnosi se samo na javna preduzeća, ali se i te kako odnosi i na njih, pri čemu se pokušava zabašuriti činjenica, da je partijska podela plena, bila jedan od ključnih mehanizama vršenja političke vlasti, pa su principi, ciljevi i uloga javnih preduzeća potpuno potisnuti u sasvim treći plan.
Pored ne ostvarivanja onih fundamentalni principa, zbog kojih javna preduzeća uopšte i treba da postoje, takvom praksom, širom su otvorena vrata i mogućim zloupotrebama državnog novca. Netransparentnost u njihovom radu, čvrsta uvezanost rukovodstava javnih preduzeća sa vrhovima vlasti, rezultirali su sa svim netransparentnim tokovima državnog novca.
Kroz sofisticirane varijante sponzorisanja i reklamiranja, on je mogao otplivati u stranačke kase, posebno kada je reč o nadoknadama članovima koji sede u kontrolnim telima javnih preduzeća, što je manje – više bilo svima poznato, ali veoma teško dokazivo. Čime su vezivane ruke institucijama koje su u takvim mahinacijama imale da se bave? Naravno da zakon sam po sebi ne može do kraja sve rešiti, a ni potpuno sprečiti, već sve viđene nakaradne posledice funkcionisanja javnih preduzeća. Zato sam na početku i rekla da ga moramo posmatrati samo kao obavezni, ali ne i dovoljni uslov, koji mora da se ostvari, da bi se bilo šta moglo i
pokrenuti sa mrtve tačke.
Pored svega navedenog bitno je spomenuti i mogućnost utvrđivanja odgovornosti izabranih rukovodilaca javnih preduzeća, pogotovo što znamo da će nova ili eventualno nova – stara rukovodstva tih preduzeća, svoj mandat započeti u krajnje otežanim uslovima poslovanja i neretke urušenosti devastacije tih preduzeća, u kojima se poslovalo po principima, koji uglavnom i nisu imali veze sa efikasnošću, ni za ekonomičnošću, ni sa transparentnošću, ni sa bilo čime što ima racionalnu i ekonomsku ili bilo kakvu društvenu logiku.
Zbog toga, ključni faktor za njihov odabir, ne sme prevashodno biti članstvo ili bliskost ili podrška neke stranačke strukture, ali treba imati na umu da nema tog ekonomskog genija, sve i da ga uvezemo i pozamašno platimo, koji bi u kratkom roku mogao urediti stanje koje će zateći, pogotovu kada se uzme u obzir socijalna komponenta, koja je faktor koji se ne može izbeći, kada je reč o naplati potraživanja proizvoda i usluga javnih preduzeća.
Zato će socijalna politika morati da se izmesti iz poslovanja javnih preduzeća na šalter državnih organa, koji su ovlašćeni da socijalnu politiku utvrđuju i sprovode. Jedno od takvih rešenja jeste i utvrđivanje socijalnih karata korisnika, barem dela usluga javnih preduzeća, gde će se tačno utvrditi kome država mora pomoći, a kome takva pomoć nije neophodna.
Socijalno odgovorna država, za koju se svi zalažemo, moraće da pronađe sasvim konkretne modalitete, koji će omogućiti sa jedne strane pomoć, istinski ugroženim kategorijama korisnika usluga, a sa druge strane, otklanjanje prepreka za efikasnije, racionalnije i ekonomičnije rukovođenje javnim preduzećima, koje nikada i nisu smele da budu partijski plen za namirivanje zaslužnih stranačkih kadrova, niti ventil za isisavanje državnog novca, niti puki instrument za kupovinu socijalnog mira. Zahvaljujem.