Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
| 03.03.2016. |
|
||
| 29.02.2016. |
|
||
|
Nema informacija o predloženim aktima.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovani građani, ja ću danas svoje izlaganje započeti citiranjem odredaba Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Kazaću da osobe sa invaliditetom predstavljaju osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju pak ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.
Prema tome, invalidnost je jedan zajednički naziv za oštećenja, ograničavanja aktivnosti i ograničavanja učešća, što se odnosi na negativne aspekte interakcije između pojedinca i njegovih faktora, odnosno ličnih ili faktora okruženja.
Mnoge osobe sa invaliditetom nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, mogućnostima zaposlenja, ne primaju usluge i servise po osnovu invalidnosti koji su im potrebni i doživljavaju isključivanje iz svakodnevnih društvenih aktivnosti.
Nakon što su UN donele Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i nakon što je ova Konvencija stupila na snagu, invalidnost se sve više prihvata kao pitanje ljudskih prava. Invalidnost je, takođe, veoma važno razvojno pitanje s povećanjem količine dokaza koji pokazuju da osobe sa invaliditetom žive u goroj socioekonomskoj situaciji i siromaštvu nego osobe bez invaliditeta.
Shvatanje i razmišljanje o invalidnosti se u mnogome promenilo negde od 1970. godine, zahvaljujući naviše inicijativi osoba sa invaliditetom i toj rastućoj tendenciji posmatranja invalidnosti kao pitanja ljudskih prava, a istorijski posmatrano, problemi osoba sa invaliditetom su uglavnom bili rešavani putem segregacije, kao što je izdvajanje u neke posebne ustanove ili pak u specijalne škole. Politika je danas međutim usmerena prema zajednici i inkluzivnom obrazovanju, a medicinsko posmatranje invalidnosti zamenilo je taj interaktivni pristup, priznajući da ljudi imaju invaliditet na osnovu neprilagođenog okruženja, a ne samo na osnovu oštećenja tela ili pak umanjenja određenih sposobnosti.
Nacionalne i internacionalne inicijative, kao što su UN, odnosno njihova standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom, su već izrađene po principu ljudskih prava, kulminirajući prihvatanjem te već pomenute Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006. godine.
U savremenom društvu vladaju vrednosti koje se zasnivaju na kvantitetu i kvalitetu proizvodnje i znanja. Osoba vredi onoliko koliko proizvede. Proizvodnja je, dakle, postala cilj, a čovek samo sredstvo u postizanju tog cilja. U ovakvom okruženju zanemaruju se ti kriterijumi čovečnosti i humanosti koji proizilaze iz shvatanja da je sam čovek najznačajniji pokretač vlastitog razvoja i razvoja društva uopšte. Na taj način invalidne osobe postaju marginalizovane, često bez mogućnosti da ostvare osnovna ljudska prava. Neophodno je, dakle, menjati postojeći sistem u društvu.
Da bismo postli društvo koje u praksi dostiže i sprovodi politiku da svaki pojedinac ima jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na individualne različitosti, integracija invalidnih osoba u društvu se nameće kao jedno od rešenja za ovaj problem.
Neophodan preduslov za postizanje ovog cilja jeste promena stavova prema invalidnim osobama, a taj proces, moramo priznati, teče veoma sporo. Kao krajnji oblik integracije razvija se projekat socijalne inkluzije ili uključenosti. Ovaj socijalni model naglašava kao osnovni problem odnos društva prema osobama sa invaliditetom. Osnovna je ideja modela da oštećenje koje objektivno postoji ne treba negirati. Međutim, ono ne umanjuje vrednost osobe kao ljudskog bića.
Ono što osobe sa invaliditetom isključuje iz društva su neznanje, predrasude i strah koji prevladava u društvu. Inkluzija ili socijalna isključenost ne podrazumevaju izjednačavanje svih ljudi, već upravo uvažavanje tih različitosti svakog pojedinca. To jeste suština vrednosti ovog modela, jer nam kroz razvoj opšte tolerancije omogućava širenje spoznaja, sticanje iskustava i razvoj čovečanstva.
Stavovi prema osobama sa invaliditetom nisu urođeni, već su stečeni, naučeni kroz predrasude drugih. Menjanje tih stavova veoma je kompleksan i dugotrajan proces i to zbog više razloga. Pre svega, postoji slaba i nedovoljna informisanost građana, pa tradicija i konzervativno shvatanje o tome šta treba smatrati normalnim, a šta abnormalnim, pasivnost institucija i službi, koje su najpovezanije da rešavaju probleme osoba sa invaliditetom, pa zatim i pogrešni i neujednačeni stavovi samih stručnjaka prema osobama sa invaliditetom.
Ukoliko kao društvo želimo da promena dođe, te da se generalni stav društvene zajednice u odnosu na osobe sa invaliditetom promeni, neophodno je da dođe upravo do te interakcije između osoba sa invaliditetom i ostatka društvene zajednice. Prvi i najteži korak jeste uključivanje dece sa invaliditetom u sistem redovnog obrazovanja. Dosadašnja je praksa naišla samo na pozitivne rezultate kada govorimo o ovoj interakciji.
Društvo mora zakonski ukloniti sve prepreke zapošljavanja osoba sa invaliditetom, te im pružiti odgovarajuću socijalnu sigurnost. Neophodno je osigurati im sva prava kao i ostalim građanima. Takođe je neophodno da organizacije osobe sa invaliditetom u razvoju, kao i organizacije roditelja, ravnopravno učestvuju u procesu odlučivanja i donošenja odgovarajućih zakonskih propisa.
Inače, moram pomenuti, Pokrajinski ombudsman ocenio je povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, da su u domaćem zakonodavstvu učinjene mnogobrojne pozitivne promene, ali one u praksi još uvek teku sporo, odnosno zaživljavaju sporo, kako bi to rekli, zbog čega osobe sa invaliditetom i dalje ne mogu ravnopravno i aktivno da učestvuju u društvenom životu.
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom inače obeležava se od 1992. godine kada je Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se osobama sa invaliditetom omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu.
Pomenuću i podatak da se procenjuje da od 7% do 10% celokupne populacije ima neku vrstu invalidnosti ili je to otprilike oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od tog broja, 50% njih su u produktivnom dobu. Osobe sa invaliditetom su najsiromašnije među siromašnima. Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, sa često nezadovoljenim elementarnim potrebama, a ta invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, stare, izbeglice.
U Novom Sadu npr. registrovano je 14.000 osoba sa invaliditetom, dok se u Srbiji procenjuje da ih ima oko 800.000, ukoliko mi je poslednji podatak tačan.
Osoba sa invaliditetom je osoba sa svojim pravima, dovedena u situaciju da kada je onesposobljena za funkcionisanje usled prostornih, ekonomskih, socijalnih barijera koje ta osoba ne može da savlada na način kao i ostali građani. Te barijere su često uslovljene nedostatkom znanja i svesti o invalidnosti. Osobe sa invaliditetom mogu ravnopravno učestvovati u društvu ukoliko se uklone sve fizičke barijere i prepreke u stavovima.
Sam pojam diskriminacija znači pravljenje razlike pozitivne ili negativne između ljudi i stvari. Ukoliko je osoba tretirana nepravedno i na svoju štetu samo zato što pripada određenoj grupi ljudi, to je negativna diskriminacija.
Kroz poricanje određenih prava, diskriminacija rezultira nejednakošću, podređenošću ili oduzimanjem političkih, obrazovnih, društvenih, ekonomskih i kulturnih prava, znači, stavljanje lica ili grupa koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji u nepovoljniji položaj zbog njihove invalidnosti. Uzroci diskriminacije su često neznanje, moć, ranjivost, strah, vaspitanje kao vid svesnog ili nesvesnog, prenošenje svojih stavova i shvatanja na decu. Oblici diskriminacije su često putem govora, putem ponašanja, direktnim ugrožavanjem prava na obrazovanje, prava na rad, prava na zaradu.
Pomenuću još jednom da je Generalna skupština UN usvojila jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju 17. decembra 2007. godine. Posle usklađivanja propisa Republike Srbije sa odredbama Konvencije, Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju izglasavanjem Zakona o potvrđivanju Konvencije i Opcionog protokola, sve to 29. maja 2009. godine.
Konvencija ne stvara neka nova prava za osobe sa invaliditetom, već predviđa koje mere će države preduzimati kako bi osobama sa invaliditetom omogućile da u praksi efikasno ostvaruju građanska, politička, ekonomska, socijalna, kulturna i sva druga prava koja im inače pripadaju.
Konvencija propisuje mere koje države moraju da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile puno i ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života na osnovu jednakosti sa drugima.
Države strane ugovornice prihvataju da obezbede i unaprede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom, bez diskriminacije bilo koje vrste. Države su dužne da osobama sa invaliditetom obezbede efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije i država Srbija je na dobrom putu da tu obavezu u potpunosti ispuni.
Da se osvrnem na današnji Predlog zakona, razlozi zbog kojih se predlaže donošenje ovog zakona odnose se na sprečavanje diskriminacije i omogućavanje ravnopravnosti odnosno ostvarivanja jednakih prava osobama sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti, nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu. Ove osobe sa invaliditetom nisu nepismene niti imaju problem sa razumevanjem sadržaja različitih pismena, nego su samo iz razloga svoje trajne fizičke invalidnosti u nemogućnosti da se svojeručno potpišu u situacijama kada se potpis zahteva kod ostvarivanja nekog prava, obavljanja pravnog posla ili pružanja neke usluge.
Puno objašnjenje i razlozi donošenja i primene predloženih dopuna ovog Zakona dobili smo u prilogu. Ja ih u potpunosti prihvatam, tako da ću u danu za glasanje dati punu podršku predloženom Zakonu, a posebno zadovoljstvo mi je činjenica da će povodom ovog Zakona biti postignut puni konsenzus političkih organizacija u ovom Domu Narodne skupštine. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovani građani, mi danas, kao što ste već čuli, pred sobom imamo set zakona iz oblasti pravosuđa, pa ću se i ja u svom izlaganju ukratko osvrnuti i dati svoj komentar na iste.
Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama nemeće se kao nužan u ovom momentu u pravosudnom sistemu države Srbije. Ovim zakonom na neki način praktično se vrši usklađivanje sa odredbama Zakona o pravosudnoj akademiji, a čije su odredbe člana 40. st. 8, 9. i 11. prestale da važe nakon odluke Ustavnog suda od 6. februara 2014. godine.
Naime, Ustavni sud je utvrdio da se zakonom ne može obavezivati Visoki savet sudstva da obavezno predlaže Narodnoj skupštini za prvi izbor za sudijsku funkciju kandidate koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji. Međutim, isto tako kaže Ustavni sud – zakonom se mogu propisati pravila na osnovu kojih bi VSS posebno vrednovao upravo tu završenu početnu obuku na Pravosudnoj akademiji.
Dakle, iz ovih razloga mi danas pred sobom imamo Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama kojim se propisuju ta posebna pravila za utvrđivanje stručnosti i osposobljenosti kandidata za sudiju koji se prvi put biraju za obavljanje sudijske funkcije u prekršajnom i osnovnom sudu.
U dodatom članu 45a Predloga zakona kaže se - da stručnosti osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju u osnovnom ili prekršajnom sud proverava se ta stručnost i osposobljenost proverava na ispitu koji organizuje Visoki savet sudstva, s tim što su kandidati koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji oslobođeni polaganja ovog posebnog ispita, a obzirom da se ispit ocenjuje, ocena sa završnog ispita na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji izjednačena je sa ocenom na tom posebnom ispitu.
Na ovaj način, mišljenja sam, odredbe Zakona o pravosudnoj akademiji i važećeg Zakona o sudijama usklađene su, a da se pri tome ispoštovala i odluka Ustavnog suda od 12. juna 2014. godine, kao i od 6. februara 2014. godine.
S tim u vezi kandidati za sudiju koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju nisu favorizovani u zavisnosti da li su ili ne završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, odnosno sam kriterijum stručnosti i osposobljenosti za sve kandidate utvrđivaće se na jednak način proverom na ispitu, pa bilo onom pred Visokim savetom sudstva bilo završnim ispitom pred Pravosudnom akademijom.
Identična je priča i sa predloženim Zakonom o dopunama Zakona o javnom tužilaštvu gde je predložena dopuna u delu utvrđivanja stručnosti osposobljenosti kandidata za zamenika javnog tužioca koji se prvi put bira na funkciju u Osnovnom javnom tužilaštvu. Obzirom da je odredba člana 75. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu, odlukom Ustavnog suda prestala da važi 12. juna 2014. godine, a kojom je bila propisana obaveza Državnog veća tužilaca da prilikom predlaganja kandidata za izbor zamenika osnovnog javnog tužioca koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji bude obavezujuća. Ovom odlukom Ustavnog suda od 6. februara 2014. godine upućeno je Državnom veću tužilaca da se zakonom mogu propisati ta posebna pravila na osnovu kojih bi ovo telo posebno vrednovalo tu završenu početnu obuku na Pravosudnoj akademiji u postupku predlaganja zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju. To je isto učinjeno upravo ovim Predlogom zakona o dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu pokazalo se bitan je radi redefinisanje organizaciono-tehničkog aspekta javnobeležničke službe, nadzora nad obavljanjem ove delatnosti, disciplinske odgovornosti i uopšte radi poboljšavanja kvaliteta rada nosilaca ove nove pravosudne profesije.
Zakon o javnom beležništvu u svojoj primeni pokazao je izvesne nedostatke i nedorečenosti, kao i pravne praznine, pa je bilo potrebno doraditi ih, otkloniti te protivrečnosti, popuniti praznine sve u cilju bržeg i efikasnijeg ostvarivanja prava stranaka.
Takođe, vidimo da u važećem zakonu ima odredaba koje nisu oživotvorene u praksi, pa se postavlja pitanje njihove svrsishodnosti, jer nema ni izgleda da će se uopšte u budućnosti primenjivati.
Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine, nalaže dalje unapređenje normativnog okvira za održivi javno beležnički sistem.
Čitanjem ovog predloženog zakona vidimo da se izmene i dopune važećeg Zakona o javnom beležništvu odnose na organizaciju javnog beležništva, na subjekte javno beležničke funkcije, na javno beležničku delatnost, na javno beležničke knjige i spise, na odredbe o komori i njenim organima, na nagrade za rad i naknadu troškova, na odredbe kojima je regulisano organizovanje javno beležničkog ispita, odredbe kojima se reguliše stavljanjem predmeta u depozit, odredbe koje regulišu čuvanje i izdavanje tih predmeta i sl.
Praktično ovim izmenama i dopunama definisano je na jasan način i precizan način, pitanje i jezika i pisma, naročito onog koji je u službenoj upotrebi na području konkretne lokacije jedinice gde se nalazi javno beležnička kancelarija.
Nadalje precizno je utvrđena sadržina pečata i sadržina štambilja javnog beležnika, uvođenje množine pečata, tačnije tri vrste pečata, potom uređeno je da li i pod kojim uslovima se javno beležnička funkcija može obavljati izvan javnog beležničke kancelarije. Bitno je, naravno i to da su preciznije utvrđeni subjekti koji nisu dostojni javnog poverenja, ali posebno važno je i uspostavljanje imenika javnih beležnika i pitanje javno beležničkih pripravnika. Nove su i odredbe o udaljenju javnih beležnika, odnosno utvrđivanju uslova pod kojima ministar pravde može doneti rešenje o privremenom udaljenju javnog beležnika.
Jasno su precizirani uslovi kada javni beležnik mora da odbije obavljanje službene radnje, a nove su odredbe i o javno beležničkim saradnicima i uslovima njihovog rada u javno beležničkoj kancelariji. Praksa je pokazala da je nužno urediti i uslove i način ispravljanja javno beležničke isprave nakon njenog izdavanja. Zatim, posebno su bitne odredbe o nadzoru nada radom javnih beležnika i to tako kako od strane Ministarstva pravde tako i od strane Komore.
Preciziran su i odredbe od disciplinske odgovornosti javnih beležnika. Dakle, pred nama imamo jedan jasan, koncizan predlog zakona koji u sebi sadrži izmene i dopune važećeg Zakona o javnom beležništvu, a koje su rezultat praćenja primene važećeg zakona i njegovog usklađivanja sa zahtevima te praktične primene.
Možda sam sklona mišljenju da su Vlada i resorno ministarstvo trebalo doneti i predložiti potpuno nov Zakon o javnom beležništvu, jer ovaj se generalno nije pokazao dobrim u praktičnoj primeni, o čemu smo danas slušali u izlaganjima svih narodnih poslanika, vrlo je liberalna i gotovo da ne predviđa kontrolu nad radom javnih beležnika. Međutim, sasvim sam sigurna da će ova Vlada kao odgovorna Vlada pratiti primenu i ovih danas predloženih izmena i dopuna važećeg zakona i reagovati nekim novim ukoliko se to ukaže za potrebno.
Akcionim planom za pregovaračko poglavlje 23 u oblasti pravosuđa predviđen je ceo niz aktivnosti koje treba sprovesti kao reformu pravosuđa kako bi država Srbija kao kandidat pokazala da je izgradila pravosuđe koje je nezavisno, nepristrasno, efikasno, profesionalno i odgovorno. Ovakvo pravosuđe temelj je svakog demokratskog društva koje obezbeđuje adekvatnu primenu zakonodavstva i zaštitu prava građana. Narodna skupština Republike Srbije je 1. jula 2013. godine usvojila nacionalnu strategiju reforme pravosuđa za period 2013. do 2018. godine kojom su definisani prioriteti, strateški ciljevi i smernice reformskih mera. Vlada Republike Srbije je 31. avgusta 2013. godine usvojila Akcioni plan za sprovođenje ove nacionalne strategije reforme pravosuđa kojim su predviđene posebne mere i aktivnosti za realizaciju strateških ciljeva. Definisani su rokovi, nadležni subjekti i izvori finansiranja.
Upravo tim Akcionim planom propisane su mere za realizaciju preporuke određene pod brojem 114 a koja glasi – potrebno je obezbediti dovoljno administrativnih kapaciteta kao i budžetskih ovlašćenja Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca nad sopstvenim budžetom. Nadalje njihov rad mora da bude transparentan i da podleže institucionalnoj odgovornosti.
Upravo s tim u vezi danas mi pred nama imamo predloge zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca kojima se propisuje da se sednice ovih tela budu javne, da odluke budu obrazložene i da se i odluke i izveštaji o radu ovih tela objavljuju na njihovim internet stranicama. Preporukom 114 predviđa se usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva i o Državno veću tužilaca kojim bi se u granicama odredba važećeg Ustava, a u skladu sa mišljenjem Venecijanske komisije uveo princip najšire transparentnosti rada ovih tela, da se unapređuje procedura izbora članova ovih tela, a u svetlu jačanja sudske nezavisnosti i u granicama rekla sam važećeg Ustava.
Ima tu još dosta rada koji je predstoji u narednom periodu, ali ja lično verujem da će ova Vlada Republike Srbije kao odgovorna Vlada i u buduće uspešno nositi se sa ovim obavezama.
U danu za glasanje, naravno, podržaću sve predložene zakone iz ovog seta.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gosti iz Vlade, kolege poslanici, poštovani građani, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti merodavnom pravu, priznanju, izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.
Ova konvencija kako je i danas ministar rekao usvojena je 1996. godine pod okriljem Haške konvencije za međunarodno privatno pravo, a stupila je na snagu 2002. godine. Konvencija uređuje pitanje roditeljske odgovornosti koja podrazumeva ne samo ovlašćenja i dužnosti roditelja već i starateljstvo, hraniteljstvo i druge slične ustanove kao i zastupanje deteta u preko graničnim situacijama. Drugim rečima, mere za zaštitu dece iz Konvencije mogu se ticati njihove ličnosti i imovine. Dakle, Konvencija predviđa vrlo široku zaštitu deteta od njegovo rođenja do navršene 18 godine života.
Bitno je naglasiti da Konvencija do sada okuplja 41 državu ugovornicu, uključujući i države EU osim Italije. Ova konvencija, odnosno pristupanje ovoj konvenciji je bitan korak u procesu evrointegracije naše države. Konvencija uređuje materiju roditeljske odgovornosti i drugih mera za zaštitu dece, a konceptirana je u nekoliko celina. Prvo, utvrđivanje međunarodne nadležnosti za odlučivanje o roditeljskoj odgovornosti i merama za zaštitu dece. Drugo, određivanje merodavnog prava za ta pitanja. Treće, međusobno priznanje izvršenja odluka o roditeljskoj odgovornosti i merama za zaštitu dece donete u državama ugovornicama. Četvrto, saradnja država ugovornica posredstvom sistema centralnih organa.
Na ovaj način Konvencija omogućava jednak tretman dece koja žive u istoj državi, predviđa određivanje organa koji na najbolji način mogu da procene interes deteta. Omogućava da nadležni organi primenjuju svoja prava i omogućava jednostavniju cirkulaciju odluka o merama za zaštitu kroz pojednostavljen sistem priznanja i tome slično.
Konvencija kao što smo videli ima sedam glava, polje primene, nadležnost, merodavno pravo, priznanje i izvršenje, saradnja, opšte odredbe i završne odredbe. Međunarodna nadležnost se prema Konvenciji određuje po pravilu na osnovu kriterijuma uobičajnog boravišta deteta. Nadležni organ u državi uobičajnog boravišta deteta ovlašćen je da preduzima sve vrste mera za zaštitu dece, ukoliko pak deca spadaju u posebno ugroženu kategoriju, a to su deca izbeglice, deca bez uobičajnog boravišta i međunarodno raseljena lica. Konvencija uspostavlja redovnu nadležnost organa države na čijoj se teritoriji deca nalaze.
Dakle, Konvencija štiti princip najboljeg interesa deteta i to inapstrakto, dakle, jednak tretman dece u istoj državi bez obzira na njihovo državljanstvo. U atipičnim situacijama koriguje se ovaj princip nadležnosti tako da on odgovara najboljem interesu konkretnog deteta. To se postiže ustanovom transfera, odnosno ustupanja nadležnosti. Osim slučajeva transfera nadležnosti Konvencija dozvoljava i da sud koji odlučuje o razvodu ili poništaju braka može pod određenim uslovima odlučiti i o roditeljskoj odgovornosti i drugim merama za zaštitu deteta koje nema uobičajno boravište u državi suda.
Konačno Konvencija predviđa nadležnost za odlučivanje o hitnim i privremenim merama za zaštitu deteta na osnovu kriterijuma pristupnosti deteta na teritoriji konkretne države ugovornice. Konvencija predviđa pojednostavljeni sistem priznanja mera za zaštitu dece tako što omogućava priznanje „ipso jure“. To znači da se mera za zaštitu dece priznaje bez potrebe sprovođenja posebnog postupka ako se u skladu sa njom postupa dobrovoljno, znači, bez protivljenja. Ukoliko je potrebno da se dokaže postojanje odluke o određenoj meri dovoljno je priložiti samu odluku ili potvrdu o njoj čak je u hitnim slučajevima dozvoljen i telefonski poziv centralnog organa koji će potom u što kraćem roku dostaviti i pisani dokument kojim bi se potvrdilo postojanje mere. Ovakav sistem je potpuno u interesu zaštite deteta, jer dete ne mora da čeka priznanje da bi bilo zaštićeno u državi ugovornici imajući u vidu da ponekad taj klasičan pristup priznanja može i da potraje.
Takođe, Konvencija dozvoljava i priznanje unapred kada svako zainteresovano lice može podneti zahtev za priznanje ili odbijanje priznanja mere za zaštitu i konačno princip najboljeg interesa deteta se uzima u obzir i u postupku neposrednog izvršenja mere za zaštitu deteta.
Konvencija obavezuje države ugovornice da odrede centralne organe koji treba da međusobno sarađuju u cilju efikasne zaštite dece. Centralni organi su dužni da pružaju pomoć u sprovođenju mera zaštite mere preduzetih na osnovu ove konvencije, a obzirom da je Srbija ratifikovala Hašku konvenciju o građansko pravnim aspektima međunarodne otmice dece, zatim Hašku konvenciju o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja i Haški protokol o određivanju merodavnog prava za obaveze izdržavanja koje svaka za sebe uređuje pojedine oblasti zaštite prava deteta, potrebno je i potvrđivanje ove konvencije koja nam je danas na dnevnom redu, jer tek na taj način dobijamo jednu celu u zaštiti prava deteta obzirom da se ovom konvencijom uređuje najvažniji odnos iz ugla deteta, a to je odnos između roditelja i deteta i pravo deteta na porodični život. Istovremeno ona štiti dete i ustanove starateljstva, hraniteljstava i slično.
Treba napomenuti da se u svakoj odredbi ove konvencije nalaze i odredbe Konvencije UN o pravima deteta. Treba takođe napomenuti da je u skladu sa odredbama ove konvencije, kao centralni organ Republike Srbije određeno upravo ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, odnosno Ministarstvo koje je i predlagač ovog zakona o potvrđivanju Konvencije, na čelu sa ministrom gospodinom Vulin Aleksandrom.
Čisto zbog građana, koje mi, narodni poslanici, ovde predstavljamo, pomenula bih samo da je upravo ovo ministarstvo u 2014. godini zasnovalo 194 usvojenja, od toga 173 domaća, a 21 inostrano. Što je znatno više u odnosu na sve prethodne godine, odnosno prethodne periode.
Takođe ću pomenuti da ovo ministarstvo aktivno učestvuje u Briselu na sastanku Pododbora za pravdu, slobodu i bezbednost, a u okviru tačke – Poslednje aktivnosti politike i mere koje su preduzete u oblasti ženskih prava i prava deteta. Što znači, odnosno što je inače i sadržina Poglavlja XIV.
Takođe, predstavnik ovog ministarstva redovno učestvuje u radu Lanzarote Komiteta, Saveta Evrope, koji se bavi zaštitom dece od svih oblika seksualnog zlostavljanja.
Dakle, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, naglašavam, izvršilo je analizu i doradu postojećeg teksta Nacrta o Zaštitniku prava deteta, koji je iz 2008. godine, a zatim ga je prosledilo Savetu za prava deteta, a Savet ga dao kao Inicijativu za donošenje zakona, odnosno usvajanje Vladi u maju mesecu ove godine.
Kako je upravo gospodin ministar Vulin izjavio, a u okviru Dečije nedelje, a koja je bila u periodu od 7. do 11. oktobra ove godine, to su sve naše međunarodne obaveze, a i sami smatramo da je neophodno podići na viši nivo zaštitu, dečijih prava, uvodeći posebnog zaštitnika prava deteta. Dečija nedelja je inače posvećena poštovanju dečijih prava i unapređenju svesti o tome da deca imaju svoja prava. To je inače tradicionalni susret sa decom, njihovim porodicama, prijateljima dece, a sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, koji inače svojim radom pružaju podršku odgovornog roditeljstva i podržavaju ostvarivanje prava deteta na život u porodičnom okruženju.
Ove godine, Dečija nedelja je imala moto – Podrška porodici, najbolja podrška deci. Znači, deca su strateška stvar za ovu zemlju, na porodici je uvek bilo, pa i sada, najveća odgovornost na formiranju ličnosti čoveka.
Direktor Kancelarije UNICEF-a u Srbiji Mišel Seulo, upravo je i rekao da je tradicija te Dečije nedelje dokaz koliko je društvo Srbije posvećeno deci i da se tom prilikom sastaju, kako bi razmotrili šta je promenjeno od poslednjeg puta, koji napredak je ostvaren i koji izazovi još predstoje.
Poslednji put pozdravio je napore naše države, naše Vlade, zahvaljujući kojima su se poboljšale prilike dece da odrastaju u zdravlju i da razviju svoj puni potencijal.
Mnogo toga je urađeno da se porodicama ponudi podrška za podizanje dece. Ovo se posebno odnosi na siromašne porodice i na decu suočenu sa socijalnim problemima. Dakle, sigurna sam da je ovo ministarstvo imalo i niz drugih aktivnosti, a ja sam navela samo neke koje su mi se učinile interesantne i vezane za ovu današnju tačku dnevnog reda i sasvim sam sigurna da je ispravno rešenje da upravo ovo ministarstvo bude centralni organ Republike Srbije, shodno ovoj konvenciji.
Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije, naravno u Danu za glasanje ću podržati. Zahvaljujem.