Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko sa saradnicima, u svom izlaganju usmerio bih se prvenstveno ka Zakonu o opštem upravnom postupku. U ovo vreme rasprave mislim da su se isrpela sva značajna pitanja koja ovaj Predlog zakona donosi, ali zbog njegove osobite važnosti, jer se radi o zakoni koji predstavlja glavni stub našeg upravno-procesnog prava, kada je reč o postupanju i odlučivanju državnih organa, uprave u Srbiji, izneo bih i osnovne pojedinosti ovog Predloga zakona.
Materija upravnog prava je izuzetno široka i otuda razgraničenje na opšte i posebne upravne postupke. Zakon o kome danas vodimo načelnu raspravu je opšti procesni zakon koji se uvek primenjuje kada nije obavezna primena posebnog zakona. Zato u pojedinim oblastima, kao što je to pravna oblast poreza, carina i drugih zakona o opštem upravnom postupku, ima supsidirajan značaj, a to znači da se primenjuje uvek onda kada poseban zakon iziskuje potrebu njegove primene radi dopune u pojedinim delovima postupka za rešavanje upravne stvari u svim fazama postupanja, kako bi bilo obuhvaćeno svim normama.
Koji je domašaj ovog predloga? Možemo slobodno da kažemo da je domašaj predloga ZUP određen članom 1. zakona u kome stoji da je upravni postupak skup pravila koje državni organi pokrajinske autonomije, jedinice lokalne samouprave, preduzeća, ustanove, itd. ostvaruju i primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima. To znači da po njemu postupaju svi državni organi, organizacije, ustanove, pojedinci na koje su preneta javna ovlašćenja, itd, kada u upravnim stvarima neposredno primenjujući propise rešavaju u upravnim stvarima, pravima i obavezama, pravnim interesima pojedinaca i fizičkih lica, kao i pravnih lica.
Govorilo se da u opštem delu zakon obuhvata i u sebi objedinjuje nova načela. Pomenuto je načelo predvidivosti kojim se uvodi precedentni sistem, što je po prvi put novost u ovom našem zakonodavstvu. Načelo srazmernosti podrazumeva doziranu primenu pravnih propisa u ovoj oblasti, jer državni organi postupajući u rešavanju pravnih stvari prema strankama primenjuju samo one mere koje su za njih povoljnije i u elementarnom, kako bi se postigao cilj koji je regulisan zakonom. Načelo prava državnog organa da po službenoj dužnosti vrši uvide, pribavlja određene podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija. Takođe jedno od novih načela.
Pomenut je bio upravni ugovor kao jedan poseban i novi institut. On nalazi svoju primenu u slučajevima javnog privatnog partnerstva. Radi se zaključivanju pravnih poslova između javno privatnih i privatno-pravnih subjekata u cilju zadovoljenja potreba građana u nekim važnim oblastima. Ovaj ugovor pružaće veliku korist građanima Srbije zato što se na taj način vrši ostvarivanje opšteg javnog interesa, što je suštinska klauzula ugovora, a ogleda se u zadovoljenju opšteg interesa svih građana.
Koncept javno privatnog partnerstva zasnovan je na prevazilaženju budžetskog deficita u odnosu na kapitalne investicije i danas predstavlja široko primenjivan uhodan sistemski pristup širom sveta, koji se odnosi na finansiranje infrastrukture. Zaključujemo da je Predlog zakona usklađen sa novim potrebama savremenog kretanja društva i po ovom pitanju prevazilazi lošu stranu tradicionalnih metoda javnih nabavki, jer na velika vrata uvodi partnerstvo kao novi oblik menadžmenta u sferi razvoja finansijskog tržišta i projektnog finansiranja, isto kao što je u državama EU.
Pominjali smo jedinstveno upravno mesto, kao novost. Novi vidovi komunikacije za koje zakon traži saglasnost i pristanak stranke u postupku, jer nisu svi jednako obučeni za postupanje na ovoj način. Govorili smo o prigovoru koji je jedno novo pravno sredstvo i, ukoliko sve bude uspešno istaknuto u vođenju određenog postupka, postoji mogućnost naknade štete, što je značajna promena za ovaj zakon.
Žalba kao osnovno pravno sredstvo ima određena pravila, stroža nego što je to bilo, pa je predlog ZUP pravila žalbenog postupka sada u tome što, ukoliko nisu izneta krivicom stranke, bivaju uvažavana.
Šta je najznačajnije? Kako se to navodi u obrazloženju zakona, obaveza državnih organa i preduzimanje mera u kojima se prati stanje i primena zakona, što predstavlja njihov ključni posao. To se zove praćenje stanja i ono podrazumeva brzo uočavanje problema i njihovo prevazilaženje u cilju sprovođenja temeljne, široke i opsežne obuke državnih službenika sa efektima koji će voditi boljoj primeni zakona.
Istakao bih da je edukacija zaposlenih jedna opšta potreba za savremenu državnu upravu, seminari, obuke, predavanja treba da budu češći i jednako periodični, s tim da državni službenik po okončanoj edukaciji bude i testiran, kako bi se otklonili problemi nedovoljnog razumevanja pojedinih pravnih i drugih pojmova.
Posebno bih istakao potrebu za specijalizaciju državnog službenika, u pojedinim oblastima i to za one poslove koji su posebno složeni, jer nije cilj da svi u svemu jednako treba da učestvuju kada je u pitanju rešavanje upravnih stvari sa svim njihovim prosečnim znanjima, onome što državni organ radi. Naravno, na spram toga i odgovarajuća stimulacija, čije bi kriterijumi bili opredmećeni u posebnom pravilniku u kome bi bio određen minimalni broj ukupnih rešenja, kao osnov za stimulaciju, jer je praksa pokazala da službenici različitih kvaliteta ostvaruju istu zaradu, što nije dobar pravac, ali kako vidimo Zakon o opštem upravnom postupku ima pouzdane kriterijume za ocenjivanje državnih službenika, što govori u prilog ostvarenja uspešnije zaštite prava stranaka u upravnom postupku. Ujedno štiti interese države i čitavog društva.
Na osnovu iznetog u ovom, prilično sumarnom kazivanju, kao poslanik SNS predlažem svim kolegama i koleginicama u sali da u danu za glasanje odluče i donesu svoju odluku za usvajanje ovog predloženog zakona. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, imam veliko zadovoljstvo da sa uvaženim koleginicama i kolegama poslanicima obratim sa temom pravnog izvršenja, kao jedne posebne važne pravne oblasti, koja je poslednjih godina doživela ubedljivu promenu u odnosu na sve prethodne zakone kojima je ovaj oblast uređivana, pa bih u jednom sumarnom obliku izneo svoje stavove, jer ovo je tema o kojoj se može veoma mnogo govoriti, obzirom na složenost pitanja koje izvršno pravo u sebi sadrži.
Svoje izlaganje usmerio bih pretežno na položaj procesnih stranaka u postupku i kroz jedan kraći prikaz pošao bih od istorijata ovih propisa u oblasti izvršnog prava, kao produkta onih vremena u kojima je zakonsko izvršenje trpelo promene na svom razvojnom putu, posebno u odnosu na položaj izvršnih stranaka u tom postupku, poverioca i dužnika.
U širem smislu posmatrano, izvršni postupak jeste sledstveni produžetak parničnog ili nekog drugog, u kome se rešava namirenje poveričevih potraživanja dužnika.
Odnosi i pozicija stranaka u izvršenju na relaciji poverilac-dužnik, a zavisili su od zakona do zakona i vremena u kojem je zakon važio, pa mogu slobodno da kažem, da je gledano po tome, položaj dužnika je nekada bio povoljniji nego što je to danas.
Smatram da u tom pogledu Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, u odnosu na sve prethodne ustanovio je do sada pravednu poziciju izvršnog poverioca, nego što je to bilo ranije, a dužniku odredio mesto, kao što je to i zakonom određeno u drugim zemljama u okruženju.
U prikazu tog evolutivnog razvoja izvršnog prava, smatram zanimljivim istorijat donošenja ovih zakona kroz vreme.
Tako bih pomenuo da je osamostaljivanje ove pravne oblasti, započeto donošenjem Zakona o izvršenju i obezbeđenju još u prvoj polovini prošlog veka, u doba Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1930. godine.
Našao sam da je stručni deo naše javnosti, koji se bavi istorijatom propisa, izneo stav da se radilo o izuzetno dobro koncipiranom zakonskom tekstu, a koji se tih godina izdvojio iz tadašnjeg građanskog zakonika i koji po svom pravnom supstratu bio izraz modernog prava i jedne svojevrsne moderne.
Zanimljivo je da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, nosi isti naziv kao i sada važeći zakon, a oba kao i zakoni iz davne 1930. godine.
Prekretnicu u primeni prvog Zakona o izvršenju načinjen je kada je stupio na snagu nama dobro poznati Zakon o prekidu kontinuiteta, sa zakonima stare Jugoslavije, kada je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine, stavljen van snage, ali zbog svoje solidnosti u izradi, odredaba koje su bile od izuzetnog značaja, za ono vreme, nastavile su tradiciju primene u formi pravnih pravila, koji su važili sve do kraja sedamdesetih godina, kada je donet novi Zakon o izvršenju 1978. godine, kojim je uvaženi ministar danas započeo svoj govor.
O ovom zakonu smo danas dosta čuli, ali dodao bih i to da je produkt socijalističkog vremena u kome je društvena svojina imala primat i supra -dominaciju na drugim oblicima svojina i stručna javnost je imala dosta konkretnih razloga za ne dvoumljenje o tome da je prezaštićenost dužnika, u odnosu na poverioca bila svakako jedna od loših koncepcija tog zakona.
Položaj dužnika u izvršnom postupku je bilo neopravdano lakše nego što je to danas, a ogledao se u širokom spektru pravnih lekova, kojima su dužni tokom izvršnog postupka koristio. Pored prigovora i žalbe na odluku o prigovoru imao je na raspolaganju i druge procesne žalbe, što je postupak činilo posebno složenim i dugotrajnim.
Moglo bi se reći da se izvršni postupak tog vremena često prelamao u jednu veoma dugotrajnu proceduru u kojoj se poverilac morao da čeka, na realizaciju svojih potraživanja, sve dok dužnik ne iscrpi sva svoja pravna sredstva, koja se suštinski ništa značajno nisu menjala u tom postupku, osim što je dobijao samo na vremenu.
Gledano kroz skoriju prošlost, sa izmenama ovih propisa, donošenjem Zakona o izvršnom postupku od 2000. godine i kada su sprovedene izmene zakonskih propisa u ovoj oblasti, nastojanja zakonodavca bila su uspostava ravnoteže u poziciji poverioca, dužnika, načinom da mu suzi upotrebu procesnih sredstava.
Da napomenem da se već tada javila ideja o privatnom izvršitelju koja je zaživela donošenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine, kojom je po prvi put uvedena nova pravosudna profesija, a to je privatni izvršitelj.
Važeći zakon o izvršenju i obezbeđenju ima velike slabosti. Kao primer naveo bih da u okviru načela hitnosti stoji da dužnik nije u mogućnosti da odlaže izvršenje duga, što po mom mišljenju nije dobro rešenje.
Najverovatnije da su u donošenju ove norme zakonodavac rukovodio idejom da je odlaganje nešto što treba zauvek iskoreniti, kako bi se kretanje izvršnog postupka ograničilo u vremenu, jer opšte poznato je da se izvršni postupak poveriocu znao da preraste u veću moru od parničnog, samo zbog brojnosti pravnih sredstava, kojima se dužnik vešto koristio, zajedno sa odlaganjem izvršenja.
Mišljenja sam da ako je odlaganje moguće u drugim sudskim postupcima kojima se dužnik vešto koristio zajedno sa odlaganjem izvršenja.
Na primer, uporedno, ako osuđeniku na krivičnu kaznu zatvora, omogućeno da odloži izvršenje kazne, član 59. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kako bi započeti posao okončao i ostvario prihode, kako bi pomogao porodici, zašto to isto ne bi moglo biti omogućeno dužniku koji bi tako izvršio plaćanje dela ili celog iznosa duga.
Zato u Predlogu zakona, počev od člana 120, pa nadalje, u zavisnosti ko podnosi predlog za odlaganje, da li poverilac, dužnik ili treće lice, javni izvršitelj donosi rešenje o odlaganju, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, što je novo u izvršnom postupku i prevazilazi ovo dosadašnje jedno loše rešenje.
Drugi nedostatak važećeg zakona je odsustvo dvostepenosti, Predlogom zakona o izvršenju i obezbeđenju, odlučivanju, uvodi se žalba, što je pravedno rešenje, kako odluka doneta u postupku izvršenja po važećem zakonu ne bi bila jedina i definitivna, a izvršni postupak okončan bez sudske kontrole, zakonitosti, o čemu je danas bilo ovde dosta reči.
Sledeća značajna promena koja se predlaže, tiče se načela dispozicije, poverioca, odnosno njegove odluke o pokretanju ili nepokretanju izvršnog postupka i njegovog izbora između suda i izvršitelja, odnosno da li će predmet poveriti jednoj ili drugoj instituciji.
Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju prevazilazi ovo alternativno rešenje, time što eliminiše zakonom ustanovljenu konkurenciju između suda i izvršitelja.
Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, celokupno izvršenje poverava javnim izvršiteljima, izuzev u onim predmetima koji se tiču porodičnih prava, zbog osetljivosti tog posebnog važnog pravnog problema.
Sa ovakvim konceptom izvršnog postupka u kome će javni izvršitelji po stupanju na snagu Predloga zakona vremenom izvršiti preuzimanje svih započetih sudskih predmeta čiji je broj ogroman, osnovni je doprinos, ne samo rasterećenje sudova, već predstavlja i značajan doprinos budžetu Republike Srbije koji će ekvivalentno tome imati značajno finansijsko rasterećenje.
Predlog zakona u odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju poveo je računa o kontroli javnih izvršitelja što dosadašnji nije. Moramo priznati da trend po kome je normalno biti dužan, koji je zaživeo prethodnih decenija, u kome svako svakom nešto duguje, nikako se više ne isplati.
Smatram da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koncepcijski dobra polazna osnova ne samo za bolju poziciju poveriocu u izvršnom postupku, već i osnov za podizanje svesti pravne i poslovne kulture na viši nivo učesnika u pravnom prometu što je značajan doprinos sadašnjem međunarodnom povezivanju Srbije sa EU.
Osim toga Predlog zakona postiže važan cilj, a to je bolja i sigurnija zaštita prava građana i njihove imovine, i kao humaniji od prethodnog ispred SNS predlažem da narodni poslanici u danu za glasanje prihvate ovaj predlog i glasaju za. Zahvaljujem se.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, svim prisutnima u sali, u okviru ove objedinjene rasprave ja bih se usmerio na ovu treću tačku dnevnog reda, kada je reč o hipoteci.
Predlog Zakona o hipoteci u nekoliko članova značajno doprinosi izmeni važećeg Zakona o hipoteci. Idući redom, kako glasi izmenjeni su članovi 7, 31, 34, 35. i 36. važećeg zakona, ali ključna izmena se odnosi na član 31. stav 7. važećeg zakona u delu odredbe koja glasi da je drugostepeno rešenje konačno izvršno i da protiv njega nije dozvoljena tužba ili pravni lek. Ovaj deo odredbe, Predloga zakona se briše.
U čemu se sastoji predlog zakona:
Rešenje o zabeležbi hipotekarne prodaje donosi RGZ kao prvostepeni organ državne uprave i protiv istog je dozvoljena žalba. Radi se o prvostepenom postupku protiv čijeg rešenja nezadovoljna stranka može izjaviti žalbu i o kojoj odlučuje drugostepeni organ državne uprave čime je obezbeđena dvostepenost odlučivanja u svim predmetima.
Ukoliko bi odredba ostala na snazi, Zakon o hipoteci čija se izmena predlaže i član 31. stav 2. kojim se zabranjuje upotreba pravnih sredstava i tužbe i dalje bi se kršio princip sudske kontrole zakonitosti upravnih akata, jer hipotekarnom dužniku je uskraćeno pravo na pokretanje i vođenje upravnog spora kao postupka kontrole upravnih akata pred nadležnim upravnim sudom. Da napomenem da je Zakonom o državnom premeru i katastru, po kome se odlučuje o zabeležbi hipotekarne izjave omogućeno vođenje upravnog spora, a to je procesni zakon jer se po njemu postupa u donošenju upravnog akta.
Inače, važeći Zakon o hipoteci isključuje mogućnost vođenja parničnog postupka o predmetu iz ugovora o hipoteci s ciljem efikasnije naplate potraživanja hipotekarnih poverilaca kako bi se sprečila eventualno odugovlačenje postupka naplate potraživanja hipotekarnih poverilaca upotrebom drugog sudskog postupka od strane hipotekarnog dužnika. Ako bi dužniku, kao što je to sada po važećem zakonu i dalje bilo uskraćeno pravo na kontrolu upravnih akata time bi se nastavilo sa povredom ustavnog principa opšte kontrole upravnih akata. Zakon o državnom premeru i katastru član 180. stav 1. propisuje da se protiv drugostepenih rešenja može voditi upravni spor i proizilazi da su Zakon o hipoteci, Zakon o državnom premeru i katastru u međusobnom neskladu kada je reč o sudskoj kontroli zakonitosti upravnih akata. Jer dok Zakon o hipoteci u odredbi čija se izmena predlaže isključuje vođenje upravnog spora, Zakon o državnom premeru i katastru to dozvoljava, što je kolizioni pravni problem. Sa predloženom izmenom uzročno-posledičnom predložene su izmene još nekih odredaba Zakona o hipoteci u okviru kojih umesto instituta pravosnažnosti upravnog akta kojim je isključeno vođenje upravno-sudskog postupka predlaže se i promena i zamena ovog instituta za konačnosti upravnog akta, što znači da u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima propisano je vođenje upravnog spora protiv konačnih upravnih akata kao postupak sudske kontrole upravnih akata.
Ustavni sud u donošenju svoje odluke kojom je oglasio neustavnom odredbu Zakona o hipoteci, pozvao se na član 198. Ustava gde je proklamovan opšti princip da zakonitost konačnih akata, upravnih akata, podleže preispitivanja upravnom sporu ako se odlučuje o pravu i obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu stranke, pa je odlučeno da je odredba člana 31. Zakona o hipoteci neustavna.
Opšte poznato je da zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom, a član 4. koji garantuje jedinstvenost pravnog poretka u Republici Srbiji, jer imajući u vidu da je Zakon o hipoteci donet 2005. godine, pre nego je proglašen sada važeći Ustav i pre nego što je stupio na snagu Zakon o državnom premeru i katastru čija je odredba o spornom pitanju u suprotnosti sa pomenutom odredbom Zakona o hipoteci smatram da je neophodno, kada već ranije ova suprotnost nije otklonjena, u svemu prihvatiti predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci kako bi se prevazišle međusobne neusklađenosti pomenutih zakona u pogledu postupaka koji se vodi o zaštiti zakonitosti konačnih upravnih akata i time očuvao pomenuti opšti ustavni princip (iz člana 198 Ustava RS).
Imajući u vidu da je cilj Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci između ostalog i očuvanje jedinstvenosti pravnog poretka Republike Srbije, predlažem ispred SNS da u danu za glasanje poslanici glasaju za ove predložene izmene. Zahvaljujem se.