Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko sa saradnicima, u svom izlaganju usmerio bih se prvenstveno ka Zakonu o opštem upravnom postupku. U ovo vreme rasprave mislim da su se isrpela sva značajna pitanja koja ovaj Predlog zakona donosi, ali zbog njegove osobite važnosti, jer se radi o zakoni koji predstavlja glavni stub našeg upravno-procesnog prava, kada je reč o postupanju i odlučivanju državnih organa, uprave u Srbiji, izneo bih i osnovne pojedinosti ovog Predloga zakona.
Materija upravnog prava je izuzetno široka i otuda razgraničenje na opšte i posebne upravne postupke. Zakon o kome danas vodimo načelnu raspravu je opšti procesni zakon koji se uvek primenjuje kada nije obavezna primena posebnog zakona. Zato u pojedinim oblastima, kao što je to pravna oblast poreza, carina i drugih zakona o opštem upravnom postupku, ima supsidirajan značaj, a to znači da se primenjuje uvek onda kada poseban zakon iziskuje potrebu njegove primene radi dopune u pojedinim delovima postupka za rešavanje upravne stvari u svim fazama postupanja, kako bi bilo obuhvaćeno svim normama.
Koji je domašaj ovog predloga? Možemo slobodno da kažemo da je domašaj predloga ZUP određen članom 1. zakona u kome stoji da je upravni postupak skup pravila koje državni organi pokrajinske autonomije, jedinice lokalne samouprave, preduzeća, ustanove, itd. ostvaruju i primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima. To znači da po njemu postupaju svi državni organi, organizacije, ustanove, pojedinci na koje su preneta javna ovlašćenja, itd, kada u upravnim stvarima neposredno primenjujući propise rešavaju u upravnim stvarima, pravima i obavezama, pravnim interesima pojedinaca i fizičkih lica, kao i pravnih lica.
Govorilo se da u opštem delu zakon obuhvata i u sebi objedinjuje nova načela. Pomenuto je načelo predvidivosti kojim se uvodi precedentni sistem, što je po prvi put novost u ovom našem zakonodavstvu. Načelo srazmernosti podrazumeva doziranu primenu pravnih propisa u ovoj oblasti, jer državni organi postupajući u rešavanju pravnih stvari prema strankama primenjuju samo one mere koje su za njih povoljnije i u elementarnom, kako bi se postigao cilj koji je regulisan zakonom. Načelo prava državnog organa da po službenoj dužnosti vrši uvide, pribavlja određene podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija. Takođe jedno od novih načela.
Pomenut je bio upravni ugovor kao jedan poseban i novi institut. On nalazi svoju primenu u slučajevima javnog privatnog partnerstva. Radi se zaključivanju pravnih poslova između javno privatnih i privatno-pravnih subjekata u cilju zadovoljenja potreba građana u nekim važnim oblastima. Ovaj ugovor pružaće veliku korist građanima Srbije zato što se na taj način vrši ostvarivanje opšteg javnog interesa, što je suštinska klauzula ugovora, a ogleda se u zadovoljenju opšteg interesa svih građana.
Koncept javno privatnog partnerstva zasnovan je na prevazilaženju budžetskog deficita u odnosu na kapitalne investicije i danas predstavlja široko primenjivan uhodan sistemski pristup širom sveta, koji se odnosi na finansiranje infrastrukture. Zaključujemo da je Predlog zakona usklađen sa novim potrebama savremenog kretanja društva i po ovom pitanju prevazilazi lošu stranu tradicionalnih metoda javnih nabavki, jer na velika vrata uvodi partnerstvo kao novi oblik menadžmenta u sferi razvoja finansijskog tržišta i projektnog finansiranja, isto kao što je u državama EU.
Pominjali smo jedinstveno upravno mesto, kao novost. Novi vidovi komunikacije za koje zakon traži saglasnost i pristanak stranke u postupku, jer nisu svi jednako obučeni za postupanje na ovoj način. Govorili smo o prigovoru koji je jedno novo pravno sredstvo i, ukoliko sve bude uspešno istaknuto u vođenju određenog postupka, postoji mogućnost naknade štete, što je značajna promena za ovaj zakon.
Žalba kao osnovno pravno sredstvo ima određena pravila, stroža nego što je to bilo, pa je predlog ZUP pravila žalbenog postupka sada u tome što, ukoliko nisu izneta krivicom stranke, bivaju uvažavana.
Šta je najznačajnije? Kako se to navodi u obrazloženju zakona, obaveza državnih organa i preduzimanje mera u kojima se prati stanje i primena zakona, što predstavlja njihov ključni posao. To se zove praćenje stanja i ono podrazumeva brzo uočavanje problema i njihovo prevazilaženje u cilju sprovođenja temeljne, široke i opsežne obuke državnih službenika sa efektima koji će voditi boljoj primeni zakona.
Istakao bih da je edukacija zaposlenih jedna opšta potreba za savremenu državnu upravu, seminari, obuke, predavanja treba da budu češći i jednako periodični, s tim da državni službenik po okončanoj edukaciji bude i testiran, kako bi se otklonili problemi nedovoljnog razumevanja pojedinih pravnih i drugih pojmova.
Posebno bih istakao potrebu za specijalizaciju državnog službenika, u pojedinim oblastima i to za one poslove koji su posebno složeni, jer nije cilj da svi u svemu jednako treba da učestvuju kada je u pitanju rešavanje upravnih stvari sa svim njihovim prosečnim znanjima, onome što državni organ radi. Naravno, na spram toga i odgovarajuća stimulacija, čije bi kriterijumi bili opredmećeni u posebnom pravilniku u kome bi bio određen minimalni broj ukupnih rešenja, kao osnov za stimulaciju, jer je praksa pokazala da službenici različitih kvaliteta ostvaruju istu zaradu, što nije dobar pravac, ali kako vidimo Zakon o opštem upravnom postupku ima pouzdane kriterijume za ocenjivanje državnih službenika, što govori u prilog ostvarenja uspešnije zaštite prava stranaka u upravnom postupku. Ujedno štiti interese države i čitavog društva.
Na osnovu iznetog u ovom, prilično sumarnom kazivanju, kao poslanik SNS predlažem svim kolegama i koleginicama u sali da u danu za glasanje odluče i donesu svoju odluku za usvajanje ovog predloženog zakona. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, imam veliko zadovoljstvo da sa uvaženim koleginicama i kolegama poslanicima obratim sa temom pravnog izvršenja, kao jedne posebne važne pravne oblasti, koja je poslednjih godina doživela ubedljivu promenu u odnosu na sve prethodne zakone kojima je ovaj oblast uređivana, pa bih u jednom sumarnom obliku izneo svoje stavove, jer ovo je tema o kojoj se može veoma mnogo govoriti, obzirom na složenost pitanja koje izvršno pravo u sebi sadrži.

Svoje izlaganje usmerio bih pretežno na položaj procesnih stranaka u postupku i kroz jedan kraći prikaz pošao bih od istorijata ovih propisa u oblasti izvršnog prava, kao produkta onih vremena u kojima je zakonsko izvršenje trpelo promene na svom razvojnom putu, posebno u odnosu na položaj izvršnih stranaka u tom postupku, poverioca i dužnika.

U širem smislu posmatrano, izvršni postupak jeste sledstveni produžetak parničnog ili nekog drugog, u kome se rešava namirenje poveričevih potraživanja dužnika.

Odnosi i pozicija stranaka u izvršenju na relaciji poverilac-dužnik, a zavisili su od zakona do zakona i vremena u kojem je zakon važio, pa mogu slobodno da kažem, da je gledano po tome, položaj dužnika je nekada bio povoljniji nego što je to danas.

Smatram da u tom pogledu Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, u odnosu na sve prethodne ustanovio je do sada pravednu poziciju izvršnog poverioca, nego što je to bilo ranije, a dužniku odredio mesto, kao što je to i zakonom određeno u drugim zemljama u okruženju.

U prikazu tog evolutivnog razvoja izvršnog prava, smatram zanimljivim istorijat donošenja ovih zakona kroz vreme.

Tako bih pomenuo da je osamostaljivanje ove pravne oblasti, započeto donošenjem Zakona o izvršenju i obezbeđenju još u prvoj polovini prošlog veka, u doba Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1930. godine.

Našao sam da je stručni deo naše javnosti, koji se bavi istorijatom propisa, izneo stav da se radilo o izuzetno dobro koncipiranom zakonskom tekstu, a koji se tih godina izdvojio iz tadašnjeg građanskog zakonika i koji po svom pravnom supstratu bio izraz modernog prava i jedne svojevrsne moderne.

Zanimljivo je da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, nosi isti naziv kao i sada važeći zakon, a oba kao i zakoni iz davne 1930. godine.

Prekretnicu u primeni prvog Zakona o izvršenju načinjen je kada je stupio na snagu nama dobro poznati Zakon o prekidu kontinuiteta, sa zakonima stare Jugoslavije, kada je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine, stavljen van snage, ali zbog svoje solidnosti u izradi, odredaba koje su bile od izuzetnog značaja, za ono vreme, nastavile su tradiciju primene u formi pravnih pravila, koji su važili sve do kraja sedamdesetih godina, kada je donet novi Zakon o izvršenju 1978. godine, kojim je uvaženi ministar danas započeo svoj govor.

O ovom zakonu smo danas dosta čuli, ali dodao bih i to da je produkt socijalističkog vremena u kome je društvena svojina imala primat i supra -dominaciju na drugim oblicima svojina i stručna javnost je imala dosta konkretnih razloga za ne dvoumljenje o tome da je prezaštićenost dužnika, u odnosu na poverioca bila svakako jedna od loših koncepcija tog zakona.

Položaj dužnika u izvršnom postupku je bilo neopravdano lakše nego što je to danas, a ogledao se u širokom spektru pravnih lekova, kojima su dužni tokom izvršnog postupka koristio. Pored prigovora i žalbe na odluku o prigovoru imao je na raspolaganju i druge procesne žalbe, što je postupak činilo posebno složenim i dugotrajnim.

Moglo bi se reći da se izvršni postupak tog vremena često prelamao u jednu veoma dugotrajnu proceduru u kojoj se poverilac morao da čeka, na realizaciju svojih potraživanja, sve dok dužnik ne iscrpi sva svoja pravna sredstva, koja se suštinski ništa značajno nisu menjala u tom postupku, osim što je dobijao samo na vremenu.

Gledano kroz skoriju prošlost, sa izmenama ovih propisa, donošenjem Zakona o izvršnom postupku od 2000. godine i kada su sprovedene izmene zakonskih propisa u ovoj oblasti, nastojanja zakonodavca bila su uspostava ravnoteže u poziciji poverioca, dužnika, načinom da mu suzi upotrebu procesnih sredstava.

Da napomenem da se već tada javila ideja o privatnom izvršitelju koja je zaživela donošenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine, kojom je po prvi put uvedena nova pravosudna profesija, a to je privatni izvršitelj.

Važeći zakon o izvršenju i obezbeđenju ima velike slabosti. Kao primer naveo bih da u okviru načela hitnosti stoji da dužnik nije u mogućnosti da odlaže izvršenje duga, što po mom mišljenju nije dobro rešenje.

Najverovatnije da su u donošenju ove norme zakonodavac rukovodio idejom da je odlaganje nešto što treba zauvek iskoreniti, kako bi se kretanje izvršnog postupka ograničilo u vremenu, jer opšte poznato je da se izvršni postupak poveriocu znao da preraste u veću moru od parničnog, samo zbog brojnosti pravnih sredstava, kojima se dužnik vešto koristio, zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Mišljenja sam da ako je odlaganje moguće u drugim sudskim postupcima kojima se dužnik vešto koristio zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Na primer, uporedno, ako osuđeniku na krivičnu kaznu zatvora, omogućeno da odloži izvršenje kazne, član 59. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kako bi započeti posao okončao i ostvario prihode, kako bi pomogao porodici, zašto to isto ne bi moglo biti omogućeno dužniku koji bi tako izvršio plaćanje dela ili celog iznosa duga.

Zato u Predlogu zakona, počev od člana 120, pa nadalje, u zavisnosti ko podnosi predlog za odlaganje, da li poverilac, dužnik ili treće lice, javni izvršitelj donosi rešenje o odlaganju, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, što je novo u izvršnom postupku i prevazilazi ovo dosadašnje jedno loše rešenje.

Drugi nedostatak važećeg zakona je odsustvo dvostepenosti, Predlogom zakona o izvršenju i obezbeđenju, odlučivanju, uvodi se žalba, što je pravedno rešenje, kako odluka doneta u postupku izvršenja po važećem zakonu ne bi bila jedina i definitivna, a izvršni postupak okončan bez sudske kontrole, zakonitosti, o čemu je danas bilo ovde dosta reči.

Sledeća značajna promena koja se predlaže, tiče se načela dispozicije, poverioca, odnosno njegove odluke o pokretanju ili nepokretanju izvršnog postupka i njegovog izbora između suda i izvršitelja, odnosno da li će predmet poveriti jednoj ili drugoj instituciji.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju prevazilazi ovo alternativno rešenje, time što eliminiše zakonom ustanovljenu konkurenciju između suda i izvršitelja.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, celokupno izvršenje poverava javnim izvršiteljima, izuzev u onim predmetima koji se tiču porodičnih prava, zbog osetljivosti tog posebnog važnog pravnog problema.

Sa ovakvim konceptom izvršnog postupka u kome će javni izvršitelji po stupanju na snagu Predloga zakona vremenom izvršiti preuzimanje svih započetih sudskih predmeta čiji je broj ogroman, osnovni je doprinos, ne samo rasterećenje sudova, već predstavlja i značajan doprinos budžetu Republike Srbije koji će ekvivalentno tome imati značajno finansijsko rasterećenje.

Predlog zakona u odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju poveo je računa o kontroli javnih izvršitelja što dosadašnji nije. Moramo priznati da trend po kome je normalno biti dužan, koji je zaživeo prethodnih decenija, u kome svako svakom nešto duguje, nikako se više ne isplati.

Smatram da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koncepcijski dobra polazna osnova ne samo za bolju poziciju poveriocu u izvršnom postupku, već i osnov za podizanje svesti pravne i poslovne kulture na viši nivo učesnika u pravnom prometu što je značajan doprinos sadašnjem međunarodnom povezivanju Srbije sa EU.

Osim toga Predlog zakona postiže važan cilj, a to je bolja i sigurnija zaštita prava građana i njihove imovine, i kao humaniji od prethodnog ispred SNS predlažem da narodni poslanici u danu za glasanje prihvate ovaj predlog i glasaju za. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, svim prisutnima u sali, u okviru ove objedinjene rasprave ja bih se usmerio na ovu treću tačku dnevnog reda, kada je reč o hipoteci.

Predlog Zakona o hipoteci u nekoliko članova značajno  doprinosi izmeni važećeg Zakona o hipoteci. Idući redom, kako glasi izmenjeni su članovi 7, 31, 34, 35. i 36. važećeg zakona, ali ključna izmena se odnosi na član 31. stav 7. važećeg zakona u delu odredbe koja glasi da je drugostepeno rešenje konačno izvršno i da protiv njega nije dozvoljena tužba ili pravni lek. Ovaj deo odredbe, Predloga zakona se briše.

U čemu se sastoji predlog zakona:

Rešenje o zabeležbi hipotekarne prodaje donosi RGZ kao prvostepeni organ državne uprave i protiv istog je dozvoljena žalba. Radi se o prvostepenom postupku protiv čijeg rešenja nezadovoljna stranka može izjaviti žalbu i o kojoj odlučuje drugostepeni organ državne uprave čime je obezbeđena dvostepenost odlučivanja u svim predmetima.

Ukoliko bi odredba ostala na snazi, Zakon o hipoteci čija se izmena predlaže i član 31. stav 2. kojim se zabranjuje upotreba pravnih sredstava i tužbe i dalje bi se kršio princip sudske kontrole zakonitosti upravnih akata, jer hipotekarnom dužniku je uskraćeno pravo na pokretanje i vođenje upravnog spora kao postupka kontrole upravnih akata pred nadležnim upravnim sudom. Da napomenem da je Zakonom o državnom premeru i katastru, po kome se odlučuje o zabeležbi hipotekarne izjave omogućeno vođenje upravnog spora, a to je procesni zakon jer se po njemu postupa u donošenju upravnog akta.

Inače, važeći Zakon o hipoteci isključuje mogućnost vođenja parničnog postupka o predmetu iz ugovora o hipoteci s ciljem efikasnije naplate potraživanja hipotekarnih poverilaca kako bi se sprečila eventualno odugovlačenje postupka naplate potraživanja hipotekarnih poverilaca upotrebom drugog sudskog postupka od strane hipotekarnog dužnika. Ako bi dužniku, kao što je to sada po važećem zakonu i dalje bilo uskraćeno pravo na kontrolu upravnih akata time bi se nastavilo sa povredom ustavnog principa opšte kontrole upravnih akata. Zakon o državnom premeru i katastru član 180. stav 1. propisuje da se protiv drugostepenih rešenja može voditi upravni spor i proizilazi da su Zakon o hipoteci, Zakon o državnom premeru i katastru u međusobnom neskladu kada je reč o sudskoj kontroli zakonitosti upravnih akata. Jer dok Zakon o hipoteci u odredbi čija se izmena predlaže isključuje vođenje upravnog spora, Zakon o državnom premeru i katastru to dozvoljava, što je kolizioni pravni problem. Sa predloženom izmenom uzročno-posledičnom predložene su izmene još nekih odredaba Zakona o hipoteci u okviru kojih umesto instituta pravosnažnosti upravnog akta kojim je isključeno vođenje upravno-sudskog postupka predlaže se i promena i zamena ovog instituta za konačnosti upravnog akta, što znači da u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima propisano je vođenje upravnog spora protiv konačnih upravnih akata kao postupak sudske kontrole upravnih akata.

Ustavni sud u donošenju svoje odluke kojom je oglasio neustavnom odredbu Zakona o hipoteci, pozvao se na član 198. Ustava gde je proklamovan opšti princip da zakonitost konačnih akata, upravnih akata, podleže preispitivanja upravnom sporu ako se odlučuje o pravu i obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu stranke, pa je odlučeno da je odredba člana 31. Zakona o hipoteci neustavna.

Opšte poznato je da zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom, a član 4. koji garantuje jedinstvenost pravnog poretka u Republici Srbiji, jer imajući u vidu da je Zakon o hipoteci donet 2005. godine, pre nego je proglašen sada važeći Ustav i pre nego što je stupio na snagu Zakon o državnom premeru i katastru čija je odredba o spornom pitanju u suprotnosti sa pomenutom odredbom Zakona o hipoteci smatram da je neophodno, kada već ranije ova suprotnost nije otklonjena, u svemu prihvatiti predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci kako bi se prevazišle međusobne neusklađenosti pomenutih zakona u pogledu postupaka koji se vodi o zaštiti zakonitosti konačnih upravnih akata i time očuvao pomenuti opšti ustavni princip (iz člana 198 Ustava RS).

Imajući u vidu da je cilj Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci između ostalog i očuvanje jedinstvenosti pravnog poretka Republike Srbije, predlažem ispred SNS da u danu za glasanje poslanici glasaju za ove predložene izmene. Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, članovi ministrovog tima, poštovani poslanici, u svom uvodnom delu izlaganja uglavnom ću se vezati za Predlog izmena i dopuna Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna koji je upućen u skupštinsku proceduru radi usvajanja. Izneo bih sledeće.
Imajući u vidu činjenicu da mnogi pojedinci i privredna društva u Srbiji nemaju sasvim jasnu predstavu o ulozi i značaju prava intelektualne svojine za svakodnevni život i poslovanje, te da su u redovnim poslovnim tokovima i nisu se susretali sa ovim pitanjima zato što su poslovno posvećeni i zaokupljeni drugim interesovanjima i poslovima, u tom smislu radi šire javnosti izdvojio bih nekoliko značajnosti koje se tiču ove oblasti.
Istorijat pravnog regulisanja industrijskog dizajna započet je u Evropi sredinom 19. veka a proizašlo iz ideje o povezivanju umetnika sa proizvodnim procesima u oblasti industrije. Cilj ovog povezivanja je pojednostavljenje procesa proizvodnje kako bi se postigla što veća upotrebljivost i funkcionalnost predmeta, uz poštovanje materijala od koga su ti proizvodi napravljeni.
U osnovi svake inovacije postoji ideja. Ideja je uvek jedno polazište ka nečemu što je novo i što je bolje. U ovom slučaju to su proizvodi. Podsetio bih na reči velikog humaniste, književnika romansijera, dramskog pisca, pesnika i političara republikanca Marije Goa kada je obraćajući se poslanicima parlamenta u svom govoru rekao – ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive, nego ideje.
Sa pravnog stanovišta celokupno stvaralaštvo ljudskog uma možemo nazvati jednom intelektualnom svojinom, zasnovanom na idejama inovativnosti i kreativnosti ljudskog uma i duha i to je generator njegovog razvoja koji u osnovi izvire iz ideje. U tom smislu, nastala je potreba da se zakonom regulišu odnosi u ovoj pravnoj oblasti na način uz poštovanje principa apsolutne novosti koji podrazumeva dostupnost javnosti industrijskog dizajna bilo gde u društvu, a čime se nameće obaveza usvajanja takvog navedenog izuzetka prema važećim propisima i uvedenim standardima.
Idući redom po predloženim izmenama ovog zakona, prethodno bi napomenuo da Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna je stupio na snagu 2009. godine i rezultat je ukupnih integracionih procesa Srbije na putu ka EU, harmonizaciji propisima sa propisima EU. Ovaj zakon koji je u članu 1. kako to stoji proistekao iz Haškog sporazuma o međunarodnom registrovanju industrijskog dizajna, usklađen je sa drugim odredbama i propisima EU, Uputstvom 98 EC evropskog parlamenta i Saveta ministara, Uredbom o komunitarnom dizajnu Saveta Evrope, uredbom Evropske komisije iz 2002. godine itd.
U članu 5. postoji promena u odnosu na aktuelan zakon koji je sada na snazi, gde je preciziran individualni karakter industrijskog dizajna pod kojih se podrazumeva spoljni izgled proizvoda i njegovog dela određen vizuelnim karakteristikama, trodimenzionalno i dvodimenzionalno, linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i materijalima od kojih je proizvod sačinjen ili kojima je ukrašen, kao i njihovom kombinacijom svojim spoljašnjim izgledom. Bitan je i ukupan utisak koji on ostavlja na informisanog korisnika.
Predmet zaštite jesu industrijski i zanatski proizvodi, od šare na keramičkoj pločici koju primerice navodim, zato što u Višem privrednom sudu postoji jedan predmet o kome se vodi spor, do delova krupnih mašina, motora itd.
Zaštitu mogu da traže i fizička i pravna lica, pojedinci ili grupe upisom u javne knjige koja imaju konstruktivni karakter. U jezičkom smislu pod javnim knjigama označavaju se svi registri koji su dostupni svakom licu bez potrebe da dokazuje pravni interes za uvid. Kod nas ne postoji izgrađena pravna kategorija javne knjige, što znači da nema pravnih normi koje su propisane za javne knjige generalno, već ima specijalnih normi za pojedine vrste javnih knjiga. Značaj upisa u javne knjige može biti različit od konstitutivnog do deklarativnog kada predstavlja samo evidenciju, a ne osnov za sticanje ili prestanak prava.
U članu 8. regulisano je ograničenje prava zaštite industrijskog dizajna, što smo danas imali prilike da čujemo, u kome je propisano da se ne može izvršiti zaštita industrijskog dizajna kome je spoljašnji izgled proizvoda takav da objavljivanje ili upotreba protivna javnom poretku i prihvaćenim moralnim principima. Novo je i to da je članom 8a. propisano izjednačavanje stranih pravnih i fizičkih lica sa domaćim uz uslov reciprociteta.
U pogledu vremenskog trajanja zaštite, što smo imali prilike da čujemo, po važećem zakonu ona je trajala 25 godina, sada po ovom propisu, po ovom Predlogu zakona vremensko važenje se ograničava na pet godina što uz dodatno plaćanje odgovarajućih taksa može se produžavati sve do 25 godina na svakih pet godina.

Kada govorimo o opisu predmeta u ovom zakonu je napravljen jedan pomak, jer se neograničava isključivo na sve elemente, već na pojedine koje su različite u odnosu na prethodne, čime je doprinos bržem regulisanju i registrovanju.
Što se tiče propisa koji se tiču postupka pred sudom, mislim da se tu radi o jednom opsežnom regulisanju pravne regulative koja se tiče sudskog postupanja, uključujući sve tehnike suđenja u smislu hitnog postupanja kada su u pitanju privremene mere. Pravo na tužbu je ograničeno u vremenskom roku od tri godine od dana saznanja za povredu, a objektivni rok je pet godina od dana učinjene povrede, uključujući u sudski postupak sve oblike sticanja pozicija od utvrđivanja povrede prava, zabrani radnji kojima su zaštićene pravno stranke, naknadu imovinske štete, objavljivanje presude, isključenje iz pravnog prometa itd.
Zakon je odredio da se radi o hitnom postupku, što je novost u odnosu na prethodno, jer okosnica svih sudskih odluka u ovim predmetima ja smatram da se vezuju za mišljenje veštaka ili proističu iz nalaza i mišljenja super veštačenja koja se obavezno u ovim postupcima pokreću. Sudu su data i posebna ovlašćenja, da ima pravo da naleže trećem licima koja su učestvovala u postupku o prikupljanju odgovarajućih informacija i dostavu informacija što je neka vrsta načela istražnog načela, što upotpunjuje jednu efikasniju zaštitu ovih prava pred nadležnim organima.
Pomenuo bih i član 74a. koji je koleginica spomenula, a to je revizija koja je po Zakonu o parničnom postupku i članom 44. i 103. omogućena da bude propisana i u drugim slučajevima.
Predlog zakona pruža značajan doprinos stvaranju uspešnije zaštite prava u oblasti industrijskog dizajna nego što je to aktuelni zakon koji je zbog savremenih poslovnih kretanja, ne funkcionalan, prevaziđen, s toga je Predlog zakona doprinos jednom efikasnijem sistemu zaštite prava tvoraca industrijskog dizajna koji će zahvaljujući predloženim novinama obezbediti sebi viši nivo zaštite svojih prava. Sledstveno tome ovim Predlogom izmena i dopuna pored veće efikasnosti i popune pravnih praznina u ovoj sferi intelektualne svojine Predlog zakona se uklapa u postojeću prekompoziciju u društveno-ekonomskih i pravnih kretanja u Srbiji, što je proizvod novo reformskog i savremenog političnog delovanja.
Zbog iznetog i opšteg stava prema ovom zakonu, pozivam poslanike da u Danu za glasanje glasaju za zakon, što će učiniti predstavnici SNS.

Zahvaljujem se, poštovani predsedavajući.
Poštovana ministarko sa kolegama, poštovani poslanici, dao bih jedan sumarni pregled najnovijih izmena ovih propisa koji treba da stupe na snagu, jer uglavnom smo danas imali priliku da čujemo dosta toga, ali bih se zadržao na onim stvarima koje su ključne, a koje su nove.
Dok u savremenim pravnim sistemima država evropske zajednice Uprava za inspekcijski nadzor ima jednu definisanu ulogu i organizovana je kao posebna državna služba, kod nas to nije slučaj zato što vlada mnoštvo sektorskih propisa koji su rasprostranjeni po mnogim zakonima, pa naspram toga i toliki broj inspekcijskih službi, što govori samo o jednoj neuređenosti te pravne oblasti i kolizionim problemima na koje često nailazimo zbog mnoštva propisa, a razlog je, između ostalog, u nesigurnosti i neizvesnosti subjekata koji primenjuju te propise.
Ovakav sistem kakav postoji kod nas je svakako zastareo, vreme ide dalje, on je anahron, pa otuda i potreba za novim sistemskim zakonom, što je u državama Evropske unije koje bi se prevazišlo aktuelno i uredila metodologija postupanja državnih službenika u inspekcijskoj oblasti, kao što je to u drugim državama.
Zbog toga je i nastala potreba za donošenjem ovog zakona, a nju su izrazili sami privredni subjekti koji su govorili i izjasnili se o ovoj inspekciji današnjeg tipa, kao neefikasnoj i podložnoj korupciji, sporoj, neadekvatnoj promenama koje su usledile sa reformskim propisima zbog čega je i ovaj zakon morao da zaživi u našoj Skupštini.
Osnovna karakteristika ovog aktuelnog sistema, koji je danas još uvek važeći, je odsustvo preventivnog rada i procene rizika od štetnih posledica da bi se stanje u toj oblasti popravilo i ustanovio stabilan i održiv sistem koji će u svemu odgovarati tržišnoj ekonomiji, solidnim privrednim poslovanjima, došlo se do saglasnosti o potrebi za ovim zakonom kao sistemskim, jer postojeći sistem nije odgovarajući novim reformama. Očigledno je da i koliko god jedno društvo bilo savremeno, imalo moderan upravni sistem, inspekcijski nadzor je taj koji treba da se kreće ispred postojećeg sistema, pa je u tome i nova uloga inspekcijske službe, a svodi se pored postojećeg na preventivno i kontrolno delovanje, što je suština promena koju ova dosadašnja pravna iskustva ne poznaju.
Ukratko bih izneo i sadržinu. Prevencija koja je toliko ključna promena, zakon je definiše u smislu pružanje stručne i savetodavne podrške nadziranim subjektima, ostvarivanjem javnosti rada, transparentnosti, objavljivanju važećih propisa i planova, a nabrojao bih i po zakonu koje su to preventivne mere, jer nisam čuo da su se one decidno iznosile. To je upozoravanje nadziranog subjekta u njegovim obavezama iz zakona i drugih propisa, kao i o propisima i radnjama i merama upravljenim prema nadziranom subjektu i sankcijama za postupanje suprotno ovome, ukazivanja nadziranom subjektu na mogućnost nastupanja štetnih posledica njegovog poslovanja ili postupanja, nalaganju za primenu određenih propisa, kao i preuzimanju ili uzdržavanju od određenih radnja u njegovom poslu, i naravno vršenje kontrole nadziranog subjekta u smislu primene propisa koje mu je inspektor naložio, a sve u cilju kako bi se izbegle štetne posledice.
Ko su nosioci nadzora i kontrole? To su svakako inspektori koji će za ovaj posao morati da budu, kako je to zakon odredio, posebno obučeni polažući stručni ispit u određenom vremenskom roku od dana stupanja na snagu ovog zakona, a druga ovlašćenja su mu da prati stanje u oblasti inspekcijskog nadzora, da procenjuje rizike nastupanja štete, donosi plan rada koji je ključan za preduzimanje redovnog postupka inspekcijskog nadzora.
Ako bismo pitali ko su nadzirani subjekti, ukratko samo, to su pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja nisu izvršila registraciju svojih delatnosti za koje zakon inače nalaže da budu registrovani, u suprotnom su u prekršaju, što je danas kako sam imao prilike ovde da čujem jedna česta pojava. Postupak je kao i u svakom drugom postupku dvostepenost osnovna karakteristika, što znači mogućnost izjavljivanja žalbe na rešenje inspekcijskog organa u roku od osam dana, na zaključak tri dana ukoliko se radi o nekim procesnim razlozima za njegovo donošenje, a u svakom slučaju vođenje upravnog spora na konačnu odluku ove službe.
Što se tiče vrste postupaka koje sam već napomenuo, a to je u zavisnosti da li se postupak pokreće u skladu sa predviđenim planom i redovna inspekcijska nadzorna kontrola, zatim ukoliko se radi o hitnim merama vanredni inspekcijski nadzor, ukoliko se radi o utvrđivanju izvršenja odgovarajućih mera koje su naložene nadziranom subjektu su kontrolni postupci i dopunski radi utvrđivanja određenih činjenica.
Nakon ove procedure inspekcijski organ donosi odluke o merama i radnjama koje su po zakonu, mogu da preduzimaju i rešenja i zaključke, kao i mišljenja, zatim sugestije, naloge, preporuke u širem smislu, jer su njihova opšta transparetna karakteristika kojom se zamenjuju dosadašnja široka diskreciona prava ovih subjekata. Kontrolno delovanje se svodi na proveru naloženog da li je nadzirano lice izvršilo nalog inspektora u smislu preporuke, saveta i slično, sve kako bi se izbegle nastupajuće štetne posledice.
Spominje se i posebno koordinaciono telo koje ovaj zakon nalaže. Ono je izuzetno značajno, zato što ono prati nivo koordinacije između inspekcijskih službi, inicira odgovarajuće mere. Njegovi zadaci su između ostalog utvrđivanje smernica za postupanje inspektora, daje i razmatra mišljenje direktive i metodološke materijale kako to zakon tačno navodi, zahteva podatke i obaveštenja i praktično globalizuje jedan sistem rada koji je novoustanovljen ovim zakonom i ustanovljavamo istovremeno strogu proceduru.
Suštinska izmena koju ovaj zakon predviđa jeste preventivna i kontrolna funkcija. One pružaju jedan značajan doprinos stvaranju modernog i uspešnog upravnog sistema u okviru ove službe, nasuprot sadašnjem aktuelnom za koji smo imali prilike da čujemo da je nefunkcionalan, anahron i nije dovoljno sposoban da odgovori izazovima i potrebama savremenog privrednog kretanja. Svojstveno tome predložen je jedinstveni sistemski zakon koji će popuniti praznine u ovoj upravno-pravnoj oblasti, izražavajući sve prednosti u odnosu na sve postojeće aktuelne propise, a time se uklapa u ono što je jako važno, u tekuću prekompoziciju društveno-ekonomskih i pravnih kretanja u Srbiji koja su odraz jednog novog političkog i savremenog delovanja.
Ovome bih pridodao još nešto što se direktno ne vezuje za ovo, ali je karakteristika dosadašnjeg i uvek je na neki način bila situacija da je problem kod službenika državne uprave da je uvek nedostajalo nešto što je bilo neophodno i tiče se njegove specijalizacije, edukacije i stimulacije. To je nešto što je po mom mišljenju nedostajalo službeniku državne uprave. Govorim o jednoj prosečnosti ako govorimo o specijalizaciji koje nije bilo zbog toga što sam mišljenja da ne trebaju u organima državne uprave svi sve da znaju. Na primer da državna službenica u poreskoj upravi koja radi na poslovima PDV bude premeštena za potrebe posla na poslove prenosa apsolutnih prava. To je u redu, ali govorimo o nivou jedne prosečnosti. Zato smatram da je uska specijalizacija u oblasti one za koju je zaposlena nešto što je prednost u odnosu na ovu sadašnju situaciju.
Što se tiče edukacije koja je izostajala, na neki način smatram da nije dovoljno prisustvo samo na seminarima i da to bude jedini vid edukovanja. Stoga, u članu 50. ovog novog sistemskog zakona predviđena je edukacija, obuka i stručno usavršavanje inspektora do nivoa provere njegovih znanja. Za mene je to nešto novo i toga mislim da nije bilo u nekim prethodnim fazama uprava državnih organizovanja. Naravno i stimulacija, nedavno smo imali prilike od kolege advokata da čujemo jedno vrlo razložno izlaganje o upotrebi pravilnika i donošenje pravilnika kada je bilo reči o izboru sudija.
Zašto bi državni službenici koji obavljaju posao različitog kvaliteta isto zarađivali? Smatram da je to suština. Na primer službenici koji obavljaju posao tokom godine nekoliko ili svaka druga odluka bude stavljena van snage odlukom drugostepenog organa, da li po žalbi stranke ili po pravu nadzora, dok drugi službenik nema takav problem. Ali, stimulacija nije takva da ovome bude niža zarada. Po meni, koliko je stimulacija osmišljenija i bolja ukoliko se u ovoj radnji koji se pokazao sa kvalitetnijim radom tokom godine i nema odluke koje su stavljene van snage, utoliko je smislenije i dvostruko korisnije zato što je stimulativnije i za ovoga koji ne pokazuje takav kvalitet radnje.
To je moje viđenje onoga što je bio jedan standard u nekom neafirmativnom smislu državnog službenika. Predlog zakona o inspekcijskom nadzoru u svemu odgovara potrebama reformi pravnog sistema koji je u toku, pa bih predložio svim kolegama poslanicima da u cilju ostvarivanja prava interesa građana Srbije, kao što ćemo to učiniti i mi članovi poslaničke grupe SNS, da u danu za glasanje prihvate ovaj predloženi zakonski tekst i da glasaju za njega. Hvala.