LJUBIŠA STOJMIROVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 11. septembra 1950. godine u Beogradu. Živi u Beogradu.

Diplomirao je 1978. godine na Fakultetu organizacionih nauka na organizaciono kibernetskom smeru. Na istom fakultetu upisao je poslediplomske studije i 1980. godine postao magistar organizacije razvoja na pomenutom fakultetu. Doktorsku disertaciju iz oblasti menadžmenta odbranio je na matičnom fakultetu 1998. godine.

U periodu od 1982. do 1985. godine radio je kao profesor u srednjoj ekonomskoj školi “17. oktobar” u Beogradu, Grocka.
Radio u pomorskoj agenciji “Jugoagent”.

Na Beogradskoj poslovnoj školi u Beogradu izabran je u zvanje profesora na predmetu Menadžment aprila 2000. godine. U istoj školi do sada je izvodio nastavu na predmetima Menadžment i Menadžment usluga. Novembra 2005. godine izabran je za redovnog profesora na Fakultetu za menadžment.

Član Predsedništva SNS-a. Predsednik Zvezdare bio je od februara do kraja juna 2005. godine.

Nakon izbora 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a na toj poziciji ostao je i posle izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen je i ima četvoro dece.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:19

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Beograd
  • 11.09.1950.
  • profesor univerziteta

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 28.02.2020.

Poštovane koleginice i kolege, vidi se kroz ovu diskusiju da i ma puno suprotnih mišljenja i dilema u mnogim članovima.

Svi mi koji smo služili vojni rok, bili pripadnici JNA, dali smo zakletvu u kojoj smo se obavezali da ćemo braniti tu zemlju, pa makar tom prilikom izgubili i svoje živote.

Mnogi su časno i dostojanstveno pristupili na osnovu te zakletve u odbrani naših zemalja. Neki su zaboravili zakletvu koju su dali i nisu bili dostojanstveni.

Veliki problem kod nas Srba je taj što veoma lako i brzo zaboravljamo svoje znamenite ljude, odnosno zaslužne, one koji su se borili, a neki od njih su u toj borbi izgubili svoje živote.

Cilj ovog zakona je da prema tim ljudima se Srbija ponese onako kako oni zaslužuju to. Iskreno rečeno, meni uopšte nije jasno i zašto postoji ovaj amandman u kome predlagač traži da se naziv „pali borac“ zameni nazivom „poginuli borac“, jer mislim da to uopšte nije bitno ni za te borce, ni za sve nas koji smo danas građani Srbije.

Ne vidim ni jezički ni u nekom drugom smislu da je to toliko bitno, ali dajte da rešimo one stvari koje su bitne, koje su od interesa za sve te koji su ovim zakonom obuhvaćeni, a na kraju krajeva, i za nas građane Srbije koji pokušavamo da rešimo ovaj problem.

Ne smemo dozvoliti da se desi da ti ljudi koji su časno i pošteno branili svoju zemlju i koji su se u najtežim trenucima nalazili na najtežim mestima budu zaboravljeni.

Lepo je biti general i to veoma lepo zvuči i ja znam da bi mnogi koji nisu ni čuli metak, ni bili na ratištu, voleli da budu generali, ali nije lako biti general Delić i kada traže da se povuče vojska, a on kaže onako kako priliči pravom srpskom vojniku i pravom generalu: „Nema nazad, nazad je Srbija“.

I zato dajte da donesemo ovaj zakon koji će da koristi svim tim ljudima koji su časno i pošteno branili Srbiju, a da bude nama jedna svetla tačka u našoj istoriji. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

Poštovane koleginice i kolege, dođu tako u životu neka vremena gde moramo da donosimo veoma teške i sudbonosne odluke i normalno da to nije lako. Da je lako ne bi zadesilo nas, nego bi to neki mnogo pre nas uspeli da završe i da skinu muku sa svih ovih porodica, sa Srbije i svih nas koji danas učestvujemo u rešavanju ovog problema koji postoji već nekoliko decenija.

Da li je jednostavno razrešiti ovaj problem? Normalno da nije i tu se svi slažemo. Svako od nas vidi po neku muku, tegobu ljudi koje je zadesila ova nesreća.

Kada je Bog stvarao Zemlju i kada je čoveka i ženu postavio na Zemlju, on im je istovremeno i dao jedno zaveštanje, misiju da nastave vrstu, odnosno da rađanjem stvore nove naraštaje koji će razvijati ovu našu zemlju. Tada je ženi koja rađa usadio tu ljubav prema novorođenom detetu koja traje kod žena mnogo jače i duže, nego kod nas muškaraca. Kako neko može da meri muku i patnju svih tih ljudi kojima se desilo to zlo, ne znam ni ja kako da ga nazovem, da im neko ukrade dete, da proda to dete, da im učini najveću muku od koje ne znam da li postoji veća muka?

Malopre reče kolega Arsić da bi voleo da mu neko kaže kako se osećaju ta deca kad posle 10, 20 ili nije važno koliko godina nađu svoje prave biološke roditelje.

Ja imam jednu koleginicu koja je profesor univerziteta, vrhunski intelektualac, koja ima ovakvu muku. Njoj je sestra bliznakinja ukradena, hajde žena je, da ne pričamo o njenim godinama, ali posle nekoliko desetina godina ona je uspela da pronađe tu sestru. Pred njom je velika dilema. Kako saopštiti toj ženi da nije ono što jeste? Tridesetak godina je živela u jednoj porodici, imala srećan život, uspešnu karijeru i sada odjednom, ako joj to saopšti sve joj ruši.

Šta je tu, po meni, najveća muka? Sudbina ili Bog su odredili da čovek umire jedanput, a kakav je slučaj sa roditeljima, sa ovom decom, sa tetkama, ujacima, strinama i svima onima koji su vezani za te slučajeve? Koliko puta oni umiru?

Prvo, odmah po rođenju umiru, jer ih je neko sahranio, ukrao im je identitet i poslao ih na drugu stranu, kod drugih ljudi da im budu roditelji. Zatim, oni imaju život koji može biti manje ili više uspešan, imaju neku svoju prošlost i onda se desi jednog dana da im neko otkrije da oni nisu ono što jesu i tada umiru. Nije to tako lako 10, 20 ili 30 godina jednostavno izbrisati. Na kraju krajeva, umreće još jedanput kada se završava njihov biološki život ovde na Zemlji.

Šta sad mi možemo da uradimo? Mislim da bi bilo dobro slediti vladiku Nikolaja Velimirovića koji kaže – nema ljudi koji ne znaju mnogo, niti onih koji znaju dosta, odnosno dovoljno. Budimo pametni i pratimo ovu njegovu mudrost i kažimo sebi – niste najpametniji, ne znate sve najbolje na svetu, niste ni oni pojedinci koji mogu za sebe da kažu da znaju dovoljno.

Dajte da uključimo razum, da budemo smireni i da pokušamo na jedan civilizovan, dostojanstven način da rešimo probleme koji su zbilja izuzetno teški. Nikome neće da vredi, ni tim roditeljima, ni toj deci, ni jednoj strani, ni drugoj strani ako se mi budemo ovde svađali i raspravljali jedni drugima, nabacivali da je neko rekao ovo ili ono. Nama treba ovde da budemo pametni i mudri.

Poručujem i tim roditeljima da moraju da budu jedinstveni. Šta to znači kod Srba 10 udruženja, pa jedni druge napadaju, pa jedni protiv drugih govore. To je ljudi problem koji nije srpski, kako reče kolega Đokić, to je internacionalni problem, ali ne dozvolimo da i mi budemo uvučeni u to. Ono što je do sada bilo ne možemo da promenimo, ali za ubuduće ne dozvolimo da se više nikada u Srbiji ne desi da bilo ko ukrade neko dete. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 21.02.2020.

Poštovane koleginice i kolege, dobra je stvar da smo došli u situaciju da napravimo ovaj memorijalni centar. Normalno, treba povesti računa i da ime, odnosno naziv memorijalnog centra odgovara zbilji, odnosno da odgovara istorijskom trenutku kakav je bio u vreme kada je on nastao.

Ja verujem da ćemo imati snage da se dogovorimo i sa našim prijateljima Jevrejima koji su u tom logoru najviše stradali i u budućnosti će se naći jedno rešenje koje će da bude prihvatljivo za sve, tako da nema potrebe da se oko toga raspravljamo.

Gospodin ministar, koji je nadležan za to, učiniće sve napore, verujem, da se to pitanje reši na zadovoljavajući način. Ali, mi Srbi imamo jednu manu, da lako zaboravljamo sve ono što su nama i na našoj teritoriji učinili neki drugi i volimo da prihvatimo na sebe krivicu i za ono gde uopšte nema naše krivice.

Zato apelujem da stvorimo u budućnosti takvu sliku, odnosno takav ambijent gde ćemo voditi računa o svemu što je bitno i važno za Srbiju.

Ja sam imao juče posetu žena iz Organizacije „Kolo srpskih sestara“ koje, gospodine ministre, danas imaju jedan veliki problem i kažu da se plaše da će doći u situaciju da ta organizacija, koja je stvorena 1903. godine i u kojoj su bile veoma značajne žene, recimo slikar Nadežda Petrović, nestane. Zato vas u njihovo ime molim, oni će vam se obratiti da ih primite i da vidite koliko i kako može da im se pomogne.

Hvala lepo.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2017.

Poštovane koleginice i kolege, koristeći pravo u skladu sa Poslovnikom, postavljam pitanje – Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za sport i omladinu, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu prosvete. Pitanje se faktički ne odnosi samo na delovanje u oblasti ovih ministarstava. Ja mislim čak da je svako od nas pojedinačno dužan da se suprostavi ovom zlu o kome ću pokušati da govorim.

Srbijom pored mnogobrojnih muka koje nam postavljaju raznorazni pod znacima navoda prijatelji, hara jedno zlo koje se zove sekte i nevladine organizacije. Mislim, da smo tu zatajili i da ne radimo dovoljno na rešavanju tog problema. Mladi ljudi najčešće, a i ostali, su u velikoj opasnosti od ovih organizacija koje pokušavaju da koristeći trenutnu životnu poziciju ljudi u Srbiji, mnogo toga negativnog urade. Tih sekti ima premnogo i nevladinih organizacija. Neke od njih imaju naziv „Crna ruža“, neki „Mladi lavovi“ neki propagiraju neko učenje zvano šambala, ali zajednički cilj svih njih je da stvore jednu lošu situaciju među mladom populacijom najčešće i na to da postavim ovo pitanje je uticao jedan članak u novinama gde profesor dr Mirjana Tomović iskreno iznela svoj problem u kome je prikazala kako je izgubila sina pre 15 godina od te sekte zvane „Crna ruža“ i njena borba ovih 15 godina da pokuša da narednim naraštajima omogući da se tako nešto nikada ne desi.

Pokušavajući da sagledam ovaj problem interesovao sam se da vidim ko se bavim tim problemima i ko može tu da pomogne. Nekada je poslanik ovde u Skupštini bio i Slađan Mijaljević, bio je poslanik SRS, on je jedna od onih koji se bave tim problemom, Zoran Luković se takođe bavio tim problemom ali vidim da i ti ljudi se povlače iz tog problema, najverovatnije zbog toga što nemaju sistemsku podršku ministarstava i celokupne naše vlasti. Računam, da je to velik problem i da ga je teško rešiti. Ali, ako ne možemo sami nešto da uradimo, možemo da pogledamo kako su to uradile zemlje EU i to dve najače zemlje Francuska i Nemačka, a još bolji primer kako je to uradila Rusija i kako je ona pokušala da reši taj problem.

Mislim, da će ovo pitanje probuditi savest mnogima koji mogu da pomognu da se reši ovako nešto, da nikada više nijedna porodica, nijedan pojedinac ne strada od tog zla koje se zove sekta i nevladine organizacije. Da li postoje neke nevladine organizacije čije je delovanje pozitivno. Najverovatnije da postoje i ja svoje pitanje ne upućujem na njih, ali oni koji pokušavaju radi lične koristi svoje ili tih svojih sekti i nevladinih organizacija da ubede mlade ljude da dignu ruku na sebe, da se ubiju, da određenu imovinu prepišu njima i mnoge stvari koje nisu ni pozitivne ni u ovom trenutku koje ne priliče zemlji kao što je Srbija, moramo iskoreniti. Moramo skupiti snage da rešimo ovaj problem.

Apelujem na ministarstva koja sam pomenuo da pokušaju da daju svoje predloge i da odrede strategiju, a svi mi zajedno, zajedničkim snagama, udruženi da krenemo u borbu protiv ovog zla. Mislim da je veliki broj građana Srbije, pogotovo mladih već sada pod uticajem tih sekti i ako ne preduzmemo nešto u najskorije vreme napravićemo veliku grešku. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Beogradska poslovna škola, Visoka škola strukovnih studija (Profesor) Republika Mesečno 250000.00 RSD 15.09.2002 - 01.10.2015.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 03.06.2016 -