Poštovane koleginice i kolege, samo slep čovek ili neko ko je ne dobronameran ne primećuje i ne vidi da se na Srbiju već duži vremenski period vrši pritisak da se Srbija mane svoje istorije, da zaboravi svoju prošlost, da dozvoli nekim belosvetskim alama da joj oni pišu istoriju i da oni prikazuju kako je bilo i šta je bilo.

Zbog toga imamo danas i te muke i oko Račka i oko Srebrenice, gde ti zločinci pokušavaju da opravdaju svoje zločine, zločine koje su naneli srpskom narodu bombardovanjem 1999. godine i da prekroje istoriju i da ispadne da je žrtva, u stvari zločinac, a da je zločinac pozitivan.

Ako neko sebi dozvoli luksuz da vaspitanje i obrazovanje prepusti strancima on je svesno uništio i svoju istoriju i svoju prošlost, na žalost u jednom kratkom vremenskom periodu uništiće i svoju državu.

Mi imamo jedan zavod, Zavod za udžbenike koji tavori, koji je trenutno na kolenima i koji je u veoma teškoj situaciji. Prepustili smo tržište udžbenika strancima i oni vaspitavaju našu decu. Nije čudo zašto u knjigama imamo jedan događaj iz naše istorije gde se kaže – da su janjičari bili pozitivni, da je to bilo veoma dobro i zdravo za naše naraštaje, da je to njima, u stvari bila neka specijalizacija u inostranstvu.

To je nešto što ne smemo da dozvolimo. Zato ja postavljam pitanje Vladi Republike Srbije – šta je sa Zakonom o udžbenicima? Obaveza i Vlade i države i svih nas je da pružimo ruku tom Zavodu, da Zavodu omogućimo da radi posao koji je veoma dobro i kvalitetno radio u prethodnim decenijama, da se izaberu autori koji će biti čestiti, pošteni, moralni, iznad svega koji će biti patriote i da piše onako kako je bilo i kako treba, a ne da se prepusti to nečastivim pojedincima koji su spremni da za hrpu para izdaju i svoju državu, da okaljaju sebi obraz i da pišu kojekakve gluposti.

Mislim i verujem da će Vlada veoma brzo staviti u proceduru taj Zakon o udžbenicima i da ćemo svi mi pomoći tom Zavodu da stane na noge da bude sila kakva je nekada bila. Samo da vas podsetim, taj Zavod je davao 50% svoje dobiti u budžet. O Zavodu toliko.

Sada ću jedno pitanje za predsednika Skupštine. Predsedniče, vi ovde slovite u Skupštini među zaposlenima za jednog od lidera, odnosno imate najviše poverenja od njih. Ovde u Skupštini imate nameštenike, njih stotinak koji se interesuju zašto im se ne uplaćuje taj njihov dodatak i zašto je taj dodatak za njih mnogo manji nego u Skupštini grada? Iako je budžetom planirano da im se ta sredstva redovno uplaćuju, oni kažu da im se to ne plaća.

Pitanje za ministra poljoprivrede. Sada je bio Sv. Nikola i mnoge domaćice, naše majke, babe, tetke, supruge su kukale i žalile se em na skupoću, em im je bila velika muka, nema onog dobrog srpskog pasulja od koga se pravi prebranac, nema dobrog belog i crnog luka, nema šargarepe. Da li je moguće da ćemo mi zbilja prepustiti ovo naše tržište uvoznom lobiju gde ćemo kupovati proizvode koji su daleko od kvaliteta onih koji su se proizvodili kod nas?

Još jedno pitanje. Građani Mirijeva apeluju na stručnjake u saobraćaju da se manu onog zoniranja po kome su u gradskom prevozu dve zone u Mirijevu. Smatraju da je Mirijevo jedinstveno i da je na desetak minuta od centra grada i da bi red bio da to bude jedna zona.

Na kraju, poštovane koleginice i kolege, ako strancima prepustimo vaspitanje i obrazovanje, ako „Rio Tinto“ proguta Jadar, ako uništavamo seljaka i poljoprivredu, ako pustimo belosvetske ale da riju i rovare po Srbiji, ako uništavamo šume i reke, vode i rude smo već prodali, šta ostaje onda od ove divne i lepe Srbije? šta ostavljamo pokoljenjima? Zato braćo i sestre, prst na čelo, razmislite dok još nije kasno. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću danas moja tri pitanja postaviti svim onim pravdoljubivim i čestitim ljudima od Narodne banke do najnižih organizacionih jedinica koje imaju dobru volju i želju da pomognu da se reše jedni ovako sitni problemi kao što su ovi koje ću ja navesti.

Ne bih voleo da mi njihov odgovor bude da to ne može da se reši, jer ako jedna Francuska može da menja boju zastave, zašto mi ne bismo mogli da rešimo jedan ovako mali problem koji se odnosi na ukidanje jednog da li je zakon, da li je propis, ali nadam se da ćemo se tu dogovoriti.

Zajedno sa dvojicom mlađih ljudi putujem po Srbiji i mi zajedno poklanjamo knjige, bibliotekama, školama, pojedincima, itd. u želji da barem malo doprinesemo razvoju kulture i obrazovanja. Na tim putovanjima srećemo se sa mnogo ljudi. Do sada smo razgovarali sa više od 3.000 ljudi i oni su iznosili svoje probleme i molili su nas da pomognemo koliko možemo da se reše ti problemi.

Danas ću navesti tri problema, a prvi od tih problema je problem sa kojim su suočeni ugostitelji koji rade u ugostiteljskoj delatnosti. Oni imaju jednu malu mukicu i postoji neki propis i ne znam ni ja da li je zakon da im se zbog određenih propusta koje naprave u poslovanju zatvara objekat i zabranjuje im se rad na 10, 20, 30 dana i oni mole i predlažu da se ukinete taj propis da im se zabranjuje rad jer je to protivustavno, jer je to neljudski, nehumano itd. Neka se povećaju te kazne i neka budu dva puta, tri puta i ne znam ni ja koliko puta veće, ali da im se dozvoli da nastave da obavljaju svoju delatnost, jer taj prestup nisu učinili svi, učinio je jedan pojedinac. Zbog tog jednog pojedinca država gubi jer ona u tom periodu od 10, 15 i više dana ne može da naplaćuje svoje obaveze, gube zaposleni jer ne mogu da primaju svoje zarade i ne mogu da izdržavaju svoje porodice. Nadam se da će biti mudrosti, da ćemo uspeti da rešimo taj problem.

Drugi problem je skoro identičan. Odnosi se na one koji se bave poslovnima tehničkog pregleda. Oni su u prethodnom periodu imali silom zakona, normalno, obavezu da osavremene svoje aparate i sredstva sa kojima rade, pa su na tom poslu, kažu, morali da ulože od 15 do 20 hiljada evra, ali to neka bude da je doprinos bezbednosti saobraćaja. Nemaju ništa protiv, ali i oni imaju istu tu muku gde im zbog određenih propusta inspekcija ili ko je već nadležan zabranjuje rad mesec, dva, tri, ne znam ni ja koliko ide. Isti slučaj kao i ovaj prethodni. I oni mole neka se povećaju kazne, neka ih kazne i tri puta i pet puta više, ali da im ne zabranjuju da rade, da ih puste da obavljaju tu svoju delatnost jer na taj način gubi država, gube i njihovi zaposleni, a gubimo i mi građani koji smo njihovi komitenti, mušterije itd. jer vidite i sami da je veoma teško zakazati da odete da obavite taj tehnički pregled.

Treći problem je najveći problem, problem protiv koga su se veoma mnogo građana nama obratili i žalili. To je jedno zločinačko, banditsko, lopovsko, kriminalno postupanje banaka prema građanima, odnosno stanovnicima Srbije koji koriste njihove usluge.

O čemu se radi? Banke izmišljaju stalno neke nove namete, neke ne znam ni ja bezvezne usluge kojima na kraju krajeva u najgorem slučaju, ako bih mogao da kažem, deru kožu građanima sa leđa. Jedan od najnovijih primera na koji su nam se žalili građani je taj što banke naprave ugovor sa prodavcima, trgovcima, proizvođačima itd. gde banke i ti proizvođači naprave međusobni ugovor gde banke pomažu njima da se ta roba prodaje na kredit i onda oni to plasiraju građanima sa reklamom bez ikakve kamate, bez ikakvog učešća, bez ičega možete na tri rate, šest, 12, 15, 18 rata, nije ni važno. Građani nasednu na priču, a banke u međuvremenu naplate od tih svojih komitenata za svoju uslugu određenu proviziju ili ne znam kako to već ide.

Sada se lopovski nastrojeni stručnjaci u bankama dosete pa kažu – sada svakom od kupaca koji je kupio tu robu 50 dinara po rati i naplaćuju im nešto što ne bi smeli da im naplaćuju jer to nije bilo u vremenu kada su oni počeli da koriste tu uslugu, to nije uopšte postojalo.

Smatram da to nije korektno i da to Narodna banka ili ko je već nadležan treba da pročešlja, da ne dođe opet do toga da advokati moraju da zastupaju građane u ostvarivanju njihovih prava itd. Pogotovo u ovim teškim vremenima kada nas muči ova korona moramo da budemo fleksibilni i da iznađemo načina da omogućimo ljudima da što lakše i bolje završavaju svoje poslove.

U cilju podrške građanima, ugostiteljske delatnosti i ovih koji se bave tehničkim pregledima ja ću učiniti jedan gest dobre volje, a u cilju toga što smatram da ovo što rade banke je nepošteno, učiniću jedan protesni gest, obrijaću bradu već danas ili sutra kao moj mali doprinos da se ovaj problem reši.

Hvala vam puno. Izvinite što sam prekoračio vreme.

Poštovane koleginice i kolege časno je biti Srbin, časno je biti građanin Srbije, časno je živeti u Srbiji.

Srbija je zemlja čestitih, mudrih i poštenih građana. Srbija nikom ništa ne duguje, sve što je stvorila, stvorila je krvlju i znojem svojih predaka, sve što je stvorila, stvorila je njihovim znanjem i umećem.

Zato Srbija može da bude ponosna na svoje velikane koji su u prošlosti, koji i dan danas, celokupnom čovečanstvu pružaju mnoge blagodeti. Dovoljno je spomenuti Teslu, dovoljno je spomenuti Pupina, Milankovića i videti ko je Srbija i gde je Srbija.

Jedan od tih velikana koji mi pade na pamet je i čuveni vojskovođa, strateg, vojvoda Živojin Mišić. Prolazio sam pre neki dan ulicom Živojina Mišića, onde kod sajma i negde u zapećku tamo od nekog prolaza ne vidi se njegov spomenik, odnosno bista. Srbija ne sme da zaboravlja svoje velikane. Ne sme tako lako da stavi u kraj njihova velika dela. Nadam se da će i Beograd, da će i Srbija na dostojan način se odužiti tom velikanu, koji je poznat i van granica Srbije. Njegova taktika, njegova vojnička doktrina se izučava na mnogim akademijama širom sveta.

Zašto sam njega spomenuo? On ima jednu izreku koja kaže: „Nema tog rata koga srpski seljak ne može da dobije“, ali odmah nastavlja i kaže: „Ali, nema ni tog mira, kog srpski političari ne mogu da izgube“.

Sada ću da se nadovežem na priču koju je malopre imao kolega Marijan Rističević. On je govorio o 5. septembru, a ja ću pomeriti kalendar jedno mesec dana unapred i setiću se jednog 5. oktobra. Kako taj 5. oktobar i kako i Živojin Mišić mogu da imaju veze za bukom i zaštitom građana od buke? Evo, sada ću vam to sve objasniti.

Petog oktobra se desilo nešto u Srbiji što ne može da bude na ponos našoj istoriji, ne može da bude na ponos našim ljudima. Posle jedne velike, ogromne, preglasne i mnogo moćne buke došlo je do srozavanja i uništavanja Srbije.

Nije buka samo to što će u nekom kafiću da svira muzika, nije buka to što će petoro, desetoro veseljaka da galame, da pevaju i ne znam ni ja šta. To je sitnica, to je ništa. To ćemo lako da rešimo. Oni kojima se ne sviđa muzika iz kafića mogu da stave vatu u uši i da prespavaju tu noć. Oni kojima se ne sviđa pesma koju diskdžokeji, kao što je bio kolega Marijan Rističević, promovišu i puštaju, mogu da promene stanicu i da se ratosiljaju te buke. Ali, kako odoleti ovakvim bukama, ovakvim nesrećama?

Šta je nama donela ta buka 5. oktobra? Prvo i što je najvažnije, po meni, uništeno je obrazovanje, uništen je obrazovni sistem. Mi smo se kao ona žaba koja je videla konja da se potkiva pa i ona podigla nogu veoma brzo, ne mudro, latili Bolonje, Bolonjskog procesa kog smo uveli u naš obrazovani sistem i nažalost uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, uništili smo naraštaje mladih ljudi, uništili smo decenije našeg razvoja i to će biti veoma teško ispraviti.

Šta je druga stvar gde smo imali katastrofalnu grešku? Oni koji su dugovali svojim mentorima dolazak na vlast u Srbiji posle tog 5. oktobra, po njihovom nalogu uništili su vojsku. Uništeno je naoružanje, raspuštena vojska. Koja je to, ljudi, zemlja od kako pamtimo istoriju i od kako pamtimo od nastanka ljudskog roda, koja je to zemlja koja nije imala vojsku? Ko je država koju niko ne štiti? Mi smo se lakomo prihvatili njihovih načela i njihovi naređenja i uništili vojsku. To je nešto što takođe ne može da se ispravi decenijama.

Onda, takođe po njihovom nalogu, uništili smo bankarski sistem. Šta je bankarski sistem? To je krvotok jedne zemlje. Mi smo svesno uništili finansijski sistem i doveli zemlju u vazalni odnos u odnosu na strane banke koje su zauzele ovo tržište.

Uništili smo nešto što je bilo jedinstveno u svetu i što je bilo, po meni i po mnogima, najvrednije i najznačajnije i najmudrije, a to je služba društvenog knjigovodstva.

I da hoćemo sada da obnovimo i bankarski sistem i službu društvenog knjigovodstva neće nam dozvoliti ni MMF ni Svetska banka ni svi ti drugi što nas kobajagi mnogo vole, cene i poštuju. Ne. Njima je u interesu da ta buka traje, da ta buka uništava i dalje sve ono što je bilo dobro i što je moglo da bude mnogo bolje u Srbiji.

Onda su nas naterali, ta njihova buka, ta njihova oholost, naterala nas je na jedan ponižavajući čin, a to je bilo izručenje predsednika Srbije Haškom sudu.

Predsednik Srbije, ma ko on bio, uopšte me ne interesuje koja je stranka, da li je socijalistička, da li su naprednjaci, da li demokrate, ovi, oni, predsednik Srbije je institucija i svako od nas mora i treba da ga poštuje. Ako naš predsednik nije bio dobar, ako je grešio, mogao je i ovde u Srbiji da odgovara za svoja dela, odnosno nedela ako ih je bilo.

Što je još najgore, izručili smo na najbrutalniji način generale, vojskovođe, oficire, ljude iz policije koji su radili ono na šta su se zakleli. Mnogi od vas ovde su bili u vojsci i sećaju se da smo tamo polagali zakletvu i da smo rekli u toj zakletvi, da smo se zakleli i rekli da ćemo služiti svojoj domovini. Nekima je to bila SFRJ, nekima posle SRJ, nekima Srbija, ali svi mi koji smo bili u vojsci zakleli smo se da ćemo služiti svojoj zemlji, da neće moći to pod salve i kojekakve druge zaglušujuće stvari da nas ometu u tom našem poslu.

Svi ti generali, svi ti stratezi, oficiri, policajci koji su bili u Hagu su nedužni jer su radili ono što im je bila zakonska obaveza, ali ta buka koja je došla 5. oktobra napravila je veliko zlo koje neće moći niko i nikada da ispravi.

Sad, da li je Srbija, koleginica malopre je govorila o tome, pa je rekla kako ona živi u jednom pitomom kraju, u Bosilegradu, a to je mesto u koje sam često odlazio, tamo sam držao i predavanja, a i ovako sam odlazio, išao sam, poklanjao sam knjige tamo, zbilja je tamo divno i lepo. Zbilja tamo ptice pevaju, zbilja njih uspavljuju cvrčci ili kako to ona reče, ali ljudi, ima premnogo tih mesta u Srbiji gde je divno, gde je predivno, gde nema buke, gde ima svežeg vazduha, šume.

Ja sam bio pre nekoliko dana kod kolege Milije Miletića, obilazili smo Svrljig, ja sam poklanjao tamo knjige i sa njim obilazio Svrljig, upoznao lepote Svrljiga, razgovarali smo sa ljudima i tom prilikom smo bili u Pirkovcu. To je jedno selo u kome se nalazi manastir svetog Arhangela Gavrila. Tu je starešina iguman Varnava i ljudi svima vama predlažem da odete tamo da vidite šta je raj na zemlji. Nema ni malo buke, nema nikakvih problema. I tamo ima ptica koje pevaju i tamo imate jednu lepu crkvu, odnosno manastir. Imate izuzetno fino osoblje u tom manastiru i sestre i monahe i da vidite jedan od bezbroj prelepih, divnih krajeva u Srbiji.

Mi to moramo da sačuvamo. Kolege iz ministarstva su pripremile ovaj projekat, odnosno zakon. Mi ćemo usvojiti zakon, to nije sporno, ali je sporno to što sve ovo što mi ovde u Skupštini usvojimo, veoma teško se prilagođava stvarnom životu, veoma teško dolazi do ušiju onih koji to trebaju da čuju i da sprovedu.

Srbija mora da sačuva sva svoja dobra, svu svoju lepotu, mora da sačuva ono što joj je Bog dao, a Bog nam je dao zbilja, izuzetnu, lepu i finu prirodu.

Zelena poslanička grupa je petak i subotu provela na području Prijepolja, Priboja i Nove Varoši. Za one koji nisu bili tamo još jedan savet, nemojte da zaboravite da postoje tako lepa mesta, obiđite ih.

Verujem da će ovo biti samo jedan od zakona koji će nam omogućiti da Srbija bude mnogo lepša, mnogo prijatnija za život i da bude mesto u kome će svako od nas poželeti da živi.

U okviru svih tih projekata, ja sam sebe ugradio u jedan projekat gde poklanjam knjige i sada sam u Prijepolju, u Sjenici, u Priboju poklonio bibliotekama knjige.

Koleginici Ireni sam imao čast da poklonim knjigu, tako da danas neću njoj da poklonim knjigu, ali imam jednu lepu knjigu koja se zove „Moja politička ispovest“ i jedan od naših kolega kada god sam ja izlazio da poklonim knjigu ministrima stalno me pitao kada će on da dobije knjigu i ovog puta ću njemu pokloniti knjigu.

Ovi koji su zlonamerni neka kažu da se ja šlihtam njemu, da tražim neku bolju poziciju, a mislim da od ove ne mogu bolju ni da imam. Ovu knjigu Nikole Pašića poklanjam Martinoviću, da ga podsetim na njegove radikalske dane, da ga podsetim na Nikolu Pašića, najvećeg radikala, premda ovi mangupi današnji radikali kažu kada pitaju - ko je bio Nikola Pašić, kažu – to je jedan od prvih Šešeljevaca.

Martine, nadam se da će ti ova knjiga pomoći dosta i neka si živ i zdrav. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, velika mi je čast što mogu da učestvujem u ovoj raspravi i da podržim zakon vezan za manastir Hilandar. Posle prihvatanja Zakona o očuvanju ćirilice i pisma i jezika našeg, ovo je jedan veoma značajan zakon.

Normalno je bilo već ranije u prošlosti da imamo sličan zakon kojim bi čuvali i Hilandar i sva naša druga kulturna dobra, ali bolje ikad nego nikad. Na kraju krajeva, jednom mora i da se počne i sa tim, da se vodi računa i o pismu i o jeziku i o kulturnim dobrima koje imamo širom sveta, a i širom naše zemlje.

Posle svega onoga što je juče ovlašćeni predstavnik naš, Bata Jugović, rekao o ovoj temi, ja zbilja ne bih mogao ništa posebno i novo da kažem, a da se ne bih ponavljao.

Zato još jednom, biće mi drago da se ovaj zakon usvoji i da Srbija kao prava zemlja nastavi ovim putem. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, danas je ćirilica mirna, tiha, onakva u suštini jeste, tanana, nežna kao cvet, kao kolo razigrana, kao pesma raspevana, setna kao muzika, kao srna umiljata, ali iznad svega uporna otškrinula vrata svoje bolje i lepše budućnosti, budućnosti u kojoj će ona snivati i uživati u srcu i u glavi svakog Srbina ma gde bio, u kojoj će ona uživati u Srbiji i širom sveta gde god ima Srba i srpskoga roda.

Idu mi na nerve oni koji vole često da kažu – Srbija je mala, Srbi su mali narod, šta se oni bore za tu ćirilicu i za svoje pismo i za jezik, a ne mogu da razumem te ale i budale, ako tako mogu da kažem, koje ne shvataju da Srbija nije ni mala, da srpski narod nije mali. Kako mogu da budu mali država i njeni stanovnici koji su svetu podarili i Miloša i Lazara i Svetog Savu i Karađorđa i Miloša i vojvodu Živojina Mišića, vojvodu Stepu, koji su Srbiji podarili Milevu Marić, Nikolu Teslu, Pupina, koji i danas imaju velikane u svojim redovima kao što je Novak Đoković? Kako takva zemlja i takvi ljudi mogu da budu mali? To je samo zloba i pakost onih koji su ljubomorni na nas.

Kada se vratim sad unazad i setim se ono što je govorio kolega Bakarec koji je nabrojao premnogo reči naših koje danas svojataju Hrtvati kao njihove, šta da kažem? Jednostavno, to nije ništa novo, to nije ništa nepoznato. Hrvati su poznati kao lopovi. Oni kradu sve što je tuđe. Kradu jezik, kradu Teslu i svojataju ga, kradu vojvodu Đujića i svojataju ga. Zašto to rade? Zato što nemaju ništa svoje. Nemaju ništa njihovo što je dobro.

Srbija mora da shvati da ima mnogo toga što vredi, što je njeno autentično i mora to da čuva i da sačuva. Jezik i pismo to su dve svetinje i mi to moramo da čuvamo. Nećemo stati sada samo na ćirilici na ovom Zakonu o ćirilici. Prvo, poštovane koleginice i kolege, ministri i svi koji dolazite ovde, morate da naučite i da shvatite da je ovo Skupština, nije ovo parlament. Pustite te strane reči – parlament. Šta će mi parlament? Imaju ti koji imaju parlamente, neka se diče oni sa njima. Mi koristimo naše reči i ponosimo se sa našim jezikom i sa našim rečima.

Imamo lepu reč koja kaže – rečnik, nije vokabular, ali nekako nam je to prijemčivo. Mi smo Srbi takvi, što je tuđe to je nekako bolje i više poštujemo sve ono što je tuđe nego naše. Tako je bilo i sa ćirilicom, tako je bilo i sa našim jezikom, ali se nadam da dolaze bolja vremena i da će se to okrenuti u pravom smeru, da će biti onako kako treba i kako priliči.

Nešto što je posebno lepo i fino, ove školske godine školska godina je u školama počela sa Himnom „Bože pravde“. Svaka zemlja, svaki narod mora da čuva svoja znamenja, himnu, zastavu, grb. Jedino smo mi nekako bili zaboravili na to.

Išao sam u Makedoniju i kako krenem od Skoplja gore, prema Ohridu i Bitolju, tamo smo imali neka savetovanja, skoro na svakoj albanskoj kući stoji ona njihova zastava, njihov grb. Kad ste to videli kod nas? Ne, mi smo i sada došli u situaciju da mnogi osporavaju to što je izvedena himna na početku školske godine. E, ti dušebrižnici kojima se to ne sviđa, kojima to nije u redu, pa bez obzira da li su neke nevladine organizacije, da li su neke televizije ili pojedinci, ljudi ako vam se to ne sviđa, put vam je širok, izvolite idite tamo gde će vam biti lepše. Pa, koja zemlja na svetu ne poštuje svoju himnu, ne poštuje svoj grb i zastavu? Nema je. Jedino bi hteli od nas da mi to ne poštujemo. Neće moći tako da bude dolaze nova vremena, mnogo toga je krenulo da se radi, mnogo toga će se uraditi i ubeđen sam da će i kod nas sve doći na svoje mesto. Nemamo mi ništa protiv ni tuđih pisama, ni tuđeg jezika, hvala Bogu imamo širinu i to dozvoljavamo da se u svakom trenutku konzumira.

E sad, šta ima, ovde što mi se recimo dopalo. Kolega Glišić je dao jedan fin predlog, o kome zbilja treba razmisliti, sve ove TV stanice koje emituju programe na nacionalnim i regionalnim frekvencijama, zašto ne bi koristile ćirilicu. Pa, to bi bilo izuzetno dobro i za sve bi to bilo korisno.

Mi Srbi i Srbija smo jedna čestita zemlja, čestiti narod, narod koji nikome ništa nije ukrao, koji nikome ništa nije oteo, ne svojata ništa tuđe, sve što smo postigli, sve što smo stvorili, stvorili smo u znoju i u krvi svojih predaka koji su svojim znanjem, svojom mukom stvarali Srbiju i stvorili je onakvom kakva jeste. Danas je ovakva, mi smo je primili od naših predaka, čuvamo je, razvijamo je, da bi je predali potomcima u još boljem i lepšem, ako da Bog i većem stanju. Nikada ne smemo zaboraviti našu majku, majku Srbiju, jer je ona koja brine o svima nama i nikada majka ne umire, ona će biti večita, bila je večita i pre nas, za vreme naših života i posle nas, i mi to moramo da imamo na umu. Gde god bili, šta god radili Srbija mora da nam bude na prvom mestu. Niko od nas nije ni veći, ni značajniji od Srbije, Srbija mora da bude iznad svih.

Kad sam bio u Kini, nešto što mi je mnogo prijalo i što je mnogo lepo kod njih, oni svi kažu - na prvom mestu je Kina, pa posle sve ono ostalo, a kod nas nažalost ima onih koji bi prodali Srbiju za 100 evra, pa čak bi pristali i u dinarima da dobiju tu nadoknadu.

Ja sam već jedanput rekao u ovoj Skupštini, a trudiću se da ne preteram sa vremenom, jer ima još kolega koji trebaju da govore, ja sam već jednom govorio ovde o kulturi i rekao sam da je kultura ogledalo svake zemlje, svakog naroda. Nažalost, gospođa ministar je tada bila izašla iz sale i meni je bilo jako žao, zato to sad ponavljam i kultura, odnosno to ogledalo mora da se čisti, da se glanca, da se udešava, da sija na sve strane, da svi oni koji su i dobronamerni i koji nisu dobronamerni mogu u tom ogledalu da vide Srbiju danas, mogu u tom ogledalu da gledaju i Novaka Đokovića i Teslu i Pupina, Kneza Miloša, sve naše pretke i sve naše današnje znamenite ličnosti.

Jedna od stvari koja će sačuvati tu našu kulturu su i biblioteke i ja sam tad rekao, nažalost kažem nije bila tu moja koleginica sa kojom sam svojevremeno delio i kabinet ovde u Skupštini, jedna od tih bitnih institucija hramova su i biblioteke.

Nažalost, onaj ko želi da vam uništi kulturu, on se trudi da uništi ta pisana dokumenta i da uništi ta skladišta vaše kulture. Tako su Nemci 6. aprila 1941. godine bombardovali našu biblioteku i nažalost mnogo toga uništili. Sada se vodi jedna kampanja, akcija da se ta biblioteka obnovi. Ja sam apelovao na gospođu ministar da ona pripomogne kako bi se obnovila ta biblioteka, kako bi se ponovo vratila u stanje kakva je bila i onda. Koliko sam čuo i koliko sam upoznat, na tome se već radi i to mi je posebno drago. Zato ono što nisam Majo mogao da uradim prošli put, ja ću sada da uradim.

Majo, poklanjam ti ovu knjigu „Biblioteka grada Beograda“ i verujem da će ti puno koristiti u tvom radu.

Poštovane koleginice i kolege, inspirisan govorom kolege Rističevića i njegovom brigom za sve voćare, poljoprivrednike i ljude koji se trude da obrade zemlju da stvore dobra od kojih svi mi lepo i fino živimo, moram da kažem, nisam poslušao njegov savet, nisam ove godine išao na more, bio sam ovde po Srbiji, radio ono što obično radim, delio i poklanjao te knjige. A, pohvalu moju svim proizvođačima voća dajem iz razloga što sam ja ovo leto proveo u berbi višanja i žena me uhvatila da pravimo neki sok. Imamo puno dece i unučića, pa da pravimo sok od višnje.

Iskreno rečeno, po meni, ovo leto je posvećeno svim višnjama, najslađem i nečemu najlepšem što je Bog podario ovom svetu, ovom narodu. Zato pozdravljam sve višnje ovog sveta i želim im da ih čuva Bog, jer su one Božiji dar.

Druga stvar koju hoću da kažem je to kad je kolega Rističević spominjao more, meni odmah nekako padne na pamet Crna Gora, padne mi na pamet Grčka, a rekao sam, nisam išao ni u Crnu Goru, ni u Grčku, ali kad god se setim Grčke, to me asocira na jednog velikog čoveka, na jednu ljudinu, na jednu dušu od čoveka, na jednog prijatelja srpskog naroda, koji je, nažalost, pre desetak dana se upokojio. To me asocira na Mikisa Teodorakisa, čoveka koji je imao hrabrosti, koji je u vreme kad su nas ovi zlotvori bombardovali, kad su nas uništavali njihovim bombama i osiromašenim uranijumom, podigao glas u zaštitu srpskom rodu, napravio jedan veličanstveni miting u Atini i poslao poruku svima nama koji smo bili ovde, rečima – večeras pevamo za Beograd.

Zato mislim da svi građani Beograda, svi građani Srbije, svi Srbi, ma gde bili na ovom svetu, trebaju s ponosom da pogledaju u nebo, da se pomole za tog velikog čoveka i da se ponadaju da je on napustio ovozemaljsko carstvo, da se preselio na nebo, da je on sada stanovnik nebeske Srbije.

Što se tiče amandmana, ako ga je već prihvatila Vlada, mislim da je suvišno da kažem da i ja prihvatam to, jer, sasvim normalno, amandmani koje prihvati Vlada se bez diskusije upisuju u zakon i oni će, na radost i sreću svih potrošača, u budućnosti štititi njihova prava. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, lepo su prethodnici zaključili da su ovi amandmani dobro došli, da je zakon dosta korektan i na kraju krajeva svi zakoni se prave, ili bi trebalo da se bave, na način da građanima omoguće lakši i bolji život i ja verujem da je tendencija i ovog zakona i svih drugih zakona, išla u tom pravcu, ali moramo da priznamo da na realizaciju tog zakona, utiče još nešto, a to je moral i s druge strane tržište. Malopre je i kolega spomenuo uticaj tržišta i evo kako utiču.

Kolega Arsić je govorio o nemoralu jedne agencije turističke. Ja sam u načelnoj raspravi isto govorio o jednom špekulativnom poslovanju banaka, o lopovluku njihovom, o kriminalu, govorio sam o stambenoj nekoj zadruzi „Šumatovačka“ i posle toga mi se javilo dosta građana koji su mi bili zahvalni što sam to spomenuo i te njihove marifetluke, hoštapleraj, pa između ostalih jedan od građana mi kaže spomenite i toplane Beograda.

Šta rade toplane Beograd? One imaju dve vrste korisnika. Jedni korisnici su valjda ovi koji plaćaju to grejanje tokom cele godine, a drugi plaćaju po nekom savremenom modelu, po nečemu što je dobro, kvalitetno, u interesu građana, kako oni to kažu, plaćaju na osnovu toga koliko potroše toplotne energije i zbilja to je pom meni korektno, dobro, fino tako da jedan deo godine plaćaju, jedan ne plaćaju.

Ali, šta se tu dešava. Uvek postoje oni koji su nemoralni, koji se ne vode etičkim principima i pronađu neki modus kako će da oderu kožu tim potrošačima, građanima, kupcima isto kao što to rade banke, kao što je radila ta zadruga koju sam spomenuo.

Evo, šta rade toplane. Kažu, ispostave račun za grejanje, ljudi to plate, e onda im stiže račun od neke druge izmišljene firme koju su najverovatnije ovi iz toplana izmislili i ta firma im naplaćuje očitavanje utroška energije. To je isto ili slično kao što ove koje sam spomenuo, tu zadrugu, ne znam ko još MTS, itd, vam naplaćuju ispostavljanje fakture.

Tako su se i oni snašli i još jedan teret na leđa potrošača stavili. Da li je to obaveza potrošača, ne, već je to obaveza elektrana, toplana da očitaju koliko potrošite, i da vam to naplate. Ali to nije mala cifra, mislim da plaćaju negde oko 1000 i nešto dinara mesečno, i tome mora da se stane na put. Tome i ovaj zakon sa dobrom namerom radi i pokušava da uradi, ali nije dobro samo doneti taj zakon. Treba neko taj zakon da prati, da prati šta se javlja na tržištu, svi smo svedoci i svi vidimo da su banke u poslednjih pola godine, ili godinu dana i više, u mnogome povećali nadoknade za ovo i ono, naplaćuju održavanje računa.

Kakvo održavanje oni imaju na računu ako ja ne trošim ništa? Miruje mi račun, ali oni onda izmišljaju tu njihovu fiksnu nadoknadu koja je 300,400,500 i više dinara mesečno i ja ih pitam, recite mi kakvo je to održavanje i šta ste radili tom računu, da li ste mu štelovali ventile, da li ste menjali ulje, šta ste radili? Ne rade ništa, ali vas klepaju kako oni hoće, sad su mangupski isto uveli to, imate uslugu koja se zove, prodaja na rate, bez kamate i normalno, vi odete u prodavnicu, kupite neki proizvod, date karticu i to bude na 3,4,5, 10, 12, nije ni važno koliko rata.

E sada je njima palo na pamet, ne mogu da vam uzimaju kamatu, jer je bezkamatno, ali zato kažu, za svaku ratu, nadoknada 50 dinara, 100 dinara. I što je još najgore, nemaju ni malo karaktera, da su barem rekli od 1. septembra, ili od bilo kog oktobra, roka, to će da krene. Ne, oni vam sad to naplaćuju i na ugovore koje ste vi zaključili i pre tri meseca, pre pet meseci, pre dva, nije ni važno.

To mora da se pronađe neko ko će da vodi o tome računa, a tome se stalno piše u novinama. O tome su stalni prigovori građana, odnosno korisnika, međutim, ne znam ko treba to da radi, ali evo neka čuje apele građana koje ja sad uspostavljam ovde vama, pa neka to urade, onako kako treba i da se tim građanima skine taj deo tereta, jer svi pričamo kako se trude i građani da rade, i mi se trudimo da radimo u interesu građana, ali i u interesu Srbiju, ali neki to zloupotrebljavaju, i na taj način sebi stiču veliku materijalnu dobit.

Evo, pogledajte, ta kupovina na rate, najmanje, ja kažem najmanje, a ima i sigurno i više, milion rata, ima milion korisnika, i zamislite kada svaka banka naplati po 50 dinara, to je 50 miliona i to nije malo, jer to je hoštapleraj, to je lopovluk, to je ovo što je rekao i kolega Arsić, nelegalno poslovanje. Sa druge strane, kako utiče to tržište? Veoma dobro, reče i kolega Vuk, i Komlenski je govorio o tome, veoma dobar primer, čak je Komlenski primer poslanika koji je diskutovao, zbilja o amandmanu i po amandmanu, i cela diskusija je bila u skladu sa Poslovnikom.

Evo recimo taj primer, sve usluge koje nam budu radili ti majstori, izvršioci i preko 5000 dinara, moraće da se napravi taj ugovor, predračun, itd. Šta ćemo da radimo kada je tržište protiv nas? Prost i jednostavan primer, a ja pretpostavljam da je svako od nas došao u situaciju da treba uslugu nekog majstora, da li je električar, vodoinstalater, da li su zidari, ovaj ili onaj, i ko će u ovim vremenima, kada je nestašica tog radničkog profila, tog majstorskog?

Da li ste pokušali ovog leta, da li ste pokušali pre tri, četiri meseca da angažujete nekoga da vam radi struju, da angažujete nekog zidara, molera, keramičara? Svi oni koji su to pokušali mislim da nisu uspeli u tome, jer je nedostatak te radne snage.

Usput, sa stvaranjem ovih zakona moramo da vodimo računa i obrazovanju i da stvaramo te kadrove koji nam nedostaju. Doći ćemo u situaciju da nećemo moći da nađemo majstora na ovim prostorima. Džabe nam onda svi zakoni koje smo mi doneli, koji kažu - ovoliko će biti ograničeno, ne znam, preko toga mora da se pravi ugovor. Pa, ko će meni da kaže… neće niko ni da mi kaže, ali ko će da spreči svakog tih korisnika da juri tog majstora i da mu plati i više i ne znam ni ja koliko samo da završi posao?

Ako se sećate i ako pratite, dnevnice tih majstora su bile 20, 30 evra. Sada ćete teško naći majstore ispod 50 evra. To je ono o čemu moramo da vodimo računa. Dakle, ne samo da donosimo i predlažemo dobre i kvalitetne zakone, nego da vodimo računa i o tome da li će moći u praksi oni da se realizuju.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, što je širi krug znanja, širi je i krug neznanja, što je više želja i prohteva zadovoljnih, više je želja i prohteva onih nezadovoljnih. Kako se boriti u ovom svetu sa svim tim problemima, jednostavno - znanjem i učenjem. Pametan čovek uči u svakom trenutku na svakom mestu i od svakoga. Pametan čovek je svestan koliko toga ne zna, samo budala misli da sve zna.

Mi smo ovde voljom građana, a zadatak nam je da donosimo zakone i da radimo sve ono što je u interesu građana Srbije i Republike Srbije, na kraju krajeva, tako smo položili zakletvu.

Vezano za ovaj današnji zakon, imam nekoliko opaski, koje ću sada reći, a odnose se jednim delom na moju profesionalnu karijeru gde sam najveći deo proveo u obrazovanju, kao redovni profesor univerziteta. Predavao sam predmete iz oblasti menadžmenta i marketinga i bojim se da, barem što se tiče marketinga, sam ostao dužan prema svojim studentima, odnosno da sam ih pogrešno učio. Poštujući teoriju, govorio sam da je kupac, odnosno potrošač u centru pažnje, da je sve podređeno potrošačima, odnosno kupcima, ali život, stvarnost nam govori da nije tako.

Pogledajte kakvim se sve marifetlucima služe oni koji bi trebali da poštuju i čuvaju tog kupca jer od njega žive. Evo, recimo, banke, banke se trude da nam oderu kožu, da nas ojade gde mogu i kad mogu i kad ne mogu. Pogledajte najnovija dešavanja, Inteza banka i sve ove druge su uvele sada neke nove namete, neki novi danak. Recimo, kažu prodaje se roba na rate bez kamate. Vi odete u prodavnicu, kupite bilo šta, nije važno, na pet, 10, 20 rata, koliko daju i kad vam dođe račun da platite, onda te lopovske, banditske banke, moram tako da kažem, stave jednu stavku – 50 dinara za to što je na rate, pa vam svaki mesec uzmu po 50 dinara.

Prvo, mislim da je tu povređeno pravo kupca, potrošača, sa jedne strane, a sa druge strane, oni to rade retroaktivno. Mogu da shvatim da su rekli – od danas svi krediti koji budu na rate naplaćivaćemo. Međutim, ne, oni to, mrtvi ladni, unazad.

Sa druge strane, koliko imate ovih proizvođača, nudioca usluga koji vam naplate 50 ili 100 dinara ili ne znam već koliko zbog toga što vam isporučuju fakturu? Kažu – fakturisanje i slanje te fakture 50 dinara. Gde to ima? Ko od nas koji se bavimo nekim poslom naplaćuje svom kupcu, komitentu to što piše fakturu i što im je šalje? To je oduvek, ljudi, bilo besplatno. To je u interesu proizvođača, da što pre pošalje fakturu da bi je naplatio.

Sa druge strane, imamo i neke druge, ne samo ove koje sam napomenuo, koji pokušavaju na volšebne načine da dođu do što više novca i para od kupaca. Šta meni tu smeta? Mi kao država, Vlada, Narodna banka moramo da stanemo na rep takvim mangupima i da kažemo – stanite, to više ne može. Lepo je govorio kolega Rističević za ove televizije. Plaćamo, dajemo im pare, razvijamo njihov program, a oni nam ukinu te utakmice, te nam ukinu prenos Đokovića itd. To ne može tako da bude. Moramo da učinimo da bude dostupno svakom građaninu, jer on to pošteno plaća. Na kraju krajeva, svi plaćamo preko strujomera pretplatu za televiziju.

Nije situacija baš toliko slatka, lepa i prijatna posle ove korone, jer je evidentno da će doći do krize. Nažalost, bojim se da će ta kriza biti veoma velika i vidi se kako svakog dana poskupljuju svi ovi proizvodi. Moramo da vodimo računa i da ne dozvolimo tim mangupima da pljačkaju narod.

Skoro sam imao jednu reklamaciju, pa sam zvao - Stambena zadruga Šumatovačka ili tako nešto se zove i kažem – poslali ste mi račun na kome se onaj kod ne može očitati, pa bih platio elektronski. Meni kaže ovaj sa kim sam razgovarao… Pitam – da li je iz te firme? Ne, on je neki penzioner, on tu radi za njih i tad sam napomenuo da ne mogu da mi naplaćuju 30 ili 50 dinara zato što mi šalju fakturu. On je mene ubeđivao da treba to da uradim mehanički, ručno, da ne moram da vodim računa o tome što ne može kod da se učita, da platim elektronski. Na kraju, kada sam bio uporan da neću da plaćam to, on je mene lepo oterao u „pm“ ili što kažu deca u „pič mač“. Da li je to lepo, da li je kulturno? Ne znam.

Koliko još imam vremena, da ostavim za kolegu Milimira? Šest minuta. Još ću minut.

To nije u redu. Ja sam njihov kupac. Ja njima plaćam tu uslugu i oni moraju to da ispoštuju i da me drže kao malo vode na dlanu. Nisam ja njega poslušao i nisam otišao tamo gde je mene poslao, ali mnogo građana naiđe na nešto takvo što je zbilja ružno i odvratno.

Na kraju, imam jednu poruku za gospođu ministar. Nije lako voditi ovaj resor koji vi vodite. Ja to razumem. Ne znam vaš prethodni profesionalni životni put, ali kažu moji Crnotravci – kuća se zida od temelja. Ja ću se potruditi da vam pomognem da uđete malo u osnove temeljne izgradnje. Pokloniću vam jednu knjižicu koja se zove „Upravljanje lokalnim razvojem“, da vam to pripomogne, da vam temelji budu jaki, stameni i onda će nadgradnja biti onakva kakva zaslužuje. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, veoma interesantna diskusija. Žao mi je što nije tu ministar Maja Gojković, jer sam i za nju pripremio neka pitanja, pa čak i jednu poklon knjigu, ali, biće vremena u nekim budućim danima da joj uručim.

Svima nama je poznato da je kultura ogledalo svakog naroda, ogledalo svake zemlje, pa i svakog pojedinca. Onaj ko želi dobro svojoj zemlji, ko se trudi da sačuva sva kulturna dobra u zemlji, a pogotovo ako je ministar, mora da se trudi da svakodnevno to ogledalo čisti, doteruje, kako bi svaki građanin Srbije, svaki strani građanin, dobronamerni ili onaj drugi, mogao u sjaju tog ogledala da vidi sve ono sa čime Srbija raspolaže, sve te naše veličine kroz istoriju do današnjeg dana, da u svakom trenutku u nekom delu tog ogledala može da vidi Svetog Savu, Dušana Silnog, Karađorđa, da može da vidi Milevu Marić, Desanku Maksimović ili Teslu, Milankovića ili, ako je u današnjim danima slika u ogledalu, da vidi Novaka Đokovića, da vidi sve ono što Srbija ima i što vredi.

Srbija ima mnogo toga što je dobro, što je svima raspoloživo da mogu da uživaju u tim dobrima koje je stvorila Srbija i koje je preko svojih pojedinaca pružila na uživanje celom svetu.

Ali, ima tu nešto i što ne valja. Uz tu kulturu, uz tu zvezdu vodilju, svetilju, moraju da se naslone i zdravstvo i obrazovanje i ekologija i mnoge druge oblasti života.

Ovih dana, juče ili danas, bila je jedna veoma interesantna vest u novinama. Naš zemljak, Momir Marić, u 68. godini je završio Pravni fakultet u Kragujevcu. A koliko puta ovde u ovoj Skupštini mi smo se trudili da produžimo ili ne produžimo našim studentima pravo da nastave da studiraju? I tom prilikom je bilo puno onih koji su rekli - pa, kad nisu završili do 30. ili 40, kad će završiti? Evo, vidite da može da se završi i u 68. godini i taj čovek je ispunio amanet, obećanje svom ocu koje mu je dao na samrti - da će jednog dana završiti fakultet. Zato nemojmo stajati na put toj deci, odnosno mnogi nisu deca, tim ljudima, dozvolimo im da završe svoje započeto obrazovanje, odnosno svoje studije.

Mi smo napravili veliku grešku kad smo se priklonili toj Bolonji. Ili, da smo bili lukavi, mogli smo u jednom delu i da je prihvatimo, ali da zadržimo i naš stari sistem obrazovanja. Ali, šta je tu je, sad samo možemo da ispravljamo ono gde smo pogrešili.

Kad je reč o kulturi, šta je veoma bitno? Veoma je bitno da se svi zaposleni u kulturi, u obrazovnim ustanovama, potrude da sačuvaju ono što je suština kulture jednog naroda, a to je jezik i pismo. Mi se nekako tog svog jezika i pisma, da blago kažem, stidimo, pa se nekako od te ćirilice sve sklanjamo, kao, znate, kompjuterski programi su na latinici, pa engleski je na latinici, itd. Nemam ništa protiv kompjutera, nemam ništa protiv engleskog, nemačkog i svih drugih jezika, ali moramo svoje da sačuvamo. Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu, a mi se ćirilice tako lako odričemo.

Ja sam imao dosta slučajeva dok sam predavao na fakultetu da mi studenti kažu – jao, pa ne znam sva slova, lakše pišem latinicom. To je naša greška, svih nas koji radimo u kulturi, koji radimo u obrazovanju. Nismo vaspitali tu našu decu od malih nogu da poštuju svoj jezik i svoje pismo.

Evo, koleginica… Ali, izašla je i koleginica. Izašao je i kolega Rajić. Nema veze. Ja ću im poslati neke poruke, jer su govorili i jedno i drugo o knjigama o biblioteci, bibliotekama kao bastionu naše kulture.

Ja sam nekako našao poslednjih godinu i po dana, možda malo više, jednu zanimaciju, ali je zbilja zanimacija. Počeo sam da sakupljam knjige i da te knjige poklanjam širom Srbije. U početku sam poklanjao pojedincima, danas uglavnom školama, bibliotekama, crkvenim objektima, zdravstvenim objektima, tamo gde god sam pomislio da će te knjige naći mesto, pravo mesto gde treba da budu i odazivao sam se pozivima pojedinaca, kolega koji su mi predlagali – evo, imam ovu školu, treba joj pokloniti knjige, imam neku biblioteku itd. Tu sam ostao dužan, jednom kolegi za Vrnjačku banju još nisam odneo knjige, a ovom prilikom kolegi Rajiću poručujem, čuće on to ili će mu neko preneti – ne mogu da im vratim sudove i sudije u Kulu, ali obećavam da ću u dogovoru sa njim doći u Kulu i doneti za tu biblioteku određeni broj knjiga.

Mi smo sada imali u Crnoj Travi jedan sastanak, jedan miting, ili kako da kažem, koji se zove Crnotravska orata, što bi nekako moglo da se kaže na ovom čistom književnom srpskom crnotravska priča, ili tako nešto slično. To je bio skup svih autora proze i poezije i drugih umetnika iz tog kraja. Iskreno rečeno, nisam se nadao da će biti toliko publike. Tom prilikom sam podelio, određen broj knjiga poklonio sam biblioteci, a za te slušaoce sam poneo jedno pedesetak knjiga, mislio sam da će biti dosta. Međutim, bilo ih je dvostruko više, tako da sam im ostao dužan.

Zašto ovo pričam? Koleginica koja je govorila o ovoj našoj deci kako nisu članovi biblioteke, ne koriste usluge biblioteka, evo, mogu da joj kažem, a to može i za ove druge da bude interesantno, u Crnoj Travi postoji biblioteka „Sestre Stojanović“, tako se zove, i oni su uveli godišnju nagradu za najboljeg mladog čitaoca, za decu i za ostale. Ovom prilikom je jedan mališan od osam do 10 godina, ne znam tačno koliko ima, dobio nagradu za najmlađeg čitaoca, a jedna bakica je dobila nagradu za najstarijeg čitaoca. Ona kaže da nema knjige koju nije pročitala u toj biblioteci.

Neko će reći - odakle tebi 10 hiljada knjiga da pokloniš i da poklanjaš širom Srbije, a išli smo i u Petrinju, išli smo i u Banja Luku, istočno Sarajevo, i u Sarajevo. Bilo je knjiga i za te naše ljude i za druge ljude u drugim bibliotekama i krajevima. Imao sam sreću, a ovo je prilika i da spomenem, pored svih ovih muzeja koje pominjala Maja, postoji u Beogradu jedan muzej, a to je Muzej knjige, jedno izuzetno lepo i fino mesto. Bilo bi dobro da svako od vas ode i poseti taj muzej knjige, nalazi se na Voždovcu. Gospodin Lazić je vlasnik, i pretpostavljam i direktor tog objekta. Sa njim sam uspostavio saradnju preko kolege Čotrića, i oni su mi veliki broj knjiga, u hiljadama, dali, poklonili, da bih ja mogao širom Srbije to da poklanjam bibliotekama.

S druge strane, kolege naše ovde, Čotrić mi je sigurno jedno 1000 knjiga poklonio, Žarko Obradović, takođe. Svi oni koji su imali kući višak knjiga, koje im možda nisu trebale, jer su im zauzimale neki deo stana, su mi poklanjali te knjige, i ja zajedno sa tom mojom ekipom to poklanjam širom Srbije. Kolegi Rajiću još jednom poručujem neka se javi za njegovu biblioteku, odnosno biblioteku u Kuli, biće jedan komplet knjiga, izabraćemo i da pomognemo i toj biblioteci.

S druge strane, ljudi koji su vezani za kulturu, naročito ovi koji se bave štampom, su mi nekoliko puta, pošto sa njima isto dosta sarađujem, nekoliko puta su mi rekli kako im je sada poslovna politika veoma teška. Pre ne znam ni ja koliko godina, ovaj reče, da li sedam ili 10 godina, pošto je paušalac, potpuno je bio isti iznos paušala kao sada, ali onda je mogao da zaposli 10 radnika, mogao je da im plaća plate, međutim, kaže, danas je sve poskupelo, nešto i 100% i više nije u toj situaciji.

S te strane bi trebali i mi i Vlada, možda i ministar finansija, privrede, da vide da se tu nešto promeni, kako bi se tim ljudima olakšalo poslovanje, jer to bi bilo dobro i za nas pojedinačno, a i za kulturu našu u celini.

Kolega Marijan Rističević je spominjao ovo dešavanje u Sarajevu, odnosno odluku Incka da sve koji kažu da u Srebrnici nije bio genocid i koji veličaju srpske junake, da će ih zatvarati, ne znam ni ja šta će da rade. Evo, biću skroman, priznaću da sam Srbin, priznaću da sam građanin Srbije, priznaću da sam građanin Republike Srpske. Priznaću da sam Srbin svih zemalja i država gde postoje Srbi i javno na svakom mestu, od ovog trenutka kao i do sada, svugde ću se izjasniti da u Srebrnici nije bio genocid, da Srbi nisu genocidan narod. Reći ću da je Ratko Mladić junak i da je Karadžić junak i da su njihove zasluge velike za ono što je iz tih nemilih sukoba u građanskom ratu ipak uspela da ostvari Republika Srpska, pa neka me hapse, neka me stave i u zatvor i gde god hoće, ali to neće biti moja bruka, to je njihova bruka.

Zašto oni to rade? Zbog toga što hoće da prikriju zločin koji su učinili nad srpskim narodom.

Danas jedan poslanik iz Češke kaže da su znali da će nas bombardovati sa osiromašenim uranijumom, ali da su to prećutali. Sve je više onih koji polako otkrivaju kako je pripreman raspad Jugoslavije, koji polako otkrivaju ko je to smislio i kako je smislio, čak imamo i jedan nalaz jedne ekipe stručnih ljudi koji su nedavno rekli i dokazali da u Srebrenici nije bilo genocida. Niko ne kaže da nije bilo zločina, niko ne kaže da ti zločinci ne trebaju da odgovaraju, ali mi moramo da se uzmemo u pamet, da stavimo prst na čelo i da shvatimo šta se to dešava, šta hoće ti naši neprijatelji.

Oni gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da je nama korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu. Ovo su reči igumana manastira Jovanja, Arhimandrita Mihaila Bikovića. I to je veoma dobro i lepo rečeno.

Zato moramo da se uzmemo u pamet da shvatimo da je na nama da sačuvamo ono što su nam preci ostavili i da to uvećamo ako možemo i da prosledimo naraštajima koji dolaze. Ne smemo dozvoliti da nas prevare nikakvim lažima, nikakvim parama, da budemo protiv svog naroda. Ovo je trenutak kad moramo da budemo jedinstveni i da se zajednički borimo za te strateške ciljeve našeg naroda.

Srbija je dala mnogo značajnih imena. Srbija ima mnogo pesnika, pisaca, predivnih stihova. Ja ću još jedanput pročitati stihove Nade Kukalić, koja kaže – volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja.

Pogledajte kako je to jako, kakva je to veličina. Nije poezija nešto bez veze. To je odraz duše, izraz duše. To je najtananije ljudsko osećanje. Zato, čitajmo knjige, čitajmo i naše i strane autore i učimo, jer knjiga nam je i dala sve ovo što do sada znamo.

Na kraju, citiraću našeg kolegu Čotrića, koji kaže ovako: „Iskustvo iz svih vremena i prostora pokazalo je da ljubav nadvladava mržnju, dobro je jače od zla, istina je moćnija od laži, a život pobeđuje smrt. Zato i opstajemo kao ljudski rod, jer ispunjavamo Božiju reč. Rađajte se i množite se, neka vas bude mnogo na zemlji i napunite je.“ Hvala na pažnji.

Nećemo da se zamerimo zbog titula.

Koliko imam vremena?

(Predsedavajuća: Tri minuta.)

Poštovane koleginice i kolege, ja se poslednjih godinu i po dana bavim jednim poslom koji je veoma vezan za ekologiju. Idem sa jednom mojom ekipom širom Srbije, a i van granica Srbije i poklanjamo knjige pojedincima, bibliotekama, školama, građanima, svima onima koji hoće malo da pročitaju nešto, da osveže ovaj naš prostor i svoje znanje i da svojim znanjem doprinesu razvoju Srbije, a i zaštiti životne okoline.

Nedavno sam bio u selu Gornje Gare, to je opština Crna Trava. Veoma čestiti, mudri ljudi koji odlikuje poštenje, snaga i bistrina. Priđe meni jedan od njih i kaže – dobro, bre, poslaniče, kad će već jedanput da prođe ta demokratija, pa da opet živimo kao sav normalan svet. Šta čovek da mu kaže? Ja počnem da objašnjavam kako je sve to normalno, kako će biti ovako, kako onako, a on mi kaže – nemoj mnogo da gledaš u tuđe dvorište, to važi i za tebe i za sve tvoje kolege, gledajte i sačuvajte Srbiju, ovi koji su dalje od Srbije, koji vas ubeđuju da ćete ući u EU, nekoliko puta do sada su nam u istoriji pravili probleme zato u se i u svoje kljuse.

Ja mislim da samo mudrom, pametnom, staloženom politikom možemo da savladamo sve ove probleme pred kojima se danas nalazi Srbija, a jedan od problema jeste i ovaj o kome pričamo ovih dana – zaštita životne sredine.

Neće Srbija uspeti da reši te globalne probleme, neće ona biti ta koja će da reši otopljenje leda, ni povećanje tih temperatura, ali jednu stvar, gospođo ministar, možete da pokušate da rešite – da se očisti Srbija malo.

Išao sam malopre prekoputa u onu Skupštinu našu. Naišao sam na deset maski bačenih, pikavce i ta čuda, a kada krenete putevima van Beograda ili po Beogradu sa strane bačen otpad, bačeno đubre i toga ima bezbroj. Zato vas molim, vi ste mlada žena, devojka, intelektualac, što ste na višem nivou veća vam je odgovornost. Koliko znam, vi ste i akademik i ja ću da učinim jedan mali gest sada da vam poklonim jednu knjigu koja se zove „Zaštita životne sredine Republike Srbije“, a vi pokušajte u njoj da nađete nešto novo što će vam pomoći u vašem poslu. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, bezbroj puta sam rekao u ovoj sali da se ne razumem u pravo, da mi pravo nikad nije bilo jasno i da ne mogu da shvatim da nešto može i ovako i onako.

Danas kada imamo izbor pojedinih sudija, red bi bio da tim ljudima čestitamo na dostignuću koja će danas ostvariti i ja kao jedan običan mali profesor, kao građanin ove zemlje razmišljam šta je to što je toliko veliki problem u sudstvu, tužilaštvu i uopšte u toj pravnoj struci gde se govori o tim advokatima koji su zli, ne znam ni ja šta da kažem, u jednoj grupi manjoj ili većoj. Nije ni važno.

Kao običan čovek, dao bih svim tim pravnicima, sudijama i ostalima jedan savet besplatan. Mislim da bi njihov posao bio mnogo lepši, bolji, kvalitetniji ako bi sudili po onoj narodnoj – ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi boga jedinoga, ako bi sudili pošteno i po zakonima.

E sada, kakav je problem suditi tako? Ne znam. Oni moraju u svojoj struci to da reše. Oko ovog problema, vezanih za građane, za banke i za sva ta čuda koja nam se događaju, a kada spomenuh građane, onda mi ponovo po ko zna koji put dođe na pamet tekst te zakletve koju mi poslanici polažemo ovde u Skupštini. Danas je kolega to polagao i rekao je pred svima nama da će postupati po najboljem umeću, služiti građanima Srbije, istini i pravdi. Šta je problem onda da i sve drugo u Srbiji bude ispravno i dobro, ako i mi tako radimo? Ne vidim razloga da ne bude tako.

Međutim, ne možemo da budemo iskreni, a da kažemo da su te banke dobre, kvalitetne, da one žele dobro Srbiji i građanima Srbije. Daleko su od toga. Ako bih trebao da ih okarakterišem, rekao bih da su to pljačkaške banke. Oni gledaju na svaki mogući način da građanima, komitentima oderu kožu i onda vam dođu i ispostave vam taj izveštaj, ili ne znam šta i kaže – 300, 500, 800 dinara, nije važno koliko, održavanje računa. Šta oni održavaju? Da li mu šteluju ventile, da li mu menjaju ulje, dihtung, šta rade?

Znači, nađu bilo koji način kako bi vam što više para uzeli. Nemamo službu društvenog knjigovodstva koja je zbilja bila jedna fenomenalna organizacija koja je izuzetno dobro i kvalitetno kontrolisala sve to. Pa smo prepustili taj platni promet bankama, a banke sve rade u interesu da se uništi naša privreda. Nema razvoja, nemamo razvojnu banku, nemamo nekog ko će zbilja te naše preduzetnike, ta naša preduzeća pratiti novčano, finansijski, nego se trude da na sve moguće načine unište ovu Srbiju i našu privredu.

Gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da nam je korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu ovo su reči igumana manastira Jovanja arhimandrita Mihaila Bikovića. Mislim da je potpuno u pravu. Kompletan evropski, zapadni sistem se trudi da na sve moguće načine uspori, uništi našu privredu, razvoj Srbije i bez obzira koliko god se trudimo mi da tu Srbiju stavimo na noge, uvek se nađu oponenti. Šta je najžalosnije? Najžalosnije je što na toj strani se pojave i neki naši, da ne kažem neki izraz bez veze, građani Srbije, neki koji se prave da su intelektualci, a misle da su intelektualci samo zato što su homoseksualci. Ne, nisu u pravu. Intelektualac je prvo onaj koji voli i poštuje svoju zemlju. Da je sreće da svi budemo jedinstveni, da svi budemo na jednoj frontu u odbrani Srbije. Mi se svađamo i raspravljamo i samo činimo štetu Srbiji. Dokle će to da ide, ne znam, ali pozivam sve da budu dobronamerni, da se potrude da toj Srbiji, našoj otadžbini, našoj zemlji pomognu da bude ono što jeste, jedna čestita, poštena, prosperitetna zemlja. Mi smo narod koji ništa nije dobio na poklon, mi smo sve što smo ostvarili, ostvarili u krvi i znoju svojih predaka i tako moramo da se ponašamo i da postupamo i dalje.

Ne smemo da dozvolimo da nama drugi kroje sudbinu i da ta sudbina bude loša po nas i po naš narod.

Nadam se da će od danas, pa u buduće i sudovi i tužilaštva i mi ovde u Skupštini, da će sve institucije raditi onako kako sam rekao na početku, u najboljem interesu i umeću i u interes i korist građana Srbije.

Da ne gledamo, ružno je kada neko kaže, ja imam puno prijatelja koji su pravnici, koji su sudije, koji su advokati, profesori, lekari, ružno je kada čujete za nekog da je lopov, da je korumpiran, da je ovakav i onakav, a mi smo svi istog drveta plod, svi smo mi deca Srbije. Dajte da se urazumimo i da jedanput zbilja Srbija bude normalna, čestita i poštena zemlja kakva u suštini jeste.

Izvinite ako sam bio opširan i dosadan. Hvala na pažnji.

Poštovane koleginice i kolege, šta sada reći posle svega onoga što je rekao kolega Milija, ali kada sam se već javio, hajde da kažem nešto.

Ovih dana sam razgovarao sa mnogim kolegama i sa ljudima koji su pratili ove zakone i jedna od glavnih primedbi, vezano za ovo sa studentima je bila ta zašto dozvoljavamo da studenti koji budu u određenim organima, imaju pravo na to da stave u status mirovanja svoje studiranje, kažu, a to je istina, sećam se i ja, toga, u neka prošla vremena uglavnom u tim organima su bili studenti koji su bili najbolji u svojoj generaciji, studenti koji su imali veliki prosek. Na ovaj način, možda im činimo medveđu uslugu, umesto da ih stimulišemo, da kao najbolji studenti budu predstavnici u raznim organima, mi im dozvoljavamo da polako zapostave svoje studiranje, a da se na neki način više uključuju u politiku, nego u nauku, odnosno u obrazovanje. To je jedna stvar.

Druga stvar, gospodine ministre, nekako mi je baš posebno drago sa vama da diskutujem, premda ne sluša ministar, baš ga briga. Moj predlog vam je bio prošli put da razmislite malo o maturi i videlo se da sam u pravu, jer opet ima nekih problema u periodu u kome je bilo matura, možda je problem u obaveštavanju studenata, ali mislim da bi bilo dobro, da u budućnosti za vreme vašeg mandata, ili nekog drugog ministra, se dođe do nekog rešenja gde bi se ukinula ta matura, iz najjednostavnijeg razloga, terajmo decu da uče non stop, da imaju određen stepen znanja, a ne da ih mučimo da na kraju svog školovanja ponovo polažu jedan, dva, tri, četiri ili više ispita, i da stvaramo probleme i državi i roditeljima i toj deci. Ja se slažem sa kolegom Markovićem koji je rekao da će nas u narednom periodu očekivati dosta napada, dosta problema i biće tih problema i vezano za Ministarstvo u kome ste vi.

Ja sam prošli put ukazao na neke od tih problema, pa hoću i sada da vas zamolim, ovaj će zakon proći, normalno, to je već završeno, ali pogledajte u skorijoj budućnosti šta može da se uradi da sačuvamo i očuvamo naše pismo, ćirilicu, pismo koje je najsavršenije na svetu, pokušavali su neki stručnjaci da naprave nešto slično, ali nisu uspeli.

A mi smo čudan narod, mi svoje ne poštujemo, sve ono što dolazi sa zapada, uglavnom nam je to mnogo drago i fino, i pokušavamo da se njima dodvorimo. Čuvajmo pismo naše, čuvajmo naš jezik, jer to je ogledalo srpskog roda. Nadam se da će uskoro pred poslanicima u Skupštini biti zakon o ćiriličnom pismu i biće mi drago da to bude što pre. Hvala lepo.

Imamo jednu interesantnu diskusiju, koja se uglavnom svodi na odobravanje svega onoga što je predloženo u zakonu, tako da bih ja dao samo par napomena.

Slažem se da nema razlike, odnosno da ne treba da bude razlike između privatnih i državnih fakulteta. To je nešto sasvim normalno, svaki fakultet koji ispunjava zakonske uslove dobija akreditaciju, potpuno ravnopravno može da učestvuje na tržištu i tako treba da bude.

Sada, šta treba da pomogne studentima da se opredele da li će na privatni ili državni fakultet? Kvalitet nastave i ono što će dobiti tokom svog studiranja, a svaki od tih fakulteta mora da omogući studentima svo moguće dostupno obrazovanje.

Mislim da je krajnji trenutak da svi ti fakulteti zaborave na onaj finansijski deo, nego da stave akcenat na kvalitet znanja koje će poneti studenti sa tog fakulteta.

Sad, još jedan deo je tu dosta interesantan vezan za omogućavanje Romima i hendikepiranim osobama da se upisuju na budžet po nekim kvotama itd. Morate da budete svesni toga da mi imamo jedan veliki problem koji ne znam kako ćemo rešiti. Svakog dana imamo sve više akademija, visokih strukovnih škola, fakulteta, a imamo sve manje rođene dece, odnosno sve manje kandidata za studije. To je nešto na čemu moramo mi kao država da insistiramo da popravimo.

Imali smo mi sada u toku ove sednice još jedan zakon koji se bavi mogućnosti povećanja stanovništva, odnosno stimulisanjem rađanja dece. Dok ne rešimo taj problem nećemo uspeti da napravimo ni dobro obrazovanje. Ali, uz obrazovanje, milion puta smo govorili ovde, ide i vaspitanje. Od malih nogu moramo naraštaje, tu našu decu da vaspitavamo, da učimo, da svojim primerom njima pokažemo da smo mi kao poslanici, kao profesori, nastavnici, roditelji vaspitani i da oni mogu da se ugledaju na nas.

Mi smo uglavnom nacija koja se teško slaže. Zato u grbu imamo četiri ona slova „s“, pa kažu - jedno drugom okrenulo leđa. Ali, da li se nešto dešava na tom polju? Dešava se i ja ću vam reći jedan pozitivan primer od pre neki dan. U nedelju je u Busijama bila proslava naših sugrađana Krajišnika, koji su imali jednu kosidbu i neki kulturno-umetnički program. Ti Krajišnici imaju nekoliko tih svojih udruženja. Ja sam stalno njima govorio i ubeđivao ih da se ujedine, neka bude jedno udruženje da svi budete zajedno, a ne jedni na jednu stranu, drugi na drugu stranu. Tog dana sam bio oduševljen, jer je ovoj manifestaciji prisustvovao i naš kolega Linta koji je predsednik jednog drugog udruženja. Najzad da bude neka sloga, da se makar u nečemu mi složimo.

Nadam se da će Srbija ubuduće ići takvim putem gde ćemo svi biti jedinstveni i gde će nam ciljevi biti zajednički. Svi su se redom skupili protiv nas i pokušavaju na sve moguće načine da nam polome noge. Ne smemo to da dozvolimo, samo jedinstveni možemo da ih pobedimo.

Što se tiče starih studenata ne mogu, a da ne kažem nešto vezano i za stare studente. Ja sam to rekao kada je bila rasprava u načelu i ostajem pri tome i sada kažem ministru i svim budućim ministrima i svim poslanicima koji će ponovo za godinu dana produžavati tim našim dragim studentima još godinu dana, još godinu. Ljudi, nemojte da se igramo i da pravimo papazjaniju od toga.

Mi smo ozbiljni ljudi, mi predstavljamo sedam miliona građana Srbije. Dajte jedanput neka se nađe neko ko će da lupi rukom od sto i da kaže – mogu da studiraju dokle god hoće i onda nećemo imati taj problem svake druge ili svake godine da im produžavamo. Pedeset posto njih nikada neće završiti, ali ovako dovodimo i njih i sebe u jednu muku gde kako dođe juni mesec počinje njihovo kukanje, moljakanje itd. Mi se ovde natežemo, neki su za to da im se produži, neki su da im se ne produži.

Po mom mišljenju, oni imaju pravo da studiraju do kraja života i to im treba omogućiti. Nije krivica ni ovog ministarstva, ni prethodnog, ni naša, ni prethodnog saziva što smo uleteli u tu bolonju nepripremljeni i što smo mnogo toga sebi natovarili na vrat.

Moramo da napravimo takav obrazovni sistem gde ćemo stvarati vrhunske inženjere, pravnike, biologe, lekare onako kako uspevamo u pojedinim oblastima sporta da napravimo vrhunske sportiste, pa se ponosimo sa Đokovićem, pa se ponosima sa ovim devojkama koje su sada osvojile zlato, pa se ponosimo sa vaterpolistima i svima redom. Tako moramo i u obrazovnom sistemu, od osnovne škole, od predškolskog i dalje da forsiramo te dobre, pametne, vredne i inteligentne. Možda čak treba ukinuti onu „Vukovu“ nagradu koja im pravi veliki problem, jer svi se pobiše da budu vukovci.

Treba videti, pronaći način kako ćemo od te dece izabrati najbolje i forsirati te najbolje, jer Srbija je zemlja koja je zemlja čestitih, poštenih i vrednih građana. Nama niko ništa nije poklonio, niko nam ništa nije dao. Sve što smo stvorili, sve što imamo to je zaslugom, to je stvoreno krvlju i znojem naših predaka. Mi to moramo da sačuvamo, da uvećamo i da prenesemo na pokoljenja koja dolaze. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, molim vas malo pažnje.

Imao sam čast danas da upoznam jednu predivnu ženu koja mi je tom prilikom poklonila nekoliko knjiga, između ostalih i jednu knjigu poezije u kojoj sam našao predivne stihove.

Poezija je nešto za šta možemo reći da je vrhunski domet ljudskog stvaralaštva. Poezija je nešto što nas diže u nebesa, što nas spušta u ponore do neslućenih dubina.

Ja ću vas sad zamoliti da poslušate stihove, kratko je nemojte da se plašite, koje je ona napisala u jednoj od svojih pisama. Kaže: „Volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja“ Ona se zove Nada Kukolić, a ja ću vam pročitati još jednom jer ovo treba zapamtiti „Volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja“.

Slušajući raspravu vrlih pravnika, a pravo da vam kažem nikad nisam to pravo voleo kao nauku, ne razumem se u pravo i priznajem da se ne razumem i mnogo toga mi kod njih nije jasno, jer kod njih može i ovako i onako. Negde primenjujemo taj zakon, negde ga ne primenjujemo.

Što se tiče ovog izbora u organe upravljanja ili rukovođenja ili kako god hoćete, za ljude koji su završili svoj radni vek u 65 godini i kojima je produžen radni vek za dve godine, a kolega Banđur nisam siguran da li je pravnik, ali on je diskutovao dosta o tome, nije rekao samo jednu činjenicu. Nemaju oni svi pravo da im se produži na dve godine. Izuzetni stručnjaci koji su zadužili tu visoko-školsku ustanovu, kojima su studenti izuzetno zadovoljni imaju mogućnost da im se produži na još dve godine.

E, sad, šta radi Srbija? Neko je spominjao Gašu Kneževića. Gaša Knežević je ministar koji meni nije bio po volji. Kako da mi bude po volji kad sam 2000. godine najuren sa posla profesora zbog toga što sam bio član crveno-crne koalicije, opet sam se sa Dačićem i socijalistima valjda udružio, bili smo zajedno u Vladi i kao, to su retrogradne snage dadoše mi otkaz, najuriše me sa fakulteta, a Gaša je tad bio ministar.

Ali, hoću da kažem nešto drugo. Gaši zameram i tu Bolonju, jer sa Bolonjom su nas uvukli u jednu priču koja je omogućila da se uništi naš dotadašnji veoma kvalitetan obrazovni sistem. Sad ja tom Gaši Kneževiću kažem – ministre, sa ovom Bolonjom vi ste nas upropastili. On kaže - što svi jurili kao ono, videla žaba da se konj potkiva, pa je ona digla nogu, Bolonja će tek biti za nekoliko godina. Ali, mi Srbi to volimo, daj potrči što pre da budeš ti veći katolik od pape. I sve što radimo, radimo na svoju štetu.

Evo, danas nekoliko puta sam čuo od kolega, trudiću se da budem kratak. Od naših kolega sam čuo – ovi zakoni su usklađivanje sa propisima EU, sa ovim, mi usklađujemo ovo. Ljudi, šta usklađujemo? Šta me briga za EU? Šta me briga za njihove zakone.

Ministre, pravite takve zakone koji će podići obrazovanje, koji će biti u interesu građana Srbije u interesu omladine, u interesu studenata. Evropska unija i ovi drugi vode računa o svom sistemu. Pa, nisu se svi baš zaleteli da pređu na tu Bolonju.

Bolonja je samo donela to da se velike pare, mnogo veće nego što su bile do tad vrte kroz obrazovanje. Normalno kvalitet obrazovanja se srozao. Kolege spominju doktorate, diplome i ta čuda, o tome ne treba pričati to svi znamo.

Mislim da nije baš dobro rešenje ovo da se tim ljudima kojima se produži na dve godine, a naš šef kaže, on je pravnik i on to dobro zna, oni imaju sva prava kao i drugi, samo što su na određeno, a ovi na neodređeno vreme. E, ako imaju sva prava imaju prava i da budu birani i za dekane, i za predsednike akademija, i za rektore, ma šta god hoćete.

Kad je bilo tumačenje tog Zakona u Skupštini ja sam se javio i tada sam rekao – ne slažem se da se tim ljudima u prosveti uskrati to. Ako smo mogli da dozvolimo, neću da govorim imena, vi ćete svi znati o kome govorim, ako smo mogli da dozvolimo osobi koja je napunila 65 godina da bude direktor Televizije i dalje, a nije izuzetni stručnjak, na kraju krajeva, i nismo kukali na njega, i opozicija i građani, a zašto bi uskratili to pravo profesorima? Zašto oni nemaju pravo ako su dobri menadžeri, ako znaju dobro da vode firme, pa što ne bi bio dekan? Što ne bi bio rektor? Kome je to u interesu da ne bude? Samo onome ko ne želi dobro srpskom obrazovanju.

Jer, kolega Banđur, Ružić, Martinović, ja nismo naše znanje sisali iz prsta. Ne, učili su nas naši učitelji, nastavnici, profesori, mentori naši na fakultetima. Znači, sve što smo naučili mi ovde u sali, onaj pekar tamo, fudbaler, ma bilo koji građanin, bilo koje dete, naučili smo od tih ljudi, od učitelja, nastavnika, profesora i umesto da im budemo zahvalni zbog toga što su nam ta znanja podarili i da ta znanja prenesemo na nove naraštaje, ne mi sad kažemo velikodušno – šta, 45 godina ima? Ne treba nam.

Ima jedna bajka koja nam priča o tome kako je car naredio da se svi stari ljudi pobiju u zemlji, pa je ova devojka sakrila svoga oca u neku pećinu. Pa, kad su došla teška vremena, kad je trebala mudrost, da nije bilo tog starog kog je ćerka sakrila u pećinu, carstvo bi propalo. Ljudi, to mi radimo sebi.

Treba da sačuvamo te pametne ljude, sposobne, koji znaju, neka bude on profesor do 80 godine onako kako je u svetu, neka bude taj dobar lekar i posle 65 godine dobar lekar.

Jedan od lekara koji se u kovidu pojavljivao, pa je bio čas simpatičan, pa su ga posle napadali, otišao je u penziju, a sreo sam trideset, možda i pedesetoro ljudi koji pate što je on otišao, jer je mnogo dobar dečiji lekar, a sad je valjda otišao privatno, tamo se mnogo više plaća. To je ono na čemu mi moramo da vodimo računa.

Gospodine ministre, imate vi mnogo muka na tom vašem poslu. Nije lako biti ministar obrazovanja u Srbiji. To je oblast koju smo mnogo potcenili, a obrazovanje, zdravstvo i kultura su stubovi jedne zemlje.

Dajte sa tim vašim timom povedite malo računa da se sačuva ćirilica, naše pismo, da se sačuva naš jezik, da se sačuva naša kultura. Mi sve radimo u korist svoje štete.

Skoro je izglasan neki zakon gde nas je upropastio sa tim dalje. Pisac ili piškinja, ovo ili ono. Ne treba nam to. Ljudi, imamo mi mnogo drugih problema koje treba da rešimo. Pustite Evropu neka se ona bakće tamo, neka ona to tera kako hoće.

Matura, isto jedan veliki problem. Ja neću da vam se mešam u RS, ali to je nasleđen problem itd.

Zašto bi deca posle završenih osam ili ne znam koliko godina išli na taj maturski ispit? Ako je on pokazao tokom celog školovanja stalno znanje i postigao izuzetan, dobar uspeh, ima sve petice ili četvorke, nije važno, što ga maltretiramo na kraju još da polaže tu maturu, da ima stresove, da svake godine neko je ukrao testove, neko ovo, neko ono. Dajte to da vidimo.

Druga stvar, večiti studenti. Ja sam bio jedini od poslanike iz ove većine koji je prošli put kad je to bilo na dnevnom redu podržavao studente, svi su bili protiv i tražio sam da im se dozvoli da studiraju i posle smrti. Zašto. Mi im produžavamo svake godine ili svake druge godine, i ove godine će valjda doći sa zahtevom da im se produži. Jedanput kažemo, neka studiraju dokle god hoće. Oni plaćaju svoje knjige, plaćaju prijavu ispita, sve plaćaju, nije to njima džabe tamo. Neka studiraju koliko god hoće.

Većina od njih, recimo 50%, nikada neće da završi fakultet, ali neće ni doći ovde ispred Skupštine da kuka, da mole ministra, da zivkaju nas profesore ili, ne znam ni ja, poslanike da im to omogućimo da im se produži.

I, još jedna stvar, svi kažu da ti zakoni nisu valjali od 2000. godine na ovamo. Nije valjalo ni ovo od Stipa Šuvara i tako to, ali hoću nešto drugo da kažem. Danas mi je Martinović pokvario ovo što sam hteo da kažem, ali Martinović je izuzetak. Nema veze, neću, statistički nije mnogo bitno. Od 2000. godine na ovamo kada god je neki zakon u pitanju za koji sada ćemo mi kažemo - nije valjao, sutra će doći neko drugi pa će da kaže – bili tu neki naprednjaci, doneli su zakone, to ne valja.

U ovoj sali, kada god tamo pogledam na onaj ekran piše - profesor, doktor, magistar. Koliko ima nas koji smo… Evo, kolega Banđur je na fakultetu. Kolega Martinović je profesor na fakultetu. Pa, koliko nas profesora je ustalo pa da kaže – ne slažem se, taj zakon nije u redu, ljudi, to ne valja, nemojte i tako to, nego ćutimo kao male bebe, ali beba zaplače kada je gladna, a posle nam ne valja. Pa, mi smo ti koji donosimo ove zakone. Mi trebamo da kažemo – ministre… Martin je ovo lepo rekao, premda se ja ne slažem sa ovim rešenjem, ali je lepo ustao i rekao – ministre, to nije u redu, to treba ispraviti. Tako treba svako od nas da se ponaša.

Što se mene tiče, ovaj zakon nije u redu, ali tim ljudima treba i dozvoliti da mogu da budu i na rukovodećim mestima, na fakultetima, visokim školama, akademijama, kako li se to zove.

I, gde je napravljena jedna velika greška, a to je napravljeno posle 5. oktobra - nismo imali jedan sistem gde su direktore, dekane, birali fakulteti, odnosno visoke škole i tako dalje, ali smo imali Upravni odbor, a to dobro Odalović zna, Upravni odbor u kome je većinu imao osnivač i predsednik Upravnog odbora. To se danas zove Savet i bio je iz reda osnivača.

Mi smo sada pustili fakultetima da imaju pravo da predlažu iz njihovih redova da se bira direktor, dekan i tako dalje, ali smo im dali i u tim upravljačkim organima da imaju većinu i sada država daje pare, država pravi zgrade, sve, sve daje država, a neko peti, drugi odlučuje o tim parama i on upravlja. Ne ide to, ljudi, tako.

Ja sam govorio i Šarčeviću dok je bio ministar da to treba promeniti. Jao, nemojte, biće da se bune, Univerzitetu upadamo u samostalnost i tako dalje. Pa, nije tačno. Nije tačno. Mi moramo da dovedemo do normalnosti situaciju koja se bavi upravljanjem i treba da shvate i ti direktori, predsednici ili, kako se zovu, dekani da sprovode ono što im Upravni odbor kaže, a ne da dođe direktor škole, pa da kaže Upravnom odboru – hajde, donesite odluku da nam se dodeli 50 hiljada evra kao nagrada. Pa, ne može to tako. E, to su stvarčice, ministre, koje morate malo da pogledate.

Pogledajte i ovo što je rekao Martinović, pa pogledajte da nađete neko rešenje koje nije baš ni njegovo, a nije ni vaše, jer ja se ne slažem ni sa jednim, ni sa drugim, nego poslušajte mene, pa uradite to tako.

Hvala lepo. Bio sam malo dosadan i opširan, ali sledeći put ću biti kraći.

Poštovane koleginice i kolege, retko mi se pruža prilika da govorim o zakonima koji su na dnevnom redu, pa ću danas iskoristiti ovu priliku da nešto kažem i o ovim zakonima. Trudiću se da ne ponavljam ono što su do sada rekle moje kolege, već ću pokušati da kažem nešto što možda i nije rečeno.

O Zakonu o ličnim kartama neću govoriti, jer tu zbilja nemam šta da kažem, mislim da je sve rečeno i da je sve poznato.

Hteo bih da se osvrnem na ovaj Zakon o akcizama. Veoma sam iznenađen da nisam čuo ni jednog kolegu iz Valjeva, iz Čačka, nekog iz Bajine Bašte, nekog od mojih zemljaka sa juga, nekog Šumadinca, da kaže neku reč u zaštitu rakije, šljivovice, dunje, klekovače i ne znam koliko ima tih rakija po kojima je Srbija poznata i prepoznatljiva u svetu.

Kada se sastanete sa nekim strancem i pođete u restoran, gde se obično i završavaju ti razgovori, svako od njih - slivovic, slivovic - svi znaju za te naše rakije kao nešto po čemu smo prepoznatljivi. E, sad, šta me iznenađuje? Iznenađuje me to što mi potcenjujemo ono što je naše dobro i po čemu smo prepoznatljivi.

Evo, ja bih zamolio kolegu Dabića, ali izašao je, nije tu, ali voleo bih da mi kolega Dabić kaže gde se kupuje ta dobra srpska rakija za 300 dinara? Ja volim rakiju, volim da je popijem i znam mnogo ljudi koji su stručnjaci i razumeju se u rakiju. Koliko ja znam, ne možete da nađete i da kupite dobru srpsku rakiju, čistu, pravu, da nije neka brlja ili neki veštak, bez 10 evra.

Shvatam da Srbija preuzima na sebe obavezu vezanu za želju da pristupi EU da usaglasi svoje zakone sa zakonima EU. I nemam ništa protiv toga. Ali, ima nešto drugo. Zašto bi Srbija svoj brend, svoju rakiju, koja je daleko bolja, po meni je tri koplja bolja od svih tih alkoholnih pića iz zemalja EU, ne volim viski, ne pijem viski, ali kad god me neko ponudi sa viskijem, ja kažem - ja sam seljak, Srbijanac, više volim rakiju, ako može rakija.

Zato mislim da smo mogli da napravimo jedan mali otklon i da kažemo - zakon je predložen, usvaja se, itd. Ali, u završnim odredbama mogli smo da dodamo samo - ovaj zakon stupa na snagu nakon tri godine od ulaska Srbije u EU. E, sad, to ne važi samo za rakiju šljivovicu, ne šljivovicu nego uopšte za rakiju, danas je rakija na tapetu. Ali, mi ćemo biti uslovljeni od EU mnogo toga da prihvatimo što neće biti nama u korist.

Mislim da nije dobro da mnogo rano poletimo i da prihvatamo sve te zakone, a da je naš ulazak u EU mnogo, mnogo daleko. To je jedan dobronamerni savet od jednog profesora univerziteta, pa kome se sviđa neka razmisli, a kome se ne sviđa, nemam ništa protiv.

Hoću još nešto da kažem. Žao mi je što je ministar finansija otišao, ali tu su njegovi saradnici, pa verujem da je dovoljno i njima to da kažem. Ja sam imao čast i zadovoljstvo u toku svoje profesorske karijere da delim kabinet sa ljudima koji su veliki stručnjaci za finansije. To su bili Žarko Ristić, Slobodan Komazec, Dušan Jovanić, kolega Radojičić i to su ljudi od kojih sam zbilja mnogo naučio.

Šta mi obični ljudi, a video sam danas i ovde većina vas je spominjala da svi očekuju od ministra finansija da im on omogući dostup novcu, da je on taj koji određuje kome će koliko, kada i kako ići taj novac i normalno je da neko ko je ministar finansija bude ključar kod koga je ključ od kase i da on taj novac raspodeljuje onako kako treba da se rasporedi.

Šta mi obični ljudi mislimo o novcu? Većina nas kaže – pa šta, novac, to je samo običan papir, novac, to je metal neki. Novac nije važan, ali bez njega se ne može. Moramo da shvatimo da novac nije tako običan i tako jednostavan kao što mi govorimo. Novac je živo biće. On se rađa, stvaramo ga. On se razvija, raste, umnožava se. Novac traje. Dolazi u jednom trenutku i u situaciju gde stari, gde više ne vredi. Koliko imamo tih banknota kojima je prošao rok? Evo, sada je bio period kada se menjao švajcarski franak, koliko se sećam. Više ne važe određeni apoeni itd. On uvek ima svoj životni tok.

Novac je živo biće i ja sam zato spremio jednu knjigu koju je napisao Andre Šeno, „Biće novca“ i hteo sam da je poklonim ministru Siniši Malom. Žao mi je što nije tu.

Kolega Vulin, vama mogu da čestitam današnji praznik – Dan mladosti, a knjigu vam obećavam za jedan od drugih susreta. Nisam znao da ćete doći danas. Do sad sam podelio preko 6.000 knjiga u Srbiji. Par ministara sam ovde isto ne nagradio, poklonio sam im knjige. Vas ću, kolege iz ministarstva, da zamolim da vama predam ovu knjigu da je uručite gospodinu ministru. Pametan čovek uči od svakoga, na svakom mestu i u svako vreme. Verujem da će mu mnogo koristiti i da ovde ima mnogo lepih stvari o novcu, koje će i za njega biti nove i interesantne.

Hvala na pažnji.