Govorim o amandmanu, molim vas samo sačekajte. Amandman kaže – u prostorijama, osim u stanu. Govorim o stanovima koji su izgrađeni na pašnjacima i zato se moja primedba odnosila na to. Dakle, nisam želeo da se bavim nikakvim humorom, za mene je to žalosno, a koliki je taj prostor u tom stanu, mislim, da bi mi trebali jedno dva kamiona opreme da prisluškuju tako veliki stan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pažljivo sam slušao predlagače amandmana i zaključio sam da se polazi od pretpostavke da će lice na merama biti običan građanin. Pretpostavljam da su ta vremena daleko iza nas, barem se toplo nadam. Ukoliko su neke bivše vlade tu meru primenjivale prema običnim građanima, onda je to tada bio problem, i to svi znamo.
Hoću da verujem da obični građani neće biti na tim merama, ali postavljam pitanje – šta ako je na tim merama vođa terorističke organizacije? Za očekivati je da on promeni neposredno pred ugrožavanje određene države, pred izvršavanje terorističkog nedela svoj mobilni telefon, jer dovoljno poznaje tehnike obaveštavanja i prisluškivanja, da promeni svoj mejl, laptop, da promeni svoju IP adresu. U takvim situacijama, ovim dopunama Zakona je predviđeno, direktor BIA može odmah da nastavi dodatnu meru da prisluškuje taj drugi uređaj sa kojeg vođa terorističke organizacije vrši komunikaciju sa svojim članovima, koji neposredno mogu da izvrše krivično delo pre roka od 48 sati. Dakle, u tim situacijama moramo da imamo meru koju BIA može da primeni prema vođi terorističke organizacije, a ne prema građaninu, kako se ovde u ovom predlogu amandmana polazi.
Ukoliko je vođa terorističke organizacije bio predmet mera, za očekivati je da on kontaktira sa svojom mrežom, koja i te kako može da bude zanimljiva za naše bezbednosne organe. U tim situacijama, na određeni način, ta lica su došla pod tu meru.
Ukoliko lica otkriju raznim kanalima da su, na određeni način, provaljena, oni mogu da se razbeže. Te mere mogu da traju do godinu dana. Oni mogu da se ne vrate u zemlju za godinu dana. Šta će se desiti ako imamo sudiju koji ne odobri proširenje tih mera iz raznoraznih razloga? Znamo kakvo smo sudstvo zatekli. Šta se onda dešava ukoliko se oni razbeže? Teroristički akt nije uspeo, a mi moramo da pozovemo ta lica koja su se razbežala, koja su želela da ugroze državu, državnike, važne državne institucije, pripadnike te mreže, te organizacije da dođu kod sudije i da prisustvuju uništavanju dokaza, odnosno da na vrlo jasan način shvate da su bili provaljeni, da su naše službe saznale da su oni mreža te organizacije i pozivanjem na uništavanje dokaze, mi ih pozivamo da budu upoznati da ih je BIA otkrila, a time da je otkrila moguće ciljeve i buduće namere te organizacije.
Još nešto – kako ćemo pozvati te ljude, ukoliko su prilikom bežanja pobegli na neki nosač aviona, Gvantanamo, na Kubu, ukoliko su pobegli u Siriju, Iran, Irak... (Isključen mikrofon.)

Nisam želeo da prekinem, nego je neko isključio ton.

O amandmanu pričam svo vreme. Ukoliko takva lica pozovemo na uništavanje dokaza, u tom slučaju smo ih pozvali da im priznamo da su oni na merama, da znamo da su oni teroristička organizacija, da su pripadnici te terorističke organizacije. Postoji teškoća prilikom pozivanja – šta ako su oni otišli na Kubu, Gvantanamu, na neki nosač aviona, ako su otišli u Irak, Iran, Libiju? Tih situacija ima. Dakle, kako i na koji način mi ta lica obaveštavamo?
Verujem da je predlagač amandmana bio dobronameran i podržavam da se takve mere ne preduzimaju prema građanima, ali, u ovakvim situacijama oni bi morali da budu pozivani. Ja verujem da su takva vremena, kad su građani bili predmet rada bezbednosnih agencija iza nas i da će ubuduće to biti teroristi. Stoga ja ne mogu da podržim ovaj amandman. Ima jedna rečenica – da nema te stvari, i život može da se da na kocku za otadžbinu, ali nema tog razloga iz kojeg bi se otadžbina stavila na kocku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je amandman neprihvatljiv iz dva razloga. Jedan je zato što bitno skraćuje rokove u kojima direktor BIA treba da zatraži od suda proširenje mere. Ovde se predlaže da umesto 48 časova bude 12 časova. Po meni, za 12 časova se ponekad taj sudija ne može ni pronaći, odnosno tih 48 časova su dragoceni za BIA i taj rok ne treba skraćivati.
Drugi razlog zbog čega neću da glasam za ovaj amandman je dvostruko ponašanje kada je neko vlast i kada je neko opozicija. Samo da podsetim da u bivšim zakonima do 2009. godine ovaj rok u kome je direktor ili šef BIA mogao da primenjuje dodatne mere bez dozvole suda je bio 72 časa. Od 2009. godine su ovi isti koji sada predlažu 12 časova taj rok smanjili svega ne 48 sati. Stoga se normalno postavlja pitanje – kad su hteli tih 12 časova da uvedu kao rok u kome direktor BIA treba da obavesti sud da su neke mere proširene, da zatraži odobrenje za proširenje mera, zašto taj rok nisu primenjivali kada su oni bili na vlasti, a sad su se odjednom setili da bi taj rok mogao biti kraći?
Iz tih razloga za mene ovaj amandman nije prihvatljiv i zato neću glasati za ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je sveta nedelja, juče je bio Vidovdan, mi zemljoradnici bez obzira što su praznici smo morali da radimo i kao poslanici i kao zemljoradnici.
Dakle, ovde je izrečena jedna neistina u prethodnom izlaganju, a ona glasi da je trebalo dve godine da se…

Naravno, govorimo o amandmanu.
Gospođo predsedavajuća, govorim samo ono što je već govoreno, radi se o datumima. Ovde se radi…

Ne znam da li ste vi čitali amandman. U amandmanu se kaže da ovaj zakon…

Gospođo, ako ćete da polemišete sa mnom morate da siđete dole.

Ne ugrožavam.

Molim vas, nemojte me prekidati.

Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ Republike Srbije. U zakonu stoji da on stupa na snagu odmah. Prethodni govornik je rekao da to produženje on traži zato što se čekalo dve godine da se sprovede odluka Ustavnog suda, što to nije tačno. Prošlo je manje od godinu dana, a odluka kada je objavljena 26. 7. 2013. godine, a njeno objavljivanje je odloženo za šest dana. Dakle, izrečena je jedna neistina. Spreman sam da glasam za ovaj amandman ako predlagaču tih 24 sata nešto čini, ukoliko nešto treba da se spakuje itd. voljan sam da u takvim situacijama ovaj amandman podržim, ali očigledno da datumi, sabiranje nisu jača strana prethodnog govornika, njegova jača strana jeste oduzimanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, voleo bih da ubuduće sa ovoliko žustrine, sa ovoliko tempa, a kada bude tema poljoprivreda neke moje kolege poslanici raspravljaju i o temi poljoprivrede, a očigledno da je ova tema oko BIA, koja je nekad bila i bezvezna inforamtivna agencija, a posle ću reći zašto to mislim, voleo bih da kao poljoprivrednik, kada bude poljoprivreda na dnevnom redu, sa ovoliko žustrine, makar mi poljoprivrednici, branimo tu temu.
S obzirom da smo mi poljoprivrednici ipak imali čast da u našoj karijeri iznedrimo jednog saveznog ministra unutrašnjih poslova, mislim da sam ja kao njegov kolega kvalifikovan da govorim o ovoj temi. Ne samo da smo bili sposobni da iznedrimo jednog saveznog ministra, a da ne govorim da smo u dalekoj prošlosti iznedrili mnoga slavna imena poput Tesle, Pupina, da ne govorim o Karađorđu, Obrenoviću, ali eto, imali smo u novijoj istoriji 2000. godine i saveznog ministra unutrašnjih poslova, a i premijera 2003. godine.
Da su tada službe svoj posao obavljale na način na koji su trebale da obavljaju, da su prikupljale informacije na način koji je predviđen ovim zakonom, izmenama i dopunama Zakona o BIA, ta služba tada ne bi bila bezvezna, nego bi bila bezbednosna. Međutim, zašto je bila u to vreme bezvezna? Iz prostog razloga što je u to vreme ispred zgrade Vlade, u dvorištu Vlade, streljan premijer, koji je u tom trenutku išao na štakama i bio invalid.
Gle čuda, neko ko se zalaže za vladavinu prava ovde toliko glasno, a ja to podržavam, u tom trenutku je bio na određen način zadužen za bezbednost zajedno sa republičkim ministrom unutrašnjih poslova, koji se takođe trebao starati o bezbednosnim merama itd, ne da nije odgovarao, nego je avanzovao. Dakle, onaj ko se na određen način trebao starati o bezbednosti zemlje, funkcionera, država članica itd, zajedno sa ministrom za bezbednost jedne država članica, je avanzovao. Jedan je postao premijer, a drugi nikakve sankcije nije snosio, nego je i sam u novoj Vladi bio predložen za premijera. Da ne govorim da je ta agencija tada bila bezvezna, navešću sledeći razlog.
Za potpredsednika Vlade je izabrano lice koje je priznalo da je u zatvoru posećivalo one ljude koji su bili osumnjičeni za ubistvo premijera. Kada govorimo o vladavini prava, trebali bi da znamo da je tada uvedeno protivustavno vanredno stanje. Dakle, kakve su to bile bezbednosne mere, kakva je ta vladavina prava bila, kada je umesto na delu teritorije Republike Srbije, što je Ustav tadašnji predviđao, vanredno stanje uvedeno na celoj teritoriji Republike Srbije.
U to vreme kombinovane su razne bezbednosne mere, a jedna je bila jako zanimljiva, a to je bila kombinacija mera iz ratnog i vanrednog stanja. Pošto sam tada bio poslanik, ja sam svedok tog vremena. U tom vremenu, vladavina prava je bila takva da ste mogli da prisluškujete koga hoćete, mogli ste da uhapsite koga hoćete, pa ste uveli vanredno stanje da bi se otklonili razlozi koji su doveli do vanrednog stanja, a to je bilo ubistvo premijera i umesto da pohapsite one koji su se sa ubicama kupali, pohapšeno je 13.000 ljudi, koji očigledno nisu mogli biti umešani u ubistvo premijera.
Tako su radile bezbednosne službe. Tako je radila tadašnja bezvezna bezbednosna, umesto bezbednosne bezvezna informativna agencija. Dakle, hapšeni su ljudi. Uhapšeno je 12.000 ljudi. Od toga je valjda procesuirano nekoliko stotina, a država je morala da plati, odnosno građani iz budžeta, sve propuste tadašnjeg saveznog ministra unutrašnjih poslova, republičkog ministra unutrašnjih poslova, propuste tadašnje Vlade na čelu sa premijerom, a naravno da trošak nisu platili. Najbolje su prošli oni koji su bili odgovorni za ono što se desilo u dvorištu Vlade, a ne da nisu snosili nikakve sankcije, već nisu ni odgovarali.
Istorija je puna čudnih slučajeva, pa i smenjeni generali koji su ovde bili tema. Moj kolega, poljoprivrednik, najverovatnije da ima primedbu na smenjene generale, ja nemam. Dakle, ja verujem da sada posle smene generala, da će se naći neki novi general, neki načelnik itd, UKP koji će početi da ispituje bezbednosne slučajeve koji su jako interesantni za bezbednost zemlje. Recimo, pitanje Beopetrola, Sartida, koji je toliko naših tenkova pretopio. To je vrlo interesantno po bezbednost zemlje. Verujem da će neki novi general ispitati kako je to za vreme „Sablje“ prodat Sartid, pod kojim uslovima, na koji način, ko je tada bio premijer, ko je tada bio ministar finansija, ko je bio odgovoran za sve to što se desilo. Mislim da će neki novi general to uraditi.
Zgrada Ušća. To je bivša zgrada u kojoj je nekada bio Centralni komitet, koji je takođe bio bezbednosno zanimljiv sa svojom visinom, sa svojim predajnicima, mogla je da služi za koješta. Treba ispitati na koji način je to prodato, kako je to jedan ugovor došao pred pravobranioca, drugi potpisan, kako na konkursu nije bilo firme sa kojom je šest meseci kasnije potpisan ugovor. U vreme kada je konkurs objavljen, ta firma nije ni postojala, već je nastala šest meseci kasnije. Bilo bi dobro da se …

Svakako da se to da povezati sa BIA. Da smo imali mere…
Molim vas da smirite ove neartikulisane krike. Razumem moje kolege, posebno kolegu poljoprivrednika, ali molim vas da pokušate da ga smirite, jer on mene ne može dekoncentrisati, niti nadmudriti.
Slušajte, podnosim galamu, ali neartikulisanu malo teže, ali se ne dam dekoncentrisati. Ja se ne dam ni nadmudriti. Osobe da bi se nadmudrivale samnom moraju da imaju tu privilegiju da bude mudri, a ovi koji se ovako neartikulisano deru, očigledno da im nešto na mudrosti fali.
Kažem da je bilo BIA, da je bilo ovih mera, možda se ne bi desilo da nam se dese takve privatizacije koje su bezbednosno bile interesantne za zemlju, a slažete se da su Sartid, Beopetrol bili i te kako od značaja za bezbednost zemlje, s obzirom da se za Beopetrol pretpostavljalo da možemo da platimo štetu nekoj drugoj državi. Neko je morao u BIA, u to vreme, da vodi osobitu pažnju da nam se ne dešavaju takve divljačke privatizacije koje nanose štetu građanima zemlje i bezbednosti zemlje.
Nisam spominjao generale, neki su ih drugi spominjali. Najverovatnije da će neki slučajevi, od ovih koje sam nabrojao, biti otvoreni, a možda će biti otvoren vinograd koji je takođe bezbednosno interesantan. Znate zašto? Zato što se u blizini nalazi radar za osmatranje. Dakle, to može da bude vrlo lako otvoreno, ali neću da vam kvarim vreme.
Složićete se da je afera „Satelit“ bezbednosni slučaj za razmatranje. Podsetiću vas da je svojevremeno naše predsedništvo sastavljeno od tri pripadnika državljanina Crne Gore ili pripadnika crnogorske nacije donelo odluku da se kupi, zakupi satelit, zajednički za dve države, ali da se plati iz budžeta Republike Srbije, što je takođe bilo bezbednosno interesantno. Zakupljen je satelit da bi se borili protiv terorizma, da bi imali komunikaciju i nadgledali ovo o čemu danas raspravljamo. Gle čuda, to smo zakupili tako da snimke dobijemo 48 sati kasnije i da ih dobije čak i zemlja koja nam je iznajmila satelit, tako da i oni moraju da znaju ono što i mi treba da znamo i što smo platili tim zakupom više desetina miliona evra. mislim da je preko 30 miliona evra naša zemlja platila tu štetu za ugovor koji je član predsedništva Crne Gore, odnosno tadašnji predsednik SRJ ili SCG potpisao u nekom hotelu u Parizu, ako se sećam, u Francuskoj. Skupo smo platili tu bezbednosnu meru. Dakle, te snimke koje dobijamo sa zakašnjenjem od 48 sati, koje smo platili 50 miliona evra, nikako ne mogu da nas odbrane od terorizma. Zamislite sada ovako, uđu teroristi u Preševsku dolinu, dođu negde na granicu Srbije, uđu u Srbiju, naprave teroristički akt i mi snimke dobijemo posle 48 sati. Oni onda mogu da stignu do Australije, Sirije, Angole, JAR. Za 48 sati mogu da promene 5-6 kontinenata.
Govorim o tome da smo imali mnoge bezbednosne promašaje, da nismo mogli da nadgledamo neke važne stvari, da su nam se desile neke užasne stvari zbog propusta bezbednosnih službi, da propusti bezbednosnih službi nisu sankcionisani, da je sve to išlo na štetu građana, a tu aferu „Satelit“ smo i te kako platili.
Često je menjana oprema za vreme vladavine bivših vlada i ovakvih premijera zbog krčenja na vezama. Nikako nisu mogli da shvate da to nije kvar do frekvencije, da nije kvar do opreme, već da to narodu krče creva zbog njihove vlasti, da su ih ostavili gladne. Sebi su zidali dvorce, živeli ko u bajci, a narod je životinjario i živeo kao u basni. Hvala.

To što neki osećaju prezir, to me ni najmanje ne zabrinjava. Ja prethodnog kolegu ne doživljavam kao protivnika. Čovek se ceni po onome koliko su mu veliki protivnici. Dakle, ja ne mogu da cenim sebe prema protivniku koji pokušava da mi bude protivnik, jer njegova veličina za mene ništa ne predstavlja. Toliko je mala da, ako bih se ja cenio prema protivniku, onda nisam ništa ne bih vredeo.
Ono što sam ja tvrdio - da su pretopljeni tenkovi u „Sartidu“ i da je privatizacija izvršena za vreme „Sablje“. Dakle, bezbednosno je naneta šteta zemlji. Pri tome je ceo dug od jednu milijardu evra preuzela država, a „Sartid“ je prodat bez ikakvih dugova, čini mi se nekoj američkoj firmi koja je uglavnom tu železaru koristila da bi se ti tenkovi pretopili.
Dakle, sve što sam govorio, govorio sam o bezbednosnim rizicima koji su nastali za vreme nekih premijera. Čak mi je bila čast da neko od naših kolega poljoprivrednika, makar oni bili na određeno vreme, dostignu tako visoke funkcije. Neko ko je bio poljoprivrednik na tri godine je, za razliku od drugih poljoprivrednika, to svoje poljoprivredno delovanje na određeno vreme veoma skupo naplatio. Kad neko za tri godine svog poljoprivrednog staža dobije od države 525 hiljada evra ili 170 i nešto hiljada evra godišnje, taj je daleko najplaćenija osoba bila u državi, to je najplaćeniji poljoprivrednik u Srbiji, u Evropi, a možda i u svetu. Hvala.