Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji se bavimo poljoprivredom znamo da nešto bude dobro na zasadu, a da nešto bude slatko moraju da sazreju okolnosti i da napolju bude klima koja će tome doprineti. Prerana berba nikada nije dala zdrav plod.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da naše pravosuđe, a ovo ja mislim iako ću glasati za ovo, ali mislim da naše pravosuđe nije sazrelo trenutno da im se da totalna nezavisnost s obzirom na to da je izvršena čuvena reforma ili deforma pravosuđa 2008. i 2009. godine. Ali, kažem glasaću za to, jer je to jedan od uslova.

U politici često dobijete, daleko češće dobijete ono što drugi žele nego što vi mislite, tako da je politika čudna nauka i često morate prihvatiti ono što drugi hoće, a ne samo ono što vi želite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naše pravosuđe je nezavisno od ove vlasti. Nema političkog pritiska na pravosuđe od ove vlasti, gotovo da smem da se zakunem. Ili ga ima u vrlo malim količinama ili u malom broju. Ima u zavisnosti od bivše vlasti i političkog pritiska bivše vlasti. Oni su 2008. i 2009. godine gotovo osnovali sud svoje partije. Taj njihov sud nije baš u potpunosti izbačen iz stroja i dalje su većina i dalje sud njihove partije pokušava da se domogne totalne nezavisnosti i da taj sud partije sudi drugim partijama, odnosno pripadnicima samo drugih partija, ali ne i onih koji su ih tamo poslali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam iz istraživanja Svetske banke, koja su, recimo da krenemo od građana, sudija ili tužioc. Šta kaže istraživanje? Šta građani kažu o sudovima? Ko ugrožava poverenje građana? Pa kažu ovako – korupcija u pravosudnom sistemu 81%. To građani ocenjuju, ne ja. Kaže – neadekvatne kazne za korupciju 83%. Šta kažu građani za kadrove u sudovima? Kaže 81% loši kadrovi u sudovima. To kažu građani.

Šta kažu sudije i tužioci? Kažu sledeće – loša netransparentna kadrovska politika. Kažu sudije 85%. Znači, sami znaju da među njima ima loših kadrova. Idemo dalje. Kažu da je korupcije 68% koja utiče na integritet pravosuđa. O tome su se izjašnjavali. Kaže neadekvatne kazne za korupciju u pravosuđu. Same sudije kažu 79%. To kažu sudije, sami za sebe. To je argument za ono što ja tvrdim da ćemo mi preteranu slobodu i preteranu nezavisnost promena Ustava dati pravosuđu koje nije dozrelo za to.

Evo šta kaže Svetska banka. Po istraživanju procenat sudija, koje navode da su sledeći izvori pokušali da pribegnu nedozvoljenim sredstvima kako bi uticali na njihov rad. Znači, nedozvoljena sredstva na njihov rad, na uticaj na njihov rada, pa kažu ovako – advokati. Ono što ja govorim da u Srbiji postoje advokatske kancelarije, posebno u provinciji koji često naručuju presude lakše nego pice i pljeskavice. Njima ćemo dati totalnu nezavisnost.

Kaže, uticaj advokata je 38%, od 35 do 38%, kažu zaposleni u sudu 42%, znači to su uticaj, izvori i kažu da su to nedozvoljena sredstva kako bi se uticalo na njihov rad. To sudije kažu. Znači zaposleni u sudu 42%, advokati 35 do 38%, a ministarstva od 5 do 6%. Dakle, ne stoji ocena o pritisku današnje politike same sudije kažu da je to u vrlo malim procentima.

Da vas ja pitam, šta je sa uticajem sudija na političare? Šta je sa tim uticajem, da li će neko da se bavi time, šta je sa sudijom Majić? Čovek je čist političar, znači on radi naš posao. To bi bilo kao kada bi mi donosili presude, a ja verujem da bi mi doneli bolje presude nego on. Mi sigurno ne bi oslobodili pedofila, i to je sigurno da ga ne bi oslobodili. Sigurno je da ne bi oslobodili 11 albanskih terorista, koji su usmrtili 80 ljudi, i to sigurno ne bi uradili.

Nismo mi ti koji smatraju da je ta presuda bila nezakonita, nego je to uradio VSS, odnosno Vrhovni kasacioni sud, a VSS nikada nije sankcionisao nezakonito ponašanje sudija, Hadži Omerovića, i pomenutog Majića. Majić radi naš posao.

Šta ćemo sa uticajem sudija na politiku? Da li znate koliko puta su govorili kakve zakone treba da donesemo? Ustav je zakon svih zakona. Da li se slažemo oko toga?

Ustav sa jedne strane zaustavlja preterane slobode građana, a sa druge strane zaustavlja vlast, da ne može da čini ono što je po volji. Ali da li taj Ustav zaustavlja sudsku vlast?

Nas zaustavlja. Da li zaustavlja sudsku vlast, jer ukoliko mi prekršimo nešto, sudska vlast kaže, vi ste prekršili Ustav, zakon nam vrate, što je često bio slučaj.

Znači, nije prvi put da bi se desilo, ali ko zaustavlja sudsku vlast, i ovu tanku nit kidamo, da ispune neke uslove i zato kažem, da je veoma gorko grožđe koje ćemo mi morati u narednom periodu da pojedemo.

Na ovom trnju, što gazi Isus, od nekih sudija, čast izuzecima, se ne bere slatko grožđe, ovde mora da bude grko i oporo.

Šta ćemo sa sudijom Majićem? Da li ga je neko kaznio? Pogledajte, ovde, pa kaže, nova demonstracija bahatosti u Skupštini i moja slika. Pazi, ovo je na Ceprisu, na njihovom onom portalu i šta je preterano bahaćenje sa moje strane, pa kaže – predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskim medijima, koji sam ja podneo, pa kažu dalje, ušao je u Skupštinu, odnosno proceduru, i to su moja ovlašćenja.

Uzgred budi rečeno, Zakon je ocenjen da je u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Šta on još kaže? Kaže da postoji opasnost da bude usvojen, zato što je Šolak i biznis na vrhu celog tog biznisa i to su oni koji utiču najviše na pravosuđe.

Da znate, Šolak nas je tužio. Uticaj advokatskih kancelarija je u svetu veliki. Biće velika opasnost za državu Srbiju, pošto on ima i crne fondove, on može da utiče na nedozvoljen način na međunarodne sudove da ne daj bože dobije presudu. I Vlada mora da bude veoma oprezna po toj tužbi, zato što postoje sredstva koja vi nemate. Dakle, nisu ni međunarodne sudije, a Hag nam je najbolji primer, operisane od raznih dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava kojima se Šolak i Đilas mogu služiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da ova ustavna promena stvori uistinu nezavisno sudstvo, da se deli pravda a ne nepravda, da zakon bude jednak za sve, i kad štiti i kad kažnjava, da ne kažnjava samo siromašne a nagrađuje bogate, da uistinu bude zakon jednak za sve, što je rekao Valtazar Bogišić - Zakon je za svakoga zakon. Ali, on je rekao i sledeće - da je najveća nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Da li su oni kaznili onog koji je imao najveću korist, a to je Đilas, a to je Šolak? Nikada to nisu kaznili, niti će kazniti, zato što su oni selektirani u toj žutoj radionici. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da pričam o nenormalnom stanju, o tajnama. Zemlja u kojoj su vojne tajne i državne tajne bile javne, a javne nabavke su bile tajne. Dakle, ta praksa koju su uveli ovi nesrećnici, koji navodno bojkotuju Narodnu skupštinu, za njih još uvek važi, za mene ne. Ja ću vam i navesti primere, kako su vojne tajne postale javne, a kako su javne nabavke postale tajne i to iz bliže prošlosti, čisto da opišem model ponašanja ovih nesrećnika koji služe novcu, a ne svojoj državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, vi imate dobru memoriju, svakako se sećate Aleksandra Obradovića. To je slučaj da se desilo u SAD ili nekoj drugoj zemlji, koje vrše pritisak na našu zemlju i na našu državu i na naše rukovodstvo, po raznim osnovama, svesni toga da u Srbiji imaju pomagače i svako ko želi Srbiju da obori, ne može je oboriti spolja, ako ne nađe nekoga ko će im pomoći iznutra.

Slučaj Aleksandra Obradovića, lažnog uzbunjivača. Zašto lažnog? Zato što neko ko radi u vojnoj industriji ne može da bude uzbunjivač, u smislu obaveštavanja medija itd. o nepravilnostima, taj neko mora da ide kod nadležnih organa, u tužilaštvo da prijavi taj slučaj, što on, naravno, nije učinio. Za njega, organi ove zemlje ništa nisu predstavljali, ali recimo bugarski portal, koji je radio za svoju državu, dok je on radio protiv svoje države, je našao da to štampa i to objavljuje u vestima koje su bile onako baš propagandne i poslužile su svojoj svrsi.

Kada od špijuna pravite heroja, onda NUNS, zamislite NUNS, NUNS, vojna industrija, državne vojne tajne itd, NUNS ga daruje nekom medaljom ili nekim posebnim priznanjem Aleksandra Obradovića, koji je izdao države i vojne tajne. Ako neko Bugarima da podatke od svojoj firmi, pri tome kradući od kolega, iz kompjutera, to nije samo poslovna tajna, s obzirom da se radi o vojnoj industriji, a za mene je to i vojna i državna i poslednja tajna, u tri smisla. Znači, mora da bude zaštićena trostruko.

Ako neko kaže vrstu proizvodnje, stranoj bugarskoj firmi, odnosno stanom bugarskom glasilu, bugarskoj novinarki, ako kaže potencijalne kupce, ako kaže vrstu oružja koju kupuju potencijalni kupci, ako odaje spisak svih trgovaca koji trguju naoružanjem, koji su veoma osetljivi i ne žele da se zna ime i prezime, naziv firme itd, jer trguju oružjem, a oružje ide u ratove, u ratovima se ubija, oružje ide za lov, gde se ubijaju životinje, ali u glavnom Kuršik je proizvodio naoružanje koje je služilo za vojsku. Nismo mi izmislili ratove, mi smo uvek žrtve ratova, mi smo uvek, umesto da živimo za sebe, ratovali za druge i prolazili, kao žrtve, ali to vojno naoružanje, naravno ide tamo gde ratova ima i tamo gde treba da se popune zalihe, da se ratovi spreče.

To je veoma osetljiva industrija, i gle čuda, bivši režim, od jednog kasičnog špijuna koji ne može po definiciji zakona da bude uzbunjivač, su pokušali da naprave heroja, i gle čuda NUNS, generale, NUNS nagrađuje jednog špijuna. A ja malo pretresem i taj NUNS i saznam da njega finansira Dragan Đilas sa šest miliona dinara, NUNS je postao kućna pomoćnica Dragana Đilasa, Marinike Tepić i tako dalje. Ni Beta nije daleko otišla, ali to ću opisati u marketingu onom, u RTS-u, kada je gospođa iz Brisela, a ugovore pravila sa određenom gospođom koja je supruga urednika Bete i tako dalje. Razna se preplitanja u javnom sektoru dešavaju i mi se nismo rešili bivših kadrova čak su dopunjavali.

Zamislite nek ko je izdao vojnu i državnu tajnu i postao heroj, ponosni vlasnik značke NUNS, odlikovao ga NUNS zato što je izdao državu, zato što je izdao Krušik i tako dalje. Hajde da vidimo šta je pozadina. U to vreme Bugarska namenska industrija, gospodine generale, vi to znate, imala je pad 40% prodaje, a Srbija je imala rast. Krušik je za vreme vlasti ovih nesrećnika koji nisu ni za di su sada, dakle, za vreme njihove vlasti Krušik je imao 1500 zaposlenih, promet je bio dve i po milijarde, prihod, u dinarima, a posle njihovog odlaska sa vlasti, Krušik je rastao. Bugari su padali, namenska industrija Srbije je rasla i Lučane su oni napadali. Poraslo je na 11 milijardi, pet puta veći prihod nego što je bio dok su firmu vodili, gle čuda, majka navodnog uzbunjivača, a u stvari špijuna. Pazite, majka špijuna je bila direktor, zaposlila njega i ćerku i dok je ona radila, ko zna šta su radili, verovatno su te informacije mogle legalno da izlaze, ali od kada majka nije bila direktor, Bugarska namenska pada, srpska raste. Gle čuda, uzbunjivač ne obaveštava ni naše, možda mu je to zabranjeno, uzbunjivač pod znacima navoda, špijun. To bi svugde, u Americi, u bilo kojoj državi bi ga nazvali kada bi takvu vrstu informacija pokupio od kolega iz kompjutera, dao stranim novinarima, svaka zemlja bi ga smatrala špijunom i izdajnikom.

Jedino u ovoj zemlji neki koji su vodili državu, pretapali tenkove i oružje, koji su od naše vojske napravili dobro razoružanu vojsku. Mi više za njihove vreme vlasti nismo bili vojno neutralni, generale, mi smo bili vojno neutralisani, imali smo jedan mig bez akumulatora. To je bila njihova politika, odbrane zemlje i tako dalje, sa velikim Šutanovcem, sa pašnjaluka beogradskog, kome su više bile važnije nekretnine i tako dalje, nego da odbrana ima odgovarajuće oružje, da ima bojevu gotovost i tako dalje, da bude sila obraćanja tako dobro naoružana. Umesto da dobro naoružaju vojsku oni su je dobro razoružali.

Umesto da budemo vojno neutralni, mi smo bili vojno neutralisani. Maltene, vojska je bila vojni orkestar ili družina Pere Kvržice, ništa više.

I, gle čuda, mi rastemo, Bugari padaju i pojavi se majčin sin, čija majka više nije bila direktor, više Krušik nije bio u padu, nego sa 1.500 radnika na 3.500, znači 2.000 porodica dobija hleb, ponos itd, platu, ali oni žele to da obore. Prihod sa dve, dve i po milijarde raste na 11 i očigledno je da ovi spolja Bugari nisu bili zadovoljni. Da bi oni ponovo rasli moralo je nešto da se desi.

I posle navodne afere Obradović-Krušik, Marinika-Đilas, šta se dešava, dešava to da Arapski Emirati, čini mi se Saudijska Arabija, otkazuju ugovore, s obzirom da je trgovina oružjem veoma osetljiva i ne voli pompu u javnim medijima, što su Bugari veoma dobro znali. Oni to lepo otkazuju i Krušik gubi posao od 80 miliona evra. S obzirom da se radilo o raketama „Alas“, kooperant Krušika ostaje bez 120 zaposlenih radnika. Znači, 120 ljudi je prestalo da jede hleba u Krušiku u proizvodnji, kooperantska firma, ne znam tačno kako se zove ima neka skraćenica, ali tu štetu niko nije platio.

Naše pravosuđe se poplašilo političkih pritisaka Marinike. Ne može politička aktivnost da bude amnestija za izdaju i špijunažu, to je nemoguće u bilo kojoj zemlji, to niko ne bi dopustio, ali naše tužilaštvo i naši sudovi rastežu. Oni šetaju, vode kao heroja i ja mislim čak i da ove naše sudije i tužilaštvo ko zna, možda neki od njih i oni vrše kooperaciju o toj špijunaži itd. Za šaku para, ne valja izdavati svoju državu.

Sada malo da govorimo o onom drugom delu. Znači, pričao sam da su u Srbiji za vreme bivše vlasti vojne tajne bile javne, a javne nabavke kad se oni pitaju javne nabavke su tajne.

Naime, vama je poznato, Dragan Đilas je bio trgovac maglom, odnosno da čovek danas priča o slobodi medija, a da je svojevremeno zarobio sve medije, marketinški, na tržištu je on jedini plasirao reklame, jedini imao ekskluzivne ugovore sa svim medijima pa i Studiom B, koji je bila gradska kuća na kojoj je on bio gradonačelnik i sa RTS.

Dakle, tamo su bile emisije Produkcija, Multikom, Emoušens, Dajrekt Media, Sveti Petar, nema ko nije navalio na kasu javnom servisu. Javni servis vaše pravo da znate sve.

Ali, recimo, više emisija je tamo plasirao, pa množite vi sa 13.000 evra plus deo reklamnog tržišta, kaže ovako: „48 sati svadba“ to je njegova, koju je kupio RTS, jer nisu, eto, imali tri kamere da idu da snimaju svadbe i da tako uzmu pare, već je te tri kamere imao Emoušn, Multikom itd. pa su oni išli, snimali svadbu, pri tome se sve vreme radilo o prikrivenom reklamiranju.

Lepo oni odu, snimaju svadbu, to su naučili od onih fotoreportera, svako ko je imao svadbu, uzme neku kameru itd. on uzme tri kamere, hajde da vidimo kako će se mlada obući itd, obučena je u tom butiku, ovde je piće nabavljeno u ovoj firmi itd. Sve je to prikriveno reklamiranjem.

Recimo, ukupno emitovanih epizoda 670, od toga, pazite, i na Pinku je on gazdovao, od toga na Pinku bilo negde 34, 16, negde preko 500, gotovo 600 epizoda je išlo na RTS-u njegovih „48 sati svadba“, to je njegova produkcija navodno proizvodila.

E to kad pomnožite sa 13.000 evra, to dobijete negde 7,5 8 miliona evra je prihodovao tako što je on RTS-u koji je prepun tehnike prodavao emisije, ne samo „48 sati svadba“ već i druge. Pomnožite to sa 13.000 evra, plus određeni reklamni prostor koji je dobijao veoma jeftino a prodavao veoma skupo.

Pošto je njegov reklamni prostor bio najjeftiniji, jeftiniji nego u RTS, onda je on sa jedne strane zarobio medije, štampane i elektronske, ko god je nešto loše govorio, nije mogao od njegove agencije Dajrekt medije, da dobije pravo da koristi reklamu da je štampa i emituje i na takav način da prihoduje novac, već tamo gde Đilasa nisu dirali, gde žute nisu dirali, e onda su te medijske kuće, dobijale, to se zove zarobljavanje medija, i to se zove cenzura medija.

Cenzura medija kroz reklamno tržište, tako što je on, zahvaljujući tome što je imao najjeftinije reklame, mogao jeftinije da da reklamu određenim velikim firmama, nego što su one to mogle da kupe u RTS. On je bio jeftiniji. One su kupovale od njega.

On je onda zastupao najbolje brendove, imao prodor u svim medijima i kaže, znaš šta, vi ako hoćete reklamu, onda morate da pišete da sam ja najbolji, najlepši, da sam najbolji političar, da je most na Adi, veoma jeftin, iako je proračunata vrednost bila 112, pa 160 miliona evra, a na kraju koštao 450 miliona evra, pa još bez tunela, još nam treba milijarda, da bi on bio u punoj funkciji, pa pišite da je to najbolji projekat, pa ćemo Tadić i ja da prošetamo sa građanima, pa ćemo time da pokrijemo najskuplji most na svetu, koji spaja dve Beogradske mesne zajednice, koji u principu prevodi žedne preko vode, i sve je lepo pisano o tom mostu, iako se radilo o klasičnoj pljački.

Ona firma za savetovanje, ja sam ovde pokazivao, dobila je desetine miliona evra, a da pri tome ništa veliko nije radila, radilo se o ispumpavanju para da bi se tamo negde na Kipru, podelio profit.

Taj je radio sve i svašta, ali nije radio ništa za grad, koji je zavalio 1,2 milijarde evra, jel tako gospodine Martinoviću, neizmirenih obaveza i kredita. On posle kaže, znaš šta, kredita je bilo toliko, a zaboravio je da nije platio oko 700, 800 miliona, obaveza koje je nova vlast morala da izmiri, dugovi i krediti su obaveze koje je Grad Beograd imao.

E sada kada je bio neuspešan u javnom poslu, bio je veoma uspešan u privatnom biznisu. Znači, javne nabavke su bile tajna, i to ću i dokazati.

O ovome se ništa veliko nije znalo i ja lepo uzmem i postavim pitanje Bujoševiću, a kod Bujoševića radi Neša kauboj. Nenad Janković kauboj, bio je član RRA. On je suosnivač SBB, Šolakove firme, verovali ili ne.

Kako je on došao do upravnog odbora RTS, prehtodno od RRA, može Goran Petrović da potvrdi koji je drugi osnivač SBB u Kragujevcu i može i on to da potvrdi, a on je sada u REM, i lepo su se oni rasporedili da paze na posao firme Đilasove i Šolakove, koje su u suštini oni 1996, 1997. godine, osnivali u Kragujevcu.

Lepo su se oni rasporedili, bivša vlast i ja zameram vladajućoj većini što mi to ne raščistimo, tu ima hiljadu prepreka, su oni napravili u zakonu, da ne mogu da budu smenjeni i oterani.

Mi treba da počistimo to velikom lopatom, jer se radi o velikom kriminalu i pljački.

Već sam govorio da SBB, Junajted medija, na prevarama sa prekograničnim televizijama i prepravljanjem programa, klasičnih prekograničnih televizija, tipa FOKS, HISTORI, itd, uzimaju i otimaju preko 200 miliona evra, nelegalno i nezakonito godišnje, i time ugrožavaju slobodu domaćih medija, jer kada uzmu deo reklamnog tržišta domaćim medijima, koji sve plaćaju ovoj državi, kada to otmu lažne prekogranične televizije, i prekrojeni prekogranični mediji kada to Cas, Dajrakt medija, uzme, ona ostavi domaće medije bez novca, ostave bez mogućnosti da posluju da budu nezavisni i isključivo onda zavise od opština, od raznih javnih konkursa, pri tome se i političari hvale, kada daju pare, normalno je da onda ti mediji posvećuju pažnju lokalnim političarima i onoliko koliko ne zaslužuju.

I gle čuda, postavim ja tako pitanje, Dajrek mediji, da vidim šta će Bujke da kaže, kaže Bujke i zato ovaj o poslovnim tajnama podržavam zakon, ovako, na pitanje, razna pitanja, a ovo je najzanimljivije.

Da li je nacionalni servis kupovao sportska prava od onih koji nemaju prava da ih emituju, a kupuju da bi ih preprodavali? Kaže ne. Ukoliko je RTS kupovao sportska prava, drugo moje sledeće pitanje, od SBB Junajted grupe, Junajted medije i drugih pravnih lica povezanih sa Đilasom i Šolakom, za koji novac je to učinio? Prava su kupljena novcem iz komercijalnih prihoda. Radio televizija Srbije, ja mislim, ima zajednički račun, ne mogu da podele komercijalne prihode, mogu da ih iskažu, ali se novac pomeša javni i komercijalni od reklama. Pri tome im ovi uzimaju deo reklamnog tržišta. Tu gube novac. Ali, gledajte kako ga žuti Bujke brani.

Ugovorom o sticanju prava prenosa ugovorne strane su se saglasile da uslovi, podaci i informacije u vezi sa realizacijom ugovora i posla predstavljaju poslovnu tajnu. Javni servis, vaše pravo da znate sve, sem za skrivene biznise Šolaka i Đilasa. Vi mislite da su oni pali sa vlasti. Ne. Oni su se malo pritajili, imaju svoje ljude u ovoj vlasti. Oni imaju ... organizacije koje služe, koje su parapolitički delovi stranaka na vlasti, oni imaju kamuflirane novinare koji su u stvari samo kamuflirani politički protivnici, oni imaju sve, oni drže sud posebno, oni drže tu treću granu vlasti koja bi trebala da arbitrira između ove dve, pa oni drže pola vlasti u Srbiji. Pri tome, drže kablovsku, najmoćniju kablovsku mrežu.

U njihove poslove se ne može pitati ni pričati. Ovo je od 25. jula 2019. godine. Više nisu bili na vlasti, ali su bili na vlasti. Po pitanju para oni su uvek na vlasti.

Oni rade za državu, uključujući onog špijuna, ali ne za našu. Dokazao sam da su radili za Bugarsku i ko zna koju sve, ali ne za našu. Ja ne branim vlast, ja branim državu. Meni je čast da državi služim, a oni su se državom služili. Meni je čast da državi služim. Bolje da me zbog te službe kazne, zbog vernosti i službe kazne, nego da me zbog izdaje, koju sam opisivao, nagrade. I NUNS da me nagradi, odbijam.

Hvala

Dame i gospodo, povodom događaja oko te Beton hale, ja podržavam policiju, ali ne i tužilaštvo. Smatram da samo 10 krivičnih prijava je veoma malo.

Koliko ja poznajem pravo, a gospodin Martinović neka me ispravi, nasilničko ponašanje u grupi obuhvata celu grupu. Individualno se kazne povećavaju kada sud utvrdi šta je ko od njih počinio. Neki dobiju blažu kaznu, neki veću, ali u suštini kada se desi nasilničko ponašanje u grupi odgovaraju svi oni koji su članovi te grupe i koji se tog trenutka u toj grupi zateklo.

Posebno sam iritiran ukoliko je došlo do napada na policajce, što određenom broju nasilnika nije tužilaštvo, što ih ne goni za još jedno krivično delo, a to je napad na službeno lice ukoliko se ti napadi dese.

Dame i gospodo narodni poslanici, kažu, po pitanju akciza ću, da uspešni ljudi su oni ljudi koji naprave čvrst temelj uspeha od kamenja i od cigala koje na njih budu bačene. Mi upravo radimo to, a ja sam to negde započeo 2001. i 2002. godine, govorim po pitanju akciza. U to vreme država nije podržavala nikakve investicije. Uglavnom se radilo o rasprodaji društvene imovine i ja sam jedan od retkih koji je sa navodno ozloglašenim Predragom Rankovićem krenu da pravim Fabriku cigareta u Inđiji. To se dešavalo 2002. i 2003. godine.

Moram priznati da smo imali apsolutnu podršku premijera Đinđića u to vreme da sagradimo tu fabriku, jer je uvoz cigareta u Srbiju bio značajan i odnosio ozbiljne devizne prihode koje je država ostvarivala. S tim u vezi za očekivati je bilo da ministar finansija i ministar privrede, a radi se o Đeliću i Vlahoviću, takav jedan projekat podrže, s obzirom da to državu nije koštalo ništa. Čak i Italijanska vlada je prepoznala napore srpskih privrednika i sa kreditom od 1% na određen način pomogla da se nabavi italijanska oprema, čini mi se iz Treviza.

U toj borbi da ta investicija uspe, ja se nisam mogao uzdati da uspeh dođe sam, nego sam se morao potruditi da do uspeha nekako dođem i tom prilikom sam stekao i saborce, ali i protivnike, ali nisam očekivao da ministar privrede i ministar finansija budu protivnici, a bili su iz prostog razloga, jer smo zajedno sa premijerom Živkovićem posle smrti Zoran Đinđića namerili da prodaju DIN i DIV i to su uradili u toku sprovođenja zloglasne „Sablje“ i pri tome se obavezali da nekoliko godina niko drugi neće moći da proizvodi cigarete na teritoriji Republike Srbije, sem DIN i DIV, odnosno BAT-a i Filipa Morisa koji su za vreme „Sablje“ vrlo povoljno kupili te dve fabrike koje su po procenama vredele više od Rovinja, dve zajedno, a Rovinj je u to vreme procenjen na milijardu i 200.

Ove dve fabrike su prodate za 400 miliona i svi pušači na nekoliko godina jer niko drugi u Srbiji nije mogao da proizvodi cigarete sve dok oni kroz manju akcizu jer su sve uvozne cigarete postale domaće ne otplate tu investiciju tako da u suštini fabrike cigareta DIN i DIV, Filip Moris i BAT su dobili zahvaljujući Đeliću, Vlahoviću. To je bio razlog zašto su napadali i obarali investiciju u Inđiji i fabrika je počela da radi tek 2005. godine.

Danas ta fabrika proizvodi negde oko tri hiljade tona cigareta, a to vam je prevedeno na kilograme tri miliona, a prevedeno na boksove 15 miliona, prevedeno na kutije cigareta 150 miliona kutija. Od toga 50 miliona kutija ide za domaće tržište, a ostalo ide u izvoz i od izvoza je prihod na BDP negde oko 20 miliona cena proizvodnje, jer tamo ne ide akciza itd, a za domaće uslove je proizvodnja vredna 10 miliona evra.

Akcizu koju država i PDV ubira godišnje iz te fabrike u Inđiji koja je napravljena uz protivljenje Đelića i Vlahovića u ovom trenutku je hiljadu tona. To je milion kilograma, pet miliona boksova, 50 miliona kutija. Ujedno PDV i akciza je negde na 50 miliona kutija oko 10 milijardi dinara, što znači da preko 80 miliona evra država prihoduje godišnje od fabrike cigareta protiv koje su bili ministri za finansije i ministar privrede u tadašnjoj Vladi Zorana Živkovića.

Za ovih 15 godina to znači da je iz Inđije, iz te fabrike za akcize i za PDV ubrano preko milijardu evra, da to bio prihod države, a da je BDP u tih 15 godina u proizvodnji te jedne fabrike vredeo 450 miliona evra. To je mali doprinos moj koga su u to vreme smatrali veoma smešnim i saradnika koji su se za to opredelili uprkos onima koji su vršili opstrukciju da se to ne dogodi.

Nešto više se dogodilo u Inđiji sem te fabrike. To je bio početak razvoja industrijske zone koju smo uz dobru volju pojedinih državnih funkcionera, razvoj saobraćajnica i telekomunikacija, oplemenili na dve do tri hiljade hektara između autoputa i Inđije i danas je to najbolja industrijska zona u Srbiji, zahvaljujući tome što smo počeli sa fabrikom cigareta bez ikakvih podsticaja, razvili industrijsku zonu bez ikakvih podsticaja, sve dosadašnje fabrike, to država nije davala ništa za te investicije, a investicije u privredi i proizvodnji su ti kao benzin u automobilu. Bez investicija vi ne možete da idete, a bez privrede vaš automobil je bez motora i bez menjača.

U Inđiji je trenutno izvoz veći nego izvoz cele Crne Gore. Samo fabrika za proizvodnju pumpi izvozi preko 100 miliona evra na godišnjem nivou. Imate industriju grejača, imate poljoprivredu itd. Izvoz Crne Gore industrijski je nešto iznad 400 miliona evra. Tako da jedan grad, jedna opština sa 47 hiljada stanovnika daje veći izvoz nego cela Crna Gora. Da li mi imamo sa BDP po stanovniku koji dostiže i 15 hiljada evra, Ruma je sada u sličnoj poziciji, nezaposlenost u Inđiji je 3,7, „Tojo“ koji dolazi u industrijsku zonu Inđija, koji smo pravili na način što smo počeli sa fabrikom cigareta, „Tojo“ će godišnje proizvoditi guma za 250 miliona evra, odnosno pet miliona komada.

To je ono što su ljudi rešili da grade i što je vladajuća većina rešila da gradi uprkos gomili cigala i kamenja koje ovi nesrećnici, kojih nema u klupama u ovom sazivu, bacaju na nas. Oni misle da je put do uspeha da su to merdevine kojima se možete popeti sa rukama u džepovima. Njima te merdevine uspeha su lift i to je velika razlika između nas, između mene i njih i ja verujem da ćemo na tom putu ustrajati.

Ovo za alkohol ne bih previše tumačio zato što nekada ujutru doktor prepiše po jednu čašicu. Nadam se da neće ljudi preterivati u terapiji, ali moram reći nešto za vozila s obzirom da je to vezano za lične karte, šta ćemo za bezlične karte, šta ćemo za ove koji nemaju obraza, kako ćemo njima utvrditi određeni identitet, ovi koji nisu prisutni, koji su protiv svega, koji su za radna mesta, ali su protiv fabrika, koji su za zaštitu? Oni su napravili od Srbije zelenu zemlju. Znači, Srbija je prva postala ekološki zelena zemlja zato što su zatvorili sve fabrike do 2012. godine i ja sam tih godina išao u kampanju i video sam kroz celu Srbiju dva fabrička odžaka da se dime. To je bilo njihovo dostignuće. Znači, fabrike bez radnika, rasprodata imovina.

Oni su recimo, za puteve, oni su protiv kamenoloma, oni za električne automobile, ali su protiv litijuma, oni za skupove, itd, i da se fotkaju mobilnim telefonima, ali su protiv litijumskih baterija, oni su za litijumske baterije, ali da se ne proizvode u našoj zemlji, da mi ne ostvarujemo prihod već neko drugi i ti nesrećnici bez obraza pitam kako će uopšte da vade lične karte. I, da vas podsetim za vreme njihove vlasti Obraz je bio zabranjen. Oni su zabranili Obraz kao organizaciju, a njihov obraz je otprilike bio pendžetiran obraz, tako da ne znamo ko je lične ili bezlične karte oni treba da se uklope.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju mašina, gospodine ministre, 2015. godine je napravljena dopuna Pravilnika o registraciji motornih vozila i priključnih mašina. Ja mislim pošto je isteklo tih pet godina da treba zanoviti taj pravilnik i da se u narednih godinu dana registruju mašine koje nisu registrovane. Ako mislite da ćete neko podvaliti kradene teško zato što se tom prilikom prilaže i pregleda broj šasije, broj motora, ukoliko se radi o traktoru, pa ukoliko sumnjamo da se neko sa ukradenim traktorom želi prošvercovati, vrlo lako ćemo ga uhvatiti tako što ćemo na registraciji videti te brojeve imamo negde u potrazi.

Dakle, apelujem na vas da pokušate da nađete način da još jednom dopunimo ovaj Pravilnik zato što je to urađeno pre pet godina, a mašine starije od pet godina je obuhvatao taj Pravilnik da ne menjamo previše sadržinu, nego samo da zanovimo i da taj period registracije bude u narednih godinu dana.

Dame i gospodo, neko je rekao da je želja za uspehom pola uspeha i ja verujem da je ta naša želja dupla i da ćemo uspeti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi REM-a i u vezi fudbala i prenosa. Ovde je govoreno o mrziteljima FK Novi Pazar, govoreno je o fer-pleju. Pa, u ime tog fer-pleja da kažem, a nisam bio protiv, da je Novi Pazar dva puta administrativno, ne sportskim rezultatom, ubačen u prvu ligu, ili kako se to zove super liga. Tako da, ta neka nepravda prema FK Novi Pazar, po meni, apsolutno ne postoji. Dame i gospodo, ako treba neka ih ubace i treći put, nemam ništa protiv.

Dame i gospodo narodni poslanici, REM onako kako je Tanja Fajon videla REM, to vam je jedna soba za prevare. Ja ovim kandidatima želim da se ne ugledaju na stare članove REM-a. Dame i gospodo narodni poslanici, to je Regulatorno telo za elektronske medije. Ono je zaduženo, a ne mi, ne Ministarstvo informisanja, da na određeni način kontroliše da li ti mediji rade u skladu sa Zakonom o elektronskim medijima i nekim drugim zakonima koji regulišu određene oblasti u elektronskim medijima, u radu elektronskih medija.

Pa da krenem redom. Čuli ste svakako za prekogranične televizije koje reemituju program, prekogranične koje reemituju program. Dame i gospodo, danas imamo 30 kanala koje pripadaju „Junajted mediji“, a „Junajted mediji“ su i CAS medija, „Dajrekt medija“, vlasništvo Đilasa, bar im je on bio vlasnik do nedavno. Imaju 30 kanala koji su navodno preko granični i koji reemituju program preko granice ovamo.

Reemitovanje znači istovremeno preuzimanjem medijske usluge koja se preko granice vrši za širu javnost. Fiktivno su registrovali u Luksemburgu 30 kanala. Luksemburški operator je na moje pitanje odgovorio da jesu registrovani u Luksemburgu, ali tamo ne emituju program.

Prema tome, N1, „Nova S“, „Sport klubovi“, „Sinemanija“, „Grand“ itd. su kanali koji su samo fiktivno registrovani i ne emituju program za širu javnost u Luksemburgu. Ja vas onda pitam, šta preuzimaju, a reemitovanje je, po zakonu, istovremeno preuzimanje medijske usluge bez izmena, dopuna i prekrajanja? Znači, ono što ide u Luksemburgu za gledaoce, mi možemo ovde da gledamo na prekograničnim televizijama koje reemituju program. To je reemitovanje.

Pošto tamo nema programa, ja vas, sebe i sve druge i osobe iz REM-a pitam, šta onda se istovremeno preuzima? Znači, to je 30 fiktivnih kanala. Njihova uređivačka politika nije predmet moje diskusije. Mogu svoje programe da uređuju kako god hoće, ali moraju da se registruju u Srbiji ili da budu klasična prekogranična televizija, kakve su CNN, BBC, Sky, Televizija Crne Gore, Hrvatska televizija, čije programe ovde gledamo kao preko granične, koji ovde dolaze bez izmena, prekrajanja itd.

To se sa ovim kanalima ne dešava i ne iznenađuje me što je čak i Jugoslav Ćosić napustio takvu kompaniju koja podvaljuje. Te televizije se ne registruju u Srbiji, domaće televizije koje emituju program iz Srbije se registruje i zato moraju da plaćaju sve naknade od SOKOJ-a, RATEL-a, REM-a itd, sve poreze itd. Moraju da plaćaju zato što su televizije koje ovde emituju program i zato što, kao emiteri, kao pružaoci medijske usluge imaju pravo na marketing, imaju pravo na reklame, što preko granične televizije nemaju pravo na domaće reklame, odnosno mogu da reemituju samo reklame koje su sastavni deo izvornog programa, one koje idu u Luksemburg.

Dakle, kroz preko granične televizije oni, navodnim reemitovanjem, emituju domaće reklame, što je takođe protiv zakonito. Dakle, na takav način se narušava sloboda medija, jer uzimaju deo kolača, reklamnog kolača neovlašćeno, protiv zakonito domaćim televizijama, koje plaćaju sve takse, ali pri tome ovi drugi ništa ne plaćaju.

To vam je, kao kad bi otvorili obućarsku radnju u Beogradu i sve plaćate i onda neko otvori pored i kaže – E, ja sam registrovan u Luksemburgu i ne plaćam ništa, a pri tome vi vidite da cipele popravlja ili ih radi u Beogradu.

To je njihovo ponašanje, to je jedna prevara koja se dešava uz pomoć REM u kome sedi i Goran Petrović, a ranije Nenad Janković, tzv. „Neša kauboj“, koji su bili osnivači SBB u Kragujevcu kada su bili u Radioteleviziji Kragujevac, zajedno sa Šolakom su osnovali KDS koji je prerastao u SBB.

Druga prevara, prekrajanje klasičnih kanala, prekograničnih, „Foks muvi“, „Diskaveri“, „Histori“, „Sinestar“ kanali. Upalite i pogledajte „Foks muvi“; recimo, imate po hiljadu sekundi u jednom filmu reklama kojima se preplavlja izvorni program. Hoćete da kažete da u Americi ide, na „Foksu“ ide reklama „Zaječarskog piva“, „Jelen piva“, „Dijamanta“ itd. Naravno da ne ide.

Po Zakonu o oglašavanju prekogranični kanali mogu ovde da reemituju propagandne poruke koje su samo sastavni deo izvornog programa onaj koji ide u Americi na „Foks“ televiziji. Znači, na takav način uzimaju još jedan deo reklamnog tržišta i time finansijski ugrožavaju domaće medije koji sve plaćaju.

Treća prevara je fudbalska, košarkaška reprezentacija. Da bi nahvatali što veći broj pretplatnika, oni neovlašćeno prenose fudbalske, košarkaške utakmice itd. Ja ovde imam Zakon, član 64. koji kaže da najvažnije događaje od interesa za sve građane mogu da prenose isključivo kanali koji pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup, tj. da možete da gledate i na antenu.

To televizije, sport klubovi, „Nova sport“ nemaju prava da ispunjavaju te zakonske uslove. U cilju prenosa REM sastavlja listu najvažnijih događaja u koju spadaju te sportske i ja ovde imam listu iz 2018. godine i 2021. godine u kojoj piše da kvalifikacije za evropska, svetska prvenstva i sama evropska i svetska prvenstva mogu da prenose samo televizije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije. To se ne dešava.

Sa jedne strane, uzimaju kroz sportske prenose još jedan deo reklamnog tržišta, ugrožavaju domaće medije. Sa druge strane, neovlašćenim prenosima zbog interesa građana prikupljaju veći broj pretplatnika koji su zainteresovani da gledaju reprezentaciju i na takav način dižu cenu reklame i sa druge strane imaju veći prihod od pretplate.

Četvrta, poslednja prevara. Sve te nezakonite prihode, što od pretplate regularni, što prijemčene, primamljive, navabljene kroz sportske prenose, sav novac gotovo od pretplate, sav novac od nezakonitog emitovanja marketinga, kroz programe koji se navodno reemituju, oni na takav način uvećavaju prihode. Sve te prihode ispumpavaju van Srbije i ovde prikazuju gubitke. Ispumpavaju tako što plaćaju, domaćim kanalima ne plaćaju ništa na tom kablu. Znači, koriste njihov program za džabe, nacionalne televizije, regionalne i neke druge, domaće televizije od SBB ne dobijaju bele banke za to što koriste njihov proizvod, ali zato N1, „Nova S“, „Sport klubovi“, u Luksemburg i neke druge zemlje dobijaju novac za uslugu reemitovanja koja ne postoji. Plaća se usluga, to se zove pranje para. To je težak kriminal, poreski prekršaj itd.

Plaća se usluga koja ne postoji. Probajte vi u inostranstvu da platite uslugu koja ne postoji, dobićete poreznike odmah na vratima. Galama o slobodi medija služi samo onoj sobi za prevare kao ruka kojom treba odvratiti pažnju. Glavni prihodi su na sportu i zabavi od reklama u prekrajanju onih prekograničnih kanala o kome sam govorio.

Glavni prihodi su od toga. Ono N1, ono je samo ruka da se odvuče pažnja, prevara se dešava drugom rukom. Znači, oni galame o slobodi medija samo da bi Šolakova i Đilasova prevara i najveća pljačka trajala i trajala. Tim novcem oni ne ruše vlast samo u državi Srbiji, oni polako nagrizaju i ruše državu Srbiju i mogu o meni da emituju šta god hoće, o svima nama šta hoće, ali treba da se registruju, da rade po zakonima ove zemlje koji su u skladu sa međunarodnim zakonima.

Znači, REM je aktivno učestvovao i branio Šolakov i Đilasov biznis. Sa tim se jednom mora stati i ova pljačka se mora zaustaviti i novi član REM-a, koga izaberemo, moraće posebnu pažnju da obrati na ove prevare koje su godišnje teške, a samo se na prevaru navodne reemituje preko 200 hiljada sekundi dnevno na 30 kanala i na 20 prekrojenih prekograničnih kanala. Preko 200 hiljada sekundi, da uzmete samo po dva evra, to je 400 hiljada evra puta 365 dana, samo se na marketingu ukrade 150 miliona evra, plus pretplata. Prevara godišnja je teška 200 miliona evra.

Pozivam nadležne organe, tužilaštvo itd. organe bezbednosti, a posebno REM da se stavi tačka i da se prekine ova pljačka.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je pomalo čudno kad jedan od predlagača zakasni na sednicu Narodne skupštine. Nema veće svetinje za narodne poslanike, a verujem i za predlagače ministre u Vladi Republike Srbije, nema veće svetinje od Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno je rodno ravnopravni ministar u Vladi Republike Srbije dao sledeću izjavu. Izjava glasi ovako – onaj ko je protiv istopolnih brakova ili zajednice ne mora u njima da živi. Analogno tome ja mogu da kažem – onoj ko je za istopolne zajednice ili istopolne brakove mora u njima da živi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ljudska prava su pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost. Specijalna prava koja se dodeljuju jednoj od grupa bilo koje vrste mogu da budu vrlo neprijatna, da kažem, za pojedina društva. Nismo mi svi isti. Postoje patrijarhalni ljudi koji to teško doživljavaju.

Sad se ja pitam, kada govorim o diskriminaciji – šta će se desiti ukoliko se u istopolnoj zajednici pobiju dva homoseksualca? Jel to nasilje u porodici? Ako je to samo istopolna zajednica ukoliko dođe do nasilja da li je to onda nasilje u porodici?

Šta se dešava ako se potuku, a ima muškaraca koji imaju tri žene, šta će se desiti ako se potuku tri žene međusobno? Hoće li to biti nasilje u porodici ili u porodicu spada samo ona koja se prva venča? Šta će biti ako njih tri se udruže protiv njega samoga i ubiju ga od batina? Ja se pitam – hoće li to biti nasilje u porodici, ukoliko su ga prebile one koje se nisu venčale? Ko će onda da izađe iz kuće? Jadno muško.

Moramo biti veoma pažljivi.

Vi gospodine Martinoviću treba da se setite vašeg džaka. Bojim se da se prilikom emitovanja pojedinih prava, da tako to kažem, emitovanja da se radi o dopuni onog vašeg džaka. Zemlja sa lako niskim natalitetom ne bi baš trebala da pravi neku vrstu, ja ne govorim da je to feminizam, ali bismo imali prečih problema da rešavamo nego ovih.

Recimo, 40% plus do 50%, zašto samo funkcije, gospodine Martinoviću? Možete li vi da mi kažete? Zašto ne 40% rudara, zašto ne 40% zavarivača, zašto ne 40% traktorista, zašto ne 40% običnih vojnika? Zašto samo 40% do 50% funkcija? Jesu li to onda neka specijalna prava, pravo na vladanje?

Hajde da razmišljamo da li treba ovde u blizini da otvorimo kliniku za brzu promenu pola. Šta ćemo sa polno nemoćnim bićima koje ću ja biti za desetak godina, nadam se da ću doživeti polno nemoćno biće? Šta ćemo sa njima?

Šta ćemo sa ljudima koji požele da se osete kao slabije zastupljeni pol i kažu – nema veze, ja sam u duši malo žensko? Hoćemo li otvoriti tu negde na brzinu neku hirurgiju za brzu promenu pola?

Svi smo svedoci da su neki ovde menjali nacije, neki su menjali prebivalište da bi postali odbornici, neko je menjao ime, za očekivati je da ljudi požele, radi funkcije, da na brzinu promene pol. Ko će utvrđivati u toj situaciji ko je promenio pol ili nije? Hoćemo li to raditi na način koji se utvrđuje PAP?

Stvarno ne znam dokle ćemo mi sve dogurati zato što smo mi društvo sklono raznim zloupotrebama i treba biti veoma pažljiv u tome.

Ajmo malo o Sremskim Karlovcima. Ja koji sam rođen u Novim Karlovcima, to je naselje Sremskih Karlovaca, ja se bojim da naša istorija koju smo mi učili, barem moja generacija, istoriju prečanskih Srba, da ih tako nazovem, nikada nije dovoljno zastupala u udžbenicima. Srazmerno politici koja se vodila i političke prilike koje su bile u SFRJ, istorija Srba je svođena, upodobljena sa političkim događajima u zemlji i uređenjem države, tako da je gotovo bilo zabranjeno da se u udžbenicima istorije nađu događaji u kojima su učestvovali Srbi, a da se to nije dešavalo u užoj tzv. Srbiji, onda recimo, naučiš Prvi i Drugi srpski ustanak i to je bio kraj srpske istorije.

Ja vas pitam, ima li tu recimo bitke kod Slankamena? To je 1691. godine velika pobeda hrišćana, mali spomenik. Mi svoje velike pobede obeležavamo malim spomenicima, a velike poraze onda smo pompezni i više volimo da obeležimo poraze nego pobede. Velika pobeda 1691. godine što je kasnije Jovana Monasterlije, jel tako, Ludvig Badenski je vodio hrišćansku vojsku. To je bio veliki poraz Turaka zahvaljujući Jovanu Monasterliji i konjanicima srpskim koji su probili dva puta moćniju tursku vojsku i time doprineli hrišćanskoj pobedi. Kasnije su učestvovali u manjem broju i u bitci kod Sente što je rezultiralo Karlovačkim mirom. Što ne kažu da su kod Petrovaradina učestvovali? Da su tada položili kamen temeljac u Novom Sadu, je li tako pokrajinski predsedniče Vlade?

Dakle, hajde da pričamo dalje. Šta znamo o guslama? Šta znamo o istoriji o guslama? Nenad Čanak kaže – nećemo gusle hoćemo klavir. Guslarske škole su bile u Vojvodini, tzv. Slepačka akademija, jer su guslari bili slepi, je bila u Irigu. Kada je 1780. godine austrijsko carstvo zabranilo, osnovana je guslarska škola u Starom Slankamenu. Tako da su gusle u stvari vojvođanski instrument, selo Grk gospodine Martinoviću, sad selo Višnjićevo, u znak srpskog Homera Višnjića. Šta smo mi u istoriji od toga učili? Veoma malo je bilo u istorijskim udžbenicima.

Hajde dalje da vidimo šta je bilo sa vojvodovinom Srbijom. Koliko smo mi učili o tome? Ali, pre toga hajde da vidimo šta smo naučili o Matiji Gubcu? Sve. To je bila velika seljačka buna. Naravno, seljački lideri uvek loše završe. Tako da ja nemam neke prevelike ambicije. Dođe mi da kažem – pa ja i nisam neki seljački lider, tek toliko da me neko ne bi pogubio, da me ne bi krunisali kao njega. E, o tom krunisanju smo sve naučili, da li je bilo ili nije bilo, uglavnom u udžbenicima istorije smo naučili da su njega krunisali vrelom krunom i da je to bilo varvarski itd, i on je bio vođa slovenačko-hrvatskih ovih Zagoraca itd.

Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? Šta smo naučili o Vršačkoj buni, koja je po dimenzijama bila jedna od tri srpska ustanka? Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? On je 1594. godine bio vođa Banatske bune, Banatskog ustanka. U tom banatskom ustanku je učestvovao, na kraju je skršen sa 30.000 turskih vojnika, naspram 4.000 srpskih, 4.300, ako ne grešim. Teodor Vršački je prvo bio izvan, onda su ga Turci na prevaru uhvatili i živog pomoću meha odrali. O Teodoru Vršačkom nismo učili u istorijskim čitankama, zato što je tadašnji poredak u SFRJ bio takav da se istorija mogla učiti samo uže Srbije. Znači, ove krajeve su već bili otpisali obe pokrajine, tu nisi smeo ništa učiti.

Šta smo naučili o Vojvodovini Srbiji u udžbenicima? Ja ne, to sam naučio dobrovoljno, zato što je Vojvodina u tom trenutku bila veća Srbija od bilo kog srpskog kraja, 1848. Majska skupština gde Stefan Šupljikac postaje vojvoda, mitropolit Rajačić postaje patrijarh i austrijsko carstvo priznaje Majsku skupštinu i priznaje Stefana Šupljikca patentnom, gde je on od uzbuđenja, jer je držao rovove prema Turcima kod Pančeva, pao sa konja i umro od srčanog udara. Na tom mestu jedna stranka je morala da mu podigne spomenik, jer niko u Srbiji to nije hteo, prvo su bili komunisti, a posle žuti, njih to baš nije previše interesovalo da podižu spomenike te vrste.

Šta smo mi naučili o drugoj prečanskoj istoriji? Šta smo naučili, s obzirom da sam ja školu završio u Novim Karlovcima? Tu školu je završio i Dimitrije Mita Ruvarac, koji je bio upravnik štamparije u Sremskim Karlovcima, bio je i šef biblioteke u Sremskim Karlovcima. Nije bio kao Boško Obradović, bio je daleko bolji. Dakle, bio je veliki Srbin.

Šta smo naučili o njegovom književnom delu „Evo, šta ste nam krivi!“? Čovek je bio vidovit, opisao je sve šta će nam Hrvati uraditi, da je njihova intencija da ne priznaju Srbe kao politički narod, da Srbi koji žele da budu politički narod se moraju smatrati Hrvatima itd. Unapred je ukazao na pretapanje Srba, što nam se i desilo. Dimitrije Ruvarac je sahranjen u Sremskim Karlovcima. Da li mi nešto u udžbenicima imamo o njemu? On je, inače, poznat, da ne nabrajam dalje, po izreci: „Teška je prazna torba“. E, pa, gospodo Srbi, mi ne možemo da kreiramo prošlost, ali možemo da kreiramo budućnost, a budućnost treba da bude takva da zavrnemo rukave i da napunimo, u ekonomskom smislu napunimo, tu praznu srpsku torbu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani koji ovo gledate, ukoliko gledate, postoji jedna narodna izreka iz Hercegovine, kaže – što stražnjici godi, obrazu ne smeta.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dopuni Administrativnog odbora, odnosno Odbora za administrativno-budžetska pitanja, mandatna itd. i ova izreka se odnosi na Vuka Jeremića i na rad Administrativnog odbora između 2012. i 2014. godine kada je dozvolio, što je bila i njihova nadležnost, Vuku potomku, tzv. Vuku potomku čuvenog Murat-age Pozderca, kada su mu dozvolili da može da obavlja, pored poslaničke dužnosti, tik posle obaveza koje je imao kao predsedavajući u Skupštini UN da ima pravo da vrši konsultantske usluge. Administrativni odbor je imao tu vrstu nadležnosti, ali Agencija za borbu protiv korupcije, bojim se, nije ispratila tu situaciju.

Dakle, on je sklopio konsultantske ugovore sa „Čajna enerdži“ dvogodišnje i za svaku godinu dobio po 300.000 dolara. Te je poslove ugovorio u Njujorku, gde mu je država plaćala stan 15.000 evra, platu 10.000 evra, vozača 6.000 evra, preseljenje 218.000 evra. Tako da, država je imala samo prvih šest meseci 2,9 miliona evra troška oko predsedavanja Vuka Jeremića 67. sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To što je on predsedavao nisu plaćale Ujedinjene nacije, nego naša država, koja je u tom trenutku imala prosečnu platu od 300 evra.

Vuk Jeremić je pre toga za pet godina samo na letove, na avionske karte koje je nabavljao u firmi koja je bila vezana za člana njegove porodice, avionske karte je platio 3,6 miliona evra. Svakoga dana letovi Vuka Jeremića su koštali 2.000 evra ili 10 prosečnih penzija. Znači, ujutru kada ustanete, Vuk Jeremić je koštao samo na letovima 2.000 evra. Uzimao je apartmane koji su koštali 1.200 evra za noć, što znači šest penzija samo dok Vuk Jeremić prespava, jer nije želeo da spava u sobama, apartmanima jeftinijim, nego u apartmanima u kojima odsedaju šeici. Na takav način je i upoznao Patrika Hoa i svu onu ekipu i dok mu je država plaćala masne honorare, za njega, za sobaricu, za vozača, stan 15.000 evra, preseljenje od 218.000 evra, za to vreme on je pravio sebi konsultantske poslove koji su vredeli 300.000 evra.

Nikada Poreska uprava nije proverila da li na tu zaradu, je li tako, gospodine Arsiću, Vuk Jeremić, Vuk potomak čuvenog Murat-age Pozderca, tu ne mislim ništa loše o Murat-agi Pozdercu. On, da je živ, mogao bi da da DNK, da vidimo da li je Jeremić sa njim u vezi, zato što je Murat-aga Pozderac vodio borbe protiv Austrougarske itd, on je bio na neki način neka vrsta rodoljuba. Ali Vuk Jeremić nije znao, njemu nije bila bitna ideja, ništa, njemu je bio bitan samo svoj novčanik. Pet hiljada evra je država platila to što je on sa članovima svoje porodice otišao da gleda teniski meč u Vimbldonu i tamo prespavao, to je našu državu koštalo 5.000 evra ili 250 penzija.

I danas oni jurišaju na vlast, tako raspusni, tako bahati. Misle da dekretom, prvo da nas zaplaše, streljaće nas, ubiće nas, silovaće nas, ne znam šta nam više neće uraditi. Ja svakog dana dobijam po jednu prikrivenu ili slabo prikrivenu ili uopšte ne prikrivenu pretnju. Uopšte više ne marim za to, jer nema veće časti za jednog pokojnika, sve da izvrše svoju pretnju, nego da pogine, recimo, na pragu Skupštine, gde me ne mogu zaustaviti, jedino mitraljez da stave, da pogine boreći se za svoju državu, braneći se i braneći pravo države Srbije da postoji upravo od takvih koji očekuju da ih neko drugi dekretom dovede na vlast. Najbolje je to opisao onaj novinar Stupar. Treba, kaže, obići i ambasade Nemačke, treba obići ambasade Velike Britanije, SAD i reći – evo, mi hoćemo, hoću da budem predsednik, a vi mi to omogućite, čim dođem da budem predsednik ja ću iskontrolisati medije.

Očigledno, a nas optužuju za to, da oni o nama misle po sebi i takvi kakvi jesu ponašaju se vrlo čudno. Izađu, demonstriraju, gledao sam ovde, zaštita životne sredine. Kaže – hoćemo fabrike, nećemo električnu energiju, hoćemo radna mesta, nećemo fabrike, hoćemo fabrike, ali nećemo električnu energiju, hoćemo električnu energiju u stanovima, ali nećemo jer se električna energija proizvodi u centralama. Mi hoćemo čistu energiju, hoćemo automobile, nećemo automobile, prljav je vazduh, zagađen je vazduh, ali hoćemo na protest da dođemo automobilima. Pa nećemo tim automobilima, hoćemo da dođemo, da nam kupite električne automobile. Hoćemo električne automobile, ali nećemo litijum. Hoćemo da se slikamo na tim protestima mobilnim telefonima, ali nećemo litijumske baterije.

Više ne znam šta ti nesrećnici stvarno hoće, ali u poslednje vreme se pojavio, pošto je ovde i gospođa sudija, ide u penziju, nadam se da će jednog dana i Majić da ode u penziju. Ima izreka Konfučija - naneta nepravda ne znači ništa, ako je ne pamtiš. Mi treba da pamtimo Majića, kao najveću nepravdu. Najveću nepravdu žrtve usmrćene to ne mogu da pamte. Ponovo ću reći, na surov način je ubijeno 80 Srba, 34 je nestalo, a preko 150 je mučila Gnjilanska grupa, sistemom laganog uzimanja duše, ženama su sekli dojke i pekli na vatri, ljudima su razvijali lobanje. Sam svedok saradnik, albanskog porekla, šiptarskog, kako god hoćete, je svedočio da su se skidali kad su ulazili da kolju i ubijaju, zato što je toliko bilo krvi. Sudija Majić je napravio najveću nepravdu. Sudija Majić je oslobodio Gnjilansku grupu, koja je prethodno na Apelacionom sudu, koja je prethodno bila kažnjena sa 116 godina zatvora. Sudija Majić, na svojoj duši nosi duše ubijenih Srba, nosi patnje onih koji su mučeni, pa preživeli, pa i danas imaju posledice.

Sudija Majić je bruka i sramota. On se pridružio onom Stuparu, kao da je jedan od drugog prepisuju. On ide po ambasadama, on se nudi da bude predsednik, ako me izaberete, ja ću šta, ugušiću medije, itd. On se bavi politikom, a za sudiju je to zabranjeno. On se bavi našim poslom. On je nedavno, a ona njegova organizacija CEPRIS, je parapolitička organizacija, kad pogledate njegov sajt, ono je stranka, neregistrovana stranka, koja se finansira, ne znam odakle. Koja dođe i kaže – bahatost u Narodnoj skupštini, narodni poslanik je predložio zakon, koji je u skladu sa evropskim pravilima, između ostalog, što je ovlašćenje narodnih poslanika. Ne možemo mi da radimo tuđe poslove, kao on. On smatra, da ukoliko mi radimo svoje poslove, da je to bahatost, a kad on radi naše poslove, kad on radi poslove političara, to je za njega sasvim normalno.

Dok imamo sudije poput Majića, pravda neće biti dostupna, ni pravda ni pravo, neće biti dostupno građanima Republike Srbije, a takvih sudija ima puno. Da vas upozorim pred promenu Ustava, pred tu raspravu, da mi moramo pažljivo da radimo. Ja ću da razmišljam, i ukoliko je stav većine da se Ustav menja zbog poglavlja itd, ako je to neka naša obaveza, ja ću verovatno glasati za to, ali vam moram reći da se ne slažem sa tim da im dopustimo preteranu slobodu. Zamislite koliko ima Majića. Pazite, u toj njegovoj parapolitičkoj stranci CEPRIS-u, kao Centar za pravosudna istraživanja itd, imate zajedno tužioce, advokate i sudije. Često iz istog predmeta, Beljanski, i ne znam ko je sve tu bio zajedno, advokat, sudija, i tužioc, sada zamislite kakvu presudu po nekom predmetu, koji zajedničko vode, brane i sude, kakvu presudu oni mogu doneti.

Kažu, obični ovi moji seljaci, kažu da koliko novca staviš na tas pravde, toliko prevagne. Oni po selima kažu da se neke presude protiv njih naručuju kao pljeskavice. Ima moćnih advokata koji novac pozajmljuju sudijama uz kamatu, a onda se sve to vraća, u presudama. Takvih advokata, takvih sudija ima. Dobro razmislite, da li ćemo posle reforme, još jedne, a ono je bila deforma, da li ćemo posle ustavnih promena možda dobiti STR? Da li ćemo dobiti zbir samostalnih trgovinskih radnji umesto sudova. Da vas pitam, da li će onda sudija Majić imati ceo jedan tržni centar i da li će taj tržni centar kontrolisati stranci preko Majića, da li će taj tržni centra kontrolisati Amerikanci, ili će to kontrolisati građani Srbije?

Uglavnom, bilo kako bilo, mi ne treba da gledamo na ove nesretnike, koji otprilike, misle da plemenite ljude kao što smo mi, zanima pravda i zanima dizanje države, a njih zanima samo novac. Zbog novca oni idu na vlast, ne samo zbog vlasti, a mi u vlast idemo da bi dizali državu, da bi dizali našu ekonomiju.

Snažno podržavam to što želimo opremom, bolnicama, vakcinama, da steknemo zdravstveni suverenitet i da budemo suvereni na ovoj teritoriji Balkana, da svi po malo zavise od nas. To je po malo i politička prilika. Takođe, se kao poljoprivrednik, i kao neko ko je osnovao Narodnu seljačku stranku, moju stranku 1990. godine, koalicije sam menjao, ali stranku ne, u njoj sam zbog sela, zbog poljoprivrede, tamo sam odrastao. Ja se zalažem za prehrambenu sigurnost. Ima izreka, čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Mi moramo ovde u regionu da budemo vodeći proizvođači hrane, da snabdevamo sve druge koji nemaju dovoljno hrane, a mi ćemo imati viškove i to je takođe nova politička prilika koju treba da iskoristimo.

Mi našu zemlju treba izgrađujemo, ne da vladamo, već kroz vladanje da izgrađujemo našu zemlju, da po kvalitetu života svojih građana bude prva u regionu, a uskoro da prestigne najmanje deset država EU. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni, najvažniji odbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije je podržao zakon o potvrđivanju Memoranduma između Republike Srbije i Dominike Komonvelt. Nadam se sada, ako je Đilas čuo da ta država postoji, da neće otvoriti račun.

Dakle, mi smo podržali sporazum i članovi Odbora su izrazili i zahvalnost zato što je ta ostrvska država povukla priznanje Kosova, lažne države koju su Albanci proglasili februara meseca 2008. godine, tik posle izbora Tadića, što je bio uslov DS da se to desi. Tik posle izbora Albanci su proglasili nezavisnost, i to zahvaljujući tome što je DS molila predstavnike američke ambasade da Albanci odlože, samo da odlože, proglašenje nezavisnosti Kosova, a da ne bismo ometali Tadića da dobije, na našu žalost, drugi put pravo da bude predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi mnogo toga možemo da pomognemo toj maloj ostrvskoj zemlji, posebno iz oblasti poljoprivrede, jer imamo dovoljno iskustva i znanja, imamo dovoljno stručnjaka, imamo fakultete, institute, voćarstvo, stočarstvo, povrtarstvo itd. Mnogo toga možemo da naučimo predstavnike te ostrvske države, ali i oni možda mogu nešto da nauče nas, odnosno mogu da se razviju saradnje iz oblasti poljoprivrede i verovatno da će postojati i saradnja iz oblasti turizma. Kada Đilas ovo čuje, verujem da će potrčati tamo i da će postojati finansijski razlozi zašto treba dve zemlje da sarađuju.

Dame i gospodo, poljoprivreda jeste naša šansa i moja stranka, koja nije baš toliko velika, po broju članova, se zalaže zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da uđemo u EU da bi ostvarili podsticaje u poljoprivredi od milijardu evra i više na godišnjem nivou i tako pokušali da ustanovimo održivu poljoprivredu na našoj teritoriji, odnosno da pomognemo pre svega malim farmerima, što je intencija EU i njihove zajedničke poljoprivredne politike u poslednje vreme, da se što više pomogne milionima, a ne milionerima, nadam se da me Đilas nije čuo, pošto se i on bavi poljoprivredom, da se pomogne malim poljoprivrednim farmerima i gazdinstvima, da specijalizuje svoju proizvodnju zbog održavanja zemljišta, sprečavanja erozije, održavanje životne sredine, zbog divljači, zbog lovstva, zbog seoskog ili ruralnog turizma, kako to neko zove.

Dakle, iz tih razloga treba pomagati mala poljoprivredna gazdinstva, da svako od njih ugrabi neku šansu i da na određeni način platimo zato što se živi i radi na selu, jer to pitanje nije samo poljoprivrede, već pitanje bezbednosti i suvereniteta zemlje, odnosno da se ne prazne teritorije.

U vreme kada sam ja radio u IMT, u fabrici traktora, Beograd je 80-ih godina imao milion stanovnika, a Srbija je imala preko 10 miliona stanovnika. U ovom trenutku, bez obzira što ni natalitet u Beogradu nije nešto posebno velik, u Beogradu živi dva miliona stanovnika, a u Srbiji sedam miliona, što znači da preko 25% stanovništva živi u Beogradu, a u odnosu na osamdesete godine živelo je svega 10%. To je rezultiralo pražnjenjem sela.

Starost na selu je 61, 62 godine prosečna, i teško ćemo poljoprivrednu proizvodnju održati ukoliko barem ne zadržimo postojeće stanovništvo na selu, odnosno da se deo stanovništva iz grada vrati, a podsticaj isplativosti poljoprivredne proizvodnje i održiva poljoprivreda može da bude šansa da se deo stanovništva iz grada vrati u napuštena sela i da na takav način budu zadovoljni i sin i otac, odnosno da se otac bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a sin da nađe neku šansu u preradi koja treba da se vrši što bliže mestu proizvodnje i dana takav način zadovoljimo i gradsko i seosko stanovništvo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam ovih dana, nekoliko dana, strpljivo pratio izlaganje mojih kolega i nadao sam se da će neko drugi osuditi pojavu koja se desila u Sarajevu, nekad meni dragom Sarajevu koji je živeo jedan multietnički život, ali koji je doživeo neku transformaciju koju ja nikada neću moći da razumem. Bilo je rata, bilo je svega, ali transformaciju koju doživljavamo i ovih dana ja ne razumem.

Ovo je Muhamer Bazdulj, pisac, novinar, kolumnista, više puta nagrađivan u Srbiji. Da ne bi neko pomislio da je vladajućoj većini politički drag, ovde je njegova kritika iz „N1“ televizije, gde otprilike kao kritičar vlasti kaže da je ograničeno trajanje Vlade, da je to znak uspeha bojkota itd. Znači, ne radi se o političkom istomišljeniku, ne radi se o nekome ko podržava vladajuću većinu, pa bih ja imao potrebu zbog toga da dignem glas.

Ovo je fotografija gde Muhamer Bazdulj zajedno sa Emirom Kusturicom i Handkeom nobelovcem peva pesmu u Andrić gradu, pesmu, znači dva muslimana pevaju pesmu trećeg muslimana Halida Bešlića „Ej da mi je da se kući vratim ranije“. Zamisliste taj greh.

„Sarajevsko oslobođenje“ odmah sutradan skida kolumnu pisca, književnika, novinara, kolumniste, gospodina Bazdulja i izvinjava se čitaocima što su pustili vest i fotografiju o ovom događaju koji ni po čemu nije diskriminatorski, ni po čemu nije uperen protiv bilo koje nacije, a posebno ne protiv muslimanske.

To je dokaz da će pomirenje u Bosni ići teško, ne zbog Srba, kao što tvrde sarajevski političari, već zbog toga što su sarajevski političari izvršili transformaciju jedne nacije koja više nije ono što je bila, ma šta mi tvrdili, ma šta mi pričali.

Zato sam ja očekivao da oni koji su trebali da dignu glas ne dižu glas protiv sukoba Izraela, Hamasa i Palestine i Gaze tražeći da mi nešto reagujemo, ja sam juče očekivao da baš ti ljudi dignu glas protiv ovakve pojave, jer je ovo gotovo neverovatno. Ovo je za verovati ili ne, da neko zbog jedne pesme koja je u stvari, Halid Bešlić, ja mislim, živi u Sarajevu, zbog jedne pesme koju pevaju dva muslimana, pesmu trećeg muslimana, oni zabrane zato što je tu nobelovac Petar Handke, u gradu drugog nobelovca Ive Andrića. To je gotovo neverovatno i mene zaprepašćuje ta vrsta transformacije, budućnosti radi i zbog mogućeg zanavljanja sukoba u meni dragoj BiH, posebno zbog Republike Srpske.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde imamo sporazume sa Argentinom. Da je to nekada bilo, da je takav sporazum postojao 1957. godine, da su malo bile ažurnije naše službe, da je ažurnija bila CIA koja je jedno vreme štitila Antu Pavelića, koja mu je pomogla da se domogne Buenos Ajresa i ulice Sančez, da je toga bilo nama verovatno u to vreme ne bi trebao Blagoje Jovović.

Dakle, Blagoje Jovović, da ne pomisle partizani da se radi samo o četniku, to je osoba koja je bila i u partizanima i u Jugoslovenskoj vojsci otadžbine koju neki nazivaju četnicima.

Dakle, radi se o osobi koja je bila u jednom i u drugom antifašističkom pokretu. S obzirom da su sve službe omanule, verovatno namerno, on je sebi dao za pravo da na neki način osveti i kazni, da osveti žrtve Jasenovca, žrtve Jadovna, itd, svih tih logora, on je našao za shodno da sam, svojom rukom, ispravi nepravdu i u toj ulici Sančez je sa dva metka smrtno ranio najvećeg zločinca u istoriji Balkana, Antu Pavelića, koji je dve godine kasnije od posledica ranjavanja umro u Frankovoj Španiji, što dovoljno dokazuje i pokazuje o orjentaciji i samog Pavelića, samog Franka, a, Boga mi, i Argentinu.

Stoga, danas verujem da imamo Sporazum o izručenju, da ukoliko se ponove neke ovakve pojave da će u tom slučaju vrlo brzo zločinac, kriminalac biti izručen nama ili ćemo mi izručiti njima, ukoliko neki kriminalac bude njihov na teritoriji Srbije i ukoliko ga oni zatraže.

Što se tiče Sporazuma o poljoprivredi, ja sam već o tome govorio i značaj poljoprivrede je daleko bitniji od onoga što većina nas misli. Ko želi da jede ukusan hleb, on mora da podrži poljoprivredu. Ukoliko ste gladni između mirisa novca, mirisa zlata, mirisa srebra, mirisa dijamanata i hrane i sveže pečenog hleba vi ćete se opredeliti za sveže pečeni hleb. Ukoliko ste gladni između mirisa novca i mirisa zrelog slatkog voća opredelićete se za ovo drugo.

Stoga je tačna tvrdnja koju neprestano ponavljam da je važnost hrane daleko veća od važnosti novca, dijamanata, zlata, jer kad ste gladni to ne možete pojesti, ne možete preživeti, možete jesti hrpu papira, ali nećete utoliti glad.

Ova zemlja daje dovoljno za svačije potrebe, ali ne i za svačiju pohlepu. Ova zemlja je temeljno pljačkana, pa i njena poljoprivreda, ali mi koji konzumiramo hranu moramo vratiti poljoprivredi ukoliko želimo da imamo više hrane, ukoliko želimo da imamo veću kašiku, u tom slučaju moramo da imamo i veću motiku.

Moramo više da uložimo u poljoprivredu da bi više imali i s toga se ja stalno zalažem da što pre uđemo u EU, čiji agrarni budžet je 45% ukupnog budžeta EU. Kad dođemo u EU, naši poljoprivrednici će pod istim uslovima kada budu poslovali brzo preteći sve druge poljoprivrednike u Evropi i pod ovim teškim uslovima se nosimo u regionu i sa Hrvatskom, sa Bugarskom, bez obzira što su njihovi podsticaji tri do pet puta veći nego što su trenutno podsticaji u Srbiji.

Ja se zalažem za to da se za poljoprivredu izdvaja u podsticajima milijardu i više evra godišnje, ali da to bude iz evropskih fondova, da što pre uđemo u EU ili da naša privreda dovoljno ojača u regionu, da sama može toliki iznos da uputi u poljoprivredu.

Mi moramo da izgradimo održivu poljoprivrednu proizvodnju. Da bi zadržali stanovništvo i male farmere, moramo novčano da ih nagradimo, da ostanu da žive na selu i tako sprečimo dalje migracije iz sela u grad, gradovi, gotovo da će se Srbija svesti na tri-četiri velika grada, a da će okolo biti samo praznine i pustinje. Mi to moramo sprečiti, a najlakše ćemo to sprečiti tako što će se poljoprivredna proizvodnja isplatiti i zato što će ljudi videti priliku da u poljoprivrednoj proizvodnji zarade novac, što kroz cenu poljoprivrednog proizvoda, što kroz podsticaje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo govorili dovoljno o sukobima koje želimo u budućnosti da izbegnemo. Sve se svodilo na to u ovom regionu i ova Vlada vodi ispravnu politiku koja će biti u korist poljoprivredi.

Što veće tržište za poljoprivredne proizvode to je veća šansa za razvoj. Zato podržavam i Šengen, zato što je to preteča EU. Poslovati u regionu po principima EU - dobro za našu poljoprivredu. Mi smo do sada uvek, mi u Srbiji smo bili olako zapaljivi. Često smo ulazili u sukobe, i umesto da rešavamo svoje probleme, rešavali smo tuđe probleme. Često smo u ulazili u sukobe ne zato da rešimo silom neki svoj problem, već da učestvujemo u problemima velikih koji su se međusobno sudarali, a mi uleteli u taj sukob i umesto da živimo za sebe, mi smo ratovali za druge, a sa tom vrstom politike, nadam se, da smo zauvek prekinuli. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o jednom genocidu o kome se ovde malo govorilo. Naređenje neprijateljskog vojnika koga smo primili za vođu dva, tri, šest, osam. Kada uđete u Srbiju, pobiti sve kulake, velikosrpsku buržoaziju, industrijalce i tako dalje, da ne čitam sve redom.

Taj genocid koji je izvršen iz ideoloških razloga, koji je zamišljen u Drezdenu, da li je tako kolega Martinoviću, 1928. godine, kada je rečeno da od jedne velike države, Kraljevine Jugoslavije treba napraviti zbir nacionalnih država, što su i uradili posle oslobođenja. Rascepali su jednu državu na šest malih država, od tih šest malih država sada su pet drugorazredni i treće razredni protektorati. Započeli su postupak i završili su ga.

Posebno je bio tragičan početak. Sećate se Ličkog ustanka, ustaša u Lici kojoj je Komunistička partija podržala, doslovce govoreći u Proleteru, organu Centralnog komiteta, da se Komunistička partija stavlja na ustašku stranu ličkih i dalmatinskih seljaka i da dužnost je svakog komuniste da taj pokret pomogne i predvodi. Tada Artukoviću i kompaniji nije uspelo, pa su pobegli u Italiju, ali ta ideološka težnja da se preuzme vlast u Kraljevini Jugoslaviji i ona rasparča je realizovana od 1941. godine do 1945. godine, da Jajce ne spominjem. Nije tačno da će ustaška noga prvi put kročiti sada na Kosovo kada dođe kontingent hrvatskih vojnika, neka pokušaju da naprave neki svoji punkt. Ustaška noga je kročila 1944. godine.

Ovo je Marko Mesić. Sećate se dobro Stipe Mesića. Ovo je komandant 369. ustaške bojne ojačane pukovnije koja je pala na Staljingradu. Staljin ih je zarobio, obukao u uniforme i poslao u Srbiju.

Ustaška noga je 1944. godine ušla u Beograd. Marko Meseć je na Dedinju u crkvi, pravoslavnoj crkvi pucao u glavu Isusa Hrista. Svi Srbi su 1944. godine u Srbiji, bili taj ustreljeni Isus Hrist, sigurno. Ne samo Srbi, u Vojvodini su stradali i Nemci i Mađari. To je takođe bio ideološki genocid.

Svi Srbi su ustreljeni na takav način; 35.000 je ubijeno bez suda, samo na teritoriji Srbije, drugih 35.000 je ubijeno u poterama ili u improvizovanim suđenjima, koja su bila onako preki sud, osude te, streljaju pa se posle žali.

Ovo je drugi primerak, veličanstveni. Ovo je pilot Kraljevine Jugoslavije, zvao se Franjo Pirc, koji je odmah na početku rata prebegao u Zemun na ustašku stranu. Njegov partner u avionu je zarobljen a on je otišao kod Pavelića i bio je, gospodine Martinoviću, član glavnog stožera za vazduhoplovstvo, kod Pavelića.

Ova osoba 1944. godine postaje komandant oslobodioc ratnog vazduhoplovstva nove Jugoslavije. On raspisuje, traži da se svi predratni piloti jave za promenu rasporeda u Pančevu. Sedamdeset i dva predratna pilota, koja su oborila 154 nemačke agresorske letelice, koji su bombardovali aerodrome u Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, odakle su dolazili avioni, što je pravilo u ratu, u selu Jabuka kod Pančeva, streljaju 72 predratna pilota, bez ikakve krivice iz kraljevske vojske, u kraljevsku vojsku, uz dozvolu kralja Aleksandra, a da svi dobiju činove itd, pa iz kraljevske vojske u NDH, pa iz NDH u Beograd, pa onda pokupiše one koji su pružali otpor Hitleru i postreljaše ih u selu Jabuka i teško da im se zna grob.

Mislim da ne postoji nikakvo spomen-obeležje. To je genocid o kome treba takođe da pričamo.

Posle Hrvata, oslobodioci su napravili najveći genocid.

Uvek sam tvrdio da mi nemamo toliko problema sa neprijateljima, da mi često vodimo borbe dok svi vode borbe protiv nas, mi vodimo borbe između sebe.

S tom praksom treba prestati, ali pre toga treba da saopštimo svim građanima šta je bilo, da su postojala dva pokreta ali je došlo do surove odmazde 1944. godine, jer je navodno Srbija bila kraljevska itd, i trebalo se osvetiti, što se i desilo, ta osveta je bila žestoka i nije bila samo na Srbima, bila je u Vojvodini i na Mađarima, na onima koji nisu učestvovali ni u kakvom zločinu i na Nemcima Folksdojčerima koji su mnogi nevini postradali i po prvi put su na teritoriji Srbije od strane novih oslobodioca u kojih su 95% bili Srbi formirani logori za takve ljude. Dotle toga u Srbiji nije bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam tu jednog koji se zvao Franjo Tuđman. Evo ga ovde, kao oslobodioc Beograda i sa njime Branko Kandić, kažu da je bio otac Nataše Kandić. E to su ti čuveni oslobodioci, onda možete mislite šta bi nam se desilo kada bi opet takvi oslobodioci došli na teritoriju Srbije.

Dame i gospodo, ovde imam jedan veličanstven primerak, da tako kažem, nekog gotovo novog „Ustaškog pokreta u Crnoj Gori“. Mislim da preteča nosioca te ideje je Jovo Kapičić, koji kaže – nismo imali milosti, a to je inače čovek koji je osnovao Goli otok, ali pre nego što je osnovao Goli otok, pobio je Srba da ni on ne zna koliko.

Nismo imali milosti, bili smo okrutni, jer smo čistili smeće. To je tada bilo kao da sam Bog, nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata već ubio. Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem.

Srbija je bila vezana za Kralja dinastije i crkvu, koja je u duši naroda, intelektualaca, kakav je bio Slobodan Jovanović, rekao je Kapičić, za dnevni list Blic, 17. septembra 2009. godine u Beogradu.

I onda se čudite šta se dešava u Crnoj Gori. U Crnoj Gori, on je govorio da je Srbija zajahala Crnu Goru, nijedan Srbin iz Srbije nije bio predsednik kućnog saveta u Crnoj Gori, a kamoli neki funkcioner. Obrnuto. Nema funkcije koju nisu zauzimali u Republici Srbiji. Oni kažu da su Srbi u Crnoj Gori, koji tamo žive vekovima, vekovima pre Montenegrina, koji su znali da su bili Srbi, kao Njeguš što je bio Srbin. Oni su vekovima živeli tamo, oni kažu da su oni izvršili agresiju sami na sebe.

Ne, nije tačno. Montenegrini su izvršili agresiju na Srbe u Crnoj Gori i to je surova činjenica, kao što su izvršili agresiju, recimo ekonomsko političkog tipa, i u samu Srbiju i na funkcionerska mesta u Srbiji. I danas mi opet, mira radi, „mira radi“ pa to pod znacima navoda, ako smo za mir, je ne verujem da su oni za mir, jer ta ideja i dalje živi u njihovim glavama. Ideja Jove Kapičića koji kaže – bio sam bog, kad sam ubio brata, što ne bi ubio i njega itd.

To je ono što u Srbiji mi nismo priznali, Hrvati, Blajbuk su podigli kao onaj ustaški pokret koji je likvidiran, podigli na visoke osnove, to su kao bile žrtve itd.

Mi ne umemo da osudimo žrtve koje su napravljene, da bi se Jugoslavija koja je napravljena, bila srpskom krvlju od Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, koja je napravljena jedna velika država koja je razorena, da bi se pravile male države, u korist nekih nacija, koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu protiv Srba, pa i u Drugom svetskom ratu. Umesto da budu kažnjeni, oni su bili nagrađeni, a mi u Srbiji nemamo snage da priznamo – da, bilo je, nije Srbin vodio, već okupatorski vojnik koga smo priznali za vođu, on je vodio taj pokret, on se osvetio Srbima, nego i Mađarima i Nemcima, koji nisu bili odgovorni za zločine, koji su napravljeni nad Srbima u Srbiji.

Mi moramo da nađemo snagu za to. Ne tražim da naše razlike budu podele, ali da razlike ne bi bile podele, moramo da priznamo i ovaj drugi genocid, niti ga je izvršio bilo ko, ko je u ovoj sali, niti njegov neki predak, ne možemo zbog ideoloških naslednih razloga da sada mi, ne priznamo onaj genocid koji se desio 1944, 1945. pa sve do 1953. godine. Ne možemo da ne priznamo, moramo da imamo snage, da su ljudi ubijani, da bi im se otela imovina, da je Dedinje zauzeto da bi se oslobodioci uselili.

Nismo se kolege, niko od nas se nije uselio na Dedinje, nemoj da zastupamo one koji nisu vredni našeg zastupanja. Mi jednostavno moramo da znamo, ne možemo da idemo u sukobe više sami sa sobom.

Moramo ovaj genocid priznati, u suprotnom može nam se to ponoviti.

Zapamtite, ako dođe do sukoba, opet sami sa sobom, sigurno opet gubimo mi.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne sudite da vam se ne bi sudilo. To su reči Isusa Hrista.

Bojim se da naše sudije, da naši tužioci, među kojima, verovali ili ne, ima i časnih, i to dosta, nezavisno pravosuđe od ove vlasti, ali ne i od bivše, ja se bojim da upravo poštuju ovo geslo. Kaže – ne sudite, da vam se ne bi sudilo.

Mnoge kriminalne radnje ostaju nedosuđene. Mnogo toga u javnosti ima u krivičnim delima, u zlim delima, gde tužilaštvu i pravosuđu ne pada na pamet da to kazni. Verovatno idu onom devizom – kad Đilas kaže znate li vi ko sam ja, ili Jeremić to malo snažnije kaže – znate li vi ko sam ja. Verovatno zbog toga kažu - ajde da ne sudimo, jer ovi kad se vrate, ako budemo sudili po zakonu, po sili zakona, oni će nama suditi po zakonu sile. Verovatno se toga boje i ovaj deo čestitih i poštenih sudija za koje sam rekao, verovali ili ne, ima ih, i brojni su.

Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. To treba da znaju oni koji se boje da sude da im se ne bi sudilo.

Ukoliko imate gospođu iz Pančeva koja kaže narkodileru da treba iseliti novinara i pita ga da li može da iseli tog i tog novinara iz Pančeva, ukoliko sudovi i tužilaštvo po saznanju ne krenu da to kazne, onda saučestvuju u tome.

Danas ta gospođa izmišlja krivična dela. Tužilaštvo opet ništa ne čini, da odgovara onaj ko lažno prijavljuje krivično delo, ko na takav način uznemirava javnost, ništa ne čini da utvrdi da li ta osoba govori istinu ili neistinu ili ta osoba kaže da neće da kaže ko su svedoci, ko su žrtve jer, eto, ona neće to da saopšti dok tužilaštvo i sudovi ne zaštite svedoke i žrtve za koje ona neće da navede imena. Pa, kako tužilaštvo, sudovi, pa i policija da zaštiti NN osobe ukoliko ona krije te činjenice?

Tužilaštvo i pravosuđe se boji jednog preduzeća. Ja sam ovde govorio da mi nemamo problem sa opozicijom, da mi imamo problem sa zloupotrebom opozicije koja je zloupotrebljena, dela opozicije, koju uglavnom ovi drugosrbijanci nazivaju celom opozicijom, oni koji ne misle tako po njima nisu opozicija. Mi imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom. To vam govorim gotovo tri godine.

Ta gospođa je upravo posle pet, šest stranaka ušla u to preduzeće, koje ima dva službena naziva, jedan je valjda „Multikom“, a drugi je Stranka slobode i pravde. Uglavnom, svi iz „Multikoma“ su zaposleni u Đilasovoj firmi, pa ne znam, tužilaštvo bi moglo možda da pogleda, jer je zabranjen politički rad u preduzećima. Očigledno da se i to ne poštuje.

Uglavnom, sudovi su izgleda u nekom strahu da im ovi ne bi sudili, makar onaj deo koji nije pripadao DS.

Ovde su neke sudije osporene za koje sam i ja mislio da ih vredi osporiti.

Zločine treba kažnjavati. Na današnji dan ubijen je jedan Makedonac, jel tako, generale, u Splitu, 1991. godine. Podignuta je puška na državu koja je jednoj naciji obezbedila da bude prihvaćena među pobednike, iako je bila gubitnik, da bude u državi zajedno sa pobednicima, iako je bila poražena i koja je samo 30, 40 godina kasnije ponovo podigla pušku na državu, na zajednicu u kojoj je bila itekako priznata.

Ubijen je Makedonac, Gešovski, ispred vojne komande. Pokušali su da udave drugog, Nakova, čini mi se. I to je za mene bio početak oružanog ustanka iz Nezavisne Države Hrvatske protiv države koja nije dovoljno kaznila. I taj zločin koji se desio u Splitu nikada nije kažnjen. Nikada ni naši sudovi za ratne zločine se nisu potrudili da lica koja su umešana u Dobrovoljačku, pre nekoliko dana je bila godišnjica, iz 1992. godine u Sarajevu, da pokuša da kazni zločince i da pokuša da ukoliko stupe na tlo, a većinom se radi o kriminalcima, da stupe na tlo Srbije, da pokuša da ih privedu pravdi, jer su ubili gotovo 40 vojnika.

Među ovim drugosrbijancima ima onih koji to pravdaju time da je osam poginulo u Dobrovoljačkoj, a navodno ostali su poginuli u napadu na predsedništvo, koje je u tom trenutku bilo prazno, jer je Alija Izetbegović bio sa Kukanjcem u, čini mi se, UNPROFOR-ovom nekom vozilu.

Dakle, postoje oni koji zločine opravdavaju, ali Tužilaštvo za ratne zločine ne može da juri samo krivce među srpskim narodom. Mora da ceni srpske žrtve, bez obzira što ja mislim da su u tom Tužilaštvu za ratne zločine i sudovima, uglavnom, pretežno, članovi DS, recimo, supruga Zorana Živkovića je sekretar tog suda, koji su podnosili izveštaj američkoj ambasadi o aktivnostima Tužilaštva i ulozi gospođe Kandić u svim tim predmetima. Imam zapisnik o tome.

Naši sudovi se nisu potrudili da ispoštuju i žrtve srpskog naroda na način na koji su ispoštovali žrtve koje su Srbi naneli nekim drugima, pa čak često su kažnjeni oni koji nikakav zločin nisu učinili, posebno u Hagu, a Boga mi i među domaćim pravosuđem, jer Nataša Kandić je bila ta koja je držala taj tas boginje pravde, pa gde ona kaže treba da prevagne nema veze da li si kriv ili nevin, kao u Hagu, ili si Srbin ili si nevin.

Mnogi u te sudove, kao ovo sad za Tačija, mnogi u te sudove kao u Hagu idu, kako se zove, ovaj, Haradinaj, pa imate u Hrvatskoj Gotovinu, uglavnom Gotovina za Gotovinu, to ti je geslo, ili si Srbin ili si nevin, uglavnom budu pozvani na te sudove da bi bili oslobođeni. Njih pozivaju, ne da ih osude, već da ih oslobode, da ne bi neko drugi mogao da ih kazni, kao i Gnjilansku grupu. Pošto je suđena u Srbiji, pošto je sudija Majić oslobodio Gnjilansku grupu, koji laganjem, uzimanjem duše na desetine Srba lišilo života, nealbanaca, i preko 200 mučilo i metodom laganog uzimanja duše, mučenjem do smrti. Dakle, ti likovi, ti zločinci koji su bili osuđeni, pa apelacionom presudom Majića oslobođeni, više nigde ne mogu da budu kažnjeni, jer je njima suđeno jednom i više niko ne može da ih privede pravdi. To je receptura koju su naši sudovi prepisali od Haga itd, koji su pozivali na suđenje one koji su napravili zločine nad Srbima samo zato da bi ih presudama oslobodili i da za ta dela više nijedan sud ne može da ih goni.

Dame i gospodo, danas je Đurđevdan. Čestitam slavu svima. U mnogim domovima će se zaoriti pesma tuge i očaja koja se zove Đurđevdan. Na današnji dan 1942. godine, ravno u zoru, iz sarajevskih zatvora i malih logora u kojima su bili Srbi, ustaše su najavile Srbima đurđevdanski uranak. Tri hiljade sarajevskih Srba, iz Sarajeva i okoline, koji su pokupljeni u te logore i zatvore je natovareno u stočne vagone u koje je moglo da stane 40 ljudi ili sedam konja, kako je pisalo na vagonima. Po 200 ljudi je strpalo u svaki vagon, ukupno 3.000 ljudi je strpano i upućeno preko Slavonskog Broda za Jasenovac. U Slavonskom Brodu su pretovarani oni koji su preživeli put do Slavonskog Broda. Oni su od strane ustaša natovareni u te vagone u ranu zoru na Đurđevdan.

Iz tuge, očaja, inata i ponosa jedan od mladića Kulturno umetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva je zapevao pesmu Đurđevdan. Na to su ustaše reagovale, zatvorile kapke na prozorima i veliki broj Srba nije stigao do Jasenovca, do te fabrike smrti, već se pogušio zbog nedostatka vazduha. Uprkos svemu, ispevana je pesma Đurđevdan i danas se ona peva i svi oni koji je pevaju i slušaju treba da se sete da je nastala u momentu ljudskog očaja Srba koji su putovali prema fabrici smrti u Jasenovcu.

Goran Bregović je osamdesetih godina, čini mi se, samo složio tu pesmu i ona je pesma tuge i na današnji dan mi seljaci se obično setimo, koji smo poreklom iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, tog stravičnog zločina kada je u jedan voz, u jedno jutro, strpano 3.000 žrtava. Profesor dr Vidović, koji je preživeo sve to, koji je bio živi svedok ispevanja ove pesme, je bio živi svedok koji je bio u toj kompoziciji smrti koja je putovala prema fabrici smrti.

Drage moje sudije, vi koji niste osporeni, vi koji ćete proći, treba da znate da ne treba da se bojite Đilasa i da ne treba zakon da bude paučina, kako se kaže, kroz koju se provlače velike muve i bumbari, tipa Đilas, a samo se kažnjavaju mali. Ne treba da se bojite da sudite zato što Đilas i Jeremić prete da će suditi svim političkim protivnicima, pa i medijima koje će kao da oslobode. Kao dokaz da sam govorio da imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom neka vam posluži to da posle REM, za koji sam govorio, i „Telekoma“, odjednom ide i zahtev za nacionalnu frekvenciju, jel tako, gospodine Jovanov, koju žele da im se dodeli. Naučili su to posle 2000. godine. Od pet nacionalnih frekvencija koje su podeljene, svih pet su podelili oni, pa misle da je red, pošto su to delili kao vlast, da ovu jednu dodele kao opozicija i verovatno misle da je dodele sami sebi i da na takav način iskontrolišu još jednu nacionalnu televiziju.

Da vas podsetim, kada su delili frekvencije, dugim cevima, oružanim putem su zabranili BK televiziju, jel tako, gospodine Marković, dugim cevima su upali u BK televiziju, a po meni jednu od boljih televizija u to vreme i zauzeli je.

Da vas podsetim samo da ti borci za slobodu medija, koji se pozivaju na zakone, nezavisno sudstvo itd, to kod njih ništa nije važilo, su 2003. godine zabranili najtiražniji list, mislim da je „Nacional“. Najtiražniju novinu su zabranili 2003. godine.

Da vas podsetim da je Rajo Rodić vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“, čini mi se, 2009. godine gotovo leteo u nebo, jer su mu automobil digli u vazduh kod Marakane, čini mi se. Da vas podsetim da su tada bili spremili Zakon o medijima, 2009. godine, da su upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“, da su uhapsili vlasnika, ne znam da li je bio glavni i odgovorni urednik, Raju Rodića.

To su ti borci za slobodu medija koji su dodeljivali sve frekvencije dok su bili vlast i sada bi tu jednu, preostalu da dodele sami sebi, kao opozicija.

Drage moje sudije, zakon je za svakoga zakon. Valtazar Bogišić – zakon je zakon ma koliko opor bio i, na kraju kaže, najveća nepravda kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima. Drage moje sudije, sadašnje i buduće, to treba da vidite i da znate da narod pita – kada ćete kazniti Đilasa? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je na svojoj sednici podržao Zakon o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije. Šta više, pozdravio je taj sporazum s obzirom da se radi o biljnom karantinu i zaštiti bilja.
Kao što je većini poljoprivrednika poznato, a verujem i većini narodnih poslanika, radi se o značajnom tržištu, državi našem prijatelju koji se često zalaže za naše nacionalne državne interese, a ta saradnja sa njima je još dragocenija jer je rezultirala izvozom na hiljade tona voća i povrća, što je obuhvaćeno ovim sporazumom. Radi se o fitosanitarnoj kontroli kojom jedna i druga strana međusobno kontrolišu izvoz i uvoz.
Moram da upozorim naše poljoprivrednike po ko zna koji put da Rusija više nije Sovjetski Savez, da se tamo ne može izvoziti sve i svašta, da su ruske kontrole, kontrole u Rusiji, Belorusiji daleko strožije nego kontrole prilikom izvoza u EU i da moraju dobro da paze da ne dolazi do prepakivanja od strane trgovaca, nakupaca voćem i povrćem.
To je jednom rezultiralo i hapšenjem u Republici Srbiji. Mi smo majstori da izigramo sami sebe i ja upozoravam poljoprivrednike koji izvoze recimo 132 hiljade tona jabuka, izvoze ukupno voća oko 180 hiljada tona ili 180 miliona kilograma da se nije igrati sa izvozom od 180 miliona kilograma, da bi neko prepakovao nekoliko šlepera i na crno zaradio neki novac jer time podriva i ugrožava srpsku ekonomiju, a time i ekonomsku moć naših poljoprivrednika, a često se radi o malim poljoprivrednim gazdinstvima koji na hektar, dva ili na nekoliko hektara gaje jabuke, kruške, šljive, breskve, kajsije i na taj način stvarno donose novac svom poljoprivrednom gazdinstvu, na takav način izdržavaju svoje porodice, školuju decu, kupuju odeću, obuću, kupuju mehanizaciju i moram reći da od kada sam ja predsednik Odbora za poljoprivredu da od tada gotovo polovinu Odbora čine stalni članovi i da smo u svrhu što bolje saradnje i proizvodnje voća i izvoza uspeli deo podsticaja sa ratarstva da prebacimo na voće, tako da subvencionišemo i sadnju voća, subvencionišemo ograde, subvencionišemo stubove, subvencionišemo, podstičemo proizvodnju time što dajemo 50 do 65% troškova i prilikom izgradnje zalivnih sistema.
Sve to doprinosi kvalitetnoj proizvodnji voća koje nalazi svoje tržište u Srbiji.
Ukoliko želite da imate ukusnu voćku, ukoliko želite da imate slatku voćku morate da imate i odgovarajuće sadnice, odnosno morate proizvodnju da vršite po standardima, jer danas, ponavljam, Rusija više nije Sovjetski savez, ne možete u Rusiju izvoziti sve i svašta, već to mora da bude takvo voće kakvo su oni uvozili dok međusobno nisu uveli sankcije sa EU.
Tu šansu koju nam pruža EU sankcijama koje uvodi Rusiji i Rusija odgovara kontra sankcijama, ta šansa za naše voćare ne sme biti upropašćena neodgovornim postupcima pojedinaca.
Stoga, moje upozorenje vezano za biljni karantin i zaštitu bilja da će gotovo svaka prevara od strane ruskih organa biti otkrivena, a to će napraviti nemerljivu štetu Republici Srbiji, poljoprivrednim gazdinstvima, posebno malim poljoprivrednim gazdinstvima o kojima se radi prilikom izvoza voća.
Postoje veliki voćnjaci, za njih sam takođe zabrinut, ali najviše za male farmere, jer njih ima puno i mali farmeri nisu samo predmet poljoprivrede, već predmet demografije. Ukoliko oni ne opstanu na područjima gde sad rade, proizvode voće, te teritorije će se prazniti.
Da vas podsetim da je i starosna struktura 62 godine na selu i ukoliko napravimo neku brljotinu sa voćem i povrćem, ukoliko pogasimo te male farmere i mala poljoprivredna gazdinstva onda će ta teritorija ostati pusta, a to će biti i bezbednosni problem, problem suvereniteta i integriteta Republike Srbije.
Stoga, još jednom opominjem sve one koji proizvode voće i koji trguju voćem i povrćem da im ne pada na pamet da prepakuju naše proizvode, odnosno da im menjaju nekim stranim i da na takav način ugrožavaju sami sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o tri sporazuma, jedan je sa istokom, dva su sa zapadom. Radi se o Sporazumu Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije o biljnom karantinu i zaštiti bilja, sa druge strane o naučno-tehničkoj saradnji sa SAD i treći je sa Pokrajinom Kvebek u državi Kanadi.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se Kanade tiče, u njoj živi značajan broj Srba. Posebno posle ratnih dešavanja mnogi balkanski narodi su našli utočište u Kanadi, a među njima i Srbi. Procenjuje se da je u toku 20. veka u Kanadu došlo oko 200.000 Srba, a danas se na popis izjašnjava oko 100.000 da je srpskog porekla, odnosno da su Srbi.

Srbi su značajni posebno u Kvebeku zato što su kohezioni faktor. Da vas podsetim da je u Kvebeku održan referendum i da je to bila pokrajina koja se umalo nije odvojila od Kanade i vrlo tesan rezultat je bio. Mislim da su kanadske vlasti dobro postupile, zato što je značajan broj Srba, posebno onih koji su izbegli iz rata, našao svoj novi dom u Kanadi. Verujem da će se to Kanadi vratiti, zato što su Srbi državotvoran narod, zato što čuvaju državu, zato što ne vole da im se država raspada, što je bio slučaj bivše Jugoslavije. Zato su proglašeni najvećim zlikovcima na teritoriji bivše SFRJ, ne zato što su bili isključivo krivi, ne zato što su bili najgori, već zato što su bili armatura bivše Jugoslavije koju su stvorili balkanskim ratovima, Prvim svetskim ratom. Stvorili su jednu veliku državu, koju su kasnije komunisti, dakle, od jedne velike države pravili niz malih država koje su prerasle u drugorazredne i trećerazredne protektorate, koji i dalje, bez obzira što su se odvojili od Srbije, bez obzira što im je Srbija svojom pobedom omogućila da formiraju na teritoriji SFRJ svoje nacionalne državice, mrze i ne podnose Srbiju. I dalje se nastoji da se Srbi, ovog puta u Crnoj Gori, pretope u neku drugu naciju i da Srba i srpske države bude što manje na Balkanu.

S tim u vezi, prelazimo na naučnu i tehnološku saradnju sa SAD. Najbolji dokaz kako naučna i tehnološka saradnja može da preraste, nisu to samo Tesla i Pupin, imamo i gospodin Vujić koji je bio u Apolo programu, u NASI itd, najbolji promoteri i politički na određen način promoteri mogu da budu upravo iz sfere nauke i tehnologije.

Da spomenem dva srpska seljačeta – Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, što je dokaz da nešto što je vredno ne bira gde će da se rodi. Obično se nešto što je vredno rodi u sirotim, malim sredinama i obično iz tih malih sredina nikne nešto veliko, neki novi naučni i tehnološki potencijal. Nažalost, to će govoriti o onom trećem sporazumu, srpsko selo sa prosečnom starošću od 62 godine, teško će u budućnosti moći da iznedri tu vrstu seljačića koji će biti dovoljno bistri, koji će svoju inteligenciju, svoja iskustva stečena boravkom na selu u mladosti, koja će uspeti kad odu u veliku sredinu da pretoče u neka velika dostignuća, po čemu su bili poznati i Nikola Tesla i Pupin, jedan iz Idvora, drugi iz Smiljana. Dakle, obojica su vrlo vredne veličine, a obojica imaju, posebno Pupin, i političku konotaciju.

Posebno bih ja voleo i želeo, najviše na svetu, da naša saradnja sa SAD bude iz vremena saradnje Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona. Voleo bih da ponovo američki predsednik, a bili smo se malo pomerili za vreme Trampa, dakle, ja sam navijao, otvoreno priznajem, da Tramp pobedi. Tramp je pobedio na glasanju, ovaj drugi je pobedio na brojanju i ostvarili su ono što je Staljin govorio – nije bitno ko glasa, bitno je ko broji. U Americi je Tramp imao – jedan čovek, jedan glas, a ovaj drugi, Bajden, on je imao, onako, sedeći kući u papučama, on je imao priliku – jedan mejl, tri glasa. Dakle, zahvaljujući tome je onaj za koga sam ja navijao, Tramp, izgubio, ali se video neki napredak po pitanju sporazuma između gospodina Trampa i gospodina Vučića, koji je težište bacio na ekonomiju, što bih ja svakako pozdravio.

Voleo bih da se zanove odnosi između Amerike i Srbije. Gotovo mi je neshvatljivo da Amerikanci imaju neke svoje simpatije i postaju mentori nekih država i državica koje su nastale na tlu Balkana i na tlu bivše Jugoslavije. Ja se bojim da oni stvaraju tampon zonu prema Rusiji i Kini, s obzirom da su za vreme Tita finansirali Josipa Broza, ne zato da bi širio komunizam, već zato da bi ga zaustavio na svojim granicama i da interesi Sovjetskog Saveza ne mogu da se izliju, odnosno, bilo im je jeftinije da darivaju Josipa Broza novcem, drugom donatorskom podrškom, da mu podižu ekonomsku moć, koja nije zavisila od privrede već od tih donacija, da bi on mogao da napravi armiju, jer je njima bilo daleko jeftinije da Tito ima snažnu armiju koja bi se oduprla Staljinu i Sovjetskom Savezu, nego da finansiraju svoju vojsku, nosače aviona, baze, itd, što bi njima bilo desetak puta skuplje. Oni su spojili dobro i korisno i podržali tu varijantu gde je jedna velika država pretvorena u niz, u šest malih država, od kojih je pet postalo protektorati.

Danas imate svetsko čudo da, recimo, svi mogu da se odvoje od Srbije, od Srbije može da se odvoji i njena pokrajina. Ali, gle čuda, Srbi ne mogu da se odvoje ni od svoje pokrajine. Gotovo neverovatna situacija.

To su sadašnji odnosi u svetu. Ja bih voleo da Amerikanci to pomere i da dođemo u doba Vudroa Vilsona koji je cenio srpski narod toliko i njegove žrtve u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, da je 28. juna ili jula 1918. godine istakao srpsku zastavu, a to je prva zastava jedne strane države, iznad Bele kuće, u znak priznanja jednom malom balkanskom, ali moralno velikom narodu koji je dao 1.264.000 žrtava da bi stvorio Jugoslaviju.

Moram i to naglasiti da su za razliku od nas Vudro Vilson i Mihajlo Pupin bili daleko pametniji. Moram reći da bi i ta Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila daleko više obogaljena da nije bilo Pupina. Mogu da navedem primer Banata, mogu da navedem primer, mislim, Bledskih jezera itd, gde su Slovenci zahvaljujući Pupinu i Vudrou Vilsonu dobili to, čak su bili dobili i pola Koruške, pa su tražili sve da se to izjašnjava referendumom, pa su taj deo izgubili, svojom krivicom, a ne krivicom Vudroa Vilsona, Nikole Pašića i Mihajla Pupina. Takva je saradnja bila da sve što su Srbi poželeli su i dobili.

Ali, Srbi nisu poželeli ono što je Vudro Vilson poželeo. Vudro Vilson je želeo da svi mali narodi, brojčano mali narodi, Srbi spadaju u duhovno i moralno velike narode, da svako dobije nacionalnu državu i Vudro Vilson se zalagao da Srbija dobije izlaz na more, međutim, mi smo se opredelili, Srbija se opredelila da posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da se na određeni način ujedini sa poraženima i valjda je očekivala da će poraženi biti dovoljno zahvalni, da neće razbijati novonastalu državu.

Stoga sam ja zabrinut, recimo, za Evropsku uniju, s obzirom da u programu moje stranke od 1990. godine stoji da želi da uđemo u Evropsku zajednicu, da imamo sa evropskim zemljama jednu granicu, jedno tržište, jednu valutu, slobodan protok ljudi, kapitala itd, ali sam zabrinut za Evropsku zajednicu zato što oni koji su razbili Jugoslaviju, koja je bila zajednica pobeđenih i poraženih gde su poraženi trebali ipak da imaju neku vrstu zahvalnosti i da ne razbijaju i ne dižu pušku na one koji su im dozvolili da partizanskim pokretom, u kome su opet Srbi bili većina, naprave svoje nacionalne državice i pri tome u te nacionalne državice gotovo pola srpskog naroda ubace, ja sam očekivao da takvi narodi i takve države ne dižu pušku na svog oslobodioca, međutim, i to se desilo. Zato sam zabrinut malo i za Evropsku uniju, ali oni su prvi birali, šta da im radimo.

Izabrali su Sloveniju i Hrvatsku, koje su poznate po tome da iz svake zajednice žele da iskoče, kao što su želele da iskoče iz Austrije, iz Austrougarske, tako su želele da iskoče i iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, tako su hteli da iskoče iz Kraljevine Jugoslavije, dizali su ličke ustaške ustanke itd. Tako su želeli da izađu iz komunističke Jugoslavije, koja je stvorena i koja je prerasla gotovo u konfederalnu zajednicu gde je, ispostavilo se, to bio prelaz iz jedne nezavisne države Hrvatske, barem po pitanju Srba, u drugu nezavisnu državu Hrvatsku i pogledajte šta se sve dešavalo na teritoriji koja se nekada zvala Nezavisna država Hrvatska, koja je obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, kakvi su strahoviti zločini učinjeni prema Srbima. Gotovo milion Srba više ne živi na teritorijama gde je živelo 1991. godine, to popisi jasno kažu, u Federaciji Bosne i Hercegovine imate više Kineza u Sarajevu u Federaciji nego Srba. Dakle, iz toga se vidi da surovo etnički počišćen narod je optužen za etničko čišćenje.

Stoga verujem da obnavljanje nekih odnosa sa Amerikom moglo bi da jednog dana rezultira da i oni, a teško je da priznaju svoju grešku, priznaju da su se ogrešili o srpski narod, koji je jedino bio kriv zato što je voleo zemlju koju je stvorio, voleo tu državu i pokušao da sačuva, bio armatura te bivše Jugoslavije. Zato je srpski narod proglašen najgorim, isključivim krivcem, oni koji su počinili genocid i etničko čišćenje, iako dokazi statistike same i u Hrvatskoj – njihovi podaci i podaci u Bosni i Hercegovini kažu da je na teritoriji bivše Nezavisne države Hrvatske realizovan treći deo Pavelićevog programa, a da je ona Jugoslavija koja je bila između dve NDH bila prelazna osnova za njih.

Za nas je to bila država za koju je vredelo raditi, zalagati se i graditi je, država u kojoj su svi trebali i bili ravnopravni. Oni su to videli kao prelazno rešenje da iz jedne NDH odu u drugu NDH, da stvore svoje nacionalne države i da budu pretenciozni, odnosno da požele da i teritorije na kojima su živeli Srbi i srpski narod, koju su rasparčali, raskupusali federalizacijom posle rata 1945. godine, na takav način veliki broj Srba ostave van zajedničke države koju su stvorili.

Srbiju je stvorio Nikola Pašić i Kralj Aleksandar, Vudro Vilson i Mihailo Pupin, ali su Vudro Vilson i Mihailo Pupin imali drugo rešenje koje mi kao pobednici nismo dovoljno ozbiljno shvatili, tj. da izađemo na more, da stvorimo srpsku nacionalnu državu.

Mi to nismo prihvatili. Velikodušno smo zajedno sa poraženim prihvatili da budemo deo jedno nove zajednice koja se zvala Kraljevina SHS. S toga bih voleo da nešto iz istorije naučimo.

Da ja pređem ponovo na saradnju sa Rusijom, i ponovo da kažem da ova zaštita bilja, biljni karantin, jeste šansa ali da je i kontrola Ruske Federacije izuzetno žestoka, izuzetno korektna, ali pri tome je rigoroznija nego ona u Evropskoj uniji, da treba pažljivo pratiti njihove uslove, odnosno da ne dođemo u poziciju da izvoz ugrozimo, značajne količine izvoza vođa i povrća, jer bi nam greška bila još veća zato što bi ugrozili sebe, svoje farme, svoje porodice i zato treba paziti na ove veletrgovce, prekupce i nakupce da ne prepakuju nešto iz Grčke ili evropskih zemalja, Poljske, Nemačke itd. jabuke, tu treba izuzetno kontrolisati svaki tovar, ne dozvoliti nikakvo mešetarenje da za nekoliko šlepera takve robe ugrozimo ekonomski napredak sopstvene zemlje, posebno u poljoprivredi, jer smo mnogo podsticaja uložili u nove zasade jabuka.

Savetovao bih naše poljoprivrednike da probaju da podižu veće površine zasada pod kruškama, zato što su skuplje. Rod je sličan rodu jabuka, malo se teže održavaju i neguju, ali bi valjalo pokušavati, zato što Rusija podiže svoje voćnjake jabuka.

U jednom trenutku kao što se desilo i sa pšenicom, Rusija može postati izvoznik ili može zadovoljavati svoje potrebe sa jabukama. Zato bi trebalo voditi računa u poljoprivrednoj politici, da malo pažnje posvetimo i uzgoju krušaka, jer ni jedna kruška koja se ubere u Srbiji u hladnjačama ne dočeka Novu godinu, sve budu prodate pre nove godine, zato što je potražnja velika, a proizvodnja u Srbiji, nisam siguran da zadovoljava naše potrebe.

Dilema Rusija, Kina, Evropa za mene ne postoji. Aktuelna politika je takva da hoćemo da budemo dobri sa jednima i drugima. Hoćemo da prijatelji ostanu prijatelji, a da protivnika pokušamo da napravimo manje protivnike, od neprijatelja manje neprijatelje, a po mogućstvu da neki pređu na našu stranu.

Ja ću vam to plastično objasniti zato što postoje ultra nacionalisti. To su ovi dobrovoljni davaoci tuđe krvi, koji bi ostatak jednog nedoklanog naroda da povedu u avanturu, moram da ih upozorim da isključivost, a i one evroljube i u jednom i drugom smislu i prema Evropskoj uniji i prema evru, dakle da upozorim i jedne i druge da moramo da igramo i sa jednim i sa drugima.

Navešću primer, maline i jabuke. Recimo, 95% jabuka koje se proizvedu u Srbiji kupi Ruska Federacija, odnosno carinska unija ili kako oni to zovu Rusija, Kazahstan, Belorusija, a 95% malina i većinu borovnica kupi Evropska unija. Srpski seljaci znaju da se ne bi valjalo odreći ni maline ni jabuke. Ako se odreknete i jednog, gubite drugo, gubite novac, gubite ekonomsku sigurnost.

Ja ekonomsku snagu jedne zemlje vidim, ne po količini zlata i dijamanata, srebra, plemenitih metala itd. koje ta zemlja poseduje, već po količini hrane i pijaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može proizvesti i to je neka dobitnička kombinacija na koju treba zaigrati.

Ko voli miris hleba treba da poštuje i poljoprivrednike koji su taj hleb proizveli i podsticaji subvencija treba da budu što veći, a kada uđemo u EU oni će biti tri puta veći nego što su do sada. Zato je moja težnja zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da što pre uđemo u EU.

Na kraju da kažem da se manemo srpsko srpskih zađevica, da sklapamo i dalje sporazume. Dok su svi bili protiv nas, mi smo bili protiv sebe, bolje reći, bili smo, borili smo se protiv sebe i između sebe, a u takvoj borbi uvek izgubimo mi.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova tri sporazuma su sa tri zemlje stalne članice Saveta bezbednosti. To je dokaz da se ova zemlja podigla iz pepela i prašine u koje su nas gurnule bivše prethodne vlasti do 2012. godine i ovi sporazumi garantuju privredni razvoj.

Postoji kineska izreka - kada čoveku daš ribu nahraniš ga za jedan dan, a kada ga naučiš da peca nahraniš ga za ceo život. Kaže - kad čoveku daš ribu nahraniš ga za jedan dan, a kad ga naučiš da peca nahraniš ga za ceo život. Mi smo od Kineza dobili jedno i drugo, više puta su nam pomogli, a da nam to nisu ni na koji način naplatili i, drugo, naučili su nas kako treba biti strpljiv, kako treba raditi, kako treba graditi, kako svoju zemlju valja izgrađivati i kako treba biti posvećen.

Kina je po meni prva industrijska sila u svetu i treba je poštovati. Ja sam to saznao pre sedam godina. Prvi moji inostrani gosti u Narodnoj skupštini su bile kineske privredne delegacije, sastavljene od 15 predstavnika kineskih firmi. U tom trenutku ni ja nisam znao koliki je značaj i koliki će značaj kineske privredne aktivnosti u Srbiji biti i koliko će to Srbiji značiti.

Samo da podsetim da su nam preuzeli probleme koji su se zvali „Sartid“, preuzeli su nam probleme koji su se zvali „Bor“, a to su bile firme koje su visile o budžetu Republike Srbije i koje su pravile astronomske gubitke.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma bitno i zbog izvoza. Svi strani investitori, bilo da dolaze iz Amerike, bilo da dolaze iz Francuske, bilo da dolaze iz Kine, uglavnom prvo ovde otvore firmu. To su domaće firme gde su stranci članovi društva, oni su osnivači domaćih firmi. Čisto radi naših građana, zbog onih nesrećnika iz opozicije koji strane investitore predstavljaju kao neke porobljivače koji su kao ovde došli itd, treba da znamo da nema razlike, recimo, između „MK Komerca“, koga je osnovala strana firma, čini mi se, negde u Lihtenštajnu ili tako nešto ili „Delte“, inicijalna firma na Kipru, koja osnovala sve druge njihove domaće firme ovde. Dakle, oni osnuju firmu ovde, a samo je kapital poreklom iz inostranstva i to treba ceniti.

Posebno ih treba ceniti zato što, bilo da dolaze iz Kine, iz Francuske, bilo da dolaze iz Rusije, bilo da dolaze iz Nemačke, a zanimljivo ova Velika Britanija što nema sporazuma, imali bi i četvrtu članicu Saveta bezbednosti, Rusija je peta i sa njima imamo izuzetnu saradnju… Međutim, mene Velika Britanija baš onako i previše ne brine i sporazumi sa Velikom Britanijom su se obično Srbiji obijali o glavu, a to nas je dovelo do komunizacije bivše Jugoslavije itd. i mnogobrojnih problema, jer su oni uglavnom odlučivali šta će se dešavati na ovoj teritoriji, na teritoriji Balkana. Kad se dve ribe posvađaju na dnu okeana, to je izreka, kažu, mora da iza nekog obližnjeg kamena ima neki Britanac ili Englez.

Dakle, strani investitori koji ovde investiraju nama uglavnom donose komad tržišta. Za razliku od domaćih investitora imamo siguran plasman i siguran izvoz, što utiče na smanjenje trgovinskog deficita i, samo da vas podsetim da smo prošle ili pretprošle godine, po prvi put sa Hrvatima imali suficit, čini mi se da sa Italijanima imamo suficit, sa Nemačkom smo veoma blizu, jer su ti strani investitori, kako ih popularno zovemo, doneli prilikom dizanja proizvodnje u Srbiji i komad svog tržišta na kome će se ta roba prodati i time povećali naš devizni priliv i rešili mnoge probleme tim novcem. Male zemlje, kao što je Srbija, samo ofanzivnim izvozom mogu da obezbede veće plate, veće penzije, mogu da obezbede stabilnost u svojoj državi, jer kada prodaju tu robu u inostranstvu mogu da zadovolje potrebe od javne potrošnje, pa i do nabavke oružja i municije za svoju vojsku.

Moram priznati da smo mi uspešni, zahvaljujući sadašnjoj opoziciji, onim nesrećnicima o kojima sam već pričao. Zamislite da su oni izgradili sve pruge i puteve, pa šta bi mi sada gradili? Ovako misle da su nam olakšali posao, jer eto ostavili su razlokane puteve, ostale su neizgrađene pruge po kojima vozovi idu brzinom diližanse. S obzirom da su to uradili, oni misle da su zaslužni zbog toga što sada mi možemo da gradimo puteve, pruge, možemo da gradimo fabrike, jer su ostavili opustošene fabrike i otpuštene ljude.

Sada pitam – da oni nisu divljom, predatorskom privatizacijom i na razne druge načine opustošili zemlju, da nisu uništili naše fabrike, da nisu proizveli stotine hiljada nezaposlenih, kako bi mi zapošljavali već zaposlene ljude? Znači, tih 320 hiljada što smo zaposlili uglavnom, ne u javnom sektoru jer je stranačko zapošljavanje u javnom sektoru bilo zabranjeno, u privredi, u privrednoj aktivnosti, što je posebno dobro za zemlju, jer iz te privredne aktivnosti, po prvi put posle promena, ova vlast je doprinela da se putevi, pruge grade direktno iz budžeta, a ne uvek nekim novim zaduživanjem, jer to novo zaduživanje ima svoje limite.

Naši daleki preci su nam ostavili zadužbine, a bivša vlast nam je ostavila dugove i nisu problem dugovi i što su se zadužili, već što oni sa tim dugovima nisu napravili nikakvu fabriku, nikakve puteve, nikakve pruge. Hoću reći, nisu napravili nikakav izvor za vraćanje dugova.

Nisu napravili veći BDP pa da taj dug uklope, da taj dug ako treba da raste srazmerno BDP, to je kao kada vi podignete kredit na selu, kupite traktor i ako ste kupili traktor za očekivati je da dogodine zarađujete više, da otplaćujete taj kredit i da među ukućanima ima više novca pa možete da idete na more, možete da kupite bolju odeću, možete da kupite bolji automobil.

Ne, oni su radili suprotno, nije im bio bitan izvor vraćanja duga, živeli su zaduženi, zaduže se, podignu potrošnju i uglavnom se za taj novac kupovala roba stranog porekla, što je opet uticalo na smanjenje proizvodnje.

Srbija sada ne pravi tu grešku. Srbija se gradi. Ja mislim, postoje izreke, da će svakog dana da nam bude bolje. Da bi nam bilo bolje mi moramo biti sve bolji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ubiranje poreza je kao vađenje meda iz košnice. Kada to radite morate da vadite onoliko da i pčelama nešto ostane da se prehrane. U jednom pčelinjem društvu ima oko 60 hiljada pčela. Na 60 hiljada pčela dođe dve hiljade trutova. Znači, na 30 radilica dođe jedan trut. Društvo i državu koju smo mi zatekli potpuno razorena gotovo da pčela radilica nije ni bilo, privredna aktivnost i radnika nije bilo. Dakle, u njihovoj košnici, ako tako predstavljamo državu, u njihovoj košnici gotovo da nije bilo pčela radilica. Sem trutova i veliko bumbara Đilasa, ništa drugo nije bilo. Sav med su pokupili, strpali u svoje džepove, a nama su ostavili probleme.

Danas nas napadaju zato što rešavamo brže probleme koje su nam oni ostavili. Da oni, već sam govorio, nisu otpustili 400 hiljada radnika, pitanje je kako bi mi zaposlili 320 hiljada. Oni misle da smo njihovom zaslugom zaposlili te ljude. Kao, da ih mi nismo otpustili, koga bi vi zaposlili.

Takođe, po pitanju poreza. Iz poreza se finansira Vojska. Da nije bilo Borisa Tadića, Šutanovca, Vuka Jeremića, itd. pitanje je - da li mi danas naoružavali Vojsku. Da oni nisu napravili dobro razoružanu Vojsku kako bi mi onda stvorili dobro naoružanu Vojsku, ukoliko bi ta Vojska već imala oružje, da smo je zatekli vojnički spremnu? Dakle, ta Vojska nije bila vojno neutralna u njihovo vreme, ta Vojska je bila vojno neutralisana.

Da Šutanovac, Tadić, Jeremić nisu istopili sve tenkove, kako bi mi sada nabavili iz Rusije nove tenkove? da nam nisu ostavili samo jedan pokvareni Mig bez akumulatora ili sa jednim akumulatorom, kako bi mi onda obnavljali avijaciju itd? Odakle nam onda cela jedna eskadrila? Mi to ne bi nabavljali da nam oni nisu omogućili.

Putevi se grade, infrastruktura se gradi od prihoda iz budžeta, ne samo od kredita kao što su oni radili, kao što su pokušali da naprave autoput čuveni iz njive u njivu sa sadržajem gline. Vezivni materijal za asfalt im je bila glina, pa i ono što su asfaltirali morali smo ponovo da radimo. Da nije bilo njih teško bi mi uradili ovoliko koliko smo morali da uradimo.

Kako smo zaposlili 320 hiljada ljudi napunili smo penzijske fondove. Više se penzije ne dotiraju sa 50, 54% iz državnog budžeta, već je to između 20 i 30%, što je prihvatljivo. Kod njih je na jednog zaposlenog išlo tri, četiri penzionera. Danas ima više zaposlenih u privredi i u javnom sektoru nego što ima penzionera i napravljen je jedan održiv sistem nego što je ranije bio.

Da nije bilo novozaposlenih, da nije bilo nove privredne aktivnosti, da nije bilo proizvodnje ja vas pitam – odakle bi mi izdvojili 500 miliona evra za agrarni budžet? Naši poljoprivrednici treba da znaju da agrarni budžet iznosi 500 miliona evra i da to nije novac koji je naštampan bez ikakvog pokrića već da je to novac iza koga leži proizvodnja ne samo poljoprivredna, ne samo prerađivačka industrija. Taj novac je uzet od poreskih obveznika, a poreski obveznici su oni ljudi koji se bave, najveći poreski obveznici su oni koji se bave proizvodnjom.

Agrarni budžet 500 miliona, mi smo to sanjali, ali ja sam od onih koji se zalažu da taj agrarni budžet bude i milijardu evra, ali da ne prelazi 5% srpskog budžeta, što znači da se srpski budžet uveća, pri tome da se porezi ne uvećavaju i da dođemo kroz proizvodnju do većeg budžeta, do snažnije države, do snažnije vojske, do više novca za kulturu, do više novca za obrazovanje. Obrazovanje je veoma bitno jer to je bogatstvo, znanje je bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati.

Strane investicije su nam pritom pomogle i recimo ja sam jedan od tvoraca industrijske zone u Inđiji. Počeo sam da je gradim 2001. godine, a 2007. godine kada je infrastruktura dovedena onda su me lepo žuti smeli u zgradi Uprave vodovoda. Više im nisam bio potreban, ali danas ta industrijska zona u Inđiji daje veći izvoz nego cela Crna Gora.

Dakle, u ovom trenutku recimo izvoz "Grupusa" čini mi se 120 miliona evra, uglavnom IGB, itd, izvoz poljoprivrede. U ovom trenutku Inđija pravi izvoz koji je ravan, ako ne i veći izvozu celokupne države Crne Gore. Pri tome stiže nova investicija koja se zove "Tojo", koja je vredna 380, 390 miliona evra. Država je za to izdvojila 41 do 43 miliona evra, nisam baš siguran u cifru, za 560 novozaposlenih.

U Inđiji, kao i u celom Sremu, to gospodin Martinović može da potvrdi i u Rumi je niska nezaposlenost, u Inđiji je nezaposlenost 3,7%. Postoje ovi nesrećnici koji su privrednu aktivnost u državi sveli na nulu, koji kažu - dali smo 73 hiljade evra po radnom mestu. Ja kažem da to nije tačno.

Iako je država Inđiji pomogla sa 40 i neki milion evra da se investicija "Tojo" odnosno to je ćerka firme "Micubišija", da se pozicionira u industrijskoj zoni koja ima kapacitete za tri hiljade hektara, koja je omeđena međunarodnom prugom za Budimpeštu, koja je omeđena autoputem za Budimpeštu, koja je omeđena spojem starog i novog puta prema Subotici. Dakle, jedna atraktivna industrijska zona u ovom trenutku je dobila tu investiciju "Tojo" koja će godišnje proizvoditi pet miliona guma, koje će ukupno da vrede 250 miliona evra i završiće u izvozu. Tako da će izvoz iz Inđije, iz privredne aktivnosti u državi Srbiji biti veći za 50% nego celokupni izvoz države Crne Gore. To je ono čime smo se bavili u prethodnom periodu.

Tih 70 i nešto hiljada evra po budućem zaposlenom izgleda puno, međutim oni koji nas napadaju, naši napadači, na tih 70 i nešto hiljada evra zaboravljaju da država Srbija to nije učinila, onda ta investicija ne bi bila u Inđiji, već bi bila u poljskom Gdanjsku. Znači, to što smo dali podsticaje je doprinelo da to ne bude u Poljskoj, već da bude u Srbiji i da srpski izvoz bude veći, da broj zaposlenih, mada Inđija nema problem sa nezaposlenošću, bude još više uvećan u Inđiji i da neka radna snaga koja živi u blizini Inđije, recimo u predgrađu u Batajnici, predgrađu Novog Sada može da dođe do radnih mesta zato što autoput garantuje da do te industrijske zone i brza pruga koja omeđava tu industrijsku zonu, može da garantuje da za 15 do 20 minuta možete da stignete do industrijske zone da se tamo zaposlite. Većinu tih zaposlenih iz gradova će činiti inženjeri i visoko-stručna radna snaga koja će imati visoke lične dohotke što će doprineti da penzije, da zdravstvo bude finansirano iz privredne aktivnosti, da to ne bude iz stranih zajmova i stranih kredita, kao što je to bio slučaj za uvećanje penzija u nekom prethodnom periodu za vreme neke prethodne vlasti.

Napadači treba da znaju da investicija od 390 miliona evra prilikom izgradnje i dopremanja opreme, s obzirom da će to biti domaća firma čiji su osnivači Japanaci, to znači 20% od 390 miliona evra koliko je to, to je 78 miliona evra. Ako je država dala 41 milion evra do 43, ne znam tačno cifru, ona će zauzvrat kroz izgradnju i kroz uvoz materijala, opreme prihodovati 70 i nešto miliona evra.

U suštini, mi smo stranom investitoru dali povlastice koje nam garantuju da u fazi izgradnje i ugradnje opreme ćemo gotovo duplo više prihodovati u budžet Republike Srbije nego što smo dali, ali naši napadači, bivša vlast koja je ostavila radnike bez plate, dostojanstva, radnih mesta, vojsku bez oružja, kulturu bez para, penzionere bez penzija, cela država je gotovo bila postala socijalni slučaj, danas imaju velike primedbe na naš rad, pri tome ne govore kako bi oni nešto uradili bolje, već lansiraju aferu za aferom i uopšte se ne takmiče za birače da kažu - mi ćemo otvoriti još više fabrika, još više radnih mesta.

Otprilike Đilas kaže da će kod njega plate biti hiljadu evra tek tako, a pri tome uopšte ne govori kroz koju proizvodnju koju bi on organizovao, a njegova proizvodnja je uvek bila proizvodnja mašte i iluzija, sitno seckana magla i preprodaja reklama gde je on meni liči na stočnog trgovca koji kupi reklamni prostor po jednoj ceni, kao na pijaci kad kupite stoku po jednoj ceni, pa odnesete na drugu pijacu, pa prodate po većoj ceni, ugradite se.

Dakle, prodajom reklama koje nisu bile iz njegovih medija, već iz drugih medija, zloupotrebom svoje funkcije, spajanjem javne funkcije sa privatnim biznisom. On je napravio navodno neki biznis, u stvari je taj novac uzeo iz medija i ostavio novinare sa niskim platama, jer uzimanjem dela prihoda od marketinga vi ste u stvari smanjili prihode firmama, odnosno medijima, firmama koje se bave medijima, koji štampaju, emituju ili su pružaoci medijskih usluga u elektronskoj formi.

Dakle, taj njegov kapital nije bio ni iz kakve proizvodnje. To je bila prodaja mašti i iluzija, sitno je seckao maglu i prodavao za skupi novac građanima Republike Srbije. Most na Adi, to je ono četiri puta više od projektovane vrednosti, a pri tome most na Adi služi uglavnom za slikanje mlade i mladoženje, koliko ja vidim, spaja dve mesne zajednice u Beogradu. Da bi bio funkcionalan izgleda da se mora izdvojiti za tunele itd, još više novca nego što je uloženo u sam most.

Danas imamo takve kritičare koji su gotovo opustili Srbiju. Napravili su od države razgrađenu avliju, kuću golih zidova i sada mi koji imamo obavezu da rešimo sve njihove probleme, imamo neku kritiku i tu kritiku, ukoliko je ona iz proizvodnje, moramo realno da procenimo, ali takve kritike nema, jer mi bi bili zahvalni, ne na pohvalama, već na kritikama ukoliko su one utemeljene u stvarnosti.

Da kažem, da citiram na kraju Getea. Ja želim da ova država ima više, ali Gete kaže – da bi imali više, mi moramo biti nešto više. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko vidim, danas završavamo sa društvenom svojinom. Pitanje privatizacije i grabizacije je bilo dominantno do 2012. godine.

Dame i gospodo, komunizam i društvena svojina je otišla, trebali smo samo da utvrdimo u čije džepove. To bi bilo korektno i verovatno bi našli mnoge majstore tranzicije, odnosno koji su u toj privatizaciji, grabizaciji sve što je bilo zajedničko, sve što je bilo društveno uzeli sebi. Tako grabljiva predatorska privatizacija, mislim, nije zamišljena, nije se desila nigde u svetu i teško je zamisliti uopšte da se takva grabizacija i privatizacija može ponoviti.

Sem što su se domogli ogromne imovine, otpustili su 400 hiljada ljudi, lišili su ih plata, lišili su ih dostojanstva, niko od njih nije mogao da donese čestit lični dohodak svojim bližnjima, svojim ukućanima i time su na određeni način devalvirali i moral u našem društvu, jer je teško deci dati primer kad ostanete bez posla, kad ostanete bez plata, teško je deci dati primer i reći kako je dobro biti pošten, kako je dobro biti vredan, kako je dobro biti zaposlen, kako se, ne znam, dve ili tri decenije ostanete bez posla i ostanete na određen način i bez prava na penziju. Sem što ste lišeni ličnih dohodaka i dostojanstva, vi ste u državi sa prihodovne strane otišli sa rashodovnu. Dakle, sem što niste dobijali plate, praznili su se fondovi za zdravstvo, praznili su se fondovi PIO, praznile su se kase lokalnih samouprava, kase gradova, kasa Republike. Dakle, zahvaljujući otpuštanju tih ljudi država je ostala bez privrede i privredne aktivnosti.

Ostati bez privrede to vam je kao automobil koji nema motor i menjač. Takav automobil može da ima upravljač i nebitno je ko njime upravlja, uglavnom taj automobil može da ide samo nizbrdo. Ukoliko ste pri tome ostali bez investicija, a investicije su gorivo koje se sipa u takav automobil koji treba da pokrene privrednu aktivnost ukoliko ona postoji… Ova vlast je to uspela. Znači, zaposlila je 320 hiljada ljudi. Da to prevedem na brojke, svakog meseca zahvaljujući tome i zahvaljujući rastu ličnih dohodaka preko 160 miliona evra primi 320 hiljada ljudi ili na godišnjem nivou građani koje je ova vlast uposlila prime oko dve milijarde u neto ličnim dohocima, a preko milijardu ode u penzijski i invalidski fond, u zdravstveni fond i kroz poreze na plate ode prema lokalnoj samoupravi. Kada ti građani, zahvaljujući tome što ne iznose taj novac na belosvetska ostrva, kada ti građani taj novac potroše ovde, onda država ponovo kroz PDV, od te dve milijarde dobije 400 miliona u svoju kasu i tako se uzajamno pomažu građani, država koji su na zadovoljstvo svih nas našli svoju radnu aktivnost u preduzećima kroz investicije koje je ova vlast dovela.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju faktura, ja bih voleo da vidim fakture SBB-a, odnosno da vidimo koliko novca na lažnim prekograničnim televizijama se ispumpa iz ove države zato što su SBB, Total i EON uvek u gubitku, odnosno Junajted medija, Junajted grupa u Srbiji, iako kroz reklame, kroz pretplatu zgrću, po mojim informacijama, oko 500 miliona evra. Većina tog novca se ispumpava za lažne usluge, navodnog reemitovanja, odnosno plaća se usluga reemitovanja u Luksemburgu gde se ne emituje program. Znači, u suštini, ministre, plaća se usluga koja ne postoji. To je isto kao kada bi vi otvorili firmu i platili neku uslugu u inostranstvu koju niste koristili. To bi bilo ispumpavanje novca, to bi bilo pranje para, to bi bio poreski prekršaj. Znači, ukoliko neko pare iz dobiti izbaci negde u inostranstvo, u takvoj situaciji on je učinio poreski prekršaj i trebao bi da se goni.

Uz pomoć REM-a i nezavisnog regulatornog tela njihovi lažni prekogranični kanali emituju na desetine hiljada sekundi u toku dana na jednom kanalu i ako uzmemo da je samo pet evra taj sekundu, na RTS je 100, jedan njihov kanal svakodnevno ispumpa 50.000 evra u reklamama koje izbace napolje, a pri tome oni tvrde da su prekogranična televizija. Po Zakonu o oglašavanju oni nemaju pravo da emituju srpske reklame. Mogu da emituju reklame samo one koji su sastavni deo izbornog programa.

Nemoj neko da mi kaže da reklama Jelen piva ili da reklama Zaječarskog piva, reklama Dijamanta itd. se emituje u Luksemburgu, odnosno u poslednje vreme su počeli da prepravljaju i prekogranične televizije Diskaveri, Histori, Foksovi kanali, Sinestar kanali itd, i to radi Cas medija koja je sastavni deo Junajted medija, odnosno Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća. Oni prave medijski pejzaž i nije problem da oni, iako učestvuju u kreiranju predizbornog programa, a strane su televizije, što nigde ni u jednoj zemlji nije dopušteno, a pri tome se žale na slobodu medija… Njihov većinski vlasnik je američki VS partners i Amerikanci koji su veoma osetljivi na mešanje stranih država i stranih medija u njihov izborni proces dopustili su da, kao vlasnici luksemburških medija, utiču emitovanjem reklama i predizbornog programa u Republici Srbiji na mogući ishod izbora.

Mislim da uopšte ne žele da na izborima pobedi neka politička stranka ili Đilasovo preduzeće, već da pripremaju medijski pejzaž za pobunu, nemire, a svedoci smo bili u julu kako izgleda to navođenje demonstracija na Narodnu skupštinu Republike Srbije, šta se sve izdešavalo, kako su policajci gađani sa kamenjem koje je teško preko pet kilograma, kako su pokušali na nasilan način da se domognu vlasti. Mislim da od tog načina dovođenja na vlast oni nisu odustali i da na ovakav način ubiraju novac kojim će finansirati nemire u Srbiji, a pri tome medijski pratiti, ne samo sa elektronskih medija, već i štampanih čiji su vlasnici postali u međuvremenu.

Zato bih voleo da vidim te fakture iz SBB-a i kada pitate, recimo, poresku upravu da li N1 televizija ima PIB, oni odgovore da N1 nema PIB, ali da koristi PIB druge firme koja se zove Adria njuz d.o.o. Beograd. Za mene je neprihvatljivo da jedna strana firma koristi PIB domaće firme, jer čak da je Adria njuz d.o.o. osnivač N1 televizije, jedna firma kada osnuje drugu firmu, mora i ta druga firma da ima svoj matični broj i svoj PIB. To se u N1 televiziji ne događa. Više krivičnih dela su izvršili i povikom o slobodi medija koja je navodno ugrožena, oni u stvari brane Đilasovo preduzeće i Šolakov biznis.

Dame i gospodo, mi moramo svakog dana da budemo posvećeni. Za razliku od njih, vreme treba da provodimo u radu mi koji se bavimo poljoprivredom i prerađivačka industrija treba, ono što seljaci proizvedu, da preradi i da na takav način proizvedemo više novca kroz privredu i da od tih stvorenih i prirodnih dobara korist imaju naši građani, odnosno da imaju pravo na pošten posao, pristojnu zaradu i čestit dom. Hvala.