Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, javljam se kao pacijent, dakle, nisam lekar. Mislio sam da danas raspravljamo pre svega o pravima pacijenata pa shodno tome i o pravima lekara da budu plaćeni za usluge koje putem zdravstvene zaštite treba da imaju svoje lične dohotke, zato što leče pacijente.

Mislio sam da su pacijenti u prvom planu, ispostavilo se da su lekari u pravom planu, a pacijenti u drugom. Razlog tome, najverovatnije što imamo u Skupštini previše lekara. U državi Srbiji živi negde 30 do 40 % ljudi na selu, zemljoradnika i imaju jednog predstavnika, tj. moju malenkost. Dakle, gotovo, što bi neki rekli iz opozicije, nemaju ni jednog kad sam ja u pitanju jer ja ne vredim ništa. Najverovatnije po njima. Ali, ljudi sa sela imaju jednog predstavnika, lekari očigledno imaju daleko više. Imajući u vidu sve to mislim da i mi pacijenti imamo neka prava i želim da tom prilikom izjavim sledeće.

Glasaću kao predstavnik jedne male seljačke narodne stranke i glasaću svakako da ovaj dug koji je napravljen u zdravstvu, za koji ćemo tek utvrditi kako je nastao, jednog lepog dana kada bude padala kiša, znači, nećemo ga najverovatnije utvrđivati kako su ti dugovi nastali za vreme vlasti i bivšeg režima, ali ćemo te obaveze pretvoriti u javni dug, to znači dug svih građana. Prebacićemo to kao na mrtvu kobilu i sad da vidimo ko će da plaća taj javni dug. Neće ga plaćati samo oni koji su osigurani, neće ga plaćati samo korisnici zdravstvene zaštite, već će ga plaćati svi građani, pa i oni koji nisu imali pravo na lečenje o ovom trošku. Dakle, plaćaće ga oni koji nisu uživali nikakav stepen zdravstvene zaštite ili oni koji su u potpunosti se lečili privatno, bez ikakvih usluga od strane zdravstvene zaštite Republike Srbije.

Hoću sledeće da kažem. Ne možete od ništa napraviti nešto. To može samo u politici, u realnom životu ne može. Dakle, u politici od nekoga ko je niko i ništa možete napraviti nešto, pa sad ko se prepoznao u ovome prepoznao se, ipak sam rekao i moju dušu sam nekako očistio. Ali, u zdravstvu to ne može, morate imati pare. Da bi imali pare moramo da ih zaradimo. Barem mi na selu znamo da za određene svrhe moramo da izdvojimo za javnu potrošnju, odnosno za zdravstvo, da moramo da izdvojimo neke novce, a te novce moramo prethodno da zaradimo.

Hoću da kažem da naš privredni sistem, ovde se lekari mogu svađati koliko će koji dom zdravlja dobiti, koliko će koja zdravstvena ustanova dobiti novca, koja će zdravstvena ustanova dobiti koji aparat, koja će dobiti više lekova, koja će dobiti veći oprost dugova. Vi se tu možete svađati danima ali nećete popraviti stanje u zdravstvu sve dok se zajedno ne dogovorimo da stvorimo neku novu državu Srbiju koja će biti zemlja šansi. Dakle, gde će ljudima između ostalog biti dostupno i zdravstvo, dakle, besplatno zdravstvo, kao školstvo, kao i neke druge stvari.

Takođe, hoću da kažem da je bilo mnogo zloupotreba, da se zdravstvo koristilo u izbornoj kampanji, pa je najverovatnije i proizvod svega toga i povećani broj lekara u ovoj skupštini, ne želeći nikoga da zbog profesionalnog zanimanja, da mu umanjim vrednost, dakle, sama struktura je malo prema biračkom telu nepovoljnija, ali to je najverovatnije rezultat toga da je zdravstvo malo više politizovano, nego što bi trebalo da bude.

Recimo, kod mene u Inđiji u Domu zdravlja, redovno za izbore organizuju "bazare zdravlja", gde učestvuje u korist jedna partija koja sada više nije na vlasti, oni su organizovali "bazare zdravlja"…

Ja sam u temi, tako su nastali ovi dugovi, mislim na 13 milijardi, zato što je zdravstvo korišćeno u političke svrhe, tamo je deljen propagandni materijal, između ostalog, proverljivo je, na račun Doma zdravlja u Inđiji, dobio sam poziv, zato što sam prigovarao, da se u interesu mog zdravlja pozivam, da se proverim na takvom političkom "bazaru zdravlja". Dakle, taj telegram imam kući, on je plaćen iz Fonda za zdravstvo o trošku tog doma zdravlja i potpuno sam ja u temi. Bojim se da moramo prvo da eliminišemo politizaciju zdravstva, a potom malo da zavrnemo rukave, a ne ruke, da nešto zaradimo, pa da određeni procenat društvenog proizvoda ide u zdravstvo i time ćemo otkloniti sve probleme i raskole koje međusobno doktori imaju po partijskim linijama. Hvala, kao pacijent.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko Srđan Šajn ne povuče amandman, kao predstavnik Narodne seljačke stranke imam obavezu da glasam za ovaj amandman koji glasi, a Srđan Šajn ga nije pročitao – supružnici i žene u vezi sa planiranjem porodice i u toku trudnoće i roditelji do 24 meseca nakon porođaja uživaju potpunu zdravstvenu zaštitu. To je suština tog amandmana. Nisam čuo da ga je pročitao.

Iz razloga što nam preti bela kuga, taj amandman ću podržati i glasati ukoliko ga predlagač ne povuče. Razlog za to je naravno, što ja živim na selu, što većina seljaka nije po raznim osnovama, nije drugačije osigurana, i mnogi su bez ikakvog osiguranja i ukoliko planiraju porodicu i dobijaju prinovu, a seljaci su ljudi koji ne znaju šta je godišnji odmor, letovanje, zimovanje, sa minimumom zdravstvene zaštite, jer kad ne plate doprinose kao fizička lica njima se doprinosi kasnije ne odbijaju i moraju da ga plate pre ili kasnije, makar i nakon tri godine.

Dakle, nisu obuhvaćeni onim zakonom koji je gospodin Dinkić predložio da se poslodavcima koji nisu platili doprinos za zdravstveno osiguranje, ono oprosti, to se ne odnosi na poljoprivrednike. Mnogi od njih nisu-jesu predmet osiguranja, ali s obzirom da to ređe plaćaju, znači, u toku trudnoće, u toku ova 24 meseca, nisu osigurani na drugi način i ako bi imali želju, oni jednostavno to ne mogu da plaćaju.

Ovo bi bio jedini način da imaj uto osiguranje. Mislim da bi to koliko-toliko podstaklo da u Srbiji gde na selu na jedno krštenje dođe više od 10 opela, da bi to možda povećalo ovaj broj krštenja, dakle, da ne bude jedno na 10 opela, da makar budu dva. Nama nestaju ne samo seljaci i seosko stanovništvo, nama nestaju cela sela i manji gradovi. Iz tog razloga, bez obzira da li je amandman precizan ili ne, podržaću ga ukoliko ne bude povučen. Razlog još veći, recimo da nezaposleno lice, koje je tranvestit, nezaposleno lice ima osiguranje i čak ima pravo da mu država plati promenu pola. Ako je to tako, onda ću ovaj amandman ne da podržim ne jednom rukom nego sa dve. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati ovaj amandman. Kao predsednik Narodne seljačke stranke meni je obaveza da podržim sve amandmane, ma ko ih predložio. Dakle, da ih je predložila i stranka bivšeg režima, ja bi ih podržao.
Smatram da su seljaci napravili ovu državu modernu. Dakle, i Karađorđe i Miloš Obrenović su bili seljaci, kao što znate. Svaki dan kada uđemo u Skupštinu pogledajte malo desno, stoji Karađorđe i drži ova tri prsta. Dakle, za njegovo vreme bilo je para i za seljake, bilo je para da se pravi i država, bilo je para i da se plati Turcima porez, bilo je para da se i zemlja stvara i da se zemlja ne zadužuje. Bilo je para i da se leči narod onoliko koliko je u ono vreme lečen i u nekim drugim krajevima.
Ovaj amandman u potpunosti podržavam. Seljaci su mučenici. Već sam rekao da nemaju pravo ni na godišnji odmor, ni na letovanje, ni na zimovanje. More nije videlo 99% seljaka. Onaj 1% je služio mornaricu. Takva vrsta stanovništva ako ostane bez socijalne zaštite, a tih pola hektara, o kojima ste govorili, može samo da dovede do sledećeg, da domaćini koji imaju dva, tri hektara, moraju dva i po da prodaju, da bi uživali ono što uživaju nezaposleni ljudi i socijalni slučajevi.
Poruka koju šaljemo jeste da neko sa pola hektara ima pravo na obavezu zdravstvenog osiguranja o trošku države, a da onaj ko ima malo više od pola hektara je vrlo loš. Šaljemo poruku da je bolje biti socijalni slučaj, nego seljak. Verujem da nema novca, ali bi se za zemljoradnike moralo naći.
Još nešto hoću da kažem. Nisu nama krive političke stranke i nisu nama krivi narodni poslanici iz drugih političkih stranaka, mi seljaci smo sami krivi za stanje koje nas je snašlo. Jeftino smo prodali svoje glasove. Kada nam uzmu glasove, posle glasova ide sve drugo. Zato su seljaci u položaju da su dobri samo da rade, da ratuju i plaćaju porez, onoliko koliko u ovom trenutku mogu.
Dakle, u ovo vreme nekog lažnog evropejstva, gde mislimo da će Evropa biti zemlja dembelija, gde se podržavaju razne dugine boje, gde se podržavaju razne lažne vrednosti, uvek ću se opredeliti da podržavam Srbiju i tradicije, Srbiju njiva, šljiva, Miloša, Karađorđa, a ne Srbiju duginih boja. Hvala vam.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi ovog amandmana i amandmana koji su prihvaćeni od Odbora i Vlade, moram da kažem da nismo birali koja je opozicija podobnija, koja je lepša. Nekome je usvojen amandman, a nekome je usvojen granični prelaz ili kako to kažu, samo prelaz.
Dakle, nije istina da je vršena bilo kakva selekcija, barem što se tiče poslaničke grupe kojoj pripada. Naš rad je bio toliko javan, da bi mogao znati ukoliko bi nam neko preporučio – znate, prihvatite amandman ove opozicije, nemojte ove.
Takođe, nije tačno da nismo prihvatali amandmane ove druge poslaničke grupe. Podsetiću vas da smo usvojili ceo jedan zakon, jednog narodnog poslanika koji je predložio taj zakon i gle čuda, u danu za glasanje, mi smo kao većina glasali za taj zakon, čini mi se da je to bio Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti podataka, a da je u njegovoj poslaničkoj grupi bilo jedva 15-ak poslanika. Dakle, njegova poslanička grupa nije htela da glasa za taj zakon, ali smo mi izglasali. Dakle, radi se o kvalitetu i opozicije i vlasti.
Što se tiče ovih amandmana, jedan poslanička grupa je imala seriju amandmana i naravno kad prihvatite jedan, drugi, treći, da ćete izabrati da toj poslaničkoj grupi prihvatite i četvrti amandman, a nećete uzeti amandman one druge poslaničke grupe koja tu seriju nije imala. Kada bi ulazili u razloge zašto ona tu seriju nije imala, a ova druga je imala, onda bi došli do podataka da ova prva poslanička grupa još uvek ima puna javna preduzeća gde preko javnih preduzeća želi da očuva određeni novac, partijske kadrove itd. što neinteresuje ove manje poslaničke grupe.
Dakle, odgovorno tvrdim da nismo vršili nikakvu selekciju, niti amandmane prihvatamo na način tako što nam se neko malo više dopada, neko je podobniji, a neko manje. Jednostavno se dogovaramo o tome koji amandman koji je kvalitetniji, koji je primereniji, dakle, nikada nikakva selekcija, barem dok sam ja u ovoj poslaničkoj grupi nije vršena, a mislim da i određeni poslanici iz opozicije to vrlo dobro znaju. Ili prihvatimo, ili ne prihvatimo, ne gledamo ko je potpisao amandman. Hvala.

Reklamiram član 272. stav 1. i stav 2. kaže – pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja svih pitanja iz njene nadležnosti ima predsednik Vlade.
Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinim pitanjima koja su na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
To radi Vlada, ne radimo mi. Po meni, svaka rasprava je bespredmetna, zato što nemamo tu poziciju da odlučujemo o tome koga će Vlada ovde poslati. Vlada se odlučila da je ovde predstavlja gospodin Dinkić i ja vidim da je Vlada prekršila svoj Poslovnik, a ne Poslovnik Narodne skupštine. On je izričit i određuje da Vlada određuje predstavnika Vlade koji će je zastupati na ovoj sednici. Što se sukoba interesa tiče, mi ovde imamo poslanike raznih zanimanja. Glasali samo o raznim zakonima, o raznim zajmovima, o direktorima javnih preduzeća o određenim garancijama i tu je daleko bilo više sukoba interesa, nego ovde. Ovde se radi o dva nivoa vlasti, Skupština zakonodavni deo, a Vlada izvršni deo. Skupština donosi zakone, a Vlada ih ovde predstavlja i brani svoje predloge.
Vlada je odredila da to bude gospodin Dinkić i u skladu sa članom 272. ne vidim ništa sporno, niti vidim da mi možemo o tome raspravljati. O tome može da raspravlja Vlada na svojoj sednici, ukoliko je Poslovnikom regulisala ova pitanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, vojvođanska tema je ovih dana bila daleko prisutnija nego prethodnih godina. Slažem se da se Vojvodini ne daje, da joj se ništa ne poklanja, da Vojvodina zarađuje i shodno tome treba i da se raspodeljuju sredstva iz budžeta onoliko koliko se to može i onoliko koliko to pravila nalažu.
Osnovni problem su dvojni standardi, za koje smo krivi mi iz Vojvodine, odnosno oni koji su nas predstavljali kao organi AP Vojvodine. Prve godine kada je postojao suficit u budžetu, vojvođansko rukovodstvo se opredelilo da to bude 7% od prihoda. Da to bude budžet AP Vojvodine.
Sada, kad su rashodi daleko veći od prihoda, dakle, kada postoji deficit, Vojvodina traži drugačiju vrstu preraspodele. Ovde ima i kolega poslanika koji imaju to napisano i potpisano na dve strane, kada se raspodela dogovarala prilikom donošenja Ustava. Onda su tražili 7% od prihoda, a sada se traži 7% od rashoda.
Ono što mene zabrinjava je sledeća činjenica, s obzirom da živim u Vojvodini, i da su amandmani AP Vojvodine, odnosno Skupštine AP Vojvodine odbijeni na budžet i to ne samo glasovima poslanika koji ne žive u Vojvodini, već kada prebrojite glasove poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji su glasali o tim amandmanima u ovom domu, videćete da je većina poslanika koji žive na teritoriji AP Vojvodine odbacili amandmane koje je predložila Skupština AP Vojvodine.
Bojim se, delim taj utisak, i sam se u sebi lomim, da to nismo uradili samo zato što nam se jedan ili drugi proračun manje sviđaju ili što Vojvodina mislim da ima manje prava zato što je neka druga vlast tamo u pitanju, nego iz prostog razloga što mislim da je u proteklih 12 godina rukovodstvo AP Vojvodine na određeni način iskompromitovalo ideju AP Vojvodine. Dakle, od donošenja Ustava iz 2006. godine do danas dosta novca je išlo prema Vojvodini, ne kažem i dovoljno, dakle, tvrdim i dalje da je bila zakinuta, ali za taj novac nije urađeno ono što su Vojvođani očekivali.
Rukovodstvo AP Vojvodine i funkcioneri su se često ponašali partijski. Dakle, umesto beogradizacije, mi koji živimo u Vojvodini smo dobili novosadizaciju i onda smo regionalno trpeli na onaj način na koji je to Vojvodina trpela do prenosa nadležnosti, ono što je trpela od centra u Beogradu, to smo mi počeli u Vojvodini da trpimo od Novog Sada.
Navešću primer kako se neke stvari zanemaruju u Vojvodini. Ovih dana je bilo 94 godine od dana kada je Velika skupštine Vojvodine, odnosno Velika skupština Baranje, Banata i Bačke donela odluku o prisajedinjenju Srbiji. Dan ranije bi u Sremu trebalo da bude obeležena ista godišnjica, zato što je Srem dan ranije doneo takvu odluku, da se prisajedini Srbiji, pre nego što je to uradila Velika skupština Baranje, Banata i Bačke. Međutim, taj dan nije obeležen, što pokazuje na određeni način odnos pokrajinskih vlasti prema svojim regionima i prema opštinama tamo gde je vlast koja vlada u Novom Sadu, koja vlada u AP Vojvodini ne drži vlast u određenim mesnim zajednicama ili opštinama. Onda je njihov način ophođenja i njihov način investiranja u te sredine daleko lošiji nego što je to bilo za vreme Slobodana Miloševića u odnosu Beograda prema Vojvodini, kako se on ponašao, odnosno kako je on delio novac, odnosno kako je izvodio projekte na toj teritoriji.
Hoću da kažem da je za nesporazume koji su nastali na relaciji, a već sam u uvodu rekao da su prethodno tražili 7% od prihoda, sad 7% od rashoda, što znači 7% deficita, na određeni način krivi rukovodioci u Vojvodini, koji su iziritirali nas poslanike koji živimo u Vojvodini, a ovde glasamo o tim amandmanima da u većini odbijemo amandmane Skupštine AP Vojvodine, a bojim se da ćemo na isti način odbiti i ovaj zakon koji su oni predložili, s obzirom da model njihovog vladanja i način na koji oni od pokrajine prave partiju, tu ništa ne govorim o vama kao predstavniku predlagača, dakle, govorim o jednoj daleko većoj partiji, dakle, s obzirom da postoji taj način ophođenja prema onim delovima Vojvodine, bojim se da će i ovaj zakon biti odbijen, ne zato što mi ne volimo Vojvodinu kao i vi, već zato što je tu ideju devastiralo rukovodstvo koje je od donošenja Ustava 2006. godine, a i pre toga, koje je vladalo u Vojvodini, koje je raspolagalo tim novcem, na način na koji je raspolagalo, a koji ne bi trebalo da bude od suštinske važnosti za ovaj zakon. Međutim, to se tako raspolagalo tim novcem da je iziritiralo određene poslanike da zbog tog načina na koji se raspolagalo novcem i na koji se on delio došlo do toga da mi iz Vojvodine ne možemo da razumemo šta naše rukovodstvo u AP Vojvodini hoće i želi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, hoću da kažem, ako ne u ovom zakonu, makar u budućem periodu treba razmisliti o ovom amandmanu, s obzirom da je on za mene smislen. Dakle, dati povlastice nekom ruralnom području, nekom nerazvijenom području je daleko bolje i daleko smislenije bilo još u ovom zakonu to ugraditi, nego što smo dali povlastice stranim domaćim bankama.
Hoću da kažem da smo ovim zakonom predvideli da strane banke za koje garantuje domaća država, pa ih možemo smatrati domaćim bankama, kako to u ovom zakonu piše, rezidentne banke koje kupuju državne obveznice, kojima se zadužujemo kod tih banaka, one su oslobođene poreza na dobit na kamate koje ubiraju prilikom kupovine hartija od vrednosti.
S obzirom da su te banke prepune novca, s obzirom da se radi o bogatim bankarima, s obzirom da se radi i o ljudima koji u tim bankama rade i dobijaju ogromne prihode, ogromne plate zahvaljujući prihodima koje ostvaruju od države, jer se država tamo zadužuje i ove godine su prihodi od kamata u tim bankama 46 milijardi. Ako uzmemo da je porez na dobit 15%, znači ove godine su oslobođeni poreza na dobit na prihod od kamata na državne partije od vrednosti u visini od sedam milijardi. Dakle, toliko smo se sporili, čini mi se, sa Vojvođanima, a olako smo oprostili prebogatim bankarima, stranim bankama koje na ovom terenu na uštrb naše privrede i stanovništva ubiraju ogromne prihode. U ovom trenutku naše stanovništvo duguje šest milijardi, privreda 14 milijardi, a država devet ili deset. Dakle, te banke su prepune našeg novca. Naš novac nam izdaju, ubiraju debele kamate i za te prihode su oslobođeni poreza na dobit.
Mislim da ubuduće treba razmišljati da je bolje da olakšice uvedemo u ruralna područja, da stimulaciju imaju firme koje tamo ulažu, da poreske olakšice imaju te firme u smislu poreza na dobit, nego da te olakšice imaju prebogate banke, jer to meni liči na otimanje od miliona da bi se dalo milionerima. Hvala.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, javio sam se pre gospodina Jovanovića, međutim očigledno da kada ja reklamiram povrede Poslovnika, da to ne zaslužuje istu pažnju istu pažnju kad to reklamiraju neki koji su ovde izgleda zaduženi za reklamiranje Poslovnika.
Reklamiram član 104, to je pravo na repliku. Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku, koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu odnosno političku stranku čiji narodni poslanici ne pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe. O korišćenju prava iz stava 1. ovog člana, odlučuje predsednik Narodne skupštine.
Slažem se da predsednik Narodne skupštine o tome odlučuje, ali ne možete jedan dan da odlučujete o tome da nema replike na povredu Poslovnika, a da drugog dana to pravo dozvolite. Dakle, morate da imate isti Poslovnik, ukoliko je isti za nas, onda mora da bude isti i za opoziciju.
Tražim da opozicija bude blago favorizovana, da bude pozitivno diskriminisana, ali što je mnogo, mnogo je. Pratio sam, ovo nije prvi put. U okviru poslaničke grupe sam to izneo, to gospodin Babić zna, već sam se žalio i predsedniku uputio takvo pismo da se pravo na replike i pravo na povredu Poslovnika zloupotrebljava od strane opozicije, da to prerasta u dodatno vreme, koje nisu dobili kao poslanička grupa. Tim pre, mislim da je povreda veća, što Poslovnik koji je stvarno rigidan, nismo doneli mi već oni.
Dakle, pošto su ga oni doneli, oni treba i da ga poštuju. Međutim, danima ovde gledamo kako jedan Poslovnik važi za nas, a drugi važi za opoziciju. Zato tražim da se o ovoj povredi izjasnimo u danu za glasanje i naravno glasaću za to da se ovog puta povredili Poslovnik, jer ovo je ovo ne znam koji put.

Dame i gospodo narodni poslanici, sačekao sam da kolege izađu. Na dnevnom redu je osam zakona i probaću da govorim o nekima od njih.
Predlog zakona o privatizaciji, koliko sam razumeo, tu se ostavlja određeni rok da se firme koje su još uvek državne i koje pripadaju Agenciji za privatizaciju, da im se stavi rok od godinu i po dana za reformisanje. Podržaću ovo, imajući u vidu da one prave ogromne gubitke. Ali, tu je jedan hendikep u vezi ovog zakona. U tim firmama u ovom trenutku radi oko 100 hiljada ljudi. Očekujem da Vlada napravi program sa tih 100 hiljada ljudi koji rade u državnim firmama, da ukoliko Agencija za privatizaciju ne uspe da udomi te firme, da se na neki način ti zaposleni zaposle na nekim drugim mestima, dakle, da se naprave neki novi programi gde će se ti ljudi uposliti. Napominjem da te firme prave ogromne gubitke, ali takođe da u njima radi 100 hiljada ljudi.
Što se tiče Predloga zakona o transakcijama i rokovima plaćanja, naravno da ću podržati i to, s tim što imam i jednu rezervu. Zatezna kamata kod ne plaćanja je referentna kamatna stopa plus 8%, što je manje-više u redu, ali imao drugi Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji kaže da ako dugujemo porez, onda nam je kamata referentna kamatna stopa Narodne banke plus 10%. Sada dolazimo u poziciju da ukoliko nam neko nije platio 100 hiljada dinara i ukoliko smo mi dužni tih 100 hiljada dinara Republici, dakle, posle par godina, kada naplatimo sve to sa zateznom kamatom, ta zatezna kamata i glavnica neće biti dovoljne da platimo tih 100 hiljada dinara poreza. Dakle, trebaće nam daleko veći novac nego što ćemo dobiti na zateznoj kamati ukoliko robu ne naplatimo.
Predlažem da se u nekim budućim izmenama i dopunama Zakona o poreskoj administraciji kamata izjednači, odnosno da zatezna kamata bude jednaka u oba slučaja, dakle da to bude referentna kamatna stopa plus 8% ili plus 10% u oba slučaja, tako da ne dođemo u koliziju dva zakona.
Treći zakon je Zakon o otpisu kamate i mirovanju poreskog duga. Naravno da ću podržati Vladu u pokušaju da naplati kod preduzeća, posebno kod ovih aktivnih privrednih društava 1,7 milijardi evra, da im pri tome pomogne da im poreski dug miruje, a da im kamate otpiše. Tu imam jednu rezervu, zakonopisac je trebao predvideti i da se redovne platiše na određeni način stimulišu, tj. da im se određeni procenat onih koji su redovno izmirivali svoje poreske obaveze, da im se određeni procenat računa kao poreski kredit i da se na takav način nagrade i da drugi poreski obveznici znaju da će, recimo, sa pet ili deset posto biti stimulisani ako redovno izmiruju svoje poreske obaveze.
Kod ovog zakona otpisuju se i doprinosi za zdravstveno osiguranje zato što ti ljudi nisu lečeni i tu sada imamo jedan problem. Imamo problem da neko ko nije zaposlen, jeste zdravstveno i socijalno osiguran, ali da neko ko je loše zaposlen, taj nema pravo na lečenje zato što mu knjižica nije overena. To je veoma loša poruka, jer radnik ne može da bira u koju će firmu da se zaposli, niti može da bude vidovit, da zna da li će mu poslodavac u buduće uplaćivati doprinose. Dakle, postaje apsolutno nezaštićen i njega ništa ne spasava to što će Vlada Srbije ili Ministarstvo finansija posle određenog roka poslodavca osloboditi plaćanja zdravstvenog osiguranja, s obzirom da mu radnici nisu koristili zdravstvenu zaštitu u periodu kada zdravstveni doprinosi nisu uplaćivani.
Kod zemljoradnika je takođe slaba uteha, ako znamo da socijalni slučajevi imaju prava na zdravstvenu zaštitu, a poljoprivrednici koji ne izmire zdravstveno osiguranje i PIO osiguranje, nemaju prava da se leče zato što im knjižica nije overena. U tim situacijama dolazimo do jasne poruke da je bolje biti socijalni slučaj nego seljak i to je veoma loše za državu.
Što se tiče zakona o javnim preduzećima, to je sve jasno, otprilike je najviše govornika govorilo o tome, dakle, političke stranke, osnivanjem lokalnih, pokrajinskih i republičkih vlasti, dolazi u poziciju da na određeni način gazduju javnim preduzećima koja su od opšteg interesa. Ne može svaki građanin sebi napraviti put, ne može održavati put, ne može svaki građanin prikupljati smeće, ne može se sam snabdevati vodom. To su zajednički opšti interesi o kojima treba da se staraju javna preduzeća, na način kako se i vlasnici privatnih firmi staraju o svojim privatnim preduzećima. Međutim, to kod javnih preduzeća nije slučaj.
Juče je neko rekao da se kupuju odbornici, ne bili se gazdovalo javnim preduzećima. Moram da podsetim jednu stranku bivšeg režima da su to oni pravili i izmislili negde odmah posle izbora, da su sada aktuelan predsednik te neke stranke i tadašnji predsednik zajedno otišli u Leskovac i rekli da su odbornici vlasnici mandata i da odbornici formiraju lokalne i sve druge vlasti, a ne političke stranke.
Očigledno da je došlo do debelog zaokreta, kao i uvek, tu nema nikakvog principa. U međuvremenu je ta stranka bivšeg režima promenila mišljenje i sada, otprilike, stoji na stanovištu da odbornici, odnosno predstavnici građana nisu vlasnici mandata, odnosno da oni ne prave vlast u lokalnim samoupravama, pokrajini i republici, već da to čine političke stranke. Dakle, ti dvojni standardi kod njih mene iznenađuju.
Javna preduzeća su takođe nama poznata kao stranačke kase. Odatle se finansiraju, tu sreću nemam, iz Narodne seljačke stranke sam, male stranke koje nema nijedno javno preduzeće i zato često kažu da mi je stranka minorna, govore sa mnom o nipodaštavanju. Da sam imao stranačke kase u javnim preduzećima kako su imale neke stranke, mislim da bih osvojio 100% glasova.
U tim javnim preduzećima rade prave stranačke vojske u upravnim odborima i želim da napomenem da ću ovaj zakon podržati, zato što se kroz nadzorne odbore smanjuje broj članova nadzornog odbora na tri u lokalnim samoupravama, a u republici na pet, s tim što u republici i pokrajini tri daju vlasti, a po jednog ili dvojicu daju nezavisni, odnosno zaposleni u tim preduzećima. U lokalnim samoupravama ćemo imati samo tri člana nadzornog odbora, a sada ti upravni odbori broje i po 10 članova. Dakle, ta neka stranačka vojska će se ipak malo smanjiti, tako da je ovo jedan dobar korak u dobrom pravcu, ali mislim da su ove reforme trebale biti još radikalnije.
Ono što treba još napomenuti je da su javna preduzeća bila najveći izvor korupcije, posebno za vreme bivšeg režima. Jednu vlast, koja je otišla, treba ceniti po situaciji koju su nam ostavili.
Što se tiče javnih preduzeća, ostavljena su javna preduzeća koja su u gubicima preko tri milijarde evra. To su preduzeća koja su naglo počela da gube svoj kapital i svoju imovinu i takvi imaju tri puta vredniji kapital od privatnih preduzeća, a prave gubitke koji su pet puta veći od gubitaka privatnih preduzeća. U tim javnim preduzećima radi 180 hiljada radnika, od toga je 70 hiljada u Beogradu i onih 100 hiljada koji rade u državnim preduzećima, koji su pod kontrolom Agencije za privatizaciju i dođemo do broja od 280 hiljada, dakle, preko 12% radi u državnim i javnim preduzećima.
Za subvencije na državnom i lokalnom nivou se izdvaja preko 390 miliona evra, za subvencije javnim preduzećima kojima su raspolagale stranke u prethodnom periodu i zato ne razumem prigovore koji dolaze iz bivše režimske stranke.
Mislim da vam je trebala još agresivnija reforma. Što se RTS tiče, čim dirneš malo, podigne se velika dreka i mislim da to nije bio javni servis, da je to bio, pre svega, novčani servis jednog gradonačelnika i sadašnjeg predsednika jedne tamo stranke bivšeg režima i bojim se da se…
(Predsedavajuća: Gospodine Rističeviću, molim vas da se vratite na temu.)
U temi sam. U temi sam daleko više nego oni što su juče lupali po pet šest replika, a ne znam zašto.
Koliko znam, u ovom zakonu piše nešto i o informisanju i upravo o tome govorim, da građani finansiraju, između ostalog, od javnih preduzeća, a finansiraju javni servis, barem ga ja finansiram tri puta na tri brojila. Ukoliko vi to ne dozvoljavate, naravno da neću da pipnem to veličanstvo tamo za koje mu dugujem izvinjenje. Rekao sam mu da je milijarder i izvinjavam mu se, on je multimilijarder.
Što se tiče javnih preduzeća, u Srbiji je ukupno 570 javnih preduzeća i imamo 8.242 direktora i zamenika. To je 16 direktora, zamenika i raznih izvršnih direktora po javnom preduzeću i za njihove plate se izdvaja godišnje preko 100 miliona evra. Po jednom preduzeću se mesečno izdvaja 20 hiljada evra samo za direktore, ili kolegijum direktora, ili razne direktore, pomoćnike itd. Ne treba pričati o portparolima, sekretarima, sekretarima podsekretara, portparolima portparola itd, da bi vam dokazao da se u javnim preduzećima radi o jednoj stranačkoj vojsci koja opterećuje očerupane građane i koja je, uvođenjem komunalne policije i raznih represivnih aparata, dovela građane do toga, kao da ne žive u državni Srbiji već u "žutoj kući", samo još treba komunalna policija i izvršni sudski organi da nam vade bubrege i unutrašnje organe, ukoliko ne platimo lokalnu komunalnu taksu. Tu su veoma svestrani, želeći da uberu što više i da svojim partijama na takav način doprinesu što više novca.
Takođe treba reći da je to veliki izvor korupcije, da su ti direktori i gradonačelnici običnim građanima u predizbornim kampanjama, podmićivali ih parama iz tih javnih preduzeća, pričali im bajke, a sebi sada, posle izbora, prave dvorce, iznose kapital na svoje privatne firme, na firme svojih prijatelja, čak iznose novac u inostranstvo na privatne račune i zato mislim da ove zakone treba podržati, mada i samo mislim da su oni trebali biti daleko radikalniji u reformama i da su trebali skroz razvlastiti stranke u javnim preduzećima, da nemamo nikakvu partijsku vojsku, jer to naša privreda, naša država, čiji je javni dug, privredni dug i dug građana gotovo 50 milijardi evra, ne može više izdržavati i ovde je rez morao biti daleko bolji.
Privatni sektor i dalje živi kako mora, a javni sektor i dalje želi da živi kako hoće. Da se tu kralo i da je na snazi bio Dušanov zakonik, koji kaže da se lopovi, razbojnici i svaka vlastela koja to toleriše, imaju zbog lopovluka obesiti naopako i oslepiti. Bojim se da bi danas bilo puno belih štapova i da bi neki itekako govorili i radili u ovoj skupštini naopačke. Takođe, da je na snazi neki šerijatski zakon, zbog ovih javnih preduzeća bi umesto rukama, glasali nogama i ne bi imali na šta staviti svoje skupocene satove. Hvala.

Kao čovek koji živi u Vojvodini, kao neko ko se zalagao za autonomiju Vojvodine još 1990. godine, dakle, kada je to bilo veoma opasno, neko ko je ugradio u program svoje stranke autonomiju Vojvodine, verujem da sam dovoljno kvalifikovan da pokušam da nešto objasnim i da napravim razliku između autonomije i države.
Bojim se da se ovde ne radi o autonomiji, nego neko priča o čorbi a meso vadi. Dakle, neko kada kaže autonomija on misli na državu. Govoriću o nadležnostima AP Vojvodine. Vidim da se ovi iz bivšeg režima smeškaju. I treba da se smeškaju. Oni su uveliko devedesetih godina bili protiv autonomije Vojvodine. Imali smo muke da ih nagovorimo da prihvate tu ideju o autonomiji, a danas se smeškaju i najveći su zaštitnici autonomije Vojvodine.
Mislim da nije bilo nagle smrti gospodina Đukića, koji je bio prethodni ministar finansija, odnosno prethodni sekretar finansija u Vladi AP Vojvodine, da bi mu lakše objasnili šta su prihodi a šta su rashodi. Ono čime sam zgranut kao čovek koji živi u Vojvodini koja je poljoprivredni region, su subvencije.
Dakle, amandmanima i ovim amandmanom i amandmanom na član 1. Skupštine AP Vojvodine se vidi da su bitno smanjene subvencije za poljoprivredu. Ovim amandmanom traže da se u Upravi za agrarna plaćanja subvencije smanje sa 26 milijardi na 23 milijarde. Oni traže da se smanje za tri milijarde subvencije u poljoprivredi, u agrarnim plaćanjima, a ukupno u budžetu Srbije da se ona smanje za 12 milijardi.
Od tih 12 milijardi verujem da najmanje devet milijardi pripada poljoprivrednicima Vojvodine. O čemu se ovde radi? Da li oni traže pare isključivo za Vladu Vojvodine ili traže novac za poljoprivrednike u Vojvodini? Da obrnem pitanje, da li je bolje da ovaj novac dobiju poljoprivrednici na teritoriji Vojvodine ili da je novac koji oni traže da se smanje subvencije, da taj novac dobije Vlada Vojvodine koji ga svakako neće usmeriti zemljoradnicima.
Drugo, subvencije u privredi, koje takođe delom dolaze u Vojvodinu, tražili su da se sa 18 milijardi smanje na četiri. bili su dušebrižnici, govorili su radnicima, govorili su kako nemaju šta da jedu kako nemaju decu da ogreju itd., a sa druge strane su tražili da se smanje subvencije u privredi. Dakle, da određeni broj radnika samim tim ostane bez posla, da ne mogu da obuju, obuku svoju decu, nahrane i da ne mogu da ih ogreju.
Sa druge strane, braća po znoju, braća po žuljevima, seljaci od kojih se traži da se odreknu, zbog Pajtića, dela subvencija, da to prebacimo na Vladu Vojvodine i da onda oni to troše po nekom svom partijskom principu.
To sam rekao i juče i ja to ne mogu da prihvatim. Mogu da prihvatim da su došli lepo i razgovarali sa poslanicima sa teritorije Vojvodine. To im nije palo na pamet. U tom slučaju bih podržao sve amandmane Vojvodine koji su u korist svih Vojvođana. Očigledno da oni predlažu amandmane samo one koji su u korist Vlade Vojvodine i jedne partije koja tamo drži vlast, koja pomoću tog novca i izbornog sistema želi još jednom da samoobnovi vlast. To neće da može. Hvala.

Hvala. Za razliku od nekih kolega, bio sam strpljiv.
Dame i gospodo narodni poslanici, nisam dobio odgovor još uvek – da li je tačno da su amandmanima Skupštine AP Vojvodine, Vlada Vojvodine i Skupština Vojvodine i funkcioneri AP Vojvodine tražili da se subvencije u poljoprivredi smanje za 30%, odnosno za 12 milijardi dinara. To je u prevodu oko 110 miliona evra, prevedeno na raspodelu tih sredstava, kako je bilo do sada, na vojvođanske zemljoradnike, da ih tako nazovem, otpalo bi 10 milijardi.
Da se ministar ne bi trudio oko cifara, u amandmanu broj jedan za subvenciju poljoprivredi je AP Vojvodina tražila da se umesto 41 milijarde smanji iznos subvencija na 29 milijardi. U privredi su tražili da se sa 18 milijardi smanji na četiri milijarde.
Ovaj amandman ovde razrađuje detalje kako da se te subvencije skinu, znači, iz Službe za agrarna plaćanja i drugih delova u Ministarstvu poljoprivrede, tražili su da zemljoradnici, poljoprivrednici u Srbiji dobiju 12 milijardi manje, a samim tim poljoprivrednici u Vojvodini bi dobili 10 milijardi manje.
Sledeće što želim da kažem je da nije bilo primereno reći da je moje obrazlaganje amandmana bilo smešno. Na dosta humorističan način sam pokušao da razjasnim amandman koji je bio smešan. Nije bilo smešno moje izlaganje, smešan je bio amandman, jer se nije moglo utvrditi ukoliko bi ga usvojili, ukoliko bi ga Skupština Srbije usvojila, nije bilo predviđeno na koji način bi mi iskontrolisali deo prihoda od akciza koji je ostvaren na teritoriji AP Vojvodine. Zato sam to pitao – da li se to ostvaruje kontrolom proizvodnje, da li se to ostvaruje kontrolom prodaje i da li se to ostvaruje kontrolom konzumiranja, odnosno pušenjem?
Nisam kriv što je neko predložio amandman, maltene, da neko ide po Vojvodini i da broji pikavce, da bi utvrdili koliko je ubrano akciza. Znači, može biti da sam ja na dosta humorističan način obrazlagao jedan amandman koji je, najblaže rečeno, bio nesprovodiv, neko bi, s obzirom da su rekli da je moje obrazlaganje bilo smešno, neko bi rekao – i smešan.
Takođe, kao čovek koji živi u Vojvodini i koji se zalagao za AP Vojvodinu i kada ovi svi dušebrižnici to nisu radili, tu ne uključujem LSV, njihov stav i njihov program je bio odavno poznat, možda je čak i nešto više od autonomije, to je njihov problem, svi ovi drugi su 90-ih godina, na određen način, imali sasvim drugačije programe što se tiče Vojvodine. Kao čovek koji živi u Vojvodini, tvrdim da ovaj budžet i sve ovo što radimo danima nije protiv građana i građanki Vojvodine. Jednostavno, mislim da ovde neko misli da pare koje do Vojvođana ne dolaze kroz rukovodstvo AP Vojvodine i stranke koju oni predstavljaju, ukoliko taj novac do građana ne dolazi na takav način, onda to nisu pare, iako su namenjene za građane i građanke Vojvodine.
Ovde je jedna stranka bivšeg režima, koja se sad ustrojila kao konfederalna, od države su napravili partiju, sada su partiju uredili kao konfederalnu, kako se Pajtić i Đilas dogovore, e sad bi i državu da urede tako, kako će da se dogovore Pajtić i Đilas. To naprosto neće da može i ukoliko dođe do one štete u "Razvojnoj banci Vojvodine", predlažem – a da Veljović radi svoj posao, uopšte ne bi sada ovakvu temu imali. Davno bi se mi rešili tih navodnih političkih protivnika, onih zagovornika koji sada, po cenu raspada Srbije, žele da brane neku svoju ličnu vlast u Vojvodini. Dakle, da je on radio svoj posao, ovaj problem ne bi imali. Ako budemo imali problem u "Razvojnoj banci Vojvodine", predlažem da taj problem platimo, da lepo to Pajtić plati Đilasu novcem, jer on, brate, ima milijarde i ima da nadoknadimo sve. Hvala.

Dame i gospodo, koristim to pravo, s obzirom da sam pomenut. Pomenut sam tonom koji bi trebalo da znači neku negativnu konotaciju. Ja sam zemljoradnik, Srbin, nema čega da se stidim. Priznajem da ovde imam mali problem. Kada određeni poslanici govore gotovo da mi treba prevodilac. Ja govorim narodnim jezikom, što ne znači da je taj moj način obraćanja uvredljiv.
Pokušavam da me razume moja ciljna grupa iz koje sam došao. Moja ciljna grupa su zemljoradnici, pa i radnici, seljaci, pošteni ljudi, ljudi koji krpe zakrpu na zakrpu, ljudi koje stranka bivšeg režima vrlo rado obilazi u izbornoj kampanji. Toliko često u tim izbornim kampanjama uskaču u staje, svinjce i kokošinjce, da sam zabrinut za mentalno zdravlje naše stoke. Zato što se stoka plaši nepoznatih ljudi i to zemljoradnici, kojima se sada obraćam, veoma dobro znaju. Ukoliko smo dobri za obilaske u kampanji, mislim da smo zaslužili da imamo jednog predstavnika u ovom parlamentu. To sam, sticajem okolnosti, ja. SNS je našla neki interes da se njihovoj koaliciji priključi i Narodna seljačka stranka.
Bio sam zabrinut da nisam dovoljno vredan, s obzirom da sam pomenut od stranke bivšeg režima za koju govorim da je proizvod nerada gospodina Veljovića. Dakle, bio sam zabrinut za svoj kvalitet, ali s obzirom da su počeli na ovakav način da me napadaju, počeo sam da shvatam da ipak nešto vredim u ovom narodu. Neću da silazim na taj nivo, da na takav neki prizeman način kažem da taj neki iz rialitija. Evo, i za tu "Farmu", ponosim se što sam tamo hranio životinje, što sam pokazao da mogu da pomuzem kravu, da nahranim stoku. Dakle, brinući se o životinjama, pokazao sam da mogu da se brinem o ljudima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo bih rado podržao, ali ne mogu iz dva razloga. Prvi razlog je zato što se sa jedne stavke uzima. To su subvencije za poljoprivrednu proizvodnju, dakle, za ono što zemljoradnici već dobijaju, što je proračunato na sumu od 25 milijardi 886 miliona. Od te sume je 500 miliona oduzeto i trebalo bi prebaciti na veterinu. Voleo bih da je ovaj amandman sa neke druge stavke uzeo, sa spoljne politike, sa bilo čega, onda bih glasao za ovaj amandman vrlo rado, da se na veterinu prebaci tih 500 miliona ili 450 miliona.
Uz dužno poštovanje, gospođo ili gospođice Batić, ali niste dobro izbalansirali. Sa subvencija ste uzeli 500 miliona, a za veterinu ste namenili 450 miliona dinara, tako da je i tehnički nemoguće ovaj amandman uskladiti sa prihodima i rashodima. Hvala.

Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko je prošle godine proizveo milion kilograma što stočne hrane, što hrane za ljudsku ishranu, kao neko ko je učestvovao u poljoprivredi, kao radnik koji je proizveo preko 200.000 traktora, nadam se da sam dovoljno kvalifikovan da govorim o ovom amandmanu i da neće neka stranka višeg režima sa nipodaštavanjem govoriti o mojoj sposobnosti.
Ovaj amandman bih vrlo rado podržao zato što se radi o povećanju subvencija koje će zemljoradnici dobiti po hektaru i u premiji za mleko, da se, sa druge strane, ne uzima od dela koji je namenjen za laboratorije za mleko. Tako da ću oko podrške o ovom amandmanu ostati u dilemi - da li nam je potrebnija laboratorija za ispitivanje kvaliteta sirovog mleka ili nam je potrebnije da nam se uvećavaju subvencije?
Amandmanom se uvećavaju subvencije i predlagač je našao onoliko prostora koliko je našao i one se znatno ne uvećavaju, ali, u principu, nas u 2014. godini čekaju obaveze po prelaznom Sporazumu koji smo potpisali. Očekuju nas obaveze da će carine uvoznih i prehrambenih poljoprivrednih proizvoda pasti i stoga će se naša poljoprivreda naći u veoma teškom položaju.
Premije i subvencije treba povećavati. Ovim budžetom su one uvećane, ali bih voleo da one budu daleko veće, da budu onakve kakve su u zemljama EU. Samo da podsetim, u susednoj Hrvatskoj one iznose gotovo 400 evra po hektaru, da u Sloveniji prelaze sumu od 453 evra po hektaru, a da su u zemljama EU te premije znatno više nego u Hrvatskoj. Sem ovih premija i subvencija koje isplaćuje država, voleo bih da se one uvode i da budu povećane subvencije za ruralni razvoj, da se na takav način da podrška poljoprivrednoj proizvodnji u selu. Takođe, da se kroz zaštitu životne sredine, po principima koji važe u EU, dotira poljoprivredna proizvodnja u delu gde se poljoprivredni proizvođači staraju, prilikom proizvodnje, o zaštiti životne sredine.
Postoji široka lepeza podrške poljoprivredi i ruralnom razvoju u EU i voleo bih, s obzirom da postoji želja kod vladajuće koalicije da se pristupi EU, ukoliko se ona ne raspadne pre nego što mi uđemo u nju, ali svakako da se trebamo boriti za vrednosti koje EU nudi, posebno u poljoprivrednoj proizvodnji, da te subvencije i premije budu što više i da budu što bliže zemljama EU, jer se ne premiraju zemljoradnici, nego se premiraju, pre svega, potrošači i prerađivači – potrošači da budu sigurni u dobru snabdevenost, da po jeftinijoj ceni mogu da nabave prehrambenu namirnicu, a prerađivačka industrija, kroz premije i subvencije u osnovnoj poljoprivrednoj proizvodnji, sigurna da će tu sirovinu imati po daleko nižim i povoljnijim cenama zbog visine premija i subvencija. Dakle, to će podizati njihovu konkurentnost i stvorićemo uslove da u poljoprivredi, koja je naša najveća fabrika pod vedrim nebom, kroz razvoj prehrambene industrije, omogućimo i zapošljavanje radnika. Pri tome, treba da vodimo računa da se ta prehrambena industrija podiže što bliže mestu poljoprivredne proizvodnje, tako da u narednom periodu stvorimo povoljne prilike za obrnute migracije. Dakle, da se deo stanovništva koji ima neku očevinu, a koji u gradu živi bez posla, vrati na selo zbog premija i subvencija i da tako i demografski pomognemo razvoju ove države i regionalno rasporedimo stanovništvo, da nemamo krajeve naše zemlje gde gotovo niko ne živi, a u četiri hiljade i nešto sela, gotovo četvrtini sela preti apsolutno izumiranje.
Slažem se sa ovim amandmanom, ali ubuduće treba da vodimo računa da se što više sredstava nabavi, ne samo za poljoprivredu, već i za prerađivačku industriju i da nabavimo posla i za oca na njivi i za sina u prerađivačkoj industriji. Mislim da je to put koji može ovu zemlju da izvede iz krize i da, na kraju kažem, u prethodnom amandmanu je bilo govora da se amandman ne može prihvatiti, Vlada je rekla, zato što se pravi registar poljoprivredne proizvodnje, registar za vinogradarstvo. Apsolutno podržavam da se taj registar utvrdi i kada se taj registar utvrdi, onda ćemo videti da subvencije u bivšem režimu nisu dobijali poljoprivrednici, već da su ih dobijali kobajagi poljoprivrednici, oni koji su izrazili želju da se bave poljoprivrednom jedno godinu dana, dok ne ostvare velike premije i subvencije na vinograd. Radi se o milionskim svotama koje su bivši ministri poljoprivrede, a tu mislim na Dragina i Milosavljevića, podelili kvazi vinogradarima, a da vinograd uopšte ne postoji, niti je ikada postojao na tom zemljištu. Jednostavno, samo je podignuta subvencija i ona nije došla u džepove seljaka, već je došla u džepove manipulanata koje je podržao bivši režim, koji, ne samo da su potrošili budžet, već bih rekao da su potrošili celu državu. Hvala.