Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravio sam da kažem da se Crna Gora odvojila, a to Boško Obradović propušta da kaže, u vreme vlasti DSS, ali i u vreme vlasti Borisa Tadića i DS. Boris Tadić je dopustio da se sve to dešava kada je predsednik zajedničke države bio Svetozar Marović, pa kad su platili onaj satelit 42 miliona evra, onako da oni donesu odluku, ali da ga Srbija plati. Predsednik Crne Gore je bio Milo Đukanović, a predsednik Srbije Boris Tadić. Tri Crnogorca su vladala sa dve države i državnom zajednicom, a dopustili su da se Crna Gora odvoji.

Danas sa DS sedi Boško Obradović. Tu je i ovaj Miroslav Aleksić, koji danas, takođe, drži konferenciju za štampu, čuveni poljoprivredni stručnjak, koji je izjavio povodom Jovanjice, da su sadnice bile stare pet godina. Konoplja, kao jednogodišnja biljka, ne može, možete zalivati koliko god hoćete, ne može duže da izdrži od godinu dana. Toliko on poznaje taj problem.

Ali, Aleksić nam nije rekao, pozivajući predsednika Republike, gle čuda, da se odrekne imuniteta da bi ga on tužio. Evo, neka tuži mene. Ja tvrdim da je Aleksić dobio od svog tasta Ljubiše Kneževića negde oko 600 hiljada evra za nevladinu organizaciju u vreme vlasti DS, koju Boško Obradović tako amnestira od odgovornosti, da je dobio preko 600 hiljada evra za svoju nevladinu organizaciju koja se zvala, čini mi se, Fond za unapređenje ljudskih resursa. Znači, 50 i nešto miliona, kad pretvorite po tadašnjem kursu, dobijete negde oko 600 hiljada evra je dobio Miroslav Aleksić za svoju nevladinu organizaciju, koju su sačinjavali on, njegova supruga i Ljubiša Knežević, suprugin otac, s tim što je Ljubiša Knežević bio direktor Nacionalne službe za zapošljavanje u Trsteniku i prebacivao novac svom zetu na nevladinu organizaciju, tobož za skupljanje lišća, sve 600 hiljada evra.

Danas Miroslav Aleksić, dižući galamu na državu Srbiju, na funkcionere države Srbije, na predsednika Republike, želi, pre svega, da sebe predstavi kao eventualnu političku žrtvu ukoliko istraga koja se vodi dovede do toga da posle bojkota izbora izgubi poslanički imunitet i to dovede do hapšenja.

Zato Miroslav Aleksić toliko galami po pitanju Aleksandra Vučića, ne bi li kao navodna politička žrtva, politički protivnik, izbegao odgovornost zbog očigledne pljačke njegove i njegovog starca. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče arhivske građe, ona treba da dokaže postojanje nekog društva i neke države.

Ono što meni smeta, a to sam već govorio, ako napišem neku knjigu, napisaću „sve smo mi sami sebi krivi“ a po ugledu na Dimitrija Ruvarca koji je Hrvatima, kada su oni koristili Srbe protiv Mađara, napisao u časopisu više dela „Evo, šta ste nam krivi“. Tako je nastala i njegova knjiga „Evo, šta ste nam krivi“. Međutim, kasnije, srpski političari koji su se školovali u Beču baš nisu slušali Dimitrija Ruvarca i naše zablude smo skupo platili. Zato mislim da napisati jednu knjigu, ako ne ja, neko ko ume, „sve smo mi sami sebi krivi“ da bi bilo isplativo.

Meni odgovara da Arhiv Srbije bude Arhiv Srbije, jer naša kultura, srpska kultura je nastala posle nekih drugih kultura. Ja neću da se odreknem Sirmijuma, neću da se odreknem ni Caričinog grada, neću da se odreknem ni Lepenskog Vira. Mi živimo tu gde su nekad živeli neki drugi narodi.

Mi smo se mnogo odrekli sebe. Ja sam učio osnovnu i srednju školu i ništa nisam učio o, recimo, istoriji prečanskih Srba. Prvo, nikada nisam znao da je postajao knez Strojimir, da je postojala pismenost i državnost pre one koja je bila u udžbenicima istorije. To nisam znao.

Nisam nikada čuo za Vršačku bunu. Vršačka buna je bila ustanak Srba u Banatu veća po dimenzijama od Prvog srpskog ustanka. Prvi srpski ustanak je u stvari Vršačka buna. To ovi koji prate prečansku istoriju, koja nije bila zapisana u zvaničnoj istoriji, treba da znaju.

Dakle, Teodor Vršački, koji je 1594. godine jurišao sa barjakom Svetog Save na Turke, je uhvaćen od strane Turaka i živ odran. Uhvaćen je u Vršcu i Turci su ga živog odrali. Zbog njega su spaljene mošti Svetog Save, zbog ustanka koji je poveo sveštenik, srpski pravoslavac, Teodor Vršački. On je proglašen za sveca, ali mi ništa nismo učili iz istorije od toga zato što su srpski komunisti, koje je predvodio neprijateljski vojnik koji je državu, koju su napravili njihovi očevi krvlju i glavama, 30% svojih predaka i svojih očeva…

Dakle, tu državu su raskomadali srpski komunisti predvođeni neprijateljskim vojnikom iz Prvog svetskog rata. Sami su raskomadali državu stvorenu krvlju svojih predaka i prihvatili da raspodelu bivše Jugoslavije, komunisti, neprijateljski vojnik, uredi i da tako poraženi narodi pobede pobednike. Umesto da smo im naplatili ratnu štetu, mi smo im darivali državu, a oni su nama, da se izrazim malo prosto, darivali šut u stražnjicu. Izbacili su nas prvo iz Ustava, jednog, drugog, trećeg itd, a onda su nas izbacili iz vlastitih kuća, pa su Srbi bili agresori u svojim kućama gde su živeli 600 godina. Lepo proglasiš državu koju ti je tamo Tito dao i kažeš – od danas konstitutivni narod Srbe, jeste da žive ovde 500-600 godina, ali od danas će biti agresori i proglasiš ih agresorima. Zato mislim da smo sve mi sami sebi krivi.

Šta znamo o bici kod Slankamena posle povlačenja austrijske vojske? Čarnojević 1690. godine dolazi u Beograd i Srbi napuštaju, Beograd pada, čini mi se tu negde 1690. godine. Bitka kod Slankamena je velika pobeda hrišćana i među njima svaki treći je bio Srbin. Od 30.000 vojnika 10.000 su bili Srbi. Veliki poraz turske vojske i početak kraja Osmanlija na Balkanu.

Šta znamo o bici kod Sente? Šta znamo o tome? Da li znamo da postoji platno od 30 kvadratnih metara koje je 100 godina posle te bitke naslikao slikar? To je takođe bio veliki poraz Turaka jer su izgubili 30.000 ljudi.

Šta mi znamo o prečanskoj istoriji? Ne znamo ništa.

Šta znamo o karakuši? Znate li šta znači karakuša? Karakuša znači crna šuma. To je šuma između Šapca i Rume. Zašto se zove karakuša – crna šuma? Zato što su Turci od Srba tu masovno stradali i oni su je nazvali karakuša, jer su se bojali Srba i za njih je to bilo crno da crnje ne može biti, a za nas je to bilo oslobađanje od tih raznih jarmova.

Šta znamo o Sremskoj kraljevini? Da li smo je učili u istoriji? Da li smo učili šta je Sremska kraljevina? Da li znamo da je Sremsku kraljevinu Dragutin, u Debrecinu imao prestonicu? Da li znamo da mu se sin zvao Vladislav? Da li smo to učili u istoriji? Nismo.

Komunistička istorija je htela da svede Srbiju, srpsku kulturu, srpsku istoriju na užu Srbiju koju su zvali „užas“. I nemojte mi reći da su samo Hrvati bili komunisti i Slovenci.

Najveći broj partizana i komunista su bili Srbi, etnički Srbi. Da li su bili u duši Srbi, ja verujem da su bili anti-Srbi, jer su dozvolili da neprijateljski vojnik, državu u kojoj je stradalo, prethodno državu za koju je stradalo 30% Srba za taj ratni cilj iz Niša, da je raskomadaju komunisti i na koži srpskog naroda u Jasenovcu i tako dalje, da je ponovo raskomadaju. I umesto da im naplatimo ratnu štetu, umesto da budu poraženi, oni bivaju veći pobednici od pobednika. Darivali su nas šutom u stražnjicu, izbacili iz Ustava, izbacili iz svojih kuća, i danas genocidni narod, navodni, Srbi, koji su etnički kao čistili druge, obrnuto je.

Oni su najsurovije, Srbi su etnički počišćeni. Preko milion Srba iz bivše SFRJ su proterani sa svojih ognjišta. Zašto? Zato što je interes komunista koji su nasledili interes Beča, Nemačke i tako dalje i Osmanske imperije, da nema neke veće Srbije na Balkanu. Tu je njihov interes bio i komunisti su ga samo preneli. Oni su razbili tu državu, Jugoslaviju, koju su Srbi stvorili i od Srba napravili agresore i zločince, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije i čuvali je.

Zato ja kažem, ako budem pisao knjigu, napisaću - za sve smo mi sami krivi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji dolazimo sa sela, koji imamo određeni broj godina, mi smo još u onoj staroj državi, po meni, imali kvalitetnije obrazovanje, što se tiče primenjivog znanja.

U mašinsko-tehničkoj školi mi smo morali da prođemo sve obuke, sve obuke koje su prolazili zanatlije, mašinci. Znači, morali smo da znamo kako se radi na strugu, morali smo da znamo kako se radi na glodalici, morali smo da znamo kako se vrši zavarivanje, kako se vrši rendisanje, brušenje itd.

Jednostavno, takva vrsta obrazovanja je iziskivala da onaj ko želi da kontroliše zanatlije, morao je da zna da tumači tehnologiju i pravi crteže, morao je da zna i kako to u praksi funkcioniše.

Niste mogli upravljati drugima ukoliko niste imali znanja koja su primenjiva, odnosno koja imaju oni kojima želite da upravljate. Morali ste prvo da služite da bi kasnije postali upravljači.

Zašto ovo govorim? Zamislite znanje bez zanavljanja i obnavljanja. Zamislite automehaničara iz 1980. godine. On ima papir, on ima školu, bez obzira, recimo, što je 1980. godine automehaničar morao da ima primenjiva znanja, ali ako se ona ne dopunjuju i ne obnavljaju, onda zamislite automehaničara 2020. godine, koji ništa nije učio u odnosu na 1980. godinu, već je samo čuvao diplomu. Zamislite tog automehaničara kome vi dajete automobil da popravi, današnji automobil. Možda on zna da popravi oldtajmera, ali današnji automobil sigurno, bez obzira što je to stečeno znanje bilo regularno, nije zanavljano, nije obnavljano, ta njegova kvalifikacija nije vredna.

Danas kada pričate, većina mojih kolega kada priča o dualnom obrazovanju, priča o radnoj snazi. Ja to ne vidim samo kao radnu snagu. Možete da živite od poslaničke plate, ali u principu, u svetu se živi od rada ili kapitala ili kombinacije rada i kapitala.

Mnogi od ovih iz dualnog obrazovanja, koji čak i ne završe kasnije fakultet, a mogu, ukoliko žele, neće biti samo radnici, možda će oni biti i poslodavci, možda će biti ujedno i poslodavci i radnici. I to je najbolji način kako se to znanje unapređuje.

Dakle, ukoliko budu vlasnici zanatskih radnji, ukoliko budu preduzetnici, oni će pored sebe, jer su znanje stekli dualnim obrazovanjem, otvorili radnju, oni će pored sebe uposliti još nekoga, a ne samo uposliti, već se truditi da svoje znanje prenesu na tog koga su uposlili, a taj koji je upošljen vremenom će se osamostaliti.

Tako će se praktično znanje zanavljati i obnavljati, što je još dragocenije od pukog dualnog obrazovanja radi samog upošljavanja kod drugih poslodavaca.

Zato ja verujem da zanavljanjem naših znanja, obrazovanja, možemo pozitivno da podignemo ekonomiju ove zemlje, da će to biti dragocenost koja će opredeljivati strane investitore da investiraju u našoj zemlji, ukoliko mi imamo dovoljno kvalitetne radne snage, koja dosta zna, a koja je i voljna da pruži usluge kao preduzetnik, kao sopstveni poslodavac, kao neko ko ima preduzetničku radnju ili preduzeće, ko će da radi u kooperativnim poslovima sa stranim investitorom.

Mislim da će to obnoviti našu ekonomiju, da će ona biti sve jača, a da rastom ekonomske moći ove zemlje će rasti i vojna moć, tehnološka moć, da ćemo samim tim i politički više značiti.

Sada vas ja pitam, da je naša zemlja ekonomski razvijena kao neke zapadne, veliko je pitanje da li bi naši susedi kidisali na nas toliko ili bi imali želju da sarađuju, da blisko budu povezani, posebno bivše jugoslovenske republike u kojima žive naši sunarodnici. Pitanje je kako bi se Crna Gora odnosila prema Srbiji da je Srbija daleko ekonomski jača nego što je danas.

Mi smo zatekli prosečnu platu od 328 evra. Ona je danas 510 evra. Cifarski to je samo 180, 190 evra više nego pre sedam godina. Ali, veliko je pitanje da smo zatekli 510 evra, mi bi danas imali plate 800 evra i drugačija bi se pesma pevala između BiH, Crne Gore i Srbije i samog Kosova, drugačija pesma od one koja se danas peva.

Zato ja mislim da je obrazovanje veoma važno. Dajte nam traktoriste, nama na selu. Da li mislite da je jedan poljoprivrednik samo ljakse, kao što to ovi tvrde iz druge Srbije, da je to nešto što je pežorativno, da to treba izbegavati itd? Danas poljoprivrednik mora da ima osnovna znanja iz hemije, da bi vozio traktor, da bi zaštitio useve, da bi vozio traktor mora da ima osnovna znanja iz mašinske industrije. Da bi upotrebljavao sortna semena, da bi bio stočar, on mora da ima osnovna znanja iz veterine itd.

Mi takav profil danas nemamo. Nedostaje radne snage čak i na selu. Nedostajaće radne snage u gradu. Veliki gradovi su iscrpeli unutrašnjost, male sredine, time što nema velikog nataliteta u Beogradu i Novom Sadu, ali ne gube stanovništvo, ne gube zato što se iscrpljuje unutrašnjost.

Ja vas pitam – kakve mi možemo škole imati ukoliko mlado stanovništvo napusti unutrašnjost, a svi, čak i velikani koji su nešto značili u Srbiji, su došli upravo iz te unutrašnjosti?

Zato mislim da to i demografski, treba uskladiti demografiju, znanje, obrazovanje, ali sve u korist ekonomskog razvoja. Svaka čast i filozofiji i muzici i umetnosti itd, ali mislim da je ekonomija, da je privreda ono što pokreće sve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, moja primedba nije bila na konto dostupnog obrazovanja niti pravednosti, mislim na demografiju, na probleme koje moramo rešavati uporedo sa obrazovanjem, dakle, da ta znanja u unutrašnjosti pre svega moraju da budu primenljiva da bi investicije došle. Dakle, svaka čas filozofiji, svaka čast društvenim naukama, ali mi u unutrašnjosti ne možemo da računamo da se naša demografska pozicija promeni zahvaljujući tome što ćemo imati na selu previše filozofa itd.

Ono o čemu sam govorio jeste da je problem što nećemo imati ni ova praktična znanja kome da prenesemo ukoliko se ova demografska slika u Srbiji i dalje bude oslikavala. Nije problem koliko Srbija, jeste problem što Srbija gubi stanovništvo, ali je problem što se stanovništvo uglavnom gubi u unutrašnjosti, što imamo teritorije koje su sve manje naseljene. Kad izgubimo stanovništvo na svim tim teritorijama, moje mišljenje je da ćemo izgubiti i teritoriju.

Mi Srbi, srpske nacionalnosti, građani, mi smo posebno osetljivi na to jer dobro znamo kako je kad izgubite stanovništvo na određenim teritorijama. To vrlo lako naseljavaju neki drugi okolni narodi.

Dakle, sem obrazovanja, cenim napore koje Vlada čini po pitanju zanavljanja stanovništva. Dakle, da biste imali koga da obučite u unutrašnjosti, da bi to znanje bilo preneseno, da bi primenljivo, pre svega, znanje dovuklo investitore i da bi se to stanovništvo zadržalo, bitno je koliko Srbija ima stanovnika, ali još je bitnije je da to stanovništvo bude ravnomerno raspoređeno i zato treba vršiti pozitivnu diskriminaciju i da plate određenog stanovništva budu veće u slabije naseljenim mestima da bi se stanovništvo na određeni način povratilo na teritorije sa kojih se odselilo u velike gradove, da bi bilo dece, da bi bilo mladih potomaka koji mogu da steknu neka nova znanja u sredinama u koje žive da bi kroz investicije ostali na tim teritorijama, jer agresija dečijim kolevkama naših suseda je najuspešnija agresija koja može da se izvrši na našoj teritoriji, a bela kuga najefikasnije etničko čišćenje koje može da se deci i mi na svom primeru, to je i te kako, plus gubici u dva svetska rata.

Da vam kažem da Srbija nema, srpski narod nema priraštaj stanovnika u poslednjih 100 godina. Nema. Rumuni imaju 28%, Bugari imaju 35%, Turci imaju 700%, a Albanci 1.000%. Srbija ima nula. Tako se naše teritorije prazne i ukoliko se isprazne, te teritorije će zauzeti neki drugi narod.

Smisao mog izlaganja je bio da moramo da radimo paralelno sa školstvom, da moramo da radimo na tome da teritorije ne ostanu nenaseljene, odnosno da se deo stanovništva tako rasporedi da bude i u korist sela i u korist grada. Pre svega, da nam gradovi ne budu pretrpani, da nemate ovoliko automobila zbog toga što se stanovništvo trbuhom za kruhom doselilo u velike gradove. Sad treba izvršiti neke druge migracije koje treba da vode malo prema unutrašnjosti, da mi budemo zadovoljni na selu, a i vi u gradu. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine Šarčeviću, prvo da čestitamo rođendan, jel da, 36, jel tako? Ja sam vešt u obrtanju, u „Vikipediji“ barem piše da je 22. januar.

Dobro, da ne bude da nisam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kvalifikacije, pre svega u oblasti primenljivog znanja, u oblasti privrede, proizvodnje i usluga je ono što treba da nam svima proizvede novac, jer se novac zarađuje proizvodnjom, novac se ne deli, novac se proizvodi.

To je ona filozofija koju ja vidim da deli i Vlada Republike Srbije i ogromna većina kolega poslanika. Za vreme ovih nesrećnika koji bojkotuju narodnu sednicu, novac se uglavnom delio, njima privredna zanimanja nisu bila zanimljiva, jer su privredu debelo uništili. Dan danas oni misle da se novac zarađuje neradom, kao što vidite ove prazne klupe, ta njihova filozofija barem na njihovom primer, oni su veoma istrajni u toj nameri da novac zarađuju neradom, odnosno da se novac deli i da uglavnom žive od zaduženog, a ne od pošteno zarađenog.

S tim u vezi, nedavno je u „Danasu“ izašao kritički tekst o tome da će plate za pet godina, koje se projektuju na nivou 900 evra prosečne, razoriti Srbiju, odnosno srpsku ekonomiju. Ne bi bilo čudno da se sutradan nije pojavio drugi tekst. Dakle, vlast obećava plate da će biti zarađene na nivou od 900 evra za pet godina, to je bazirano na rastu BDP i mogućnosti čak i da se zadužite sa 50% od nivoa duga u odnosu na BDP kada svake godine zaradite dve milijarde, stičete bez rasta nivoa duga prema BDP, stičete priliku da u infrastrukturu uložite još milijardu koju možete da povučete, a da vam dug ne poraste.

Dakle, realna je projekcija da plate, koje će doneti naravno ova zanimanja koja rade u proizvodnji i uslugama, da porastu na 900 evra. Ali, gle čuda, oni su to osporavali da bi odmah sutradan ili za dan, dva štampali Đilasovu projekciju, da će on za šest meseci, valjda sa Bastaćem i Marinkom, omogućiti da prosečne plate budu hiljadu evra. Znači, njima je, onima koji nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se deli, njima je za šest meseci moguća plata od hiljadu evra, ali plata u projekciji iz proizvodnje za pet godina sa javnim investicijama, za njih je to nemoguće. Isti njihov tabloid „Danas“ to piše i za plata od 900 evra za pet godina, i za plate Đilasove su moguće za šest meseci, a ove za pet godina nisu moguće.

Verujem da je Đilas proizvođač magle, verovatno nasledio rudnik dijamanata od pokojnog dede, pa će to sa Marinikom i sa Bastaćem da pretvori u plate. S tim u vezi, recimo Švajcarci, oni su imali referendum da svaki njihov stanovnik, je li tako gospodine Orliću, dobije bez obzira koliko je star, maloletan, punoletan, penzioner, mesečno dobije 2.500 evra, a da ništa ne radi.

Verujete li ili ne, Švajcarci su odlučili da ne prihvate tu vrstu poklona svoje države, odnosno da ne dobijaju nezarađen novac. Sada, kada bih ja birao, da li da nam neko pokloni pet milijardi ili investira pet milijardi, ja bih odabrao ovo drugo, da investira pet milijardi, jer bi iz proizvodnje bile održive plate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno sam gledao žig N1 televizije. Televizija N1 nije registrovana u APR-u, a ima žig, nema PIB, ali koristi PIB „Adrija njuz“ d.o.o, koja čak nije ni osnivač N1 televizije.

Znači, to je jedna prevara koja pripada Šolaku i Đilasu. N1 je Luksemburški mediji, vlasnik N1 televizije je „Junajted medija“, vlasnik „Junajted medije“ je „Junajted grupa“, tu su smešteni „Dajrah medija,“, „Cas medija“, Šolak, Đilas.

Mi nemamo problem sa opozicijom, onim delom opozicije zbog bojkota izbora i bojkota Narodne skupštine, zato što smo im nešto loše uradili u Narodnoj skupštini.

Naprotiv, mi imamo problem zbog Šolakovog i Đilasovog biznisa, jer oni misle da su ugroženi, zato što je „Telekom“ koji ima svoj regularni žig, koji je registrovan, koji se povratio i sa 30% tržišta došao na 41,5%. Šolakova SBB „Junajted grupa“ je sa 54% pala na 48%. Otuda ove prazne klupe, otuda REM koji je dopustio da N1 televizija, Sport klubovi, Nova S, Sinemanija i drugi ne registrovani, u Srbiji, kanali posluju na teritoriji Srbije i taj isti REM nije naložio uklanjanje tih divljih, piratskih kanala, koji uzimaju hleb, emitujući reklame, domaće reklame i ako su prekogranična televizija i ne bi smeli da emituju domaće reklame, niti da emituju izvorni program iz Beograda, nego da reemituju onaj koji se prikazuje u Luksemburgu. Može da reemituje samo reklame koje se prikazuju u Luksemburgu.

Pošto, u Luksemburgu nema emitovanja, svima je jasno da nema ni reemitovanja. Ali, puštanjem reklama oni uzimaju hleb regularnim registrovanim televizijama, koje imaju svoj regularni žig, regularnu registraciju u APR-u i u registru elektronskih medija pod REM-om.

Danas i ovih dana, ta ista, neregistrovana grupacija televizijskih kanala, okupljena u „Junajted grupi“, ucenjuje „Telekom“ i čak i brend „Telekoma“, „Supernovu“ naziva fantomima.

Dakle, oni koji okupljaju preko 20 fantomskih, piratskih kanala su se drznuli, da za nacionalnu kompaniju da kažu, da je fantomska.

Zato mislim da su žigovi veoma bitni, ali bitna je i provera N1 televizije. Pod kojim okolnostima, ne registrovanim, emituju program, po kojim okolnostima je njihov žig validan i pod kojim okolnostima oni ucenjuju regularne domaće medije i regularnog operatora? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o registru akreditovanih visokoškolskih ustanova. Ovde u jednom stavu, predloga Vlade stoji da će biti upisivani podaci o sopstvenim prihodima. Sad ono što meni nije jasno, da li na te sopstvene prihode, da li ulazi i ova budžetska podrška ili samo sopstveni prihodi stečeni radom visokoškolskih ustanova.

Zašto to pitam? Vi svakako znate da je nedavno ova rektorka, politički aktivista i tako dalje, rekla da je Vlada smanjila obim sredstva Beogradskom univerzitetu, što nije bilo tačno. Dakle, prihodi se sastoje iz budžetske podrške i sopstvenih prihoda. Beogradski univerzitet pre nego što je postao, pre nego što je Rektorat, loše vođen ekonomski, postao brlog Saveza za Srbiju, politički brlog, gde je rektorka Ivanka Popović, po meni prerasla u političkog aktivistu Saveza za Srbiju i ne bi me iznenadilo da postane nosilac izborne liste ovih 1 od 5 miliona, da ona bude vodeća, tim pre, što je u Rektoratu političke aktivnosti izvodila sa svojim školskim drugovima. Doduše oni su još bili studenti, ona je u međuvremenu postala rektora, ali s obzirom da su studirali 12, 13 godina, ja pretpostavljam da su tu negde ista generacija.

Dakle, ona je zajedno sa njima osporavala određena, na politički način, određena zvanja, i u tome ona misli da je uspela. Ako bi tako radili onda bi neka druga politička garnitura koja zauzme Rektorat može da poništi i njeno zvanje, ne znam da li je stečeno u Rio De Žaneriju ili na nekom drugom mestu, ali to ministar svakako zna bolje od mene.

Ali ono što je bila apsolutna laž, da je Vlada smanjila prihode odnosno smanjila dotacije Beogradskom univerzitetu. Nije bilo tačno. Dala je više 800 i nešto miliona, ali su prihodi, dok je Ivanka Popović počela da rukovodi Beogradskim univerzitetom, prihodi pali za 1,3 milijarde.

Pa, ukupan budžet, ukupna sredstva, nije budžetska podrška smanjena od strane Vlade, naprotiv povećana je, ali zahvaljujući lošem rukovođenju u političkim aktivnostima, rektorke Ivanke Popović, loše rukovođenje univerzitetom proizvelo gubitak od 1,3 sopstvenih prihoda, i ja se radujem tome da će ubuduće u registru morati da iskažu i budžetsku podršku, verovatno i sopstvene prihode i onda ćemo vrlo lako videti ko kako prihoduje, ko šta troši, ko šta ima, a ko se bavi na radnom mestu politikom sa političkim aktivistima, želeći da naudi ne samo Vladi Republike Srbije već da naudi imidžu države Srbije. Hvala.

Da, repliku na Srbislava. Jeste da mi zagovaramo istu politiku gospodine predsedavajući, ali gospodin Srba i ja smo dva poslanička kluba.

Kada je već pomenuo ovog velikog bravara Balšu Božovića. Dakle, za mene je pravo čudo što se on drznuo da bude protiv Srba i vernika u Crnoj Gori, to je neverovatno. Da Srbi iz Crne Gore podržavaju Srbiju, a da pri tome Balša Božović, za koga znam da je poreklom iz Crne Gore, što pozdravljam, ali da on bude protiv Srba, vernika u Crnoj Gori, to je za mene nezamislivo.

Ali gospodine ministre, da vi nama nešto proverite, mi uporno tražimo diplomu bravara Balše Božovića, da li je diplomirao za bravara, nisam siguran.

On čuo da je Tito bio bravar, po poželeo i on da bude malo Tito, odnosno da malo bude bravar. Još da poželi da bude austrougarski vojnik, a blizu je toga, da bude austrougarski vojnik i da napadne na Srbiju, da zalegne u neki rov, a mislim da su debelo iz nekog žutog rova zalegli protiv države Srbije i da znamo s čim imamo posla, a i da vi pažljivo s obzirom da ste ministar, potražite tu diplomu Balše Božovića.

Ima ove ptičice sa zastave, evo ovi orlovi, oni se oglašavaju i kažu oni nama, kažu da je ta diploma malo sumnjiva. Pošto rektorka to neće, ovaj politička aktivista da proveri, njega nema među ovim diplomiranim pravnicima na Beogradskom državnom fakultetu. Nema ga.

Mi tražili, nismo mogli da nađemo ko ni Živkovićevu diplomu, ne znamo više, a on kaže da je diplomirao na Višoj ekonomskoj u Beogradu, toga nema, izgleda neka Viša trgovačka, večernja uz večeru, u Nišu.

I te su intelektualne gromade sa tim svim zvanjima diplomama ustale protiv nekoga ko je diplomirao sa prosekom 9 koma nešto itd.

Ne želeći da budem advokat ministra finansija, da nam pronađete diplomu Balše Božovića, ako već Živkovićevu ne možete, jer možete ceo Niš da prekopate, diplomu nećete naći i da vidite da li je tačno da nedostajuće ispite na Beogradskom državnom univerzitetu koje kaže da je završio, je dao kod privatne, odnosno kod stranačke koleginice Vesne Rakić Vinodelić ili Vodinelić, nisam baš siguran, s obzirom da su Živokovićevi.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ćemo svakako usvojiti ove izmene, ali kad govorimo o obrazovanju i vaspitanju, daj da vidimo koji to profesori treba da obrazuju i vaspitaju naše mlade studente.

Da li to treba da radi Danica Popović? Kakav primer Danica Popović može da da svojim studentima koja, sem što je to njoj profitabilno, nijedan drugi primer ne može da da.

Ne znam odakle profesorki, bez obzira na platu između 200 i 300 hiljada dinara, odakle njoj prihodi, zato treba prihode i rashode pažljivo pratiti, odakle profesorski odjednom 365 hiljada švajcarskih franaka da isplati stan? Kako je to nekome biti profesor, i baviti se usput politikom na univerzitetu i fakultetu, kako je to nekom jako isplativo, a nekome nije? Kako su naši najbolji profesori gotovo sirotani, a kako su neki koji su se proslavili žutom politikom tako profitirali?

Koliko ja znam, sem što prepisuje udžbenike pokojnih kolega i za to dobija novac, ona nema nijednu dodatnu kvalifikaciju koja bi joj potvrdila 365 hiljada švajcarskih franaka.

Gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, naša imovina se pažljivo češlja. Češlja se i ona Ćuprija i šta ja znam, 10, 20, 30 hiljada dinara mesečno, to se pažljivo češlja. Ali, gle čuda, Danicu Popović ne sme niko da dirne. To je neka žuta svetinja i niko ne sme o njoj da raspravlja. Ona može nesmetano da prepisuje udžbenike kolega, da uzima po milion-dva dinara za to, pa prepiše i pokojne kolege, ko veli - kad je pokojni neće se buniti. Kakav primer u vaspitanju treba oni da daju?

Kakav primer treba Jovo Bakić da da? To je čovek koji je obećao da će nas juriti ulicama. Valjda ga je to kvalifikovalo da on bude neki faktor u obrazovanju i vaspitanju? I šta mogu studenti od njega da nauče, kad on u stilu "Maksa" Luburića kaže - pustiće nas Savom i Dunavom.

Ko će da se pozabavi, gospodine ministre, takvom vrstom profesora koji em od Agencije za borbu protiv korupcije ne podležu nikakvoj kontroli, iako primaju plate iz iste kase odakle primamo i mi, koji smo podložni toj kontroli, kao i vi sami? Ko će to sve da ispita i koliko se tu para odlije? Ko će da ispita ovu rektorku, Brazilku? Ko će nju da ispita? Politički aktivista, budući nosilac liste "Jedan od pet miliona", gospođa koja sa studentima koji studiraju 12-13 godina diže ustanak protiv ministra finansija, koji, gle čuda, njoj daje za univerzitet 815 miliona više, 8% više 2020. godine nego 2019. godine. A njoj prihodi padaju, dok ona rukovodi, za 1,3 milijarde. Neuspešna rektorka rešila da kazni uspešnog ministra zato što valjda nije očekivala 8%? Valjda je očekivala, dok ona izgubi 15%, da joj on ubaci 150% i onda je rešila da ga kazni i da mu oduzme zvanje. Ona svima vama na takav način može oduzeti zvanje. Doduše, znanje ne može. Ali, ona sama, ja bih baš voleo da vidim koliko je to njeno znanje, sem što zna da digne politički ustanak na univerzitetu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamislite kada profesori univerziteta iškoluju stručni kadar koji predaje u srednjim školama?

Prvo da se izvinim Danici Popović, izneo sam pogrešan podatak. Čini mi se da sam rekao da je platila stan 365 hiljada švajcaraca, a radi se o 365 hiljada evra. Dakle, radi se o 400 hiljada švajcarskih franaka, koje je ona jednokratno isplatila za svoj drugi stan. Priča se da je na tri nivoa, ali tako visok nivo i tako visoka cifra kod jednog profesora, to je malo problematično. Ali, ako znamo, a vi nam gospodine ministre dugujete podatak, šta se dešava sa plagijatom koji je ona izvršila nad udžbenikom pokojnog kolege Babića, verujem da su to prihodi koji dovode do 400 hiljada švajcarskih franaka, odnosno 363 hiljade evra koje je ona jednokratno uplatila.

Ali, gle čuda, iz udruženja „Efektiva“ se žale da je ona sve vreme dok su se oni borili na strani dužnika sa švajcarcima prema bankama, ona zastupala obrnuto. Ona je zastupala banke, umesto da zastupa građane, građane čija su deca studenti itd, koji su imali silne probleme zbog kredita u švajcarcima. Ona nije zastupala građane, već je zastupala banke i verujem da je deo prihoda odatle.

Kada sam već pitao za diplomu Balše Božovića, gospodina Zorana Živkovića, zbog akademske čestitosti njih samih, a i profesorice Vesne Rakić Vodinelić, koja je bila njegova stranačka koleginica, tražim, takođe, da proverite tu vrstu njegove diplome, da vidimo gde je veliki Balša bravar diplomirao. Da li je tačno da je delimično ispite, koje nije mogao da položi na državnom fakultetu, položio na Fakultetu Union kod Vesne Rakić Vodinelić i na takav način sebe predstavlja kao diplomiranog pravnika i baš me interesuje da li je položio na Pravnom fakultetu i ispit kod profesora Begovića, koji je muž ove Danice Popović, koja tako onako enormno profitira da može da kupuje stanove od 400 hiljada evra? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ove što su zabrinuti za avio-prevoz između Prištine i Beograda, ja bih mogao da pitam – kada će biti otvorena linija između Novog Sada i Beograda, da nam se Đorđe Vukadinović ne muči da putuje iz Novog Sada u ovim teškim vremenskim prilikama? Naravno, ako putuje.

2/3 MZ/MT

Dakle, moje pitanje se odnosi na sudiju Majić. Pitam Ministarstvo pravde, koje treba da pita predsednika Apelacionog suda – da li sudija Majić traži odobrenje pre nego što nastupa u političkim emisijama, i to u angažovanim političkim emisijama, pa ću navesti primer emisije Olje Bećković, da li traži odobrenje starešina, odnosno predsednika suda ili to čini na svoju ruku? Da li je neophodna saglasnost starešina, odnosno predsednika suda, pre nego što odete kao sudija u neku informativnu političku emisiju, posebno ovog tipa? Da li je neophodna dozvola ili to sudije mogu da učestvuju u političkim emisijama i da se bave našim poslom kako se kome ćefne?

S tim u vezi pitam Visoki savet sudstva i Ministarstvo pravde kada će Miodraga Majića razrešiti sudijske funkcije? Naime, to se dešava kada dođe do kršenja zakona od strane sudije.

Svim mojim kolegama je poznato da je sudija Majić presudu Pančevačkog suda poništio, kojom je dvadestšestogodišnjak bio osuđen za obljubu devojčice od 13 godina koja je ostala u drugom stanju, bio osuđen na pet godina zatvora, a sudija Majić je kršeći zakone, kršeći prava dece, monstruozno kršeći zakone to lice oslobodio i napisao da osoba od 26 godina nije znala da je zabranjeno obljubiti devojčicu od 13 godina. To je nedvosmisleno bilo kršenje zakona od strane sudije, i zato pitam kada će Visoki savet sudstva razrešiti sudiju Majića?

Drugo njegovo kršenje zakona je bilo suđenje „gnjilanskoj grupi“, gde je poništio višegodišnje kazne od 10, 11, godina zatvora za 11 albanskih terorista, sve ukupno je bilo 100 i nešto godina zatvora. On je kao sudija Apelacionog suda smatrao da albanski teroristi nisu krivi i oslobodio ih odgovornosti, a radi se o „gnjilanskoj grupi“ koja je surovo ubila oko 80 Srba i mučila oko 250.

Ne tvrdim samo ja da je ta presuda bila nezakonita, nego je Vrhovni kasacioni sud povodom zaštite zakonitosti koje je zatražio tužilac povodom ovog slučaja „gnjilanskoj grupi“, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je došlo do kršenja zakona od strane sudije Majića i Hadžiomerovića, i da je ta presuda nezakonita, i da je bila na štetu oštećenih, a u korist okrivljenih. Zato što je bila u korist okrivljenih nije došlo do ponovnog suđenja, albanski teroristi su pušteni. Danas kad oni koji pitaju o ubistvu Olivera Ivanovića treba da znaju da politički pripadnici te druge Srbije puštaju 11 albanskih terorista, a prethodno su 2001. i 2002. godine, pustili 108 osuđenih albanskih terorista i verovatno neko od njih stoji iza ubistva Olivera Ivanovića, koji ovi „drugosrbijanci“ pokušavaju da prišiju vlastima u Republici Srbiji.

Zato je moje pitanje jasno i glasno – kada će Visoki savet sudstva pokrenuti postupak za razrešenje sudija Majića, koji je najmanje dva puta prekršio zakon, a kad sudija prekrši zakon treba da bude razrešen?

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura, arhivska građa, u koji instrument svira Najdžel Kenedi, to je bilo pitanje na koje ja nisam znao odgovor. Znao sam da je neki gudač, ali sam mislio na RTS-u da će da postave pitanje iz srpske kulture. Ali, bože moj.

Svi ste čuli za Mariniku Tepić i za Nenada Čanka. Kada se ona starala o kulturi i sportu u Pokrajini Vojvodini, glavno kulturno nasleđe su bile banatske šore ili fore, tri krpene lopte i nekoliko štapova i za to su izdvajani milioni.

Takođe, kao kulturno nasleđe, Marinika Tepić nije predstavila kokoške u Moroviću, nego kao kulturno nasleđe uzela "Seks za početnike". Tako se zvala njena aktivnost. To je trebalo da bude neki kulturni pomak.

Ali ja ću, s obzirom da se radilo o Najdželu Kenediju, pričati nešto drugo.

Hoće li mi neko reći gde se nalazi selo Grk?

Nenad Čanak, gde je Marinika Tepić pripadala pre nego što je promenila pet, šest stranki ili stranaka, je rekao – nećemo gusle, hoćemo klavir. Pri tome je zaboravio da je guslarska škola, koja je veoma bitna za kulturno nasleđe, to su oni komunisti izbrisali posle, ali za mene je veoma bitno, po pitanju kulture, po pitanju prenosa istorijskog sećanja, po pitanju epskih pesama.

Srpski Homer. Hoće li neko da mi kaže u koji je instrument svirao srpski Homer? U gusle. Prva guslarska škola bila je u Irigu, od 16. do 19. veka. Carskom zabranom ona se preselila u Slankamen i u tom poslednjem razdoblju je bila i u Slankamenu. To je bila tzv. slepačka akademija. Veoma bitna i gotovo niko, ali samo retki u Srbiji znaju za taj deo srpske kulture, taj deo srpske kulture koji se mešao i sa arhivskom građom. Znači, slepci koji su pevali te pesme, pevali su ih po vašarima, na takav način su se saznavali ishodi bitaka, prenosila istorija sa kolena na koleno, itd.

Selo Grk je u opšti Šid. Tako se zvalo sve do između dva svetska rata. Sad se u pomen srpskom Homeru, Filipu Višnjiću, zove Višnjićevo. Hvala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, kultura i arhivska građa. Kulturu jednog naroda možete dokazati samo kroz istoriju arhivskom građom, koja o tome treba da svedoči.

Ovih dana u Crnoj Gori, gotovo da ne pomaže ni arhivska građa, a zamislite da je nema.

Kada smo već kod Crne Gore i kaubojštine i revolucionarnih metoda kojom se deo kulture jednog naroda želi pretvoriti u kulturu naroda koji se stvara u poslednjih 12 godina, dakle, istorija se pokušava prilagoditi današnjim okolnostima, posebno u Crnoj Gori, ali istorijska i arhivska građa kažu drugačije. Zvanična Crna Gora tvrdi da je srpska vojska okupirala Crnu Goru, da im je oduzela crkvu i da je odluka Podgoričke skupštine bila priznanje okupacije, ali arhivska građa kaže drugačije.

Srpska vojska je, jureći Austrougare, prošla kroz okupiranu teritoriju današnje Crne Gore, jureći okupatore, ali ukoliko Milo Đukanović želi da poništi odluku Podgoričke skupštine i da proglasi Srbe okupatorima, treba da zna da su ti navodni Srbi okupatori, jureći Austrougare, oslobodili celo primorje, i slovenačko, i hrvatsko i crnogorsko, odnosno ono što danas njima pripada.

Aleksandar se žestoko tukao sa saveznicima da bi tu obalu zadržao. Samo komunističkom preraspodelom je ta obala pripala Crnoj Gori i to će svaka arhivska građa da pokaže.

Kada Milo Đukanović ne prizna odluke Podgoričke skupštine, ako već kaže da je Srbija okupirala delove Crne Gore, onda treba da kaže da se Podgorička skupština izjašnjavala na teritoriji tadašnje Crne Gore, a tadašnja Crna Gora je imala obalu od Ulcinja do Sutomora. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Pa, ukoliko se već odriče navodne srpske okupacije, ukoliko se odriče odluka Podgoričke skupštine, onda treba da se odrekne i dela teritorije.

Arhivska građa kaže da se Boka Kotorska novembra 1918. godine nije priključila Kraljevini Crnoj Gori, već Kraljevini Srbiji. Isto ono što je činila sremska skupština u Rumi i Velika narodna skupština u Novom Sadu, Bačke, Baranje i Banata.

Bokelji su u Grblju doneli odluku da se Boka Kotorska, odnosno Nacionalno veće skupštine grbaljskih naselja i Boke Kotorske je donela odluku da se ta teritorija priključuje Kraljevini Srbiji. Danas bi na osnovu te arhivske građe bilo vrlo lako dokazati da smo grešili i ona je svedočanstvo naših grešaka.

Mi smo oslobađali druge. To smo u prvom ratu platili sa 30% srpskih glava. Obrazovao je prvo Jugoslaviju. Drugu smo platili svojom kožom, ali su je obrazovali pod vođstvom neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Obrazovali su je drugi, dodeljujući teritorije koje su etnički pripadale nama. Kasnije su Srbe izbacivali iz Ustava, a onda iz svojih kuća.

Mi treba da naučimo iz svih svojih grešaka, treba da naučimo da u vreme dok su se svi borili protiv nas, mi smo se borili protiv sebe. Umesto da smo poraženima naplatili ratnu štetu, mi smo ih častili državom. Svaka arhivska građa to može da dokaže i da pokušamo da se suprotstavimo predstavljanju istorijskih činjenica u današnjim okolnostima. Doduše, i u Evropi ima takvih pokušaja da se istorijski događaji i događaji iz Prvog i Drugog svetskog rata predstave u današnjim međunarodnim i društvenim odnosima.

Mi treba mnogo toga da naučimo iz istorijske građe kako smo častili druge na svoju štetu, kako smo kožom i glavama plaćali malim narodima osnivanje država.

Danas oni pokušavaju bivše jugoslovenske republike da naviku koju su stekli za vreme ovih nesrećnika dok su vladali, da se prema Srbiji ponašaju oni koji su izašli iz SFRJ, da se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SFRJ.

Navikli su da Srbiju za vreme Tadića drže u svojevrsnom protektoratu bivših jugoslovenskih republika. Tu naviku žele da protegnu i danas. U Crnoj Gori je samo pokušaj dogradnje veštačke nacije, prekrajanja istorije. Samo arhivska građa može da nam pomogne, ali da zapamtite - Dimitrije Ruvarac je napisao Hrvatima knjigu "Evo šta ste nam krivi". Danas da je živ, svakako bi napisao - sve smo mi sami sebi krivi. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega da čestitam slavu svima koji slave i svima onima koji na slavu idu.

(Aleksandar Martinović: I onima koji ne idu.)

Dame i gospodo narodni poslanici…

Da, ko bi mogao zamisliti lani da će Božić slaviti Partizani. Da li je tako, gospodine Martinoviću?

Dakle, i onima koji ne idu čestitam zato što i danas mogu da idu kod onih koji slave i da ih prate.

Dame i gospodo narodni poslanici, bivši režim nije imao nikakve potrebe za bilo kakvo obrazovanje, posebno ne za dualno. Posle grabljive privatizacije, predatorske privatizacije, u kojima je bez posla ostavio na stotina hiljada ljudi, u kojoj je zemlju ekonomski devastirao, politički obezglavio, ekonomski devastirao, napravio državu i društvo bez šansi za sadašnji buduće generacije. Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni.

Možda im je bilo potrebno društvo raznih filozofa u krugu drugosrbijanske dvojke. To su jedini kadrovi koji su im trebali. Tu se odvijalo takmičenje, da li je tako, gospodine ministre, u kojima je, recimo, Danica Popović prepisivala pokojnog kolegu, tek toliko da na bazi autorskih prava uzme milion i 400 hiljada dinara uz platu od preko 200.000 dinara.

Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni za privredu, jer privredu nisu ni imali. Oni su stvorili društvo bez privrede koje je živelo od zaduženog, a ne od zarađenog. Nisu im bile potrebne investicije, jer njihovi investitori su bili Šarići, odnosno najveći njihov investitor je bio narko-diler. Kada oni danas spomenu „Jovanjicu“, ja se smejem. Za mene je gotovo neverovatno da neke političke stranke, proistekle iz Demokratske ili drpokratske stranke, koje dok su vladale najveći investitor im je bio vodeći narko diler u svetu, maltene, Šarić, kada oni pričaju sada o nekoj marihuani itd, a istovremeno trže da se legalizuje.

Društvu koje su oni napravili nije trebalo ni zavarivače, ni bravare, ni strugare, ta privredna aktivnost. Lanac fabrika oko Beograda i oko velikih gradova industrijski prsten je zamenjen sa prstenom šoping molova. Bilo im je bitno da trguju, a od same trgovine ne može da se živi ukoliko nemate svoju proizvodnju.

Mi danas živimo od proizvedenog. Novozaposlenih preko 300 hiljada ljudi su većinom zaposleni u prerađivačkoj industriji. Dakle, raste i potreba za proizvodnim zanimanjima.

Iz njihovih vremena nisu nam ostali zavarivači i bravari, strugari, tesari, zidari, vodoinstalateri. Danas je teško naći majstora. Njima nisu bile potrebne specijalizacije lekara itd. Njima nisu bili potrebni ni Klinički centri novi. Nije bila potrebna ni nova oprema. Nije im bila potrebna ni obuka i specijalizacija lekara i osoblja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Njima ništa nije bilo potrebno sem 619 miliona evra u džepovima svog lidera.

Jedine puteve… Šta će njima asfalteri, rukovaoci građevinskih mašina? To njima nije trebalo. Oni puteve koje su gradili, ti putevi su vodili u njihove džepove. To su bili autoputevi sa deset traka koji su vodili u džepove Dragana Đilasa, koji su vodili na razna Kukova i Devičanska ostrva, na tajne račune, u kojima je novac, koji je bio narodni, postao samo njihov.

Njima nije trebalo dualno obrazovanje, jer nisu ni imali privredu. Mi danas moramo da poštujemo tržište. Moramo da poštujemo strane investitore. Strane investicije donose, sem novih radnih mesta, i nove tehnologije i nove potrebe za radnom snagom koja treba da bude usklađena sa privrednom aktivnošću, sa izvoznom orijentisanom privredom i sa investitorima koji dolaze u našu zemlju.

Dobro je kod stranih investitora koje često napadaju, dobro je da sem novca koji ulažu u Republiku Srbiju i novih radnih mesta, donose i komad tržišta da robu koju proizvedemo možemo i da izvezemo, jer samo mala zemlja sa ofanzivnim izvozom može da zadovolji potrebe građana, odnosno da stekne prihode kojima građani kupuju robu u stranim šoping molovima o kojima sam govorio i to je otprilike roba stranog porekla, koji treba platiti nekim stranim novcem, a taj strani novac se može zaraditi samo kroz strane investicije i izvoz kroz strane investicije, jer strani investitori sa sobom donose i komad tržišta na kojima plasiraju svoju robu.

Od tada Hrvati koji su mislili da nam nešto uzmu su se malo preračunali. Investirali su u Srbiju, misleći da će na takav način da iskoriste Srbiju, ali se desilo da je Srbija iskoristila tržište Hrvatske i danas imamo suficit sa Hrvatskom. Čini mi se da imamo i suficit sa Italijom. Gotovo je neverovatno da zemlja koja je bila gotovo razrušena u nekoliko poslednjih godina ima takvu vrstu ekonomskog napretka.

Mi danas popravljamo ili menjamo određene zakone koji trebaju da spram tržišta, da spram naše privrede koju stvaramo posle dužeg niza godina upropašćavanja u ovoj zemlji, mi spram te privrede moramo i da imamo edukovanu radnu snagu. Naša radna snaga može da bude naše blago. Ukoliko bude obrazovana i ukoliko sem bubanja na časovima mogu da nauče i nešto što je primenljivo u praksi.

Nije bitno samo da učite i da ponavljate lekciju koju vam učitelj daje. Uglavnom se obrazovanje sastojalo od toga da nastavnik ispriča lekciju za taj dan, a da je učenik samo ponovi. Nije bitno samo ponoviti ono što nastavnik kaže, već nešto i naučiti.

Onaj ko želi da nauči nešto što je primenljivo i korisno lako će naći učitelja na svakom koraku. On ne mora biti samo u školi. On čak ne mora biti samo u firmi gde se vrši dualno obrazovanje. Ko hoće da uči, može na svemu što u prirodi i što u društvu vidi nešto da nauči.

Ja sam zabrinut i za studente ili učenike koje podučava Dušan Teodorović. Zamislite kada vam predaje Dušan Teodorović, ta akademska, čestita veličina, dakle, neko ko je akademik. Zamislite kada on nekome predaje, a svi možemo preko društvenih mreža da vidimo stepen znanja. Zamislite kada vam on predaje patriotizam, on koji je početkom rata pobegao na agresorsku stranu, pobegavši u Ameriku, želeći da izbegne da u ratnim uslovima predaje svojim studentima i da na takav način pokaže patriotizam prema zemlji i društvu u kome je postao ne samo predavač, nego profesor i akademik na Beogradskom univerzitetu.

Zamislite koju čast Beogradskog univerziteta je Dušan Teodorović mogao da brani u SAD kada su ga, u tom trenutku jedna agresorska strana, posmatrali kao pobegulju koji je pobegao iz svoje zemlje. Zamislite šta su Amerikanci mislili šta može da uradi njihovoj zemlji kada je tako nešto mogao da uradi svojoj.

Zamislite studente koje obučava Jovo Bakić. Mora da ih obučava tako po onom ustaškom modelu – kako pustiti Savom i Dunavom političke protivnike, odnosno kako političkim protivnicima doakati.

Zamislite nekoga koga obučava Vesna Pešić. Zamislite sa tom pričom – cev u glavu. Ukoliko ste mislili na sebe, onda kažete – stavite cev na glavu, a ukoliko kažete da stavite cev nekome u glavu, to znači da mislite da to treba uraditi nekom drugom, a ne sebi. Zamislite takvu vrstu predavača.

Zato sam u visokom obrazovanju, od koga sam ja već u Beogradu i digao ruke, gledajući ove predavače, čast časnim izuzecima, ali izuzetno sam zabrinut za studente Beogradskog univerziteta, koji imaju rektorku kojoj treba samo da dođe 15 studenata i marsovac koji studira 12 godina, još tri godine mu fali do penzije. Dakle, dovoljno je da samo ostareli vremešni studenti dođu kod rektorke i da eliminišu neke čestite predavače ili neke ljude koji vrše najvažnije funkcije u zemlji i koji imaju određenu vrstu odgovornosti.

Šta da ja mislim o Beogradskom univerzitetu, koji je podložan političkim pritiscima ulice ove drugosrbijanske elite?

Dakle, pre svega, želim da kažem našem običnom, čestitom narodu, koji svakog dana vodi računa o tome da zaradi dovoljno novca da prehrani svoju porodicu, da čestito žive i verujem da oni sa svojim vaspitanjem svoje dece mogu da doprinesu da se u školi to obrazovanje i vaspitanje unapredi.

Dakle, ja nisam neko ko kao gospodin Martinović, Atlagić, Orlić, ko uči i podučava studente i đake, ja nisam neko ko podučava neke o dualnom obrazovanju, mada mnogi od traktorista koji rade sa mnom mogu ponešto i da nauče. Kao neko ko je prošao mašinsko-tehničku školu i ko je morao u to vreme da poznaje strugove, glodarice, da poznaje bravariju, ko je morao da nauči da vrši zavarivanje, moram budućim mašincima i zavarivačima da kažem da su to časna zanimanja i da može dobro da se zaradi.

Gospodin ministar svakako zna da su plate zavarivača u poslednje vreme dostizale i visinu od 7.000 evra. Oni koji su vršili zavarivanja na tzv. „Turskom toku“ su mogli da zarade od 7.000 do 10.000 evra mesečno. Dakle, retka je plata zavarivača koja je ispod 1.500 evra. Retka je plata majstora koji ima neku mizernu platu.

Dakle, valja se spram tržišta obučavati i valja učiti. Znanje, primenjivo znanje je bogatstvo koje svoga vlasnika svuda prati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, crkva je odvojena od države, jel tako gospodine Kariću, ali mi nismo odvojeni od crkve.

Ja sam zgrožen ponašanjem crnogorskih vlasti prema svojim državljanima srpske nacionalnosti i srpske pravoslavne vere. Zgrožen sam prebijanjem episkopa Metodija i drugih vernika. Ali, morate imati u vidu da je Milo Đukanović sebe održavao na vlasti prvo boreći se protiv tzv. diktature Slobodana Miloševića. On je simpatije zapada i zapadnih sila pravdao i dobijao na borbi protiv Slobodana Miloševića. Bio je faktor koji je bio neophodan da se ruši tzv. diktatura Slobodana Miloševića.

Danas je Milo Đukanović, podsetiću vas na tzv. pokušaj državnog udara, danas je Milo Đukanović koji je prodao celo primorje Rusima, on je navodno borac protiv ruskog uticaja. Sada želi sebe da predstavi kao borca protiv ruskog uticaja koji ide kroz Srbiju, pa je to neki srpsko-ruski uticaj protiv koga se on bori. To je teška provokacija i pre svega prekršaj Evropske konvencije o ljudskim pravima. Čudim se Dunji Mijatović da se već nije oglasila, oglašavala se i za manje stvari. Ovo ide direktno u toj deklaraciji pravo veroispovesti.

Pravo veroispovesti je pravo koje se vrši na određenoj imovini. Ne možete pravo veroispovesti izražavati u moru i na livadi. Zato očekujem, verujući da će naši državni organi odmeriti svoje ponašanje, verujem da je vreme da se oglasi i EU, ali i komesar za ljudska prava koji se zove Dunja Mijatović, koja je bila kritičar svega i svačega.

Izuzetno je teško, teško je gledati te nemile scene, radi se o našem narodu koji živi u državi Crnoj Gori. Ničim mi ne rušimo suverenitet i integritet Crne Gore, ali Crna Gora je sada podeljena zemlja. Nju su podelili Milo Đukanović i milogorci svojim ponašanjem, ne Srbi. Nemojmo dopusti da Milo Đukanović dokazuje da je do nemira u Crnoj Gori do kojih je došlo, došlo pod uticaje Rusije i Srbije. Ne smemo ući u tu klopku.

Verujem da je teško svima nama, da je teško i Vlasima. Zamislite, koliko je teško nama koji nismo menjali ni veru ni naciju. Zamislite koliko je teško nama koji smo 2006. godine i noktima i rukama i prstima, bez obzira što smo bili opozicija, pokušavali da Milo Đukanović ne ostvari većinu na referendumu, dok su se Koštunica i njegovi simpatizeri izležavali, baš ih bolela briga.

Zamislite da nije bilo 2006. godine, da je ovo rukovodstvo rukovodilo Srbiju, kad bi Crna Gora bila nezavisna država i kakva bi reakcija, da je opstala zajednica, kakva bi reakcija danas bila moguća? Godina 2006. je smanjila naše manevarske sposobnosti, po pitanju Crne Gore. To je samostalna, nezavisna država, članica UN.

Mi moramo da budemo odmereni i, ponovo podvlačim, da pazimo da nas Milo Đukanović ne uvuče u priču kako je, eto, on borac protiv ruskog uticaja koji dolazi preko Srbije, pa se tamo, kao, to sve odrazilo na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne smemo to dopustiti. Verujem da će Đukanović pasti. Put sa vrha uvek vodi prema dnu. On je sam odlučio da više ne silazi polako, već da bućne odjednom. Hvala.