Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
| 03.03.2016. |
|
||
| 29.02.2016. |
|
||
|
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani gospodine predsedavajući, drage kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, posle iscrpnog izlaganja resornih ministara, kao i mojih kolega ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, kao i mojih kolega poslanika, malo toga ima da se kaže novog o zakonima o kojima danas raspravljamo. Zato ću se ja u kratkim crtama samo osvrnuti na jedan od zakona, a to je Zakon o javnim preduzećima.
Rešavanje problema javnih preduzeća, kao što je poznato, je problem koji traje već 25 godina. Da je to lak posao, on bi naravno bio brzo završen, jer privatizacija baš toliko dugo traje. Pošto problem privatizacije do sada nismo rešili, ovoj Vladi je ostao, da tako kažem, vruć krompir u rukama. A šta je suština problema? Suština problema je nedostatak političke volje da se problem reši.
Svi prethodni režimi i stranke na vlasti, mogle su da ga reše, ali nisu hteli, jer bi onda izgubili mnoge benefite koje su do tada imali, a na to nisu bili spremni. A da su ga rešili, imali bi socijalne probleme, mnogo ne zaposlenih radnika, radnike na ulici, štrajkove i slično, a i za to nisu bili spremni.
Javna preduzeća su preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
U Srbiji ima 37 javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija i 691 preduzeće čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Javna preduzeća su tvorevina i relikt socijalizma. Tada su bila neophodna i nužna. Prelaskom na kapitalistički neoliberalni sistem, njih je trebalo uklopiti u nove tržišno ekonomske tokove. Zbog socijalističkog načina poslovanja i socijalne neravnopravnosti, težilo se da se što više ljudi zaposli u javnom sektoru. Gotovo sva javna preduzeća su predimenzionirana, često nefunkcionalna, a nema ni dovoljne koordinacije između pojedinih sektora u preduzećima, zbog čega nema ni dobiti ni profita.
Do donošenja novog Zakona o javnim preduzećima, većina ljudi je zapošljavana po partijskoj liniji pa danas imamo višak zaposlenih u svim javnim preduzećima.
Vlada Srbije, MMF, a i naša ekonomska logika, traže racionalizaciju javnog sektora,a to jeste jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona.
Ne samo da imamo višak zaposlenih, već su mnoga javna preduzeća i najveći gubitaši a samim tim i ogroman kamen oko vrata Ministarstvu finansija, Ministarstvu privrede a i stabilizaciji naše privrede.
Zbog svega toga, cilj ove Vlade i predloženog zakona o javnim preduzećima, o kome danas raspravljamo, je da se u skladu sa modernim trendovima rukovođenja i upravljanja od ovih preduzeća naprave funkcionalne organizacije sa profesionalnim menadžmentom, koji u svakom trenutku mogu da budu konkurent privatnim firmama iz iste delatnosti i da ostvaruju profit.
Da bi se taj cilj postigao, naša Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, zdušno se zalaže za profesionalizaciju upravljanja u javnim preduzećima i uvođenje odgovornog korporativnog upravljanja.
Direktor svakog javnog preduzeća treba da bude među najboljima i naj sposobniji u svojoj struci, da se ponaša kao dobar domaćin, da vodi preduzeće kao da je njegovo, a socijalnu politiku treba potpuno izmestiti iz javnih preduzeća.
Ako pak Vlada odluči da ta preduzeća treba da sprovode određenu socijalnu politiku, onda za to moraju da budu obezbeđena sredstva u budžetu Republike Srbije.
Jedna od novina u ovom zakonu je depolitizacija uloge direktora. On ne može biti član organa političke stranke, odnosno za vreme dok je direktor, miruju mu funkcije u organima stranke. Na ovaj način se iz prakse potpuno izbacuje partijsko zapošljavanje.
Direktori javnih preduzeća biraju se na osnovu javnog konkursa. Direktori moraju da imaju visoko obrazovanje, pet godina radnog iskustva i najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima kojim se javno preduzeće bavi.
Direktora imenuje Vlada na period od četiri godine nakon javnog konkursa koji sprovodi komisija od pet članova.
Sve ove odredbe zakona odnose se ne samo na javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, već i na ona preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Do donošenja ovog zakona, direktori javnog preduzeća, posebno na lokalnom nivou, dešavalo se da budu i ljudi sa kriminalnim dosijeima, bez odgovarajuće stručne spreme, kao i radnog iskustva.
Preciznim odredbama ovog zakona, sada je to onemogućeno, tako da će mogućnost korupcije, nameštanja direktora biti gotovo u potpunosti smanjena.
Napomenuću još jednu odredbu zakona koja sužava mogućnost za korupciju, a to je ukidanje izvršnog odbora javnog preduzeća. Sada će direktor koji je izabran na javnom konkursu moći sam da bira svoje saradnike, može da ima najviše sedam izvršnih direktora, i to iz redova zaposlenih u preduzeću gde je direktor.
Želja Ministarstva, kao predlagača zakona, a i nas poslanika vladajuće stranke, je da promenimo odnos prema poslu i radnim navikama. Rad, red i disciplina su osnov svakog napretka. Naš čovek kada ode na privremeni rad u inostranstvo u potpunosti se pridržava ovih principa, a pošto su oni inkorporirani u ovaj zakon i zato će poslanici SNS u danu za glasanje glasati ne samo za ovaj zakon, nego i za sve zakone o kojima smo danas raspravljali. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, danas u ovom uvaženom domu raspravljamo o jednom vrlo važnom predlogu zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.
Kultura je jedan od najvažnijih sistema u razvoju svakog društva. Iz teorije sistema poznato je da svaki veliki sistem i složeni sistem teži entropiji, odnosno raspadu. Da se sistem ne bi raspao, potrebno je obezbediti njegovu regulaciju. Znači, da bi kultura jednog naroda opstala, ona mora biti regulisana zakonima. Zakoni treba da budu pravovremeni, kvalitetni, sprovodivi i sa velikim stepenom kontrole njihove sprovodivosti.
Svi narodi koji to nisu shvatili na vreme izgubili su svoj kulturni identitet. Tako su sa lica zemlje nestala mikenska, semitska, asumitska, tripolska i mnoge druge kulture koje su nekada bile kolevke naše civilizacije.
Prvi zakon o kulturi, koji je na sistematičan način regulisao osnove na kojima počiva naša kultura, donet je 2009. godine, a počeo je da se sprovodi u martu 2010. godine. Bez obzira na sve, treba iskazati zahvalnost i tadašnjoj Vladi i tadašnjem ministru kulture što su latili tako teškog posla i utvrdili temeljne postavke koje mi danas ovde prilagođavamo vremenu u kome živimo.
Nacrt zakona koji je radila Radna grupa Ministarstva kulture i informisanja prošla je sve neophodne instance, od Nacionalnog saveta za kulturu, preko javne rasprave koje su održane u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, javnog slušanja u Narodnoj skupštini, pa do Evropske komisije koja nije imala gotovo nikakve primedbe na Predlog ovog zakona.
Mnogi predlozi iz ovih javnih slušanja i konsultacija sa ljudima iz oblasti kulture su inkorporirani u Nacrt zakona iz čega se može zaključiti da je ovaj zakon proizvod jednog širokog konsenzusa svih zainteresovanih subjekata iz oblasti kulture.
Izmene Zakona o kulturi, o kojima danas raspravljamo, imaju za cilj da utvrde načela kulturnog razvoja, da odrede vrste i način obavljanja kulturnih delatnosti, utvrde prava, obavezu i odgovornosti naše Republike, AP, Grada Beograda i lokalnih samouprava, definiše uslove za delovanje svih subjekata u kulturi.
Kada je reč o kulturnim delatnostima, treba istaći da je ovim Predlogom zakona proširen njihov broj, pa je uvedena oblast narodne igre, baleta i audio-vizuelnih delatnosti. „Ruža se po guberu pruža“, kaže narodna poslovica, i mi možemo da se pružimo samo onoliko koliko nam budžet dozvoljava, a verujte mi da ih volela da su naša izdvajanja za kulturu na nivou jedne Velike Britanije, Francuske, Španije, Nemačke, ali to u ovom trenutku nije moguće.
Ipak, naša Vlada opredelila je maksimum sredstava koje mogu da se izdvoje za kulturu, s obzirom na našu ekonomsku situaciju, kao i na procenat rasta naše privrede u narednom periodu. Velika prašina u javnosti, a posebno kulturnoj, podigla se zbog brisanja člana 14. Zakona o kulturi koji se odnose na priznanja za vrhunski doprinos u kulturi u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi, a to su tzv. nacionalne penzije.
Sada ovo priznanje, 45 hiljada dinara na redovnu penziju dobija 373 umetnika, a za to se iz budžeta naše Republike izdvaja blizu dva miliona evra.
U vremenu kada naša Vlada steže kaiš, kada se smanjuju plate i penzije, ukidanje nacionalnih penzija je potpuno opravdano po mom mišljenju. Pored ekonomskog faktora, treba pomenuti i kriterijum za dodele ovog priznanja koji nisu bili jasno definisani zakonom, jer kako je moguće porediti rad glumca sa radom slikara ili arhivara, kako ste vi to lepo rekli gospodine ministre.
Svake godine od kada je uvedeno ovo priznanje, a uvedeno je 2008. godine kada je ministar kulture bio gospodin Voja Brajović, komisija za dodelu priznanja trpela je pritiske raznih interesnih grupa kako bi pogurali svoje kandidate za dodelu nacionalne penzije, pa su mnogi članovi komisija zbog toga morali da podnose ostavke.
Mislim da je suvišno govoriti više o razlozima zbog čega treba zadržati nacionalne, odnosno ukinuti nacionalne penzije, o tome smo dovoljno govorili, a i govorićemo kada budemo govorili o amandmanima.
Treba pomenuti još jedan od instituta koji je prvi put uveden u naš kulturni milje, takođe ovim zakonom iz 2009. godine. To je Nacionalni savet za kulturu. Njegova uloga je bila savetodavna, a zadatak da pomogne državnim organima koji se bave kulturom da donose brže i kvalitetnije odluke za funkcionisanje kulture u svim njenim segmentima. Postojeći sastav i organizacija Nacionalnog saveta za kulturu pokazao se kao nefunkcionalan, pa su ovim predlogom zakona uvedene neke novine. Ostalo je da savet ima 19 članova koji se biraju na period pet godina iz redova uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi, ali jedan od članova saveta se bira za kulturno nasleđe što je novina.
Članovi saveta imaju pravo na nadoknadu za svoj rad, što do sada nije bio slučaj, u visini koju utvrdi Narodna skupština na predlog nadležnog odbora. Sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije. Ono što ovim zakonom dobijamo, kao nesumnjiv kvalitet je izbor direktora ustanova kulture. Direktori ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave imenuju se na osnovu prethodno sprovedenog javnog konkursa na period od četiri godine i može biti ponovo imenovan.
Javni konkurs raspisuje i sprovodi upravni odbor ustanove 60 dana pre isteka mandata direktora. Listu predloga kandidata, kao i zapisnik razgovora sa kandidatima upravni odbor dostavlja osnivaču, a osnivač imenuje direktora sa liste na kojoj je bilo više predloga. Kandidati za direktora moraju imati visoko obrazovanje i najmanje pet godina radnog iskustva u struci.
Sada je sve mnogo transparentnije, a kandidati će takođe imati pravo uvida u konkursnu dokumentaciju kao i pravo žalbe osnivaču na odluke koje donosi upravni odbor.
Zakon o kulturi iz 2009. godine uveo je još jedan institut, Ustanova kulture od nacionalnog značaja. Uvođenjem ovog instituta stvoreni su mnogi problem, jer je, kako se ispostavilo, veliki broj ustanova kulture želeo da stekne ovaj status iako ne poseduje kriterijume za taj status. Želja takvog broja ustanova kulture da dobiju status ustanova kulture od nacionalnog značaja proističe iz činjenice da su se one prioritetno finansirale iz budžeta.
Zbog mnogobrojnih zloupotreba u praksi, ukida se ovaj član zakona, a samim tim i dalja diskreditacija ovog instituta, kao i ustanova kulture koji su opravdano stekle ovaj status.
Moje najiskrenije pohvale i za način finansiranja ili sufinansiranja projekta u kulturi i umetnosti i podizanja efikasnosti u trošenju budžetskih sredstava, kao i procedure finansiranja međunarodne saradnje u ove oblasti. Jednom rečju, ovo je jedan jako dobar predlog zakona čijim usvajanjem će, sigurna sam, biti znatno unapređen celokupan sistem kulture u Srbiji, biće povećana transparentnost u radu svih organa, odnosno ustanova kulture i biće unapređen njihov rad, a otkloniće se svi nedostaci koji su uočeni u dosadašnjoj praksi iz perioda od 2009. godine do današnjeg dana. Zato ću u danu za glasanje dati svoju iskrenu podršku, kao i svi iz SNS za predlog ovog zakona. Hvala.
Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas u ovom visokom domu raspravljamo o tri veoma srodna zakona.
Posle iscrpnog izlaganja ministra, kao i mojih kolega poslanika, posebno od predstavnika poslaničkih grupa, ja ću dati samo jedan kratak osvrt zbog gledalaca, koji pomno prate skupštinska zbivanja, na zakon o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti zdravlja na radu. Ovo je krovni zakon iz oblasti bezbednosti zdravlja na radu, a donet je 2005. godine. Zašto dolazi do promene? Najvažnije je to da se ovaj zakon uporno usaglašava, odnosno godinama usaglašava sa propisima EU. Do sada je dostavljeno preko 35 propisa iz ove oblasti, kao i činjenica da su određeni nedostaci u primeni ovoga zakona u praksi zbog dugog perioda u kom se on nije menjao, a posebno kada se to odnosi na specifične aktivnosti vojske i policije.
Ulaganje u bezbednost na radu nije trošak, kako ste rekli vi, gospodine ministre, jer ovo ulaganje čuva ono što je najvažnije, a to je zdravlje i život zaposlenih ljudi. Ovim zakonom obrazovana je i Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Direktorka ove uprave, koja je takođe prisutna danas kao vaš saradnik, gospođa Vera Božić Trefalt je u jednom od intervjua rekla da na otklanjanju stresa, koji prati gotovo svaki posao, veliku ulogu ima razgovor između poslodavca i zaposlenog, a takođe treba uvesti i upražnjavanje mnogih vrsta sportova i drugih vidova rekreacije na poslu da bi se taj stres smanjio.
Kada već govorimo o stresu, jedna od agencija koja se bavi ovom problematikom „Džobs ritejd“ je za 2015. godinu, kao najstresniju profesiju odredila profesiju vatrogasca. Ona je na skali od jedan do sto dobila 71 poen. Na drugom mestu je aktivna vojna služba sa ocenom 70,78, dok je na trećem mestu još jedno vojničko zanimanje general. U prvih pet stresnih profesija spadaju još i pilot i policajac, što je veoma logično, ali na opšte iznenađenje na šestom mestu je profesija glumca sa 50,33%. Možda to jeste iznenađenje za zapadne ekonomije, ali za našu smatram da nije, jer su primanja glumaca kod nas izuzetno mala, a broj snimljenih filmova i serija gotovo zanemarljiva.
Kada bih ja pravila ovu listu, na prvom mestu bih stavila one radnike i službenike koji svakodnevno očekuju gubitak posla i odlazak na biro rada. Nadam se da će takvih biti malo.
Zakon o bezbednosti zdravlja na radu ne odnosi se na obavljanje specifične vojne službe u Vojsci Srbiji i obavljanje policijskih i poslova zaštite i spasavanja. Zakon bliže definiše pojam „poslodavac“, a koliko se vodilo računa o interesima malih i srednjih preduzeća, koja su i u razvijenim zapadnim ekonomijama okosnica privrednog rasta i razvoja, govori član 16. „Poslodavci koji imaju manje od 20 zaposlenih u delatnostima: trgovina na malo, uslugama smeštaja i ishrane, informisanje i sl, poslove bezbednosti zdravlja na radu mogu da obavljaju sami, a nisu ni obavezni da polože stručne ispite iz ove oblasti“.
Razumevanje zakonodavca, po meni, potiče iz činjenice da je po podacima iz 2013. godine u Srbiji bilo 93.754 preduzeća, a od tog broja su čak 81.444 mikro preduzeća ili 87,2%, a 9.353, odnosno 10% mala preduzeća. Velikih preduzeća ima
svega oko 3%, što znači da se težište ovog zakona svakako mora usredsrediti na mikro, mala i srednja preduzeća.
U delatnostima gde se najčešće dešavaju teške i smrtne povrede, građevinarstvo, poljoprivreda, rudarstvo, prerađivačka industrija i sl, poslodavac je dužan da za poslove zdravlja na radu odredi lice koje ima najmanje završeno visoko obrazovanje u trajanju od najmanje četiri godine. Ideja zakonodavca je dobra, ali neće biti dovoljna ukoliko se zajednički ne založe i poslodavci i zaposleni u cilju dizanja nivoa zaštite na radu.
Odredbe člana 18. i 19. Predloga zakona, nalažu licu zaduženom za bezbednost i zdravlje na radu da mora kontinuirano da usavršava znanje iz tih oblasti kroz program usavršavanja znanja koji donosi ministar nadležan za rad.
Zakon je pooštrio i uslove dobijanja licenci za obavljanje poslova bezbednosti zdravlja na radu, a utvrdio je rok na koji se licenca odnosi, a to je pet godina, kao i uslove po kojima se ona obnavlja.
Namerno, nisam ništa govorila o kaznenim odredbama zakona, iako ih u potpunosti podržavam i što se tiče uslova pod kojima se izriču kazne, kao i njihove visine. Ukoliko dođe do raskoraka između normativnom i stvarnog, odnosno između teorije i prakse, zakon će izgubiti svoj smisao.
Suština je u promeni svesti i poslodavca i radnika, kao i ljudi koji su određeni da se bave bezbednošću i zdravljem na radu. Poslodavcu ne sme cilj biti dobijanje licence, a radniku površno poznavanje sa propisima vezanim za bezbednost i zdravlje na radu, već stvarno ulaženje u srž problema, jer sve ono što je naučeno, a primenjeno u praksi doprineće, sa jedne strane, smanjenju broja povreda profesionalnih obolenja i smrtnih slučajeva na radu, a sa druge strane, smanjenju troškova preduzeća, lečenju, broju izgubljenih radnih sati, odšteta i slično.
Zbog svega što ovi zakoni donose, ja ću u danu za glasanje glasati za, što će uraditi i moje kolege iz SNS, ali verujem i da će i koalicioni partneri, kolege iz opozicije dati svoje istorijsko da. Hvala vam.