Poštovani gospodine predsedavajući, drage kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, posle iscrpnog izlaganja resornih ministara, kao i mojih kolega ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, kao i mojih kolega poslanika, malo toga ima da se kaže novog o zakonima o kojima danas raspravljamo. Zato ću se ja u kratkim crtama samo osvrnuti na jedan od zakona, a to je Zakon o javnim preduzećima.
Rešavanje problema javnih preduzeća, kao što je poznato, je problem koji traje već 25 godina. Da je to lak posao, on bi naravno bio brzo završen, jer privatizacija baš toliko dugo traje. Pošto problem privatizacije do sada nismo rešili, ovoj Vladi je ostao, da tako kažem, vruć krompir u rukama. A šta je suština problema? Suština problema je nedostatak političke volje da se problem reši.
Svi prethodni režimi i stranke na vlasti, mogle su da ga reše, ali nisu hteli, jer bi onda izgubili mnoge benefite koje su do tada imali, a na to nisu bili spremni. A da su ga rešili, imali bi socijalne probleme, mnogo ne zaposlenih radnika, radnike na ulici, štrajkove i slično, a i za to nisu bili spremni.
Javna preduzeća su preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
U Srbiji ima 37 javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija i 691 preduzeće čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Javna preduzeća su tvorevina i relikt socijalizma. Tada su bila neophodna i nužna. Prelaskom na kapitalistički neoliberalni sistem, njih je trebalo uklopiti u nove tržišno ekonomske tokove. Zbog socijalističkog načina poslovanja i socijalne neravnopravnosti, težilo se da se što više ljudi zaposli u javnom sektoru. Gotovo sva javna preduzeća su predimenzionirana, često nefunkcionalna, a nema ni dovoljne koordinacije između pojedinih sektora u preduzećima, zbog čega nema ni dobiti ni profita.
Do donošenja novog Zakona o javnim preduzećima, većina ljudi je zapošljavana po partijskoj liniji pa danas imamo višak zaposlenih u svim javnim preduzećima.
Vlada Srbije, MMF, a i naša ekonomska logika, traže racionalizaciju javnog sektora,a to jeste jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona.
Ne samo da imamo višak zaposlenih, već su mnoga javna preduzeća i najveći gubitaši a samim tim i ogroman kamen oko vrata Ministarstvu finansija, Ministarstvu privrede a i stabilizaciji naše privrede.
Zbog svega toga, cilj ove Vlade i predloženog zakona o javnim preduzećima, o kome danas raspravljamo, je da se u skladu sa modernim trendovima rukovođenja i upravljanja od ovih preduzeća naprave funkcionalne organizacije sa profesionalnim menadžmentom, koji u svakom trenutku mogu da budu konkurent privatnim firmama iz iste delatnosti i da ostvaruju profit.
Da bi se taj cilj postigao, naša Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, zdušno se zalaže za profesionalizaciju upravljanja u javnim preduzećima i uvođenje odgovornog korporativnog upravljanja.
Direktor svakog javnog preduzeća treba da bude među najboljima i naj sposobniji u svojoj struci, da se ponaša kao dobar domaćin, da vodi preduzeće kao da je njegovo, a socijalnu politiku treba potpuno izmestiti iz javnih preduzeća.
Ako pak Vlada odluči da ta preduzeća treba da sprovode određenu socijalnu politiku, onda za to moraju da budu obezbeđena sredstva u budžetu Republike Srbije.
Jedna od novina u ovom zakonu je depolitizacija uloge direktora. On ne može biti član organa političke stranke, odnosno za vreme dok je direktor, miruju mu funkcije u organima stranke. Na ovaj način se iz prakse potpuno izbacuje partijsko zapošljavanje.
Direktori javnih preduzeća biraju se na osnovu javnog konkursa. Direktori moraju da imaju visoko obrazovanje, pet godina radnog iskustva i najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima kojim se javno preduzeće bavi.
Direktora imenuje Vlada na period od četiri godine nakon javnog konkursa koji sprovodi komisija od pet članova.
Sve ove odredbe zakona odnose se ne samo na javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, već i na ona preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Do donošenja ovog zakona, direktori javnog preduzeća, posebno na lokalnom nivou, dešavalo se da budu i ljudi sa kriminalnim dosijeima, bez odgovarajuće stručne spreme, kao i radnog iskustva.
Preciznim odredbama ovog zakona, sada je to onemogućeno, tako da će mogućnost korupcije, nameštanja direktora biti gotovo u potpunosti smanjena.
Napomenuću još jednu odredbu zakona koja sužava mogućnost za korupciju, a to je ukidanje izvršnog odbora javnog preduzeća. Sada će direktor koji je izabran na javnom konkursu moći sam da bira svoje saradnike, može da ima najviše sedam izvršnih direktora, i to iz redova zaposlenih u preduzeću gde je direktor.
Želja Ministarstva, kao predlagača zakona, a i nas poslanika vladajuće stranke, je da promenimo odnos prema poslu i radnim navikama. Rad, red i disciplina su osnov svakog napretka. Naš čovek kada ode na privremeni rad u inostranstvo u potpunosti se pridržava ovih principa, a pošto su oni inkorporirani u ovaj zakon i zato će poslanici SNS u danu za glasanje glasati ne samo za ovaj zakon, nego i za sve zakone o kojima smo danas raspravljali. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, danas u ovom uvaženom domu raspravljamo o jednom vrlo važnom predlogu zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.
Kultura je jedan od najvažnijih sistema u razvoju svakog društva. Iz teorije sistema poznato je da svaki veliki sistem i složeni sistem teži entropiji, odnosno raspadu. Da se sistem ne bi raspao, potrebno je obezbediti njegovu regulaciju. Znači, da bi kultura jednog naroda opstala, ona mora biti regulisana zakonima. Zakoni treba da budu pravovremeni, kvalitetni, sprovodivi i sa velikim stepenom kontrole njihove sprovodivosti.
Svi narodi koji to nisu shvatili na vreme izgubili su svoj kulturni identitet. Tako su sa lica zemlje nestala mikenska, semitska, asumitska, tripolska i mnoge druge kulture koje su nekada bile kolevke naše civilizacije.
Prvi zakon o kulturi, koji je na sistematičan način regulisao osnove na kojima počiva naša kultura, donet je 2009. godine, a počeo je da se sprovodi u martu 2010. godine. Bez obzira na sve, treba iskazati zahvalnost i tadašnjoj Vladi i tadašnjem ministru kulture što su latili tako teškog posla i utvrdili temeljne postavke koje mi danas ovde prilagođavamo vremenu u kome živimo.
Nacrt zakona koji je radila Radna grupa Ministarstva kulture i informisanja prošla je sve neophodne instance, od Nacionalnog saveta za kulturu, preko javne rasprave koje su održane u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, javnog slušanja u Narodnoj skupštini, pa do Evropske komisije koja nije imala gotovo nikakve primedbe na Predlog ovog zakona.
Mnogi predlozi iz ovih javnih slušanja i konsultacija sa ljudima iz oblasti kulture su inkorporirani u Nacrt zakona iz čega se može zaključiti da je ovaj zakon proizvod jednog širokog konsenzusa svih zainteresovanih subjekata iz oblasti kulture.
Izmene Zakona o kulturi, o kojima danas raspravljamo, imaju za cilj da utvrde načela kulturnog razvoja, da odrede vrste i način obavljanja kulturnih delatnosti, utvrde prava, obavezu i odgovornosti naše Republike, AP, Grada Beograda i lokalnih samouprava, definiše uslove za delovanje svih subjekata u kulturi.
Kada je reč o kulturnim delatnostima, treba istaći da je ovim Predlogom zakona proširen njihov broj, pa je uvedena oblast narodne igre, baleta i audio-vizuelnih delatnosti. „Ruža se po guberu pruža“, kaže narodna poslovica, i mi možemo da se pružimo samo onoliko koliko nam budžet dozvoljava, a verujte mi da ih volela da su naša izdvajanja za kulturu na nivou jedne Velike Britanije, Francuske, Španije, Nemačke, ali to u ovom trenutku nije moguće.
Ipak, naša Vlada opredelila je maksimum sredstava koje mogu da se izdvoje za kulturu, s obzirom na našu ekonomsku situaciju, kao i na procenat rasta naše privrede u narednom periodu. Velika prašina u javnosti, a posebno kulturnoj, podigla se zbog brisanja člana 14. Zakona o kulturi koji se odnose na priznanja za vrhunski doprinos u kulturi u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi, a to su tzv. nacionalne penzije.
Sada ovo priznanje, 45 hiljada dinara na redovnu penziju dobija 373 umetnika, a za to se iz budžeta naše Republike izdvaja blizu dva miliona evra.
U vremenu kada naša Vlada steže kaiš, kada se smanjuju plate i penzije, ukidanje nacionalnih penzija je potpuno opravdano po mom mišljenju. Pored ekonomskog faktora, treba pomenuti i kriterijum za dodele ovog priznanja koji nisu bili jasno definisani zakonom, jer kako je moguće porediti rad glumca sa radom slikara ili arhivara, kako ste vi to lepo rekli gospodine ministre.
Svake godine od kada je uvedeno ovo priznanje, a uvedeno je 2008. godine kada je ministar kulture bio gospodin Voja Brajović, komisija za dodelu priznanja trpela je pritiske raznih interesnih grupa kako bi pogurali svoje kandidate za dodelu nacionalne penzije, pa su mnogi članovi komisija zbog toga morali da podnose ostavke.
Mislim da je suvišno govoriti više o razlozima zbog čega treba zadržati nacionalne, odnosno ukinuti nacionalne penzije, o tome smo dovoljno govorili, a i govorićemo kada budemo govorili o amandmanima.
Treba pomenuti još jedan od instituta koji je prvi put uveden u naš kulturni milje, takođe ovim zakonom iz 2009. godine. To je Nacionalni savet za kulturu. Njegova uloga je bila savetodavna, a zadatak da pomogne državnim organima koji se bave kulturom da donose brže i kvalitetnije odluke za funkcionisanje kulture u svim njenim segmentima. Postojeći sastav i organizacija Nacionalnog saveta za kulturu pokazao se kao nefunkcionalan, pa su ovim predlogom zakona uvedene neke novine. Ostalo je da savet ima 19 članova koji se biraju na period pet godina iz redova uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi, ali jedan od članova saveta se bira za kulturno nasleđe što je novina.
Članovi saveta imaju pravo na nadoknadu za svoj rad, što do sada nije bio slučaj, u visini koju utvrdi Narodna skupština na predlog nadležnog odbora. Sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije. Ono što ovim zakonom dobijamo, kao nesumnjiv kvalitet je izbor direktora ustanova kulture. Direktori ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave imenuju se na osnovu prethodno sprovedenog javnog konkursa na period od četiri godine i može biti ponovo imenovan.
Javni konkurs raspisuje i sprovodi upravni odbor ustanove 60 dana pre isteka mandata direktora. Listu predloga kandidata, kao i zapisnik razgovora sa kandidatima upravni odbor dostavlja osnivaču, a osnivač imenuje direktora sa liste na kojoj je bilo više predloga. Kandidati za direktora moraju imati visoko obrazovanje i najmanje pet godina radnog iskustva u struci.
Sada je sve mnogo transparentnije, a kandidati će takođe imati pravo uvida u konkursnu dokumentaciju kao i pravo žalbe osnivaču na odluke koje donosi upravni odbor.
Zakon o kulturi iz 2009. godine uveo je još jedan institut, Ustanova kulture od nacionalnog značaja. Uvođenjem ovog instituta stvoreni su mnogi problem, jer je, kako se ispostavilo, veliki broj ustanova kulture želeo da stekne ovaj status iako ne poseduje kriterijume za taj status. Želja takvog broja ustanova kulture da dobiju status ustanova kulture od nacionalnog značaja proističe iz činjenice da su se one prioritetno finansirale iz budžeta.
Zbog mnogobrojnih zloupotreba u praksi, ukida se ovaj član zakona, a samim tim i dalja diskreditacija ovog instituta, kao i ustanova kulture koji su opravdano stekle ovaj status.
Moje najiskrenije pohvale i za način finansiranja ili sufinansiranja projekta u kulturi i umetnosti i podizanja efikasnosti u trošenju budžetskih sredstava, kao i procedure finansiranja međunarodne saradnje u ove oblasti. Jednom rečju, ovo je jedan jako dobar predlog zakona čijim usvajanjem će, sigurna sam, biti znatno unapređen celokupan sistem kulture u Srbiji, biće povećana transparentnost u radu svih organa, odnosno ustanova kulture i biće unapređen njihov rad, a otkloniće se svi nedostaci koji su uočeni u dosadašnjoj praksi iz perioda od 2009. godine do današnjeg dana. Zato ću u danu za glasanje dati svoju iskrenu podršku, kao i svi iz SNS za predlog ovog zakona. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas u ovom visokom domu raspravljamo o tri veoma srodna zakona.
Posle iscrpnog izlaganja ministra, kao i mojih kolega poslanika, posebno od predstavnika poslaničkih grupa, ja ću dati samo jedan kratak osvrt zbog gledalaca, koji pomno prate skupštinska zbivanja, na zakon o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti zdravlja na radu. Ovo je krovni zakon iz oblasti bezbednosti zdravlja na radu, a donet je 2005. godine. Zašto dolazi do promene? Najvažnije je to da se ovaj zakon uporno usaglašava, odnosno godinama usaglašava sa propisima EU. Do sada je dostavljeno preko 35 propisa iz ove oblasti, kao i činjenica da su određeni nedostaci u primeni ovoga zakona u praksi zbog dugog perioda u kom se on nije menjao, a posebno kada se to odnosi na specifične aktivnosti vojske i policije.
Ulaganje u bezbednost na radu nije trošak, kako ste rekli vi, gospodine ministre, jer ovo ulaganje čuva ono što je najvažnije, a to je zdravlje i život zaposlenih ljudi. Ovim zakonom obrazovana je i Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Direktorka ove uprave, koja je takođe prisutna danas kao vaš saradnik, gospođa Vera Božić Trefalt je u jednom od intervjua rekla da na otklanjanju stresa, koji prati gotovo svaki posao, veliku ulogu ima razgovor između poslodavca i zaposlenog, a takođe treba uvesti i upražnjavanje mnogih vrsta sportova i drugih vidova rekreacije na poslu da bi se taj stres smanjio.
Kada već govorimo o stresu, jedna od agencija koja se bavi ovom problematikom „Džobs ritejd“ je za 2015. godinu, kao najstresniju profesiju odredila profesiju vatrogasca. Ona je na skali od jedan do sto dobila 71 poen. Na drugom mestu je aktivna vojna služba sa ocenom 70,78, dok je na trećem mestu još jedno vojničko zanimanje general. U prvih pet stresnih profesija spadaju još i pilot i policajac, što je veoma logično, ali na opšte iznenađenje na šestom mestu je profesija glumca sa 50,33%. Možda to jeste iznenađenje za zapadne ekonomije, ali za našu smatram da nije, jer su primanja glumaca kod nas izuzetno mala, a broj snimljenih filmova i serija gotovo zanemarljiva.
Kada bih ja pravila ovu listu, na prvom mestu bih stavila one radnike i službenike koji svakodnevno očekuju gubitak posla i odlazak na biro rada. Nadam se da će takvih biti malo.
Zakon o bezbednosti zdravlja na radu ne odnosi se na obavljanje specifične vojne službe u Vojsci Srbiji i obavljanje policijskih i poslova zaštite i spasavanja. Zakon bliže definiše pojam „poslodavac“, a koliko se vodilo računa o interesima malih i srednjih preduzeća, koja su i u razvijenim zapadnim ekonomijama okosnica privrednog rasta i razvoja, govori član 16. „Poslodavci koji imaju manje od 20 zaposlenih u delatnostima: trgovina na malo, uslugama smeštaja i ishrane, informisanje i sl, poslove bezbednosti zdravlja na radu mogu da obavljaju sami, a nisu ni obavezni da polože stručne ispite iz ove oblasti“.
Razumevanje zakonodavca, po meni, potiče iz činjenice da je po podacima iz 2013. godine u Srbiji bilo 93.754 preduzeća, a od tog broja su čak 81.444 mikro preduzeća ili 87,2%, a 9.353, odnosno 10% mala preduzeća. Velikih preduzeća ima
svega oko 3%, što znači da se težište ovog zakona svakako mora usredsrediti na mikro, mala i srednja preduzeća.
U delatnostima gde se najčešće dešavaju teške i smrtne povrede, građevinarstvo, poljoprivreda, rudarstvo, prerađivačka industrija i sl, poslodavac je dužan da za poslove zdravlja na radu odredi lice koje ima najmanje završeno visoko obrazovanje u trajanju od najmanje četiri godine. Ideja zakonodavca je dobra, ali neće biti dovoljna ukoliko se zajednički ne založe i poslodavci i zaposleni u cilju dizanja nivoa zaštite na radu.
Odredbe člana 18. i 19. Predloga zakona, nalažu licu zaduženom za bezbednost i zdravlje na radu da mora kontinuirano da usavršava znanje iz tih oblasti kroz program usavršavanja znanja koji donosi ministar nadležan za rad.
Zakon je pooštrio i uslove dobijanja licenci za obavljanje poslova bezbednosti zdravlja na radu, a utvrdio je rok na koji se licenca odnosi, a to je pet godina, kao i uslove po kojima se ona obnavlja.
Namerno, nisam ništa govorila o kaznenim odredbama zakona, iako ih u potpunosti podržavam i što se tiče uslova pod kojima se izriču kazne, kao i njihove visine. Ukoliko dođe do raskoraka između normativnom i stvarnog, odnosno između teorije i prakse, zakon će izgubiti svoj smisao.
Suština je u promeni svesti i poslodavca i radnika, kao i ljudi koji su određeni da se bave bezbednošću i zdravljem na radu. Poslodavcu ne sme cilj biti dobijanje licence, a radniku površno poznavanje sa propisima vezanim za bezbednost i zdravlje na radu, već stvarno ulaženje u srž problema, jer sve ono što je naučeno, a primenjeno u praksi doprineće, sa jedne strane, smanjenju broja povreda profesionalnih obolenja i smrtnih slučajeva na radu, a sa druge strane, smanjenju troškova preduzeća, lečenju, broju izgubljenih radnih sati, odšteta i slično.
Zbog svega što ovi zakoni donose, ja ću u danu za glasanje glasati za, što će uraditi i moje kolege iz SNS, ali verujem i da će i koalicioni partneri, kolege iz opozicije dati svoje istorijsko da. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, današnja rasprava o Predlogu zakona o finansiranju političkih stranaka je, po mom mišljenju, veoma interesantna, ali joj nedostaje ono čuveno opoziciono pitanje – a zašto po hitnom postupku?
Pitanje je izostalo zato što je predstavnica DS, gospođa Gordana Čomić, pokušala da preduhitri SNS i predloži svoju verziju zakona, koju je Narodna skupština usvojila 2011. godine na predlog DS.
Lepo je od gospođe Čomić što je ona kao dugogodišnji narodni poslanik priznala svoju grešku i u obrazloženju zakona navela da su tadašnji opozicioni poslanici SNS gospođa Jorgovanka Tabaković i gospodin Veroljub Arsić bili vidoviti i da su predvideli da može doći do situacije da povećavanjem rashoda obavezno raste prihod za političke aktivnosti i da bi trebalo član 16. zakona drugačije regulisati.
Iako je to gospođa Čomić konstatovala, iako je to rekla, nije ušla u samu suštinu zakona i ovoga puta, u svojoj verziji, nije predložila smanjenje sredstava koja se iz budžeta izdvajaju za aktivnost političkih stranaka. Zato je 128 poslanika SNS, vođeno idejama svojih iskusnih kolega, predložilo promene postojećeg Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Suština svih promena ovog zakona leži u činjenici da će se količina novca koja se do sada izdvajala za političke aktivnosti, po važećem Zakonu Demokratske stranke, smanjiti za preko 30% i da će taj novac ostati u budžetu Republike Srbije.
Srpska napredna stranka, kao odgovorna stranka, za koju je glasala natpolovična većina građana Srbije, deli sudbinu svog naroda. U veoma teškoj ekonomskoj situaciji, kada se uvode restriktivne fiskalne mere, kad se smanjuju plate i penzije, poslanici vladajuće većine predlažu da se sredstva namenjena za finansiranje političkih aktivnosti preusmere za one namene koje će život građana učiniti boljim – za izgradnju infrastrukture, za nove bolnice, škole, za bolje puteve, za subvencije u poljoprivredi, za socijalno ugrožene, za nova radna mesta.
Koliko su predlagači ovog zakona, odnosno poslanici SNS, mislili na svoje građane koji su, zahvaljujući neodgovornoj politici prethodnih vlada, dovedeni na ivicu egzistencije, govori i činjenica da će se sredstva namenjena za finansiranje predizbornih aktivnosti smanjiti sa 0,1 na 0,07%. To znači da će se sredstva iz javnih izvora, namenjena za troškove izborne kampanje, smanjiti za oko 30%. Umesto na basnoslovno skupe izborne kampanje, koje su se neretko finansirale iz kredita raznih razvojnih banaka koje neke partije još uvek nisu vratile, sredstva će biti namenjena onima kojima su najpotrebnija – najsiromašnijim slojevima društva za njihovo bolje socijalno i zdravstveno osiguranje.
Jedna od novina koju uvodi ovaj zakon je da sredstva za finansiranje redovnog rada političkih stranaka koriste i za finansiranje troškova izborne kampanje. Ali, Zakon obavezuje političke subjekte da 5% ukupnih sredstava, dobijenih za redovan rad na godišnjem nivou, koriste za stručno usavršavanje, za međunarodnu saradnju i rad sa članstvom.
Izmenama Zakona predviđena je mogućnost da stranke iz budžetskih prihoda kupuju nekretnine. One stranke koje budu novac kojim raspolažu racionalno koristile i koje se budu domaćinski ponašale, moći će svojim budućim sledbenicima ostaviti i nekretnine koje će im olakšati rad, edukaciju i omogućiti bolju startnu poziciju.
Mislim da neću pogrešiti ako kažem da nijedna politička stranka, a posebno ne vladajuća, nije u poslednjih nekoliko decenija donela zakon o finansiranju političkih aktivnosti u korist svoje štete. Srpska napredna stranka je stranka odgovornih ljudi kojima je interes građana Srbije iznad njenih ličnih i partijskih interesa i zato je mogla da predloži zakon koji će za preko 30% smanjiti njene prihode iz budžeta.
Završiću ovo izlaganje rečima predstavnika predlagača, šefa poslaničke grupe SNS, gospodina Babića – ovo je samo prvi korak ka sveobuhvatnoj političkoj reformi koja je pred nama. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, cenjene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je pred ovim uvaženim domom Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu o kome ćemo raspravljati u načelu, a koji je usaglašen sa svim međunarodnim propisima i novim svetskim anti doping kodeksom koji će stupiti na snagu u januaru ove godine.
Usvajanje ovog zakona olakšaće našim sportistima da učestvuju na svim međunarodnim takmičenjima za koje budu zainteresovani, jer je u poslednje vreme uzimanje doping sredstava u sportu postala sve češća pojava. Doping je ovaj zakon jasno precizirao i sankcionisao.
Začeci uzimanja doping sredstava dosežu do samog početka olimpijskih igara u Staroj Grčkoj, kada su sportisti da bi postigli bolje rezultate uzimali razne vrste gljiva koje su im davale veću snagu i izdržljivost. To nije novina. Međutim, danas farmaceutske kuće su toliko usavršile hemijske formule za određene preparate da je vrlo teško identifikovati šta je to doping.
Doping su koristile i vojske u ratovima da bi na veštački način podigle hrabrost i izdržljivost svojih vojnika. Iz naše istorije poznato je da je Vojvoda Mišić pred Kolubarsku bitku naredio Intendantskoj službi da oduzme od vojnika svu rakiju i da, zajedno sa armijskom rezervom, skuva tu rakiju i vruću podeli vojnicima pred početak Kolubarske bitke. To je bila jedna vrsta dopinga. Takvih primera u istoriji ima bezbroj.
Doping je način na koji sportisti, upotrebom hemijskih sredstava ili drugim vrstama medicinskih intervencija, na primer, zamene krvi, pokušavaju da nadmaše rezultatima ostale sportiste ili sopstvene najbolje rezultate na štetu svog zdravlja. To znači da je uzimanje dopinga, pored štetnosti za zdravlje, nesportski i nemoralan čin, a rezultat koji taj sportista postigne je prevara. Prevara se mora sankcionisati i ovo je jedan od razloga što se donosi ovaj zakon.
Doping sredstva su se iz godine u godinu sve više usavršavala, a broj sportista koji koristi postajao je sve veći i veći. Međutim, tek je 1967. godine Međunarodni olimpijski komitet zabranio upotrebu dopinga.
Doping sredstva se koriste u svim vrstama sportova, a posebno u bodibildingu, bodifitnesu, rvanju, boksu, biciklizmu, pa čak se dopinguju životinje u raznim vrstama konjičkih sportova i igara.
Lens Amstrong je bio ljubimac američke nacije i najbolji biciklista u istoriji ovog sporta. Sedam puta uzastopno osvojio je najprestižniju trku u biciklizmu „Tour de France“. Tokom njegove dugogodišnje karijere optuživali su ga za uzimanje dopinga, ali su tu tek 2012. godine dokazali, pa su mu zabranili dalje takmičenje, a oduzeli su mu svih sedam titula koje je osvojio na „Tour de France“.
I u svetu tenisa bilo je brojnih skandala vezanih za doping. Jedan od najboljih nemačkih, a i svetskih tenisera Andre Agasi objavio je u svojoj biografiji da je koristio drogu, ali da je ATP zataškao njegov slučaj.
Zakon kaže da je doping u sportu zabranjen i zato jasno definiše povredu antidoping pravila. Sportista je dužan da dozvoli antidoping kontrolu, a onome ko je odbije, ne pristupi joj, izbegne ili ne omogući doping testiranje, biće izrečena mera zbog povrede antidoping pravila, kao da je na doping testu bio pozitivan. U slučaju takvog pokušaja, može mu se izreći i mera zabrane takmičenja na određeni period.
Poznat je slučaj našeg tenisera Troickog, koji je odbio da se podvrgne antidoping kontroli. Kažnjen je sa godinu dana ne igranja tenisa. Pre ove kazne bio je među prvih 20 tenisera na svetu, a po povratku na teniski teren pošao je od početka i ušao u prvih 900.
Povreda antidoping pravila podrazumeva se i kada sportista nedozvoljeno poseduje doping sredstva, neovlašćeno prodaje, organizuje transport, slanje, isporuku ili distribuciju zabranjene doping supstance ili zapremine doping metoda, fizički ili elektronski ili na neki drugi način.
Doping kontrola je, kako kaže zakon, postupak koji uključuje planiranje rasporeda testova, izbor sportista za testiranje, prikupljanje i rukovanje uzorcima, laboratorijsku analizu, vođenje rezultata, pretrese i žalbe.
Doping kontrola može biti organizovana na takmičenjima, van takmičenja, može biti najavljena, ali i nenajavljena. Sprovodi se uzimanjem uzoraka urina i krivi ili primenom druge autorizovane tehnike za detektovanje zabranjenih supstanci i metoda.
Ovlašćene antidoping organizacije su Antidoping agencija Republike Srbije, Svetska antidoping agencija, nadležni međunarodni nacionalni sportski savezi kao što su Međunarodni olimpijski komitet, Međunarodni paraolimpijski komitete, Međunarodni sportski savez, Olimpijski komitet Srbije, Paraolimpijski komitet Srbije, Sportski savez Srbije i Nacionalni granski sportski savez.
Doping kontrolu mogu sprovoditi samo ovlašćena i kvalifikovana lica koja poseduju legitimaciju koju im je izdala Antidoping agencija ili koju je ta agencija priznala kao ekvivalentnu.
Kaznene odredbe ovog zakona su dosta rigorozne. Onaj ko sportisti da ili propiše, izda ili na sportisti primeni doping sredstva, navede ga, pomogne mu ili mu na drugi način omogući da upotrebi doping sredstvo biće kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina.
Ako je sportista maloletnih ili je reč o više lica ili je to izazvalo naročito teške posledice, učinilac će biti kažnjen kaznom zatvora od dve do 10 godina.
Zakon predviđa da se zatvorom od tri do 12 godina kazni onaj ko ne ovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, kupuje radi prodaje, drži, prenosi, posreduje u prodaji ili kupovini doping sredstva i na drugi način neovlašćeno stavlja u promet to sredstvo.
Kazna zatvora od šest meseci do pet godina predviđena je i za lica koja prave, nabavljaju, poseduju i daju na upotrebu opremu, materijal ili supstance za koje znaju da su namenjene za proizvodnju ili pripremanje doping sredstva.
Kada je reč o prekršajima, novčanu kaznu od 400.000 do 1.000.000 dinara dobiće Nacionalna sportska asocijacija, sportska organizacija i drugo pravno lice ako neovlašćeno ometa ili pokuša ometanje bilo kog dela doping kontrole.
Novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara za isti prekršaj biće kažnjeno odgovorno lice u Nacionalnoj sportskoj asocijaciji, odnosno sportskoj organizaciji i drugom pravnom licu.
Kaznom od 50.000 do 150.000 dinara biće kažnjen sportista koji koristi doping sredstvo, ako odbije ili ne pristupi bez ubedljivog opravdanja davanja uzoraka posle obaveštenja ili izbegavanja davanja uzoraka na drugi način.
Novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana kazniće se za prekršaj fizičko lice koje ne ovlašćeno transportuje, šalje, isporučuje ili distribuira zabranjena doping sredstva neposredno ili posredstvom trećeg lica bilo kom licu u oblasti sporta.
Takođe, kazniće se i onaj koji na bilo koji način učestvuje u povredi antidoping pravila ili kršenju izrečene mere zabrane učestvovanja u sportu.
Nadzor nad poštovanjem jedinstvene svetske antidoping politike sprovodi Svetska antidoping agencija koja daje i potrebne antidoping organizacijama da je njihov rad usklađen sa Svetskim antidoping kodeksom. Naša Antidoping agencija dobila je takvu potvrdu i smatra se jednom od najboljih organizacija u svetu.
Novine koje donosi, kao i sveobuhvatno definisanje i sankcionisanje dopinga u sportu, dovoljan su razlog da SNS u danu za glasanje podrži predlog ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je pred nama set medijskih zakona koji uređuju srpsku medijsku scenu na jedan nov, kvalitetniji i transparentniji način. Reč je o tri zakona – Zakonu o javnom informisanju i medijima, Zakonu o javnim medijskim servisima i Zakonu o elektronskim medijima. Svi ovi zakoni su rezultat jedne veoma široke debate, koja se vodila dve godine, a koju su podržavali i OEBS i zemlje članice EU.
Šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport je izjavio da će usvajanje seta medijskih zakona biti veliki pomak u usaglašavanju sa evropskim standardima i najavio da će uskoro biti poznat i izveštaj Komisije o skriningu Poglavlja 10, koji se odnosi na medijsku sferu.
Zakon o javnom informisanju i medijima definiše izlazak države iz medija. Privatizacija medija treba da bude završena do 1. jula 2015. godine. U Agenciji za privredne registre registrovano je 1320 glasila. Od tog broja treba da se privatizuje 81 medij. Činjenice ukazuju na to da je na tržištu prisutno mnogo više privatnih medija, koji se trude opstanu, pa će novi zakon dati šansu svima da startuju sa iste pozicije.
Ukoliko se ovi mediji ne privatizuju do datog roka, zakon predviđa da se kapital izdavača privatizuje prenosom akcija zaposlenih bez nadoknade. Ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij se gasi i briše iz Registra.
Do sada je vlasnička struktura medija bila strogo čuvana tajna, pa su vlasnici medija bili i političari i biznismeni, pa i ljudi iz kriminalnih struktura, a preko vlasništva u medijima prao se novac sumnjivog porekla sa raznih egzotičnih ostrva. Da bi se to sprečilo, novi zakon uvodi registar medija koji se vodi u APR-u, a svi podaci o medijima dostupni su svim zainteresovanim subjektima.
Radi ostvarivanja medijskog pluralizma i transparentnosti vlasničke strukture, u registar medija upisuju se podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača, kao i sve podatke o njihovim povezanim licima.
Zakon o javnim medijskim servisima ukida TV pretplatu, ali uvodi taksu. Javni servisi RTS i RTV finansiraće se iz budžeta do kraja 2016. godine. Novi model finansiranja, taksa, uvodi se da bi se prevazišli nedostaci prethodnog načina finansiranja, jer je procenat naplate TV pretplate pao ispod 30%.
Za razliku od pretplate, taksa je zakonska obaveza koja predstavlja praksu u svim zemljama Evrope. Taksa koja će se plaćati od januara 2016. godine iznosiće 500 dinara, a njen rast usklađivaće se sa rastom indeksa cena na malo. Uplatnice za takse slaće javni servisi direktno korisnicima. Radio televizija Srbije i Radio televizija Vojvodine moraće da naprave bazu korisnika, jer obavezu da plaćaju taksu imaju svi korisnici ED brojeva, kojih je u Srbiji oko tri miliona i 200 hiljada.
Podatke o osobama koje treba da plaćaju taksu prikupljaće od MUP-a, Poreske Uprave i EPS, a Vlada će u roku od 90 dana doneti akt kojim će preciznije urediti ovu oblast.
Od plaćanja takse za gledanje TV programa biće izuzete škole, bolnice, udruženja osoba sa invaliditetom, ustanove za smeštaj socijalno ugroženih, vlasnici objekata koji se ne koriste, a koji na drugoj adresi plaćaju taksu.
Zakon predviđa još jedan način finansiranja medija – konkurisanje projektima za budžetska sredstva, a tim načinom mediji mogu da obezbede čak 80% neophodnih sredstava za rad.
Novine koje donose predloženi zakoni, a o kojima mi danas raspravljamo, unose red u medijsku scenu naše zemlje i zato će SNS u danu za glasanje dati podršku predloženom setu medijskih zakona. Hvala.