Zahvaljujem uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovana ministarko, saradnici, naravno da amandman koji su podneli poslanici Pavićević i Živković ne treba da bude prihvaćen, a ja ću pokušati da im objasnim ono što nisu želeli da shvate u jednom vrlo poučnom izlaganju koje je kolega Atlagić ovde imao prilike da im saopšti.

Prvo, razumeo bih da je kao predlog u prvom delu amandmana koji su dali bio da se reč – značenje, zameni rečju – definicija. Onda bi to imalo smisla. Dakle, da se značenje pojma predefiniše u definiciju pojma. To bi imalo punog smisla. Ovo što su predložili, zaista, uz svo pozivanje i na logiku i na rečnik, i dalje nema nikakvog smisla.

Drugo, ono što ste želeli da čujete od gospođe ministarke, to je ono što ću pokušati da vam objasnim da ste kojim slučajem razdvojili ovaj jedan podneti amandman u dva amandmana, možda ste imali priliku da budete zadovoljni ovoga puta da vam je barem nešto prihvaćeno, kao što ste imali prilike da pročitate, a verovatno to niste učinili – Vlada je prihvatila amandman koji su podneli poslanici Borislav Stefanović, Gordana Čomić, Goran Ćirić, Aleksandra Jerkov itd. upravo u tekstu kakav ste vi predložili u drugom delu svog amandmana. Jasno vam je da se ne može jedan amandman prihvatiti odnosno odbiti u jednom delu, a prihvatiti u drugom delu. Dakle, amandman se može prihvatiti samo u celini. A vaš drugi deo amandmana je gotovo istovetan sa amandmanom koji je već prihvaćen od strane poslanika koje sam pomenuo. Hvala.

Zahvaljujem poštovana predsednice,

Poštovana ministarko, predlažem da se ovaj amandman ne prihvati zbog toga što je pojam „paralelnih istraga“ i nešto malo širi od ovoga, što je i ministarka potvrdila, da se istrage vrše u skladu sa zakonima, odgovarajućim za svaku od vrsta istraga, zbog toga što je moguće, i to je praksa, da se i sami zainteresovani subjekti, koji su pretrpeli određenu štetu tokom neke od nesreća u jednom od pomenuta tri vida saobraćaja, angažuju na svojim istragama. Tako, kada je u pitanju vazdušni saobraćaj, jedan er bas ili boing, bez obzira na to što ste razne državne institucije bave istragom vezanom za udes njihovih aviona, sprovode i istrage koje su kompanijske istrage.

Iz tog razloga se predlagač zakona opredelio za ovaj širi pojam, jer je to moguće, naročito kada su to velike nesreće u pitanju, kada su u pitanju ozbiljni gubici života, kada su u pitanju ozbiljne materijalne štete, kada je u pitanju postavka da li je uzrok takve nesreće samo ljudski faktor ili možda i neka fabrička greška ili greška u projektovanju, sve kompanije se vode tom logikom da i same istražuju takve velike nesreće. Zbog toga je ovaj pojam apsolutno, da kažem, neophodan bio da se nađe u zakonu.

Uvažena predsednice, uvažena ministarko, treba razjasniti neke stvari koje su ovde bile pomenute, za koje mislim da mogu da izazovu potpunu zabunu i u javnosti, a i među poslanicima. Čudno je da se usudite i date sebi slobodu da pričate o nečemu o čemu se niste elementarno informisali. Naravno, možete postaviti i predložiti bilo koji amandman, ali obrazloženje amandmana mora da bude zaista jasno, precizno i istinito.

Prvo, na sajtu Ministarstva se nalazi nacrt zakona. Nacrt zakona takav kakav se nalazi na sajtu Ministarstva je ušao u javnu raspravu sa tim tekstom.

Iz javne rasprave je izašao ovaj tekst zakona i Predlog zakona koji se nalazi pred nama. Javna rasprava, koja je bila zaista vrlo temeljna i u kojoj su uzeli učešće svi oni koji o ove tri vrste saobraćaja imaju šta da kažu, naravno, uz vrlo ozbiljna mišljenja koja su davala resorna ministarstva, a to treba takođe naglasiti, resorna ministarstva, dali su određene predloge i insistirali na određenim izmenama. Tako je i početni predlog u nacrtu ovog zakona, da se novo telo formira kao agencija, promenjen u posebnu organizaciju.

Da li su predlagači zakona ili nisu bili zadovoljni tom činjenicom, to je nešto o čemu možemo da razgovaramo, ali je stav, pre svega, između ostalog, zbog toga što ova država pokušava da se zaista odnosi prema svim daljim pitanjima državne uprave na odgovoran način, što znači i da vodi brigu o racionalizaciji i o materijalnim sredstvima koje izdvaja za ovakve institucije, odustalo se od agencije i u Predlogu zakona je forma posebne organizacije.

Takođe, iznenađujuće je da neko ko je bio i predsednik Vlade ne zna da posebne organizacije mogu i da se formiraju na dva načina. Jedno je Zakonom o ministarstvima, a drugo je i posebnim zakonom kojim se uređuje i ta oblast. Znači, ne mora se naći na spisku u Zakonu o ministarstvima svaka posebna organizacija, pogotovo ne moraju one koje imaju svoj posebni zakon.

Sadašnji centar, a i ovaj budući koji ćemo formirati na osnovu ovog zakona takođe mogu, a ne moraju da se nađu na spisku svih ministarstava, gde se nalazi određeni broj posebnih organizacija. Sadašnji centar je formiran na osnovu Zakona o vazdušnom saobraćaju, gde je jasno stavljeno i u taj zakon da se radi o posebnoj organizaciji. Samom činjenicom da je tako definisan u Zakonu o vazdušnom saobraćaju, ne mora da se nađe i u okviru Zakona o ministarstvima. Takvo elementarno neznanje je nedopustivo, a naročito pričamo danas sve vreme o glavnom istražitelju, a zovemo ga glavni inspektor, što takođe apsolutno ne stoji.

Konačno treće, jasno je bilo u okviru diskusije, u načelu, vezano za ovaj zakon rečeno, govorimo ovde o civilnom vazduhoplovstvu, ne o vojnom vazduhoplovstvu, samo jedan mali segment se odnosi na mešovite komisije koje se formiraju u posebnim uslovima. Ono što se dogodilo vezano za vojni helikopter i u sadašnjem Zakonu o vazdušnom saobraćaju je jasno u nadležnosti Vojske i Ministarstva odbrane. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi potpredsedniče, poštovana ministarko, saradnici, naravno da ovaj predlog amandmana ne treba usvojiti i ja ću pokušati u nekoliko rečenica da objasnim i zbog čega.
Prvo i osnovno ne stoji primedba koja se odnosi na citiranje člana 3. Čikaške konvencije i pominjanje termina – državni vazduhoplov. To je nešto što je upravo ovde u 1. stavu pod tačkom 3) jasno definisano na način kako bi to bilo bez ikakve potrebe da se kasnije dodatno objašnjava. Pročitali ste član 3. Čikaške konvencije, a on je ovde bukvalno i upotrebljen u ovoj tački 3. Ako je došlo do udesa ili ozbiljne nezgode, civilnog, dodato i stranog vojnog vazduhoplova, koji prevozi sredstva posebne namene za potrebe Ministarstva nadležnog za poslove odbrane i Vojsku Srbije.
Upravo onako kako to stoji i u članu 3. Čikaške konvencije, jasno definisano.
Kada je u pitanju letilica kojom se prevozi neko od državnika naše Republike Vlade, predsednika, bilo koga od onih koji se smatraju licima koja mogu koristiti letilice, odnosno avione, helikoptere za svrhu svog prevoza, odnosi se takođe ovaj zakon, jer su to letilice koje se nalaze u registru, civilnom, koji je u nadležnosti direktora civilnog vazduhoplovstva. Njih ne treba posebno apostrofirati kao državne letilice, jer sve letilice, svi vazduhoplovi koji se nalaze u registru Direktorata civilnog vazduhoplovstva su u nadležnosti ovog centra, tako da tu nema potrebe za posebnim naglašavanjem.
Da bi vam bilo jasnije, kada je u pitanju konkretan slučaj, vezan za let našeg predsednika, za Italiju, generalno se svi incidenti u vazduhu, u civilnom i vazdušnom saobraćaju nazivaju događajima i oni su svi u kategoriji događaja. Da li će dobiti neku od karakterizacija, čime će se podvući i pod nadležnost glavnog istražitelja, takođe je ovim zakonom jasno definisano. Da li je to udes ili ozbiljna nezgoda? Događaj o kome ste konkretno pričali je ostao na nivou događaja i kao takav evidentiran i ostavljen službi koja se bavi pri Vladi, avio službi da ona istraži ono što je bilo do nje, da kontrola letenja eventualno istraži što je bilo do nje.
Sve organizacije u civilnom i vazdušnom saobraćaju rade svoj posao tako da poštuju svoju nadležnost, odgovornost i sve ostalo iznad toga, bilo bi mešanje u rad, i da kažem u njihovu nezavisnost.
Što se tiče pominjanja, a opet u vezi sa ovim što ste predložili svojim amandmanom u tački 5) takođe morate znati da je kontrola letenja Republike Srbije i Republike Crne Gore, jedan integrisani sistem i podrazumeva, objedinjuje i civilno i vojno vazduhoplovstvo.
To je opet jednim drugim krucijalnim i da tako kažem, bitnim segmentom vezano za vazdušni prostor definisano, raspored nadležnosti u okviru letenja u domenu civilnog vazdušnog saobraćaja, vojnog letenja i apsolutno je, potvrđujem, integrisani sistem koji kao takav ne treba da bude posebno naglašen, jer nadležnost istrage u onom delu koji treba da vodi Vojska ili Ministarstvo odbrane i u onom delu koji treba da vodi civilna vlast su podeljene na osnovu jednog suštinskog kriterijuma na koji se odnosi čitava problematika vazdušnog saobraćaja, a to je onoga ko je nosilac saobraćaja, to je transportno sredstvo, to je vazduhoplov i u odnosu na njega, sve ostale podele i sva ostala regulativa, u odnosu na vazduhoplov.

Uvaženi potpredsedniče, uvažena ministarko, uvaženi saradnici, naravno da predlažem da se ovaj amandman ne prihvati, a treba samo malo pogledati celinu čitavog zakonskog predloga, pa onda bi verovatno i sam predlog amandmana se učinio u odnosu na njega malo, da kažem, nesinhronizovan.
Mi smo do sada imali, i to je ono od čega smo polazili, imali smo Zakon o vazdušnom saobraćaju, imali smo koncept komisija o kojima pričate, koje su, nažalost, tim Zakonom i o tome nisam želeo na početku da pričam, koji usvojen 2010. godine, izmenama od 2011. godine uskratio nadležnosti Direktoratu na ovim poslovima, preneo na jedno novo telo, a nije mu ni na koji način omogućio da funkcionalno deluje. Došlo je do potpune suprotstavljenosti u funkcionisanju na radu u istragama o kojima pričate, vezano ponovo za civilno vazudhoplovstvo, jer su se na jednoj strani nalazile komisije, a na drugoj strani se nalazio Centar.
Ovim zakonskim predlogom na prvom mestu potpuna nadležnost se stavlja u ruke Centra kao institucije, a ne komisije koje bi mogle da se dožive kao samostalne i u tom smislu nesinhronizovane sa čitavim postupkom istrage onako kako on treba da se vodi da bi na kraju bi imao svoj rezultat, a to su bezbednosne preporuke.
Dakle, povezivanje člana zakona koji se odnosi na mešovito vojno-civilnu komisiju i radnih grupa takođe nije moguće. Upravo zbog toga što se u tom prethodnom članu govori o dve institucije, dva državna subjekta koji formiraju jedno telo koje će se baviti posebnim slučajevima udesa i ozbiljnih nezgoda.
S druge strane, član zakona o kome sada trenutno pričamo i za koji ste podneli amandmane odnosi se na isključivu nadležnost samog Centra, odnosno glavnog istražitelja i radne grupe. U tom smislu su prikladniji način za ono što će biti zadatak tih timova koji će raditi na istragama posebnih udesa i ozbiljnih nezgoda, prevashodno zbog toga što je intencija celokupne problematike da se što je moguće više posla obavi kroz rad samih zaposlenih unutar Centra, a da se što manje koriste eksterni stručnjaci, odnosno eksperti, kako ih nazivamo, koji se priključuju radnim, odnosno uključuju u rad radnih grupa koje sačinjavaju, na prvom mestu, zaposleni.
To je nešto što na neki način povezuje jedan, odnosno istitskuje drugi pojam koji je iskorišćen, odnosno koji je ovde pomenut. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.
Poštovana ministarko sa saradnicima, moram da kažem da sam takođe na stanovištu da ovaj amandman ne treba prihvatiti iz nekoliko razloga.
Prvo, ako pročitate tekst samog Predloga zakona, u članu 22. stav 2. kaže, upravo vezano za ovo o čemu ste pričali – Centar može da nadležnim pravosudnim organima, na njihov zahtev, pruži, pa sada se nabraja – tehničku pomoć i dostavi informacije o udesu i ozbiljnoj nezgodi, kao i izveštaj o udesu ili ozbiljnoj nezgodi.
Ovde se u samom tekstu zakona govori i o pružanju tehničke pomoći. Iz tog razloga nije moguće uneti obaveznost Centra da tehnički odrađuje poslove za pravosudne organe, jer bi time došlo do subordinacije koja nije u skladu sa onim što kaže član 15, a to je da je celokupna procedura istrage Centra potpuno nezavisna od bilo kog drugog orana ili neke druge organizacije.
Dakle, radi se o tome da tehnička pomoć može da se pruži u onoj meri u kojoj je centar u mogućnosti da je pruži, a ne može da se pruži po zahtevu pravosudnih organa tamo gde centar nije u mogućnosti ili nije, da kažem, osposobljen da takvu tehničku pomoć pruži. Prosto, postoje određena ograničenja, postoje određeni nivoi mogućnosti pomoći. Stavljanjem u tekstu zakona obaveznost – dužan je, ostavili bismo prostor pravosudnim organima da možda postave neke zahteve na koje centar ne bi mogao da odgovori.
Što se tiče informacije, što se tiče izveštaja, oni su javno dostupni, javno publikovani. U praksi čak, što je nešto o čemu treba takođe da se vodi računa, dostavljaju se svim relevantnim organizacijama i organima, tako da i saradnja sa pravosudnim organima u tom smislu je nešto što predstavlja dvosmernu ulicu i nešto što zaista treba ostaviti da u budućnosti centar, glavni istražitelj u određenim protokolima o saradnji ne samo sa pravosudnim organima nego i sa nekim drugim organima, dakle organima MUP-a, regulišu te međusobne odnose i tu međusobnu saradnju. Dakle, potrebna je pomoć i pravosudnim organima i organima MUP-a, potrebna je pomoć i centru s njihove strane. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.
Poštovana ministarka, poštovane kolege iz Ministarstva za saobraćaj, želim da sa svoje strane dam takođe jednu vrlo pozitivnu ocenu svemu onome što je u poslednjih godinu dana urađeno na planu onoga što se danas našlo kao predlog na dnevnom redu Skupštine, a to je po prvi put Zakon o istraživanju nesreća i to u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju.
Kao profesionalac koji se već 25 godina bavi oblašću vazduhoplovstva, želim da kažem sledeće. Bilo je ovde reči danas od strane više narodnih poslanika o značaju donošenja ovog zakona, a ja bih hteo da možda dam ključni ili krovni razlog zbog čega mislim da je ne samo dobro, nego je bilo i neophodno doneti ovakav zakon. To je nešto što se može u jednoj rečenici definisati kao jedna odluka ove Vlade Republike Srbije da se Srbija i dalje bavi civilnim vazduhoplovstvom. Tu naglašavam ovo civilnim vazduhoplovstvom, pošto ste, uvaženi potpredsedniče, danas svojom velikodušnošću dali prostor jednom broju narodnih poslanika da potpuno izađu iz teme današnje rasprave i da se bave onim segmentom vazduhoplovstva koji se zove vojno vazduhoplovstvo.
U ovom trenutku, još uvek, dok naša Skupština ne bude usvojila novi Zakon o istraživanju nesreća, kada je u pitanju vazduhoplovstvo, moja interesna zona, u Zakonu o civilnom vazdušnom saobraćaju imamo devet članova zakona koji se bave istragama udesa i ozbiljnih nezgoda i, naravno, podrazumeva se, pošto je zakona o vazdušnom saobraćaju, o civilnom vazdušnom saobraćaju. I u tom zakonu, koji je, kažem, još uvek važeći, jasno je naznačeno da su udesi koji se dogode vojnim vazduhoplovima u isključivoj nadležnosti Ministarstva odbrane. Istrage o tim udesima su u isključivoj nadležnosti Ministarstva odbrane. To nije naš specijalitet, nije naša izmišljotina, to je nešto što smo takođe preuzeli, ne kao tekovinu, nego kao jednu normu koju smo morali da ugradimo i u ovaj važeći zakon, zbog toga što se on odnosi na istraživanje u civilnom vazduhoplovstvu.
Dakle, i ovaj novi zakon, koji je danas na dnevnom redu, takođe u sebi ne sadrži odredbu koja opredeljuje da ćemo se baviti istragama udesa i ozbiljnih nezgoda, jednom rečju nesreća u civilnom vazdušnom saobraćaju, a kada je u pitanju isključivo vojni vazduhoplov, već, kao što ste imali prilike, nadam se, da pročitate, postoje tri posebna slučaja u kojima se formiraju mešovite komisije od strane Ministarstva odbrane i od strane glavnog istražitelja kao direktora centra. Sva ta tri specijalna slučaja su direktno dogovorena ili usaglašena sa Ministarstvom odbrane, tako da ni ovo nije nešto što je predlagač sam, da tako kažem, izmislio, već usaglasio sa resornim ministarstvom za ovu oblast vazduhoplovstva.
Dakle, još jednom apelujem, uz svo poštovanje želje da se iskoristi govornica u Narodnoj skupštini za neku drugu temu, da ipak ovo dalje ne opterećuje ovu raspravu vezanu za Zakon o istraživanju nesreća u civilnom saobraćaju, u vazdušnom, vodnom, odnosno pomorskom i železničkom saobraćaju.
Takođe, ono što mislim da je jako bitno napomenuti, a ovde se na neki način postavilo kao pitanje, jeste opredeljenje da formiramo centar, da se po tom osnovu uspostavi treći stubu u sistemu bezbednosti civilnog vazduhoplovstva. To je nešto što je pre svega naš odnos prema ovoj prvoj iskazanoj želji, a to je da se dalje Srbija bavi civilnim vazduhoplovstvom. Znate, to nije pitanje odnosa prema EU, to nije pitanje odnosa samo prema međunarodnim institucijama, to je pre svega pitanje naše odluke da se dalje bavimo civilnim vazduhoplovstvom.
Dakle, da bismo to mogli dalje da radimo, potrebno je da formiramo taj treći stub bezbednosti unutar civilnog vazduhoplovstva. Do sada su kao dva istaknuta stuba postojale civilne vazduhoplovne vlasti u svakoj državi, to je u našem slučaju Direktorat civilnog vazduhoplovstva, i provajder u vazdušnom saobraćaju, a to je Kontrola letenja. Treći taj stub sada koji nastaje kod nas vez unazad godinu i po dana, a koji će biti potvrđen ovim novim zakonom, jeste centar za istraživanje nesreća.
Ono što je bila dilema i kod samog predlagača, jeste to kakav status da dobije taj centar? Da li on da bude agencija, kao što su to ove dve prethodno pomenute institucije, ili da bude posebna organizacija? Definitivno se stalno na stanovištu da to bude posebna organizacija, što apsolutno definiše status takve institucije u pravnom sistemu ili sistemu državne uprave, kako god hoćete, Republike Srbije. Kao što je Hidrometeorološki zavod, kao što je Sekretarijat za zakonodavstvo, i ovo je posebna organizacija. Za nju važe sva pravila, propisi, svi zakoni koji se odnose na državnu upravu, u ovom slučaju i na zaposlene unutar tog centra, odnosiće se Zakon o državnim službenicima.
Šta to znači? To znači da bi direktor tog centra mogao da bude imenovan neko ga mora predložiti Vladi. U slučaju kada su te institucije unutar nekog ministarstva, predlagač je ministar, kao što znate. Pošto je ovo institucija koja se ne nalazi direktno pod nijednim ministarstvom, već je zasebna i nezavisna, čime smo tu nezavisnost i ostvarili, mora se pojaviti kao predlagač predsednik Vlade. Vlada imenuje, a predsednik Vlade, kao neko ko objedinjuje sva ministarstva, rad svih ministarstava i posebnih organizacija, pojavljuje se kao predlagač onoga ko će biti direktor te institucije. Naravno, kao što to Zakon o državnim službenicima i kaže, posle objavljenog i izvršenog konkursa za to radno mesto. Tako da, svaka sumnja u taj segment apsolutno otpada, jer je jasno definisana pomenutim zakonom.
Ono što bih još želeo da kažem, mada se kroz ovaj zakon, naravno, može proći jako detaljno i po stavkama svim, jeste ta veza sa međunarodnim organizacijama, ta uslovljenost na neki način samim tekstom zakona, onim što piše u dva krucijalna, dva najznačajnija teksta na koje se oslanja ovaj zakon. Prvi je aneks 13 Čikaške konvencije, koji se još od potpisivanja Čikaške konvencije bavio bezbednošću unutar vazdušnog saobraćaja, a koji je od neke 1951. godine, kada su donete prve dopune tog aneksa 13, do prošle godine kada smo takođe potpisivali neke dopunske izmene aneksa 13, više od 15 do 16 puta menjan.
Na to se nadovezuje, sada regulativa EU. Evropski parlament, Savet Evrope je u oktobru 2010. godine, doneo regulativu ili uredbu, po našem, 996. Ona jasno definiše celokupnu proceduru i uslove pod kojima se formiraju centri i proceduru po kojoj moraju da rade, odnosno, uslove koje treba da zadovolje da bi mogli da budu i nezavisni i da budu, da kažem, funkcionalni, što je jako važno. Dakle, ta regulativa, odnosno uredba je nešto što je potrebno implementirati, odnosno ugraditi u naš pravni sistem. To nije preporuka, to nije direktiva, to je uredba. Ona se mora ugraditi u pravni sistem.
Na koji način? U ovom slučaju pomogla nam je takođe EU preko jednog tvining projekta koji se odnosio upravo na deo koji se odnosi na istraživanje udesa i ozbiljnih nezgoda, kako u vazduhoplovstvu tako u železnici i u vodnom saobraćaju. Rezultat tog projekta koji se od 2013. godine do početka ove godine, kada je bio zaključen i na neki način dao određene rezultate, pokazao, odnosno iznedrio kao rešenje, jeste da za ovaj obim i saobraćaja, ovaj obim da tako kažem, učesnika u vazdušnom saobraćaju po svim osnovama, ne samo što se tiče samog saobraćaja, izvršenja saobraćaja, nego svih institucija, svih organizacija koje učestvuju u tom procesu, tako da oni koji, evo sad, možda malo i da banaliziram, od onih koji projektuju do onih koji izvode, znači fabrikuju neke vazduhoplovne proizvode, do svih onih drugih koji se bave određenom regulativom i naravno onih koji lete, a kojih je u suštini najviše.
Dakle, u odnosu na sav taj kompletno, da kažem, jedno skeniranje naše zemlje, predloženo je da napravimo jedan integralni sistem bezbednosti, sistem koji će pratiti sva tri vida zajedno. Nije to bilo baš tako lako. Možda se malo vidi u samom tekstu, ali ni približno onoliko koliko su neke kolege ovde, da kažem, apostrofirale. Prosto zato što ta ponegde neusklađenost, kako su komentarisale kolege, vezano za tekst sam zakona, proizilazi iz razlika u definicijama koje se odnose na vazdušni saobraćaj, železnički saobraćaj i vodni saobraćaj, a koji se kao što se to u vazdušnom saobraćaju odnosi na pomenutu uredbu, takođe i u železničkom i u vodnom saobraćaju, odnosi na neke uredbe koje definišu to unutar EU, a vezane su za te vrste saobraćaja. Razlike postoje ali u terminologiji, a ne u neusklađenosti onoga što jeste suština čitavog zakona. To mislim da takođe kao primedba ne stoji.
Da je bilo jako bitno uraditi čitav ovaj posao, a započet je formiranjem Centra za udese i ozbiljne nezgode, pokazuje upravo i tekst sporazuma koji se odnosi na odnose države Srbije i SAD vezan za vazdušni saobraćaj.
Prošle godine, negde u martu mesecu, je ovde bila delegacija iz federalnih vazduhoplovnih vlasti Amerike i tada, kao jedan od njihovih, da kažem, „ček pointa“, jedan od tačaka koje su pregledali da li naša država zadovoljava uslove da dobije kategoriju jedan, je bio i taj da li postoji glavni istražitelj, u ovom slučaju tada i još uvek samo za vazdušni saobraćaj i da li se centar formira. To je bio i pozitivan odgovor na ta pitanja koja smo imali u razgovorima sa predstavnicima Američkih vazduhoplovnih vlasti, i rezultirao, evo, posle skoro godinu i nešto dana i potpisivanjem ugovora, odnosno dobijanjem kategorije jedan. Kategorija jedan je nešto jako bitno, ne samo kao kroz politički odnos sa Amerikom nego i kroz otvaranje novog tržišta što je jako bitno za opstanak našeg civilnog vazduhoplovstva. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, kolege i koleginice, u vezi amandmana koji je predložen želim da iskoristim priliku i da još jednom podsetim uvažene predlagače na definiciju poslaničke čestitosti.
Dakle, kada narodni poslanik, predlagač amandmana smatra da njegov amandman ima smisla u Danu za glasanje, obavezan je da glasa za amandman koji je podneo. To je poslanička čestitost. Ja znam da je to teško da shvate gospoda koja su uspela da 1000 puta napišu nešto za šta smatraju da imaju smisla, a da iza toga nemaju dovoljno poslaničke čestitosti da odsede i glasaju za te svoje predloge.
Ono što je izuzetno bitno po pitanju ovog amandmana, a verovatno bih mogao da primetim i za ostale amandmane koji su isti predlagači davali, da njima ne znači ništa taj glas koji će dobiti od strane onih koji sede u većini u ovoj Skupštini, pa ja u Danu za glasanje, kao član pokreta socijalista i kao član Poslaničke grupe SNS, neću dati glas za ovaj amandman, pogotovo zbog toga što suštinski ne menja ništa na kvalitetu ovog zakona.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući i poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pa kada neki segment društva ili neka oblast društvenog života naiđe na problem za koji nema dovoljno unutrašnje snage da ga reši, trenutak je da se naravno uključi Narodna skupština Republike Srbije i pomogne bilo u obliku nekog zakonskog rešenja ili kao što je u ovom slučaju u pitanju davanjem autentičnog tumačenja na član 54. Zakona o visokom obrazovanju.
Naročito je važno da se brzo i na adekvatan način odgovori problemu ili zahtevu koji se odnosi na visoko obrazovanje, jer se radi o mestu na kome imamo koncentraciju i znanja i iskustva, ali naravno i mladosti i svako u dužem periodu kršenje ili zloupotreba određenih prava i zakona ostavlja dalekosežne posledice na čitavo društvo. Siguran sam da ovim autentičnim tumačenjem Skupština Republike Srbije stavlja tačku i sprečava dalju zloupotrebu autonomije univerziteta.
Boreći se za autonomiju univerziteta i drugih visokoškolskih institucija u odnosu na sopstvenu državu, odnosno na njenu administraciju, smatram da smo se opasno približili, u praksi naravno, jednom autokratskom upravljanju unutar visokog obrazovanja. Ne samo da neke kolege nakon izbora na visoke rukovodeće funkcije na fakultetima i drugim visokoškolskim institucijama zaborave odakle dolaze, odakle potiču i gde će koliko god dugo se zadržali na tim mestima morati da se vrate, oni se vrlo često užive u ulogu poslodavca i ponašaju se mnogo neprimernije nego što to čine poslodavci u privatnim firmama.
To za posledicu ima da mi danas na nekim univerzitetima, na nekim fakultetima, visokim školama imamo kampanju za izbor na rukovodeća mesta, mnogo žešću nego što je to i u političkom životu. To dovodi do toga da se stvara jedna, mogu reći i loša atmosfera u kolektivima, da dolazi do podela među kolegama i naravno da se to može odraziti i na uspešnost samog procesa u toj visokoškolskoj ustanovi.
Za mene je jako važan, u okviru ovog tumačenja i stav koji mi se čini da možda nije dovoljno ovde jasno pocrtan, a to je da se u ukupan zbir i mogućnost da se ostane ili vrši funkcija dekana, direktora ili nekog drugog rukovodećeg mesta u okviru visokog obrazovanja, računaju dva izbora.
Dakle, nema sabiranja godina, iako u zakonu piše da mandat traje tri godine, već isključivo se računaju dva izbora. Koliko god da prvi ili drugi izbor traju, odnosno da oni mogu biti prekinuti i ranije od punog trajanja tog izbornog perioda, računa se da je neko bio izabran. To je nešto što mislim da takođe treba pocrtati.
Na kraju, želim da iskažem jedan svoj lični stav. Kada su u pitanju visokoškolske ustanove, smatram da je jedan mandat na rukovodećim funkcijama dovoljan. Smatram da naše visokoškolske ustanove u svojim sastavima imaju dovoljno i obrazovnih i sposobnih nastavnika koji mogu uspešno da obavljaju te funkcije i da je tri godine sasvim dovoljno da se neko iskaže i vrati naravno svom osnovnom poslu. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, pažljivo čitam sve amandmane uvaženih kolega i brižno skupljam niti tokom obrazloženja koje daju na te amandmane i do sada mogu da konstatujem da skoro svi amandmani koje su uvažene kolege predlagali, pa po tome logički zaključujem da bi to mogao da bude slučaj i sa ovim amandmanom, nedostaje nešto suštinski, a to je glas „za“ i to ne bilo čiji glas „za“, već upravo uvaženih kolega predlagača.
Zato pozivam uvažene kolege da pokažu veću odgovornost i istrajnost i, što je za mene najvažnije, poslanička čestitost. Pročitaću vam definiciju poslaničke čestitosti: „Ako poslanik – predlagač amandmana smatra da amandman koji je predložio ima smisla, u celini ili u pojedinostima, obavezan je da u toku Dana za glasanje glasa za.“ Nadam se da će ovaj amandman biti prilika da se konačno pokaže ta poslanička čestitost i ja ću ozbiljno razmotriti mogućnost da glasam i ja za ovaj amand-man. U svakom slučaju, to bi za mene bio utisak nedelje, a možda i meseca. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, moram da ponovim svoju zapanjenost lakoćom izjava koje možemo čuti za skupštinskom govornicom i kolika je politička, da tako kažem, nekorektnost na sceni, bez obzira što vrlo uvažavam predlagača kao izuzetnog oratora, koji bi zaista ovu Skupštinu mogao da ubedi da je i pakao jedno prijatno mesto za život, u kome je stalno toplo, gde ima puno interesantnih likova i gde nikad nije dosadno.
S obzirom da dolazim iz jedne akademske sredine, sa Beogradskog univerziteta, smatram da bi ovako, da tako kažem, dnevno-politički motivisani predlog izmene jednog člana ponuđenog zakona, bilo krajnje neodgovorno i to pre svega zbog toga što bi uvredilo, to sa punom odgovornošću tvrdim, akademsku zajednicu Srbije, jer akademska čestitost je danas prisutna u Srbiji i u visokoškolskim ustanovama u Srbiji, apsolutno prisutna. Znate, izdvajanjem i potenciranjem pojma akademske čestitosti u zakonu, apsolutno bismo unizili sve one ljude koji čestito obavljaju svoje dužnosti i rade na akademskim visokoškolskim organizacijama.
U našem narodu beše ona stara - vojska o skraćenju, neki drugi o poštenju, a neki treći očigledno o čestitosti. Hvala.

Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, moje poslaničko pitanje je upućeno ministru pravde, gospodinu Nikoli Selakoviću, a odnosi se na postupak privatizacije u Srbiji, a u domenu rada Ministarstva na čijem je čelu gospodin Selaković.
Pitanje sadrži nekoliko podpitanja. Koliko krivičnih prijava je podneto protiv učesnika u postupcima privatizacije u periodu od 12. februara 2001. godine do 31. decembra 2013. godine? Koliko je postupaka privatizacije, odnosno subjekata privatizacije obuhvaćeno ovim krivičnim prijavama? Koliko od tog broja krivičnih prijava je procesuirano, odnosno bilo sa zahtevom za sprovođenje istrage, bilo podizanjem optužnice? Koliko krivičnih predmeta je okončano?
Zašto 12. februar 2001. godine? Dana, 12. februara 2001. godine u ovom domu tadašnja većina je donela izmene i dopune Zakona o privatizaciji, koji je donet 1997. godine i tim izmenama i dopunama je zaustavljen proces privatizacije po tom zakonu 1997. godine i izbrisani svi oni članovi zakona koji se odnose na radničko akcionarstvo. Ukinuta je besplatna podela akcija i time onemogućeno da radnici budu i dalje vlasnici nad sredstvima za rad koje su oni stvarali i sticali godinama.
Danas imamo jednu poplavu brige za radnička prava, a upravo ta većina koja se danas toliko protežira kao zaštitnik radničkih prava je, donoseći taj zakon, onemogućila i minimalne uslove da radnici ostanu vlasnici nad onim što su sticali tokom svog radnog veka.
Daću samo jedan primer jedne takve privatizacije iz koje se može videti kakav odnos su imali današnji dušebrižnici za radnička prava. To je privatizacija Veterinarskog zavoda iz 2004. godine, koji je imao na tenderu kao učesnike s jedne strane firmu „Zekstra“, a s druge strane male akcionare, odnosno, verovatno jedan od retkih primera da su uspeli radnici tadašnji i oni prethodni penzioneri da se okupe i učestvuju kao jedan od ponuđača na tom tenderu. Tender je, naravno, kao što svi dobro znate, dobila firma „Zekstra“.
Na pitanje tadašnjem ministru privrede i privatizacije gospodinu drugu Aleksandru Vlahoviću, članu partije koja je ujedno i član Socijalističke internacionale, kako je i zašto nije moguće u Srbiji da radnici, akcionari pobede na jednom tenderu, on je odgovorio – zato što su radnici recidi socijalizma. O toj ideološkoj kategoriji ili stavu mogli bismo da raspravljamo, ali nije danas vreme niti tema na poslaničkom pitanju.
Tadašnji direktor Agencije za privatizaciju, takođe gospodin drug, vrlo brzo je postao i premijer Vlade Republike Srbije. Dakle, moje pitanje nije ni sistematičko, nije ni statističko, ono je suštinsko i predstavlja odnos prema odgovornosti svih onih koji su bilo činjenjem, bilo nečinjenjem, bilo učešćem svojim direktnim ili indirektnim doveli do toga da društveno vlasništvo, državni kapital u tom periodu bude na tako surov, na tako nedemokratski način prenešeno u ruke pojedinaca, koji danas sebe u većem broju nazivaju kapitalistima, ali samo po tome što su uvećali svoj lični kapital, a ne zbog toga što poseduju ozbiljne, velike kompanije i firme koje nešto proizvode i zapošljavaju.
Mi u Pokretu socijalista jako cenimo…

… odnos SNS prema ovom pitanju. Da bismo postali normalna i pravna država, njega moramo dovesti do kraja. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, nekim ljudima je jako lako da se bave politikom jer nemaju apsolutno nikakvu odgovornost za javno izgovorenu reč. I danas sam imao prilike da čujem dosta takvih diskusija, ali pošto nisam imao priliku za repliku, iskoristiću samo jedan minut da repliciram drugu Stefanoviću, koji nažalost nije tu. Pokret socijalista je partija koja formirana pre šest godina, u njemu ima levičara koji su bili u drugim partijama pre toga, ali najveći broj nas nije bio ni u jednoj partiji pre Pokreta socijalista, tako da apsolutno povezivanje Pokreta socijalista sa nekim prošlim vremenima je neprimereno i neistinito.
Ako postoji dilema da li će ovaj zakon, odnosno zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu biti reformski ili ne, jedno je sigurno – njega je napisalo vreme, vreme u kome se našla i Srbija i srpska privreda, ekonomija, finansije, u kome su se našli svi i zaposleni i nezaposleni građani Srbije.
On je bio neminovnost. Da li će biti reformski ili ne, neće zavisiti samo od toga kakav tekst u njemu piše, već pre svega od naše istrajnosti da primenimo taj zakon.
On u sebi sadrži nekoliko vrlo bitnih instituta za koje ja smatram, mi u pogledu socijalista smatramo da su jako bitni. Nadam se da se kolega Đukanović neće naljutiti, levičarstvo može da potraje i čitav život i ta dva instituta su sadržana u dve vrednosti za koje mislim da su jako bitne i da su na dobrobit Srbije, a na dobrobit i radnika u Srbiji.
Prvo, pomenuti institut izvršne isprave, on je ovde prikazivan samo kako jedan od atributa ili načina prisile realizacije isplate zarađenog novca od strane poslodavca, ali ideja je suštinski bila malo dublja. Radi se o potrebi da se na isti način od strane poslodavca tretira sve ono što ulazi u proces rada, ono što ostvaruje višak vrednosti, odnosno taj profit, kako ga u kapitalizmu nazivamo.
Ako morate da za mašinu koju želite da kupite, položite garanciju, ako morate za materijal koji ćete utrošiti u procesu proizvodnje takođe položiti neku garanciju, potpuno je logično da morate da položite garanciju, odnosno obezbedite vrednost bilo materijalnu, bilo neku drugu, kojom ćete one zaposlene koje želite da uključite u taj vaš proces proizvodnje, u taj proces prikupljanja viška vrednosti, odnosno profita, takođe obezbedite.
Ne možete na tržištu radne snage uzimati radnike, a da pre toga niste projektovali potreban novac za njihove plate, zato je institut ove izvršne isprave mnogo dublji i mnogo snažniji nego što je sama prisila ili mogućnost da se naplati taj novac koji je zarađen radom.
Druga vrednost, koja, opet kažem, ima za nas levičare malo ideološki prizvuk, jeste da ovaj zakon donosi jednu značajnu novinu u nužnosti ukrupnjavanja sindikalnih organizacija. Svi smo svesni da danas u Srbiji postoji desetak hiljada raznoraznih sindikalnih organizacija koje su između ostalog i među sobom i suprotstavljene, dosta nesložne u bilo kakvoj ozbiljnijoj ideji da zaštite radnike u Srbiji.
Na ovaj način, mislim da će se u budućnosti stvoriti ozbiljne i značajne po brojnosti, sindikalne organizacije koje će uz to biti i autentične, nosiće, da kažem svoju snagu, svoju jačinu iz samog radništva, odnosno iz članstva koje ga i koriguje i usmerava svoje rukovodstvo.
U tom smislu, ja očekujem da će vrlo brzo u Srbiji izrasti nove velike ozbiljne sindikalne organizacije, koje će imati svoju punu autonomnost, a ne, ovako rasitnjene i politizirane sindikalne organizacije.
Za nas je to jako bitno jer smatramo da će to biti jedan ozbiljan teg u budućnosti, odnosno protiv teg eventualnoj želji da se kapital u toj meri, da tako kažem, ponaša osiono i da, tako kažem, zanemari interes radništva.
Jedna je stvar prosta i to je nepotrebno da se dokazuje, a to je da se od 2001. godine, od tog čuvenog 12. februara na ovamo, zaista dogodio jedan, mogao bih tako da kažem, iako dosta teško zvuči taj pojam, genocid.
Pljačkaška privatizacija u Srbiji je bila genocid nad Srbijom i nad radništvom u Srbiji. Oni koji su je sprovodili, oni koji su učestvovali u njoj, danas se preoblače u zaštitnike tih istih koje su doveli u situaciju u kojoj se nalaze.
Mogu samo da kažem, sačuvaj bože one radne ljude čija prava štite ti koji su ih tamo i odveli.
Još jedan komentar samo vezan za Zakon o penziono invalidskom osiguranju. To je, prosto, i moja molba ministru, ako je moguće da Vlada, s obzirom da smo propustili da taj amandman predložimo, da razmotri, a to je upravo malopre pomenuti upravni odbor, odnosno izmene zakona u tom smislu smanjenja broja članova upravnog odbora.
Mislim da bi bilo jako loše da još narednih šest meseci ovakav sistem vođenja PIO fonda ostane, s obzirom da je zakonom predviđeno da ta izmena stupi na snagu tek 1. januara 2015. godine. Mislim da bi trebalo napraviti tu dopunu da ovaj član zakona, mislim da se radi o izmeni člana 155, stupi na snagu odmah po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Za to imam vrlo jake argumente. Kroz uvid u poslednjih mesec i po dana, imao sam prilike da se upoznam sa izuzetno ozbiljnim javašlukom, a mogao bih da kažem i neozbiljnim rukovođenjem imovinom PIO fonda, jer većina, da ne kažem skoro svi ugovori o davanju na korišćenje imovine PIO fonda su napravljeni bez bilo kakve nadoknade. Dakle, u pitanju su centri za rehabilitaciju, u pitanju je poslovni prostor itd.
Znači u 90% slučajeva se radi o davanju tog prostora, odnosno imovine PIO fonda bez ikakve nadoknade. Imam informacije da se ta imovina kasnije daje i u podzakup. Dakle, neko lepo prihoduje od imovine ove države, a nasuprot tome imate situaciju da moramo da dofinansiramo PIO fond, odnosno da se novac iz budžeta troši za tu namenu. Zahvaljujem.

Da li imam pravo na repliku?