Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli se odnosi na definiciju sukoba interesa i njime se u članu 1. Predloga zakona dodaje stav 2. koji glasi da se alineja 6. menja  i glasi: ''Sukob interesa'' je situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes ili drugu funkciju, koji mogu da utiču ili izgleda kao da utiču na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije, odnosno službene dužnosti na način kojim se ugrožava javni interes, ili prava i slobode i na zakonu zasnovani interes građana i pravnih lica.''
Ono što smo mi hteli je da se ovim predloženim amandmanom praktično menja definicija izraza sukob interesa i to u alineji 6. člana 2. Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, radi njenog usklađivanja sa članom 6. stav 1. Ustava.
Sadašnjim tekstom tačke 6) nije obuhvaćen sukob interesa koji nastaje zbog vršenja druge funkcije, iako je to definisano članom 6, kako rekoh, Ustava Republike Srbije.
Takođe nije obuhvaćeno ugrožavanje prava i sloboda građana kao zabranjena posledica sukoba interesa, već samo javnog interesa, pa je odredba dopunjena i u tom smislu, čime je u stvari usklađena i sa međunarodnim konvencijama.
Moram da dopunim gospođu Jorgovanku Tabaković, a u stvari dopunjava je i Vlada kroz obrazloženje za odbijanje ovog amandmana i tvrdi da je u stvari ovde opozicija u pravu kada ima pravo da menja članove koji nisu predloženi zakonom o izmenama i dopunama Zakona. Konkretno u obrazloženju stoji da se amandman odnosi na alineju koja nije obuhvaćena Predlogom zakona, tačka. Znači, to jeste konstatacija.
Međutim, Vlada je onda dalje dostavila obrazloženje da ne prihvata amandman iz razloga što smatra da je rešenje iz člana 2. alineja 6. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kojim je određeno značenje itd, dovoljno jasno i precizno usaglašeno sa međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti.
Vlada priznaje pravo poslanika da menja, odnosno da predlaže, pretpostavljam da se vi ne slažete s tim, ali je svakako Vlada dostavila mišljenje da amandman ne prihvata iz određenih razloga, ali svakako priznaje pravo poslanika da predloži izmenu i dopunu člana zakona koji nije predložen zakonom o izmenama i dopunama zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš amandman, odnosno amandman poslaničke grupe SNS se takođe odnosi na član 3. Predloga zakona, kojim predlažemo da se on izmeni i da glasi: ''U članu 7. posle reči "Odbor Agencije" dodaju se reči "daje mišljenje i uputstva za sprovođenje ovog zakona".
Član 3. Predloga zakona, koji propisuje da odbor Agencije odlučuje o plati direktora Agencije, u svari je u koliziji sa članom 22. važećeg zakona, jer je u tom članu stavom 1. određena visina plate direktora Agencije.
Postavlja se pitanje – da li je pravno moguće, a tvrdim da nije, da se plata određuje zakonom, a da se istovremeno ovlasti upravni odbor da određuje tu istu platu? Da li je uopšte postojala svrha da se bilo čija plata uređuje zakonom, a da se zatim ovlasti upravni odbor ili bilo koji drugi organ da tom istom direktoru menja platu koja je već određena zakonom?
Amandmanom se istovremeno predlaže da Odbor Agencije daje mišljenja i uputstvo za sprovođenje ovog zakona, jer važećim tekstom zakona ova nadležnost Agencije nije izričito postojala u delokrugu nijednog organa Agencije.
Članom 3. Predloga zakona je predloženo da ovo ovlašćenje vrši direktor Agencije, ali to nije prihvatljivo zbog sukoba interesa, pošto direktor donosi odluke o povredi zakona i izriče mere, pa ne može istovremeno da daje mišljenje i uputstvo za primenu tog istog zakona, jer bi tako sam sebi davao mišljenje i uputstva koja bi njemu služila kao osnov za odlučivanje.
Kako Odbor vrši izbor direktora i obavlja nadzor nad njegovim radom, smatramo da Odbor treba da daje direktoru uputstva za rad. U suprotnom bi Odbor pri odlučivanju o pitanjima iz svoje nadležnosti morao da postupa po mišljenjima i praktično po uputstvima direktora.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS je podnela amandman na član 5. Predloga zakona o sudskim veštacima kojim se dodaje član 5a. On glasi: "Oblast veštačenja i uža specijalnost, kao i uslovi koji se odnose na stručno zvanje veštaka za obavljanje veštačenja u pojedinoj oblasti, propisuju se listom oblasti i užih specijalnosti veštaka. Listu oblasti i užih specijalnosti veštačenja iz stava 1. ovog člana propisuje ministar."
Vlada je dostavila kao obrazloženje, a razlog za neprihvatanje, to da Vlada smatra da propisivanje posebne liste oblasti i užih specijalnosti veštaka nije neophodno za preciziranje oblasti veštačenja i užih specijalnosti, kao ni donošenje odgovarajućeg podzakonskog akta koji će to bliže urediti.
Ono što je stav poslaničke grupe Napred Srbijo SNS je da propisivanje liste oblasti i užih specijalnosti jeste neophodno radi pravne sigurnosti i uspostavljanja pravila za određivanje veštaka i proveru njegove kvalifikacije u postupku.
Takođe, propisano je da se u rešenje i pečat unosi oblast i uža specijalnost, a to se ne može vršiti proizvoljno na osnovu nahođenja samog veštaka. Osim toga, ovaj zakon propisuje da se u rešenje i pečat unosi oblast i uža specijalnost veštaka, što ne sme biti rezultat proizvoljnosti veštaka ili ministra, već se mora unapred utvrditi listom. Iz tog razloga predlažem Vladi da prihvati ovaj amandman SNS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, amandman SNS, odnosno poslaničke grupe Napred Srbijo – SNS se odnosi na stručno znanje kandidata za veštaka, kao što je bio slučaj sa svim amandmanima pre toga.
Poslanička grupa SNS predlaže da se doda član 7a koji glasi: "Veštak mora imati položen stručni ispit iz oblasti poznavanja pravnog položaja veštaka u sudskom postupku i pravila veštačenja. Program stručnog ispita propisuje ministar na predlog Visokog saveta sudstva. Ispit se polaže pred komisijom ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa. Za polaganje ispita plaća se naknada u iznosu koji propiše ministar."
Ono što je Vlada dostavila kao obrazloženje za neprihvatanje amandmana je što bi se propisivanjem posebnog stručnog ispita iz oblasti poznavanja pravnog položaja veštaka u sudskom postupku i pravila veštačenja stvorili dodatni troškovi i produžio postupak imenovanja veštaka.
To u stvari i jeste tako, ali je po mišljenju SNS stručni ispit neophodan zato što veštak, osim stručnog znanja iz oblasti u kojoj obavlja veštačenje, mora poznavati i položaj i ulogu veštaka u sudskom postupku, kako bi pravilno obavljao veštačenje.
U praksi se pokazalo da najveće probleme stvara nepoznavanje upravo ovih pitanja, a ne stručnost veštaka. Klasičan primer je da neuropsihijatri svojim nalazom proglašavaju da je činilac dela bio neuračunljiv, iako je uračunljivost u stvari pravno, a ne medicinsko pitanje. Oni bi svakako morali da se ograniče na stanje svesti okrivljenog.
Ono što, nažalost, postaje negativan trend u vođenju sudskih postupaka jeste u stvari odlučivanje na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, čak i onda kada nijedan drugi dokaz ne ukazuje na osnovanost, odnosno neosnovanost tužbenog zahteva. Odluke suda znaju da budu u stvari preformulisano mišljenje veštaka.
Kakvu u stvari sliku kod građana stvaraju ovakve odluke suda, kada građani stiču utisak da im sude i presudu donose raznorazni eksperti iz svih oblasti, izuzev iz oblasti prava? Nažalost, i takvi eksperti su često nestručna i neadekvatna lica, da ne kažem veštaci. Ovo vam ne govorim iz "rekla-kazala", nego iz ličnog iskustva.
Iz tog razloga SNS i smatra da praktično veštak mora imati položen stručni ispit i predlažemo vam da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, amandman SNS se odnosi na član 152. Predloga, i to u stavu 1. koji se odnosi na reči "na teritoriji Republike Srbije, osim teritorije autonomne pokrajine", dakle, ove reči se brišu i stav 2. takođe se briše.
Usvajanjem predloženog amandmana, eventualno, poslanika SNS obezbeđuje se da se poslovi od opšteg interesa iz člana 150. stav 1. tačke 1, 2, 5. i 6. na celoj teritoriji Republike Srbije finansiraju iz budžeta Republike Srbije, naravno, po jedinstvenom planu i jednakom interesu svih građana, što bi u stvari trebalo da bude logično, a nažalost u ovoj državi ništa nije logično.
Kod razmatranja ovog amandmana mora se imati u vidu da se radi konkretno o sledećim poslovima. Verujem da vi sve to dobro znate, ali donošenjem nekih drugih zakona, naravno, sve ovo dođe do neke podele, a to su, kada se radi o poslovima uređenja vodotokova i zaštite od štetnog dejstva voda, uređenje i korišćenje voda, izgradnja, održavanje i upravljanje regionalnim i višenamenskim hidrosistemima i ostali poslovi od opšteg interesa.
Podela ovog poslova i njihovog finansiranja bi, između ostalog, značila da bi npr. AP Vojvodina bila nadležna za finansiranje izgradnje nasipa i zaštitu od poplava obe obale prvih 30 kilometara, recimo, reke Save, a za ostatak do Ušća bi za levu obalu bila nadležna AP Vojvodina, a za desnu obalu Srbija ili uža Srbija ili, kako bi već nazvali Srbiju van pokrajine.
Ostaje praktično nama da nagađamo da li bi svaka, kako da je nazovemo, teritorijalna jedinica gradila onoliko nasipa koliko ima novca, pa dokle ko stigne ili bi se možda takmičili u visini nasipa, da bi poplava otišla praktično na drugu stranu, naravno kod komšije.
Kada je u pitanju reka Dunav, situacija je slična, ali u stvari je malo gora. Odavno je poznato da susedne države osnivaju zajedničke fondove i organizacije za uređenje graničnih reka i zajedničku zaštitu od poplava, pa ispade da se u stvari naša država Srbija i njena pokrajina ponašaju kao dve susedne, da ne kažem neprijateljske, države, ali svaka za sebe, od kojih svaka, naravno, nezavisno uređuje svoju obalu da bi poplavila onog drugog.
Mislim da bi tada preskočili i onaj deo, to sam izneo i na Odboru za poljoprivredu pomoćnicima ministra, nakon toga i samom ministru, kada dođe do poplave, naravno, kako Zaječara, Negotina, tako i onog Novog Bečeja, koji sam pominjao i odgovornošću Pokrajine, lokalne samouprave, kako god hoćete, mislim da bi onda dobrim delom praktično izbegli takve neke poslove, odnosno dešavanja.
Poslednja stavka su ostali poslovi od opšteg interesa, a nama ostaje da se pitamo kakvi su to poslovi od opšteg interesa za građane RS koji su različiti za građane u Pokrajini u odnosu na građane van Pokrajine kada je svima dobro poznato da voda u stvari i ne zna za granice. Sasvim je očigledno da cilj ovakve podele nije efikasna zaštita građana, već namera političkih grupa i pojedinaca da uspostave kontrolu nad delom javnih sredstava i njihovog trošenja isključivo u sopstvenom interesu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman SNS se ne odnosi na u stvari inspekcijski nadzor, pa prema tome smo u članu 201. stav 1. predloga zakona predložili brisanje stavova 4. i 5.
Naime, stavovima 4. i 5. predloga je propisano da se Autonomnoj Pokrajini i gradu Beogradu poveravaju poslovi inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem ovog zakona, što bi mi bilo donekle logično, ali je problem sa svima ostalima.
Smatramo da se poslovi inspekcijskog nadzora moraju sprovoditi isključivo od strane nadležnog ministarstva, jer se radi o jedinstvenim interesima svih građana Srbije i da bilo kakve teritorijalne podele nadležnosti u ovoj oblasti jednostavno nisu prihvatljive.
Posebno se mora postaviti pitanje zbog čega se samo gradu Beogradu poveravaju takvi poslovi, a ne na primer i Novom Sadu, i Nišu, i Kragujevcu, i Jagodini i drugim gradovima, jer ne postoji ta suštinska razlika između gradova i interesa njihovih stanovnika, pogotovu kada su u pitanju vode.
Nezavisno od prednjeg stava i predloga u ovom članu, očigledno je da postoji i neka greška, jer je navedeno da se poveravaju poslovi iz stava 1, 2, 3. i 4, a ispred ovih stavova ima samo tri stava u kojima se nabrajaju poslovi nadzora.
Izgleda da je ovo još jedan dokaz da se predlozi zakona koji stižu na usvajanje u Narodnu skupštinu pripremaju poprilično, da ne bude preteška reč, ali nemarno, jer je postala praksa da predlozi zakona stižu sa raznim greškama iako su navodno prošli sve instance stručne provere i javne rasprave. Ali, sve više dolazim do utiska da se oni jednostavno samo prepisuju, ne obazirući se na potencijalne greške, što se u stvari i događa.

Dame i gospodo, amandman Srpske napredne stranke na član 220. predlaže brisanje ovog člana, inače se odnosi na neispunjavanje obaveza od strane glavnog inspektora i inspektora za zaštitu životne sredine.
Propisivanje prekršajnog kažnjavanje inspektora zbog neažurnog rada nije pravno utemeljeno, jer je inspektor državni službenik koji po Zakonu o državnim službenicima za neizvršavanje radnih obaveza može biti kažnjen za povredu radne obaveze u disciplinskom postupku.
Na ovakav stav upućuju i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Pokušaj da se propiše prekršajna odgovornost se suočava sa mnoštvo pravnih i naravno i praktičnih problema.
Naime, da bi protiv službenika mogla biti podneta prekršajna prijava zbog neažurnosti mora neko prethodno da utvrdi da je do toga došlo krivicom inspektora, jer ažurnost u mnogo većoj meri zavisi od organizacije rada službe i opterećenosti pojedinog inspektora, nego od želje i volje samog inspektora, naravno.
Utvrđivanje krivice za kašnjenje i prekoračenje roka ne može se prepustiti sudiji za prekršaje, jer sudija ne raspolaže podacima o stanju poslova službe koji su mogli prouzrokovati ovo kašnjenje.
Istovremeno prema stanju ažurnosti naše državne uprave, verovatno inspektori i drugi službenici nikada ne bi uspeli da zarade ni za troškove postupka, a ne za kazne, ako bi se naravno za sva kašnjenja našli kod sudije za prekršaje.
Odredba o prekršajnoj odgovornosti neažurnih službenika se verovatno prvi put pojavila u Zakonu o planiranju i izgradnji, gde je kažnjavanje zaprećeno zbog neizdavanja građevinske dozvole u roku od 15 dana, a što je, po meni, bio čisto demagoški potez. Do sada niko nije dobio dozvolu za 15 dana, niti za to postoje uslovi, a naravno niko nije ni kažnjen zbog toga.
O ovoj odredbi predloga nije bilo rasprave, jer je zakon donet u tako brzom postupku da poslanici nisu imali vremena ni naslove članova da pročitaju, a kamoli da o njima i diskutuju. Nakon toga, u raznim predlozima zakona se počinju pojavljivati takve, u svetu skoro i nepoznate odredbe, kao što je naravno ova, pa je očito i ponoviću to, kao što sam govorio i u prethodnoj diskusiji, na sceni obnova rada znamenite Resavske prepisivačke škole.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 2. stav 4. koji smo podneli koleginica Jelena Budimirović i ja upotpunjuje član 2. Predloga zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, koji definiše delatnost predškolskog vaspitanja, s obzirom na to da predviđa i onaj deo koji ovaj predlog zakona, barem u ovom delu, nije predvideo, a to su ustanove socijalne zaštite, kao što su ustanove za smeštaj dece ometene u razvoju, domovi za decu i omladinu bez roditeljskog staranja i zavodi za vaspitanje dece i omladine.
Radi informacije, trenutno su u Srbiji hiljadu sto dvadeset dva deteta bez roditelja. Trećinu te dece čine bebe i deca do tri godine.
Poseban problem čine deca ometena u razvoju, za koju će država, bez obzira na intencije ka gašenju domova, realno teško iznaći rešenje. Srpska napredna stranka smatra da je neophodno da ova kategorija dece bude obuhvaćena ovim zakonom.
Podsetiću vas na vaše reči, gospodine ministre – usvajanje predloženog zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju će omogućiti bolju osnovu deci za početak školskog obrazovanja. Mislim da ste to za neke medije, da ih ne spominjem sada, izjavili.
Iz kog razloga, gospodine ministre, vršite diskriminaciju dece? Deca bez roditeljskog staranja ili deca ometena u razvoju svakako nisu odgovorna za svoj položaj. Razumeo bih da priznate da je pisac ovog zakona zaboravio na ovu decu ili da imate drugačiji plan, ali ako taj plan postoji, on očigledno javnosti nije poznat.
Dokle god ne prihvatite amandman ili potvrdite da postoji plan za rešavanje problema dece u ustanovama zdravstvene zaštite, ovo bi se, gospodine ministre, moglo smatrati diskriminacijom, i to diskriminacijom u najgorem obliku diskriminacije koju sprovodi država. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman se odnosi na član 50. koji glasi: „Roditelj, odnosno staratelj deteta učestvuju u obezbeđivanju sredstava za ostvarivanje delatnosti predškolske ustanove, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave u visini 20% od ekonomske cene po detetu, u skladu sa zakonom.“
Amandman koji sam u ime Srpske napredne stranke podneo na ovaj član glasi: U članu 50. stav 1. nakon reči „jedinica lokalne samouprave u visini“ dodaju se reči „do najviše“.
Kakve bi se mogućnosti otvorile usvajanjem ovog amandmana? Pre svega, mogućnost da lokalne samouprave smanje dotiranje roditelja, ukoliko su, naravno, lokalne samouprave u toj mogućnosti, odnosno ne samo lokalne samouprave, već i osnivač, što je predviđeno stavom 2. člana 50. ovog zakona.
Ono što mene sve više zabrinjava je u stvari neodgovornost ili nezainteresovanost Vlade Republike Srbije za većinu problema vezanih za decu. Pitam se da li je sledeći korak zakon o porodiljskom od šest meseci? Nažalost, svi potezi koje država povlači će kao posledicu imati prosek od pola deteta po jednoj porodici. Nažalost, ni Ministarstvo prosvete, gospodine ministre, ne čini ništa više od Vlade za svoje građane, što je verovatno intencija Vlade ka uništenju porodice i, na kraju krajeva, nacije.
Zašto? Ovo je jedan dobar primer. Za primer ću da uzmem Predškolsku ustanovu „Suncokreti“ iz Vladimiraca, opština Šabac. Osionost lokalne samouprave je možda najočiglednija na primeru ove predškolske ustanove, a da pri tom Ministarstvo prosvete, pogotovo vi, gospodine ministre... Jer, sva ova dokumentacija koja je ovde ispred mene bila je i na vašem stolu, ali ako je verovati ljudima iz vašeg neposrednog okruženja, niste je ni pogledali.
Prema tome, činjenice su sledeće: lokalna samouprava je smenila nepodobne članove Upravnog odbora, računajući predstavnike roditelja, ignorišući sve predloge koje je predškolska ustanova dostavila lokalnoj samoupravi kao predlog iz reda zaposlenih, i to u više navrata, pa čak i različite predloge.
Podsetiću vas, gospodine ministre, na vaše reči u trenutku obrazlaganja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Odgovarajući na pitanje jednog od poslanika, citiram vaše reči, rekli ste: „Nemojte mi reći da lokalna samouprava može imati presudan uticaj na izbor direktora sa samo tri člana.“
Pošto je u zakonskom roku raspisan konkurs za izbor direktora te predškolske ustanove, tada, gospodine ministre, sledi vrhunac bezobrazluka lokalne samouprave ili vladajuće strukture u toj lokalnoj samoupravi – predsednica Upravnog odbora donosi rešenje o izboru direktora, i to bez održane sednice Upravnog odbora, samoinicijativno.
Podsećam vas još jednom da je sva dokumentacija bila na vašem stolu, bilo je dostavljeno sve ovo što vidite ovde ispred mene (nadam se da ćete prihvatiti to, daću vam ovo ponovo, iako vam to nisam dostavio ja, nego vam je dostavila ta predškolska ustanova), a da Ministarstvo prosvete, sa vama na čelu, nije preduzelo baš ništa. Pitam se šta to treba da poruči građanima Srbije o angažovanju na problemima predškolskih ustanova i na problemima u radu sa decom? Hvala.

Hvala, slažem se, gospodine ministre, sa vašim planom demografskog razvoja i mislim da je to svakako neophodno. U pravu ste, Vladimirci su posebna opština, mislio sam na šabački srez ili okrug ili kako hoćete.
Što se tiče ove dokumentacije, nadam se da ćete mi dozvoliti da vam je dostavim, s obzirom na to da ovo nisam ni izmislio, niti svojeručno napisao. Ovo su sve dokumenti Skupštine opštine, sa važećim pečatima, takođe, dokumenti Upravnog odbora, a bogami, kako rekoh, i lokalne samouprave i predškolske ustanove. Nadam se da ćete prihvatiti ovo, pošto ću vam dostaviti ovaj komplet sada. Hvala.

Gospođo predsedniče, brže pričate nego što stiskam dugmad, pa iz tog razloga nisam stigao da se javim.
Vi jeste prihvatili prethodni amandman, jeste delimično i u vezi sa ovim koji je sada na dnevnom redu, ali ću iskoristiti priliku zašto je dobro što je Vlada prihvatila prethodni amandman koji glasi da se naslov iznad glave 4. menja u Organizaciju vatrogasne službe u odnosu na reč "Vatrogastvo", koja je stajala u Predlogu zakona.
Šta je problem? Problem je što je došlo do tehničke greške u članu 1. stav 1. Taj amandman niste prihvatili, on je u vezi sa ovim naslovom, međutim, došlo je do tehničkih problema, na to niste reagovali. Takođe se odnosi na reč "vatrogastvo".
Ako ukucate na nekom pretraživaču na Internetu reč "vatrogastvo" dobićete nažalost sve hrvatske i bosanske strane, što znači da ako potražite u rečniku reč "vatrogastvo" u srpskom jeziku nećete naći.
Nažalost, svedoci smo da već duže vremena prilikom izrade i donošenja zakona značaju jezika i pisma se ne pridaje odgovarajuća pažnja, težište se uglavnom stavi na odgovarajuća pravna rešenja, pravne konstrukcije kako bi se zakoni bolje prilagodili savremenim potrebama života.
Podsetiću vas još na Zakonopravilo svetosavsko, Nomokanon, Hilandarski i Studenički tipik, Zakonik cara Dušana. Zašto sve ovo pričam? Naravno, svi su napisani ćirilicom ili srpskim jezikom. Mislim da je nepotrebno da upotrebljavamo reč "vatrogastvo" iz razloga što se i u Federaciji BiH zakon o vatrogastvu zove, i to Tuzlanskog kantona, pa bi bilo dobro da vi, gospodine ministre, iznađete način na koji biste prihvatili amandman na član 1. stav 1, koji su podneli poslanici SNS, da ne bi se desilo da u nekom sledećem zakonu imamo vatrodojavne postave ili tako nešto slično.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, amandman koji su podneli poslanici SNS se odnosi u stvari na pravne posledice pasivnog nepostupanja u presudi.
Amandman glasi – sud će po službenoj dužnosti podneti krivičnu prijavu protiv odgovornog lica u organu koji bez opravdanog razloga ne izvrši presudu u roku iz stava 1. ovog člana.
Obrazloženje Vlade je sledeće – amandman se ne prihvata iz razloga što je obaveza državnih organa da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način utvrđen u članu 222. Zakona o krivičnom postupku. Upravo to govori ovaj amandman i u stvari ne ostavlja mogućnosti nedoumica ili izbegavanja obaveza od strane suda.
Predloženi amandman ima cilj da na jasan način obaveže sud da podnese krivičnu prijavu protiv odgovornog lica za krivično delo za neizvršenje sudske odluke i to iz člana 340. Krivičnog zakonika. Podnošenje prijave jeste zakonska obaveza svakog državnog organa, pa samim tim i suda koja se u velikom broju slučajeva ne poštuje. Oštećeni građani izbegavaju podnošenje prijave delom zbog nepoznavanja prava, a delom zbog činjenice da su i dalje upućeni da se moraju obraćati istom organu protiv čijeg odgovornog lica bi trebalo podneti prijavu.
Iz ovih razloga u praksi niko od odgovornih lica ne bude optužen za neizvršenje sudske odluke, pa se presude u upravnim sporovima često i ne izvršavaju, već su stranke prinuđene da ponovo podnose tužbu za izvršenje, što postupak čini dugotrajnim i samim tim i nedelotvornim.
Uspostavljanje postupka koji je efikasan i dovoljno brz da suštinski zaštiti pravo građana u odnosu na akte vlasti je i međunarodna obaveza Republike Srbije kao potpisnika međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji propisuje obavezu države da svakom licu obezbedi pravno delotvorne žalbe.
Međutim, ako se na odluku o žalbi mora čekati godinama, što je uglavnom u našem pravosuđu slučaj, onda ta žalba svakako nije delotvorna. Istu obavezu naravno propisuje i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to u članu 6. stav 1, kojim se zahteva pravična i javna rasprava u razumnom roku pred nezavisnim sudom, a što je dobrim delom ovim amandmanom i predviđeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo ispred SNS se odnosi na član 7. razdeo 29. funkciju 410. ekonomska klasifikacija 551, kolona 9 i 11, kojim se predviđa smanjenje Ministarstvu za Nacionalni investicioni plan u iznosu od dve milijarde. Ta sredstva bi bila preusmerena Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj jer mi smatramo da su tamo neophodnija i svrsishodnija. Obrazložiću i zašto.
Sredstva NIP, kao i regionalizacija koju je Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, znate zašto spominjem ovo ministarstvo, vidi kao podsticajno za nerazvijena područja, čini se da i dalje pretpostavlja postojanje povlašćenih i diskriminisanih područja.
Ministar za NIP je slobodan da forsira prioritete za koje se ispostavlja skoro po pravilu da nemaju veze sa ravnomernim regionalnim razvojem, sa potrebama najugroženijih područja Republike ili prioriteta. U prilog mojim rečima je svakako sledeća činjenica, ono što možete proveriti na sajtu Ministarstva za NIP, na početnoj strani stoji da će u Srbiji prvi put sredstva za realizaciju projekata NIP biti planirana i opredeljivana na osnovu potreba i prioriteta. Tako stoji na sajtu.
Pitanje koje vam postavljam glasi: kako su do sada dodeljivani, po kom osnovu, na osnovu političke pripadnosti lokalnih čelnika ili na principu lepih očiju, na osnovu potrebe političara, očigledno, G 17 da se slikaju za televiziju, kao što mogu sa nizom projekata koji se polako i unedogled odlažu da bi se završili u pravi trenutak, za presecanje vrpce uz televizijske kamere? Ono što me potpuno poražava je činjenica, recimo, da u opštini Lebane 100% stanovništva nema vodovod, dok recimo u Žitištu, Novoj Crnji i Blacu i još nekim opštinama, 100% stanovnika nema kanalizaciju, a da su se sredstva iz NIP trošila za žičare i tome slično.
Pošto mi vreme ističe, zaključio bih, nažalost moram da konstatujem da je osnovni prioritetni projekat NIP kako navući cenzus od 5%.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi umesto da na statut Vojvodine gledamo kao na problem dobre organizacije države i decentralizacije, mi smo u stvari u situaciji da više budemo zabrinuti zbog podzakonskog akta kakav je statut Vojvodine.
Bez obzira što se poslanici vladajuće većine trude da nas ubede da je ovakav statut, a sa njim i Predlog zakona o prenosu nadležnosti, u stvari određeni vid decentralizacije, to u stvari nije tako.
To je ništa drugo, i tu moram da se složim sa prethodnim govornikom, nego novosadizacija Vojvodine, ili bi možda prikladniji izraz bio novosadizam. U svakom slučaju, novosadizacija Vojvođanima nije potrebna.
Postavlja se pitanje da li se autonomija Vojvodine traži samo zbog toga što Srbija „ekonomski iskorišćava“ Vojvodinu. Kada su u stvari naši vojvođanski, kažem naši vojvođanski, zato što sam Vojvođanin, kada su naši vojvođanski političari bilo gde u javnosti rekli bilo šta o teškom položaju poljoprivrede, kojom se, u svakom slučaju, bavi i najveći broj ljudi na prostorima Vojvodine, o tome kolika je cena žita, kolika je cena kukuruza, kolika je cena nafte, kolika je cena veštačkog đubriva?
Kada će recimo u Novom Bečeju biti otvoreno jedno novo radno mesto, umesto svih fabrika koje su zatvorene? U Novom Bečeju postoji samo jedna firma koja radi, ne mislim na ova mala preduzeća od pet i 10 radnika, mislim na nešto veća preduzeća, recimo od pedesetak i više radnika. Postoji samo jedno i to jedno grca. To interesuje građane Vojvodine, a ne da li će im centar biti u Beogradu ili će im biti u Novom Sadu. Njima je to sasvim svejedno. Vojvođanskim političarima su izgleda u glavi samo pare, kojima će se u svakom slučaju koristiti mali broj ljudi i mali broj naselja u Vojvodini, a sela će nam, nažalost, i dalje propadati, iščezavati, jer ni sada nije ništa drugačija situacija.
Šta sledi posle dobijanja autonomije, trebalo bi da pogledamo malo istorijske knjige, ali ne one koje su pisane za vreme Josipa Broza, nego one pre i one posle. Svako onaj ko iz svoje prošlosti ne izvuče pouku, treba da zna da je drugi put cena mnogo veća. Ako su nam već potrebne neke političke regije, odnosno tzv. srednji nivo vlasti i uprave, onda bi to trebalo sprovesti na teritoriji cele Republike Srbije, što bi se onda moglo nazvati nekim vidom decentralizacije, ali ne i ovo. SNS se zalaže za decentralizaciju u smislu jakih lokalnih samouprava, a ne u ovakvim kvaziustavnim rešenjima.
Građani i građanke Vojvodine, da upotrebim vaše izraze, pre svih treba dobro da razmisle šta im donosi ovaj statut. Da li je to boljitak u njihovim životima ili je u stvari kompletna administracija paralelna sa državnom, gde će morati da plaćaju i pokrajinsku i državnu administraciju.
Ne vidim razlog za još jednu vladu i ministarstva, ili sekretarijate, apsolutno je nebitno kako se oni zovu. Ko bi u stvari hteo da plaća dve administracije, kada realno mi ne možemo da plaćamo ni ovu jednu i to zajedničkim snagama, i Vojvodina i Srbija zajedno.
Naravno, ovu pokrajinsku vladu i kvazidržavni aparat Pokrajine plaćaće samo Vojvođani. Iskreno da vam kažem, sve mi ovo liči na klasično srpsko prokletstvo – daj da svako bude gazda u svojoj kući, za sve ostale baš nas briga. Statut kakav je pred nama, nažalost, mora se potvrditi ili će pojedinačne strančice izaći iz vlasti, napustiti koaliciju.
Šta to znači za DS? To znači da DS gubi vlast i novi izbori su tu. Sa katastrofalnom ekonomskom politikom, stalnim smanjivanjem kupovne moći građana, to znači, posle novih izbora, i odlazak DS u istoriju.
U najdirektnijoj suprotnosti sa Ustavom je odredba po kojoj teritorija Vojvodine ne može biti promenjena bez referenduma na kojoj bi izašlo 50% plus jedan stanovnik Vojvodine. Ovo je vrlo opasna i sasvim nepotrebna odredba.
Da li to znači da kada bi jedna lokalna samouprava unela ovakvu odredbu u svoj statut, nakon referenduma koji bi održala, imala prava da menja granice opštine, da se od nečega otcepljuje, ili da bilo šta pripaja?
Naravno, vi ćete reći da ne može, jer je promena granice opština regulisana posebnim zakonom. To je tačno. (Aplauz.)
Izvinjavam se, nadam se da mi nećete uračunati ovo vreme. Kao što rekoh, i to je tačno, ali je tačno i pitanje promene granica u okvirima države Srbije regulisano Ustavom Republike Srbije. Ustav propisuje da o promeni teritorije odlučuju građani Srbije, a ne građani jednog njenog dela, bez obzira koji je to deo Srbije.
Dakle, najvišim pravnim aktom jedne države, a ne nekakvim podzakonskim aktom kakav je statut.
Ono što ćete uspeti jedino da uradite ovim statutom je da ćete konfrontirati građane Srbije, ističući Vojvodinu kao da građane Vojvodine eksploatišu ostali ili manje vredni građani, iako je u stvari istina drugačija.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su podneli poslanici poslaničke grupe Napred Srbijo predviđa brisanje kompletnog člana 6. iz ovog zakona iz jednog određenog razloga, što se član 6. Predloga zakona odnosi na poslanike Skupštine AP Vojvodine i to da oni ne mogu biti pozvani na krivičnu odgovornost, pritvoreni ili kažnjeni zbog iznetog mišljenja ili davanja glasa na sednici Skupštine AP Vojvodine ili njenih radnih tela.
Takođe, to se odnosi na predsednike i članove izvršnog organa AP Vojvodine, koji takođe ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici tog organa i Skupštine AP Vojvodine ili za glasanje na sednici izvršnog organa itd.
Iz kog razloga smo podneli amandman kojim se predviđa brisanje člana 6? Iz dva razloga osnovna.
Prvi je što su, znači, i samim Ustavom Republike Srbije, članom 46. Ustava Republike Srbije garantuje se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju ili šire obaveštenja i ideje. Takođe, ova materija je predviđena i izbornim zakonima, a podsećam da nije u pitanju statut Vojvodine sada, nego zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Postavljam pitanje - kakve veze ima pravo poslanika da govori, odnosno da ne može biti pozvan na krivičnu odgovornost sa utvrđivanjem nadležnosti AP Vojvodine? Iz tog razloga smo i predvideli brisanje ovog člana jer ga smatramo apsolutno nepotrebnim u ovom zakonu.