Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, nema savršenog zakona pa stoga proizilazi da su zakoni podložni izmenama i dopunama. Takav slučaj je i sa Zakonom o turizmu.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o turizmu nastao je kao rezultat analize stanja na turističkom tržištu i sagledavanjima problema sa kojima se suočavaju akteri turističke privrede, kao i drugi subjekti koji obavljaju privredne delatnosti neposredno povezane sa turizmom.

Prioritetan zadatak je potreba smanjenja sive ekonomije u svim delatnostima koje zakon uređuje. U cilju efikasnijeg ostvarivanja ovog važnog zadatka izvršena je preraspodela prava, obaveza i ovlašćenja inspekcijskih službi. To znači da lokalnoj samoupravi, odnosno ovlašćenim inspekcijskim organima lokalne samouprave, poveren je znatan deo nadzora nad primenom zakona.

Napomenula bih samo da grad iz koga ja dolazim, Loznica, ima samo jednog turističkog inspektora, a smatram da je teren izuzetno veliki i da je tu neophodno pojačanje u tom smislu.

U svom izlaganju posebnu pažnju posvetiću izmenama i dopunama Zakona u članu 39. Novine su sledeće – turistička organizacija jedinice lokalne samouprave obavlja poslove, pa između ostalog, i: obezbeđivanja informativno-propagandnog materijala kojim se promovišu turističke vrednosti jedinice lokalne samouprave, štampane publikacije, audio i video promotivni materijal, internet prezentacije, suveniri itd, a u saradnji sa nadležnim organima obezbeđivanja turističke signalizacije. U stvari, turistička organizacija je deo saobraćajne signalizacije i do sada turističke organizacije nisu bile kompetentne da rade taj posao, a od sada će morati, u saradnji sa javnim preduzećima koja se bave infrastrukturom, da tu turističku signalizaciju i postavljaju.

Upravljača turističkog prostora, znači sve destinacije koje se nalaze na teritoriji grada, opštine, turistička organizacija može da stavi u svoju ponudu i svoju nadležnost, izrade, učešća u izradi, kao i realizacije domaćih i međunarodnih projekata iz oblasti turizma. Ovo je jedna pogodnost zato što same turističke organizacije predlažu svoj godišnji plan i program rada i same prave prioritete, a to sve u skladu sa Turističkom organizacijom Srbije.

Novina se odnosi na uslove koje treba da ispunjava direktor turističke organizacije lokalne samouprave i više puta smo to danas govorili, ali verovatno svima nam je to toliko i bitno. Naravno da jedan takav posao mora da obavlja jedna izuzetno obrazovana i odgovorna osoba, podrazumeva se da zna strani jezik, da ima visoku stručnu spremu, da ima za to radno mesto, znači, da ispunjava da ima četiri godine radnog iskustva, od čega dve godine najmanje na rukovodećem mestu, da ne bude prvo zaposlenje, pa – prvo pa direktor.

Htela bih da istaknem problem koji se vezuje za moj grad Loznicu, a i moju okolinu. Moj kraj nije obuhvaćen Nacionalnom strategijom razvoja turizma, a ima mnogo toga da ponudi. Imamo Tršić, Tronošu, imamo Vukov sabor, to je jedna od najvećih manifestacija u Srbiji, znamenite ličnosti kao što su Vuk Karadžić, Jovan Cvijić, Mića Popović, Anta Bogićević, imamo planinu Gučevo, imamo Cer, Bobiju, Zvornik, Ljuboviju, Krupanj, imamo prelepu reku Drinu.

Loznički kraj je poprište istorijskih bitaka, inače, grudobran Srbije u prethodnim ratovima. Tu je i naša lepotica Banja Koviljača. Inače, banja je po svojoj posećenosti među prvih pet u Srbiji. Do 2000. godine banja je bila nosilac razvoja turizma Mačvanskog okruga. Ona je bila mondensko mesto i taj imidž je imala sve do 2000. godine, kada je došlo do promene vlasničke strukture preduzeća koje se bavilo turističkom ponudom u Banji Koviljači, tačnije HTP „Banja Koviljača“. Bilo je društveno preduzeće koje je propalo, pa je podržavljeno 2009. godine, da bi danas bilo u stečaju.

Što se tiče banje, treba voditi računa da se sve ne podvede kao bolnica, nego da se uravnoteži kroz sadržaje kako bi se osmislio i produžio boravak gostiju, što bi se odrazilo na punjenje budžeta kroz boravišnu taksu i različite vidove vanpansionske potrošnje. Banja i okolina imaju uslove za razvoj zdravstvenog, velnes, sportsko-rekreativno, poslovno-kongresnog, ribolovnog, lovnog, izletničko-kulturnog i drugog turizma. Tu su razni vidovi ponude, kao na primer spust Drinom, vožnja biciklom, vožnja džipovima, pešačke i planinarske ture i drugo. Ne treba banju shvatiti kao lečilište, već kao multifunkcionalnu sredinu koja ima i te kako šta da ponudi, s obzirom da je teritorija Loznice bogata i prirodnim i antropogenim vrednostima.

Kako je loznički kraj unazad 15-20 godina industrijski devastiran, mi u turizmu vidimo svoju veliku razvojnu šansu. Pokretanje turističke industrije bi trebalo da bude naš zamajac koji nas može pokrenuti i ozdraviti. Molila bih sve relevantne institucije da objektivno procene turističko potencijal lozničkog kraja kako bi se i on uvrstio u jedan od prioritetnih regiona turističkog razvoja u Srbiji.

U danu za glasanje svakako pozivam sve kolege da podrže Predlog izmena i dopuna Zakona i ja ću ga, naravno, podržati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uz svo poštovanje nacionalnih manjina ipak smatram da ovaj amandman ne možemo da prihvatimo jer nikako nije pedagoški opravdano da svake godine menjamo nastavne planove. Tako da ipak mislim da period od četiri godine je jedan razuman rok i da u tom periodu i kako je sam zakon propisao, ukoliko dođe do promene nastavnog plana i programa, da se pozivamo na član 16. koji je sve to dobro propisao i iz tih razloga smatram da ovaj amandman ne treba da prihvatimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, nijedan zakon nije savršen, pa stoga je podložan promenama. Razlozi za donošenje novog Zakona o udžbenicima su brojni, a ja ću samo navesti par.
Zakon iz 2009. godine nije usklađen sa izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2013. godine, u pogledu nadležnosti Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja za predlaganje odobravanja udžbenika ministru. Važeći zakon je omogućio licenciranje velikog broja izdavača udžbenika i odobravanje velikog broja udžbenika, a koji nije rezultirao boljoj dostupnosti udžbenika, kao i poboljšanju kvaliteta istih, a posebno za stručne škole.
Školske 2014/2015. godine u Republici Srbiji učenici su u 15 područja rada u stručnim školama upisala 132 obrazovna profila u četvorogodišnjem trajanju i 105 obrazovnih profila u trogodišnjem trajanju, što ukupno čini 75% učeničke populacije u srednjim školama.
Otvaranje tržišta udžbenika za privatne izdavače donelo je veću ponudu udžbenika za osnovnu školu, ali je ponuda za stručne predmete u stručnim i umetničkim školama ostala nepromenjena, tako da veliki broj ovih udžbenika datira iz 90-tih godina prošlog veka. Veći broj udžbenika, usled svoje zastarelosti, je praktično neupotrebljiv, prevaziđeni su zbog neusklađenosti sa naučnim, tehničko-tehnološkim i društvenim promenama nastalih u poslednjih 20 i više godina. Ovakvo stanje je do toga dovelo da se nastava u stručnim školama odvija bez udžbenika uglavnom za jedan veći broj predmeta, što je zabrinjavajuće.
Radim u srednjoj stručnoj školi i u pojedinim zanimanjima imamo 17 predmeta. Zamislite kakav je kvalitet rada u takvim odeljenjima kada učenici nemaju udžbenik. Naravno da nije učenik sposoban da prati nastavu, da prati nastavnika šta govori pa je samim tim i veliki broj nastavnika prinuđen da diktira svojim učenicima. I naravno, to je nešto što mi moramo u narednom periodu da prevaziđemo i stoga i jesmo tu da radimo na poboljšanju i na izmenama ovog postojećeg zakona.
Zabrinjavajuće je i to što se ni nastavni planovi za pojedine predmete u srednjim školama za sve ove godine nisu posebno modifikovali, pa nije ni čudo što je ovakva situacija sa udžbenicima. Važno je naglasiti član 34. stav 4. predloženog zakona, koji govori o zabrani izdavaču da učini, a školi, predškolskoj ustanovi, zaposlenom, da primi svaku donaciju.
Prethodnih pet, šest godina je vladao pravi haos pri nabavci udžbenika. Izdavači su se utrkivali kako da dođu do kupaca, pa su nudili sve i svašta kako zaposlenima, tako i školama. Mnogo stvari su donirali, organizovali su seminare za prosvetne radnike, a na kraju je to sve morao neko da plati, i ko bi drugi, nego plaćao je roditelj.
Moram da napomenem da su škole u pogledu materijalne opremljenosti u zaista teškoj situaciji, da im je mnogo toga potrebno, neophodno, ali ipak to se mora rešavati na drugi način, izdvajanjem na drugi način određenih sredstava a ne da izdavači kupuju laptopove, pametne table, tablete i ostalo, kopir aparate. Mislim da to nije ni primereno i na takav način se umanjuje i vrednost same škole, a i samih prosvetnih radnika.
Donošenjem ovog zakona smatram da će se uvesti red u izdavanju i nabavci udžbenika i da će samim tim i cene udžbenika biti niže nego što su bile do sada. Samo mogu da dam jedan primer, da čitanka, bez obzira na izdavača, košta od 600 do 900 dinara. Zamislite koliko treba novca roditeljima da bi kupili 17 udžbenika za srednju školu, pa su naši učenici zbog visokih cena knjiga često kopirali te udžbenike, pa to više nije udžbenik, to je neka minijatura, ta slova su jako sitna. Ta fotokopirana knjiga košta 130-140 dinara. On ne može da čita, ne može da prati, ne može da radi na času, nije aktivan, ne može kod kuće da uči iz te knjige i naravno da tu sam kvalitet nastave nije na nivou na kakvom bi trebalo da bude. Otežano je da učenik savlada gradivo. Nama je, prosvetnim radnicima, teško da to gradivo bude dostupno našim đacima, tako da smo u problemu i mi i oni. Moramo se na neki drugi način malo posvetiti samom kvalitetu udžbenika, njihovoj ceni, jer jedino tako može nastavni proces da teče u nekom pravom smeru.
Isto tako, izdavači bi trebalo da obrate pažnju kako na kvalitet u tematskom smislu udžbenika, tako i u tehničkom smislu. Ali, samo ću navesti vezano za tehnički smisao, odnosno, to je moje lično mišljenje, svi ti udžbenici su lepi kada ih otvorite prvih desetak dana, posle toga ti listovi otpadaju, te knjige nisu više za upotrebu, znači, to postanu, kako žargonski kažemo, kupusare. Učenici gube pojedine stranice tih knjiga i verujte da se na to mora obratiti pažnja, znači, kod samih štampara, da bolje vezuju te stranice u knjige. Ja bih imala toliko.
Pozivam sve kolege narodne poslanike da u danu za glasanje podrže sve predloge predloženih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre Verbiću, poštovani gospodine Antonijeviću i poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, deklarativno se svi zalažemo za bolju budućnost mladih i savršenije obrazovanje. Program modernizacije škola navodi nas na to da potvrdimo i na delu da pokažemo jesu li deca i mladi zaista prioritet u ovom društvu ili su to samo zalud potrošene reči i isprazne deklamacije podesne za lako skupljanje političkih poena.
Kao prosvetni radnik, imala sam mogućnost stalnog kontakta sa decom, mogla sam donekle osetiti njihove probleme, naslutiti njihova promišljanja, dokučiti njihovu perspektivu. Njihovo gledište ne smemo izostaviti, to razume svaki posvećen nastavnik, pedagog i roditelj. Zato najpre napominjem da deca školu moraju prepoznati kao prijatan, lep i moderan ambijent, a radost tog prepoznavanja navešće ih da manje stresno doživljavaju boravak u školi i školske obaveze.
Škole sa dotrajalom stolarijom i propalom fasadom nisu baš neka preporuka za poštovanje znanja i nisu dobar pokazatelj za to koliko društvo ceni obrazovanje. To je pravi atak na motivaciju učenika. Sa druge strane, privlačan ambijent daće im podstrek da se u školi osećaju manje teskobno, a samim tim i lakše steknu znanja i veštine.
Svi ćemo se jednodušno složiti da suvoparna i nagomilana teorijska znanja nisu produktivna. Čini mi se ni u jednoj sferi duha. Treba pronaći načine da već u školi znanja pretvaramo u iskustva, a iskustvo će vremenom stvoriti profesionalnost i umeće. Prvi korak na putu do tog cilja jesu dobro opremljeni kabineti. Konkretno, srednja škola „Sveti Sava“ u Loznici, kolektiv iz kog dolazim, predstavlja važnu obrazovnu ustanovu u mom regionu, objedinjujući smerove hemije, nemetala i grafičarstva, prehrambene tehnologije, industrijske farmacije, medicinske struke i lične usluge. Školu pohađa 880 učenika i to je veliki broj. Za sve pomenute obrazovne profile praktično znanje je dragoceno. Zato su pored pregnuća mojih posvećenih kolega i intelektualne snage naših brilijantnih učenika potrebni kabineti, valjana računarska oprema, fiskulturna sala i drugo.
Iznenadili biste se kada biste imali priliku da čujete kako deca odgovorno i samosvesno biraju obrazovne profile, procenjujući vlastite sposobnosti, ali i potrebe tržišta rada. Deca sa visokim prosekom biraju stručne škole, naročito medicinsku struku, zbog nedoumice da li će studirati. Toj deci moramo osigurani način da zavole svoj budući posao i steknu uvid u sve što njihova profesija nosi. Svaki pojedinačan učenik tako odškolovane generacije biće osposobljen, stručan i konkurentan na tržištu rada i biće dokaz da smo se istinski potrudili da mladom čoveku pomognemo u sticanju znanja, umeća i veština. Da li biste išli kod frizera koji ima savršena teorijska znanja, a slabe veštine? Predlog modernizacije škola pruža mogućnost da osavremenimo školstvo, stvorimo uslove da se razvije stručnost a ne obogaljeno znanje.
Slične potrebe imaju i ostale škole u Loznici, ekonomska i tehnička škola. Čuvena Loznička gimnazija i osnovne škole, kolevke mladih umova. Posebno napominjem da sale za fizičko vaspitanje predstavljaju Ahilovu petu većine srednjih škola u Loznici. Ključ za pravilan razvoj i zdravlje naše dece jesu adekvatno opremljene sale i uređena igrališta, a treba li napominjati da je zdravlje preduslov z srećan i ispunjen život.
Za poboljšanje uslove potrebna su velika novčana sredstva, ali ciljevi ovog ulaganja nadilaze svaki ulog. Sredstva, do sada su bila opredeljena i za škole u Loznici, ali želela bih da u budućnosti tog novčanog ulaganja bude i više, a posebno u moju srednju školu „Sveti Sava“.
Raduje me što je Vlada Srbije predlagač predloga koji se odnosi na modernizacije škole, jer to još jednom pokazuje zrelo i konkretno nastojanje da se uloži u obrazovanje i budućnost dece i mladih. Zato ne sme biti premišljanja i nedoumica već treba odlučno podržati ovaj predlog. Zato pozivam sve svoje kolege narodne poslanike, da u danu za glasanje podrže ovaj predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, Loznica je samo jedan grad od mnogih gradova u Srbiji koji trpi posledice loših privatizacija. Danas grad ima oko 87.000 stanovnika.
Osamdesetih godina u Loznici je radilo oko 24.000 lica. Danas je taj broj upola manji, od čega u privredi radi samo oko 6.000-7.000 lica. Preduzeća koja su od prvih privatizacija pa do danas prestala da postoje, ili ona koja postoje, primer su loših privatizacija sa ograničenim problemima u poslovanju, koji su se po pravilu završavali likvidacijom ili stečajem. To su nekada bila na daleko poznata preduzeća poput nekadašnjeg hemijskog kompleksa „Viskoza“, koja je zapošljavala oko 12.000 ljudi, a danas u njenim fabrikama rade samo stečajni upravnici i šačica zaposlenih.
Sledeća propala firma jeste Građevinsko preduzeće „Zidar“, prodato iz stečaja i prestalo sa delatnošću, imalo je preko 1.000 zaposlenih. Trgovinsko preduzeće „Drina“ sa preko 1.000 zaposlenih, zatim, Autoprevoz „Loznica“, Konfekcija „Moda“, „1. maj Lešnica“, Fabrika auto traktorskih kočnica „Lofolen“, kao i firme sa ogromnim problemima, Vodoprivredno preduzeće „Loznica“, rudnici „Zajača“. Poslednje preduzeće koje je otišlo u stečaj jeste hotelsko-turističko preduzeće „Banja Koviljača“.
Deo te tužne priče su i neke male firme. Loznički kraj je bio poznat po uspešnim zemljoradničkim zadrugama. Bilo ih je petnaestak. Nijedna danas ne radi, a zapošljavale su preko 500 lica. Za 12 godina tranzicije i privatizacije u Loznici bez posla je ostalo oko 18.000 lica. Loznica očekuje od države pomoć.
Da li je baš ovoliki broj ljudi morao da ostane bez posla, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila? Ima primera da su ljudi iz menadžmenta ovih firmi u periodu od 2000. godine postali nosioci javnih funkcija na lokalnom i republičkom nivou.
Iz svega proizilazi da u Loznici nema primera uspešne privatizacije i gotovo po pravilu sve se završilo stečajem ili likvidacijom. Godinama smo svedoci pritužbi građana na sprovedene privatizacije i molim da se istražni organi uključe, jer sigurno je neko odgovoran što je na hiljade radnika u Loznici ostalo bez posla.
Sve privatizacije su rađene bez organa lokalne samouprave. Sistemski bi trebalo rešiti da organi lokalne samouprave učestvuju u tom postupku ili da bar budu obavešteni o njegovom toku, jer informacije koje sam iznela morala sam da prikupljam, improvizujem, umesto da postoji zakonska obaveza na nivou lokalne samouprave da se ova oblast prati.
Šta reći posle svega ovoga? Da je svakako nužno da dođe do promene zakona, jer nijedan zakon nije idealan, podložan je promenama, pa stoga i ovaj zakon mora da se modifikuje i prilagodi novonastaloj situaciji.
Zbog svega ovoga iznetog, molim sve kolege narodne poslanike da u danu za glasanje podrže predlog ovog zakona. zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ugled jedne zemlje meri se stepenom razumevanja potreba različitih društvenih grupa i podjednako mogućnošću svih da se u potpunosti uključe u savremene društvene tokove.
Zastarela shvatanja o ograničenim mogućnostima gluvih osoba, treba prevazići i obezbediti takvu zakonsku podlogu da se gluva osoba shvati kao ravnopravan, koristan i produktivan član društva. Moram naglasiti da takva postavka donosi boljitak, ne samo gluvim osobama, već celom društvu i državi, što je osnovni cilj ovog zakona.
Dakle, ja ću promeniti perspektivu i govoriti, ne samo o tome šta osobe sa invaliditetom dobijaju usvajanjem ovog zakona, nego i šta država Srbija dobija njihovim uključivanjem u sve društvene aktivnosti.
Otežan način komunikacije ne sme ograničiti mogućnosti gluvih osoba i zato se različitim merama moraju osigurati njihova ljudska prava, ali i proširiti mogućnosti da dođu do informacija, razviju i neguju određena interesovanja.
Bez podsticanja znakovnog jezika u elektronskim medijima i medijima uopšte, razvoj interesovanja gluvih osoba je onemogućen, a time je onemogućena i njihova edukacija, njihovo proširivanje znanja i radnih kompetencija.
Dakle, ako gluva osoba ne dobije potrebno znanje, ne proširi radne mogućnosti, ona ne samo da je diskriminisana, već su smanjene i njene radne sposobnosti.
Sa druge strane, ako obezbedimo dostupnost informacija na znakovnom jeziku, tumači za znakovni jezik, mi ćemo gluvim osobama pružiti mogućnost da steknu znanja, uključe se u poslove, postanu produktivni. Samim tim, mi idemo dva koraka napred, zato što će se informisana i produktivna osoba prihvatiti kao ravnopravna i na taj način, gluve osobe biće prisutnije i aktivnije u društvu i u procesima upravljanja i odlučivanja.
Dostupne informacije u elektronskim medijima i sve one koje će se obezbediti angažovanjem tumača za znakovni jezik, omogućiće veći broj istaknutih gluvih osoba, veći broj gluvih osoba u politici.
Daću jednostavan primer, da bismo raspravljali o predlogu nekog zakona, moramo biti upoznati sa osnovnim informacijama u vezi sa njim, razmeniti mišljenja sa kolegama poslanicima. Ali, kako će se gluva osoba uključiti u raspravu?
Sa druge strane, ako su informacije dostupne i obezbeđen tumač za znakovni jezik, gluva osoba je u mogućnosti da izrazi svoje mišljenje, doprinese predlogom ili ospori kritikom, što je svakako potpuna produktivnost.
Zato, molim sve svoje kolege da u danu za glasanje podrže ovaj zakon i nadam se da će tako i biti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je dobar predlog zakona o inspekcijskom nadzoru. Cilj Vlade Republike Srbije jeste da ima dobre zakone, ali je cilj ove Vlade i dosledna primena donetih zakona. Nijedan zakon nije savršen, podložan je izmenama i iz toga postoji potreba da se donese nov, kompleksan zakon o inspekcijskom nadzoru.
Osnovni ciljevi predloženog zakona su praćenje stanja i procena rizika u svim inspekcijama i obaveza planiranja i objavljivanje planova. Jedan od zadataka inspekcija jeste suzbijanje sive ekonomije i vraćanje nelegalnih subjekata u legalne tokove. Do sada smo imali sasvim jednu zabrinjavajuću sliku na terenu i upravo zbog toga je neophodno donošenje ovog zakona.
Da je sve funkcionisalo na zakonom predviđen način, da li bi slika Srbije bila ovakva kakva jeste? Da bi se to prevazišlo nama je potreban nov zakon koji predviđa dovoljan broj izvršilaca u opštinama i lokalnim samoupravama shodno broju stanovnika. Potrebni su nam inspektori koji imaju dovoljno znanja i veština. Potrebna je materijalno tehnička opremljenost inspekcijskih službi, a tu se podrazumeva adekvatna oprema vezana za računare, vozila, što podrazumeva obuću i odeću za terenski rad, posedovanje specijalizovanih softvera. Jednom rečju potrebna nam je bolja organizacija rada i obučenost inspekcijskih službi.
Da bi izašli u susret građanima i privrednicima, zatim stvorili bolji poslovni ambijent, potrebno nam je donošenje jednog ovakvog sveobuhvatnog zakona koji će precizirati ovlašćenja i obaveze svih relevantnih činilaca. Pozivam sve kolege poslanike da u danu za glasanje podrže Predlog zakona o inspekcijskom nadzoru.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, dolazim iz Loznice i želim da prenesem deo situacije koja nas je zadesila ovim poplavama.
Povodom nezapamćene elementarne nepogodne poplave, koja je zadesila grad Loznicu, kada je na teritoriju grada Loznice za samo dva dana palo 217 litara po m2 atmosferskih padavina, što predstavlja apsolutni istorijski maksimum u pogledu količine padavina od kada se vrši merenje istih. Gradski štab za vanredne situacije je pravovremeno reagovao.
Najvažnije od svega jeste da ljudskih žrtava nismo imali. Vanredno stanje je uvedeno 14.5. i bilo je na snazi do 23.5. Velike padavine su pored plavljena izazvale i velika klizišta. Teška situacija je bila na području Loznice, Malog Zvornika, Krupnja i Ljubovije. Gradski štab za vanredne situacije je ostvario saradnju sa svim relevantnim ministarstvima. U najtežim danima grad su posetili ministri Bratislav Gašić, Lazar Krstić, Kori Udovički i Snežana Bogosavljević Bošković i gospodin Velimir Ilić. Svima zaista zahvaljujem.
Šteta je velika i treba naći mogućnosti da se ona ublaži, ako ne može da se u potpunosti sanira. Šteta se ogleda u sledećem: na stambenim objektima šteta je procenjena na oko 660 miliona dinara, lokalna infrastruktura oko 80 miliona dinara, lokalni putevi i putni objekti oko 172 miliona dinara, privredni objekti oko 127 miliona dinara, poljoprivreda oko 440 miliona dinara, distributivno elektroenergetski sistem oko 27 miliona dinara, vodotokovi oko 155 miliona dinara. Ukupna šteta je oko 1,6 milijardi dinara, što je veličina godišnjeg budžeta grada Loznice.
Grad Loznica nije u stanju sam da reši nastale štete i očekuje pomoć od svih relevantnih činilaca. Jadar je svojim plavljenjem izazvao veliku štetu i za sobom ostavio veliku pustoš. Most na reci Jadar u Draginjcu je uništen, nije više za upotrebu, tako da je blokirana komunikacija žitelja Gornjeg Jadra prema Loznici i žitelja Donjeg Jadra prema školi, ambulanti, crkvi, mesnoj zajednici u Draginjcu, kao i imanjima sa obe strane reka.
Neophodan je pontonski most na reci Jadar u Draginjcu. Gospodin Velimir Ilić dolazio je kod nas u posetu i bio je na licu mesta i on nam je zaista mnogo u tome pomogao. Napravljene su prilazne rampe za taj isti, ali treba nam i tu pomoć države jer grad nije u stanju da plati sve troškove oko postavljanja i opsluživanja mosta. Može samo elementarnu logistiku da pruži, a to je ishrana, smeštaj, nafta. Potrebno je izgraditi novi most na reci Jadar, ali ni za to grad Loznica nema novac, i tu očekujemo pomoć države.
Problem mosta je i u Gornjoj Trešnjici, problem puta u Velikoj Reci, Krupnju, problema ima na sve strane. Imamo i brojnih ekoloških problema izazvanih klizištima. Jedan deo je vezan za rudnik „Zajaču“ odnosno rudnik „Kostajnik“ u kojem je došlo do pucanja brane i izlivanja jalovine u reku Korenitu, dalje u reku Jadar, pa u Drinu itd. Problem je ozbiljan. Potrebna je hitna sanacija. Molim Vladu Republike Srbije da zaista ozbiljno sagleda probleme našeg kraja, odnosno moga kraja i celog Mačvanskog okruga i da nam pruži relevantnu pomoć.
Moram istaknem i to, da je Loznica poplavni talas dočekala sa dva čamca, od kojih je jedan bio neispravan, bez džakova za pesak, bez čizama, mada to nije slučaj samo sa Loznicom, manje-više situacija je ista ili slična i u drugim gradovima, pored kojih protiču reke.
Molim nadležne organe da ispitaju trošenje novca koji je odvojen u gradskom i opštinskom budžetu za te namene, kako bi za slučaj neke nove elementarne nepogode bili blagovremeno spremni i bili u stanju da ublaže posledice te nepogode.
Želim da se zahvalim svim građanima dobre volje u Srbiji i inostranstvu koji su lozničkom kraju uputili veliku humanitarnu pomoć. Hvala svima i zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moje pitanje je upućeno Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, koje glasi – koje preduzeće je nadležno za održavanje propusnih kanala u reku Drinu u Banji Koviljači i koje je lice ovlašćeno i odgovorno da reguliše propuste, odnosno podiže i spušta klapne na tim kanalima, kako bi se onemogućilo izlivanje vode u Drinu prilikom povećanja vodostaja iste?
Radi se o sledećem. Osamdesetih godina 20. veka, kada je rađen odbrambeni nasip na reci Drini u Banji Koviljači, preduzeće „Srbijavode“ je uradilo sistem propusnih kanala kako bi voda koja se sliva sa planine Gučevo, kao i voda od kiša i prirodnih izvorišta, mogla da se kontrolisano izliva u reku Drinu. Ta regulacija je napravljena tako što postoje klapne koje se zatvaraju i otvaraju po potrebi, odnosno projektovane su za situaciju kada se podigne nivo reke Drine i da zaustavi njeno plavljenje donjeg dela banje.
Te klapne su podizala i spuštala lica koja su bila angažovana u civilnoj zaštiti, kako civilna zaštita već dugi niz godina ne postoji na našim prostorima. Rukovanja tim klapnama su činila nekompetentna lica.
Desetak godina unazad niko ne održava kanale. Mnogi su zatrpani, namerno ili slučajno. Vodu propuštaju nestručna lica, stvarajući velike probleme i materijalne štete građanima Banje Koviljače. Građani su se obraćali nadležnim organima u gradskoj upravi Loznica, iznosili svoje probleme, ali nisu naišli na njihovo razumevanje, a kamoli na rešavanje istih.
Majske nepogode su izazvale poplave. Poplavljeno je oko 240 kuća donjeg dela Banje Koviljače. Banja nije poplavljena izlivanjem reke Drine, niti prirodnom nepogodom, već nestručnim rukovanjem tih propusta klapni. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, poštovane kolege, dolazim iz Loznice, jednog malog grada na obali reke Drine, zapadna Srbija. Samo želim da ukažem na rezultate svih dosadašnjih zakona o privatizaciji i njihove primene.
Danas na području lozničke opštine živi oko 90.000 stanovnika. Osamdesetih godina je bilo oko 24.000 zaposlenih, a danas je situacija nešto drugačija i daleko bolna. Danas radim upola manje od tog broja i od te polovine imamo polovinu koja radi negde u javnom sektoru.
Od 2000. godine u Loznici je došao samo jedan strani investitor, i to italijanski „Vali“, koja zapošljava oko 500 ljudi, iako je krajem 90-ih godina izgrađena industrijska zona površine oko 80 hektara. To je sve odraz loše sprovedenih privatizacija, ali i odsustva ma kakvog učinka republičkih i lokalnih vlasti od 2000. godine kada je privlačenje investicija i takve ekonomije u Loznici dovedeno u pitanje.
Godinama primamo pritužbe građana na sprovedene privatizacije sa zahtevom da se istražni organi uključe, jer neko je odgovoran što je na hiljade radnika u Loznici ostalo bez posla. Zvuči groteskno, ali u suštini poražavajuće da Loznica izgrađuje trgove, šetališta, parkove dok većina stanovništva živi na rubu egzistencije ili ga je prekoračila.
U Loznici nema primera uspešne privatizacije, a gotovo po pravilu se svaka od njih završila stečajem ili likvidacijom. Samo ću navesti jedan broj preduzeća, mada drugo ništa nije ostalo u Loznici. FAK, to je fabrika auto-traktorskih kočnica. To je bila velika fabrika, koja je zaista bila gigant. Građevinsko preduzeće „Zidar“, konfekcija „Moda“, vodoprivredno preduzeće „Loznica“, Poljoprivredno dobro „Loznica“, „Loznica“ prevoz, rudnici „Zajača“, „Prvi maj“ Lešnica, hotelsko-turističko preduzeće „Banja Koviljača“, to je jedna posebna banja, lepotica Srbije, lepotica moga kraja, trgovinsko preduzeće „Drina – Jadar“. Za kraj sam ostavila fabriku „Viskozu“ koja je svojevremeno gradila i izgradila Loznicu. Tu je radilo nekad 10.000, ali po zadnjim nekim popisima, tu je radilo 12.000 ljudi, što znači da je „Viskoza“ hranila opštinu Loznica.
Danas je ta fabrika kuća strave i užasa. Ako neko prolazi putem od Loznice do Banje Koviljače, videće tu kuću strave i užasa. Imaće priliku da vidi samo zidine. Tu nema ni krova. Tu nema prozora. Tu se dimnjaci skidaju. Tu apsolutno ništa nema, nema opreme, sve je izneto, odneto. Samo da pojasnim, pre par godina je i zapaljena, pa je pretila ekološka katastrofa.
Tu u našem gradu postoje i problemi druge prirode, da sada ne govorim o tome, kada dođe vreme za to. Tom prilikom svim ovim privatizacijama moj grad je ostao pust. U njemu je ostalo bez posla 18.000 ljudi. To je poražavajuće. Ne kažem da je to jedini grad u Srbiji, ali svako svoj grad voli na svoj način i želi da taj grad bude grad budućnosti.
Stvarno ne znam o kakvim lepotama pričamo i dobrim prethodnim zakonima i privatizacijama kada smo mi zaista došli u jednu ovakvu situaciju. Jedino što je ostalo netaknuto je fabrike „Viskoza“ je fabrika BOP, to je fabrika folija za pakovanje. Ona je privatizovana, pa je poništena ta privatizacija, i koliko ja trenutno imam informaciju, da se ponovo ta fabrika prodaje. Kada bi se ta fabrika pokrenula, ona je netaknuta, kompletna oprema je u njoj, moglo bi da počne da radi negde oko 500 radnika.
Sada se pitamo – kako je to sve bilo tako lepo i kako je to sve bilo dobro, kako su drugi radili kada mi u Loznici živimo tako. Svaki grad ima svoje lice i naličje ali ovo naličje preklapa lice moga grada i tamo ljudi nisu srećni i zadovoljni. Tamo nema toliko osmeha na licima pogotovu mladih ljudi koji su u tranziciji ostali bez posla i to je rezultat svih tih privatizacija.
Ne bih više imala crnih misli da nešto ovde kažem. Dovoljno sam kazala. Zahvaljujem.