Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani, danas su na dnevnom redu tri zakona iz oblasti zdravstva - Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama i Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ja ću po par rečenica o svakom od ovih predloga reći.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, ovde se menjaju dva člana: 66. i član 96. U članu 66. menja se potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranika koji je upućen na rad u inostranstvu izdaje se za period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvu i menja se ranija odrednica kojom je to bilo definisano da osiguranici svake godine moraju da vade potvrde, što se samim tim ovom izmenom štedi i vreme i novac i ljudi se nepotrebno ne maltretiraju, tako da je ovo logična izmena koja je možda mogla da se desi i nešto ranije.
Što se tiče člana 96. i ove izmene, reč: „osiguranice“ zamenjuje se rečju : „poslodavca“ u članu 96. ovog zakona. Ovde se radi o sredstvima, dakle 35% sredstava iz naknade za trudničko bolovanje, koje republički budžet prenosi Fondu zdravstvenog osiguranja, a ovaj direktno osiguranicama.
Pošto je ovde reč o trudnicama i pošto ovde svi imamo jedan isti stav da sve one moraju da prime 100% svoje naknade za trudničko bolovanje i da sve one moraju da imaju tu naknadu jednom mesečno i da nemaju nikakvih problema vezano za utvrđivanje stope poreza na zaradu, sklon sam da prihvatim bilo koji predlog koji bi doveo do ovog rešenja, čak i predloge koje sam čuo, a to je da se ta sredstva prenesu RFZO a da obračunava poslodavac, pa da se direktno iz Fonda prenose, ili još bolje, a se u dogovoru sa Ministarstvom finansija, što je najavio i ministar, reši ovaj problem, tako da one u suštini mogu da svoje pravo ostvare u punom iznosu i da nemaju nikakvih maltretiranja.
Što se tiče Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama, predlozi izmena odnose se na član 58. gde se reč: „12 meseci“ zamenjuje rečima: „24 meseca“. Predlagač je jasno u obrazloženju naveo razloge zbog kojih je potreban rok za donošenje propisa produžiti za još 12 meseci. Ja sam pogledao i amandmane, koji čak predlažu da ovaj rok produžimo za dodatnih 12, znači na još 24 meseca. Mislim da je kod nas pametnije da rok održimo produženim za 12 meseci. U Srbiji uvek postoji šansa da ovaj rok bude dodatno probijen, ali takođe i kod dodatnog roka od 24 meseca postoji ista ta šansa da rok ponovo bude probijen, obzirom da naši radnici razmišljaju da imaju dovoljno vremena, pa da posao završe tamo pred kraj.
Tako da, sklon sam da podržim ovu izmenu, dodatnih 12 meseci, pa i pod uslovom da sledeće godine produžimo dodatni rok, jer mislim da će biti ovako znatno kraće.
Na kraju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ove izmene se odnose na dve vrlo bitne teme. Prva su kliničko-bolnički centri i osnivači tih centara, a druga je dopunski rad zdravstvenih radnika i saradnika. Kod kliničko-bolničkih centara nije bilo logično što je do sada osnivač bila lokalna samouprava, kada znamo da oni usluge zdravstvene zaštite koje pružaju iz oblasti sekundarne i tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite su od nacionalnog značaja.
Ovde ste pomenuli da nije bilo dovoljno ulaganja i ministar je vrlo jasno rekao da ni prošle vlasti u Beogradu nisu dovoljno ulagale sredstva u razvoj ni infrastrukture, niti opreme u kliničko-bolničkim centrima. Ja mogu da kažem da lokalne samouprave, pogotovo ni grad Beograd, nikad neće imati dovoljno sredstava, pogotovo ne za usluge koje su od nacionalnog značaja, da će tu Republika uvek biti mnogo bolja majka nego što bi to bio grad.
S druge strane, morate imati u vidu da sve lokalne samouprave, i one najmanje, iz koje ja dolazim, gledaju kako se troše republička sredstva, pogotovo gde se iz Ministarstva sredstva prelivaju na ustanove čiji su osnivači lokalne samouprave, pa i grad Beograd. Naravno, sve lokalne samouprave upravo to očekuju u tom slučaju, tako da je vrlo logično ako kliničko-bolnički centri već pružaju zdravstvene usluge od nacionalnog značaja na nivou sekundarnog i tercijalnog nivoa zdravstvenih usluga, da je logično da upravo pređu pod osnivačem Republike Srbije.
Što se tiče dopunskog rada lekara, ovo moram da kažem i da pozdravim Ministarstvo i ministra, po meni je ovo jedan od prvih koraka ka uređenju ove oblasti. Ovo je reformski već. Ovde je izmenjen jedan član, vrlo bitan.
Dakle, ovde se briše član 199. Iz prethodnog zakona član 199. se briše, a u tom prethodnom zakonu kaže ovako: dopunski rad iz stava 1. ovog člana može da se obavlja kod poslodavca sa kojim zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice ima zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom, odnosno kod drugog poslodavca samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika itd. ne utiče na organizaciju rada. I tu smo dolazili do jednog vrlo bitnog osnova za zloupotrebe, a to je da ne postoji jasno merilo, ne postoji objektivni merljiv kriterijum po kome rukovodilac utvrđuje da li dopunski rad lekara kod bilo kog privatnika utiče ili ne utiče na rad, odnosno na organizaciju rada u matičnoj zdravstvenoj ustanovi, što je stvaralo osnovu za prinude, prisile, zloupotrebe u političke svrhe ili bilo koje druge svrhe od strane direktora.
Sada je ovim zakonom vrlo jasno definisano kako zdravstveni radnik, može obavljati rad kod privatnog poslodavca. Jednostavno potpisan ugovor i prijava u roku od 15 dana zdravstvenom inspektoru.
Ovo je vrlo bitno, iako sam čuo da se opozicija, odnosno pojedini predstavnici opozicije ne slažu sa tim, ipak je činjenica da pojedini vlasnici privatnih ordinacija i ne prijavljuju sve ugovorene radnike. Nema ni dovoljno zdravstvenih inspektora, verovatno, da se sve to kontroliše. Sa druge strane, zdravstveni radnik koji je u obavezi da u roku od 15 dana sam podnese prijavu, odnosno ugovor o dopunskom poslu, obavezuje, kažem, te časne ljude koji neće rizikovati ni profesiju ni rad u državnom zdravstvu da zbog toga ne prijavili. Tako da će to, sa jedne strane, omogućiti ministarstvu da ima jednu pravu sliku zdravstvenog stanja u Srbiji, odnosno gde se i kakva je organizacija zdravstvene službe, gde se ona obavlja i gde je primat stavljen, a, sa druge strane, upravo ovaj drugi korak, koji je ministar najavio i koji će, naravno, uslediti, će omogućiti da se upravo i taj rad koji, moramo priznati u nekim slučajevima iznosi i višestruko, više vrednovan, ne vrednovan nego više plaćen nego rad u državnoj ustanovi, će biti, naravno, oporezovan, a ta sredstva će moći da se iskoriste i za neke stvari, kao što je lečenje dece sa kancerom, ili lečenje dece koja su obolela od retkih sindroma.
Generalno, kada pogledam sve ove izmene, neke su logične, a neke su i reformske, uz sugestiju, kada je u pitanju naknada za trudničko bolovanje, da se mora rešiti na najadekvatniji način, da trudnice budu zadovoljene u tom smislu. Naravno, podržavam i pozdravljam ove predloge. Hvala lepo.
Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima, a koje se odnose na produžetak roka za privatizaciju medija, to u svakom slučaju podržavam, jer to je u suštini još jedan pokušaj da se za većinu medijskih kuća nađe kupac, te na taj način one nastave svoju misiju, da informišu građane, a radnici u njima zadrže posao.
Ne ulazeći u polemiku oko javnih i regionalnih medijskih servisa, ipak ću pažnju obratiti na medije koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina.
Na početku ću primetiti da postoji razlika između informativnih kuća od jedne do druge nacionalne manjine, tako postoje razlike u nacionalnim savetima. Neki su osnivači medija, postoje nacionalni saveti koji nisu osnivači medija i postoje nacionalni saveti, kao što je Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine, koji ne žele da budu osnivači fondacije koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja, a iz razloga što prosto ne postoji stabilan izvor finansiranja, a to potkrepljuju iskustvom, jer bugarska nacionalna manjina je imala štampani medij. To je bila novinsko-izdavačka kuća „Bratstvo“, koja je štampala nedeljni časopis „Bratstvo“ na bugarskom jeziku i koji je izlazio preko četrdesetak godina, a koji je onog trenutka kada je država rešila da izađe iz vlasničke strukture i prestala da finansira, pa je to postao nacionalni savet i prestao tako reći da postoji, jer nacionalni savet nije mogao da nađe dovoljno novca da finansira taj nedeljnik. Mi smo svedoci da nema više tog nedeljnika, časopisa na bugarskom jeziku.
Takođe, nekada je postojala informativna emisija na RTS. Zvala se „Žurnala“ i emitovala je program na bugarskom jeziku, polučasovni. I ona godinama više ne postoji.
U ovom trenutku se bugarska nacionalna manjina informiše putem Radio televizije „Caribrod“ u Dimitrovgradu i Radio „Bosilegrada“ u Bosilegradu. To su dva jedina medija koja emituju program na jeziku bugarske nacionalne manjine, dakle, na bugarskom jeziku. I jedan i drugi medij su apsolutno neprofitabilni i finansirani 100% iz budžeta lokalnih samouprava Dimitrovgrada i Bosilegrada. Kada kažem neprofitabilni, ne mislim samo da su oni u ovom trenutku neprofitabilni, nego ne postoji način da oni budu profitabilni.
Naime, bugarska nacionalna manjina živi u opštinama koje su devastirane, gde praktično privredne aktivnosti ne postoji i nema nikakvog načina da ti mediji mogu na tržištu da budu komercijalni, da nađu neke izvore finansiranja, a da to ne budu lokalni budžeti.
U ovakvom sistemu ili sa važenjem ovakvog Zakona o javnom informisanju i medijima, neminovnost ovih medija je njihovo gašenje. Naime, ako nacionalni savet ne želi, a to je javno svojim stavom izrekao, da osnuje bilo kakvu fondaciju koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja na bugarskom jeziku, ako sama sredina ne nudi mogućnost da postoji kupac koji će biti zainteresovan za te medije, jer su neprofitabilni, ako sami radnici, pošto su vlasnici akcija, tzv. Dinkićevih akcija, ne mogu putem akcija da steknu pravo upravljanja nad ovim medijima, ako ne postoji način da stanica civilnog sektora preuzme rad ovih medija, obzirom da bi i ta stanica bila finansirana iz budžeta lokalnih samouprava, ja onda ne vidim smisao izlaska državnog, odnosno javnog kapitala iz medija, onda je neminovno gašenje tih medija.
Međutim, tu se sada otvara jedan drugi problem. Gašenjem tih poslednjih medija formalno Ustavom garantovano pravo bugarske nacionalne manjine da se informiše na bugarskom jeziku se faktički gas, jer nemate više medij koji emituje program na bugarskom jeziku. O tome je kroz više foruma, okruglih stolova diskutovano. Donošeni su zaključci, predlozi nekog rešenja. U svakom slučaju, to je probao i skupštinski Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije svojom sednicom van sedišta parlamenta u Dimitrovgradu 19. juna ove godine. Na toj sednici je bio veliki broj prisutnih predstavnika nacionalnih saveta, medija i lokalnih samouprava i prosto je jedan apel Ministarstvu informisanja i Ministarstvu lokalne samouprave, gde se tiču i prava nacionalnih manjina, da pronađu neko rešenje, jer država ne sme okretati glavu i ne sme negirati da postoji jedan ovakav specifičan problem.
Svestan sam da će bilo koji pravac rešenja koji ide u smislu bilo kakvog olakšavanja kod medija koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina doći do zloupotreba od strane samih medija, lokalnih, regionalnih, koji će probati to da iskoriste, ali postoji i jedna druga opcija. Postoji mali broj opština u kojima je službeni jezik, jezik nacionalne manjine je u službenoj upotrebi. Zato je moj apel da se nađe upravo održivo rešenje za finansiranje medija koji emituju program na jeziku nacionalne manjine u opštinama u kojima je taj jezik u službenoj upotrebi. Finansiranje je u svakom slučaju iz lokalnih budžeta, jer su građani tih opština dali svoju saglasnost da se od njihovih para finansiraju ti mediji. Svestan sam da to nije oblast delovanja samog Ministarstva informisanja, ali će lokalne samouprave u svakom slučaju poslati svoje skupštinske odluke da prihvataju i dalje finansiranje tih medija. Važno je samo naći zakonsko rešenje koje bi bilo ugrađeno u ovaj Zakon o javnom informisanju i medijima.
Siguran sam da će ovaj problem biti rešen, jer je mnogo očiju uprto u ovaj problem, ali moram da kažem da se nadam da ćemo ga mi rešiti i da on neće doživeti situaciju da bude rešavan na nekom drugom mestu, jer ću to shvatiti kao svoj lični i naš neuspeh.
Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, govoriću o Zakonu o kretanju uz pomoć psa vodiča i odmah ću reći, kao što je i ministar dva puta ponovio da Zakon reguliše samo kretanje uz pomoć psa vodiča, a ne i uslugu socijalne zaštite.
Zakon po meni uopšte ne treba da bude predmet bilo kakve rasprave, a pogotovo ne bilo kakvih svađa povodom ovoga i ne vidim naravno svađu i treba da budemo praktično složni u ovom zakonu, jer ovaj zakon omogućava prostu primenu usluge socijalne zaštite, a to je kretanje uz pomoć psa vodiča.
Usvojile su ga razvojne zemlje, a od zemalja u okruženju napomenuću da ga je usvojila Hrvatska i Crna Gore i to pre nekoliko godina i odnosi se i prvenstveno je namenjen slepim i slabovidim osobama koje koriste pse vodiče.
Međutim, ono što bih ja rekao, to je vrlo bitno da se zakon odnosi na druge subjekte, a to su pravna lica koja se bave saobraćajem drumskim i železničkim, rečnim saobraćajem, zatim, pravna lica u javnim službama, lica koja upravljaju javnim površinama, privatna lica, na kraju krajeva ugostiteljski objekti, jer upravo su to subjekti koji moraju omogućiti nesmetano kretanje lica koja se kreću uz pomoć psa vodiča.
Da ne bi bilo, bilo kakvih zabuna, da ne bi bilo kakvih problema, mora se reći da u suštini ne nose neke ekonomske efekte u smislu bilo kakve potrošnje od strane tih osoba, obzirom da u Srbiji zvanično nema registrovan pas vodič, a nezvanično prema podacima Udruženja za slepe i slabovide osobe postoji četiri do pet pasa vodiča.
Što se tiče bezbednosti, radi se dakle o psima koji su izuzetno selektovani i obučeni i od nekih 700 pasa koji su registrovani u svetu uopšte, znači, pasa vodiča, nije zabeležen nijedan oblik ni slučaj agresije ili bilo kakvog neželjenog ponašanja, tako da u suštini, to govorim našim ljudima koji koriste, znači prevozi, u slučaju da vide psa ne postoji nikakva opasnost od tih životinja, što se tiče bezbednosti.
Iako se zakon ne odnosi na uslugu socijalne zaštite, ja moram da se osvrnem na nju, obzirom znači da je zakon naslonjen na tu uslugu. Naime, mi kao zemlja nemamo nijednu odgajivačnicu psa, niti sertifikovan centar za obuku pasa vodiča, niti za obuku tih instruktora. Smatram da bi na neki način morali da razmišljamo o tome.
Iako su usluge socijalne zaštite prvenstveno zamišljene da budu finansirane od strane lokalnih samouprava, lokalne samouprave nemaju ta sredstva, za finansiranje ovakvih usluga socijalne zaštite, pogotovo ovako usko specijalizovanih usluga koje su uz to jako skupe. Obzirom da obuka samo jednog psa, instruktora, košta 25.000 evra i da je to praktično nezamislivo, da mogu da finansiraju lokalne samouprave.
Ja bih apelovao na Ministarstvo, obzirom da postoje IPA fondovi i prilična senzitivnost i senzibilnost EU da finansira njene ovakve projekte, mislim da treba da se krene sa jednim projektom odgajivačnice i obuke pasa, a on nema taj široki obuhvat i to je činjenica. On će moći da obezbedi podršku malom broju slepih i slabovidih osoba, ali daje taj jedan vrlo bitan pozitivan signal da ti ljudi koji su marginalizovani osete da država o njima brine i ja sam siguran da ćete vi, ako ne sada, makar u narednom budžetu planirati sredstva upravo za jedan ovakav projekat.