Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani, danas su na dnevnom redu tri zakona iz oblasti zdravstva - Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama i Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ja ću po par rečenica o svakom od ovih predloga reći.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, ovde se menjaju dva člana: 66. i član 96. U članu 66. menja se potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranika koji je upućen na rad u inostranstvu izdaje se za period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvu i menja se ranija odrednica kojom je to bilo definisano da osiguranici svake godine moraju da vade potvrde, što se samim tim ovom izmenom štedi i vreme i novac i ljudi se nepotrebno ne maltretiraju, tako da je ovo logična izmena koja je možda mogla da se desi i nešto ranije.
Što se tiče člana 96. i ove izmene, reč: „osiguranice“ zamenjuje se rečju : „poslodavca“ u članu 96. ovog zakona. Ovde se radi o sredstvima, dakle 35% sredstava iz naknade za trudničko bolovanje, koje republički budžet prenosi Fondu zdravstvenog osiguranja, a ovaj direktno osiguranicama.
Pošto je ovde reč o trudnicama i pošto ovde svi imamo jedan isti stav da sve one moraju da prime 100% svoje naknade za trudničko bolovanje i da sve one moraju da imaju tu naknadu jednom mesečno i da nemaju nikakvih problema vezano za utvrđivanje stope poreza na zaradu, sklon sam da prihvatim bilo koji predlog koji bi doveo do ovog rešenja, čak i predloge koje sam čuo, a to je da se ta sredstva prenesu RFZO a da obračunava poslodavac, pa da se direktno iz Fonda prenose, ili još bolje, a se u dogovoru sa Ministarstvom finansija, što je najavio i ministar, reši ovaj problem, tako da one u suštini mogu da svoje pravo ostvare u punom iznosu i da nemaju nikakvih maltretiranja.
Što se tiče Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama, predlozi izmena odnose se na član 58. gde se reč: „12 meseci“ zamenjuje rečima: „24 meseca“. Predlagač je jasno u obrazloženju naveo razloge zbog kojih je potreban rok za donošenje propisa produžiti za još 12 meseci. Ja sam pogledao i amandmane, koji čak predlažu da ovaj rok produžimo za dodatnih 12, znači na još 24 meseca. Mislim da je kod nas pametnije da rok održimo produženim za 12 meseci. U Srbiji uvek postoji šansa da ovaj rok bude dodatno probijen, ali takođe i kod dodatnog roka od 24 meseca postoji ista ta šansa da rok ponovo bude probijen, obzirom da naši radnici razmišljaju da imaju dovoljno vremena, pa da posao završe tamo pred kraj.
Tako da, sklon sam da podržim ovu izmenu, dodatnih 12 meseci, pa i pod uslovom da sledeće godine produžimo dodatni rok, jer mislim da će biti ovako znatno kraće.
Na kraju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ove izmene se odnose na dve vrlo bitne teme. Prva su kliničko-bolnički centri i osnivači tih centara, a druga je dopunski rad zdravstvenih radnika i saradnika. Kod kliničko-bolničkih centara nije bilo logično što je do sada osnivač bila lokalna samouprava, kada znamo da oni usluge zdravstvene zaštite koje pružaju iz oblasti sekundarne i tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite su od nacionalnog značaja.
Ovde ste pomenuli da nije bilo dovoljno ulaganja i ministar je vrlo jasno rekao da ni prošle vlasti u Beogradu nisu dovoljno ulagale sredstva u razvoj ni infrastrukture, niti opreme u kliničko-bolničkim centrima. Ja mogu da kažem da lokalne samouprave, pogotovo ni grad Beograd, nikad neće imati dovoljno sredstava, pogotovo ne za usluge koje su od nacionalnog značaja, da će tu Republika uvek biti mnogo bolja majka nego što bi to bio grad.
S druge strane, morate imati u vidu da sve lokalne samouprave, i one najmanje, iz koje ja dolazim, gledaju kako se troše republička sredstva, pogotovo gde se iz Ministarstva sredstva prelivaju na ustanove čiji su osnivači lokalne samouprave, pa i grad Beograd. Naravno, sve lokalne samouprave upravo to očekuju u tom slučaju, tako da je vrlo logično ako kliničko-bolnički centri već pružaju zdravstvene usluge od nacionalnog značaja na nivou sekundarnog i tercijalnog nivoa zdravstvenih usluga, da je logično da upravo pređu pod osnivačem Republike Srbije.
Što se tiče dopunskog rada lekara, ovo moram da kažem i da pozdravim Ministarstvo i ministra, po meni je ovo jedan od prvih koraka ka uređenju ove oblasti. Ovo je reformski već. Ovde je izmenjen jedan član, vrlo bitan.
Dakle, ovde se briše član 199. Iz prethodnog zakona član 199. se briše, a u tom prethodnom zakonu kaže ovako: dopunski rad iz stava 1. ovog člana može da se obavlja kod poslodavca sa kojim zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice ima zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom, odnosno kod drugog poslodavca samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika itd. ne utiče na organizaciju rada. I tu smo dolazili do jednog vrlo bitnog osnova za zloupotrebe, a to je da ne postoji jasno merilo, ne postoji objektivni merljiv kriterijum po kome rukovodilac utvrđuje da li dopunski rad lekara kod bilo kog privatnika utiče ili ne utiče na rad, odnosno na organizaciju rada u matičnoj zdravstvenoj ustanovi, što je stvaralo osnovu za prinude, prisile, zloupotrebe u političke svrhe ili bilo koje druge svrhe od strane direktora.
Sada je ovim zakonom vrlo jasno definisano kako zdravstveni radnik, može obavljati rad kod privatnog poslodavca. Jednostavno potpisan ugovor i prijava u roku od 15 dana zdravstvenom inspektoru.
Ovo je vrlo bitno, iako sam čuo da se opozicija, odnosno pojedini predstavnici opozicije ne slažu sa tim, ipak je činjenica da pojedini vlasnici privatnih ordinacija i ne prijavljuju sve ugovorene radnike. Nema ni dovoljno zdravstvenih inspektora, verovatno, da se sve to kontroliše. Sa druge strane, zdravstveni radnik koji je u obavezi da u roku od 15 dana sam podnese prijavu, odnosno ugovor o dopunskom poslu, obavezuje, kažem, te časne ljude koji neće rizikovati ni profesiju ni rad u državnom zdravstvu da zbog toga ne prijavili. Tako da će to, sa jedne strane, omogućiti ministarstvu da ima jednu pravu sliku zdravstvenog stanja u Srbiji, odnosno gde se i kakva je organizacija zdravstvene službe, gde se ona obavlja i gde je primat stavljen, a, sa druge strane, upravo ovaj drugi korak, koji je ministar najavio i koji će, naravno, uslediti, će omogućiti da se upravo i taj rad koji, moramo priznati u nekim slučajevima iznosi i višestruko, više vrednovan, ne vrednovan nego više plaćen nego rad u državnoj ustanovi, će biti, naravno, oporezovan, a ta sredstva će moći da se iskoriste i za neke stvari, kao što je lečenje dece sa kancerom, ili lečenje dece koja su obolela od retkih sindroma.
Generalno, kada pogledam sve ove izmene, neke su logične, a neke su i reformske, uz sugestiju, kada je u pitanju naknada za trudničko bolovanje, da se mora rešiti na najadekvatniji način, da trudnice budu zadovoljene u tom smislu. Naravno, podržavam i pozdravljam ove predloge. Hvala lepo.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima, a koje se odnose na produžetak roka za privatizaciju medija, to u svakom slučaju podržavam, jer to je u suštini još jedan pokušaj da se za većinu medijskih kuća nađe kupac, te na taj način one nastave svoju misiju, da informišu građane, a radnici u njima zadrže posao.
Ne ulazeći u polemiku oko javnih i regionalnih medijskih servisa, ipak ću pažnju obratiti na medije koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina.
Na početku ću primetiti da postoji razlika između informativnih kuća od jedne do druge nacionalne manjine, tako postoje razlike u nacionalnim savetima. Neki su osnivači medija, postoje nacionalni saveti koji nisu osnivači medija i postoje nacionalni saveti, kao što je Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine, koji ne žele da budu osnivači fondacije koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja, a iz razloga što prosto ne postoji stabilan izvor finansiranja, a to potkrepljuju iskustvom, jer bugarska nacionalna manjina je imala štampani medij. To je bila novinsko-izdavačka kuća „Bratstvo“, koja je štampala nedeljni časopis „Bratstvo“ na bugarskom jeziku i koji je izlazio preko četrdesetak godina, a koji je onog trenutka kada je država rešila da izađe iz vlasničke strukture i prestala da finansira, pa je to postao nacionalni savet i prestao tako reći da postoji, jer nacionalni savet nije mogao da nađe dovoljno novca da finansira taj nedeljnik. Mi smo svedoci da nema više tog nedeljnika, časopisa na bugarskom jeziku.
Takođe, nekada je postojala informativna emisija na RTS. Zvala se „Žurnala“ i emitovala je program na bugarskom jeziku, polučasovni. I ona godinama više ne postoji.
U ovom trenutku se bugarska nacionalna manjina informiše putem Radio televizije „Caribrod“ u Dimitrovgradu i Radio „Bosilegrada“ u Bosilegradu. To su dva jedina medija koja emituju program na jeziku bugarske nacionalne manjine, dakle, na bugarskom jeziku. I jedan i drugi medij su apsolutno neprofitabilni i finansirani 100% iz budžeta lokalnih samouprava Dimitrovgrada i Bosilegrada. Kada kažem neprofitabilni, ne mislim samo da su oni u ovom trenutku neprofitabilni, nego ne postoji način da oni budu profitabilni.
Naime, bugarska nacionalna manjina živi u opštinama koje su devastirane, gde praktično privredne aktivnosti ne postoji i nema nikakvog načina da ti mediji mogu na tržištu da budu komercijalni, da nađu neke izvore finansiranja, a da to ne budu lokalni budžeti.
U ovakvom sistemu ili sa važenjem ovakvog Zakona o javnom informisanju i medijima, neminovnost ovih medija je njihovo gašenje. Naime, ako nacionalni savet ne želi, a to je javno svojim stavom izrekao, da osnuje bilo kakvu fondaciju koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja na bugarskom jeziku, ako sama sredina ne nudi mogućnost da postoji kupac koji će biti zainteresovan za te medije, jer su neprofitabilni, ako sami radnici, pošto su vlasnici akcija, tzv. Dinkićevih akcija, ne mogu putem akcija da steknu pravo upravljanja nad ovim medijima, ako ne postoji način da stanica civilnog sektora preuzme rad ovih medija, obzirom da bi i ta stanica bila finansirana iz budžeta lokalnih samouprava, ja onda ne vidim smisao izlaska državnog, odnosno javnog kapitala iz medija, onda je neminovno gašenje tih medija.
Međutim, tu se sada otvara jedan drugi problem. Gašenjem tih poslednjih medija formalno Ustavom garantovano pravo bugarske nacionalne manjine da se informiše na bugarskom jeziku se faktički gas, jer nemate više medij koji emituje program na bugarskom jeziku. O tome je kroz više foruma, okruglih stolova diskutovano. Donošeni su zaključci, predlozi nekog rešenja. U svakom slučaju, to je probao i skupštinski Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije svojom sednicom van sedišta parlamenta u Dimitrovgradu 19. juna ove godine. Na toj sednici je bio veliki broj prisutnih predstavnika nacionalnih saveta, medija i lokalnih samouprava i prosto je jedan apel Ministarstvu informisanja i Ministarstvu lokalne samouprave, gde se tiču i prava nacionalnih manjina, da pronađu neko rešenje, jer država ne sme okretati glavu i ne sme negirati da postoji jedan ovakav specifičan problem.
Svestan sam da će bilo koji pravac rešenja koji ide u smislu bilo kakvog olakšavanja kod medija koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina doći do zloupotreba od strane samih medija, lokalnih, regionalnih, koji će probati to da iskoriste, ali postoji i jedna druga opcija. Postoji mali broj opština u kojima je službeni jezik, jezik nacionalne manjine je u službenoj upotrebi. Zato je moj apel da se nađe upravo održivo rešenje za finansiranje medija koji emituju program na jeziku nacionalne manjine u opštinama u kojima je taj jezik u službenoj upotrebi. Finansiranje je u svakom slučaju iz lokalnih budžeta, jer su građani tih opština dali svoju saglasnost da se od njihovih para finansiraju ti mediji. Svestan sam da to nije oblast delovanja samog Ministarstva informisanja, ali će lokalne samouprave u svakom slučaju poslati svoje skupštinske odluke da prihvataju i dalje finansiranje tih medija. Važno je samo naći zakonsko rešenje koje bi bilo ugrađeno u ovaj Zakon o javnom informisanju i medijima.
Siguran sam da će ovaj problem biti rešen, jer je mnogo očiju uprto u ovaj problem, ali moram da kažem da se nadam da ćemo ga mi rešiti i da on neće doživeti situaciju da bude rešavan na nekom drugom mestu, jer ću to shvatiti kao svoj lični i naš neuspeh.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, govoriću o Zakonu o kretanju uz pomoć psa vodiča i odmah ću reći, kao što je i ministar dva puta ponovio da Zakon reguliše samo kretanje uz pomoć psa vodiča, a ne i uslugu socijalne zaštite.
Zakon po meni uopšte ne treba da bude predmet bilo kakve rasprave, a pogotovo ne bilo kakvih svađa povodom ovoga i ne vidim naravno svađu i treba da budemo praktično složni u ovom zakonu, jer ovaj zakon omogućava prostu primenu usluge socijalne zaštite, a to je kretanje uz pomoć psa vodiča.
Usvojile su ga razvojne zemlje, a od zemalja u okruženju napomenuću da ga je usvojila Hrvatska i Crna Gore i to pre nekoliko godina i odnosi se i prvenstveno je namenjen slepim i slabovidim osobama koje koriste pse vodiče.
Međutim, ono što bih ja rekao, to je vrlo bitno da se zakon odnosi na druge subjekte, a to su pravna lica koja se bave saobraćajem drumskim i železničkim, rečnim saobraćajem, zatim, pravna lica u javnim službama, lica koja upravljaju javnim površinama, privatna lica, na kraju krajeva ugostiteljski objekti, jer upravo su to subjekti koji moraju omogućiti nesmetano kretanje lica koja se kreću uz pomoć psa vodiča.
Da ne bi bilo, bilo kakvih zabuna, da ne bi bilo kakvih problema, mora se reći da u suštini ne nose neke ekonomske efekte u smislu bilo kakve potrošnje od strane tih osoba, obzirom da u Srbiji zvanično nema registrovan pas vodič, a nezvanično prema podacima Udruženja za slepe i slabovide osobe postoji četiri do pet pasa vodiča.
Što se tiče bezbednosti, radi se dakle o psima koji su izuzetno selektovani i obučeni i od nekih 700 pasa koji su registrovani u svetu uopšte, znači, pasa vodiča, nije zabeležen nijedan oblik ni slučaj agresije ili bilo kakvog neželjenog ponašanja, tako da u suštini, to govorim našim ljudima koji koriste, znači prevozi, u slučaju da vide psa ne postoji nikakva opasnost od tih životinja, što se tiče bezbednosti.
Iako se zakon ne odnosi na uslugu socijalne zaštite, ja moram da se osvrnem na nju, obzirom znači da je zakon naslonjen na tu uslugu. Naime, mi kao zemlja nemamo nijednu odgajivačnicu psa, niti sertifikovan centar za obuku pasa vodiča, niti za obuku tih instruktora. Smatram da bi na neki način morali da razmišljamo o tome.
Iako su usluge socijalne zaštite prvenstveno zamišljene da budu finansirane od strane lokalnih samouprava, lokalne samouprave nemaju ta sredstva, za finansiranje ovakvih usluga socijalne zaštite, pogotovo ovako usko specijalizovanih usluga koje su uz to jako skupe. Obzirom da obuka samo jednog psa, instruktora, košta 25.000 evra i da je to praktično nezamislivo, da mogu da finansiraju lokalne samouprave.
Ja bih apelovao na Ministarstvo, obzirom da postoje IPA fondovi i prilična senzitivnost i senzibilnost EU da finansira njene ovakve projekte, mislim da treba da se krene sa jednim projektom odgajivačnice i obuke pasa, a on nema taj široki obuhvat i to je činjenica. On će moći da obezbedi podršku malom broju slepih i slabovidih osoba, ali daje taj jedan vrlo bitan pozitivan signal da ti ljudi koji su marginalizovani osete da država o njima brine i ja sam siguran da ćete vi, ako ne sada, makar u narednom budžetu planirati sredstva upravo za jedan ovakav projekat.

Poštovani ministre, saradnici, ja sam zadovoljan što Vlada ima stav da ne prihvati ovaj amandman i naravno da sam mišljenja, jer se smanjenjem broja članova u upravnom odboru uvodi racionalnost i efikasnost u poslovanju upravnog odbora i uvode se uštede, ali predlogom većine članova, dakle, četiri od sedmoro članova upravnog odbora, da budu predloženi od strane ministra, samim tim Vlade, pa samim tim i skupštinske većine, uvodi se jedan princip koji do sada nije postojao, a to je princip odgovornosti.
Naime, dosadašnjim upravljanjem Fondom gde je u upravnom odboru sedeo 21 član, mene podseća na jedan vid samoupravljanja. To je možda pozitivno sa aspekta društvene kategorije koja je predložila svoje predstavnike u upravnom odboru, ali u slučajevima lošeg poslovanja Fonda, praktično ne postoji odgovornost nikoga za loše poslovanje Fonda.
Upravo se ovim principom uvodi pravni osnov za odgovornost vladajuće većine, za loše poslovanje, ali i za zasluge za ono što bude dobra poslovna politika Fonda. Zato ovaj amandman ne može biti prihvaćen.

Pošto je rasprava otišla isuviše široko, neću se vratiti.
Dakle, smenjivanjem članova Upravnog odbora uvodi se racionalnost i efikasnost u poslovanju Upravnog odbora, uvode se uštede. Ja ću ponoviti, ali se ovim predlogom uvodi i odgovornost, jer za sve što je Fond do sada radio, vi ste kritikovali vlast. Vi niste kritikovali predstavnike osiguranika u Fondu. Vi niste ste kritikovali predstavnike invalida niti penzionera. Vi ste kritikovali vlast. Kada vlast predloži mehanizam kontrole i pravni osnov za odgovornost, vama to ne odgovara. Hvala.

Hvala.
Ja sam iz ove vaše diskusije upravo shvatio da se slažete sa nama, odnosno da smo vas ubedili da su upravo naši argumenti oni pravi i da je ovo reforma koja će dati neki rezultat. Zato vam se zahvaljujem na tome.

Hvala predsedavajući.
Nisam bio direktor fonda ili filijale fonda, i ne mogu sa predlagačima amandmana da diskutujem na paritetnoj osnovi, ali pošto se on obraćao građanima, kao građanin, osiguranik, od čije plate se deo sredstava izdvaja za Fond zdravstva, mene zanima kako se troši novac i još više me zanima ko je odgovoran za trošenje tog novca.
Vi se obraćate građanima, ali ja vam garantujem da građanin nije imao pojma kako se troši njegov novac, a još manje običan građanin kome se vi obraćate, imao uticaja gde će njegove pare da odu.
Konstatovali smo svi da nešto nije valjalo, da nešto nije dobro, da nešto treba promeniti, i mi smo predložili princip uvođenja odgovornosti. To traže građani, odgovornost.
Vama to ne odgovara. Recite nam zašto vama ne odgovara uvođenje odgovornosti i zašto da se mi vraćamo na stari sistem, koji i vi sami kritikujete? Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, siguran sam da ovaj amandman treba odbiti. Razlozi su očigledni. Predlagač amandmana u svom obrazloženju kaže – neprihvatljivo je da se načelnici, to citiram, postavljaju i razrešuju od strane Vlade bez prethodno precizno postavljenih kriterijuma za postavljenje i razrešenje, pa nadalje. Obzirom da su se do sada načelnici upravnih okruga birali putem konkursa radi profesionalizacije javnog sektora itd, smatramo da to treba tako.
Očigledno je da predlagač amandmana, grupa poslanika DS, nema saznanja o tome kako su se načelnici birali za vreme njihove vlasti, dakle, 2008. godine. Po profesiji, ti načelnici upravnih okruga su bili pravnici, što je u redu, ekonomisti, što nije sporno, ali su bili i tehnolozi, inženjeri, veterinari, psihijatri, a svi od reda su bili u stvari funkcioneri vladajućih stranaka koji nisu našli uhlebljenja na nekom drugom mestu.
Pitam se i pitam vas – po kojim su to kriterijumima oni birani i kakva je to profesionalizacija javnog sektora o kojoj vi pričate u obrazloženju ovog amandmana? Upravo su načelnici upravnih okruga do sada birani po partijskim kriterijumima. Nisu imali nikakvih instrumenata za obavljanje poslova iz svojih nadležnosti. Bili su samo moneta za potkusurivanje, a uz to, primali su velike plate.
Ovom izmenom zakona uvodi se načelnik kao funkcioner, koji ima jasne instrumente za sprovođenje svojih nadležnosti i koji će biti svojevrsna konekcija između republičke vlasti i lokalnih samouprava. S jedne strane, sprovodiće politiku Vlade, a biće od pomoći lokalnim samoupravama u komunikaciji sa izvršnim organima republičkih vlasti, pogotovo kod realizacije zajedničkih projekata. Ovim se uvodi smisao postojanja načelnika upravnog okruga.
Ovakav sistem funkcioniše u nekim zemljama u okruženju. Daću vam primer Republike Bugarske, gde se pokazao kao odličan sistem međusobne komunikacije, odnosno oni su tamo oblasni upravnici, međusobne komunikacije između republike i lokalnih organa.
Prema tome, mi koji znamo kako su funkcionisali upravni okruzi, pogotovo načelnici upravnih okruga, jasno nam je da je logično ovakav amandman odbiti. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče seta medijskih zakona, dosta toga smo čuli od samog ministra i prethodnih govornika. Dugo je Zakon o medijima bio na javnoj raspravi i stručna i opšta javnost je dala pozitivno mišljenje i novinarska udruženja, tako da bih posebnu pažnju posvetio upravo delu zakona koji se odnosi na elektronske medije u lokalnim samoupravama, a pogotovo tamo gde žive pripadnici nacionalnih manjina.
Naime, zakon predviđa privatizaciju medija do jula 2015. godine, kojima su osnivači lokalne samouprave, i u slučaju da sam mediji ne nađe svog kupca na tržištu, paket akcija prelazi u ruke zaposlenih. S druge strane, zakon takođe predviđa da kupac medija, koji emituje program na jeziku nacionalnih manjina, mora zadržati programsku šemu u narednih pet godina. U sredinama sa većim brojem stanovnika, gde su mediji uglavnom tržišno orijentisani i gde mogu naći svog kupca, ovim zakonom omogućeno je pripadnicima nacionalnih manjina da imaju informisanje na svom maternjem jeziku. Ali, moram da kažem da nacionalne manjine sa manjim brojem pripadnika u malim sredinama u kojima sam medij ne posluje tržišno, dakle, nije tržišno orijentisan, koji skoro sigurno neće naći svog kupca do 2015. godine, a koji nema neku perspektivu da može da ostane i nakon 2015. godine, tu će se možda javiti problem.
Naime, zakon je predvideo da nacionalni saveti mogu biti osnivači medija, u smislu osnivači javnih ustanova, privrednih društava ili fondacija. Takođe, zakon je predvideo da lokalne samouprave u sredinama sa većinskim stanovništvom manjinske pripadnosti mogu da sufinansiraju program medija do 80% vrednosti medijske produkcije. Međutim, ovi odnosi nisu striktno definisani i ja nisam hteo u formi amandmana da probam da menjam ovaj zakon, obzirom da znam da postoji dobra namera predlagača da budu sagledane nacionalne manjine, pogotovo u tim malim sredinama. Tačno je da ćemo mi doći do jednog specifičnog odnosa da u nekim normalnim okolnostima gde osnivač, a to bi bio u ovom slučaju nacionalni savet, i finansijer, a u tom slučaju bi to bila lokalna samouprava, ukoliko imaju normalne i dobre odnose, ne bi bilo problema za finansiranje tih lokalnih medija koji emituju program na jeziku nacionalne manjine.
Međutim, predložio bih da samo Ministarstvo kulture i Ministarstvo lokalne samouprave na kraju, kod koga i pripadaju prava manjina, probaju na neki način podzakonskim aktom ili uredbom Vlade da bliže definišu upravo načine finansiranja i sredstva koja su neophodna, upravo da bi mediji u tim malim sredinama, sa nacionalno mešovitim stanovništvom, mogli da opstanu i posle 2015. godine. Tako da se nadam da u skladu sa tim pozitivnim propisima i željom da se, naravno, čuju i mediji koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina, nadam se da će ovo biti u nekom narednom periodu prihvaćeno i naravno da ću, ne samo zbog toga, nego apsolutno zbog toga što se radi o jednom reformskom zakonu, glasati za ovaj set medijskih zakona. Hvala lepo.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem ministru policije, ministru pravde i ministarki lokalne samouprave, a tema su dešavanja u Opštini Dimitrovgrad. Ne bih ovo pitanje postavljao u ovom visokom domu, jer je postavljeno tamo gde treba u institucijama naše države, ali s obzirom da sam pre dva dana prozvan od strane uvaženog kolege iz DS Borislava Stefanovića, imam potrebu da obrazložim kroz dva, tri minuta osnovu ovog mog pitanja.
Naime, uvaženi kolega je iznosio navode jednog pisma predsednika Opštine Dimitrovgrad, pisma koje je taj isti predsednik poslao na mnogo adresa, pa i na adresu SNS, gde se navode neke stvari koje prosto nisu tačne, ali cilj uopšte predsednika opštine je samo podizanje tenzije i stvaranje jednog haosa u opštini sa većinskim stanovništvom bugarske nacionalne pripadnosti, a sve sa ciljem da u situaciji kada gubi podršku svojih odbornika, a podršku svojih sugrađana nema već dugo vremena, jer on je samo prekomponovao vlast, da stvori situaciju tenzije i održi se na vlasti.
Međutim, čudi me da jedan visoki političar, kakav je moj uvaženi kolega, može da iznosi navode iz ovog pisma i da uvredi mene i kolegu Dragana Todorovića, a da prethodno nije čuo mišljenje druge strane, odnosno nas. Čak i kada bih to shvatio, obzirom da smo pripadnici SNS ili Pokreta socijalista, pa da sa nama ne želi da priča, prosto mi nije jasno potpredsednik DS nema komunikaciju sa opštinskim odborom svoje DS u Dimitrovgradu, koji je pre par meseci javno putem medija izneo svoj stav da ne podržava aktuelnog predsednika opštine u Dimitrovgradu ispred URS i da upravo odbornici DS ne daju kvorum aktuelnom predsedniku opštine.
Što se tiče SNS i povereništva u Dimitrovgradu, koje je takođe u ovom slučaju uvređeno ovim navodima, zna se da smo mi apsolutno protiv bilo kog oblika pritisaka, pretnji ili ucena prema odbornicima. Niko iz povereništva nema kriminalni dosije i mi oslikavamo nacionalnu strukturu kakva je u Dimitrovgradu i praktično smo protiv bilo kakvih pritisaka i to mi ne radimo.
Što se tiče problema nacionalne manjine, mislim da je to posledica kolegine neinfomisanosti. U Dimitrovgradu nikada nije bilo nacionalnih incidenata, iako smo višenacionalna sredina. Jedini incident koji se ikada dogodio napravio je sada aktuelni predsednik opštine, tada to nije bio, kada je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora od 15 meseci zbog širenja nacionalne netrpeljivosti. U stvari, nisu ugrožena prava pripadnika nacionalne manjine, nego su ugroženi samo lični interesi predsednika opštine.
Zato, da bi sprao ljagu i sa svog imena i ljagu sa povereništva SNS u Dimitrovgradu, postavljam pitanje ministru policije i ministru pravde – da li je bilo bilo kakvih oblika pretnji, ucene odbornika u SO Dimitrovgrad? Pitanje koje postavljam ministarki lokalne samouprave glasi – da li je poslata inspekcija Ministarstva lokalne samouprave u Opštinu Dimitrovgrad, a na zahtev predsednik SO Dimitrovgrad, zbog samovlašća predsednika opštine prilikom zakazivanja sednica skupštine, a protivno Zakonu o lokalnoj samoupravi? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani poverenici, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su redovni godišnji izveštaji nezavisnih regulatornih tela. Moja prva konstatacija je da su oni sveobuhvatni, iscrpni, sa puno detalja i informacija, sa puno primera iz prakse i života, sa detaljnim prikazom rada poverenika i sa primedbama i preporukama.
Može nama sadržaj ovih izveštaja da odgovara ili da nam manje odgovara, možemo se slagati ili ne sa pojedinim primerima iz ovih izveštaja, ali upravo to što oni postoje i što su sada pred nama stavljeni na razmatranje i usvajanje je upravo dokaz postojanja pravne države i dokaz da cenzure nema.
Kada posmatramo i čitamo primere diskriminacije, moram da izrazim svoj stav da verujem da oni postoje u određenom obimu, ovako kako je dat, možda malo manjem ili možda malo većem, ali svakako postoji i da se mi kao društvo, kao država moramo boriti protiv toga.
Ne slažem se sa idejom koja se čuje sa druge strane da je jedino SNS kriva što danas u društvu postoje primeri diskriminacije. Kao primer toga mogu da kažem, ako pogledate izveštaje iz prethodnih godina, videćete da je diskriminacija prisutna u sličnom obimu, da je ona postojala u vreme prethodnih vlasti, da razlog povećanja prijava pojedinih slučajeva povrede prava može biti u tome što postoji veće poverenje u institucije Zaštitnika građana i instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ali i poverenje u institucije sistema.
Drugi prilog ovoj tvrdnji je što se diskriminatorno ponašanje i delovanje ne dešava samo u području delovanja republičkih vlasti, nego i pokrajinskih i lokalnih. Složićete se da SNS ne učestvuje u svim tim vlastima. Činjenica je da sami oblici ovog ponašanja nisu vezani za političke stranke koje su na vlasti, ali je nesporna činjenica da političke stranke na vlasti imaju najveću odgovornost i najviše mogućnosti da unaprede položaj marginalizovanih kategorija, a on se unapređuje reformom sveukupnih sistema pravne države.
Zato je uloga nas narodnih poslanika da osudimo svaki vid diskriminacije, da podržimo ove izveštaje i da damo jednu snažnu podršku pokušajima Vlade da reformiše sistem i podigne nivo društvenih vrednosti za koju stepenicu više.
Što se tiče povreda prava nacionalnih manjina, a toga najviše ima u izveštaju Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Iz izveštaja Zaštitnika građana, moram da konstatujem, iako nije i ne mora da bude pravilo, drago mi je da je broj prijavljenih slučajeva kršenja prava nacionalnih manjina znatno manji u 2013. godini u odnosu na 2012. godinu. Dakle, 209 u 2013. godini i 364 u 2012. godini. Ostajem pri svom ranije izrečenom stavu da su upravo najvulnerabilnije one nacionalne manjine koje su najmanje organizovane. Ovde je jasan primer da su romske zajednice, odnosno romska zajednica ili romska nacionalna manjina, kako god, ima najveću povredu prava. To se vidi iz tabele 21, gde su povrede posebnih prava pripadnika nacionalnih manjina, gde povreda posebnih prava Roma učestvuje sa nekih 52,9%, što ide u prilog onome da je organizacija nacionalnih manjina ono što štiti njihova prava.
Ključ za rešenje ovog problema je u sinergiji dva pravca delovanja. Prvi pravac je jačanje uloge nacionalnog saveta nacionalnih manjina. Meni je zadovoljstvo što je jedan od prvih zakona, koji smo ovde usvojili upravo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. U oktobru će biti izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. U narednom periodu će se uskladiti zakon o nacionalnim savetima sa odlukama Ustavnog suda. Očekujem da će u narednom periodu doći do određenih strukturnih izmena, odnosno do bližeg određivanja polja delovanja iz oblasti nadležnosti nacionalnih saveta.
Drugi pravac delovanja je borba protiv svih vidova povrede prava nacionalnih manjina u svim ustanovama, institucijama, od lokalnih zajednica, preko pokrajine do republičkih organa, a u cilju postizanja jednog nultog stepena tolerancije, kada su u pitanju povrede prava nacionalnih manjina.
Srpska napredna stranka će glasati za ove izveštaje. Možda se sa pojedinim primerima ne slažemo do kraja, možda mislimo da se mogu tumačiti na drugačiji način, ali glasaćemo zbog toga što su ih izradila nezavisna regulatorna tela i zbog toga što ne želimo da se mešamo, da utičemo na njihov rad, ali i sa željom da se kritički osvrnemo na neke pojave i da sami sebe menjamo na bolje, jer menjajući sebe, kao ljude koji kreiraju politiku Srbije, sklon sam da verujem da utičemo da se moralne vrednosti društva podižu na viši nivo. Hvala.

Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, mogu se samo nadovezati na govor mog prethodnog kolege, koji je rekao da je treći put narodni poslanik i da kao kolega lekar u stvari apeluje. Ja sam prvi put poslanik i čini mi se da je uvaženi kolega to radio više radi sopstvene promocije, nego radi odbrane samog amandmana.
Nas je ovde dosta iz te profesije i svima je nama jasno da zdravstveni sistem nije u najboljoj kondiciji i da postoje brojni problemi. Kao što ste i sami rekli, taj problem treba rešavati sistemski, a ne ad hok varijantama.
Kao što je i ministar Krstić rekao, radi se o prebacivanju sredstava iz jednog u drugi fond radi popunjavanja rupe u drugom fondu i da to neće ugroziti nikakv zdravstveni sistem u Republici Srbiji i da će praktično sva nedostajuća sredstva, ukoliko ih bude do kraja godine, biti obezbeđena transferom sredstava iz budžeta.
Sada kada vi govorite, a slušaju vas građani, pogotovo oni koji čekaju na sve ove intervencije, logično je da kažem da je ovo samo čin lične promocije, jer će upravo zadržavanjem ovih sredstava možda se rešiti jedan od velikog broja nagomilanih problema u zdravstvenoj zaštiti. Da pojednostavim, rešiće se možda jedna lista čekanja, ali se neće rešiti mnoge od njih. Neko će možda doći do kuka, ali neće doći do magnetne rezonance, neće doći do veštačkog sočiva, neće doći do određene kardio intervencije.
Problem je sistemski i on će se rešavati kroz novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju, a tada će se verovatno detaljno i analizirati koji su to uzroci problema koji su nas doveli u ovu situaciju i kada su ti problemi nastali.
Amandman nije prihvatljiv zato što njime u ovom trenutku ništa ne može da se učini ozbiljnije za poboljšanje zdravstvene situacije, odnosno zdravstvenog sistema u Srbiji, a može mnogo toga poremetiti u nekim drugim životnim sistemima. Konkretno, recimo u sistemu redovnog isplaćivanja penzija. Za SNS nije prihvatljiv ovaj amandman. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana, iz jednog, po meni, važnog razloga, a to je da ova diskusija ne ode u pogrešnom smeru i da se ne bi pretvorila u jednu raspravu između pripadnika jedne nacionalne manjine i predstavnika većinskog naroda.
Naime, kao pripadnik Bugarske nacionalne manjine, opet to pominjem, svima je ovde jasno da prava nacionalnih manjina nisu prekršena nijednim zakonom Republike Srbije. Naprotiv, unapređuju se. Samim tim što je Savez vojvođanskih Mađara učestvovao i u izradi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, dovoljno govori u prilog tome.
Osnovni problem nije odnos između nacionalnih manjina i većinskih naroda, nego je osnovni problem u tome što nacionalne manjine izuzev, da kažem, mađarske nacionalne zajednice, nisu dobro organizovane u ostvarivanju upravo svojih zakonom zagarantovanih prava. Zato i smatram da mi kao političari i pripadnici nacionalnih manjina imamo jednu osnovnu ulogu - da motivišemo naše pripadnike da uzmu aktivno učešće u institucionalnom životu Republike Srbije.
Naravno, podržaću i kolege koje su govorile da ne treba podržati ovaj amandman, ali i one koji su rekli da treba naći ili iznaći neko rešenje da se reši upravo ovo pitanje. Podržaću ih iz dva razloga. Prvo, pripadnici nacionalnih manjina, uključujući, naravno, i albansku nacionalnu manjinu, moraju da motivišu svoje sunarodnike da aktivno učestvuju u životu Republike Srbije, da se, naravno, odazovu popisu da bi ostvarili svoja prava. Ali, s druge strane, podržavam i ministarku da će se naći neko naravno, zakonom definisano rešenje da se i ovaj problem sagleda, a sve u cilju dobrog suživota manjinskog i većinskog naroda. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, obzirom da je danas na dnevnom redu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ja ću parafrazirati reči premijera iz ekspozea kada je govorio o nacionalnim manjinama i tako početi ovo moje, nadam se kratko, izlaganje.
Naime, Srbija je bogata zemlja kada je reč o pripadnicima nacionalnih manjina koji u njoj žive i ostvaruju zakonom zagarantovana prava. Upravo su nacionalne manjine svojevrstan most između Srbije i matičnih država pripadnika nacionalnih manjina i upravo u suživotu i postojanju ovih različitosti često se iznedre najmudrije i najispravnije vrednosti društva uopšte.
Srpska napredna stranka zajedno sa svojim koalicionim partnerima čvrsto je stala da reši probleme nacionalnih manjina i da se pobrine za očuvanje i unapređenje njihovih prava.
Čuli smo od prethodnih govornika da su nacionalne manjine počele da se organizuju još 2002. i 2003. godine, na osnovu Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, ali zbog nedovoljne zakonske regulative, tek je 2009. godine donošenjem Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina precizno definisana nadležnost nacionalnih saveta iz oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja, službene upotrebe jezika i pisama, način izbora članova nacionalnih saveta, finansijska sredstva neophodna za njihov rad i druga pitanja koja su bila od značaja za rad nacionalnih saveta. Ali, nakon nekoliko godina primene u praksi ovog zakona, uočeni su određeni nedostaci, odnosno, uočena su pitanja koja su ostala nedorečena.
Upravo ovim izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima koji su manje suštinske a više tehničke prirode, ali za ljude koji dobro znaju probleme sa kojim su se susretali nacionalni saveti, ove izmene su logičan sled i unapređenje Zakona o nacionalnim savetima i precizno definišu upravo ona pitanja koja su ostala nedorečena.
Naime, sam zakon nije imao čvrstu logičku strukturu, pogotovo u tom izbornom procesu članova nacionalnog saveta u mandatnom periodu, vrlo bitnu obavezu novih izbora posle prestanka mandata, tako da zakon nije u suštini imao svoj logični početak i kraj. Takođe, nije jasno definisana forma izbora, a ovim izmenama i dopunama se precizno definiše kada će izbori biti neposredni a kada će biti posredni, putem elektorske skupštine.
Osim toga, ovim izmenama je predviđeno da vrhovni organ za sprovođenje izbora bude RIK, čime je dato na značaju nacionalnih saveta, odnosno izbora nacionalnih saveta i garantuje se pravilnost i zakonitost samog izbornog procesa.
Pripadnik sam bugarske nacionalne manjine i iskoristiću samo par reči, kada sam se već javio po ovom zakonu, da kažem kako je zbog nedorečenosti nekih odredbi u zakonu imao problem i Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine. Naime, u 2012. godini i nekoliko meseci 2013. godine Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine nije prosto funkcionisao, iz razloga što je jedan član, odnosno članica rešila da bojkotuje rad Nacionalnog saveta. Kako je tada broj članova opozicije i pozicije bio nerešen, nastala je tzv. pat pozicija i mi smo imali jednu situaciju da Nacionalni savet godinu i nešto dana nije uopšte zasedao, nije donosio nikakve odluke, niti davao mišljenja iz oblasti svoje nadležnosti.
Podsetiću narodne poslanike, mada mislim da dobar deo njih to i ne zna, da su mišljenja nacionalnog saveta iz oblasti svoje nadležnosti za matične lokalne samouprave obavezujuća, recimo, prilikom izbora direktora tih institucija, iz oblasti obrazovanja, kulture, informisanja, tako da su lokalne samouprave ostale bez tih obavezujućih mišljenja, a da život ne bi stao, došlo je do dovijanja na raznorazne načine koji su, bojim se, tada bili i u koliziji sa određenim zakonima.
Takođe, Bugarska nacionalna manjina je imala jedan peh u tom periodu da ostane bez svog jedinog štampanog glasila, lista „Bratstvo“. Iako, ne tvrdim da je Nacionalni savet bio glavni krivac što je list „Bratstvo“ prestao da izlazi. Naravno, znači da su glavni krivac finansije kojih je bilo nedovoljno. Činjenica da kao osnivač ovog lista svojim nezasedanjem nije učinio ništa da se to stanje na neki način popravi. Nije moglo da smeni direktora dotadašnjeg koji je, naravno, bio dobrim delom i zaslužan za sve ovo što se desilo „Bratstvu“. Nije moglo da izabere novog direktora i problem nacionalne manjine je i dan danas prisutan.
Probaću u narednom periodu da upoznam upravo nadležno Ministarstvo i sve vas sa tim problemom koji ćemo, naravno, zajednički probati da rešimo, jer ne samo da je bitan zbog određenog broja radnika koji su praktično ostali bez posla, nego što je i sama nacionalna manjina ostala, napominjem opet, bez jedinog štampanog glasila, a to je list „Bratstvo“:
Na kraju ću samo reći ovim izmenama i dopunama neće Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina postati idealan, niti će postati savršen. Prethodni govornici, pogotovu ovlašćeni predstavnici su jasno rekli da će biti novih dopuna i izmena Zakona o nacionalnim savetima, ali je to krak bliže u pokušaju da zakon bude bolji.
Kako je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina za pripadnike nacionalnih manjina garant ostvarivanja Ustavom zagarantovanih prava, molim i pripadnike opozicije, bez obzira na određene različitosti, da glasaju za ovaj zakon, a mi ćemo dalje u nekom zajedničkom radu probati da ga još više unapredimo i poboljšamo. To je naravno u opštem interesu i interesu pripadnika nacionalnih manjina ali i u interesu većinskog stanovništva koje živi na teritoriji Republike Srbije. Hvala.