Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo maločas opasku od jednog poslanika opozicije kako nismo usvojili niti jedan amandman koji su oni, naravno, predložili. Ja, kao poslanik koji sam malo pratio rezultate dok su oni bili vlast, nemam niti jedan argument koji bi mi govorio u prilog da treba da usvojim ovaj ili bilo koji drugi amandman.
Naime, sećajući se ekspozea bivšeg premijera Cvetkovića 2008. godine, moram da kažem nekoliko stvari koje idu u prilog ovome što sam rekao. Govori o ciljevima Vlade Republike Srbije u to vreme, pa kaže – cilj je povećanje u naredne četiri godine BDP-a za 7% godišnje. To je bilo 2008, a 2009. godine smo imali minus 4%, 2008. godine 5,6% plusa, na 2009. godinu minus 4%. To je ukupno, gospodo, 9% minus, obećali su 7% godišnje. Da li je to tačno? Kako reče kolega iz opozicije, jeste. Da li je tačno da je obećano u kampanji oko 500 hiljada novih radnih mesta? Jeste. Da je u ekspozeu gospodin Cvetković tada rekao 200 hiljada? Kada su formirali Vladu, već su malo spustili to na 200 hiljada. Da je stopa nezaposlenosti sa 18,1% na 11,9% planirano smanjenje, a 2012. godine je bila nešto preko 26%. Da li je tačno? Jeste, cifre govore u prilog.
Da li je tačno da je procenat siromaštva u 2009. godini sa 6,9% za godinu dana naraslo za još 9,2%? Tačno je. Da li je tačno da je obećano 500 hiljada, odnosno 200 hiljada novih radnih mesta, a zapravo smo dobili oko 450 hiljada otpuštenih radnika, a među njima samo pet hiljada čije su plate finansirane iz budžeta? Da li je tačno? Jeste, sve stoji lepo napisano i može da se proveri.
Da li je tačno da je 130 hiljada uglavnom malih i srednjih preduzeća ugašeno za te četiri godine? Tačno je. Da li je tačno da je obećano hiljadu evra za besplatne akcije građanima, a da su dobili nepunih četrdeset? Tačno je. I umesto povećanja prihoda, imali smo zaduženje šest milijardi evra za te četiri godine, odnosno ukupan unutrašnji dug se povećao za još devet milijardi evra.
Sada pričamo o lepim željama i amandmanima, kao da ova Vlada ne želi da u svakom segmentu poveća prihode, odnosno poveća davanja. Pa naravno da svaka Vlada to želi, ali samo jedna to ispunjava, ove prethodne su obećavale. Vlada gospodina Vučića ne obećava, nego radi na tome, na onome što je potrebno za građane Srbije i manje je sramota, ja mislim, i poslanike opozicije da ovo lepo podrže sve što se predlaže, nego što predlažu amandmane za koje osnova nema. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani ministre sa gostima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću nekoliko reči o amandmanu, mada vidim da je podnosilac amandmana brzo izašao iz sale, ali svejedno, i zbog građana i zbog narodnih poslanika koji se nalaze u ovoj Skupštini danas.
Neću podržati amandman, naravno da neće ni moje kolege, a ja pre svega iz razloga što nemam poverenja. Nemam poverenja ni u ove ni u one.

Zahvaljujem.
Kažem, neću podržati ovaj amandman, iz razloga samo što nemam poverenja niti u njega, niti u ove naredne, a iz razloga što je podnosilac neko ko je imao ozbiljnu ulogu u bivšem režimu u vreme dok su rađene sve one ozbiljne privatizacije, odnosno vreme koje je trebalo da uredi i uradi nešto valjano u Srbiji po tom pitanju.
Radi se o tome što je od 2.381 preduzeća koje je privatizovano posle 2002. godine, tri četvrtine zaposlenih ostalo bez posla, zatim, 65% društvenih preduzeća je ugašeno. Molim vas, naši eminentni i svetski stručnjaci su rekli da je Srbija manje štete pretrpela od bombardovanja nego od takve privatizacije koja je sledila posle 2002. godine.
Dolazimo do trenutka kada, priželjkujući neke parlamentarne vanredne izbore, što je babi milo to joj se svakako i snilo, pa podnosilac amandmana govori kako ćemo posle parlamentarnih izbora mi otpustiti 25 hiljada radnika. Ja mislim da gleda u ogledalo i seća se reči gospodina Borisa Tadića koji je 2008. godine u predizbornoj kampanji govorio o nekih 500 hiljada novih radnih mesta za građane Srbije, a došli smo za četiri godine do toga da smo izgubili nekoliko stotina hiljada radnih mesta. Pretpostavljam da je podnosilac amandmana, sećajući se tog vremena, aludirao malo na ovo sadašnje stanje i pokušavajući da to prebaci kao bumerang, da prebaci na teret SNS.
Ja ću podržati nekad verovatno amandman podnosioca kada bude došao i u Blace, odakle ja dolazim, kada bude objasnio, stao pred nekoliko hiljada radnika koji su ostali bez posla posebno u vreme privatizacije i u vreme režima kome je on pripadao, kada bude stao pred njih i kada bude dao jedan primer pozitivne privatizacije u Blacu. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, pokušao sam pažljivo da proučim sve amandmane predlagača, međutim, pošto sam video da je veliki broj učinilo mi se da mi treba previše vremena da to uradim, ali za nekoliko minuta sam ukapirao i došao do zaključka kakva je sadržina svakog, jer oni imaju svi praktično isto obrazloženje, te me čudi kako predlagač ovog amandmana nije uspeo za desetak dana da prouči dobro zakon i da nađe bar neki adekvatan amandman koji bi mogao da predloži i o kome bismo mogli na pravi način da raspravljamo i verovatno i nešto od toga i usvojimo.
Ako imamo nekoliko stotina amandmana koje, kako maločas, uvaženi kolega Martinović uporedi sa mućkom, nemoguće je svakako doneti pravo obrazloženje, odnosno pravo rešenje, ali ja sam spreman da podržim svih nekoliko stotina predloženih amandmana onog momenta kad predlagač napravi kajganu od nekoliko stotina mućkova i to naravno utroši. Naravno, da neću ni ovaj, ni one druge amandmane podržati. Hvala.

Hvala predsednice.
Mislim da je ovde neko malo pomešao babe i žabe.
Što se tiče ovih amandmana, vezano za ovaj zakon i priči da se jedni brišu a drugi traže određene izmene, mislim da neko najbolje nije sagledao stvari ili se bar nije potrudio da to sagleda na pravi način.
Šta hoću da kažem? Zar postoji neko ko veruje da SNS želi da smanji plate ili penzije penzionerima? Da li je to naša volja, da li je to nešto što je popularno bilo kojoj političkoj opciji? Naravno da nije, ali postoje razlozi zbog čega to moramo da uradimo a razlozi leže, između ostalog, i o nekoj ne tako dalekoj prošlosti.
Predsednik jedne, sada ne znam, ove podeljene opozicije, nekad 7. maja 2010. godine kaže – krajem 2010. očekujem prva značajna poboljšanja životnog standarda građana Srbije, pa onda 28. maja posle 21 dan, kaže – prvi značajni pozitivni znaci poboljšanja će se osetiti ove godine, a u 2011. očekujem veći rast proizvodnje i ekonomije, a rashod od 5% može se očekivati 2012. i 2013. godine. Ono što je dobro to je da je osvojio tih nekih 5% a ne više na izborima, pa građani nisu imali nesreću da i dalje ta vlada vodi zemlju i da učini ono što je učinjeno i što je prouzrokovalo smanjenje plata i sada penzija našim penzionerima.
Obećano je 200.000 u kampanji 2008. godine, 200.000 radnih mesta, dobili smo 450.000 otpuštenih radnika, izgubili smo 130.000 malih i srednjih preduzeća, pa se zatim država zadužila 7 milijardi evra, unutrašnji dug je ukupno 2008, 2012. sa 8,700 na 17,700, to je 9 milijardi.
Verovatno to neko laže a statistika to kaže. Stopa nezaposlenosti sa 14 na 26,1% gospodo. Šta bi onda bilo da je ostala stopa nezaposlenosti 14%, šta bi bilo da nismo izgubili onih 400-500.000 radnih mesta, šta bi bilo da se nisu ugasili onih 130.000 firmi?
Desetine fakultetskih ljudi je ostalo bez posla. Sa svim tim danas ne bismo došli u situaciju da smanjimo plate i penzije. Vi ličite na jednu grupu koja je gurnula autobus sa nekim ljudima u provaliju pa se sada čudi kako to neko tobož pokušava da izvuče, kako to sporo radi. Hvala.

Zahvaljujem.
Ja ću da komentarišem malo ovaj član 40, odnosno amandman na član 40. koje su podnele uvažene kolege iz opozicije. Upravo, nadam se da građani ove naše lepe zemlje ovo prate, da bi mogli da shvate šta sve to planiraju i zašto naše kolege da – brišu.
Radi se o članu koji kaže – ugovor o prodaji kapitala smatra se raskinutim, zbog neispunjenja ugovornih obaveza, ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje ugovorne obaveze, kupac ne otkloni sledeće povrede ugovornih obaveza. Navedeno je šta to – neplaćanje ugovorene cene u skladu sa ugovorom o prodaji, raspolaganje imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, raspolaganje kapitala subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, nedostavljanje garancije u skladu sa ugovorom o prodaji.
Ne znam šta tu nije jasno. Možda je bolja varijanta da imamo privatizaciju ili zakon kakav je bio ranije, pa da niko nije imao odgovornost kada kupi neko preduzeće, da zaista poštuje ugovorne obaveze koje su pred njim postavljene.
Onda smo došli u situaciju da danas kritikujemo ovaj zakon, više u načelu, nego u pojedinostima, a da branimo neki zakon, opozicija da brani neki zakon koji se ne može odbraniti iz ranijeg perioda.
Danas smo čuli više komentara i više reči tipa da je ovaj zakon nedopustiv, da je koruptivan, da je jako kreativno braniti zakon poslanica iz ove male grupe opozicione, baš tako je komentarisala – jako kreativno je braniti zakon.
Mislim da nije teško braniti nešto što se postavlja kao časno i pošteno. Teško je braniti ono pre. Onim zakonom koji smo imali došli smo u situaciju da stotine hiljada radnika ostane na ulici, došli ste u situaciju da prodajete firme po najnižim cenama, došli smo u situaciju da imamo vrlo lošu procenu vrednosti kapitala i imovine.
Navešću jedan kratak primer, u pitanju je Blace imali smo jedno trgovinsko preduzeće „Jedinstvo“ koje je prodato bezmalo za manju cenu nego što su trenutno tada imali robu u magacinu. Da li je to poštena privatizacija? Da li je to taj pošten zakon koji se da braniti, a ovaj mi ne možemo da branimo?
Opozicija je imala priliku kada je bila nekada na vlasti i teško da će je imati ponovo, da uradi nešto dobro za zemlju Srbiju, za građane i za radnike u mnogim društvenim preduzećima.
Ono što je urađeno dobro, to se videlo. Mislim da je najvažnije reći da je urađeno dobro samo za tajkune, za političke prijatelje, ljudi koji su bili tog trenutka na vlasti, a sada kada je Vlada na čelu sa premijerom Vučićem došla u situaciju i sa najvećom željom da uradi nešto korektno i pozitivno, onda se to sada kritikuje, onda sada to ne valja.
Izvinite gospodo, ova vlada nije otpustila 400, 500.000 radnika i nije poklanjala preduzeća kao što su to radile neke prethodne vlade i kao što je to bilo po Zakonu o privatizaciji iz 2001, 2002, 2003. godine, kada i neki članovi ove opozicije tvrde da nemaju nikakav uticaj na to. Mislim da je bilo jako velikih uticaja. Hvala.

Naravno, neću podržati ovaj amandman iz prostog razloga što on, ovakav kakav jeste, stavlja u nepovoljniji položaj radnika u odnosu na član koji je predviđen novim promenama Zakona o radu.
O čemu ovde zapravo radi? Svakako da nije dobro kada radnici u Srbiji mogu da rade na određeno vreme dve godine, četiri godine ili ne znam ni ja koliko. Ali, u čemu je problem? Zapravo, do sada su radnici u Srbiji radili tako dugo, a bez opravdanih razloga, jer su poslodavci na svakih godinu dana, šest meseci ili tri meseca nalazili razloga da otkažu ugovor o radu, pa da preinače to u novi ugovor o radu na određeno vreme.
Ovim izmenama zakona se omogućava da maksimalno vreme koje treba neko da provede na radu bude 24 meseca, što je jako dobro. Brisanjem ovog člana došli bismo u situaciju da ono što je važno i bitno, kada dođemo u situaciju da neko ode na period duži od 12 meseci, na bolovanje, onda imamo problem oko njegove zamene. Ovim članom zakona definiše se pravo da se primi novi radnik do povratka radnika koji je otišao na bolovanje.
Razumem da opozicija pokušava da bude konstruktivna. Nadam se da će tako i biti u narednom periodu, kao i da donosi konstruktivna rešenja koja će biti od interesa za sve građane Srbije. Moramo da shvatimo da ovim članom Zakona, koji je predvideo predlagač, se radnici stavljaju u nepovoljniji položaj i to je nešto što nije dobro, a to je nešto što građani Srbije moraju da znaju.
Nešto simptomatično, vrlo često dolazimo u priliku da vidimo ove amandmane – briše se, briše se, briše se, a mislim da to nije dobro i nije utemeljeno na jednoj dobroj analizi, a što je svakako potrebno na opštu dobrobit građana i zaposlenih u Srbiji. Ovo je u duhu onoga brisanja koje je bilo između 2008. i 2012. godine najizraženije kada smo sa stopom nezaposlenosti od 14,40% došli do rekordnih 26,1%. Znamo ko je u tom periodu upravljao ovom zemljom.
Molim da, ukoliko bude mogućnosti, ono što je kvalitetno za radnike, ono što je kvalitetno za građane Srbije u narednom periodu, pokušamo da donesemo i da pokušamo da napravimo dobre predloge, kako vlast, tako i opozicija.
Još jednom, nikako neću i ne mogu podržati ovaj predlog, ovaj amandman, a na dobrobit zaposlenih u državi Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.

Vezano za ovaj član 73. još jednom priča da ono što je suštinski bitno trebalo bi do kraja da se kaže.

Ako imamo u prethodnom zakonu definisano kompletan član koji kaže – zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca, ali jedna suštinska stvar koju niko ne pominje a to je, ukoliko je trenutno prestala potreba za njegovim angažovanjem kod trenutnog poslodavca, u tom trenutku je vrlo važno da on može biti upućen kod drugog poslodavca.

Lakše je poslodavcu tog trenutka da ga proglasi tehnološkim viškom. Zašto onda ne bi imao manja prava kod drugog poslodavca? Ne vidim niti jedan razlog za to. Ako se desi da je ovde radio po sistematizaciji složenije poslove, kod prvog poslodavca, a ode kod nekog drugog kod koga radi manje složene poslove, poslove za koje je predviđena manja nadoknada ili nešto drugo, pa valjda je normalno da i on prima platu ili ima druga prava kao i oni radnici koji rade te iste poslove kod tog drugog poslodavca.

Još jednom, samo da kažem ovoj specijalisti za radne odnose iz DS, kada kaže da pokušamo da učinimo najbolje moguće, pa šta to znači, da otpustimo još 350.000 radnika? Ono što ste najbolje mogli da uradite vi ste između 2008. i 2012. uradili, a to je posao manje za 350.000 radnika. Šta još?

Pričamo više puta o nekim dugovanjima i o spoljnom i unutrašnjem dugu države Srbije. Ne znam gde ste našli onih šest milijardi evra, kada ste od 2008. do 2012. godine napravili dug za devet milijardi veći nego što je bio. To je statistika. Pogledajte to tamo. Sramota je da priznate ono što jeste. Hvala.

Hvala predsednice.

Ovaj prvi deo komentara koji sam želeo da kažem, to je i prethodnik i, svakako, mnogo kvalitetnije ministar obrazložio, a ja bih ovaj drugi deo koji se odnosi na predlagača amandmana i stručnjaka za rad i radne odnose, uz obrazloženje i opet škrto obrazloženje.

Govorim o tome da je jasno dato i kaže – poslodavac može zaposlenog da uputi na odgovarajuću analizu u ovlašćenu zdravstvenu ustanovu koju odredi poslodavac o svom trošku, što je jako važno. Malopre je bila kritika da on može svakodnevno da šalje i da vrši mobing. Ukoliko želi poslodavac da svakog dana nekog šalje u zdravstvenu ustanovu da mu rade analizu krvi, a da to plaća sam poslodavac i istovremeno da nema radnika koji će obavljati neke možda važne poslove, pa neka izvoli.

S druge strane, zbog čega, ako postoji sumnja? Zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena i, još je važno, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla.

Verujem da svi u svojim sredinama imate iks primera gde se često srećemo sa radnicima koji dolaze na posao u pripitom stanju. Ovim članom zakona se štite i oni radnici koji rade pošteno i kvalitetno svoj posao, jer neko mora da radi posao umesto nekog ko je pod dejstvom alkohola i koji gubi vreme na tom radnom mestu. Ne vidim razloga što bi se ovaj član zakona brisao i što bi amandman predlagača bio usvojen.

Svakako da se na ovaj način štiti i poslodavac, štite i zaposleni i svakako podiže produktivnost i kvalitet rada u toj organizaciji. Hvala.