Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, veliko je zadovoljstvo čitati jedan dobar zakon, jedan zakon koji stavlja sport u delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Mi jesmo sportska nacija i sport je veoma važan aspekt i našeg nacionalnog bića i srpskog naroda.
Ono što jeste na neki način zabrinjavajuća stvar jesu podaci da se samo 10% ljudi bavi sportom, a čak preko 50% ljudi se nikada nije bavilo sportom. Ono što je dragoceno ovom zakonu jeste činjenica da on insistira na školskom sportu, na dečijem sportu, na amaterizmu. To je nešto što je neophodno, što je jako dragoceno.
Spomenuću da ove godine mi organizuje svetsko prvenstvo u odbojci za srednje škole u Pančevu, u Banatskom Novom Selu i Beogradu. Gospodin Peruničić je pokrovitelj toga. To je jedna jako lepa manifestacija koja govori o tome da je školski amaterski sport zapravo srž bavljenja sportom.
Ono što je meni veoma, veoma zadovoljavajuće u ovom zakonu, moram da kažem, jeste činjenica da u njemu nema reči o privatizaciji sportskih klubova. Ja lično mislim da u profesionalnom fudbalu ima toliko radnji, toliko stvari, počevši od nameštanja utakmica, huliganizma, tretiranja igrača kao belog roblja. Toliko je toga da je pitanje da li se profesionalni fudbal može nazvati sportom. Jako je dobro da u ovom zakonu toga nema, da će se time baviti neki drugi zakoni.
Moram da napomenem da je poslanička grupa SPS 2011. godine, kada je bilo reči o prethodnom zakonu o sportu, insistirala na jednom amandmanu da se sportski stadioni ne privatizuju, da sportski stadioni koji pripadaju građanima Srbije ne mogu da promene namenu, da ne mogu da postanu šoping centri. Nadam se da će Vlada Srbije istrajati u tome, da će veliki sportski stadioni ostati hramovi sporta.
Ono što je, takođe, značajno, moje kolege iz poslaničke grupe su insistirale jeste činjenica da u medijima jako malo ima sporta, onog pravog sporta, amaterskog sporta, školskog sporta i to je velika šteta. Ja sam jednom producentu ovih rijaliti programa sugerisao da bi bilo jako dobro da se napravi rijaliti program o jednom mladom sportskom timu koji se priprema, pa takmiči i takve ideje nisu naišle na razumevanje. Njima je lakše da prikazuju stvari koje su ispod nekog civilizacijskog nivoa, ali u svakom slučaju sport mora da ima mnogo, mnogo više zastupljenosti u medijima.
Ono što je meni kao roditelju veoma dragoceno da kažem to je da sport treba da bude u nekim segmentima i besplatan. Ja kao roditelj, otac petoro dece, prošao sam sa njima sve sportove. Jedino nismo trenirali mačevanje i boćanje. Sve drugo smo pokrili i moram da kažem da je sport užasno skupa aktivnost. Kada imate više od jednog deteta, to je nešto što u ovim okolnostima, ovim vremenima, treba olakšati porodicama i deci, da se što više njih bavi sportom, da bude dostupno.
U svakom slučaju, da ne dužim, moje kolege su rekle većinu stvari, pozitivnih, dobrih o ovom kvalitetnom zakonu. Ja ću samo reći da će poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj dobar zakon. Hvala na pažnji.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, moram da vam se zahvalim vezano za amandman koji ste usvojili. Zahvaljujem se u ime čitave kulturne zajednice. Ono što je jako interesantno, to je da sam ja podnosio dosta inicijativa vezanih za kulturu, smatram da je to važno, smatram da to treba da bude češća tema u ovom domu, interesantno je da jedno ministarstvo koje se direktno ne bavi kulturom je pokazalo fantastičan sluh, fantastično razumevanja za kulturu Srbije prihvatajući amandman koji dozvoljava da se proizvodi kulture, proizvodi kulturnog stvaralaštva, kulturne manifestacije tretiraju kao saopštenja od opšteg interesa.
To će za srpsku kulturu značiti jako puno, srpska kultura, visoka kultura je u povlačenju ispred jeftinih sadržaja, ispred sadržaja koji ne pripadaju kulturi, već daleko više estradi. Tako da je ovo apsolutno fantastična, velika pomoć svim proizvođačima kulturnih dobara, svim esnafima koji se bave kulturom. I zaista, ovaj amandman možda nisu svi svesni koliko on znači i šta može da znači, on može na godišnjem nivou doneti vrednost u reklami kulturnih dobara od nekoliko miliona evra.
Svi kulturni poslanici vam se zaista zahvaljuju na tome, ovo je za nas jedan veliki korak napred. Hvala puno.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, moram odmah da kažem da ovaj zakon smatram veoma dobrim. Obično kada se procenjuje da li je zakon dobar ili nije čitate ga i pokušavate da zamislite razne hipotetičke situacije, nekada i one neobične, i pokušavate da ga isprobate na taj način. Ovaj zakon je jako dobar i mislim da će opstati u praksi, jer je on prosto podložan svojom detaljnošću i preciznošću na razne te hipotetičke situacije kojih ima jako mnogo u ovom poslu, a kome delimično i ja pripadam.
Ovaj zakon je naravno dugo očekivan i bio je neophodan zato što se od 2005. godine, kada je donet prethodni Zakon o oglašavanju, promenilo jako puno toga, počevši od interneta, internet oglašavanja, oglašavanja preko mobilnih telefona, digitalizacije, jako puno stvari koje u prethodnom zakonu nisu mogle da se nađu, niti da se primene. Ono što je bilo u prethodnom zakonu gotovo na ivici apsurda, reći ću jednu situaciju, na primer, to je da glumci u Srbiji nisu mogli da reklamiraju pivo zbog nekog člana zakona, što je potpuno neverovatno i imalo je jednu diskriminatorsku funkciju. U čitavom svetu, a pogotovo i kod nas u regionu gde su glumci nažalost vrlo siromašni, gde rade za male plate, bili su sprečeni da zarade dodatni novac reklamirajući proizvod, baveći se sopstvenim poslom. U više navrata sam javno govorio o tom apsurdu i ukoliko ste mene čuli, drago mi je i zahvaljujem se u ime profesije što toga više nema.
Sada ću se posvetiti kratko amandmanu koji sam podneo. Naime, dve godine promovišem jednu ideju koja se zove „Minut za kulturu“. Ta ideja se bazira na tome da je kulturu neophodno reklamirati, da je neophodno građane Srbije obaveštavati o proizvodima savremene umetnosti, savremenog stvaralaštva, kulturnim manifestacijama. Kultura u Srbiji, nažalost, je u povlačenju. Zbog lakih sadržaja imamo sve manje i manje korisnika kulture. Država Srbija ulaže zaista dosta veliki novac kroz pomoć institucijama kulture, kroz konkurse savremenog stvaralaštva, a sve manje ljudi, građana Srbije je upoznato sa nekim vrednim delima, vrednim manifestacijama, vrednim proizvodima kulture koji većini građana nisu dostupni.
Mi smo ranije čak i na privatnim televizijama imali brojne kulturne emisije, kulturne magazine, gde su se građani mogli informisati o kulturnim manifestacijama, o proizvodima kulture. Mi sada to nemamo.
Mi imamo na javnom servisu par takvih emisija, i na neki način za kulturu vlada jedna vrsta medijskog mraka. To je šteta, zato što se zaista stvaraju vredne stvari, stvari koje treba da dođu do ljudi. Moj predlog se bazira na jednoj bitnom konceptualnom pitanju da li je kultura samo za „krug dvojke“, ili kultura pripada svim građanima Srbije? Moj odgovor je potonji. Ja mislim da svi građani Srbije treba da imaju benefit od kulture, a da kultura treba da im bude dostupna i ovim amandmanom koji sam podneo daje se zakonska osnova da se ova stvar sprovede. Da se kultura afirmiše, da se proizvodi savremenog stvaralaštva afirmišu, reklamiraju i da dođu do krajnjih korisnika. Mi znamo da je, čak i film, koji je vrlo popularan u Srbiji, bio nekada, imao po nekoliko miliona gledalaca godišnje 90-ih, pa je onda 2000-ih to palo na ispod milion. Sada čak i filmovi nemaju više od par stotina hiljada gledalaca, a da ne govorimo o jako značajnim, korisnim, dobrim izložbama, knjigama, baletskim predstavama, koncertima klasične muzike. Većina naroda u Srbiji nema pojma o tome.
Zato ja smatram da je ovaj moj amandman jako bitan. Možda ljudi nemaju ideju koliko to može da znači za kulturnu zajednicu, pa i za sve građane Srbije, ukoliko se ovo usvoji, reč je možda o nekoliko miliona evra podrške kulturi. Jer, kada Ministarstvo kulture i druge kulturne ustanove podrže proizvode savremenog stvaralaštva nikada nema dovoljno novca za promociju, nikada nema dovoljno novca za reklamu. Prosto, mali izdavači, mali producenti, galeristi, ustanove kulture, ne mogu naravno da se nose i da konkurišu sa velikim proizvođačima, velikim brendovima. Ne mogu da konkurišu sa emisijama popularne kulture, jeftinog sadržaja, koje nažalost, dominiraju medijskom scenom i javnom scenom.
Tako da ovaj amandman, ukoliko se usvoji, može da bude jedan veliki preokret u prihvatanju kulture, omasovljavanju kulture, u vraćanju statusa kulture kakav je imala nekad 70-ih i 80-ih godina ovog veka, kada je zaista bila masovna. Jer, kultura zaista pripada narodu. Da preskočim estradu, i da polako privodim kraju.
Ja se unapred zahvaljujem, i nadam se da će ovaj moj predlog imati odjeka, i u danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SPS zdušno će glasati za ovaj zakon. Hvala puno.

Izvinjavam se Neđi.
Moram samo da skrenem pažnju na jednu stvar. Kolega je malo čas rekao da nije niko skrenuo pažnju na potencijalne probleme. Moram samo da kažem da sam na sednici Odbora za kulturu upravo skrenuo pažnju na to da može doći do određenih problema. Ja bih voleo da u jednom duhu tolerancije nastavimo ovu diskusiju, jer ovde se pre svega radi o elementarnoj logici. Logika nalaže sledeće.
Naime, ja sam na sednici Odbora za kulturu rekao sledeću stvar – jednog kandidata je prijavilo 14 nevladinih organizacija, iako su po zakonu morali da prijave dva kandidata. Ostalih 17 organizacija je prijavilo po dva kandidata, po zakonu. Ja sam na Odboru za kulturu tražio da se poštuje zakon i da se eliminiše ovih 14 NGO koje su prijavile samo po jednog kandidata.
Došli smo do ovog problema i sada tražiti da se glasa za po jednog kandidata, nažalost, nema mnogo logike. Ovde se radi o algebri otprilike na nivou od prvog do trećeg razreda osnovne škole, jer ukoliko NGO glasaju za po jednog kandidata, može da se desi da svi glasaju za jednog te istog kandidata, tako da ovde u Skupštinu na odlučivanje može doći jedan kandidat, umesto dva, koliko je neophodno.
Tako da, zakon nije neprecizan. Zakon lepo kaže da se predlažu dva kandidata i da se glasa za dva kandidata, kako bi se svakako omogućilo da ovde pred nas u Skupštinu dođu dva kandidata, a mi bi se odlučili za jednog. Prema tome, tu postoji jedna logika. Mi možemo da izglasamo šta god hoćemo. Možemo da izglasamo da je zemlja ravna ploča, ali nije, okrugla je. Nema ni ta četiri slona koja drže tu ravnu ploču.
Prema tome, zaista molim da se vratimo zdravom razumu, da se vratimo osnovnoj školi, aritmetici i da sagledamo ove argumente koji su veoma jednostavni. Hvala na vremenu.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, pre nego što postavim poslaničko pitanje, želim da u ime poslaničke grupe SPS čestitam građanima Srbije i Vladi Srbije, otvaranje pregovaračkih poglavlja 32 i 35, u nadi da ovaj naš put ka Evropi neće biti previše dug i mukotrpan.
Sada ću preći na poslaničko pitanje, koje postavljam Ministarstvu kulture, ponukan time, kao i vi, verovatno sam prethodne nedelje pratio ovu živu diskusiju između dva funkcionera, direktora Javnog servisa i ministra kulture, pratio razmenu argumenata, za finansiranje Javnog servisa. Ono što je toj diskusiji nedostajalo, jeste način na koji će javni servis da se finansira uz ovu državnu subvenciju od četiri milijarde dinara.
Imam konkretan predlog koji bi voleo da podelim sa Ministarstvom kulture, ali i sa svima vama. Videćete da je taj predlog lako izvodljiv, veoma praktičan. Dakle, on se tiče mehanizma ostvarivanja ovog dela od četiri milijarde dodatne pretplate koja je potrebna da bi nesmetano funkcionisao javni servis i da bi na taj način imao nezavisnu ulogu koja mu pripada. Ovim predlogom, stavljam poseban akcenat na moguće poželjno rasterećenje budžeta Republike Srbije.
Predlog vodi računa o još jednom važnom aspektu, a to je drastično smanjena platežna moć građana Srbije.
Realno sagledavanje trenutnog stanja sugeriše da je građanima u ovom trenutku veliki izdatak i značajan udar na budžet, da mesečno izdvajaju po 500 dinara za funkcionisanje javnog servisa.
Odluka države da u 2016. godini delimično finansira RTS i RTV sa četiri milijarde dinara je racionalna i predstavlja znak odgovornosti i respekta prema Javnom servisu.
Dugoročno ovakvo finansiranje je neodrživo, uz činjenicu da se još četiri milijarde dinara mora obezbediti iz pretplate, a mehanizam pretplate još uvek nije formulisan, a moram da podvučem da je rok za uspostavljanje efikasne naplate ističe za 15 dana.
Moj predlog je sledeći, da se pretplata za Javni servis veže uz postpejd račune mobilnih telefonija i to sa 50 dinara po mesečnom računu.
Ovim bi se na godišnjem nivou, od preko 4,3 miliona postpejd brojeva moglo sakupiti preko 2,5 milijarde dinara. Pored ovoga, predlažem da se taksa za Javni servis veže i za račune za kablovsku televiziju i internet, takođe u iznosu od 50 dinara. Godišnji prihod namenjen RTS i RTV na ovaj način dostigao bi četiri milijarde.
Ovakva naplata takse za javni servis ima daleko više logike od vezivanja za račune za električnu energiju.
U današnje vreme razvojem novih medija i tehnologija korisnici Javnog servisa koriste mogućnost da prate sadržaje RTS i RTV i preko kablovskih operatera na internetu i kroz 3G i 4G mreže mobilne telefonije.
Sada ću svoj predlog proširiti sa idejom da se budžetsko finansiranje javnog servisa u potpunosti ukine i to tokom perioda od četiri godine. U periodu od četiri godine, od 2017. do 2020 godine, budžetsko finansiranje bi se smanjivalo za milijardu dinara godišnje, da bi potpuno nestalo iz budžeta za 2021. godinu.
Istovremeno, u istom periodu, računi za postpejd i kablovske usluge bi se povećavali za po 30 dinara svake godine. Tako da bi 2018. godine pretplata bila 80 dinara mesečno, 2019. godine 110 dinara itd.

Ovo povećanje mesečno je manje od jednog parking sata koji građani plaćaju Parking servisu.

Samo da završim, molim vas.
Time bi se sasvim postepeno dostigla suma od blizu osam milijardi dinara potrebnih za finansiranje Javnih servisa i obezbedilo njihovo nezavisno finansiranje.
Ovo sukcesivno povećanje pretplate za relativno skroman iznos omogućavalo bi istovremeno u potpunosti vođenje računa o javnom interesu i interesu Javnih servisa, kao i interesu građana. Hvala na vremenu.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, koristim vreme poslaničke grupe zato što smatram da je ovaj moj predlog vrlo značajan i voleo bih da vam kažem koju reč više o njemu. Naravno, biću kratak pošto smo već dugo u ovoj raspravi.
Naime, prvo ću reći da ovaj zakon smatram zaista dobrim, zaista revolucionarnim. Svi poslanici su obraćali pažnju na pravne, ekonomske aspekte ovog zakona, a ja ću da skrenem pažnju na jedan ne manje važan aspekat, a to je psihološki aspekt ovog zakona. Mi smo suočeni tokom niza godina da građani Srbije, dobar deo građana Srbije, možda i polovina živi u nelegalnim objektima.
I to je jedna situacija koja stvara kod građana strepnju. Strepnju da ne znaju da li će moći svojim potomcima, svojoj deci da ostave te objekte.
Ovaj Zakon ljude lišava strepnje i mislim da je zaista u tom smislu blagotvoran. Naslanjajući se na taj aspekt, psihološki aspekt, moj predlog, koji sam izneo, takođe smatram veoma važan.
U brojnim istraživanjima, koje su izvršene u oblasti psihologije urbanizma, mnoga su svedočanstva, egzaktna svedočanstva da su ljudi koji žive u uređenim sredinama, manje skloni agresiji, manje skloni nasilju u porodici, manje skloni alkoholizmu. Moj predlog, da vas podsetim, ide u smeru da ljudi koji legalizuju svoje objekte imaju obavezu da u roku od tri godine, srede spoljašnje fasade svojih kuća, svojih objekata, da omalterišu i da okreče svoje fasade.
Takođe, postoji tu jedan vrlo važan i estetski element, koji ne smemo da zaboravimo, svaki putnik koji sa zapada prolazi kroz Srbiju ima utisak neodoljiv da je ušao na Orijent, a mi idemo u Evropu. Svaki putnik ne može da ne primeti stotine hiljada ne omalterisanih kuća, ne okrečenih fasada. Mi imamo jako lepu zemlju, ali smo je pretvorili, nažalost, u zadnjih 25 godina u ruglo. Naša naseljena mesta su ruglo.
Ovaj zakon pruža fantastičnu mogućnost da ljudi, kada već imaju po jako povoljnim uslovima mogućnost da reše svoja životna pitanja, da legalizuju svoje kuće, da im se da i obaveza da svoje kuće, svoje fasade omalterišu i da okreče.
Vi ste gospođo ministarka napisali da se amandman odbija zato što je neprecizan, jer ne nameće kaznene odredbe. Ja namerno nisam hteo da istaknem kaznene odredbe predlažući da te odredbe ne budu sankcije, da ne budu kaznene, nego da, pre svega, one se odnose na određene poreske olakšice, da se te odredbe kroz pozitivnu poresku politiku motivišu ljude da svoje kuće urede.
Tako da, ja vas još jednom molim da razmotrite ovaj moj predlog. Mislim da je ovo poslednji trenutak da preko milion ne okrečenih kuća i fasada u Srbiji sredimo. Jednom rečju, da uljudimo ovu našu zemlju koja je lepa i treba da bude još lepša. Hvala puno.

Poštovane koleginice i kolege, danas ću o temi kojom se nismo mnogo bavili, a smatramo je veoma važnom. To je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara.
Kina i Srbija imaju višedecenijske prijateljske odnose i tradicionalno dobru saradnju. Za Srbiju su izuzetno važni dobri bilateralni odnosi sa Republikom Kinom koja je jedan od svetskih ekonomskih giganata i čija se privredna aktivnosti prostire širom sveta. Gotovo da nema zemlje u kojoj kineska privreda i kultura nemaju uticaja.
Diplomatski odnosi postavljeni su 2. januara 1955. godine, a prvi bilateralni sporazum je bio upravo u oblasti kulture. To je Sporazum između Vlade FNRJ i Vlade Narodne Republike Kine o kulturnoj saradnji, ratifikovan 1957. godine.
Saradnja dve prijateljske zemlje poslednjih godina je sve intenzivnija, a potpisano je više akata, posebno u oblasti kulture, umetnosti, obrazovanja i privredne saradnje. U cilju unapređenja kulturne saradnje dve zemlje donet je poseban program kulturne saradnje između Ministarstva kulture Republike Srbije i Ministarstva kulture Narodne Republike Kine za period od 2008. do 2012. godine iz septembra 2008. godine.
Kruna ove izuzetno plodne kulturne saradnje, Kine i Srbije, je upravo Sporazum o osnivanju kulturnih centara kineskog u Beogradu i srpskog u Pekingu. Ovom činu prethodilo je potpisivanje Memoranduma o razumevanju o obostranom osnivanju kulturnih centara između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine iz jula 2010. godine. Na snazi je i Program saradnje u oblasti kulture i umetnosti za period 2013. do 2016. godine sa namerom da se unapredi međusobna saradnja u smeru kulturne i umetničke razmene, a u cilju stvaranja kulturnih veza između ovih dveju zemalja.
Program obuhvata saradnju u vidu organizovanja festivala kulture, razmene informacija o međunarodnim festivalima i drugim kulturnim manifestacijama, razvijanje saradnje u oblasti pozorišta, opere, baleta i muzike kroz razmenu kulturnih sadržaja, razmenu umetnika i stručnjaka, unapređenje saradnje u oblasti arheologije, restauracije, zaštite kulturnog nasleđa, kao i uspostavljanje direktnih kontakata specijalizovanih ustanova zaštite kulturnog nasleđa, te podsticanja direktne saradnje muzeja radi razmena publikacija i informativnih materijala.
Institut „Konfučije“ u Beogradu zvanično je otvoren 27. avgusta 2006. godine pri Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon potpisivanja Memoranduma o prosvetnoj i kulturnoj saradnji između Ministarstva prosvete Republike Srbije i Narodne Republike Kine.
Dogovoreno je da Srbija u junu 2015. godine bude počasni gost na prestižnom Šangajskom filmskom festivalu, gde će biti organizovana smotra savremene srpske kinematografije, kako bi se predstavila kineskoj publici, ali i dinamičnom kineskom tržištu.
Srbija će u septembru 2015. godine biti počasni gost na Sajmu knjiga u Pekingu, što predstavlja izuzetnu priliku da se srpska književnost približi kineskim čitaocima i izdavačima. Kao prioritet je označeno direktno povezivanje institucija kulture dve zemlje i dogovoreno je da u decembru započne posetom kineskih stručnjaka u Muzeja Zabranjenog grada u Pekingu koji će u Narodnom muzeju raditi na restauraciji dela kineske umetnosti i organizovati radionice za kolege iz Beograda.
Poznato je da u oblasti filmske umetnosti Srbija i Kina imaju višedecenijsku saradnju. Svima je poznat fenomen filma i serije „Valter brani Sarajevo“ koji u Kini ima kultni status, a Velimir Bata Živojinović je u Kini jedan od najpopularnijih glumaca svih vremena. U Kini je film „Lepa sela lepo gore“ bio veoma popularan, a prošle godine je film „Montevideo“ prikazan na televiziji pred jednim od najvećih auditorijuma u svetu.
Kineski film je u velikoj ekspanziji i poslednjih godina osvaja nagrade na najvećim svetskim festivalima. On je prisutan i na našim internacionalnim festivalima, Festu, Festivalu na Paliću, Festivalu autorskog filma i privlači veliku pažnju domaće publike.
Kineska književnost je sve prisutnija u Srbiji. Knjige prvog kineskog nobelovca Mo Jena, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, su kod nas veoma popularne i rado čitane. Koristim priliku da svojim kolegama preporučim poslednju knjigu Mo Jena, a zove se „Umoran od života i smrti“, koja je zaista fascinantna freska nove kineske istorije, druge decenije 20. veka i početka 21. veka.
Sa radošću očekujemo Kulturni centar Narodne Republike Kine u Beogradu i zaista je čudno što ovako velika civilizacija do sada nije imala svoj kulturni centar.
Polazeći od značaja bilateralne saradnje sa Republikom Kinom, poslanička grupa SPS će sa velikim zadovoljstvom podržati ratifikaciju ovog Sporazuma o obostranom osnivanju kulturnih centara naše dve zemlje.

Poštovani predsedavajući, gospođo i gospodo poslanici, gotov tri godine bavio sam se sudbinom „Avala filma“ i davao predloge usmerene na zaštitu interesa kulture i građana Srbije. Dao sam stotine intervjua medijima, dva poslanička pitanja, iniciranje sednice Odbora za kulturu posvećeno prodaji „Avala filma“. Na kraju, priznaću da sam u ovim naporima bio sasvim neuspešan. „Avala film“ je zajedno sa svojim filmskim fondom prodat anonimnom kupcu kompaniji „Filmski put“ osnovanoj u martu 2015. godine.
Suma za koju je prodata „Avala film“ je osam miliona eura. O kupcu se tri nedelje nakon prodaje zna jedino da je nekada imao taksi udruženje sa sedištem u Pančevu. Ono što se ne zna jeste odakle tom novopečenom filmskom preduzeću osam miliona erua, koje su to bankarske garancije koje je mogla da dobije novo osnovano preduzeće? Da li suma kojom je plaćen „Avala film“ potiče iz legalnih tokova novca? Ne bi bilo loše da ovi podaci sasvim normalno budu dostupni javnosti kao i ime i biografija kupca ili kupaca. Da stvari nisu obično loše kada su transparentne svedoče i sledeći primeri.
Čuveni češki filmski studio Barandevo prodat je transparentno velikom slovačkom koncernu „Moravija stil“. Studio radi i donosi profit. Bugarski filmski studio „Bojana film“ prodat je poznatom američkom producentu na transparentan način. Studio radi odlično i bugarskoj državi donosi značajnu sumu od poreza. Kod nas „Avala film“ nekada najveći studio na Balkanu prodat je kompaniji očigledno osnovanoj samo da bi bila pokriće za potpunu ne transparentnost prodaje da bi se sakrili pravi kupci i njihove namere.
Hajde da pričamo o namerama. Tržišna cena građevinskog zemljišta na kome se „Avala film“ nalazi je sto miliona eura. Priznaćete dosta očigledna namera, višestruko isplativija od profesije pravljenja filmova u kojoj se anonimni kupac u prethodnih 45 dana teško da je stigao afirmisati. Vratiću se za trenutak na 2007. godinu. Četrnaest bioskopa „Beograd filma“ čija je vrednost u kvadratima poslovnog prostora procenjena na 57 miliona eura, prodato je za devet miliona. Novi vlasnik je najavljivao novu eru digitalizaciju, modernizaciju bioskopa. Danas ne radi nijedan bioskop, a u toj novoj eri bioskopi su supermarketi, noćni klubovi ili ruševine.
„Beograd film“je kupljen zbog poslovnog prostora, „Avala film“ zbog građevinskog zemljišta. Podsetiću na predlog koji sam se trudio da afirmišem proteklih godina, da država otpiše skromni dug „Avala filma“, da izvrši konverziju zemljišta i proda ga na fer i tržišnom tenderu kako bi se za kulturu Srbije moglo pribaviti nekoliko desetina miliona evra i od njih izgraditi opera, moderna galerija, obnoviti desetine bioskopa i domova kulture, u 70% Srbiji čiji građani nemaju nijedan jedini kulturni sadržaj u svojoj sredini.
Sve smo ovom prodajom izgubili lako i ćutke bez mnogo komentara. Nepodnošljiva lakoća ovog prodavanja, predavanja desetina miliona evra anonimnom tajkunu u ruke, možda govori da ne zaslužujemo ni operu, ni modernu galeriju, niti druge objekte kulture koji su se mogli izgraditi i obnoviti, ali zaslužujemo da makar znamo sledeće.
Sasvim je razumno izraziti skepsu prema činjenici da kompanija osnovana pre mesec i po dana sa osnivačkim kapitalom od 60 hiljada dinara ima osam miliona evra da izvrši kupovinu.
Ova činjenica izaziva dodatnu zebnju ako podsetimo da je u prethodnoj vlasti jedan od najvećih investitora Darko Šarić izvršio brojne privatizacije srpskih preduzeća novcem iz, najblaže rečeno, sive zone.
Voleo bih da se javnost uveri da nisu ponovo u pitanju sredstva čije je poreklo slično onom iz brojnih Šarićevih privatizacija. Zato postavljam pitanje Agenciji za privatizaciju, da li je izvršila nadzor nad ovom prodajom u smislu svih navoda koje sam istakao?
Postavljam pitanje višem javnom tužilaštvu i tužilaštvu za organizovani kriminal. Da li je potrebno da se sprovedu istražne radnje u pred krivičnom postupku u smislu provere, da li iz navoda koje sam istakao postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo?
Napomenuću da od samog početka, od proglašenja bankrota „Avala filma“ postoji niz teško objašnjivih radnji.
Privredni sud je odlučio da „Avala film“ čija je vrednost 20 miliona evra ode u bankrot zbog duga od tri miliona, a ne u reorganizaciju.
Obrazloženje za bankrot je zbog trajne nemogućnosti da se isplaćuju obaveze poveriocima je po dokazima koji postoje isfabrikovano. „Avala film“ već deceniju iznajmljuje najveći filmski studio za snimanje revialno muzičke tv emisije, a nedeljni zakup takvog studija iznosi između tri i četiri hiljade evra nedeljno.
U trenutku bankrota, račun „Avala filma“ je bio u plusu za 88 miliona dinara. Čitav niz nelogičnih, teško objašnjivih poteza koji sa pravom izazivaju sumnju da je reč o slučaju teške korupcije.
Zbog toga postavljam pitanje i Agenciji za borbu protiv korupcije da ispita gore navedeno.
Zatim, pozivam i Agenciju za sprečavanje pranja novca da utvrdi…(isključen mikrofon)

Hvala predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege, upućujem pitanje Ministarstvu privrede, gospodinu Sertiću. Verujem da u ovoj sali nema ni jedne jedine koleginice i kolege koji su ravnodušni prema sudbini koja je zadesila „Beograd film“ 2007. godine kada je kriminalnom privatizacijom Beograd ostao bez svih 14 bioskopa. Šta više mnogi od vas su mi prilazili i davali podršku što se uporno bavim ovom temom, pokušavajući da nam se vrati bar nekoliko bioskopa u Beograd. Zbog ovoga verujem da ću vas zainteresovati za temu prodaja „Avala filma“ najavljenu za 22. april. Ova prodaja po mnogo čemu podseća na kriminalnu prodaju „Beograd filma“.
Kao što su uz „Beograd film“ prodati i bioskopi „Balkan“, najstariji bioskop na Balkanu otvoren 1912. godine, bioskop „Zvezda“ najstariji fotografski atelje, oba bioskopa u zgradama od kulturnog značaja i pod zaštitom države. Tako se sada uz imovinu „Avala filma“ nekada najvećeg studija na Balkanu prodaje preko 200 filmova koji predstavljaju kulturnu baštinu ove zemlje.
Bavim se ovom temom više godina. Prošle godine u aprilu postavio sam Vladi Republike Srbije poslaničko pitanje u vezi sa sudbinom „Avala filma“. Namerno sam zaobišao Ministarstvo kulture zbog njihove sklonosti da se na moja pitanja vezana za važne kulturne teme uključujući i „Beograd film“ proglašavaju nenadležnim. Odgovor sam dobio u avgustu od Ministarstva kulture. Pogađate, odgovor je bio da nisu nadležni.
Ali, da ne ulazim u domen Kafkine literature niti u teatar apsurda Beketa Juneska podsećajući sebe na građanina koji ide od šaltera do šaltera tražeći ko je nadležan postavljam sada poslaničko pitanje gospodinu Sertiću i Ministarstvu privrede u želji da ću do 22. aprila kada je prodaja oglašena uspeti da do pravog šaltera stignem. Dakle, šta se prodaje u stečajnoj masi „Avala filma“ za oko devet miliona evra. Pored 200 filmova prodaju se oronuli studiji, opljačkani fundusi, scenografija, kostimi, laboratorija koja ne radi. Zašto bi neko kupio sve to. Odgovor je kao i u slučaju „Beograd filma“ isti. „Beograd film“ kupac nije video kao bioskope, kulturno dobro već kvadrate poslovnog prostora procenjene na preko 50 miliona evra. Ovde budući kupac ne vidi filmski studij kao kulturnu baštinu već 37 ha građevinskog zemljišta na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Beogradu. Realna vrednost ovog zemljišta je između 80 i 100 miliona evra. Dakle, deset puta veća od ponuđene cene.
Za kog se tajkuna namešta ovaj neverovatno profitabilan posao? Da li je moguće da se nije izvukla nikakva pouka iz prodaje „Beograd filma“? Podsetiću to je prodaja koja je završila skandalima, zatvorom i koja je građane Beograda ostavila bez kulturnih institucija. Ne ostaje mi ništa drugo nego da budem uporan i da ponovo dignem glas protiv nove, po građane Srbije, još štetnije prodaje.
Ne ostaje mi ništa nego da ponovim svoj predlog koji bi omogućio da svi građani Srbije imaju korist od „Avala filma“. Predlažem da se stopira ova prodaja, odmah, pre licitacije 22. aprila. Predlažem da se nacionalizuje filmski fond koji pripada „Avala filmu“. To su učinile mnoge zemlje istočne Evrope u slučajevima svojih državnih studija i filmova koji su ti studiji proizveli. Dug prema poveriocima zbog koga je „Avala film“ otišla u stečaj, a poverioci su mahom javna preduzeća je manji od tri miliona evra.
Predlažem da država nadoknadi taj dug, da država u saradnji sa gradom izvrši konverziju zemljišta i onda da na tenderu pod fer uslovima i realnoj ceni proda 37 ha na kojima se prostire „Avala film“. Od ovog novca mogla bi se obnoviti čitava kulturna infrastruktura Srbije, otvoriti i digitalizovati desetine bioskopa, obnoviti mreža domova kulture, izgraditi opera, moderna galerija i još mnogo stvari od kojih bi svi građani imali korist. Živimo u društvu u kome više od polovine naseljenih mesta nema knjižaru u svojoj sredini, 70% nema pozorište i bioskop.
Stalno govorim da za kulturu nema dovoljno novca i da postoje drugi prioriteti. Istovremeno spremni smo da desetine miliona evra kojim bi se kultura učinila dostupnijim svima predamo u ruke nekog tajkuna da bi on postao još bogatiji. Pitanje „Avala filma“ prevazilazi pitanje kulture. Ono otvara pitanje socijalne pravde, morala i etike. Otvara pitanje interesa svih građana Srbije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poslanici i poslanice, ova Konvencija potpisana u Strazburu 2001. godine predstavlja važan dokument u kome se izražava briga za čuvanje i zaštitu audiovizuelnog nasleđa Evrope.
Pokretne slike, prvo film, pa onda od druge polovine 20. veka i televizija, obeležile su čitavo stoleće i predstavljaju možda najvažniju, a svakako dominantnu umetnost veka koji je iza nas, a kroz nove oblike beleženja i prenošenja obeležavaju i ove prve decenije 21. stoleća. Izlišno je reći da se pomoću njih beleži i čuva duh epohe, istorija, vrednosti, kulturni i drugi obrasci, a pre svega jezik.
Ova konvencija o audio-vizuelnom nasleđu tretira u najširem obliku i ovo je za nas relativno nova oblast, sa kojom tek treba da se saživimo, kao što je to i termin – audiovizuelna delatnost koji, možda ste primetili, u poslednje vreme izaziva određene nedoumice.
Zbog toga i ne mora da čudi obrazloženje koje nam predlagač nudi i koje kaže: „S obzirom da u okviru svojih programskih aktivnosti Jugoslovenska kinoteka sprovodi mere tehničke zaštite filmske građe, sredstva za potrebe restauracije filmova i njihovo čuvanje obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije svake godine. Prema tome, za provođenje ovog zakona nije potrebno osigurati dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.“
To bi bilo neosporno i tačno kada bi ova Konvencija podrazumevala zaštitu samo kinematografskog materijala sačuvanog na filmskoj traci, restauraciju i digitalizaciju najvažnijih filmova, naše i svetske istorije, a što već godinama radi „Kinoteka“, na čelu sa gospodinom Zelenovićem. Bilo bi tačno kada bi se ovde mislilo i na „Filmske novosti“ koje su poslednjih godina započele proces popisivanja i digitalizacije hiljade sati žurnala „Filmskih novosti“, pod rukovodstvom gospodina Tomčića, a ti žurnali su dve decenije bili u velikoj opasnosti od propadanja. Ali, „Kinoteka“ i „Filmske novosti“ su samo važni segmenti svega onoga što podrazumeva audiovizuelno nasleđe u svoj svojoj složenosti.
Ovo su važni, ali samo manji deo audiovizuelnog nasleđa. Moram da skrenem pažnju na to. Jer, kako Konvencija jasno kaže, reč je o materijalu pokretnih slika, bilo kojem skupu pokretnih slika zabeležnih bilo kojim sredstvom i na bilo kom mediju. Dakle, ovde nije reč samo o filmovima i filmskim žurnalima, u pitanju je bilo koja televizijska forma, serija, reportaža, putopis, tv spot, muzička emisija, u višedecenijskoj istoriji „TV Beograda“, sada „Radio-televizije Srbije“. Reč je o dvodecenijskoj istoriji privatnih tv emitera, i nacionalnih i regionalnih i lokalnih.
Ovde je reč o restauraciji, arhiviranju, digitalizaciji i dostupnosti stručnoj i široj javnosti svih pokretnih slika koje čine našu istoriju i kulturu 20. veka. Ovde su u ovom materijalu o kome mi sada pričamo, koje ova Konvencija podrazumeva, i „Neven“ i „Poletarac“ i „Siroti mali hrčki“ i „Dvogled“ i „Petkom u 22“, snimci „Beogradskog proleća“, snimci BITEF-a, serije „Kamiondžije“, snimci Beogradske filharmonije, ali i mnogo više od toga.
Da bi razumeli složenost ovog sporazuma, navešću primer institucije koja ove zadatke obavlja u Francuskoj. Reč je o „INI“, francuskom nacionalnom institutu za zaštitu audiovizuelnog materijala. Ovaj institut već sada poseduje 750 hiljada sati arhiviranog i digitalizovanog programa. Ovaj institut poseduje sve snimke programa svih francuskih televizija od njihovog osnivanja, digitalizovane i pohranjene. Ali, dok mi sada diskutujemo, ovaj institut snima sve programe i nacionalnih i regionalnih tv stanica u Francuskoj.
Sadašnja pokoljenja imaju ogromnu arhivu čitave audiovizuelne kulturne baštine, a buduće generacije daleko od ove sadašnje imaće jasnu predstavu o svojim precima, našim savremenicima. Upravo na ovoj neraskidivoj vezi između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zasniva se suština Konvencije o zaštiti audiovizulenog nasleđa, koja predstavlja zaštitu kulture, istorije i identiteta jednog naroda. Možemo reći – dobro, Francuzi su bogati, pedantni, izuzetno vole sebe, vole svoj jezik, svoju kulturu. Mi smo, priznaćete, od njih dosta različiti, a posebno po tome da primerom ne dokazujemo da volimo svoju kulturu i svoj jezik.
Pre više od dve godine gospodin Simjanović, naš čuveni kompozitor, je sa grupom filmskih i televizijskih stvaralaca, da vežbamo možda i nove pojmove, audiovizuelnih stvaralaca pokrenu u Ministarstvu kulture inicijativu o formiranju medioteke. Medioteka bi bila nešto nalik na spomenuti francuski nacionalni institut za zaštitu audiovizuelnog nasleđa. Nažalost, posle kraćeg vremena ova inicijativa je obustavljena.
Projekat medioteke nalazi se u Ministarstvu kulture, a ja bih, a verujem i svi kulturni i naučni radnici, bio zahvalan da se ona obnovi, jer ogromno kulturno blago koje poseduje Radio-televizija Beograd, Radio-televizija Srbije tek čeka da bude arhivirano i digitalizovano, ono što je preostalo posle zločinačkog bombardovanja 1999. godine. Sveopšta privatizacija regionalnih medija, koja nam predstoji, dovešće u opasnost da sav sačuvani materijal koji su ove TV stanice decenijama snimale bude odbačen i uništen.
Medioteka bi sadržala važan dokument o životu u našoj zemlji, tokom prethodne dve decenije koji zaslužuje da bude sačuvan za buduća pokoljenja, sa svim pozitivnim i negativnim aspektima iz kojih bi buduća pokoljenja mogla da izvuku neke pouke. To je suština ove konvencije koju sada razmatramo. Nije u pitanju samo Kinoteka, nije u pitanju samo digitalizacija filma na filmskoj traci, već je to vrlo široka oblast koja podrazumeva sve nosače slika, snimljene, kako na filmskoj, tako i na video traci, koji ima daleko više nego što poseduju samo Kinoteka i Filmske novosti.
Digitalno organizovani materijal omogućava neverovatne mogućnosti u naučno istraživačke i obrazovne struke. Mi se tek susrećemo sa digitalnom tehnologijom i još uvek nam nisu neke prednosti digitalizacije jasne.
Selektovanjem jednog imena ili pojma, postaće dostupno u veoma kratkom vremenu, sve što je o istorijskom pojmu ili osobi ikada zabeleženo, putem videa.
Na kraju, navešću jedan upotrebljiv primer koji svedoči o našem pristupu zaštiti audio vizuelnog nasleđa. Pre tri i više decenija, Djuk Elington je imao koncert u Beogradu koji je snimala Televizija Beograd. Nakon završetka turneje, pitali su Djuka Elingtona koji mu je koncert bio najbolji tokom turneje, a on je rekao onaj beogradski.
Sve svetske televizije su se utrkivale ko će da kupi snimak koncerta Djuka Elingtona u Beogradu, a na žalost, od Televizije Beograd su dobili odgovor da su im trebale trake za druge emisije i da je koncert izbrisan.
Upravo je to primer kako se mi ponašamo prema našem nasleđu i kako ova Konvencija može da nas pobudi na to da čuvamo sve što je ikada snimljeno, zabeleženo, što je vredno, što će ostati neka banka podataka za buduće generacije.
Ne bih ulazio u problematiku kako bi se ovo finansiralo, jer verujem da u Ministarstvu kulture ima jako puno pametnih i vrednih ljudi, stručnih, koji bi bili zainteresovani da malo šire pogledaju na stvari, da urade nešto kao što je Francuski nacionalni institut za čuvanje audio vizuelnog materijala, pošto je to suština te Konvencije.
Moglo bi se predložiti da se izdvaja određena suma novca od Ratela i RRA, da bi se podhranjivao i digitalizovao sav vizuelni materijal koji je na raspolaganju.
U svakom slučaju, ovo je izuzetno važna Konvencija, skreće pažnju na izuzetno važne stvari i u danu za glasanje, SPS će punim srcem podržati ovaj sporazum.
Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege poslanici, poslaničko pitanje upućujem premijeru Vlade, gospodinu Aleksandru Vučiću, pre svega zato što je on prvi premijer Vlade koji je u svom ekspozeu obratio pažnju na kulturu i na oblast kulture, što je nama, kulturnim poslanicima, izuzetno bilo drago.
Ovde se radi o „Avala filmu“. „Avala film“ je veliko preduzeće bivše Jugoslavije koje je pre 18 meseci otišlo u stečaj nakon dve decenije agonije i propadanja. Ono što se u međuvremenu dešavalo to je da je jedna grupa tajkuna pokušavala da, pretvarajući se da je u pitanju nacionalni interes i pitanje značajne kulturne institucije, privatizuje „Avala film“, da vrati dug poveriocima od oko šest miliona evra i da uradi sledeću stvar, da tobože obnovi proizvodnju „Avala filma“, da uradi nešto kao što je uradio vlasnik „Beograd filma“ koji je tobože obnovio proizvodnju tako što je tri godine lažirao bioskopsku distribuciju i onda počeo da prodaje 14 bioskopa „Beograd filma“, da uradi nešto što je već viđeno sa privatizacijom „Luke Beograd“, da izvrši prenamenu iz javnog u građevinsko zemljište. Dakle, privatizacija „Avala filma“ je planirana da bude kreativna kombinacija privatizacije „Luke Beograd“ i „Beograd filma“.
„Avala film“ je preduzeće koje je u vreme kada je još radilo, a pričam o periodu pre više od dve decenije, bilo projektovano za 40 filmova godišnje, što ni u vreme SFRJ nije uspelo da ostvari nijedne godine. „Avala film“ je danas ljuštura praznih i potrošenih studija, tamo se snimaju turbo folk emisije, u radionicama se privatno rade mrtvački sanduci i ne vredi ubeđivati bilo koga da je to preduzeće od kulturnog i nacionalnog interesa.
Ono što ja predlažem je sledeće - da država uradi isto ono što su tajkuni namerili da urade, ali da uradi u korist svih nas, u korist kulture, da poveriocima „Avala filma“ isplati šest miliona evra, da u saradnji sa Gradom izvrši prenamenu iz javnog u građevinsko zemljište i da 40 hektara najboljeg građevinskog zemljišta proda na tenderu. Vrednost tog građevinskog zemljišta je po skromnoj proceni oko 80 miliona evra. Sa tih 80 miliona evra bi se mogao izgraditi novi mali studio koji odgovara potrebama srpske kinematografije, mogla bi se obnoviti kompletna bioskopska mreža u Srbiji. Ostalo bi novca i za izgradnju moderne galerije i za obnovu Narodnog pozorišta i za obnovu Muzeja savremene umetnosti. Onaj ko bude rešio na ovaj način problem i pitanje „Avala filma“, koji se vuče već više od dve decenije, biće zabeležen zlatnim slovima u istoriji srpske kulture. Hvala puno.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege poslanici…

Rizikujući da se ne uklopim sasvim u generalni tok sednice. Slobodan sam da izrazim par afirmativnih misli vezane za zapošljavanje na određeno i za zapošljavanje po projektu.
Reći ću da će mnoge delatnosti, pogotovu kulturne, delatnosti stvaralačke prakse imati jako puno benefita od ovog zapošljavanja po projektu i na određeno vreme.
Svi znate da su pozorišta u Srbiji i Beogradu jako teškom stanju, da su prosto na ivici gašenja. Jedan od razloga jeste taj što kada zaposlimo glumca, mi imamo situaciju u kojoj mnogi od njih dođu prvog u mesecu, prime platu, ne igraju u svom matičnom pozorištu. U isto vreme jako puno mladih glumaca stotinu njih bi volele da budu zaposlene na određeno vreme, da daju svoj maksimum, da igraju u svom pozorištu svako veče.
Ovaj zakon čeka već dugo godina da se uskladi sa Zakonom o kulturi sa dolazećim Zakonom o pozorištu i mislim da će proizvesti jako puno povoljnih efekata na rad pozorišta.
Druga oblast gde ovaj zakon može da dovede do velikog napretka jeste visoko školstvo, jesu akademije umetnosti.
Univerzitet umetnosti ima taj apsurd da na nekim smerovima, recimo Fakulteta Dramskih umetnosti imate profesore koji predaju montažu, profesore koji predaju produkciju, da nikada u život nisu montirali jedan film, niti su producirali bilo kakav film.
Mislim da će ovaj zakon omogućiti da afirmisani umetnici mogu da predaju na period od dve godine, da predaju po projektu i da tako obogate obrazovni proces na akademiji umetnosti. To se svuda u svetu događa. Mi ne treba toga da se plašimo. Imamo svuda gostujuće profesore koji dođu i zaista mogu nešto da nauče studente.
Takođe, postoji treći segment. To su institucije kulture. Vi imate situaciju u jednom velikom gradu u unutrašnjosti Srbije da Dom kulture ima 72 zaposlenih. Vi možete da shvatite kako Dom kulture može da radi i kako može da se uopšte bavi programima kulture, kada mora da plati platu za 72 ljudi.
Vi imate primer Gradskog bioskopa u Rijeci koji ima četiri zaposlena. Čovek koji pušta filmove, on u isto vreme i cepa karte.
Da bi uspeli da razvijamo kulturu, da bi imali novca za programe mi moramo da se orijentišemo na ovo, na rad po projektu, na rad na određeno vreme, jer mnogi od nas koji smo u stvaralačkoj praksi slobodni smo umetnici pa po nekoliko decenija i nije nam lako. Moram da kažem da je to suština stvaralaštva.
Kada se zaposlite u nekoj instituciji postoji ozbiljna verovatnoća da ćete se po malo i ulenjiti, da ćete po malo i početi da hvatate krivine.
U ovom poslu, pričam o sferi kulture, rad na određeno vreme i rad po projektu može da bude i vrlo koristan. Hvala puno na pažnji.