ŽARKO OBRADOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen je 1960. godine u Beranama. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je kasnije magistrirao i doktorirao.

Prvo zaposlenje našao je 1988. godine, kada je primljen u Gradski komitet Socijalističkog saveza. Od punoletstva je bio član Komunističke partije Jugoslavije, a od tridesete godine član je SPS-a. S početka je bio u Gradskom odboru stranke.

U periodu od 1998. do 2000. godine bio je na funkciji zamenika ministra za lokalnu samoupravu u Vladi Srbije, a u prelaznoj Vladi od oktobra 2000. do januara 2001. godine obavljao je dužnost zamenika ministra za visoko obrazovanje. Od januara 2001. godine bio je narodni poslanik do stupanja na položaj ministra prosvete. Bio je predsednik i zamenik predsednika poslaničkog kluba SPS-a u Narodnoj skupštini Srbije.

Zamenik je predsednika SPS-a od 2006. godine.

Od jula 2008. godine Obradović je na poziciji ministra prosvete. Početkom marta 2011. godine njegovom resoru je dodata oblast nauke. Godine 2013. podnosi ostavku na ovu funkciju nakon afere “Mala matura”.

Član je Glavnog odbora SPS-a i zamenik predsednika partije.

Vanredni je profesor na Megatrend univerzitetu, a pre stupanja na ministarsku funkciju bio je i dekan na Fakultetu za državnu upravu i administraciju tog univerziteta.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat, kada je izabran sa izborne liste "Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) – Dragan Marković Palma“.

Govori engleski i služi se francuskim jezikom.

Oženjen je i otac dve ćerke.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 13:17

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Hvala.

Uvažena potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o kom Skupština danas raspravlja, Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.

Mislim da je reč o jako dobrom zakonu, koji doduše, nije veliki po svom obimu, ali je jako važan po svom sadržaju. Moram vam reći, poštovana ministarko, da sam mnogo više naučio kroz onaj deo teksta koji je sastavni deo ovog zakona koji se zove analiza efekata zakona u odnosu na onaj prvi deo, jer vrlo plastično objašnjava sve ono što ovaj zakon u praksi treba da proizvede.

Ja neću, ja ću u ime SPS navesti još neke argumente, pored svih onih koje ste vi naveli, obrazlažući ovaj zakon zbog kojih smatram da je dobro usvojiti Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju i zaštiti ćiriličnog pisma. Namerno sve ovo pominjem da bi se shvatila stvarna suština zakona.

Naime, mora se razumeti da jezik nije samo jedno od sredstava komunikacije, nego i deo identiteta zajednice ljudi, da za neke zajednice ljudi jezik je osnovno obeležje, za većinu samo jedno od obeležja.

Jako je važno negovati jezik. Jezik, da kažem, jeste i kohezioni integracioni faktor koji ujedinjuje ljude, ali nažalost može biti i elemenat koji ih razdvaja.

Imali smo situaciju, tokom 18. i 19. veka da su se stvarale nacionalne države i deo stvaranja tih nacionalnih država je bilo potiskivanje jezika drugih građana, odnosno jedna vrsta stvaranja lingvistički unitarnih država. Retke su države u kojima se govori samo jednim jezikom. Daleko je veći broj država da se govori nekoliko jezika.

Treba praviti razliku i mislim da ste vi tu to dobro obrazložili. Imam utisak da do sada se to nije čulo u raspravi ili možda nije dovoljno razumelo. Vidim da ste vi na tome insistirali, ali ljudi vas različito, verovatno razumeju, strašno je važno razumeti pojmove „jezik kojim se govori“ i „službeni jezik“, jer u jednoj državi se može govoriti i više jezika, ali je po pravilu službeni samo jedan.

Naravno, ima i izuzetaka. Ja sam našao jedan podatak da u Indiji ima 179 jezika sa 544 dijalekta, a da je 15 jezika službeno. Ovde kod nas bliže imamo Švajcarsku gde su tri jezika u službenoj upotrebi, u Kanadi se govori francuski i engleski. Sve to govori o jezičkoj raznolikosti, ali unutar, da kažem, te jezičke raznolikosti postoji ona nacionalna, etnička raznolikost.

Inače, nije nepoznato, podaci govore da u svetu postoji šest hiljada različitih jezika, a samo 193 države članice UN, onda se može shvatiti koliko je to mnoštvo jezičke raznolikosti u odnosu na broj država.

Drago mi je što sam u ovom delu zakona našao podatke koji govore da pitanje zaštite jezika nije pitanje samo kojim se samo Srbija bavi. To apsolutno obezvređuje argumente mnogih onih koji bi želeli da ovom zakonu daju, da kažem, jednu nacionalnu notu. Ovo je, pre svega, Zakon o zaštiti upotrebe, odnosno upotrebi srpskog jezika kao službenog i očuvanju i zaštiti ćiriličnog pisma.

Navedeno je tamo da su države koje imaju sličan problem i bave se ovom tematikom - Belgija, Slovačka, Španija, Švajcarska, Italija, Finska, mnoge pribaltičke zemlje, zemlje bivše Jugoslavije, ali i one zemlje koje se smatraju da su, da kažem, taj lingvistički problem rešili kao Francuska ili primera radi Poljska.

Ja ću podsetiti, poštovane koleginice i kolege, na odredbe našeg Ustava koji u članu 10. kažu da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom na osnovu Ustava.

Ovo je važno reći, mislim da je dobro, poštovana ministarko, što mi o ovom zakonu, ako mogu reći, razgovaramo tek sada, bez bilo kakve zadnje namere, ne znam da li sam dovoljno jasan, mislim da sama činjenica da u Srbiji postoji toliko pripadnika različitih etničkih zajednica i toliko bogatstvo jezika koji se koriste, ne ostavlja, da kažem, ni trag sumnje u iskrenu nameru predlagača zakona, u ovom slučaju Vlade Republike Srbije.

Zvanični podaci Kancelarije za ljudska i manjinska prava, primera radi, govore da se u Srbiji na nivou predškolskog obrazovanja koristi deset jezika nacionalnih manjina, da se u osnovnim školama nastava izvodi na 13 manjinskih jezika i obuhvata preko 45.000 dece, u srednjim školama oko 13.000 mladih ljudi pohađa nastavu na jezicima nacionalnih manjina, da u Srbiji postoji 100 štampanih glasila na 16 jezika nacionalnih jezika, takođe da u 42 lokalne samouprave imamo preko 10 jezika nacionalnih manjina.

Ovo namerno pominjem zato što time se obezbeđuju argumenti da se donošenjem ovog zakona želi eventualno nametnuti srpski jezik ili ćirilično pismo. Naprotiv upotreba drugih jezika je apsolutno određena. Prema tome nema potrebe za takvom vrstom straha.

Mislim da se ovde prenebregava jedna prosta činjenica, a to je ta činjenica da mi govorimo o upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao službenog jezika. Prenebregava se taj javno-pravni odnos između građanina i države, prava koja se stiču državljanstvom, ekonomska, socijalna, kulturna i bilo koja druga prava, ali i određene obaveze i u ovom kontekstu naravno i briga države.

Jako je važno da država brine o jeziku. Nismo, kažem, jedini koji to radimo. Pomenuo sam i Francusku koja je velika država, po mnogim karakteristikama, francuski je jedan od svetskih jezika, pa opet oni imaju svoju komisiju za zaštitu francuskog jezika i nije nepoznato, našao sam i taj podatak, verovali ili ne, da Francuska akademija od 1635. godine uređuje način korišćenja francuskog jezika. Komisija koja se bavi tim pitanjem u strahu od uticaja od anglosaksonskog govornog područja pravi predloge koji se od tih izraza i na koji način mogu koristiti u francuskom jeziku. Predlaže Akademiji. Akademija potom to usvaja i to postaje deo korišćenja francuskog jezika. Znači, nismo jedini koji se time bave.

Na kraju krajeva, briga oko zaštite jezika postoji i na globalnom nivou govori činjenica da je Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu promovisala dan maternjeg jezika, to je 21. februar i to još 1997. godine da bi se afirmisala posebnost i sve ono što svaki jezik ima. Znači, nismo jedini koji se bave afirmacijom i zaštitom jezika i vodimo računa o njegovoj upotrebi.

Ono što je važno još reći za ovaj zakon jeste da zakon, i ako je po obimu vrlo mali, vrlo taksativno navodi sve načine na koji se ovaj zakon može sprovesti. Naime, ovaj zakon je dodatna podrška Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma i to je važno reći da bi se razumela suština ovog zakona. Naime, zakon predviđa obavezu korišćenja srpskog jezika i to je član 3. ovog zakona, gde se veoma taksativno navodi ko ima obavezu u radu i poslovanju, odnosno obavljanju delatnosti da koristi srpski jezik i ćirilično pismo i treba reći, s obzirom da se sa primenom ovog zakona počinje od 1. januara 2023. godine da će od tog trenutka 100% privrednih subjekata koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalna i strukovna udruženja koji predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou upotrebljavati ćirilično pismo u skladu sa ovim zakonom. Ovo je važno pomenuti, jer obaveza korišćenja je utvrđena ovim zakonom u članu 3. ali obaveza korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma je utvrđena i u članu 6. i ona se odnosi na kulturne i druge manifestacije, koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava. Ovde se naglašava u članu 6. da moraju imati logo ispisan na ćiriličnom pismu u skladu sa propisima prema kojima se organizuju.

Pored ovih mera, obaveznog karaktera, postoje mere podsticaja korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Te mere su sadržane u članu 5. ovog zakona, u kom se navodi da je republičkim, pokrajinskim i lokalnim propisima u skladu sa posebnim zakonom mogu se ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne i druge subjekte koji u svom poslovanju, odnosno obavljanju svoje delatnosti se odluče na koriste ćirilično pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila. Ovo čitam ne bez razloga. Mora se razumeti suština sprovođenja zakona. Naravno, pored ovih mera obaveznih i podsticajnih, postoje i informativno-edukativne mere koje su važne za primenu ovog zakona.

Upotreba srpskog jezika i očuvanje i zaštita ćiriličnog pisma se odredbama ovog zakona obezbeđuje kroz rad tri tela, odnosno institucija, ako mogu reći. U članu 4. Vlada predviđa Savet za srpski jezik koji prati i analizira stanje u oblasti srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma, matičnog pisma i naravno daje svoje preporuke, predloge i stručna mišljenja.

Ono što je važno danas istaći ovde jeste da u Savetu, to je navedeno u stavu 3. ovog člana zakona, nadpolovičnu većinu čine predstavnici jezičke struke koji se imenuju na predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Jako je važno, što znači da se ovim pitanjem neće baviti ljudi iz, da kažem, sfere politike nego pre svega ljudi iz sfere struke, jer Odbor za standardizaciju srpskog jezika je osnovan još davne 1997. godine sa ciljem da okuplja stručnjake institucija sa srpskog jezičkog i govornog područja koji se naučno bave izučavanje srpskog jezika radi jezičkog planiranja koji bi vodila adekvatnoj jezičkog politici i praksi i obezbeđivanju statusa srpskog jezika.

Osnivači Odbora su tri akademije, nauka i umetnosti i SANU, Institut za srpski jezik SANU i Matica srpska, fakulteti iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore na čijim se studijama izučava srpski jezik, te srpska književna zadruga. Ovo namerno pominjem da bi se shvatilo koliko mnogo kompetentnih ljudi čini sastav Odbora za standardizaciju srpskog jezika i koliko je on u stvari stručan za zadatak koji mu je poveren jer zadatak Odbora je da predlaže mere kojim bi se unapredio položaj i značaj srpskog jezika.

Sama činjenica da se na čelu tog Odbora nalazio pokojni akademik Pavle Ilić, kasnije i Milka Ilić, onda je predsednik Odbora bio Ivan Klajn, a sada se nalazi prof. dr Sveto Tanasić, i vi ste pomenuli i njega i druge članove odbora, neke od njih i ja lično znam kao profesora ..., oni sami po sebi jesu jedna garancija kompetentnosti tog Odbora i koliko će njihovi predlozi biti naučno utemeljeni, koliko će biti važni za rad ovog odbora i naravno za primenu ovog zakona.

Treća važna institucija je samo ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona. Važno je pomenuti da se ovim zakonom stvara i sistem zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma, da se društvena briga o zaštiti, o tome govori član 7. kao i da se ceo zakon može sublimirati i u članu 8. koji govori o društvenoj brizi, o zaštiti i očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Jednom rečju, mislim da je dobro što Vlada Republike Srbije danas predlaže ovaj zakon, što ćemo ga mi u sredu usvojiti, dobro je radi očuvanja jezika i očuvanja njegovog pisma, dobro je radi i naše zemlje i potrebe očuvanja srpskog jezika na onim područjima gde žive pripadnici srpskog naroda, dobro je što će o tome odlučivati Republika Srpska, dobro je što će zakon biti donet u istovetnom sadržaju, dobro je što se sarađivalo sa njima u donošenju ovog zakona, dobro je što nam pravo na upotrebu ovog zakona garantuju te specijalne veze koje imamo sa Republikom Srpskom na osnovu Dejtonskog sporazuma.

Jednom rečju, mnogo toga je dobro i u ovom zakonu i u ciljevima koji se žele postići. Nije ovo, kako bih rekao, namera Republike Srbije da na bilo koji način nametne drugima da koriste srpski jezik i ćirilično pismo. Ne, ovde je reč o potrebi da se što više koristi srpski jezik i da se očuva, zaštiti ćirilično pismo.

Neke od mojih kolega su, i vi ste poštovana ministarko, pomenuli mnogo razloga zašto države, da kažem teže da zaštite svoj jezik. Naravno, u ovo vreme globalizacije jednostavno globalizacija je nametnula jednu uniformnost na globalnom nivou i zbog svojih potreba velike multinacionalne kompanije nastoje da brišu te nacionalne, državne granice. Nastoje da se jednostavno, bilo kakav posebnost dovede, poništi, da nestane radi interesa koje te multinacionalne kompanije imaju. Zanimljivo je, sve te velike nacije i velike države ne sprečava da one same brinu o svom jeziku i o načinu upotrebe tog jezika.

Na nama, malim narodima i državama koji imamo bogatu i dugu istoriju, tradiciju, jezik i kulturu, jeste da radimo na tome da sačuvamo svoj identitet. U skladu sa tim Predlog Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma dobra je osnova i pravac u kome bi trebalo da idemo.

Naravno, moram reći još i to da ovo ministarstvo vrši nadzor nad sprovođenju odredbi zakona, ali ovo ministarstvo nije jedino koje ima svoju ulogu u temi očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ima i te kako veliki značaj kada je reč o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, jer je strašno važno ko predaje srpski jezik. Znate, srpski jezik se prvo mora naučiti da bi se mogao koristiti. Strašno je važno ko predaje srpski jezik u školama i na fakultetima. Da li to rade kompetentni ljudi i takođe je važno koliko je srpski jezik zastupljen u našem obrazovnom sistemu u nastavnim planovima i programima.

Ja sam gledao neke komparativne podatke koji se odnose na korišćenje srpskog jezika kao nastavnog predmeta u osnovnim i srednjim školama i na moje iznenađenje ove zemlje velike, kao što je Francuska ili Rusija, imaju jedan čas više u nastavnom planu i programu na nivou osnovnog obrazovanja, a na nivou srednjeg obrazovanja i više. Mi imamo jedan princip da pokušamo da napravimo ravnotežu između srpskog jezika i matematike, ali vidite, ne samo Rusija i Francuska nego i druge nacije vode i te kako računa o maternjem jeziku i nastoje da taj maternji jezik bude na adekvatan način zastupljen u obrazovnom sistemu. Ako dobro savladamo maternji jezik tokom svog školovanja, onda ćemo ga i lakše koristiti kasnije.

Kada sam pomenuo ljude koji koriste srpski jezik, ne samo one na području bivše Jugoslavije, u našem okruženju nego i šire, mi imamo veliku dijasporu i pitanje obrazovanja pripadnika naše dijaspore je jako važno pitanje. To nije u vašoj nadležnosti, nadležnost je Ministarstva prosvete, ali znam da se srpski jezik i književnost na različite načine izučavaju i to je dobra stvar koju naša država čini, jer jednostavno na različite načine čini da srpski jezik kao maternji jezik, pripadnika srpskog naroda bude predmet korišćenja i upotrebe, ali kada je reč o Srbiji da bude predmet korišćenja svih, jer je reč o službenom jeziku u Republici Srbiji.

I na kraju želeo bih još jedanput da kažem ono što sam pomenuo u toku izlaganja. Pod jedan, dobro je što ovaj zakon donosimo sada, nikada nije kasno. Dobro je što ga donosimo posle drugih zakona kojima smo uredili prava manjina. Dobro je da se zna da smo i 2006. godine usvojili Evropsku povelju o regionalnim manjinskim jezicima. Dobro je da se zna da se manjinski jezici upotrebljavaju u svim oblastima života u Republici Srbiji, da pripadnici manjina nisu ni po kakvom osnovu uskraćeni, ali ovde je reč o službenom jeziku u Republici Srbiji, o Ustavnoj odredbi i o potrebi da se unapredi upotreba službenog jezika, a da se očuva i sačuva ćirilično pismo.

Na samom kraju, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje sa zadovoljstvom glasati za usvajanje ovog zakona. Hvala vam.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 08.09.2021.

Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije kažem nekoliko reči o setu zakona o kojima Narodna skupština Republike Srbije danas raspravlja.

Naime, reč je o međunarodnim ugovorima, šest njih, koji su različitog sadržaja. Četiri međunarodna ugovora imaju bilateralan karakter, reč je unapređenju odnosa u oblasti saradnje sa Marokom i Nemačkom. Zajedno sa Ruskom Federacijom potpisujemo Predlog zakona kojim se osniva i reguliše delatnost kulturno-informativnih centara i sa Ukrajinom, vezano za ukidanje viza.

Dva, jedan sporazum ima, da kažem, i naš lokalni i globalni značaj, on je, da kažem, ekološkog karaktera, vezan je za smanjenje proizvodnje i potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač, ali to je važan i za nas ovde u Srbiji zakon, ali takođe, i za vest o ovog zakona, odnosno onoga što on znači na globalnom nivou, s obzirom da je reč o jednoj globalnoj pojavi i opasnosti za budućnost čovečanstva.

Na kraju imamo, da tako kažem, jedan zakon formalno finansijskog karaktera, finansiranje sredstava projekat studentsko stanovanje, ali koje je izuzetno važno za obrazovni sistem Republike Srbije, pogotovo za sektor visokog obrazovanja.

Želim da kažem da će Socijalistička partija Srbije glasati za sve ove zakone, jer, kao što sam pomenuo, u odnosu na njihov sadržaj, ili se unapređuju bilateralni odnosi sa određenim zemljama, ili se rešavaju lokalni i globalni problemi ili se unapređuje sistem visokog obrazovanja a smatramo da je sve to jako važno.

Kada je reč o obrazovanju, želim da uputim čestitke Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na dobroj organizaciji i dobrom početku nove školske godine. Ne treba zaboraviti da smo još uvek u vreme Korone, koja traje već, evo, više od godinu i po dana i da sistem obrazovanja mora da se prilagodi, da kažem, zdravstvenim uslovima, situaciji koja postoji i mislim da je Ministarstvo prosvete, zajedno sa Kriznim štabom Republike Srbije našlo najbolji mogući model da obrazovanje funkcioniše, da se nastava odvija, da učenici stiču znanje, a opet da se vodi računa o zdravlju kao najvažnijoj stvari svakog učenika, nastavnika i celog društva generalno.

Želeo bih takođe da pohvalim Ministarstvo što je ove godine tražilo od svih škola u Republici Srbiji da prvi školski čas počne intoniranjem himne „Bože pravde“. Ne treba zaboraviti, treba podsetiti sve građane Republike Srbije da u Ustavu Republike Srbije eksplicitno stoji da su obeležja države grb, zastava i himna. Da je himna Republike Srbije svečana pesma „Bože pravde“ i sasvim je logično da prvi školski čas na početku svake školske godine počne intoniranjem ove himne.

To je himna svih građana Republike Srbije, to je himna svih državljana Republike Srbije, bez obzira na posebnosti koje naša Republika ima i deo je identiteta svakog od nas i to nije samo iskustvo Republike Srbije, mnogo država u svetu i početak školske godine i druge manifestacije, da kažem, i druge događaje iz života jedne države koriste, ako mogu upotrebiti tu reč da time što se intonira himna, jer je to deo obeležja svake države u okviru obrazovanja, i mislim da je to jako dobro i mislim da apsolutno to treba da bude i svih budućih godina deo početka nove školske godine.

Deo sistema obrazovanja i deo zakona koji su danas pred nama jeste i Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam studentsko stanovanje.

Iza ovog širokog, da kažem, naslova stoji prosto objašnjenje, reč je o projektu kojim se unapređuje standard studenata u Republici Srbiji, povećava mogućnost da veći broj studenata živi u studentskim domovima, povećava mogućnost da veći broj studenata počne visokoškolsko obrazovanje i samim tim i stekne diplomu nekog od fakulteta, odnosno Univerziteta u Srbiji, visokih škola strukovnih studija.

Konkretno, ovaj zakon se odnosi na izgradnju, završetak jednog studentskog doma i izgradnju potpuno novog doma. Reč je o zajmu čija vrednost iznosi 32 miliona evra i ovim zakonom je predviđen završetak izgradnje studentskog doma u Nišu, čija je veličina za 400 nedostajućih mesta, čija je površina 12.500 m2 kao i za izgradnju studentskog doma u Beogradu, potpuno novog doma u okviru Studentskog grada, na prostoru Studentskog grada, čija će površina biti oko 24.000 m2 . Završetkom ovog projekta je predviđeno povećanje smeštajnih kapaciteta Studentskog grada za još 1.000 novih mesta.

Treba na početku priče o ovom zakonu reći da sredstva banke Saveta Evrope nisu jedina sredstva koja su potrebna da bi se ovaj projekat realizovao. Naime, ukupni troškovi ovog projekta iznose 48,4 miliona evra i oni uključuju ovih 32 miliona. Ne treba zaboraviti da se projekat realizuje zajedno sa lokalnim samoupravama, da se iz sredstava zajma banke finansiraju radovi, oprema, deo usluga, dok Republika Srbija finansira građevinske dozvole, administrativne takse, komunalnu infrastrukturu tj. vodovod, kanalizaciju, elektro instalacije, zatim zemljište, uključujući i druge nenovčane doprinose.

Važno je ovo napomenuti da bi se razumela suština ovog projekta. Kada je reč o Nišu, sticajem nekih životnih okolnosti izgradnja tog doma je započeta 2009. godine. Ja sam u to vreme kao ministar prosvete otvorio radove na izgradnji tog doma. Žao mi je što od tad nije završeno, ali je za državu, za studente bolje ikad nego nikad i drago mi je što su sada konačno obezbeđena i puna sredstva da se taj projekat dovede kraju. Za Niš je to izuzetno važno i za ceo onaj prostor koji se vezuje za Niš kada je reč o visokom obrazovanju. Takođe je važno i za Beograd.

Pomenuću još jednom, izgradnja potpuno novog studentskog doma na prostoru Studentskog grada, 1.000 mesta obezbediće mogućnost da isto toliko studenata da kažem, lakše završi studije koje upiše.

Treba znati da je Studentski grad jedan od najpoznatijih akademskih naselja na prostoru Balkana. Sadašnji kapacitet je oko 4.500 mesta. U nekom prošlom vremenu, osamdesetih godina prošlog veka je bilo 7.000 mesta u Studentskom gradu. Govorili se da ima oko 3.000 tadašnjih ilegalaca i da Studentski grad predstavlja najveće akademsko naselje na Balkanu. Kasnije, rekonstrukcijom kroz više puta, broj mesta je smanjen, ali su unapređeni uslovi studiranja. Tako da je sada broj mesta u Studentskom gradu 4.500. Sa ovim novim domom će se rešiti taj problem nedostajućih mesta.

Zašto pominjem nedostajuća mesta? Na godišnjim konkursima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja za raspodelu mesta za smeštaj u studentskim domovima za poslednje četiri godine u proseku 15% studenata koji studiraju na državnim univerzitetima republike, a čiji se obrazovanje finansira iz budžeta Republike Srbije, koji su se bili prijavili na konkurs za smeštaj u domove u Beogradu i Nišu, nije dobilo smeštaj zbog nedovoljnih smeštajnih kapaciteta u ovim univerzitetskim centrima. Broj studenata koji ne može dobiti smeštaj je realno veći.

Da bi građani Republike Srbije shvatili razmere onoga o čemu pričam pomenuću neke podatke koji najbolje to ilustruju. Naime, u Republici Srbije studira oko 250.000 studenata. Od navedenog broja studenata prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, i od navedenog broja studenata na državnim univerzitetima studiralo je 72,59%, a za skoro 50% tih studenata obrazovanje se finansira iz budžeta Republike Srbije.

U studentskim domovima, u tome je poenta, studiralo je nešto iznad 19% studenata koji studiraju na državnim univerzitetima Republike. Treba znati da je ovim studentima školarina finansira iz budžeta, a stanovanje u studentskom domu i ishrana u studentskom restoranu je sufinansirana iz budžeta Republike Srbije.

Za studente i za roditelje ovo je veoma, veoma važan segment života, jer je činjenica da se i studenti i roditelji u mnogim situacijama opredeljuju ili rešavaju to pitanje studiranja ukoliko su u situaciji da plate troškove stanovanja. Znate, ovaj broj studenata koji se upisuje na državne fakultete, nisu svi na budžetu, ali sam pomenuo da je skoro 50% na budžetu. Za mnoge od njih je jako važno dobiti mogućnost da žive u nekom od studenskih domova Republike Srbije, jer se to postavlja kao uslov školovanja.

Naravno, to nije problem samo za svakog studenta pojedinačno, bilo da je reč o studentkinji ili studentu, bez obzira na pol, nego je to pitanje koje je važno i za njihove roditelje jer je deo budžeta. Jako je važno da ove cene budu male.

Pomenuću samo jedan podatak koji najbolje govori, koliko država brine o studentima. Naime, u ovom trenutku kapacitet smeštajnih svih studentskih domova u Republici Srbiji, a ima 39 studentskih domova organizovanih u osam studentskih centara. Postoji 29 studentskih restorana. Da bi se razumelo o kojoj je subvenciji države reč i na koji način Republika Srbija pomaže studente, pomenuću javne podatke cena usluga studentskih centara.

Naime, doručak u studentskom domu košta 40 dinara, ručak 72, večera 59 dinara, a cena smeštaja, u zavisnosti od kategorije doma i kapaciteta sobe kreće se 1.370 do 2.320 dinara. Naravno, to je deo novca koju plaća student. Ono što plaća država je daleko više. To govori koliko je država u stvari opredeljena da pomogne da što više svršenih srednjoškolaca dobije mogućnost da studira.

Naime, pravo na smeštaj u ustanovi za smeštaj studenata imaju studenti visokoškolskih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, to treba reći, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave i to ne samo oni koji su upisani prvi put na studije prvog, drugog, trećeg stepena i čije se školovanje finansira iz budžeta Republike Srbije. Logično da su državljani i čije prebivalište nije u sedištu visokoškolske ustanove. Ovo je važno pomenuti zato što se to odnosi na studente koji dolaze iz različitih krajeva Republike Srbije.

Da bi se shvatilo o kom prostoru je reč, s obzirom da su ti podaci poznati, ne bih želeo da ih citiram, vezano za broj mesta. Pomenuću samo da studentski centri postoje u Nišu, u Užicu, u Čačku, u Boru, u Kragujevcu, Studentski centar u Novom Sadu, a domovi i u Somboru i Zrenjaninu, studentski centar u Subotici, studentski centar Priština sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, da je reč o jako velikom broju objekata sa određenim brojem mesta.

Naravno, mi govorimo o ovom zajmu, ali je činjenica i o ovom zakonu kojim se rešava delimično problem nedostajućih mesta u studentskim domovima u Beogradu i Nišu, ali je činjenica i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Vlade Republike Srbije će sigurno voditi računa da se i u drugim univerzitetskim centrima unapredi studentski standard, da se poveća broj mesta, broj mesta kojim bi oni imali mogućnost studiranja.

Zašto pominjem studiranje? Ne treba zaboraviti, mislim da je to jako važno istaći, da se na ovaj način pomaže svim onim studentima koji su članovi porodice sa niskim novčanim primanjima, da dobiju mogućnost da upišu i nastave školovanje. Pomaže se, da kažem, i njihova objektivno jedna socijalna integracija u društvu, pomaže se kvalitet njihovog obrazovanja. Za one koji su, narodne poslanike i druge građane Republike Srbije, koji su nekada tokom svog života imali priliku da tokom studiranja provedu deo života u studentskom domu, oni mogu razumeti koliko je važno da država brine o studentima i koliko je važno da država unapređuje studentski standard.

Sticajem okolnosti, ja sam značajan deo svog života proveo u Studentskom gradu i kao redovan student naravno i kao postdiplomac i moram vam reći da su to najlepše godine studentskog života i sa velikim zadovoljstvom se sećam svih ovih godina zato što Studentski gradu to vreme je davao studentima, ne samo priliku da sretnu kolege ne samo iz Srbije, nego i sa prostora Balkana, ali i iz drugih delova sveta, nego je davao i mogućnost s obzirom da studentski domovi uključuju više različitih aktivnosti i više različitih usluga koje obezbeđuje studentski centar i naravno mogućnost stanovanja, mogućnost ishrane, ali takođe mogućnost učenja. Postoje biblioteke u studentskim domovima, postoji Centralna biblioteka, postoji Dom kulture Studentski grad. Tada je to bila prilika i danas je prilika da svi poznati intelektualci iz društvenog, ekonomskog, političkog života Srbije budu gosti, da razgovaraju sa studentima. To je prilika da studenti steknu saznanje o različitim naučnim disciplinama, da se upoznaju sa sadržajem rada pojedinih pozorišnih kuća zato što su i one gostovale, da se upoznaju sa filmskom umetnošću zato što su organizovane pojekcije filmova različitih zemalja sveta. Jednom rečju da dobiju kompletno obrazovanje, ne samo ono što oni uče da bi završili određeni fakultet, nego da steknu obrazovanje koje će im pomoći kasnije u životu.

Strašno je važno da studenti imaju mogućnost da žive u studentskom domu. Ja sam pomenuo sve ove studentske centre. Mislim da je to jako važno.

Cilj Srbije je i ova Vlada to odlično radi, da stvorimo bogatu zemlju, a zemlja ne može biti bogata ukoliko nema obrazovano stanovništvo. Ne mislim samo na visoko obrazovanje, mislim na sve nivoe obrazovanja zato što iskustva i statistike iz drugih zemalja sveta pokazuje da je znanje najveći kapacitet kojim jedna zemlja raspolaže. Više puta sam govorio, pa ću i sada ponoviti, gotovo sve u svetu je poznato i predvidimo, mogu se odrediti kapaciteti, ali ono što je nepoznato to je ljudsko znanje. U ovom globalnom svetu koji postoji svaka zemlja će imati svoju budućnost jedino ukoliko uspe da unapredi svoje znanje i to znanje inovira u ekonomiju i drugim oblastima života, obezbedi nova radna mesta. Jednostavno znanje implementira u budućnost. To je moguće samo, naravno, ukoliko imamo obrazovane ljude.

Kvalitet našeg obrazovnog sistema je što postoji jedna socijalna prohodnost zahvaljujući baš projektima kao što je ovaj. Građani Republike Srbije, bez obzira na svoje imovno stanje mogu da upišu fakultet i da završe osnovne, master i doktorske studije i da uspeju u životu. Kažem, znanje je najveći kapital koji poseduje jedno društvo, a važno je za kvalitet života svakog pojedinca.

Mislim da je ovo sjajna stvar što Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije radi, odnosno tolika posvećenost Vladi da se unapredi kvalitet standarda studenata. Naravno, nije reč ovde samo o stanovanju, nije ovde reč samo o uslovima učenja, treba znati da država plaća takođe i zdravstvene potrebe studenata, predviđeni su objekti za odmor. Jednom rečju, taj sistem studentskog standarda kojim se obezbeđuje kvalitet života studenata u Srbiji je jako razvijen, jako kvalitetan i to je dobro za nas.

Treba reći još nešto važno i za ovaj zakon. Nisu sva mesta u studentskim domovima samo za jednu vrstu studenata, treba reći da se tu obezbeđeni 10% mesta za studente sa posebnim potrebama. To je strašno važno sa stanovišta ravnopravnosti svih građana Republike Srbije i opet mogućnost da studiraju.

Treba znati da je jedan broj mesta u studentskim domovima obezbeđen i za studente iz drugih zemalja, bilo da je reč o studentima koji su deo pojedinih bilateralnih ugovora u oblasti visokog obrazovanja ili realizacija projekta kao što je "Svet u Srbiji", koji je započet pre 10-ak godina, gde studenti iz zemalja bivšeg Pokreta nesvrstanosti imaju mogućnost da završe školovanje. To unapređuje njihov kvalitet znanja, ali unapređuje i bilateralne odnose.

S obzirom da je vreme za moje izlaganje isteklo, želeo bih još jednom da kažem da će naša poslanička grupa glasati za sve ove zakone. Ja sam najviše vremena posvetio ovom zakonu vezano za studentski standard, a moje kolege iz poslaničke grupe SPS će govoriti o drugim zakonima u pojedinosti. U svakom slučaju, u danu za glasanje, poslanička grupa SPS će glasati za sve ove zakone. Hvala vam.

Šesto vanredno zasedanje , 30.06.2021.

Uvažene koleginice i kolege, poštovani predsedavajući, uvaženi ministre i članovi vašeg tima, želeo bih u ime SPS i poslaničke grupe da izrazim zadovoljstvo što Narodna skupština Republike Srbije danas razgovara o amandmanima na ova dva zakona, generalno što razgovara o zakonima koji su vezani za prostor visokog obrazovanja.

Namerno koristim reč "prostor" visokog obrazovanja jer 2021. godine ni jedna država u Evropi ne može reći da je potpuno autonomna, vezano za sistem visokog obrazovanja, nego svako od njih želi da bude deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da svim mladim ljudima koji studiraju stvori uslove da mogu, završivši fakultet ili visoku školu strukovnih studija, u svojoj zemlji dobiti i mogućnost da prošire svoje znanje, da unaprede svoje sposobnosti i da postanu građani Evrope na jedan drugačiji način. Kad kažem - građani Evrope, ne mislim samo na EU. Naime, 47 zemalja članica Evrope čini evropski prostor visokog obrazovanja i važno je to znati zato što nismo sami u uređenju tih pitanja.

Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja bih želeo da čestitam na svemu onome što su uradili do sada, kako organizacijom rada visokoškolskih ustanova i ostalih obrazovnih institucija u vreme pandemije Kovida - 19, jer su uspeli da postignu izvanredan rezultat da se sačuva zdravlje i đaka i studenata, a da se nastava održi. Verujte mi, ja sam bio ponosan na svoju zemlju i način organizacije, učinjen na svim nivoima obrazovanja, kada sam pre nekoliko dana kao član delegacije Narodne skupštine Republike Srbije bio u Parlamentarnoj skupštini SE i bio u prilici da čujem svoje kolege iz nekih drugih zemalja, pa sam se iznenadio koliko smo mi uspešno i kvalitetno organizovali nastavu u vreme pandemije u odnosu na druge. O tome se možda malo zna, a još manje se govori, ali to nije razlog da ako znamo da i ne kažemo. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja stvarno zaslužuje apsolutno pozitivne ocene vezano za organizaciju tog rada.

U vezi ova dva zakona, potrebno je pomenuti još jednu osobenost. Sad sam se podsetio, Zakon o studentskom obrazovanju stoji na čekanju, ako tako mogu reći, već više od decenije. U vreme kada sam ja vodio obrazovni sistem Republike Srbije bilo je reči da ćemo napraviti zakon o studentskom organizovanju i to je tada zapisano kao jedna od stvari koju nismo uradili, ali je jako dobro da je ovo ministarstvo, posle deceniju pa možda i više, jer od početka primene Bolonjske deklaracije i stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja trebalo je stvoriti normativne uslove za učešće studenata u procesu visokog obrazovanja, i jako mi je drago što je ovo ministarstvo uspelo da postigne i taj zacrtani cilj, kasnije nego što je trebalo, ali, kako kaže naš narod - bolje ikad nego nikad.

Treba da se zna i uloga studenata u procesu visokog obrazovanja. Oni su deo visokog obrazovanja i bez njih ne može biti kvalitetnog visokog obrazovanja. Mora da se zna njihovo mesto i uloga u oblikovanju visokog obrazovanja. Jednostavno, drago mi je što je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja uspelo da posle više od deceniju da donese i taj zakon i da jasno precizira kakva je uloga i studentske konferencije i studentskog parlamenta, kakva je uloga studenata u procesu oblikovanja visokog obrazovanja, da se vidi njihov doprinos u tome, da se vidi da su studenti na svaki način deo prostora visokog obrazovanja i u Republici Srbiji i da mogu svojim aktivnim učešćem u procesu visokog obrazovanja unaprediti kvalitet visokog obrazovanja.

Kada je reč o ovom drugom zakonu, on se menja pa menja, nije ni prvi ni poslednji put. Zakon o visokom obrazovanju se već deceniju i više menja, što je opet izraz želje svakog predlagača da uradi što bolji zakon, ali i izraz potrebe da se neka rešenja stalno proveravaju u praksi i da se unapređuje kvalitet tih rešenja.

Ono što mene raduje, mislim da se može izreći jedna opšta ocena vezano za izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, da je ovaj zakon učinio transparentnijim proces visokog obrazovanja i, ako mogu reći, ponovo vratio Narodnu skupštinu na jedno važno mesto u procesu oblikovanja visokog obrazovanja sa mestom Narodne skupštine u izboru članova tela koji su važni za visoko obrazovanje i taj proces učinio transparentnijim.

Mislim da je to korak napred u procesu visokog obrazovanja i da je Narodna skupština Republike Srbije ovim izmenama i dopunama Zakona dobila mogućnost da utiče na izbor Nacionalnog saveta visokog obrazovanja između više kandidata, naravno, u utvrđenom postupku, gde se daje mogućnost svakom telu da predloži one kandidate za koje smatra da su relevantni. Mislim da će to jednostavno pomoći visokom obrazovanju da bude što kvalitetnije, jer ta transparentnost pomaže da se vidi ko sve učestvuje u visokom obrazovanju, kakve su kompetencije onih ljudi koji struktuiraju visoko obrazovanje, koji učestvuju u visokom obrazovanju i mislim da je to važno kako izbor za Nacionalni savet za visoko obrazovanje kao i izbor upravnog odbora Nacionalnog akreditacionog tela.

Jako je važno što ste stavili u zakonsko rešenje da se objavljuje javni poziv, da svi mogu konkurisati i javiti se. To je i logično, ali treba i da postoji ta transparentnost na svakom koraku, u svakom delu procesa visokog obrazovanja, da bi svi elementi procesa visokog obrazovanja bili dostupni javnosti i da ne postoji bilo kakva vrsta sumnje da ne postoji dobra volja da se unapredi kvalitet visokog obrazovanja.

Visoko obrazovanje, kao i obrazovanje uopšte, je fantastično važan resurs koji mi posedujemo. Mislim da je u odnosu na našu veličinu, broj stanovnika, broj đaka i studenata, strašno je važno da imamo kvalitetno visoko obrazovanje. Izmene i dopune zakona kao što je ovaj ili izmene nekih drugih zakona su važne, jer time unapređujemo kvalitet i obrazovnog sistema i visokog obrazovanja.

Da ne zaboravim, moram da pomenem još jednu važnu stvar koju je ovo ministarstvo uradilo, i to takođe treba pozdraviti i javnosti saopštiti, Ministarstvo je usvojilo Strategiju razvoja do 2030. godine. To je izuzetno važno jer, znate, sećam se nekih svojih prvih razgovora 2008. godine u Evropskoj komisiji za obrazovanje i nauku tadašnjeg komesara za obrazovanje, koji me je pitao - da li imate strategiju, a ako nemate strategiju, bez uvrede, vi ne znate šta hoćete. Možete pojedinačno da imate dobru volju i najbolja rešenja, ali kroz strategiju se tačno vidi opredeljenje i države i ministarstva koje se bavi procesom obrazovanja, šta vi želite da uradite sa visokim obrazovanjem.

Mislim da je to strašno važno što je ovo ministarstvo uspelo da donese Strategiju obrazovanja do 2030. godine, jer će jednostavno sada biti u situaciji i ministar Ružić i njegovi saradnici, zajedno sa svim ljudima koji učestvuju u procesu obrazovanja, da jednostavno i primenjuju i implementiraju delove strategije, ali i da provere u praksi da li eventualno neka od rešenja nisu adekvatna.

Naravno, takvo obrazovanje ne može biti kvalitetno ukoliko se ne vodi računa i o potrebama zemlje. Uvek će se voditi računa i o onome šta je interese Republike Srbije, jer ne sme se prenebreći činjenica da obrazovni sistem nije samo izraz potreba tržišta rada. Obrazovni sistem je izraz potreba država, jer se u obrazovnom sistemu spremaju, uče i obrazuju ljudi za sve ono što državi treba.

Sutra nam treba i novi Ivo Andrić i novi akademski slikari. Iako to možda nekom može izgledati da nema veze sa procesom obrazovanja, sve ima veze sa procesom obrazovanja. Trebaju nam i kvalitetni ljudi u administraciji. Jednostavno, trebaju nam ljudi za svaku oblast života, za sve ono što država jeste, ali i da odgovorimo na potrebe tržišta.

Drago mi je što i u sastavu tela koja vode računa o visokom obrazovanju, u skladu sa nekim ranijim rešenjima, imamo ljude koji su vezani za privredu i drago mi je da postoji ta veza privrede i visokog obrazovanja.

Ono što je važno, mislim da su rešenja koja su sada visoko obrazovanje učinili transparentnijim nego ranije i svako će imati mogućnost da iskaže svoj stav i da se upozna sa onim što ministarstvo radi vezano za visoko obrazovanje i sa namerama države.

Naravno, sve ovo se radi a da se ne dovodi ni na koji način autonomija visokoškolskih ustanova i mislim da je to dobro, jer mnogi kod nas i ne razumeju sadržaj pojma autonomije visokog obrazovanja. Autonomija je u procesu organizovanja nastave, autonomija je u izradi udžbenika, autonomija je u ocenjivanju studenata, ali država apsolutno ima pravo da bude partner u procesu visokog obrazovanja. Namerno koristim reč partner da ne bih bio drugačije shvaćen. Dakle, kao partner učestvuje u procesu visokog obrazovanja i obrazovnom sistemu, da jednostavno zajedno sa organima upravljanja visokoškolskih ustanova, sa svim ljudima koji učestvuju u visokom obrazovanju, uključujući i profesore i studente, unapređuje kvalitet visokog obrazovanja.

Mislim da vam je dobro rešenje formiranje posebne komisije koja će odlučivati po žalbama, jer proces akreditacije je nešto što je sastavni deo sistema visokog obrazovanja i tu imamo generalno uvek pitanja. Od samog početka procesa akreditacije uvek ima onih koji su zadovoljni, nezadovoljni. To je deo života koji zajedno živimo, ali je važno da je Ministarstvo našlo pravi način da formira jednu posebnu komisiju koja će se baviti onim predmetima za koje se smatra… Naravno, pošto je u pitanju žalba, uvek će svako ko podnosi žalbu smatrati da nije njegova vrednost procenjena na pravi način. Dobro je što će kompetentni ljudi ocenjivati, davati ocenu o tome.

Drago mi je što je Ministarstvo juče rešilo na Odboru za prosvetu i ovo pitanje učešća profesora koji imaju znanje i iskustvo u nastavnom procesu. Mislim da je ovo odlično rešenje koje smo juče prihvatili na Odboru i taj amandman u kome se kaže da nastavnik kome je produžen radni odnosu, u skladu sa stavom 2. izmena i dopuna ovog zakona, može biti biran u organe poslovođenja i upravljanja visokoškolskih ustanova i njenih organizacionih jedinica.

To je dobra stvar zato što će profesorima sa znanjem i sa zvanjem dati mogućnost da prenesu svoje znanje i iskustvo na mlađe kolege, da učestvuju u svim onim poslovima koji su vezani za rad visokoškolske ustanove, a jednostavno neće biti deo onog procesa rukovođenja, jer objektivno postoje neke druge zakonske odredbe koje sprečavaju takav način. Na kraju krajeva, iskazuje se i namera da li je stvarno produženo vreme njegovog angažovanja u visokoškolskoj ustanovi da prenese svoja iskustva na drugog, pa da stvorimo neke mlade kadrove koji će sutra nastaviti da se bave razvojem visokog obrazovanja u toj visokoškolskoj ustanovi ili je ambicija da se bude rukovodeći organ u toj visokoškolskoj ustanovi. U svakom slučaju, mogu reći da su i jedan i drugi zakon doneli dosta novog i kvalitetnog i mislim da to treba pozdraviti.

Ponoviću još jedanput, drago mi je, jer se ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju unosi jedna transparentnost, još veća transparentnost nego što je bila, rešavaju se neka vrlo konkretna pitanja. Ne pominjem druga pitanja koja su sadržana u zakonu oko teološkog obrazovanja, pitanja vezana za obrazovanje u oblasti bezbednosti itd, neke druge odbrane. Koncentrisao sam se na ovih par pitanja.

Mislim da je važno što ste ovo uradili i što je Narodna skupština dobila ponovo priliku da bude deo procesa visokog obrazovanja. Preko Narodne skupštine, s obzirom da se ove sednice prenose javno, svako je u prilici da iskaže svoj stav o bilo kom delu zakona ili o rešenjima o kojima će Skupština odlučivati. To će biti prilika da se razgovara i o visokom obrazovanju. Mislim da je to jako važno, jer svaki razgovor o obrazovanju uopšte i o visokom obrazovanju je nešto što će pomoći ljudima, Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da preduzmu, da donesu bolja rešenja, a javnosti Srbije da se upozna sa kvalitetom koji imamo.

Mi često potcenjujemo naše visoko obrazovanje, potpuno neopravdano. Naravno da ima stvari na kojima mi apsolutno treba da radimo. Potpuno sam ubeđen da će i sa ovako unapređenom ekonomskom situacijom koja postoji, praktično sa radom ove Vlade, i država biti u mogućnosti da izdvoji veća sredstva za obrazovni proces i za visoko obrazovanje u nekim parametrima koji postoje u zemljama EU ili zemljama evropskog prostora visokog obrazovanja, pa da i sa te strane imamo mogućnost da i taj materijalni deo ili materijalni element obrazovnog sistema bude kao kod drugih.

Mislim da je dobro sve ovo što Ministarstvo radi. Naravno, apsolutno podržavamo sve izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, zato što jednostavno smatramo da ćemo unaprediti sistem.

Još jedanput da ponovim – jako mi je drago što konačno dobijamo zakon o studentskom organizovanju posle više od decenije čekanja. Mislim da Ministarstvo može biti ponosno na donošenje ovog zakona i naravno zajedno sa studentima i svima ostalima koji rade i u visokom obrazovanju i u obrazovnom sistemu da unapredimo obrazovni sistem, jer je to najvažniji resurs koji Srbija poseduje i kojem se praktično ne znaju granice. Mislim da će nam to jako pomoći u budućem razvoju Republike Srbije. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 72122.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 28686.00 RSD 03.06.2016 -
Profesor Fakultet bezbednosti u Beogradu Javni Mesečno 181316.00 RSD 15.01.2017 -