Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Žarko Obradović

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, članovi parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih, pre svega, u ime SPS da istaknem doslednost predsednice Narodne skupštine Republike Srbije što je ovo veoma važno pitanje za Srbiju stavila na dnevni red.

Želim, takođe, da kažem da je Skupština pravo mesto za razgovor o autonomiji Vojvodine i o sadržaju te autonomije.

Takođe, želim da istaknem da je stav SPS da o autonomiji treba razgovarati. Autonomija je deo identiteta, deo bića Vojvodine, nešto što je postojalo i što postoji i što niko iz SPS ne dovodi u pitanje. Naprotiv, SPS je i ranije i sada jasno istakla da je za autonomiju Vojvodine, ali autonomiju Vojvodine u Srbiji, a ne autonomiju Vojvodine protiv Srbije.

Želim da istaknem i doslednost predlagača o afirmaciji ove teme. Godinama unazad gospodin Čanak govori o autonomiji Vojvodine. To ne znači da se slažem s onim što on govori, ali to je njegovo pravo, ali i pravo nas ostalih narodnih poslanika i mene kao poslanika poslaničke grupe SPS da kažem nešto o tekstu dokumenata o kojima danas raspravljamo, ali takođe i o obrazloženju koji je predlagač dao.

Naime, smatram da je tekst Predloga rezolucije o Vojvodini površan, jednostran, u mnogim elementima protivurečan, suprotan Ustavu, čak i faktičkom stanju u zemlji, ali u mnogim stvarima je ostao apsolutno nedorečen. Ali, sve ono što nije sadržano u tekstu rezolucije o Vojvodini, primera radi, predlagač nam je predočio prilikom obrazloženja predloga teksta, tako da smo dobili potpunu sliku šta u stvari predlagač želi.

Dakle, uprkos netačnosti brojnih navoda u obrazloženju, koje ću kasnije navesti, jasno se vidi žal predlagača za statusom pokrajine koji je bio utvrđen Ustavom iz 1974. godine, gde je postojao i ustav pokrajine, i izvršna, i sudska, i zakonodavna vlast, imovina, prihodi, a to su elementi i sadržaj autonomije za koje se predlagač zalaže i koje je naveo u obrazloženju.

Dakle, ono čega nema u predlogu teksta, sve dvosmislenosti ili gotovo sve ili nedorečenosti koje postoje predlagač je objasnio obrazlažući predlog teksta rezolucije.

Predlagač evidentno želi autonomiju kojom će Vojvodinu pretvoriti u državu u državi. U prilog ovoj tvrdnji pomenuću dva rešenja iz Ustava Republike Srbije iz 1974. godine, koja govore o ustavu pokrajine. Naime, u osnovnim načelima Ustava Republike Srbije iz 1974. godine se ističe da razni ljudi, narodi i narodnosti Srbije ostvaruju svoja suverena prava u SFRJ, u socijalističkim autonomnim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima i u članu 167, ima više članova, a ja sam odabrao ovaj da upoznam širu javnost, citiram: „U Socijalističkoj Republici Srbiji i socijalističkim autonomnim pokrajinama obrazuje je se predsedništvo Republike, odnosno predsedništvo AP koje predstavlja Republiku, odnosno AP i vrši druga prava i dužnosti utvrđene ovim Ustavom, odnosno pokrajinskim Ustavom“. Znači, žal za Ustavom je vrlo evidentna.

Predlagač očigledno želi rešenja koja su ranije, odredbom Ustava iz 1904. godine, već bila učinila Srbiju disfunkcionalnom državom, državom koja nije bila u mogućnosti za to jedinstvo pravnog poretka na celoj svojoj teritoriji. U prilog ovoj tezi želim da vam citiram dva dokumenta koja su deo elementa prethodnog ustavnog perioda, Savezni ustav, gde se govori da u Veću republika i pokrajina, na osnovu date saglasnosti skupština republika i skupština autonomnih pokrajina se utvrđuje predlog zakona, odnosno drugog opšteg akta.

Znači, bez saglasnosti skupština autonomnih pokrajina nije bilo moguće utvrditi predlog akta na saveznom nivou ili, još eksplicitnije, pravi dometi tadašnje autonomije i autonomije za koju se predlagač zalaže mogu se još bolje videti iz stava 3. člana 301. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da zakon donosi Skupština Socijalističke Republike Srbije uz prethodnu saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Ako tu saglasnost da samo skupština jedne autonomne pokrajine, zakon se može doneti i primenjuje se na teritoriji Republike van teritorija autonomnih pokrajina i teritorije pokrajine čija je skupština dala saglasnost.

Znači, iz ova dva citirana stava se vidi vrlo jasno da autonomija, koja je tada postojala i za koju se predlagač u obrazloženju tako zdušno zalaže, podrazumeva apsolutno stvaranje jedne paradržavne jedinice unutar Republike Srbije.

Netačne su i tvrdnje predlagača da je Ustav iz 1940. godine promenjen na protivustavan način, kao što su i zlonamerne kvalifikacije koje je izneo na račun Slobodana Miloševića.

(Nenad Čanak: Bila je 90. godina.)

Ali, s obzirom da geneza svih događaja vodi od ovih ustavnih rešenja, način promene Ustava Socijalističke Republike Srbije iz 1974. godine, podrazumeva da Skupština Republike Srbije odlučuje uz saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Skupštine autonomnih pokrajina, i Skupština AP Kosovo i Metohija i Skupština AP Vojvodina, su donele pozitivne odluke i saglasile se sa predlogom ustavnih promena koje su kasnije usledile.

Znači, Srbija je ispunila sve uslove i donela Ustav koji je odredio pravu meru autonomije i uspostavio pravno jedinstvo države na celoj teritoriji.

Netačne su tvrdnje predlagača iznete prilikom obrazlaganja Predloga zakona koje se odnose na tvrdnje da je posle Drugog svetskog rata poremećen međuetnički balans. Znamo šta se desilo, ali u situaciji kada sa jednog dela teritorije stanovništvo odlazi sa fašistima, a drugi deo stanovništva dolazi kao deo procesa preseljavanja stanovništva iz ruralnih područja Jugoslavije u Vojvodini, ne može se reći da je poremećen etnički balans i u čiju bi to bilo korist ili štetu.

Naprotiv, svi mi koji govorimo o Vojvodini, govorimo da je Vojvodina pravi primer jedne skladne međuetničke zajednice, gde postoji 29 različitih etničkih zajednica i da je Vojvodina pravi primer svima u Evropi jednog skladnog života i ne vidim uopšte razloga da se koristi termin „međuetničkog balansa“.

Netačna je i površna ocena predlagača o navodnoj ekonomskoj šteti, koju je Vojvodina doživela u godinama posle donošenja novog Ustava Republike Srbije, govorim o 90-im godinama prošlog veka. Nema objašnjenja, čak ni reči, u obrazloženju predlagača o sankcijama UN, uvedenim 1992. godine, sami znate zbog događaja za koje Srbija, kasnije se utvrdilo nije bila kriva, ali je organizacija UN te sankcije uvela.

Nema reči o brizi i svemu onome što je uradila i Republika Srbija, ali i AP Vojvodina u zbrinjavanju više stotina hiljada izbeglica koje su bile proterane ili su došli iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

Nema ni reči o posledicama bombardovanja, kojima smo bili izloženi od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Evo sad, se navršava 20 godina od tog tragičnog događaja.

Nema ni reči o efektima onoga što se desilo posle 5. oktobra. Ako ovaj prvi deo gospodin Čanak nije želeo da pominje iz političkih razloga, onda je makar trebao da pomene ovaj drugi, jer je u drugom delu apsolutno učestvovao. Sve ono što nisu sankcije i bombe uništile, uništila je liberalizacija uvoza koju je učinio DOS 2001. godine, a gospodin Čanak jeste apsolutno bio deo tog političkog establišmenta.

Ono što je ostalo i živo posle te liberalizacije, eventualno neka fabrika i slično, to je dokosureno pljačkaškom privatizacijom koje su izvršene u tim godinama i nije pošteno, kada već ovako detaljno gospodin Čanak govori o svim elementima autonomije Vojvodine, pa se koristi ekonomskim pokazateljima da ne koristi te reči. Uz to nam je još kolega Nedimović juče govorio o tome.

Tekstu rezolucije, kako sam istakao u više delova, u značajnom delu je tekst rezolucije površan, nedorečen, nema ni pomena o prisajedinjenju delova nekadašnje Austrougarske Kraljevini Srbiji.

Predlagač govori o 1945. godini, ne pominje odluku Velike narodne skupštine iz 1918. godine. Evo, dozvolite da citiram samo dva stava, dve odluke Velike narodne skupštine iz 1918. godine – Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji sa nama zajedno žive. Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razviju svoje narodno biće.

Predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u tekstu rezolucije Vojvodine, predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u pitanje i našu spoljnu politiku države ili ih negiraju. Primer ovom iznesenom stavu je tekst rezolucije, stav 4. koji govori o tvrdnji da Srbija treba da postane deo evropske porodicom država sa miroljubivom spoljnom politikom.

Neko od kolega je juče govorio o tome, šta znači, gospodine Čanak, sa miroljubivom spoljnom politikom? Kakvu spoljnu politiku Srbija danas vodi? Da li Srbija vodi agresivnu spoljnu politiku? Da li Srbija ne razgovara o spoljnoj politici na nivou organa koji su za to zaduženi? Da li se mogu naći reči prigovora za ono što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, radi u međunarodnim odnosima? Da li se mogu naći reči protivljenja za ono što ministar inostranih poslova, gospodin Dačić radi? Da li nije jasno da postoje četiri strateška cilja u spoljnoj politici Republike Srbije, to je postizanje statusa člana EU, održavanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom, sa SAD? Šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa u regionu, šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa sa susedima.

Ako imate pojedinačan stav koji se ne slaže sa ovom tvrdnjom, to je u redu, to je vaše pravo, ali se ne može izneti tvrdnja da treba da vodimo miroljubivu politiku jer to implicira da ne vodimo doslednu spoljnu politiku ili tvrdnja iz istog stava 4. koji govori o zajedničkoj spoljnoj politici, gde se indirektno zajedničkoj spoljnoj politici u okviru vrednosti EU, uključujući i zajedničku spoljnu politiku. Zar mi kao deo pristupanja procesu EU ne usaglašavamo svoju spoljnu politiku? Pa da, samo što je stepen usaglašenosti te spoljne politike u odnosu na EU zavisi od dokumenata koje EU donosi i naravno od naših interesa.

U jednim trenucima je bila 80%, 70%, sada je 50% ali to poglavlje usaglašenosti sa spoljnom politikom EU je poglavlje koje ima svoj rok trajanja do sticanja statusa člana u EU. Time se implicitno naravno, već znamo na šta se sve ovo odnosi, iako to ne piše, to se odnosi na Rusku Federaciju. To treba dovesti u pitanje, naše odnose sa Ruskom Federacijom.

Ne vidim razloga zašto Srbija ne bi imala odlične odnose sa Ruskom Federacijom, jer u Ruskoj Federaciji imamo prijatelje koji nam pomažu u međunarodnim odnosima. Ako možemo da sarađujemo sa onima koji su nam bombardovali zemlju, ne vidim razloga da ne sarađujemo sa onima koji su nam prijatelji odvajkada.

Na kraju krajeva, da nije bilo te Ruske Federacije i prava koje je stekla unutar Otomanskog carstva kasnijih godina 18. veka, da bude zaštitnik hrišćanskog življa u Otomanskom carstvu, pitanje je šta bi se dešavalo i sa našim narodom i šta bi bilo sa našom državom i kako bi tekao taj proces istorijskog oslobađanja. Zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Mislim da nema potrebe jer se ovde implicira nešto što apsolutno ne postoji.

Oko zakona o finansiranju AP, o njegovoj manjkavosti, nestručnosti najbolje govori podatak da su članovi 7,8,9. i 10. odlukom Ustavnog suda već ranije označeni suprotni Ustavu Republike Srbije.

O njegovoj suštini političkoj i pravnoj, odnosno faktičkoj i zalaganju za samostalnost u odnosu na Srbiju, eksteritorijalnu Vojvodinu, najbolje govori član 11. Predloga zakona u kome se ističe da će taj zakon važiti na teritoriji, samo da nađem Predlog zakona, član 11, da ne bih ostao nedorečen u ovom stavu, član 11. citiram – Ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Ustavom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Znači, supremacija zakona Vojvodine u odnosu na zakone Republike Srbije ili drugi pravni akt.

O građanima i građankama uopšte neću govoriti, mislim da je to i moj kolega Dušan Bajatović juče eksplicitno rekao, samo ću vam citirati, gospodine Čanak, stav, član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načinima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnostima evropskim principima i vrednostima. Znači, svih građana. Nema građana jednog dela Republike Srbije.

Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS neće glasati za predloge ovih dokumenata o Vojvodini i o njenom finansiranju, jer ovo nisu zakoni koji bi bili doneti u prilog toleranciji, već vode svađi, sukobima i podelama unutar srpskog društva i prave neku eksteritorijalnost koja ne treba da postoji. Hvala.
Hvala vam gospodine Čanak na ovim pojašnjenjima. Mislim da su ona bila potrebna i javnosti radi, ali dozvolite mi da i ja nešto kažem.

To što baštinimo tradicije partije koja je postojala u vreme bivše SFRJ to ne znači da se slažemo sa svim onim što je rađeno u ime te partije. Znači, ja lično, a i ogromna većina mojih članova mislimo sve najgore o Ustavu iz 1974. godine, zato što je to bio uzrok dezintegracije i raspada i svega onoga što se desilo i što je, da kažem, stvorilo osnove za raspad jedne lepe države, šta god ko o njoj mislio za mene je to bila dobra država.

Ja sam naveo vrlo taksativno jer ste vi citirali odredbe, odnosno govorili ste o tim vremenima, kakav je bio sadržaj autonomije u to vreme i baš član iz Ustava Republike Srbije koji govori o tome čak i o slučaju ne samo da je potrebna saglasnost Skupštine autonomnih pokrajina za promenu Ustava, nego bez te saglasnosti skupština autonomnih pokrajina, važenje nekog zakona ne bi mogao da važi na teritoriji jedne pokrajine.

Ako smo se složili, ja sam rekao i vrlo sam bio, čini mi se, jasan da je po mom mišljenju predlagač u obrazloženju više rekao o onome za šta se zalaže nego u tekstu predloga koji mi imamo danas. Sad, izvinite, ako vi afirmišete autonomiju iz 1974. godine sa Ustavom, sa zakonodavnom, izvršnom, sudskom vlašću i kako kažete da je izvršena potpuna autonomija Vojvodine, a država Vojvodina je praktično i tada bila Kosovo, država u državi, a mi znamo kakav je bio splet istorijskih okolnosti to može apsolutno. Vi ste predlagač, ne govorim o LSV ali vi je zastupate, ja je nisam namerno pomenuo predlagač, nisam ulazio u to ko je napisao taj dokument, nego sam govorio samo o sadržaju dokumenta i onome što ste vi rekli u obrazloženju.

Ustav iz 1990. godine je promenjen na način koji je predvideo prethodni Ustav. Onda ne može da stoji vaša formulacija da je promenjen na protivustavan način, jer izvinite, ja čitam ovde, kaže – Vojvodini su vraćeni nadležnosti koje su bile protivustavne uzurpirane od strane centralističke vlasti. Nisu bile protivustavne. U skladu sa Ustavom su izvršene. To da li se vama dopada ili ne dopada, gospodine Čanak, to je vaše lično pravo.

Naravno da ja ovaj razgovor smatram veoma dobrim zato što razgovaramo i o budućnosti, ali sami u ovom jednom tekstu dela zakona govorite da treba neka rešenja, buduća rešenja da nađemo na osnovu iskustava demokratskih zemalja. Znači, i mi polazimo, iskustva ne mogu implicirati nešto što se dešava u budućnosti, nego što je sadržaj prošlosti. Sasvim je logično što sam ja pomenuo ova rešenja da ne bi se primenila. To je moj ugao bio, a vi možete razmišljati na način na koji to smatrate da treba. Hvala.
Hvala.

Poštovani ministri, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas. Najviše vremena ću naravno posvetiti pitanjima, zakonima iz oblasti obrazovanja, ali će biti prostora da se kaže i o nekim drugih zakonima koji su takođe veoma važni i od značaja su za razvoj Republike Srbije .

Naime, značaj obrazovanja za razvoj svake države, pa i Srbije nemerljiv ulaganje u obrazovanje je ulaganje u budućnost. Ulaganje u obrazovanje je ulaganje u sve ono što Srbiji treba i danas i sutra. Nije to samo odgovor potrebe razvoja ekonomije, jer potrebno je da imamo kvalifikovanu stručnu radnu snagu na različitim nivoima, sa različitim stepenima obrazovanja, različitim kompetencijama, koji mogu da odgovore za potrebe tržišta rada, nego ulaganje u obrazovanje i ulaganje u očuvanje nacionalnog identiteta, u sve ono što Srbija treba da bude.

Da bi mogli da se razvijamo, mala smo država u svetskim razmerama, sa malim brojem stanovnika, ali smo država koja je poznata po kvalitetnom obrazovanju i mislim da treba da nastavimo taj trend da deca, koja rastu, koja uče, koja pohađaju škole, a sutra i studenti, jednostavno treba da steknu što kvalitetnije obrazovanje, da nauče da razmišljaju, one informacije i činjenice koje dobiju da znaju da ih koriste, da ne bi sutra čitali skraćena izdanja po internetu dela svetski poznatih pisaca, nego da se shvati da i naše podneblje ima izuzetno kreativne autore i da u odnosu na broj stanovnika i prostor koji pokrivamo Srbija ima veoma kvalitetno obrazovanje, ali su i u drugim oblastima veoma dobri rezultati.

Naime, želim da pohvalim Ministarstvo što brzo reaguje na promene koje se dešavaju u obrazovnom sistemu, na promene koje prate trend globalizacije sveta, na ono što su zahtevi obrazovanja u svetu, zahtevi ovde u Srbiji, ali i brzo reaguje ako neko rešenje u praksi ne pokaže rezultat za koji se u početku smatra da može biti. Zato i danas raspravljamo o ova četiri zakona: jedan sistemski - Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, predškolskim i osnovnom obrazovanju i o učeničkom i studentskom standardu.

Mislim da je dobro što Ministarstvo ovako brzo reaguje, jer sistem je ogroman: 125 hiljada studenata na visokom obrazovanju, 900 hiljada đaka, odnosno 126 hiljada zaposlenih, 250 hiljada studenata. To je ogroman sistem koji jednostavno zaslužuje da se brzo reaguje, jer stvari se ne mogu menjati, odnosno sistem je takav da je potrebno stalno vršiti inovacije i voditi računa o sistemu. Naravno, pojedinačni slučajevi se često koriste da se da ocena o sistemu, ali to nije sistem u celini. To je samo jedan mali deo, procentualno 0,00 nešto posto. Naravno, i tome treba posvetiti pažnju, ali napraviti sistem je velika stvar.

Drago mi je što gospodin Šarčević uporno insistira da pitanje obrazovanja imaju odgovarajući tretman u društvu, ali ministar nije jedini koji to treba da promoviše. Mislim da ova Vlada od početka svog osnivanja i ova vladajuća koalicija na različitim nivoima, od predsednika države, predsednika Vlade i ministara ponaosob, uporno promovišu obrazovanje da bi se shvatio značaj obrazovanja za budućnost Srbije.

U Zakonu o predškolskom obrazovanju uveli ste mogućnost da se evidencije o deci, roditeljima, starateljima, zaposlenima vode i elektronski u okviru jedinstvenog obrazovnog sistema, što je sasvim logično u odnosu na tendencije koje postoje na svim nivoima. Takođe, primetio sam da i javne isprave mogu biti na propisanom obrascu ili elektronski.

Ono što je važno i što ste vi pomenuli je to ponovno vraćanje drugog izbornog jezika, odnosno stranog jezika, vraćanje ocenjivanja tog jezika brojčano. Mislim da je jezička kompetentnost strašno važna i deo identiteta i ličnosti svakog đaka, našeg obrazovnog sistema i podstiče kvalitet obrazovanja.

Moram reći da je sjajna stvar za našu decu da imaju dva strana jezika u osnovnoj školi: jedan od prvog, drugi od petog razreda, da je jako dobro što i taj aspekt obrazovne, kako bih rekao, misije se ispunjava unutar našeg sistema. Pre par godina bio sam, ne malo, iznenađen kada sam čuo da pojedine zemlje, članice EU, nemaju dva strana jezika na nivou osnovnog obrazovanja, ali to govori o opredeljenju svake od država. U svakom slučaju, mislim da su ministar i Ministarstvo dobro postupili kada su odličili da ponovo ovaj jezik bude brojčano ocenjen. Pomenuli ste razloge, i to ima svoj smisao.

Kada je reč o ovom sistemskom zakonu – Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kako je i ministar pomenuo i u sadržaju ovog zakona, treba pomenuti nekoliko važnih stvari. To je da Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja uvodi četvrtu jedinicu. To je Centar za obrazovne tehnologije i potreba je, naravno, uslovljena razvojem kvalitetnog digitalnog obrazovanja. Jednostavno, ta digitalna komponenta treba da bude deo planskih dokumenata na nacionalnom nivou.Taj centar ima sadržaj svog rada, precizno utvrđen u ovom zakonu, razvoj digitalnih veština i kompetencija, izrada programa obuke u oblasti kvalitetnog obrazovanja, priprema izveštaja i publikacija. Jednom rečju, Centar ima svoj smisao kao deo unapređenja kvaliteta obrazovnog sistema Republike Srbije.

Drago mi je što je data mogućnost ovim zakonom, izmenama i dopunama ovog zakona, da se osnivaju resursni centri za pružanje stručne pomoći deci, učenicima i odraslima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovim porodicama i drugim obrazovnim i vaspitnim ustanovama. Jednostavno, ovo je dodatna podrška onome što je započeto i u godinama pre u inkluzivnom obrazovanju i dobro je jednostavno da se uslovi moraju propisati striktno. Video sam da je u Predlogu zakona rešenje da se pored Ministarstva prosvete i nauke kao matičnog, za ispunjavanje uslova je potrebna, da kažem, i dodatna podrška, pomoć i saglasnost i Ministarstva lokalne samouprave, odnosno kad kažem, uslovno rečeno, stručna pomoć lokalne samouprave, zdravlja i socijalne zaštite i mislim da je to jako važna stvar i to govori nešto o našem obrazovnom sistemu.

Kada ste, gospodine ministre, govorili o ustanovama od nacionalnog značaja, vi ste govorili o ove dve, mislim da je to pravi pogodak. Reč je o dve obrazovne ustanove koje apsolutno zalužuju da dobiju da budu ustanove od nacionalnog značaja.

Matematička gimanzija, to je priča za sebe, samo onaj ko malo više prati obrazovni sistem i ono što Matematička gimnazija radi može da shvati značaj rada te Matematičke gimnazije i u kojoj meri Matematička gimnazija promoviše obrazovni sistem Republike Srbije u inostranstvu. Deca, predstavnici Matematičke gimnazije na različitim nivoima i u oblastima matematike, fizike, informatike i jednostavno u drugim oblastima su tako kvalitetna, da se mnogi pitaju kako mi uspevamo kao mala zemlja da imamo tako kvalitetnu gimnaziju. Jer oni su, ovde ti podaci govore, osvojili preko 500 različitih medalja na balkanijadama, olimpijadama, različitim takmičenjima provere znanja u svetu i oni su jedan model za druge.

Kako uspevaju? Ono što je mene lično fasciniralo u nekim vremenima pre je što postoji deo rada Matematičke gimnazije koji se ne vidi u javnosti, da sami đaci unutar Matematičke gimnazije edukuju svoje mlađe kolege, da prave zbirke zadataka za opet mlađe kolege i razvija se jedan takmičarski duh i razvija se jedna, da kažem, prava borba za znanje unutar te gimnazije. Mislim da je ovo pravi pogodak.

Naravno, ne želim da izostavim ni gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, jer je takođe reč o jednoj izuzetnoj obrazovnoj instituciji. Mislim da, jednostavno, i jedna i druga gimnazija služe kao primer. Naravno, nisu jedine, da se ostali ne bi osetili zapostavljenim, ima puno kvalitetnih i sigurno će u budućem periodu biti veliki izazov pred vama da odredite koje još obrazovne institucije zaslužuju da dobiju ovo zvanje, jer ove dve gimnazije jesu nešto što stvarno jeste na ponos Republici Srbiji.

Video sam da, i mislim da je to dobro, da ste dodatno, kako bih rekao, stvorili dodatne mogućnosti za unapređenje obrazovanja dece u inostranstvu, da ono lice koje ispunjava sve uslove da može da izvodi nastavu, da može biti, da kažem, da može obavljati taj posao, naravno i na predlog nadležnog diplomatsko-konzularnog predstavništva. Mislim da je to važno, jer naša populacija je širom sveta i jednostavno, ponekad postoji, da kažem, bez preteranog arbitriranja, birokratije, treba naći rešenje koje će pomoći našoj deci u različitim delovima sveta, koja se izjašnjavaju kao, da kažem, deo ovog nacionalnog identiteta, da imaju mogućnost učenja našeg jezika i svega onoga što predstavlja deo našeg identiteta, kulture i obrazovanja.

Rešili ste pitanje oko statusa direktora, radno-pravni status i mislim da je to dobro, jer je izazivalo u nekim prethodnim vremenima određene nedoumice.

Kompetencije zaposlenih u školama za učenike sa smetnjama u razvoju. Dali ste mogućnost, zakon daje mogućnost da unapređenje kompetencija i mogućnost u roku od četiri godine da se moraju završiti sve predviđene obaveze i video sam da ste u Zakonu o predškolskom, odnosno u ovom sistemskom, ali se odnosi na predškolsko obrazovanje i vaspitanje, status određene kategorije zaposlenih koji su za posledice pre stupanja na snagu odredaba Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju da mogu da nastave da rade taj posao bez bilo kakvih posledica po njih.

Na kraju, vezano za obrazovanje, to je Zakon o đačkom i studentskom standardu. Mislim da malo ljudi, ubeđen sam u to, sem ukoliko nema neke svoje ili je bio u ranijim godinama u đačkom ili studentskom domu, ili ima neke rođake, shvata koliko je veliki značaj ovih ustanova jer se tu na jednom mestu, kako bih rekao, đaci postaju ljudi, đaci postaju kvalitetni, đaci postaju kompetentni. Rad svih tih ustanova i đačkog i učeničkog standarda je izuzetno, izuzetno važna i ima, kako ste sami rekli, jako mnogo. Njihov rad je uređen prethodnim zakonom, ali naravno da postoji potreba da se zakon unapredi. Nova rešenja i vidim da ste ta rešenja, kako bih rekao, isklesali do zadnje mere i to je dobro, jer sve te ustanove se ne bave samo smeštajem, ishranom, nego je u pitanju vaspitni rad, rada je mogućnost i stipendiranja i kreditiranja učenika i đaka.

Mislim da je dobro što ste zadržali ona rešenja da se svi uspešni, to je sjajna stvar, da uspešni studenti, uspešni đaci jednostavno imaju nagradu za svoj trud i za taj rezultat koji postižu, da na svim nivoima su im otvorena vrata i samo je nebo granica za njihove ambicije ukoliko žele unutar našeg obrazovnog sistema, jer ako imate mogućnost da se uči u studentskom ili đačkom domu, dobijete stipendiju ili kredit, dobar ste studenti ili đak, upišete fakultet, opet o državnom trošku, jer preko 50% studenata na državnim fakultetima se finansira od strane države, onda imamo finansiranje master studija, finansiranje doktorskih studija i onda se tačno vidi vertikala od početka do kraja i vidi se šta za jednu malu državu, kao što je Srbija, znači ta vertikala, to znači mogućnost da Srbija daje mogućnost svojoj deci da završe sve nivoe studija besplatno, samo je pitanje kvaliteta.

Dobro je što oslobađanje od otplate dobijene stipendije i kredita sve one đake koji imaju, student koji imaju dobar prosek ocena. Video sam i vremenski rok koji je dat. Jednom rečju, mislim da je dobro i mislim da je sjajna stvar što ste unutar ovog zakona uveli i one odredbe kojima se favorizuju nedostajuća zanimanja. To je dobra stvar da ona zanimanja koja su potrebna ovoj državi, da i to bude motivacioni faktor za tu decu, da jednostavno izaberu taj nedostajeći profil zanimanja i da onda mogu da nastave da rade i ova varijanta koja je, odnosno rešenje koje je predviđeno ovim zakonom, da se svake godine u odnosu na promene unutar tržišta, menja vrsta zanimanja koja se radi.

Dobro je što se u svim ovim ustanovama, pored aktivnosti u oblasti umetnosti, sportskih, rekreativnih aktivnosti, informisanja uveli i aktivnosti u oblasti neformalnog obrazovanja. To jednostavno proširuje krug ovih aktivnosti i mislim da je ovaj zakon na vrlo kvalitetan način uredio brojna pitanja koja su bila potreba obrazovanog sistema, ali nisu do sada bila rešena.

Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči vezano za Sporazum o sedištu Stalnog sekretarijata u okviru Ugovora o transportnoj zajednici, potpisan 30. januara 2019. godine u Beogradu. Značaj transportne zajednice Jugoistočne Evrope i formiranje ovog Stalnog sekretarijata u Beogradu je što postajemo regionalni centar i unapređenje, to je od velikog značaj za integraciju saobraćajnih tržišta južno-istočnih evropskih partnera u saobraćajnom prostoru, saobraćajnog tržišta EU.

Ako povežemo osnivanje ovog sekretarijata ovde u Beogradu sa činjenicom da unutar procesa saradnje 16 plus jedan i saradnje koju imamo sa Kinom ima veliki broj projekata u oblasti infrastrukture, odnosno saobraćaja, to znači da Beograd postaje veliki, važan saobraćajni centar za ceo ovaj prostor, ne samo Balkana, nego i Jugoistočne Evrope.

Dolazim do zadnjeg dela današnjeg izlaganja, to je uloga Beograda u međunarodnim odnosima. Naime u ovom dnevnom redu se nalaze dva zakona vezana za ukidanje viza za nosioce diplomatskih, službenih, specijalnih pasoša sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i ukidanje viza za nosioce običnih pasoša između Srbije i Gruzije, ali, ovi zakoni samo povod za nešto što želim da kažem, da je Srbija zadnjih godina, zahvaljujući velikoj diplomatskoj aktivnosti predsednika Vučića, Vladi, ministru inostranih poslova i potpredsedniku Vlade, gospodinu Dačiću, apsolutno promenila svoj položaj u međunarodnim okolnostima.

Setite se, Beograd je bio domaćin procesa saradnje „16 plus 1“, setite se Beograd je bio domaćin godišnje Konferencije OEBS-a. Evo, sada je naša predsednika potpisala Sporazum, Godišnja konferencija interparlamentarne unije će biti ove jeseni u Beogradu, Skupština Mediterana će biti za neke dve nedelje ovde u Beogradu. Jednostavno, pozicija Srbije je radikalno promenjena u odnosu na neko vreme pre i to je potrebno reći, jer ovi zakoni kojima se ukidaju vize pokazuju nameru Srbije da što veći broj zemalja ima mogućnost slobodnog putovanja njihovih građana, uzimajući u obzir apsolutno one bezbedonosne faktore.

Na kraju krajeva, ugled koji polaže Srbija pokazuje i ovo što se desilo pre neki dan u Savetu bezbednosti UN. Održana je rasprava o KiM, naš ministar Ivica Dačić je govorio sjajno, izneo je sve one stavove Republike Srbije i desilo se po prvi put u zadnjih dvadeset godina Saveta bezbednosti da o raspravljanju kosovskog pitanja su sve zemlje članice bile jednoglasne u osudi ponašanja i Prištine i promovisanju objektivno pozitivne pozicije i uloge Republike Srbije.

To nije čudno, Republika Srbija i ministar inostranih poslova, gospodin Dačić, su proteklih godina imali veliku aktivnost. Ja sam iz ovogodišnjeg izveštaja rada koje je ministarstvo dalo, primera radi, video samo sa gospodinom Lavrovim se sreo prošle godine sedam puta. Ako uzmete su onu diplomatsku aktivnost koju on ima tokom godine i njegova izlaganja u Generalnoj skupštini UN i susreti sa brojnim državnicima sveta, tome dodate šta predsednik Vučić radi na ovom državnom planu, dolazak Vladimira Putina ovde ili planiran odlazak predsednika Vučića na samit u Kini, koji je već drugi put, plus održavanje dobrih odnosa sa svim zemljama koje u Evropi objektivno imaju svoju težinu i sa SAD, onda se može shvatiti koliko je bitno promenjena uloga pozicije Republike Srbije.

Mislim da je to potrebno istaći, jer ta bitna promenjena uloga Republike Srbije u međunarodnim odnosima, može rezultirati rešavanjem pitanja koja su od značaja za budući razvoj Republike Srbije i to je nešto što može da raduje, jer sporna pitanja treba pokušati rešiti, ostaviti iza sebe. Set ovih zakona o kojima raspravljamo jeste usmeren u tom pravcu, otvaranja i daljeg razvoja Republike Srbije. Poslanička grupa SPS će glasati za predloge zakona o kojima Skupština danas raspravlja. Hvala.
Hvala poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, poštovana koleginice i kolege dozvolite mi da kažem nekoliko reči o setu zakona o kojima Skupština danas raspravlja.

Moj kolega i predsednik poslaničke grupe SPS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Đorđe Milićević, je u petak govorio o većini zakona koji su predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije, pre svega Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju i izneo one glavne karakteristike izmene i dopune Zakona i njegovu suštinu, a to je pomoć penzionerima i onima koji će u budućnosti to biti.

Kolega Milićević je jasno pokazao da mere koje Vlada Republike Srbije preduzela 2014. godine, su dale rezultate, dale su osnova za izmenu i dopunu ovog zakona. Naime, u preteklih nekoliko godina, došlo je do značajnog unapređenja stanja finansija u Republici Srbiji, smanjenje javnog duga u BDP i smanjenja budžetskog deficita. Već treću godinu za redom imamo višak u budžetu. Strane investicije su samo u prvih šest meseci u Republici Srbiji iznosile 1,4 milijarde evra. Stopa nezaposlenosti je pala ispod 12%. Treba se podsetiti da je 2013. bila 25,9%, stopa rasta je 4,9 i pozitivna kretanja su omogućila donošenje ovakvog jednog zakona.

Nema sumnje da će ekonomska situacija idućih godina biti kud i kamo bolja, garant tome su ne samo reformske mere koje je Vlada Republike Srbije preduzela, nego, usuđujem se reći i deo onoga što se desilo prošle nedelje. Naime, put predsednika Vučića u Narodnu Republiku Kinu, ugovori koji su tom prilikom potpisani, njihova vrednost oko tri milijarde evra, poslovi koji se očekuju u Srbiji, pre svega preuzimanje „Bora“, time i velike obaveze za RTB „Bor“, a time i jedne velike obaveze za državu, ali i otvaranje nove fabrike u Zrenjaninu sa kapacitetom otvaranje nekoliko hiljada radnih mesta i činjenica da će ta fabrika biti značajan snabdevač auto industrije u Evropi i sve druge mere koje se rade sa Narodnom Republikom Kinom.

Pominjem samo taj aspekt su nesumnjiv pokazatelj da će ekonomska situacija kud i kamo biti bolja, što daje i realne, apsolutno osnove za rešenja koja su sadržana u ovom zakonu i za njegovu primenu, pa je stoga logično da će i naša poslanička grupa podržati ovaj zakon.

Sada bih želeo da kažem nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Naime, mislim da je ministar i ministarstvo da su vrlo mudro rešavajući jedan problem koji traje već jako dugo, u izmeni i dopuni ovog zakona stajalo nekoliko stvari koje pomažu i studentima i unapređuju rad visokoškolskih ustanova i unapređuju sistem visokog obrazovanja. Naime, ako mogu reći deo tereta koji nosi svaki ministar prosvete kada preuzme posao koji radi jeste i da rešava probleme iz prošlosti. Ovo rešenje kojim se studentima koji su upisali po starom zakonu 2005. godine daje, da kažem prilika da još godinu dana da završe studije je dobro za njih.

Odgovor na drugo pitanje koje je postavila moja uvažena koleginica malo pre, teško se može rešiti dok sami fakulteti ne počnu da brinu o svakom dinaru koji bi trebao da se slije na njihov račun. Naime, nije teško utvrditi unutar svakog od fakulteta da li ima tih studenata, koliko ih ima i naravno neko da okrene te ljude ako se već oni iz raznih razloga nisu u situaciji da kontaktiraju fakultete, a bilo bi logično da to učine, ali ako kažem hipotetički i to jeste neka prepreka, sasvim je logično da oni fakulteti koji imaju potrebu za novcem, a ima ih mnogo, bilo bi logično da to učine. Znam kada je pravljena lična karta, finansijska fakulteta, recimo primera radi, beogradskog univerziteta, od 31 fakulteta, pre nekoliko godina svega osam ili devet je bio broj fakulteta koji su imali stabilnu, ako mogu tako reći, finansijsku situaciju i dodatni prihod na osnovu projekta koje su uradili sa privredom ili broja studenata koji su upisali i da kažem kroz taj broj su obezbeđivali samofinansirajućih studenata. Znam da je kod velikog broja ostalih studenata je bio problem sa finansiranjem, da nije bilo Ministarstva prosvete i da nije gospodina Šarčevića i ekipe koja to radi, potpuno sam ubeđen da mnogi od fakulteta ne bi da kažem bili u situaciji da efikasno sprovode ciljeve zbog kojih su osnovani, ali to njih ne oslobađa obaveze da i sami traže rezerve. Mislim da su ova rešenja koja je zakon predvideo i izvođenje studijskih programa n stranim jezicima i ova mogućnost da je nešto što će pomoći fakultetima.

Pored produžetka roka za završetak studija upisanih prema profesijama koje su važile do 10. septembra, a to je omeđeno za 2019. godinu, 2018/2019. odnosno 2019/2020. godinu zbog integrisanih programa na Medicinskom fakultetu. Drugo, veliko pravo i da kažem dobro rešenje je koje utvrđuje zakon, to je pravo studentima koji u poslednjoj godini studija imaju u status budžetskog studenta da zadrže pravo na finansiranje najduže još godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. I jedan i druga mera će povećati broj visokoobrazovanih, a sasvim logično da je osnovni cilj svake države da ima veliki broj visokoobrazovanih ljudi jer oni će pomoći razvoj Srbije.

Jedno od mera koje je predviđeno ovim zakonom odnosi se na unutrašnju organizaciju visokoškolskih ustanova, uvodi se tajno glasanje. Sasvim je logično i rektor i dekan, ako je reč o univerzitetima i visokoškolskim ustanovama, odnosno predsednika akademije strukovnih studija ili direktora visoke škole strukovnih studija, sasvim je logično da se biraju na taj način. Moram vam reći da je većina to i učinila, ali onde gde nije bilo takvo rešenje dobro je da Ministarstvo predviđa meru da to bude, da kažem, obaveza.

Ima još jedna stvar koju bih ja pohvalio, koju niko nažalost nije pomenuo, a to je ova obaveza uvođenja saveta poslodavaca na fakultetima. Poštovane koleginice i kolege, treba znati da ova mera ne treba da ostane samo deklarativnog karaktera, ona treba da čvršće poveže visokoškolske ustanove sa privredom jer je to nešto što nedostaje visokom obrazovanju Republike Srbije i sada sa ovim ekonomskim parametrima i kretanjima pozitivnim koje smo imali proteklih nekoliko godina, sa ovom merom, sasvim bi bilo logično da veza između visokog obrazovanja i privrede bude jača i da se to iskaže na jedan način, projektima zajedničkim, inovacijama u oblastima privrede, a dodatnim izvorima finansiranja za visokoškolske ustanove.

Ima još jedan elemenat koji nije pomenut, a to je na brojnim listama rangiranja visokoškolskih ustanova, saradnja sa privredom se uzima kao veoma važan kriterijum vrednosti visokoškolske ustanove i to je za mnoge zemlje u tranziciji bio hendikep i mislim da je ovo rešenje sjajno rešenje zato što daje mogućnost visokoškolskim ustanovama da se povežu sa privredom.

Dobro rešenje je i utvrđivanje uslova i načina izbora lektora srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama u inostranstvu. U obrazloženju ovog zakona je rečeno kakva je postojeća situacija. Dobro je da Ministarstvo preuzima ovaj deo posla, jer ipak je to ostalo negde ili na matičnom fakultetu sa koga su odlazili lektori srpskog jezika, pa onda opremili lektorate bilo prepušteno, da budem iskren, različitim delovima finansiranja.

Na ovaj način se država brine o sudbini srpkog jezika u inostranstvu, na ovaj način se država brine o afirmaciji srpskog društva i sticanju ugleda među razvijenim državama. Na ovaj način država preuzima taj važan posao i moram reći da sam jako zadovoljan, samo logično voleo bih da u 2019, 2020. pa i 2021. godini bude veći broj lektora koji će biti izabrani, ali to ne zavisi samo od naše dobre volje nego i interesovanja, odnosno od načina na koji budemo afirmisali visoko obrazovanje u svetu.

Kada smo kod afirmacije visokog obrazovanja u svetu, pozdravljam predlog da Beogradski univerzitet se proglasi ustanovom od nacionalnog značaja i ako je ova odredba deklarativnog karaktera. Beogradske univerzitet sigurno zaslužuje ovakvu jednu kvalifikaciju i mislim da neće ni jedan kolega iz visokog obrazovanja iz Republike Srbije postaviti pitanje zašto je to tako. Reč je o Univerzitetu koji traje već 210 godina, koji ima preko 100 hiljada studenata, 31 fakultet, 11 instituta od kojih su neki već dobili, da kažem, označeni kao instituti od nacionalnog značaja.

Ono što se pominje zadnjih nekoliko godina, to je činjenica da je Beogradski univerzitet već nekoliko godina najznačajniji univerzitet u regionu, ali ne samo to, nego da je Beogradski univerzitet matica iz kog su nastali svi ili gotovo svi univerziteti u Republici Srbiji, pa i u Jugoslaviji, pa i u regionu, a na posed činjenica da se rangiranje Beogradskog univerziteta unutar, na primer Šangajske liste je strašno važno za visoko obrazovanje Republike Srbije i ako su uslovi izuzetno teški. To se malo nekako ostavlja po strani uslovi, naravno srećom sada i Novi Sad i ostali univerziteti brzo koračaju ka Šangajskoj listi, među prvih hiljadu, ali ne treba zaboraviti da je reč o listi od 22 hiljade univerziteta u svetu.

Kada imate univerzitet koji je između 250 i 400 mesta, u zavisnosti od godine i ciklusa istraživanja, odnosno načina objavljivanja radova i drugih kriterijuma, onda stvarno ima razloga da se i Beogradski univerzitet proglasi ustanovom od nacionalnog značaja.

Želeo bih da kažem da mislim da je važan deo ovog zakona vezan i za spoljašnju proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova i ta je nekako odredba izmene zakona ostala po strani. Mislim da je važno da se pored redovnog akredicionog ciklusa može vanredno, kao i na zahtev Ministarstva i Nacionalnog saveta utvrditi kvalitet visokoškolske ustanove.

Na ovaj način se visokoškolska ustanova drži u stalnoj fazi preispitivanja svog kvaliteta i zadovoljavanja potrebnih kriterijuma. Ne ostavlja se prazan prostor od četiri godine, pa da sačekamo do sledećeg ciklusa. Na kraju krajeva u koliko postoji bilo kakva vrsta sumnje ili zahteva da se proveri kvalitet visokoškolske ustanove, odredbom ovog zakona se može sve urediti.



Na kraju, jedan važan detalj vezan za izmene i dopune zakona o visokoškolskom obrazovanju, a to je ova odredba vezana za diplome doktorskih studija. Naime, malo je ostalo, opet kažem, ne pomenuto ono što piše u obrazloženju ovog zakona, a to je da je Ministarstvo, nažalost, ali to je deo sistema visokog obrazovanja da smo imali situaciju da se pojedine visokoškolske ustanove i privatne i državne prolazile proces akreditacije, a neki programi, posle smo videli, nisu bili zadovoljavajućeg kvaliteta i onda su stečene diplome na tim institucijama i onda se to postavilo kao otvoreno pitanje. Mislim da je dobro ovo rešenje Ministarstva da konačno stavi tačku, ali ne treba zaboraviti da je ono što piše u obrazloženju ovog zakona, da je reč o onim visokoškolskim ustanovama koje su imale dozvolu za određene programe. To se, da kažem, nekako stavlja po strani.

Sasvim na kraju, mislim da sam o Zakonu o visokom obrazovanju, izmenama i dopunama, rekao dosta. Želeo bih da pomenem samo ovaj zakon, odnosno Sporazum o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine.

Malo je zemalja u svetu kao što je Srbija, mi smo i unikat, a mi volimo da smo uvek po nečemu posebni, koja može sebe kvalifikovati da ima tako dobre odnose sa Narodnom Republikom Kinom. Imati na međudržavnom nivou odnose sveobuhvatnog strateškog partnerstva, biti saradnik Kine na prostoru Balkana i Jugoistočne Evrope, zaključiti ovako veliki broj ugovora, započeti ovoliko veliki broj projekata ne samo u oblasti infrastrukture, razvijati saradnju u tako širokom polju delatnosti, uključujući i prosvetu i nauku, potpisati ove ugovore koji su bili pre desetak dana u Narodnoj Republici Kini je velika stvar.

Moram reći da tu veliku ulogu igra predsednik Vučić, jer u Kini se prosto zna, ti lični odnosi između vodećih ljudi opredeljuju i međudržavne odnose. Svako od svetskih državnika ko ima dobre odnose sa predsednikom Si Đinpingom to je dobra osnova i garancija da će i međudržavni odnosi biti dobri i nema šta mi na nivou ovog parlamenta, to moram da pomenem, imamo sjajnu saradnju sa kolegama iz Kineskog nacionalnog kongresa.

Mi imamo najviši nivo saradnje dveju parlamenata. Naša predsednica je prošle godine bila u poseti svom kolegi ispred Kineskog kongresa, kao što su i oni bili. U toku jedne godine retko se dešava u svetu da dva predsednika parlamenta posete drugu zemlju.

Mi imamo i komitet za saradnju. To je redak oblik saradnje i mi smo se poslanici obavezali i članovi grupe prijateljstva sa Kinom, koji su takođe imali zadovoljstvo da budu gosti Narodne Republike Kine, obavezali su se da će podržati svaki zakon koji unapređuje saradnju između Narodne Republike Kine i Srbije. Jedan od takvih zakona je ovaj Zakon o socijalnoj sigurnosti. Naravno da ćemo mi članovi SPS, odnosno poslanici glasati i za taj i za sve ostale zakone koji su predmet razmatranja ove sednice i Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih želeo, pre svega u ime Socijalističke partije Srbije, da pohvalim rad Vlade Republike Srbije i da pozdravim prisutnost dvojice ministara i da pohvalim i njihov učinak. Jer, reči – pohvaliti Vladu Republike Srbije ne znače ništa ako se ne kaže da danas Skupština raspravlja o pet novih zakona, od kojih su četiri potpuno nova, i Zakon o udžbenicima jeste potpuno nov, ali, iz teme koja je pre toga bila zakonski regulisana.

Sve ovo govorim iz razloga što potpuno četiri nova zakona jesu nešto što je važno za Narodnu skupštinu Republike Srbije, a još važnije za život građana Republike Srbije. Ti zakoni uređuju različita pitanja od značaja za njihov život, unapređuju kvalitet života sa mnogim rešenjima i naravno, kad je reč o obrazovnim zakonima, unapređuju sistem obrazovanja Republike Srbije.

Stoga mi dozvolite da, pre svega, kažem nekoliko reči o zakonima iz oblasti obrazovanja, pa bih se onda koncentrisao na ova druga dva zakona, o elektronskoj upravi i nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka.

Kada je reč o zakonima iz oblasti obrazovanja, ministar je potpuno u pravu kada kaže da ovaj zakon o Nacionalnom okviru kvalifikacija kasni skoro deceniju. Tačno je, on je trebalo da bude donet davno pre. Do 2010. godine unutar Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje bilo je, da tako kažem, različito tumačenje oko toga da li je to deo njihove obaveze, makar da se uradi nacionalni okvir kvalifikacija koji bi služio kao osnova za neka rešenja. Oni nisu taj posao odradili do kraja. Zakon o visokom obrazovanju je menjan 2010. godine, ali ni posle toga, kada je to utvrđeno kao jasna i eksplicitna obaveza Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, posao nije urađen.

Moram da pohvalim ministra Šarčevića što je uspeo da ovaj zakon pripremi i što mi o njemu danas raspravljamo, jer mislim da je jako važno, ovaj zakon jeste nešto što uređuje pitanje kvalifikacija na nivou Republike Srbije, ali je i dobra veza sa evropskim okvirom kvalifikacija i na međunarodnim konferencijama na kojima se promoviše i ocenjuje sistem obrazovanja Republike Srbije, naravno, i pitanje okvira kvalifikacija jeste jedno od pitanja o kojima se raspravlja.

Dobro je što je zakon ovako detaljno uredio sva pitanja vezano za okvir kvalifikacija Republike Srbije, jer svo obrazovanje koje se stiče u Republici Srbiji, i formalno i neformalno, kao i ono koje se stiče kroz postupak priznanja prethodnih diploma, jeste deo kvalifikacija. Zakon je podelio kvalifikacije u osam nivoa i četiri podnivoa. Postoje četiri vrste kvalifikacija: opšte, stručne, akademske i strukovne.

Ovo, naravno, pominjem zato što u dosadašnjoj raspravi o ovim zakonima se retko čulo nešto vezano za sadržaj zakona o kome mi danas raspravljamo. Mislim da je jako važno što je resorno ministarstvo vrlo precizno utvrdilo tela nadležna za razvoj i primenu nacionalnog okvira kvalifikacija i sastav saveta. Videli smo da obuhvata jako širok krug ljudi, odnosno tela koja su nadležna za oblast obrazovanja.

Video sam jednu zanimljivu stvar, da članovi saveta rade bez novčane nadoknade, što takođe pokazuje jednu, da kažem, opredeljenost Ministarstva da uključi što veći broj subjekata da bi svojim sposobnostima unapredili obrazovni sistem.

Formiranje agencije ne samo da pruža stručnu pomoć, nego ima i obavezu obezbeđenja kvaliteta. Formiranje sektorskih veća, takođe je važno. Zašto sektorskih veća? Zato što će život doneti neke nove promene, pa će neke kvalifikacije biti ukinute, neke će se nove pojaviti. A, opet, video sam, rešenje zakona predviđa postojanje nacionalne koordinacione tačke kao tog vezivnog tkiva sa evropskim okvirom kvalifikacija, što sve govori da naš obrazovni sistem Republike Srbije i po tom telu jeste deo evropskog prostora obrazovanja ili evropskog prostora visokog obrazovanja, što je jako važno, jer obrazovanje je izuzetno važan resurs budućeg razvoja Srbije.

Mislim da nema potrebe da se prilikom razgovora o obrazovanju, kako bih rekao, upotrebljavaju bilo kakve negativne kvalifikacije, jer obrazovanje je dobro svih nas. Svi smo zabrinuti ili zainteresovani za budućnost Republike Srbije. Obrazovanje može učiniti mnogo toga za budući razvoj Republike Srbije, jer je to resurs u kome se objektivno u ovom trenutku ne vide granice.

Mislim da je jako važno što je zakon onaj posao ENIK/NARIK detaljno obrazložio. Priznavanje stranih diploma i stranih školskih isprava je takođe veoma važno. Video sam, u više članova se vrlo detaljno to reguliše.

Jedan član zakona koji nije pomenut, to je član zakona koji se odnosi na sticanje statusa javno priznatog organizatora aktivnosti obrazovanja odraslih, obrazovanja odraslih, što je jako važno, kada uzmete u obzir obrazovnu strukturu stanovništva Srbije i činjenicu da se celoživotno učenje ne samo podrazumeva, nego treba da bude sastavni deo našeg obrazovnog sistema.

Jednom rečju, kada je o ovom zakonu reč, mislim da je Ministarstvo dobro uradilo što konačno ovaj zakon jeste predmet rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije i što ćemo ga usvojiti, pa ćemo onda videti i njegovu primenu. Očekujem pozitivne efekte.

Kada je reč o Zakonu o udžbenicima, mislim da je dobro što Vlada donosi ovaj zakon. Ministar je danas više puta vrlo taksativno naveo sve one pozitivne stvari koje ovaj zakon sa svojim rešenjima donosi. Ja ću, bez da se bavim celinom zakona, u meri da sad obrazlažem više članova, pomenuti, po meni, najvažnije članove.

Za mene najvažnija stvar koja će se ovde urediti jeste što je sistem sada pokriven, odnosno pitanje izdavanja niskotiražnih udžbenika je konačno rešeno ovim zakonom. Ja se iskreno nadam, gospodine ministre, da se sad više to pitanje neće postavljati, jer 2009. godine, kada sam ja predložio prvi put Zakon o udžbenicima, tad smo imali neke menice kao sredstvo obezbeđenja, uplaćivanje određenih sredstava. To nije dalo rezultate, evo, vidite i ovaj zakon iz 2015. godine nije.

Sada se vrlo taksativno utvrđuje ukoliko izdavač ne preuzme obavezu da štampa niskotiražni udžbenik, onda taj posao mora da uradi Centar za niskotiražne udžbenike unutar Zavoda. To je nešto što je, da kažem, dobit za sve, pogotovo za đake, jer niskotiražni udžbenici tangiraju veliki broj đaka. Malo ljudi zna da 75% škola, srednjih stručnih škola, trogodišnjih, četvorogodišnjih, imaju veliki broj predmeta koji koriste niskotiražne udžbenike.

U obrazloženju Predloga zakona video sam da se pominje cifra od preko hiljadu predmeta. Kada uzmete taj broj i pomnožite sa brojem učenika i činjenicu da 75% škola je u strukturi srednjih škola, srednjih stručnih škola, onda se tek može videti koliko je veliki korak napravljen sa ovim rešenjem i da ćemo konačno rešiti to pitanje niskotiražnih udžbenika. Mislim da je to jedna sjajna stvar.

Druga sjajna stvar je što konačno rešavamo pitanje izdavanja udžbenika na jezicima manjina. To će prestati da bude međunarodni problem, zato što to nije više naš unutrašnji problem. Moram reći da apsolutno pozdravljam ovo što je Ministarstvo uradilo, jer mi smo bili svedoci u nekim prethodnim godinama da pojedine manjine to pitanje koriste, ako hoćete, i protiv države u kojoj žive. Ako se sećate, i 2012. godine to pitanje manjinskih udžbenika je bilo iskorišćeno i kao razlog da li Srbija može steći status kandidata za članstvo u EU.

Sada se u bilateralnim odnosima takođe pominje da li jedna manjina ima ili nema udžbenike na svom jeziku. Inače, malo se zna da u obrazovnom sistemu Republike Srbije je zastupljeno osam manjinskih jezika. Mi smo jedna od retkih zemalja u Evropi, ako ne i jedina zemlja u Evropi gde se toliko manjinskih jezika koristi u sistemu obrazovanja, što govori o bogatstvu koje Srbija ima, ali i o opredeljenju države da svakom učeniku pripadniku manjina za koji postoje zakonski uslovi obezbedi školovanje na tom jeziku.

Važno je među niskotiražne udžbenike pomenuti i udžbenike za ogledne predmete, ogledne programe i za sticanje obrazovanja po posebnim programima – obrazovanje u inostranstvu, program za talentovane učenike.

Izdavači po ovim rešenjima učestvuju sa 2% sredstava ostvarenih neto prihoda od prodatih udžbenika u prethodnoj godini i, naravno, jedino obavezu izdvajanja sredstava nema onaj izdavač koji štampa te niskotiražne udžbenike.

Drugo rešenje koje bih želeo da pohvalim je ovo što je Vlada našla pravni okvir za besplatne udžbenike. Taj pravni okvir je veoma važan. Ja sam potpuno ubeđen, kako je ministar rekao, da će i ova Vlada, samo ukoliko se poboljšaju ekonomske mogućnosti, kao svoj strateški cilj imati da svi đaci u Republici Srbiji jednog dana dobiju besplatne udžbenike. Ko ne bi želeo da obezbedi svoj deci u obrazovnom sistemu Republike Srbije besplatne udžbenike?

Moram reći, gospodine ministre, s obzirom da sam ja taj projekat promovisao 2009. godine, da sam donošenjem Zakona o udžbenicima, da smo mi tada, i ja kao ministar, nosio sav teret i dobrog i lošeg, kao upravo ovo kako vi kažete, jer smo mi zatekli jedno haotično stanje. Zakon je bio uredio samo pitanje državnog izdavača, zakon iz 1993. godine, a jedna odredba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine je uredila pitanje učešća drugih izdavača.

Onda je trebalo naći rešenje da se i privatni i državni izdavač stave u isti nivo, ali i odgovoriti na ovaj problem o kome je govorio kolega Šešelj, to je interes pojedinih izdavača. Ne treba tu biti, da kažem, preterano pametan. Interes izdavača jeste mimo interesa za obrazovanje i za kvalitet udžbenika i da zarade novac, i to je legitimno pravo.

Interes ministra, interes države je da napravi sistem gde će izdavanje udžbenika biti transparentno, gde će svako moći da učestvuje i gde će najkvalitetniji udžbenici moći biti štampani na osnovu planova i programa. Pominje se stalno cifra od 78, 79 izdavača, suštinski nije tačno, jer se to odnosi na manji broj izdavača, 78, 79 izdavača su različite kategorije izdavača unutar ovog velikog posla.

Mi smo, naravno, imali varijantu da se udžbenici koriste tri godine. Mislim da je ovo dobro što se sad udžbenici obezbeđuju za četiri godine i da će za decu ili za budućnost, ako bude, naravno, novca, biti idealno rešenje – besplatni udžbenici i četiri godine da traju, naravno sa izuzetkom onog dela kad se uvode novi nastavni planovi i programi, pa kad se mora menjati svake godine, ali to onda neće biti dobro za izdavače. Jer, on gubi onda tri godine prihod, u odnosu na tiraž udžbenika koji se plasira na tržište udžbenika i, naravno, profit koji se očekuje.

Moram vam reći da sam ja bio taj koji je uveo obavezu nastavnog veća da određuje udžbenik po predmetu, jer je stanje do tada bilo haotično od prvog do četvrtog razreda, verovali ili ne. Imali smo situaciju da učitelj odabere jedan udžbenik određenog izdavača i odabir tog udžbenika po pravilu ili srpski ili matematika je nosio odabir celog kompleta, da kažem. Onda, bez obzira kakav je kvalitet udžbenika za predmet srpski jezik ili muzičko ili likovno, verujete li i ne, za prvi razred osnovne škole i za ta dva predmeta ima udžbenik. Znači, to je za mnoge ljude koji se bave pitanjem udžbenika bio čist komercijalni posao.

Mislim da je činjenica da nastavničko veće izabere najbolji udžbenik nešto što je potpuno normalno u jednoj školi. Neka se nastavnici između sebe dogovore, neka procene, neka ocene i neka najkvalitetniji udžbenik bude predmet učenja. Ako se to rešenje ne pokaže dobrim, onda, naravno, nastavničko veće nek donese odluku o drugom udžbeniku.

Mislim da je dobra stvar, ministar je to dobro primetio, što se ukida onaj prag od 5% izabranih udžbenika na nivou škole kao uslov da se neki udžbenik uvrsti u katalog udžbenika, jer onda se daje mogućnost, da kažem, manjim izdavačima da učestvuju u procesu izdavanju udžbenika. Mislim da je to dobra stvar. Neka tržište pokaže ko je kvalitetniji. Ministarstvo mora da propiše sve elemente vezane za izdavanje kvalitetnog udžbenika.

Ono što je važno i što treba pomenuti, mislim da je dobro uvođenje digitalnih udžbenika, priručnika i drugih nastavnih sredstava sa savremenim nastavnim sadržajem. Mislim da je to jako dobra stvar za ceo sistem obrazovanja.

Kada je reč o trećem zakonu iz oblasti obrazovanja, o prosvetnoj inspekciji, takođe pohvale što je ovaj zakon usvojen. Negde 2013. godine, dok sam ja vodio sistem, mi smo počeli da pripremamo ovaj zakon, ali nismo uspeli da ga donesemo. Mislim da je zakon jako važan iako je po broju članova veoma skroman, ali je važan jer će prosvetna inspekcija pomoći da sistem obrazovanja bude efikasniji. Jednostavno, prosvetna inspekcija ima svoje veoma važno mesto. Ovde se, da kažem, povezuje rad prosvetne inspekcije na nivou cele Republike Srbije.

Koliko je važan rad prosvetne inspekcije možda se najbolje vidi iz obrazloženja predloga ovog zakona. Čini mi se da je navedeno da je plan rada prosvetne inspekcije za 2017. godinu bilo 2.500 nadzora, a da je obavljeno tri puta više, što govori, gospodine ministre, da bi bilo dobro, evo, pošto vama to… Ja znam da vi to želite, ali kad vi to tražite možda će se pomisliti da ste sebični, pa ću, evo, ja u ime naše poslaničke grupe, tražiti od Vlade da poveća broj prosvetnih inspektora da bi se obrazovni sistem Republike Srbije učinio efikasnijim, kvalitetnijim, jednom rečju boljim u odnosu na sve one obaveze, poslove koje prosvetna inspekcija ima na osnovu ovog zakona. Vrlo detaljno sam gledao obrazloženje, najviše nadzora se vrši u osnovnim i srednjim školama 3.116, odnosno u osnovnim školama, pa u srednjim školama 1.846, u visokom obrazovanju 71, što, naravno, ne znači da su ovime svi problemi rešeni.

Veća prisutnost prosvetnih inspektora na terenu jeste nešto što pomaže efikasnosti rada ministarstva i unapređuje obrazovni sistem. Unapređuje obrazovni sistem, jer kada imate 900 hiljada učenika plus studenti, 250 hiljada, kada postoji 1.800 i nešto škola, onda nije moguće sve to uraditi, niti je moguće voditi računa u punoj meri o svim elementima.

Na kraju nekoliko reči. Želeo bih da kažem nešto, lično mislim, što je vezano za budućnost obrazovanih sistema. Ono što sve nas čeka i tu moramo da napravimo… Postoji jedna stvar koju mnoge kolege, koji su učestvovali u raspravi o obrazovanju, ne mogu da razumeju. Obrazovanje predstavlja jedan sistem i reč je o jednom procesu. On zahteva stalne inovacije,stalne promene, stalne ocene i, naravno, stalno inoviranje.

Znači, mi negde u budućnosti, pre ili kasnije, ali vi ste dobro počeli, moramo izvršiti promene nastavnih planova i programa, nove udžbenike sa novim nastavnim sadržajem, verovatno izvršiti promenu broja predmeta u odnosu na 21. vek ili već sada kraj druge decenije 21. veka, povećanje broja digitalnih udžbenika, ali i da ne zaboravimo ni svoj jezik, ni svoje pismo, niti da zaboravimo sve one stvari koje su vezane za naš identitet, povećanje kvaliteta, povećanje obuhvata dece, ovo sam već rekao, vezano za udžbenike.

Znam da je san svih jednosmenski rad, ali za jednosmenski rad je potrebno mnogo, mnogo investicija. U ovom trenutku mi to nismo u mogućnosti, bar ne u toj meri i jedna važna stvar to su kompetentni nastavnici. To su samo neki od elemenata koji su važni za budućnost obrazovanja.

Gospodine Šarčeviću, dozvolite mi da sada kažem nekoliko reči o ovom poslu kojim se bavi gospodin Ružić, jer mislim da je Zakon o elektronskoj upravi jako važan, važan je za ceo sistem državne uprave. Jednostavno, potrebu digitalizacije državne uprave je, kao strateški cilj rada ove Vlade, istakla i predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić prošle godine prilikom inauguracije. Elektronska uprava unapređuje kvalitet rada javne uprave, njeno efikasnost, njenu ekonomičnost. Građani su zadovoljni korišćenjem elektronske uprave, kao servisa građana, ostvaruju se uštede kroz eliminisanje paralelnih procesa, skraćuje se vreme obrade postupaka, povećavaju se usluge države ka građanima i privredi.

Mislim da je gospodin Ružić danas veoma detaljno izložio sve one elemente vezane za Zakon o elektronskoj upravi i pokazao na praktičnim primerima šta znači primena ovog zakona i šta znači digitalna uprava, jer ona jednostavno pomaže građanima u svim oblastima života.

Želeo bih da pomenem još nekoliko stvari koje ovo ministarstvo radi, jer mislim da je uređenje sistema lokalne samouprave i unapređenje rada državne uprave veoma važno za funkcionisanje države. Retko građani prave razliku između lokalne samouprave i državne uprave, ali važno je što je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu osnovalo Nacionalnu akademiju, jer ako želimo da transformišemo javnu upravu i obezbedimo službenike koji će biti efikasniji, ljubazniji, bolje upućeni, onda je sasvim logično da Nacionalna akademija bude ta institucija koja će unaprediti njihovo znanje. Prvi put će se obezbediti obuka za sve službenike i Akademija će pored službenika biti otvorena za sve građane i građanke koji ne rade u upravi, a žele da nauče više o radu javne uprave. Kapaciteti rada Nacionalne akademije pokazuju da će ona moći da obuhvati veći broj ljudi.

Pored ovoga, ministarstvo je donelo i četiri nova zakona. Ovo pominjem vrlo svesno zato što se rad Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu po pravilu ne vidi, a treba to pomenuti, jer lokalna samouprava je onaj najvažniji nivo koji opredeljuje kvalitet života građana u najvećoj meri i na kom građani stiču svoj stav o funkcionisanju države.

Osnovan je fond za jedinice lokalne samouprave koji je uvećan na čak 320 miliona, 170 projekata je prijavljeno, a od njih će se izabrati najbolji. Budžetski fond za nacionalne manjine su povećane 12 puta više nego što su to bile u godinama pre. Jednom rečju, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u okviru svojih nadležnosti čini mnogo toga da unapredi sistem lokalne samouprave i unapredi kvalitet života građana.

Poštovane koleginice i kolege, još jedanput bih želeo da u ime SPS kažem da ćemo mi podržati sve ove zakone, jer mislimo da su kvalitetni i da unapređuju kvalitet života građana. Hvala vam.
Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani ministre i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči povodom seta zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, ali pre svega o zakonu o dualnom obrazovanju.

Mislim da je ovaj zakon najvažniji zakon u okviru svih ovih zakona o kojima ćemo danas raspravljati i izuzetno važan, ne samo za obrazovni sistem Republike Srbije, nego za ceo sistem srednjeg stručnog obrazovanja, a moram reći i sa mog stanovišta i sa stanovišta budućeg razvoja Republike Srbije i lokalnih samouprava.

Želim, pre svega, da kažem da će SPS, naravno, glasati za ovaj zakon zato što mislimo da je reč o jednom veoma kvalitetnom zakonskom predlogu, po obimu članova koji sadrži, malom zakonu, ali po uticaju koji će imati u obrazovnom sistemu, jednom velikom značajnom zakonu.

Mislim da je dobro što će Narodna skupština Republike Srbije usvojiti ovaj zakon i to iz više razloga. Pre svega, zbog đaka. Nekako smo u ovoj raspravi koja se danas vodila izgubili iz vida onog kome je namenjen ovaj zakon, a to su učenici i njihova znanja, sposobnosti, veštine, njihova kompetencija, šta je to što će oni naučiti u okviru sisteme srednjeg stručnog obrazovanja i šta to njima može značiti za njihovu budućnost.

Mislim da nažalost mnoge kolege nisu čitale zakon, niti su videle rešenja koja ste predstavili, pa da onda razgovaramo da li su sva rešenja dobra ili ne, jer sama ideja dualnog obrazovanja je nešto što apsolutno ne bi trebalo da ima, kao ideja, protivnika u današnjoj raspravi, jer suštinski ovaj zakon je usresređen na unapređenje sistema obrazovanja i u tom delu srednjeg stručnog obrazovanja.

Druga stvar koja je jako važna, čini mi se da će ovaj zakon odgovoriti na potrebe privrede Republike Srbije, što god podrazumevali pod tim pojmom „privreda Republike Srbije“ i konačno zatvoriti jednu priču koja postoji već godinama unazad, a to je da obrazovni sistem Republike Srbije ne može da odgovori na potrebe poslodavaca, odnosno vlasnika ili direktora preduzeća zato što nema obrazovnih profila na tom nivou obrazovanja koji mogu biti deo sistema zapošljavanja, kasnije i rada u tim preduzećima.

I treća stvar, važna, sistemska, jeste što će objektivno na način koji je predviđen ovim zakonom, primena dualnog obrazovanja u pojedinim lokalnim samoupravama objektivno doprineti i porastu zapošljavanja, značaju pojedinih škola i generalno ukupnom razvoju Republike Srbije.

Kad je reč o sistemu, često godinama unatrag, pa i dan danas, Ministarstvo prosvete doživljava kritike da je sisteme trom, da obrazovni profili ne odgovaraju potrebama tržišta, da poslodavci ne mogu da nađu adekvatan kadar, a zaboravlja se kako smo uopšte došli u tu situaciju. Devedesete godine, a pogotovo ono što se dešavalo 2000. godine su objektivno uništile. I ta privatizacija koja je po svom karakteru bila pljačkaška privatizacija je dovela do toga da je zatvoreno nekoliko stotina hiljada radnih mesta, ali kamo sreće da je sa zatvaranjem tih radnih mesta došlo do otvaranja novih radnih mesta, jer je suština, ako se sećate, oni koji su učestvovali u donošenju Zakona o privatizaciji, bilo je reči da će usvajanjem tog zakona, u stvari uslediti ekonomski bum u Republici Srbiji i da će doći do otvaranja novih radnih mesta.

Zatvaranjem tih fabrika, mi smo objektivno tim đacima srednjih stručnih škola uskratili mogući prostor za praktičnu vežbu i uskratili mogućnost saradnje privrede i đaka. Sada se na ovaj način vrši jedno unapređenje celog obrazovnog sistema i kažem, odgovara se na ovo pitanje potreba privrede.

Ono što je važno pomenuti sa stanovišta sistema, pošto se u središtu zakona nalazi učenik, osnovni elementi ovog zakona jesu naravno škole, poslodavci, lokalna samouprava, ali i jedna mogućnost izbora zato što se mogu čuti kritike da ovaj zakon će eto, dovesti do neravnopravnog položaja učenika koji bude hteo te srednje stručne škole, koji će napraviti ugovor sa poslodavcem i slično. Dobro bi bilo da razgovaramo na koji način se eventualno tako nešto može desiti, ali to ostaje u drugom planu, u odnosu na suštinu ovog zakona.

Želeo bih da kažem da ovaj zakon nije slučajan sam po sebi. On je izraz potrebe obrazovnog sistema, izraz potrebe i privrede i da, naravno, nije nastao juče, prekjuče, nego da ima svoje korene. Želeo bih da podsetim one koji nisu čitali obrazloženje ovog zakona, da podsetim da je još 2013. godine elementi dualnog obrazovanja uvedeni u obrazovni sistem RS, tada kroz tri obrazovna profila, bravar, zavarivač, mehaničar industrijskih postrojenja i električar. Želim da se zna da obrazovni sistem RS i do tada i posle toga je uvek pravio obrazovne profile koji su bili za potrebe Srbije u saradnji sa privredom, sa lokalnim samoupravama i pokušao je da nađe odgovor na pitanje šta to treba u obrazovnom sistemu menjati, da bi imalo svoju svrhu, kada je reč o srednjem stručnom obrazovanju.

Drago mi je da ste pomenuli da ceo sistem srednjeg obrazovanja ima svoj smisao i logiku i da se usklađuje sa strategijom obrazovanja i da se sa jedne strane povećava broj opštih škola, gimnazija, a sa druge strane se vrše promene u sistemu srednjeg stručnog obrazovanja. Ali da bi se mogao razumeti domet i primene ovog zakona, mislim da ne bi bilo loše da vidimo na koga se odnosi i kakav je milje u kome se zakon sprovodi.

Kad sam rekao na koga se odnosi, reč je o đacima. U ovom trenutku i to stoji u obrazloženju ovog zakona, doduše u jednom drugom zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ali se da videti podatak da u srednjim stručnim školama, u četverogodišnjem trajanju, ima 155.492 učenika, ili 61,66%, a u odeljenjima trogodišnjih obrazovanih profila 26.166 učenika, što čini 10,38%. Dakle, sistem srednjeg stručnog obrazovanja broji 181.658 učenika ili 72,03%. Ovo sam pomenuo da bi se jednostavno videlo o kom broju učenika o srednjem obrazovanju se radi.

Sada da vidimo kakva je situacija u privrednom delu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2014. godine, kada je reč o preduzećima koja posluju na nivou Republike Srbije, naravno oni su napravili klasifikaciju na mikro, na mala, na srednja i velika preduzeća.

Ono što je važno pomenuti jeste da srednjih preduzeća ima 2.131, prema tadašnjim statističkim podacima, a velikih preduzeća, sa preko 250 i više zaposlenih, ima 494, što čini ukupno 2.635 preduzeća. Naravno, sad ih je više zahvaljujući onome što je Vlada učinila u prethodnom periodu, privlačenjem stranih kompanija, otvaranjem novih radnih mesta. To je sve dobra osnova za primenu ovog zakona, za jednu saradnju koju treba uspostaviti između škola i privrede.

Inače, treba pomenuti još jedan podatak, da u Srbiji postoji 150 opština, da postoje 23 grada i Beograd sa 17 svojih gradskih opština, to je 189-190 lokalnih samouprava, i to je taj okvir u kome će se primenjivati ovaj zakon. Da ovo nije slučajan zakon nego strateško opredeljenje Vlade, govori, ne znam da li se sećate, kada je gospodin Vučić kao mandatar Vlade 2016. godine ovde predstavljao sadržaj programa, on je pomenuo tada da je dualno obrazovanje jedno od stvari koje su potreba, ne smo obrazovnog sistema Republike Srbije, nego i potreba dece koja pohađaju srednje stručno obrazovanje, i da je Srbija počela, u godinama pre, primenu dualnog obrazovanja, ali da treba napraviti jedan zakonski predlog i da to pomaže i unapređenju kvaliteta obrazovanja i kvaliteta kompetencija đaka, ali i smanjenju nezaposlenosti unutar određene zemlje, u ovom slučaju Republike Srbije. Od te, da kažem, namere Vlade iz 2016. godine, evo sada je 2017. godine, godinu dana i nešto kasnije, mi prisustvujemo primeni tog zakona.

Ne znam, da li ste primetili, poštovane koleginice i kolege, ono što je ministar juče govorio, to je broj kompanija koje su do sada iskazale interesovanje. On je pomenuo u obrazloženju zakona 60 kompanija, 18 škola u okviru projekta koji se realizuje između Privredne komore Srbije i obrazovnih organizacija iz Švajcarke, Nemačke i Austrije. Pomenuo je i broj učenika, ali još više, i to je jedna dobra stvar što je ministarstvo uradilo, što je napravilo taj karavan obrazovanja, što je ostvarilo kontakt sa poslodavcima sa teritorije Republike Srbije, svima predstavilo šta ministarstvo ima nameru da čini i u tom kontekstu ko iskazuje nameru da bude deo ovog koncepta. Ovo vrlo svesno kažem - ko iskazuje nameru, zato što se mora shvatiti da je sadržaj ovog zakona takvog karaktera da poslodavac kome su potrebni obrazovani profili, naravno želi da učestvuje u primeni dualnog sistema, dualnog obrazovanja.

S druge strane, imamo učenike, oprostite, postoji pravo izbora svakog od dece, da li će upisati jednu od deset škola kada završava privi nivo obrazovanja i onda se on opredeljuje za školu, odnosno odgovarajuće nivo obrazovanje, odnosno da li je to u pitanju gimnazija ili srednja stručna škola i samim tim on ima mogućnost da se opredeli da li će biti đak u nekoj stručnoj školi. Ima i kategorija potrebe lokalne samouprave. To je sa stanovišta razvijenosti privrede u svakoj sredini i u svakoj lokalnoj samoupravi.

Kada uzmemo u obzir sve ove elemente, onda je potpuno logično da ovaj zakon ima svoj smisao, da ima svoj sadržaj i da je jako, jako potreban obrazovnom sistemu Republike Srbije.

Kada govorimo o zakonskim rešenjima konkretno, ne mogu a da ne pomenem, po mom skromnom sudu, da je zakon vrlo precizno utvrdio brojne elemente zaštite, ako hoćete, zaštite prava učenika, da zakon vrlo precizno utvrđuje šta učenik radi u školi, šta radi kod poslodavca, koji obim nastave na jednom mestu, koji obim nastave na drugom mestu, koja su, da kažem, prava koja ima, koje su mu obaveze, na koji način se može zaštititi. Mislim da je posebna vrednost ovog zakona, što je promovisao saradnju sa Privrednom komorom Srbije.

Za razliku od svih prethodnih zakonskih rešenja koja su postojala u obrazovnom sistemu Republike Srbije, gde se Privredna komora, kao neko ko predstavlja interese privrednog sektora u Republici Srbiji, više verbalno nego stvarno, ovo je čini mi se po prvi put da se Privredna komora zakonski vezuje za sistem obrazovanja i dobija vrlo jasne obaveze šta ona treba tu da čini. Mislim da je za Privrednu komoru Srbije ovo veliki izazov.

Naravno, ja se nadam da će uspešno odgovoriti, ali ovo je pravi način, jer se često na sastancima privrednika unutar Privredne komore u prethodnim godinama dešavalo da se obrazovni sistem kritikuje, da se obrazovni sistem, kako bih rekao, dovodi u situaciju da ne može odgovoriti potrebama privrede, ali nije postojao adekvatan mehanizam na koji privreda može biti uključena. Sada dobijamo i tu dimenziju i mislim da je dobro što je zakon utvrdio učešće Privredne komore u sistemu dualnog obrazovanja i u članu, primera rad, 12. postoji obaveza Privredne komore da utvrdi ispunjenost uslova za izvođenje učenja kod poslodavca. Znači, vrlo precizno šta sve poslodavac mora da uradi, šta sve poslodavac mora da poseduje, da bi se kod njega moglo izvoditi učenje.

Mislim da je jako vredno pomenuti i ugovor o dualnom obrazovanju i ugovor o učenju kroz rad, napominjem ovo u učenju kroz rad, jer ugovor o dualnom obrazovanju govori o svim onim elementima koji su važni za sistem obrazovanja.

Čule su se juče ili prekjuče, tokom rasprave na Odboru za prosvetu ove Skupštine, a i danas, pitanja, šta se može desiti sa učenikom, ukoliko se desi da poslodavac, primera radi, bude poslovno nesposoban, dođe do zatvaranja fabrike.

Moram reći da oni poslanici, koji su čitali zakon, mogli su primetiti da je Ministarstvo prosvete utvrdilo odredbe da u slučaju raskida ugovora sa poslodavcem, iz razloga koji su već pomenuti u nekoliko razloga, zašto može doći do raskida ugovora, a s obzirom na pravo da škola može zaključiti ugovor sa više poslodavaca vezano za jedan obrazovni profil, da naravno učenik može nastaviti obrazovanje kod drugog poslodavca.

Čak i rešenje da ukoliko na teritoriji lokalne samouprave, na području rada škole, ne postoji taj poslodavac sa tim obrazovnim profilom, onda je primenjeno rešenje da se može kod drugog poslodavca sa sličnim obrazovnim profilom nastaviti školovanje. Nema bojazni da li oni mogu ili ne mogu, da li će tu završiti svoje obrazovanje, od njih zavisi da li će završiti na tom nivou ili ne. Sistem mora da bude tako koncipiran i jeste tako koncipiran da postoji ta vertikalna prohodnost i svako može da učestvuje u obrazovnom sistemu, odnosno u svom obrazovanju u meri u kojoj to želi.

Postoje vrlo precizne odredbe kojima se daje mogućnost da se zaštite prava učenika. Svi ostali elementi ovog zakona, kažem ima ih 41, su prilog dobrog sadržaja ovog zakona, pa čak i ukoliko neko rešenje nije dobro. Ministar je u prethodnim pojavljivanjima ovde više puta javno iskazao volju da dobra rešenja prihvati. Tako će sigurno biti i ovoga puta ukoliko neko bude imao neki stvarno racionalan koristan predlog kako da se unapredi sadržaj ovog zakona, pa zašto to ne učiniti. Mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu i da će korist od tog zakona biti višestruka.

Moj kolega Jokić je pre neki dan na odboru pomenuo pitanje mreže škola. Mislim da će primena sistema dualnog obrazovanja u velikoj meri odrediti možda i sudbinu nekih škola, jer sami znate šta neka škola znači za određenu lokalnu samoupravu. Mogućnost da se deca obrazuju na nivou teritorije jedne lokalne samouprave, za mnoge roditelje i za decu je veoma važna, ne samo sa stanovišta sadržaja učenja nego i za stanovište njegovog budućeg opredeljenja da li će nastaviti život u toj sredini ili ne.

Jednom rečju, poštovane koleginice i kolege, mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu, mislim da je reč o zakonu od kojeg će koristi imati obrazovni sistem Republike Srbije i zdušno se zalažem za njegovo prihvatanje, odnosno za prihvatanje i svih onih drugih rešenja koja mogu unaprediti ovaj zakon. Mi poslanici SPS-a ćemo u danu za glasanje, naravno, podržati ovaj zakon.

Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči samo o jednom predlogu zakona iz ovog seta, s obzirom da, ministar je to objasnio, kada je reč o ostalim zakonima, reč je o usaglašavanju sa Zakonom o osnovama sistemu obrazovanja i vaspitanja i određenim rešenjima koja postoje, naravno i unapređenje vezano za upotrebu manjinskih jezika i za druge stvari koje su deo sistemom obrazovanja, ali ću ja ovde da podržim i da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu. Reč je o Projektu inkluzivnog predškolskog obrazovanja i vaspitanja.

Mislim da je reč o jednoj jako, jako važnoj stvari za ceo obrazovni sistem Republike Srbije. Drago mi je što ćemo u Skupštini usvojiti ovaj predlog zakon i dati time mogućnost da se suma otprilike oko 50 miliona evra primeni na različite nivoe obrazovnog sistema, zato što je zakon vrlo precizno utvrdio na koji način će se trošiti ta sredstva. Ono što je najvažnije, to je povećanje kapaciteta na nivou predškolskog vaspitanja i obrazovanja, izgradnja novih ustanova, renoviranje postojećih ustanova, uključujući izgradnju novih objekata, proširenje postojećih, prenamenu drugih javnih zgrada, uključujući nabavku nameštaja, materijala za učenje, opremu, igralište za sve novo obnovljene predškolske ustanove i izgradnju kapaciteta za lokalne arhitekte i inženjere za sprovođenje navedenih radova.

Mi imamo veoma veliki broj predškolskih ustanova koje ne prate, nažalost, demografsku situaciju u Republici Srbiji, a možda i nisu u stanju da prate, takav je sistem napravljen. Znamo da postoje potrebe za mestima za decu, jer obuhvat dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju je veoma važan za obrazovni sistem i praksa pokazuje da ukoliko je veći obuhvat dece u tom nivou, da je naravno i veći nivo uključenosti na ostalim nivoima obrazovanja, a samim tim i manji broj učenika ispada iz obrazovnog sistema.

Ono što je važno za ovaj zakon, jeste da se on odnosi na decu iz posebno osetljivih društvenih grupa. To je nešto što je strašno važno. Moram reći da smo mi 2008. godine Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja uključili inkluziju u obrazovni sistem Republike Srbije. I tada je bilo jako mnogo kritičara kao i danas, ali kako je vreme prolazilo, broj kritičara se smanjivao i onda smo prešli na konkretna rešenja šta je dobro za decu, jer treba uvek posmatrati decu i priliku da oni kroz obrazovni sistem steknu znanja i sposobnosti, da budu ravnopravna sa drugim.

Jako mi je drago što će ovaj projekat povećati i nivo uključenosti dece romske populacije, zato što mislim da je to jako važno, jer i za njih obrazovni sistem treba da bude otvoren od najnižeg nivoa. Vi znate da smo mi primenili neka rešenja u prethodnim periodima da se operativnim merama poveća njihov broj na svim nivoima obrazovanja. Jednom rečju, drago mi je što ćemo usvojiti ovaj zakon i što će realizacija ovog projekta početi što pre.

Vas ministre, pošto završavam, na osnovu iskustva koje sam ja imao u primeni pojedinih međunarodnih projekata, molim da, koliko god budete u mogućnosti, smanjite mogućnost uticaja različitih eksperata na tumačenje primene ovog zakona, da jedinica bude što pre formirana, da radovi počnu što pre, da se novac iskoristi, da se poveća broj predškolskih ustanova i da što veći broj dece bude što pre u tim ustanovama i pre se uključi u sistem obrazovanja. Jednom rečju, SPS će glasati za sve ove predloge zakona, zato što mislimo da se na taj način apsolutno unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, i želim još jedanput Ministarstvu da čestitam na ovim rešenjima koja su danas predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, poštovani predstavnici Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, SPS će podržati ova dva zakona zato što smatramo da je reč o dva jako važna i kvalitetna zakona kojima se dalje unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije kako preko krovnog zakona – Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, tako i preko Zakona o visokom obrazovanju.

Dozvolite mi da najpre kažem nekoliko reč o Zakonu o visokom obrazovanju, pa onda o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Mislim da je bilo krajnje vreme da se donese novi Zakon o visokom obrazovanju, s obzirom da je prethodni donet još 2005. godine. Mi smo bili u situaciji da ga menjamo, ministar je juče rekao na Odboru, osam puta. Ja sam kao čovek koji je vodio obrazovni sistem u jednom periodu tri puta menjao taj zakon. Stvarno smo imali i tada kao cilj da se donese novi zakon. Nismo uspeli. Moram da izrazim i lično zadovoljstvo i zadovoljstvo naše poslaničke grupe vama gospodine Šarčeviću što ste uspeli u tome, jer bolje je imati jedan celovit zakon sa svim odredbama na jednom mestu i onda razgovarati o njegovoj primeni i o eventualno mogućim problemima.

Zašto? Primetno je da ste i u ovom zakonu i u drugom zakonu pokušali ne samo da rešite pitanja sa kojima se mi suočavamo, nego i da još više naglasite značaj obrazovanja, ono što jesu osobine obrazovanja i da povežete ova dva zakona sa Strategijom obrazovanja Srbije do 2020. godine. U pravu ste, Srbija treba da zna da je tačno da je Strategija obrazovanja usvojena 2012. godine novembra meseca, da su trebali da se urade akcioni planovi, ali iz meni nepoznatih razloga, ja sam prestao da se bavim tim poslom septembra 2013. godine, akcioni planovi nikad nisu ugledali svetlost dana. Tačno je da treba da budemo pošteniji jedni prema drugima i da kažemo šta iz te strategije jeste relevantno za vreme u kome se nalazimo i sa stanovišta kapaciteta koje posedujemo i sa stanovišta ekonomskih mogućnosti i šta možemo primeniti danas, šta možemo primeniti sutra i kakav obrazovni sistem Republike Srbije želimo.

Ovo govorim iz razloga što sam potpuno ubeđen da je obrazovanje razvojna šansa Republike Srbije. Obrazovanje je nešto najdragocenije što imamo, jer ako uzmete u obzir demografsku strukturu Republike Srbije i činjenicu da imamo negativan prirodni priraštaj i da imamo sve manje dece i da se produžava životni vek stanovništva, samo veća produktivnost ili veći obrazovni nivo stanovništva će biti onaj faktor koji će pomoći uz inovacije koje treba da se izvode kroz naučno-istraživački proces i kroz obrazovanje, odnosno kadrovi koji budu završili taj obrazovni proces, to je jedina šansa da Srbija može da unapredi svoj ekonomski razvoj.

Ono što se meni jako sviđa u ovom zakonu i što bi želeo da podelim sa vama danas, kolegama narodnim poslanicima, sa javnošću Srbije, je veza koja je uspostavljena ovim zakonom, veza visokog obrazovanja i privrede Republike Srbije. Juče sam rekao, možda malo u šali, ali kako kažu – u svakoj šali malo šale, krajnje je vreme i mi ćemo ovim zakonom biti u situaciji da vidimo da li mi poštujemo kvalitet visokog obrazovanja koje imamo ili privrednici na elegantan način pokušavaju da izbegnu svoje obaveze prema mladim ljudima koji završavaju naše fakultete i visoke škole strukovnih studija. Nije moguće da oni kažu da mladi ljudi nemaju stručne kompetencije, znanje koje je potrebno za obavljanje procesa rada u firmama koje oni predstavljaju, a da isti ti mladi, na žalost zbog posla koji ne mogu dobiti ovde ili iz potrebe za daljim obrazovanjem, veoma lako dobiju posao u zemljama zapadne Evrope i naše znanje se priznaje kao veoma kvalitetno, ali o kvalitetu visokog obrazovanja nešto kasnije.

Ovde je važno pomenuti tu institucionalnu vezu koja je protkana kroz ceo Zakon o visokom obrazovanju. Kažem, ne slučajno, mislim da je to jedan poseban kvalitet ovog zakona. Vi ste u više odredaba ovog zakona, počev od sastava Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ili Nacionalnog saveta, institucionalno uspostavili vezu sa privredom, održavanje najmanje dva puta godišnje sastanaka sa Privrednom komorom, normalno, da se čuje kakva su njihova očekivanja od visokog obrazovanja, a i da visoko obrazovanje kaže privredi šta misli o ekonomskim tokovima i generalno da se, ako je moguće, postigne dogovor koji su akademski programi potrebni za privredu, a koje visoko obrazovanje može da produkuje.

Takođe, uveli ste kratke programe studija i drago i je što je i to deo obaveze visokoškolskih ustanova, jer na taj način se daje mogućnost da se preko tih kratkih programa studija izvrši stručno osposobljavanje lica sa stečenim visokim obrazovanjem koji oni mogu kasnije primeniti u radu, tj. da poseduju sertifikat kojim će biti u mogućnosti da obavljaju dati posao.

Savet poslodavaca, takođe, veoma važno rešenje koje ste predvideli u ovom zakonu, jer sa poslodavcima, kod onih fakulteta koji to žele, sa savetom poslodavaca se daje mogućnost da privreda iskaže svoje mišljenje.

Vi ste predvideli ovim članom zakona, na nekoliko mesta stoje te odredbe, ali ja bih pomenula samo član 49. zakona koji govori o mogućnosti formiranja instituta u sastavu univerziteta, odnosno od formiranja umetničkih, odnosno formiranje centara izuzetnih vrednosti, centara za razvoj tehnologije poslovno-tehnoloških inkubatora. Pomenuli ste u tom kontekstu, to ne piše u zakonu, piše u obrazloženju, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet, što je jako, jako važno, jer se pokazuje da naši fakulteti, neki već imaju ta praktična rešenja koja su potrebna visokom obrazovanju.

Ono što je dobro u ovom Zakonu o visokom obrazovanju, a ima mnogo stvari koje su vredne pomena, na žalost kratko je vreme da bi se sve pomenulo, jeste što ste predvideli mogućnost studiranja uz rad i odredbe koje pomažu onima koji studiraju uz rad da u određenom vremenskom roku mogu završiti te studije.

Da ne bih ostao nedorečen kod pitanja formiranja instituta u odnosu na ono što sam juče govorio na odboru, želim da vam dam mogućnost da kažete nešto o razmatranju položaja instituta koji je država osnovala i koji imaju kvalitet za izvođenje nastave, kakav će biti njihov položaj, jer ako fakulteti u odnosu na univerzitete imaju mogućnost osnivanja instituta, a već postoje određeni instituti iz različitih oblasti nauka koje je osnovala država, kakva je njihova dalja sudbina?

Ono što je po meni kvalitet ovog zakona jeste i isticanje autonomije visokoškolskih ustanova. Ovo govorim ne slučajno. Mislim da mnogi među nama, pa čak u oblasti visokog obrazovanja nemaju u potpunosti mogućnosti, ili ne shvataju u potpunosti šta znači sadržaj autonomije visokoškolskih ustanova. Vi ste ovde u članu 6, čini mi se, zakona vrlo taksativno naveli šta je autonomija visokoškolskih ustanova – od slobode utvrđivanja studijskih programa, načina pravila studiranja, uslova upisa studenata, unutrašnje organizacije, donošenje statuta, izbor organa upravljanja, ovo naglašavam zbog svih stvari koje se pokušavaju predstaviti na drugačiji način, zbog nastavnika i saradnika, izdavanja javnih isprava, raspolaganje finansijskim sredstvima, što će mnoge visokoškolske ustanove i te kako obradovati, pogotovo ako prihvatimo amandman gospodina Martinovića, onda ćemo upotpuniti ceo sistem finansiranja visokoškolskih ustanova.

Želeo bih u kontekstu autonomije visokoškolskih ustanova, a povodom pitanja koja su otvorena vezano za samostalnost Nacionalnog prosvetnog saveta i za način njegovog izbora da kažem nešto o načinu izbora Nacionalnog prosvetnog saveta. Važno je istaći da Vlada imenuje članove Saveta, ali Vlada samo potvrđuje odluku univerziteta, preko Konusa i konferencije visokih škola strukovnih studija. Vlada samo potvrđuje, jer u članu 11. se kaže da 15 članova iz reda redovnih profesora bira konferencija univerziteta, a Vlada ih kasnije samo imenuje, dva iz reda nastavnika visokih škola strukovnih studija. U ranijem sazivu smo imali tačno predstavnike Vlade, a ovo će biti predstavnici visokog obrazovanja, i to iz reda redovnih profesora. Mislim da nije logično da bilo ko sumnja da će univerziteti, odnosno konusi izabrati nekoga ko neće predstavljati na pravi način njihove interese.

Isti argument vredi ako pogledate nacionalno akreditaciono telo, jer rešenje iz člana 16. govori da nacionalno akreditaciono telo ima upravni odbor. Ko čini upravni odbor? Upravni odbor čine četiri člana koje predlaže konferencija univerziteta iz reda redovnih profesora i jedan predstavnik iz reda konferencije akademije i visokih škola strukovnih studija, opet redovni profesor.

Slušajte, opet je to predlog visokoškolskih ustanova. Ako pogledate ceo postupak akreditacije, dobro je da su utvrđeni rokovi, dobro je da postoji prvostepenost, drugostepenost. Mi ovaj posao ne radimo od juče i meni je čudno da se čuju ovolike reči oko procesa akreditacije. Proces akreditacije je relativno jednostavan. On teče već skoro deceniju. Tačno se znaju standardi koje je odredio Nacionalni savet za visoko obrazovanje, ili ispunjavate uslove ili ne ispunjavate uslove. Ne treba se anatema celog procesa akreditacije prebacivati na ljude koji rade u komisiji za akreditaciju. Profesor Ćemal Doličanin sada vodi Komisiju za akreditaciju. Ubeđen sam da on veoma kvalitetno, a i ljudi u tom telu odlično rade svoj posao, kao i oni pre, ali svi ne mogu biti zadovoljni. Budimo iskreni, pa recimo da nisu ispunjavali svi uslove da bi dobili uverenje da su ispunili uslove akreditacije.

Znači, visoko obrazovanje ima jednu punu autonomiju vezano za sve ove poslove koje zakon reguliše. Dozvolite mi da kažem još dve rečenice. Kvalitet, drago mi je što će ovaj zakon nastaviti one dobre stvari koje postoje u visokom obrazovanju. Kada sam rekao kvalitet, ne treba zaboraviti da je Beogradski univerzitet 2012. godine ušao među 500 najboljih prema Šangajskoj listi rangiranja, jednoj od najznačajnijih listi koje rangiraju univerzitete u svetu. Tada je bio među 500, a sada je između dvestotog i tristotog mesta. To govori da mi imamo kvalitetno visoko obrazovanje.

Juče sam na odboru pomenuo i danas želim da ponovim. U maju mesecu ove godine objavljena je studija o efikasnosti univerziteta u odnosu na količinu novca koji se ulaže. Na žalost, mi u sistem obrazovanja izdvajamo 3,65%. Želja svih nas je da to bude više. Očekivanja su da će se sa razvojem ekonomije zemlje povećati taj procenat izdvajanja za visoko obrazovanje, ali ova cifra pokazuje da je efikasnost Beogradskog univerziteta izuzetno i on je svrstan na prvo mesto u svetu među univerzitetima 50 zemalja, kao univerzitet koji je najefikasniji u odnosu na sredstva. Naravno da je to malo i treba da bude više, ali to govori o jednom kvalitetu koji mi posedujemo u visokom obrazovanju.

Neću pominjati one pojedinačne nagrade koje su studenti ili fakulteti koji oni predstavljaju osvojili prethodnih godina i čini mi se u svim analizama, da kažem, oblasti koje karakterišu jednu zemlju obrazovanje i nauka je nešto s čim se mi možemo apsolutno podičiti. Kada govorimo o obrazovanju, naravno da mislim da i nauku treba pomoći na način na koji se to može.

U svakom slučaju, pomenuo sam svega nekoliko stvari vezanih za ovaj Zakon o visokom obrazovanju, jer mislim da su one izuzetno, izuzetno važne. Ne treba se plašiti ministarstva, ne treba se plašiti ministra. Ovo govorim zbog reči koje su se juče čule. Nadležnosti ministarstva su manje nego nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Pogledajte članove koji to regulišu, pa ćete videti.

Autonomija visokoškolskih ustanova je u potpunosti obezbeđena. One su autonomne u onome što deo autonomije u oblasti visokog obrazovanja. Država mora da uredi neke druge stvari za koje izdvaja finansijska sredstva i to je sasvim logično. Pogledajte rešenja bilo gde u svetu, svaka zemlja, da kažem, je autonomna u načinima na koji uređuje sisteme unutar svojih granica. Ministar je sam pomenuo da ima različitih primera, gde smo mi primenili neke od njih, znači nismo mimo svih tih stvari.

Mi smo inače 2005. godine počeli da stvaramo prostor visokog obrazovanja, i završiću sa visokim obrazovanjem, i važno je reći da smo mi deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da tu imamo svoje mesto i Bolonja je samo list papira koji se primenjuje u praksi i onda je reč o standardima, o vrednostima, o prohodnosti, o mogućnostima da studenti mogu nastaviti školovanje i sa zadovoljstvom mogu da kažem da naše visoko obrazovanje ima svoje mesto u evropskom prostoru visokog obrazovanja, što se naravno vidi na različite načine.

Kada je reč o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mislim da je reč o dobrom zakonu. Sami ste rekli da je prethodni zakon donet 2009. godine i da ste vi prihvatili ona dobra rešenja koja su postojala tada. Drago mi je da ste našli rešenja na pitanja i probleme koji su uočeni u praksi u prethodnom periodu i sami ste rekli – Što se naslanja na deo rešenja sadržanog u ovom zakonu, naslanja se na strategiju obrazovanja Republike Srbije. Takođe postoji i potreba da budu usklađeni sa novim propisima, onda korišćenje primera dobre prakse, znači puno toga kvalitetnog što je sadržaj ovog zakona.

Zbog kratkoće vremena pomenuću samo nekoliko stvari, dozvolite mi. Dualno obrazovanje je izuzetno važno. Ovo pominjem zato što srednje stručne škole, četverogodišnje i trogodišnje, u strukturi srednjeg obrazovanja obuhvataju 77, 78% škola, ako je 22, 24% gimnazija. Unutar strukture srednjih škola strašno je važno da dualno obrazovanje nađe svoje mesto i da bude što više primenjeno.

U vreme kada sam ja vodio sistem promovisali smo tada tri obrazovna profila – bravar zavarivač, mehaničar industrijskih postrojenja i električar. Moram reći da smo uvek tada pozivali lokalnu samoupravu da učestvuje u projektima. Jako je važno da se sagleda kapacitet lokalne samouprave, kapacitet škola, kapacitet privrede, da se napravi veza, da postoji mentor iz privrede, odnosno preduzeća koji će pomoći, da se kroz ugovor, znam da će to biti predmet regulisanja posebnog zakona, ali smatram da treba reći da je dualno obrazovanje strašno važno i zbog đaka koji pohađaju srednje škole i zbog potreba privrede Srbije i zbog budućeg razvoja Republike Srbije i potpuno sam siguran da će to rešenje biti sastavni deo budućeg zakona, ali je dobro što ste vi i dualno obrazovanje istakli kao važno u ovom zakonu.

Šta još? Dobro je što ste, i to se mora pohvaliti, članove 52, 53. i 54, ustanove vežbaonice, moderne ustanove i resursni centri, treba pohvaliti one koji su kvalitetni, treba učiti od onih koji znaju, treba primenjivati dobru praksu, jednostavno treba sistem učiniti što efikasniji i ono što valja afirmisati. Mi smo ponekad u situaciji da rešavamo probleme i studenata i đaka koji nisu baš po kriterijumima, ocene ili dužine studiranja, onih koji su najbolji, ali s obzirom da su formalno pravno svi isti, ministar mora da rešava sve te probleme. Ovi članovi zakona koji govore o ustanovama vežbaonicama, modernim ustanovama i resursnim centrima govore u stvari kako ste vrlo celovito sagledali sistem i ulogu i srednjeg obrazovanja i ulogu visokog obrazovanja i pokušavate da povežete, naravno i oni koji rade.

Dobro je što pokušavate da stvorite zajedničku stručnu službu, što član 134. daje osnov za tako nešto. Mislim da je jako dobro što ste precizno definisali pitanje suspenzije, oduzimanje licence nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku, što ste regulisali preuzimanje zaposlenog sa listi, pošto smo u prošlosti imali rešenja koja nisu išla tim tokom. Mislim da je uvođenje jedinstvenog obrazovnog broja jako kvalitetna stvar, naravno i formiranje jedinstvenog informacionog sistema. Dobro je što postoji opštinski savet roditelja, mora se čuti i mišljenje roditelja, ali se mora naći rešenje za ceo obrazovni proces.

Ono što će biti za vas izuzetno važno i mislim da je to osetljivo pitanje na koje ćete vi, to će biti veliki ispit pred vama i pred celim sistemom obrazovanja, a to je kako će se rešiti mreža javnih ustanova. Vi onda morate da donesete kriterijume i tu će biti povuci, potegni, jer i vi znate kao i ja da od 1804 škole ili 1250 na nivou osnovnog obrazovanja i 570 na nivou srednjeg obrazovanja da je strašno važno za svaku sredinu da ima školu. Pitanje odeljenja je takođe važno, racionalizacije.

U vreme dok sam ja vodio sistem, mi smo oko 1.500 odeljenja smanjili, ali još uvek postoji prostor, jer su bila neka odeljenja sa jednim do tri učenika.

Pitanje škola je takođe važno, zato što će to za mnoge sredine biti pitanje budućnosti, jer je veliki mehanički priliv ka velikim gradskim centrima, odliv stanovništva plus demografska situacija. Ako ne stvorite situaciju da postoji škola, to će podstaći neke procese koje niko od nas ne želi.

Drago mi je da ste juče govorili, a i danas, da će neke škole, prazne škole, biti iskorišćene za neka druga rešenja.
Završiću.
Želeo bih sasvim na kraju da kažem još nešto.
Pitanje obrazovanja nije pitanje bilo koga od nas pojedinačno i tu ne treba da bude politike. Treba da govorimo o tome kako unaprediti obrazovanje Republike Srbije. Svojevremeno, mi smo povećali i dužinu obrazovnog…
Molim vas, samo još jednu rečenicu. Stvarno, još jednu rečenicu.
Dobro, u svakom slučaju, ja se zahvaljujem i ministru i saradnicima.
Biće prilike kroz amandmane da se kaže o drugim stvarima.
Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će glasati za ove zakone. Hvala.
Hvala.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana gospođo Mihajlović, želim da pozdravim vas i vaše saradnike, kao i predstavnike Ministarstva inostranih poslova, i želeo bih u ime Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije, da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona, o kom će se Skupština danas izjasniti, a to je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine u međusobnom ukidanju viza za nosioce običnih pasoša.
Odbor je juče većinom glasova usvojio predloženi tekst zakona. Nije bilo negativnih komentara, naprotiv, svi su verbalno podržali ovaj Predlog zakona. Prilikom izjašnjavanja nisu svi glasali, ali to je deo skupštinske atmosfere i odnosa koji postoje u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovo govorim zato što svi poslanici Odbora za spoljne poslove su podržali Predlog zakona, jer smatraju da je reč o izuzetno važnom zakonu kojim se dalje unapređuje, izuzetno visok, nivo međudržavnih odnosa između Narodne Republike Kine i Republike Srbije. Želim da, kolege narodne poslanike i javnost, upoznam sa činjenicom da će Srbija biti sa prihvatanjem ovog zakona prva zemlja u Evropi koja će omogućiti kineskim građanima da bez vize borave u Republici Srbiji, u trajanju od 30 dana, i biće jedna od 11 zemalja sveta koja ima takav režim odnosa u oblasti viza sa Narodnom Republikom Kinom.
Ovo je za Republiku Srbiju samo dalja nadogradnja visokog kvaliteta odnosa koji postoje. Želim da podsetim sve prisutne da boravak građana Narodne Republike Kine, u vremenskom roku od 30 dana, će i te kako značiti za unapređenje sadržaja naše saradnje. Nije reč samo o onome što je do sada sadržaj saradnje nego i o onome što će biti. Ljudi pojednostavljeno smatraju da je reč samo o unapređenju saradnje u oblasti turizma. Međutim, nije reč samo o tome. Biće i toga, ali i u svim drugim oblastima i te kako se pruža prilika da se odnosi unaprede.
Želim da javnost zna da je Srbija sa Kinom uspostavila najveći nivo međudržavnih odnosa u Evropi, nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, da smo imali zadovoljstvo da juna meseca ove godine, predsednik Si Đinping poseti Republiku Srbiju, da bude gost našeg predsednika i naše države, da je to prvi put posle 32 godine da jedan kineski predsednik dolazi u Srbiju. želim da obavestim javnost da je 2014. godine Republika Srbija bila domaćin Trećeg samita procesa saradnje 16 plus jedan, procesa saradnje između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, da je predsednik Vlade Narodne Republike Kine, Li Kećang, koji je posetio tada Srbiju, bio prvi predsednik koji posle 28 godina je posetio Srbiju.
Želim da javnost zna, da naši odnosi imaju i te kako dobar, kvalitetan sadržaj, da nismo prvi samo po ukidanju viza. Mi smo prva zemlja u Evropi gde je kineska kompanija napravila jedan most. To je most Zemun – Borča, da smo prva zemlja u Evropi, gde je napravljen jedan blok termoelektrane Kostolac B, to je projekat revitalizacije izgradnje termoelektrane. Da ćemo biti prva zemlja koja zajedno sa Kinom realizuje projekat pruge rekonstrukcije, modernizacije, izgradnje pruge između Budimpešte i Beograda, da ako se realizuju brojni drugi potpisani sporazumi, u ovom trenutku imamo 92 sporazuma koja su potpisana sa Narodnom Republikom Kinom, plus ovih šest koji su potpisani sada u Rigi, jedan od tih sporazuma koji su potpisani u Rigi je Sporazum o kojem mi sada raspravljamo. To će za nas biti izuzetno, izuzetno velika korist i za Republiku Srbiju, u različitim oblastima prilika da što veći broj građana Narodne Republike Kine dođe u Srbiju.
Govoriću o ovoj temi i uopšte u raspravi, ali želim da naglasim, da je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, da su drugi nadležni organi, resorna ministarstva, dali podršku za usvajanje ovog zakona, procenili sve aspekte primene ovog zakona, uključujući bezbednosne i druge, otklonili bilo kakvu mogućnost da eventualno primena ovog zakona može proizvesti bilo kakve, da kažem, negativne efekte, naprotiv, svi smatraju da je ovaj zakon jako, jako dobar.
Naravno, naša želja je da se saradnja sa Narodnom Republikom Kinom unapredi, a kada je reč o turizmu, da to ne ostane na 14.692 ili obrnuto, kako je bilo 2015. godine, da njihov broj poraste, čemu će sigurno doprineti i unapređenje saradnje u oblasti avio-saobraćaja, ali otom-potom, jer ćete i vi sigurno kao ministar nas upoznati sa svim onim što Vlada radi. Jednom rečju, Odbor je juče usvojio ovaj predlog.
Hvala gospodine predsedavajući.
Kao ovlašćenog predstavnika SPS i član Odbora za prosvetu Narodne skupštine RS, moram reći da me iznenađuje deo izlaganja pojedinih kolega poslanika vezanih za ovaj amandman, i uopšte za predlog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Ne znam da li je to već rečeno, ali ako je rečeno ja se izvinjavam unapred, a ako nije želim da javnost zna da su svi članovi Odbora podržali predlog Vlade da se prihvati jedan amandman, a da se ostali ne prihvate iz različitih razloga.
I ja sam kao jedan od predlagača amandmana, koji je odbijen, jedan od sedmoro članova SPS koji su predložili amandman, glasao za predlog Vlade, glasao za amandman kolege Martinovića, zato što mi je važnija suština i meni ostalim kolegama iz SPS-a, važnija suština od forme.
Važno je da je Vlada usvojila amandman kojim se daje mogućnost i studentima postdiplomskih i doktorskih studija da završe započeti posao. Uopšte nam nije bitno da li se pominjemo mi kao predlagači amandmana ili neko drugi. Amandman je dobar, treba ga prihvatiti. Svi smo na Odboru glasali za to, pa i ja u ime naše poslaničke grupe, iako i sama Vlada u odgovoru koji je dala za naš amandman kaže da je suštinski isti, ali da nije u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu dopisa,i mi to poštujemo.
Važno je da je amandman donet i važno je da će studenti moći da nastave, odnosno završe svoje studije. Hvala vam.
Hvala.
Gospodine ministre, poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, želim pre svega na samom početku ovog izlaganja o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju da kažem da će naša poslanička grupa SPS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Smatramo da je Vlada, odnosno resorno ministarstvo, napravila jedan logičan potez, dala je mogućnost studentima koji do sada nisu završili osnovne studije u određenom roku, a izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju je predviđeno sledeće dve školske godine, a za studente integrisanih studija još jedna školska godina da završe započete studije. Na taj način Vlada postiže jedan cilj, suštinski – ti studenti koji do sada nisu to učinili imaće mogućnost da steknu novo znanje i novu stručnu kvalifikaciju koja će im pomoći bilo za napredovanje u poslu, bilo da zadrže postojeći posao. U svakom slučaju, Vlada čini ono što je logično – pomaže ljudima da steknu obrazovanje i suštinski, sa stanovišta visokog obrazovanja, dobro je da se poveća broj ljudi sa visokom obrazovanjem.
Mi smo kao poslanička grupa SPS podneli amandman kojim smo želeli da preciznije uredimo ovaj član zakona, ne samo vezano za studente magistarskih i doktorskih studija, pošto vidim da su to podnele sve poslaničke grupe, i nadam se, naravno, da će Ministarstvo prihvatiti te amandmane, nego smo želeli da uredimo i ovaj član na jedan, po nama, konkretniji način. Ali, suština jeste da se ovim zakonom i amandmanima koji nadam se da će biti prihvaćeni da mogućnost i studentima magistarskih i doktorskih studija da i oni završe započete studije.
Ono što je dobro i što je ministar pomenuo u svom izlaganju jeste da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao svoje mišljenje, jer ako pogledate odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje govore o nadležnostima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, on daje mišljenja o propisima koji se odnose na visoko obrazovanje i ima svoje mesto i ulogu vezano za upisnu politiku i za sistem visokog obrazovanja i dobro je da imamo mišljenje Nacionalnog saveta. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na broj studenata nisu bile predmet razmatranja, bar nismo čuli za ovu konkretnu stvar, za broj bodova, ali je važno zbog javnosti pomenuti, nešto što se danas u razgovoru bar od većine kolega narodnih poslanika nekako ostavlja po strani, jeste da je mišljenje akademske zajednice u prilog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Kada je reč o drugom delu ovog zakona, to je o studentima koji su postigli 48 bodova, kao dovoljan broj bodova za upis za naredne godine, moram da kažem i tu jednu stvar koja bi trebalo da bude nauk za sve nas. Naime, često smo danas u raspravi mi ili kolege narodni poslanici koji su učestvovali u raspravi nezasluženo na leđa ministra i Vlade postavili pitanje zašto je ovo ovako, zašto nije onako, zašto je urađeno ovo, zašto je ono, a zaboravlja se da za današnju raspravu, ako bi stvarno želeli da bude, kako je rekao i kolega Komlenski, depolitizovana i da bude celovita i da nema političkih primesa, nedostaju nam i studenti i nedostaju nam nastavnici. Da imamo i njih ovde, onda bi mogli da ovu priču, da kažem, otvorimo do kraja i da vidimo zašto neke stvari još uvek nismo rešili ili zašto ponavljamo, ako hoćete, gradimo.
Ovo govorim iz razloga što sam kao resorni ministar tri puta menjao Zakon o visokom obrazovanju, i 2008. i 2010. i 2012. godine. Godine 2008. smo konstatovali, kada kažem konstatovali, ne mislim na nas iz Ministarstva, kao čovek koji je tada vodio ministarstvo, nego cela akademska zajednica i Konus, konferencija državnih i privatnih univerziteta i svi univerziteti i studentske organizacije su se složili da su ciljevi koje smo kao država postavili u Zakonu o visokom obrazovanju iz 2005. godine, koji je počeo da se primenjuje 2006. godine, bili nerealni, da smo dosta toga, da kažem, ugradili u Zakon, ne vodeći računa da li možemo ostvariti i da se 2008. godine pokazalo da bi u septembarskom ispitnom roku stepen prolaznosti studenata bio 20-30% na univerzitetima u Srbiji i da smo morali izmeniti Zakon o visokom obrazovanju, smanjiti broj bodova potreban za upis studenata i tada smo postigli suštinski dva cilja i pomogli većem broju studenata da upišu narednu godinu, ali i pomogli visokoobrazovnim institucijama da imaju finansijska sredstva potrebna za rad.
Malo ljudi zna da su sredstva koja se obezbeđuju od strane Ministarstva za fakultete i visoke škole strukovnih studija vrednija od novca, u smislu, veća od novca koji se obezbeđuju preko samofinansirajućih studenata i da je, naravno, za svaki fakultet i te kako važno da se unutar kvote koju država odobri za upis studenata da se svi oni studenti upišu i da država, da kažem, redovno isplaćuje taj novac za finansiranje studenata. Podaci iz nekih godina pre, a ne verujem da se išta promenilo, govore da preko 52%, 53% studenata na državnim univerzitetima i visokim školama strukovnih studija se finansira, odnosno studira o trošku države ili uz pomoć države. To je nešto o čemu treba voditi računa.
Naravno, jedan podatak na koji me je podsetio jedan kolega danas u raspravi, kada uzmemo strukturu našeg budžeta, mi imamo nepovoljnu strukturu budžeta vezano za troškove, odnosno za rad Ministarstva prosvete. Ako 95%, 96% sredstava ide za plate zaposlenih u sistemu obrazovanja, a svega 5% za sve ostalo ili 4%, ili 6%, svejedno, a to je jako mala suma u odnosu na ono što bi sve trebalo finansirati, a onda se postavlja kao limitirajući faktor i visina sredstava potrebna za rad visokoškolskih ustanova. Zato su i neke kolege i pomenule danas potrebu da ako je moguće da se pomogne i univerzitetima, vezano za određene troškove, ali moram vam reći da to nije samo stvar Ministarstva, to je stvar i lokalne samouprave, jer i pojedini gradovi i opštine Srbije su pomogle pojedinim fakultetima vezano za cene komunalnih usluga ili slično, sve ono što je deo troškova za rad određenog fakulteta ili univerziteta i sa tog stanovišta treba videti da li Vlada može da preporuči lokalnim samouprava, s obzirom da i oni kubure sa novcem, to je generalno problem cele Srbije, da li oni mogu pomoći da se još neki problem reši.
Sad se vraćam na 2008. godinu, tada smo imali apsolutno saglasnost cele akademske zajednice, kao i 2010. kao i 2012. godine. Podsetio sam se danas na odredbe tih zakona, mi smo tada bili predvideli da 2015, 2016. a sad smo već ušli u 2016/17. da 2015/16. bude zadnja godina kada će, da kažem, određen broj bodova važiti kao osnov za upis naredne godine i da tada već 2015/16. godine 60 bodova bude, da kažem, onaj početak i kraj uslova za upis nove godine.
Svi u akademskoj zajednici smo očekivali da se određene stvari dese i u samoj akademskoj zajednici, jer jedna je stvar šta mi govorimo o univerzitetima i fakultetima, a druga je stvar kako se unutar samih tih visokoškolskih institucija, da kažem, vrši izmena studijskih programa, kako se izvodi nastava, u kojoj meri studenti učestvuju, izađu na nastavu, u kojoj meri studenti učestvuju zajedno sa profesorima u proveri njihovog znanja, na koji se način vrši ta promena znanja. Kakvog su kvaliteta udžbenici, sve ono što je deo autonomnosti visokoškolske institucije. To je nešto što stoji, da kažem, kao pitanje na koje treba dati odgovor ali nismo mi narodni poslanici ove Skupštine kompetentni da damo odgovor na to pitanje, to treba da kažu sami fakulteti i univerziteti na KONUS-u i da budu pošteni jedni prema drugima i da kažu gde stvari ne idu. Ako stvarno zbog jednog profesora, kolege, 900 studenata ne može da položi jedan ispit, onda nije problem u studentima, pre će biti da je reč o problemu koji postoji u kolegi koji izvodi taj predmet. Kakav je sistemski pristup rešavanju tog predmeta. Zašto mi godinama produžavamo ovih 48 bodova, da li to produžavanje visine broja bodova govori o kvalitetu našeg visokog obrazovanja, ne, ali može da utiče. Ovo govorim zato što je naše visoko obrazovanje veoma kvalitetno i ja se pridružujem onim narodnim poslanicima koji su danas ovde govorili o potrebi da o našem visokom obrazovanju i o našem obrazovanju generalno govorimo sa pozitivnim tonovima, uprkos svemu onome što postoji u sistemu i što se može kvalifikovati kao negativno.
Kad pogledate, izvinite kolege narodni poslanici, naše visoko obrazovanje i naša nauka jesu nešto što ipak pored sporta služi na čast našoj Republici i čime možemo da budemo ponosni. Ako pogledate Beogradski Univerzitet je i ove godine među 23.000 univerziteta, na 250. mestu, 2012. je bio između 400. i 500. mesta, 2013. postigao je još bolji rezultat.
Ovo govorim, zato što među tolikim brojem univerziteta, kada naš Beogradski univerzitet je tako rangiran, to ipak govori o kvalitetu visokog obrazovanja, ali nije samo Beogradski, tu je i Novosadski, tu je univerzitet u Nišu, Kragujevcu. Znači, imamo mi čime da se pohvalimo. Drugo je pitanje na koje ne može da odgovori ovo ministarstvo niti čak ni Vlada, jeste da li možemo da obezbedimo za sve studente koji završe studije, da li možemo i kako da obezbedimo posao. Zato su bitne izmene koje će se vršiti u celom sistemu obrazovanja ali ne samo obrazovanja nego i u celom društvu.
Da završim ovu priču o studentima i o 48 bodova. Dobro je što je Ministarstvo usvojilo ovu odluku, ali gospodine ministre, iz nekog iskustva koje imam, a verujte mi da je bogato, mislim da će se ovo pitanje moći rešiti samo novim Zakonom o visokom obrazovanju i uz, da kažem, potrebu da se čuje mišljenje cele akademske zajednice. Da se ne bi onda Ministarstvu ili Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje pripisivalo da je preduslov odgovarajućih koraka da ili da nisu čuli studente, jer je veoma važno.
Zašto? Ministri su kao i Vlade prolazna kategorija, studenti neki završavaju neki ne završavaju ali studentske organizacije u svakom ciklusu žele, da braneći prava studenata da postignu određene ciljeve. Zato mi, ne vodiće računa ponekad o uzrocima, mi prihvatamo određena rešenja, ali se mora reći da je Ministarstvo neko ko u ovom slučaju služi studentima, služi fakultetima, služi Nacionalnom savetu, jer struktura odlučivanja u visokom obrazovanju je takva da pored Ministarstva postoji Nacionalni savet za visoko obrazovanje, postoji Konus i sistem je tako napravljen da je logično da Ministarstvo na osnovu mišljenja ovih institucija preduzme odgovarajuće korake.
Znači, to je jedno rešenje koje je postojalo i u godinama pre, ali nismo nažalost, do kraja nikada dobili pitanje zašto u nekim visokoškolskim institucijama nije napravljen onaj kvalitativni korak napred ka podizanju nivoa obrazovanja. A da kvalitet postoji ne govori samo negiranje naših univerziteta unutar određenih različitih da kažem, sistema provere kvaliteta visokoškolskih institucija, nego i rezultati koji postižu studenti od 2011, 2012. godine. Evo, juče smo u Politici, čini mi se, imali priliku da pročitamo o studentima Arhitektonskog fakulteta čiji je jedna projekta uvršćen među 28 najboljih koji će za dve godine imati mogućnost da se praktično realizuje. Godine 2011. i 2016. godine studenti FON su osvojili prvo mesto u svetu rešavanjem metode studije slučaja. Studenti Arhitektonskog fakulteta takođe na određenom takmičenju u Berlinu 2011. godine, sa sistemom napajanja mobilnih telefona sa određenom energijom. Znači, puno je tih inovacija. Studenti Mašinskog fakulteta sa modelom Formule jedan, što govori da imamo kvalitet, ali je potrebno taj kvalitet pretočiti, da kažem, i u studijske programe i naravno te inovacije koje se postižu da budu deo naše proizvodnje i da unaprede kvalitet života građana Republike Srbije.
Sada se tu, gospodine ministre postavlja jedno pitanje koje se ili bar danas nismo čuli nijedno, da kažem, neki ponuđeni odgovor, pa ću se usuditi ja da uđem u tu sferu, a pozivam i vas i ostale kolege poslanike da obrate pažnju i na taj detalj. Obrazovanje koliko god bilo kvalitetno ne može biti ovako kvalitetno i potrebno državi ukoliko nema podršku privrede i ukoliko privreda ne daje svoje inpute, ne predlaže visokom obrazovanju ili ostalim nivoima obrazovanja sve ono što je potrebno privredi. Ovo govorim iz razloga što 2009. godine mi smo imali jednu međunarodnu konferenciju sa Svetskom bankom i tada je nama bilo rečeno da u svetu, u zemljama u tranziciji nije moguće napraviti obrazovni sistem koji bi mogao odgovoriti na potrebe tržišta rada i da se ne zna tačno šta je tržište rada u zemljama u tranziciji. To je toliko logično da mislim da ne treba mnogo dokazivati.
Postavlja se pitanje zašto naša privreda u kakvom god da je stanju, a u užasnom je stanju nakon svih onih stvari koje smo imali sa pogrešnom privatizacijom i sa svetskom ekonomskom krizom, zašto ne daje veću podršku, ako hoćete i finansijski, jer Vlada Mađarske je čini mi se imala pre nekoliko godina jedno rešenje da se od ukupnog prihoda preduzeća odvaja jedan posto za inovacije u oblasti obrazovanja, odnosno primenu tih inovacija kasnije u proizvodnji.
Znači, napravi se sprega. Mi smo izgubili davno vezu ili bar u velikoj meri je izgubljena ta veza između visokog obrazovanja i privrede. Posledica tome nije samo razbijanje i raspad Jugoslavije i bombardovanje 1999. godine i privatizacija. Mnogo je razloga ponovo uspostaviti tu vezu. Nije uopšte jednostavno. To je nešto na čemu treba apsolutno raditi i u godinama koje dolaze.
Ja sam vrlo svesno spomenu i ovaj detalj, zato što i predsednik Vlade Vučić i ministar su govorili o potrebama promene i u srednjem obrazovanju. Naravno da je i to potrebno, jer bez kvalitetnog srednjeg obrazovanja i taj nivo obrazovanja treba da proizvede stručne ljude koji će biti potrebi privredi Srbije. Ali, i tu nam je potrebna takođe saradnja sa privredom. Ovo govorim zato što znam da tržište rada i Privredne komore daju tokom godine predloge za otvaranje novih profila, ali neko treba da preuzme i odgovornost kada se neki novi profil primeni u obrazovanju, šta se dešava sa tim đacima u određenom vremenskom roku. Znači, sve ima svoje za i protiv.
Gospodine ministre, neko je pomenuo danas da smo 2012. godine na pravili Strategiju obrazovanja. Ja vas molim kolegijalno, ne kao član vladajuće koalicije, nego kolegijalno, pogledajte taj dokument, jer to su radili kompetentni ljudi. Ako nešto ne valja, onda promenite, neka se napravi bolje, a ako valja, pokušajte da primenite. Ako ima otpora u primeni, onda uperite prstom u onog ko treba da nam kaže ko sprečava promene u sistemu obrazovanja, jer promene su nužne. One se ne mogu desiti preko noći. Ni jedna reforma ne podrazumeva da kažete – e, sada sam počeo reforme i završiću 1. januara. To je jedan dugoročan proces. U svakom slučaju, budućnost Srbije zahteva da imamo kvalitetno visoko obrazovanje.
Ako smo mogli da postanemo deo evropskog sistema visokog obrazovanja, gde postoji 47 zemalja i da damo mogućnost našim studentima, nastavnicima, nastavnom osoblju da svoje znanje i sposobnosti, da kažem, u različitim delovima Evrope može da promoviše i da nastavi studije, onda nema razloga da i kod nas ne kažemo – ako neke stvari ne valjaju, zašto ne valjaju. Ovo govorim zato što ta Strategija obrazovanja podrazumeva više stvari na svim nivoima obrazovanja i na nivou predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Jednostavno, mislim da je reč o kvalitetnom dokumentu koji može da se primeni. Donet je i Akcioni plan. I ima puno razloga, sa svim ovim što Vlada čini u oblasti ekonomije i u oblasti, ako hoćete, i zakonodavstvo i stvaranja uslova za brže i bolje zapošljavanje i za mogućnost da strane kompanije dođu na prostor Srbije, da i taj sektor stavimo u funkciju razvoja Srbije.
Moram ovde pomenuti još jednu stvar, koja se često prenebregava. Naš sistem obrazovanja ne služi samo za potrebe tržište rada i nije samo za proizvodnju. Znate, poštovane koleginice i kolege, onaj ko završi naš sistem obrazovanja, među njima se nalazi neki budući Meša Selimović ili Ivo Andrić ili Nadežda Petrović ili slično ili neki budući pronalazač. Neće sve biti samo stvar potrebe proizvodnje. Visoko obrazovanje i sistem obrazovanja generalno moraju da imaju svoj kvalitet, jer je potreban zemlji, i to različite vrste kadrova.
Ta stvar se vrlo prosto rešava. U strukturi studenata na visokoškolskim institucijama, bar u proteklih nekoliko godina, 83%, 84% studenata su bili studenti državnih fakulteta i državnih visokih škola strukovnih studija, a 16%, 17% je bilo na privatnim fakultetima i univrzitetima, bez obzira na broj tih univerziteta ili fakulteta.
Ima još jedna stvar koja je važna. Svi ti studenti koji upisuju određeni fakultet su punoletni ljudi i sami odlučuju šta će upisati. Osnovna je stvar da država svojom strategijom i Vlada svojom politikom i projekcijom budućnosti kaže šta je potrebno Srbiji, a vaš je zadatak sa kolegama iz ministarstva da nađete odgovarajuća rešenja. Neće vam uopšte biti lako. Videćete, što više budete vremena proveli na toj stolici, sve će biti teže i teže, ali vam dajem jedan kolegijalni savet, uvek tražite mišljenje akademske zajednice. Zašto?
Završavam, ne da bi sačuvali sebe, nego da bi se znalo i u javnosti šta akademska zajednica misli o određenom pitanju, da to ne bude stvar ministarstva i vas lično, jer kada je nešto dobro, onda su svi zaslužni, a kada nešto ne valja, onda je samo ministar odgovoran. Dobro je što ste čuli mišljenje, savete i predlog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Uradili ste dobru stvar za jedan broj ljudi koji će moći i da upišu fakultet i da završe studije i osnovne, ako usvojite i ove amandmane, nadam se, i magistarske i doktorske. Naša grupa vam daje podršku u tome. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre i ostali članovi ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega ću, govoreći danas o Zakonu o sportu i svemu onom što Zakon o sportu znači za sportski sistem Srbije, iskoristiti priliku da još jedanput čestitam Novaku Đokoviću na pobedi koju je ostvario u Melburnu, da čestitam našim vaterpolistima koji su prošle nedelje postali po treći put za redom prvaci Evrope. Da kažem da je danas u Beogradu zvanično započelo Evropsko prvenstvo u futsolu. Da pomenem da je Beograd dobio organizaciju Predolimpijskog košarkaškog turnira, a time i naša reprezentacija veliku šansu da ponovo bude učesnik Olimpijskih igara.
Novaka Đokovića sam ne slučajno pomenuo. Novak Đoković je najbolji brend koji Srbija ima, pa možda u istoriji. Možda Nikola Tesla i Novak Đoković. Drugi su tu negde, ali mislim da se Novak izdvaja iz razloga što je reč o čoveku koji ima 28 godina i koji je već pet godina objektivno suvereni vladar teniskog sveta i koga svet prepoznaje, a preko njega prepoznaje i Srbiju.
Moram da kažem da zahvaljujući sportu koji imamo u Srbiji mi smo daleko poznatiji nego što mislimo, jer sam pravio jednu uporednu analizu – Srbija ima sedam i po miliona stanovnika, registrovanih sportista je 250 hiljada. To je 3,3%. Vrhunskih sportista unutar tih 250 hiljada je 1.117 ili 4,5%. Rezultati koje oni ostvaruju su takvi da oni apsolutno moraju biti vredni poštovanja, a poštovanje podrazumeva i stalno isticanje, jer to je deo sistema vrednosti u jednom društvu koji pomaže i razvoju sporta.
Potpuno sam uveren, to je moje lično mišljenje, da nije bilo pobede reprezentacije u košarci 1970. godine u Ljubljani kada smo postali svetski prvaci, pitanje je da li bi bili olimpijski pobednici u Moskvi i da li bi bili posle više puta svetski prvaci i olimpijski prvaci. Da nije bilo vaterpolista, čini mi se, u Meksiko Sitiju 1968. godine, pitanje je šta bi se desilo posle.
Vi ste vrhunski sportista i razumete ove reči. Vi ste ujedno i promoter, ne samo ministarstva i sporta koji ste zastupali, ne vaterpola, nego sporta uopšte i moramo učiniti sve da sport dobije ono mestu u društvu koje zaslužuje.
Ovo govorim zato što sam u zakonu prepoznao veliku želju da se unapredi sistem sporta u Republici Srbiji. U svim rešenjima koja su ponuđena vidi se jasna želja predlagača, vas, kao ministra, Ministarstvo Vlada Republike Srbije, da sport dobije takav normativan okvir da može poslužiti samo kao dalji osnov za razvoj sporta. To je nešto što mi cenimo.
Ima puno razloga zašto će SPS glasati za ovaj zakon, mislimo da je zakon dobar i mislimo da je sveobuhvatan i mislimo da reguliše sva ona pitanja koja su od značaja za sistem sporta u Srbiji i mislimo da zakon stvara uslov za kvalitetno bavljenje sportom, da unapređuje sistemski okvir za razvoj, da pravi okviri gde će klubovi, zdravi klubovi i država moći da radi svako svoj deo posla, a državi ne od poreskih obaveznika biti zaštićeni o neracionalnog trošenja, da definiše odgovornost svih učesnika u sistemu sporta, da reguliše rad sa decom i njihovu zaštitu, pomenuo bih i ove lekarske preglede za decu od šest do 14 godina, koji su besplatni, koji su jako, jako važni, da se reguliše uloga menadžera u sportu, da se ističe poštovanje ugovornih obaveza, promoviše stručnost u radu sa sportistima kao jedan od najvažnijih činilaca sportskog sistema, naravno, da zakon reguliše sistemsku brigu od deci, da oni koji rade sa decom treba da budu stručni, da treba baza da nam bude što kvalitetnija, da precizno definiše nadležnosti sporskog saveza, jer ono što Ministarstvo propiše, ono što Ministarstvo želi, sportski savez i drugi teritorijalni savezi, Olimpijski komitet ili Paraolimpijski komitet Srbije treba kasnije da realizuje.
Ono što treba pomenuti jeste da, gledajući ove brojke, a znajući kakva je ekonomska situacija, svi znamo ili bar većina može pretpostaviti da iza ovakvih rezultata kakve postižu naši vrhunski sportisti stoji veliki, veliki rad, talenat, ali talenat bez rada ne može doći do izražaja, stoji dobra organizacija i podrška, a da bi sve to funkcionisalo treba da postoji i baza, osnova. Zato ću ja svoje izlaganje o zakonu o sportu, pored ovog što sam već do sada rekao, usredsrediti na temu školskog sporta, univerzitetskog sporta, na temu školskih i rekreativnih aktivnosti. Vrhunski sportisti su neko ko promoviše sport, a da bi postali vrhunski sportista, vi se morate pre toga baviti nekim sportom.
Drago mi je što ste kao predlagač u članu 112, koji govori o opštem interesu, istakli stvari koje smatram da su jako važne. Naime, govoreći o opštem interesu vi govorite o stvarima koje su uslov razvoja i napretka sporta, a to je izgradnja, opremanje i održavanje sportskih objekata koji su od značaja za razne sportove na celom području Republike Srbije, vodeći računa, što je jako važno, o regionalnoj pokrivenosti i stepenu razvoja sportske infrastrukture u jedinicama lokane samouprave. Pominjemo da je za ravnomeran razvoj sporta potrebna naravno i odgovarajuća infrastruktura, ali nisam siguran da je u prošlosti vođeno računa o ravnomernom rasporedu sportskih objekata vezano za razvoj pojedinih sportova.
Ono što mi se jako dopada jeste i vaše propisivanje potrebe obezbeđivanja uslova za organizovanje i održavanje školskih i univerzitetskih sportskih takmičenja, unapređenje sportske rekreacije, promocije i podsticanje bavljenje sportom svih građana Republike Srbije, ističem, naročito dece, žena, mladih i osoba sa invaliditetom, takođe i borba protiv negativnih pojava u sportu, doping, nasilje i nedolično ponašanje, nameštanje sportskih rezultata i drugo.
Ovo su za mene jako važne i povezane stvari, jer sport ne može biti vrhunski i ne može biti vrednost koju promovišemo ako se istovremeo ne borimo protiv onih negativnih stvari koje sport sa sobom nosi, odnosno koje pojedinci unose u sport u želji da postignu svoje rezultate.
Kada je reč o školskom sportu, važno je istaći da ovaj zakon daje osnov za razvoj školskog i univerzitetskog sporta. Stalno govorim, mislim da to nije nešto što treba posebno dokazivati, da je školski sport strašno važan, ne samo za zdravlje dece, ako hoćete, i za mentalnu snagu, za način razmišljanja, za način života. Ko god se bavio sportom u bilo kom delu svog života, u bilo kom uzrastu, znaće šta znači baviti se sportom, naučiti da pobeđujete, ali i da gubite, takav je i život. Kažem da se ne može pobediti ako niste izgubili, jer poraz vam daje energiju, želju da pobedite, naravno ukoliko želite da se stvarno bavite tim stvarima, ali tako je i u životu. Ništa ne ide pravolinijski, moramo se naučiti i na uspone i na padove.
Ono što mi je drago je što vaše Ministarstvo promoviše školski sport. O tome niste rekli u velikoj meri zbog ograničenog vremena koje ste imali, niste dovoljno istakli, ali ja to mogu, kao jedan od učesnika ove rasprave mogu da promovišem ono što se radi u školama, da kažem da je školski sport veoma prisutan, da je tokom 2015. godine oko 150 hiljada devojčica i dečaka bilo obuhvaćeno školskim sportom, da je na nivou opštinskih prvenstava učestvovalo 96.765 đaka, da je na okružnim prvenstvima učestvovalo preko 28.800 đaka, na međuokružnim 7.224 učenika, na republičkim prvenstvima je učestvovalo 5.584 učenika, da su među omiljenim sportovima, odnosno sportovi koji se primenjuju u školskim takmičenjima je i atletika, kao kraljica, bazična disciplina, plivanje, sportska gimnastika, mali fudbal, košarka, odbojka, rukomet, stoni tenis, streljaštvo, male olimpijske igre, tenis, džudo, karate.
Zanimljivo je pomenuti da je među učenicama najomiljeniji sport odbojka, potom, na iznenađenje mnogih, statistika tako govori, mali fudbal, potom rukomet, a među učenicima mali fudbal, košarka i odbojka.
Pomenuo bih i podatak koji ste saopštili u ovom materijalu, ali koji vi kao ministar niste javno istakli, da je okrug sa procentualno najvećim učešćem dece na školskim takmičenjima Sremski okrug, Pomoravski okrug i Pirotski okrug, što je jako važno, jer govori o jednoj, ako mogu reći, ravnomernoj raspodeljenosti i značaja sporta na teritoriji Republike Srbije.
Drago mi je što u ovom materijalu koje je Ministarstvo napravilo i koji govori o školskom sportu vidim i sliku našeg selektora košarkaške reprezentacije gospodina Aleksandra Đorđevića, zato što mislim da ljudi koji su aktivni u sportu, a koji su ostvarili vrhunske rezultate, a tu računam i vas i predsednika Olimpijskog komiteta gospodina Divca i braću Grbić i sve ostale, znam da mogu neke povrediti ako ih ne pomenem, a ima toliko mnogo ljudi koji su doprineli uspehu u sportu u Srbiji, oni treba da budu neko ko promoviše sport, jer oni su postali slavni zahvaljujući sportu i to se mora reći. Napomenuo sam braću Grbić, mnogi ljudi u Vojvodini znaju za klek pre svega preko porodice Grbić. Kada pomenete odbojkaše, svi znamo ili bar većina onih koji prate odbojkaše znaju za „Slogu“ iz Kraljeva kao centar odbojkaškog sporta i mesto odakle je nastao veliki broj talenata i sadašnjih članova naše reprezentacije.
Kada je reč o školskom sportu, mene, kao čoveka koji ima dve ćerke i koji se bavio uređenjem pitanja prosvete, samim tim i školskog sporta, jako raduje što vaše Ministarstvo sarađuje sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i što se promoviše sport u školama, školski sport. Video sam, pažljivo sam čitao zakon, na stranici 168 ovog zakona dali ste objašnjenje zašto taj pravilnik nije do sada napravljen o školskom sportu. Dopada mi se obrazloženje koje ste ovde napisali i pročitaću ga – suštinska novina ovog zakona je da se škola stavlja u centar svih aktivnosti na razvoju školskog sporta, uz potenciranje na obuhvatu bavljenja đaka i studenata školskim i univerzitetskim sportom. To ne negira značaj školskih i univerzitetskih sportskih takmičenja, ali ih ne stavlja u prvi plan. Svako dete u školi treba da dobije mogućnost da se bavi nekim sportom, a oni koji se bave sportovima koji su deo sportskih takmičenja na nivou škole, regiona ili šire, oni će biti posebni učesnici, ali svakom treba dati mogućnost da učestvuje, jer to onda jeste pravi razvoj školskog sporta.
Ne mogu da ne pomenem potrebu razvoja sporta i na univerzitetu. U vreme kada sam ja bio student, jedna od obaveza koju smo imali jeste da je obaveza fizičko vaspitanje, održavanje časova i podrazumevali su se i časovi plivanja na Banjici. Ono što je zanimljivo, i to sam vama rekao, gospodine ministre, na odboru kada smo razgovarali o ovom sportu, te časove plivanja, ako mogu reći, vodio nam je proslavljeni reprezentativac gospodin Siniša Belamarić. To vam govori koliko su stručni ljudi bili angažovani na realizaciji obaveza studenata. Žao mi je što toga danas nema. Pozdravljam vašu ideju da se u zakonu to napiše i pozdravljam unapred vašu inicijativu da se, ukoliko je moguće, na nivou visokog obrazovanja ponovo da mogućnost studentima da se bave sportskim aktivnostima preko ove obaveze. Neće škoditi u ovom globalnom svetu. I sami ste pomenuli da se deca danas više bave telefonima, ajpedovima, televizorima i ostalim stvarima, a sport nekako ostaje po strani. Moramo ih motivisati, negde preko obaveznih časova, negde preko sportskih sekcija, vannastavnih aktivnosti, negde preko rekreativnih aktivnosti. Mislim da je sport jako važan za zdravlje i za budućnost dece.
Dozvolite mi, gospodine ministre, da pomenem još jednu aktivnost iza koje stoji vaše ministarstvo, zajedno sa Ministarstvom prosvete takođe, a koja možda nije u dovoljnoj meri afirmisana kod nas. Reč je o Krosu RTS-a, manifestaciji koja postoji već 25 godina, koja je nastala davne 1991. godine, u vreme SFRJ, koja je od jednodnevnog takmičenja prerasla u takmičenje koje traje tokom cele godine, od aprila jedne do aprila sledeće godine, koja se odvija kroz pet različitih manifestacija. Jedna od njih je Kros RTS-a „Kroz Srbiju“, gde je prošle godine bilo preko pola miliona devojčica i dečaka. Pazite, pola miliona devojčica i dečaka, preko 94% školske populacije je učestvovalo na tom krosu, deviza je bila - da trčanje, ne droga i nasilje.
Naravno, drugi deo tog krosa je kros „U dijaspori“ koji se organizuje u 15 zemalja Evrope, gde trče deca sa roditeljima koji žive izvan Srbije, a onda oni kasnije imaju mogućnost da budu naši gosti i u svojoj domovini. Onda kros serija RTS-a, takmičarska završnica kros RTS-a koja se održava u jesen, četiri do pet subota zaredom u toliko gradova i opština gde trči dve do tri hiljade, čak u ovom slučaju i predškolaca, od kojih su samo dve trke seniorske. Kamp za decu i objekti Ministarstva prosvete i nauke su deo ovog projekta održavanja Kros RTS-a. Moram pomenuti i kamp za darovitu decu, trkačku decu, „Aleksandar Petrović“.
Pomenuo sam Kros RTS iz prostog razloga što je reč o atletici, kraljici sportova, o jednoj sportskoj manifestaciji koja rađa mnoge šampione. Našao sam podatak od ljudi koji se bave ovim krosom da je 90% atletske reprezentacije Srbije učestvovalo na ovim takmičenjima, da su mnogi naši poznati sportisti bili takođe učesnici Kros RTS-a, da je Kros RTS-a pomogao da se razvija atletika i u mnogim gradovima Republike Srbije.
Dozvolite mi, gospodine ministre, na samom kraju da pomenem još jednu aktivnost koja je rekreativnog tipa, ali zaslužuje da bude pomenuta, takođe ima vašu podršku, podršku Ministarstva sporta i omladine, to je deo posla koji radi Asocijacija „Sporta za sve“ Srbije, a ja bih spomenuo Svetski dan izazova. Mislim da to vredi pomenuti jer ima puno stvari koje oni rade. Ali, ja bih pomenuo Svetski dan izazova koji se održava svake godine, poslednje srede meseca maja u celom svetu. Koordinaciju ovog najmasovnijeg sportskog događaja na planeti vodi Evropska organizacija za međunarodni sport i najrazličitijim programskim sadržajima animira oko 70 država sa učešćem preko 60 miliona sportista, rekreativaca i zaljubljenika u fizičku aktivnost.
U Srbiji, organizacija Asocijacija „Sport za sve“, pod pokroviteljstvom ministarstva koje vi vodite i Sportskog saveza Srbije, opštine i gradovi međusobno se takmiče u pet kategorija, promoviše se fizička aktivnost radi zdravlja, bez obzira na polne, rasne i socijalne, ekonomske i druge različitosti, kroz široku lepezu sadržaja i ukazuje na neiscrpnost infrastrukturnih objekata i zemnih površina za realizaciju svakog od kreiranih sadržaja, uz ambiciju da to postane svakodnevna potreba građana brojnih lokalnih zajednica.
Oprostićete mi što sam citirao ovaj deo sadržaja koji radi Asocijacija „Sport za sve“, ali sam smatrao da je potrebno jer ostale kolege poslanici su danas, govoreći o zakonu, obratili pažnju na druge aspekte zakona. Mislim da je ovo zakon oko kojeg se svi slažemo. Kao što ste videli, nema nerazumevanja niti, mogu reći, teških pitanja.
Možda je vama lako ili vašem kolegi s leve strane gospodinu Perušiću, vi ste vrhunski sportisti pa razumete bolje od drugih materiju koja se predstavlja, ali morate razumeti nas. I mi volimo sport, bar ovi poslanici koji su se danas obratili do sada, a vidim i da se prijavio veliki broj. Svi želimo jedno – da nam sport u Srbiji bude bolji nego što jeste, a već sada je najbolji od svih, ako mogu reći, ovih javnih oblasti koje postoje i želimo, naravno, da se afirmiše sport, kao važan deo kulture življenja, kao važan deo ličnosti svakog čoveka, ali i kao važan deo identiteta Republike Srbije.
Zahvaljujući sportu, ali opet pominjem, zahvaljujući sportu, Srbija je u proteklim decenijama bilo toliko puta afirmisana da ja stvarno ne znam da li nacionalna priznanja ili novčane naknade mogu biti adekvatna nagrada za sve one ljudi koji su se bavili različitim sportovima i koji su potrošili mnogo toga u svojim životima da bi postali vrhunski sportisti. Nije lako biti prvi.
Sport je, s druge strane, veoma surov. Ja nisam slučajno danas spomenuo Novaka kao prvu temu i potrebu da mu čestitam jer, znate kako je u sportu, danas ste prvi, sutra već neka druga vest je vest dana i onda se brzo zaboravlja. Mi ne treba da zaboravljamo naše sportske asove. Mi ne treba da zaboravljamo naše sportske veličine, niti sportske rezultate i treba da ih afirmišemo na pravi način jer time promovišemo i sport i promovišemo Srbiju.