Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Žarko Obradović

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, mislim da razmatranjem zakona koji su na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, mi pravimo, ako mogu reći, ovaj jedan, u odnosu na aktuelnu situaciju u kojoj se nalazimo, jedan zadnji korak da još transparentnije, ako mogu reći, unapredimo izborni proces. Sa usvajanjem ovih zakona stvoriće se neophodni uslovi i da RIK u okviru svojih ovlašćenja uradi sve one izborne radnje koje su potrebne da bi izbori bili održani na vreme.

Naime, do sada smo se bavili virusom i njegovim uticajem na život građana Republike Srbije i Vlada je tu položila veliki ispit i ceo Krizni štab uradili su jako mnogo, i sa ukidanjem vanrednog stanja naravno život se nastavlja dalje uz nove mere i uz ponašanje koje zahteva stanje, ako mogu reći, javnog zdravlja građana Republike Srbije. To je jedan od primarnih motiva zašto su izmenjeni ovi zakoni.

Naime, izmenama zakona se vodi računa o očuvanju zdravlja građana, jer se izmenama zakona povećava broj lica, odnosno institucija koje mogu prikupiti podatke sa potpisima birača koji podržavaju određene izborne liste. Mislim da je to jako dobro, jer se time daje mogućnost da se na lakši način što pre završi i ovaj deo izbornih radnji i da sve one stranke koje to žele uđu u izborni proces.

Ovo namerno govorim, one stranke koje to žele, zato što po mom skromnom uverenju postoje stranke koje od početka ne žele ovaj izborni proces i kojima je nažalost nasilje ili bojkot osnovni vid političkog delovanja. Imali smo priliku danas da se susretnemo sa jednim apsolutno primerom nasilja koji nas vraća u davne tridesete godine prošlog veka. To jeste za mene fašizam, da se kolega narodni poslanik na stepeništu Narodne skupštine napadne, da se spreči da uđe u Narodnu skupštinu Republike Srbije da obavlja svoj posao poslanika, to je sramno i nedopustivo i najbolje govori o onima koje te mere primenjuju.

Poštovane koleginice i kolege, ne treba se mnogo čuditi, nažalost, takvim ponašanjem, jer treba se podsetiti da je pre nekoliko meseci, jer stvari se možda zaboravljaju zbog ove situacije koju smo imali sa virusom, ali ne treba zaboraviti da su u okviru svojih protesta protiv aktuelne vlast i tzv. organizovanih šetnji gradom upali u, isti ti, pristalice ove i drugih stranaka koje bojkotuju ili su najavili tada bojkot izbora, da su upali u zgradu RTS-a i koristili motornu testeru kao sredstvo kojim su plašili prisutne. To govori o njima.

Setite se pokušaja nasilnog upada u Narodnu skupštinu Republike Srbije ili one druge oblike devijantnog ponašanja koje su pomenuli narodni poslanici. To je deo njihovog ponašanja, to je deo onoga što pojedine pristalice opozicije nude građanima Republike Srbije. Za njih izbori nisu način da se proveri demokratski kapacitet, za njih izbori nisu način da provere svoj uticaj, ugled kod građana i to su pokazali u ovih proteklih skoro devet ili deset meseci. Kažem, devet ili deset meseci, jer avgusta prošle godine su počeli razgovori sa predstavnicima svih političkih stranaka u Srbiji koji to žele, da bi se unapredio izborni proces. Razgovori su počeli tada i na FPN-u i kasnije u Skupštini, i pokazalo se da tu postoje ozbiljne razlike u pristupu stranaka koje učestvuju u razgovorima.

Kada god bi se našlo neko rešenje za pitanje koje bi se, da kažem, postavilo kao otvoreno, to u stvari nije bilo rešenje za unapređenje demokratskog procesa, to nije bilo unapređenje izbornog procesa, to se doživljavalo kao nametanje rešenja. Onda smo shvatili da, u stvari, pojedine stranke opozicije ne žele na izbore, da je bojkot sredstvo političke borbe koju oni primenjuju, da jednostavno nisu ni na koji način zainteresovani da se izborni proces unapredi, da je glavni cilj njihovog napada vladajuća koalicija i predsednik Republike, da je osnovna suština sprečiti predsednika Republike da obavlja svoj posao, da se spreči Vlada i ministri da obavljaju svoj posao i da se obezbedi prisustvo u medijima po svaku cenu. Naravno, zadatak medija je da na najbolji mogući i na profesionalan način prikazuju sve ono što političke stranke promovišu ili što nosioci javnih funkcija rade, ali ovde je reč o tome da se nosioci javnih funkcija spreče da obavljaju svoj posao.

Naime, sa tom, ako se sećate, poštovane koleginice i kolege, upotrebljava se izraz „funkcionerska kampanja“. Iza tog izraza, u stvari, stoji jedna čista namera da se zabrani nosiocima javne funkcije da u vreme kada se zakažu izbori ili u vreme održavanja izborne kampanje da obavljaju svoj redovan posao. To je suprotno logici demokratije, to je suprotno, ako mogu reći, poslu koji ta izabrana lica treba da rade jer, u stvari, oni su dobili jedan demokratski kapacitet od građana na prethodnim izborima da obavljaju svoje poslove za vreme dok im traje mandat, a sa druge strane sasvim je logično da mogu u javnosti da istupaju i da saopšte sve ono što određeno ministarstvo ili Vlada ili država ima nameru da radi.

Meni je zanimljivo da vidimo kakvo će biti ponašanje i ovih posrednika sa dobrim namerama koji su učestvovali u razgovorima o unapređenju izbornih uslova. Jer, ne želeći da sumnjam u njihove dobre namere, želeo bih da vidim da se istim stepenom energije kojim traže da se neke stvari u Srbiji poboljšaju ili kritikuju neke stvari u Srbiji kao nedovoljno dobre, da se istim stepenom energije i osude divljanje koje je danas bilo ovde u Skupštini, napad na našeg kolegu narodnog poslanika i da osude i druge oblike ponašanja koji se mogu nazvati svakojako, samo ne izražavanje političkog mišljenja.

Moram vam reći da sam, nažalost, razočaran ponašanjem kolega koji su sedeli ovde u Skupštini, koji sad pripadaju opoziciji, koji pokušavaju da minimiziraju u svojim javnim izjavama ovaj napad na kolegu Rističevića i to, nažalost, govori o sadašnjoj opoziciji, o velikom delu sadašnje opozicije i da njima nije važan demokratski proces, da njima nije važna demokratska Srbija, da njih uopšte ne interesuje bilo šta drugo do, naravno, lična afirmacija.

Mislim da, vodeći računa, naravno, o stanju javnog zdravlja i o preporukama koje krizni štab bude davao svim učesnicima izbornog procesa, mislim da će građani Republike Srbije biti u situaciji da 21. juna, pošto je najavljeno da je taj termin dogovoren na sastanku predsednika sa predstavnicima parlamentarnih stranaka, odnosno svih onih stranaka koje žele da učestvuju u predstojećim izborima, da će imati priliku da iskažu svoj politički stav. Važno je da izbori budu održani u dobroj atmosferi.

Mislim da je u proteklih skoro godinu dana sa ovim razgovorima koji su vođeni, sa predlozima koji su prihvaćeni sa tih okruglih stolova ili ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a koje smo mi usvojili krajem godine, mislim da su stvoreni dobri uslovi za obavljanje izbora i mislim da će građani Republike Srbije 21. juna znati koga žele kao svoje predstavnike.

Ovo pominjem iz razloga što postojeći izborni uslovi su bili svi određeni, do ovih izmena, svim zakonima koji su doneti pre 2008. godine, 2012. godine i smatralo se da oni predstavljaju optimalan demokratski okvir za održavanje izbora. Odjedanput su svi ti zakoni bili predmet kritike i prema njima je zauzet jedan negativan stav. Naravno, i to govori samo po sebi o dvostrukim aršinima koji postoje i načinu na koji se opozicija ponaša. Ako je njima dobro, onda je sve u redu, a ako njima nije dobro, onda ništa ne valja.

Nemojte se čuditi, poštovani građani, što doživljavamo od strane pojedinih poslanika iz Evropskog parlamenta ili iz nekih drugih međunarodnih organizacija određenu vrstu kritike. Nažalost, to nije samo podrška ljudima, nekim pripadnicima opozicije ovde u Srbiji, to govori o njihovom odnosu prema Srbiji, zato što ima krugova koji jednostavno ne žele da Srbija bude demokratska država, da Srbija bude država sa punim integritetom, koja može samostalno donositi odluke o svojoj spoljnoj politici ili samostalno birati svoje prijatelje.

Naravno da je naše opredeljenje da budemo članica Evropske unije, ali to ne znači da treba da imamo podanički odnos i prema Briselu ili prema bilo kome, dok naš proces pregovaranja traje, a nadam se i posle toga, sasvim je logično da kao demokratska zemlja možemo da biramo svoje prijatelje. Do pre nekoliko godina se pričalo o mekoj moći Rusije i njenom uticaju na zemlje Balkana, uključujući i Srbiju, sada se priča o mekoj moći Rusije i uticaju te meke moći na zemlje Balkana, a niko neće da javno kaže da je ista ta Kina na prvom, odnosno drugom mestu među spoljnotrgovinskim partnerima Evropske unije, kada govorimo o izvozu, odnosno uvozu robe.

Znači, ono što je dobro za neke zemlje Evropske unije pojedinačno, ta saradnja sa Kinom, loše je ako to Srbija radi. Mislim da je to jedna vrsta licemerja koje postoji, možda i nerazumevanja, ali mislim deo licemerja i namere da se i Srbija, ako mogu reći, bez integriteta uvuče u jednu geopolitičku igru koja postoji među velikim silama, jer je Evropska unija sebe smatra silom u nastajanju. Ona jeste u ekonomskom smislu, ali u vojnom i političkom je daleko od toga, a volela bi da bude.

U svakom slučaju, sve te stvari koje su nam se dešavale proteklih meseci su nam dale mogućnost da možda jasnije nego pre sagledamo i svoju poziciju i da, ako mogu reći, izoštrimo ugao u odnosu i na naše evropske integracije i na naše unutrašnje stvari. Evropske integracije će ići svojim putem. Potpuno sam ubeđen da Srbija ima administrativne i druge kapacitete da ispuni postavljene uslove, sem onog famoznog Poglavlja 35, ali i tu je Srbija pokazala da ima demokratski kapacitet, jer je i potpisala Briselski sporazum. Zanimljivo je da ga više skoro niko od strane Evropske unije ne pominje, niti pominje da druga strana, Priština, nije ispunila deo svojih obaveza, ali to govori nešto o ponašanju pojedinih čelnika Evropske unije i o odnosu prema Srbiji.

Što se tiče izbora, potpuno sam ubeđen da će oni proteći u demokratskoj atmosferi. Znam da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uradilo jako mnogo stvari da se unapredi onaj deo izbornog procesa za koji Ministarstvo snosi neposredne obaveze. Mislim da sama činjenica, evo, pomenuću samo jedan primer, da je predviđena mogućnost da svaki građanin nakon završenih izbora može proveriti da nije slučajno neko glasao u njegovo ime sama po sebi zaslužuje pohvale i govori o jednom dobrom poslu koji je Ministarstvo uradilo, da ne pominjem uređeni birački spisak, da ne pominjem edukaciju službenika, da ne pominjem edukaciju članova biračkih odbora.

Hoću da kažem da je država sa svoje strane uradila sve da se unapredi izborni proces, da se poveća demokratski kapacitet Republike Srbije i da izbori u Srbiji budu kao i u drugim zemljama. Ali, ovde je reč o jednoj vrsti pritiska koji se pravi prema Srbiji, pa i ona pitanja koja se u drugim državama doživljavaju kao ako mogu reći redovna, ovde se kod nas doživljavaju kao vanredna.

Dobro je gospodine ministre što ste predložili ove izmene zakona i čuvajući zdravlje ljudi da date mogućnost da se još jedan broj političkih stranaka koje to žele ili one koje nisu uspele u rokovima koji su bili pre uvođenja vanrednog stanja da skupe potpise da mogu to da urade, a onda da ostavimo građanima priliku da ocene sve nas po programima i po idejama koje promovišemo, a ne po ovim ružnim stvarima koje neki od nas, na žalost primenjuju. Jednostavno da se nadamo da će u skladu sa procenama i svim onim što je uradio naš Krizni štab da će Korona u međuvremenu nestati kao vrsta, ako mogu reći, zdravstvenog izazova kojem smo izloženi, a da će građani biti u situaciji da izaberu one koje žele i da ćemo nakon sledećih izbora napraviti korak.

Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje glasati za sve ove izmene, jer smatramo da se ovim rešenjima unapređuje dalji izborni proces, a vodi se računa o zdravlju građana kao najvažnijoj stvari na svetu, jer znate džabe nam priča o demokratiji. Time ću završiti. Džabe nam priča o demokratiji ako ne vodimo računa o ljudima, jer ukoliko nema ljudi nema ni demokratije. Zato mi je drago što ste zdravlje ljudi stavili na prvo mesto kada ste obrazlagali donošenje ovih zakona. Hvala.
Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade, poštovani prvi potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege, dozvolite da i ja kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije kažem povodom Predloga Vlade za ukidanje vanrednog stanja. Predsednica Vlade je na početku današnjeg izlaganja obrazložila razloge zašto se predlaže ukidanje vanrednog stanja i svi navodi koje je ona iznela apsolutno stoje. To i današnji podaci potvrđuju, broj zaraženih osoba virusom COVID-19 je danas manji nego ikad pre.

Ono što je izazvalo moju pažnju jeste ovaj treći uslov, a to su ispunjeni kriterijumi Svetske zdravstvene organizacije. Predsednica Vlade je detaljno pomenula te kriterijume i u kojoj meri i na koji način. Ja bih želeo da istaknem taj detalj zato što je važan, zato što smo mi kao Republika Srbija od početka sarađivali sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. Bili smo deo, da tako kažem, tog jedinstvenog fronta borbe protiv ove pandemije. Direktor Kancelarije Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji je rekao da je Srbija uspešno obavila svoj posao. On je, doduše, rekao to pre dve-tri nedelje, ali to podaci pokazuju, da je Srbija uspešno obavila posao borbe protiv virusa, jer je epidemija od početka bila pod kontrolom. To je važno reći. Na kraju krajeva, mislim da ove brojke koje mi ostali gledamo svakog dana dovoljno govore da je Srbija tu bila uspešna.

Mislim da je najveća stvar, najveći posao koji je uradila naša država, mislim i na predsednika države i na predsednika Vlade i na celu Vladu, kako one ministre koji su bili u kriznom štabu, tako i one koji nisu, da su uradili jedan za građane važan posao i pokazali su kako se može boriti protiv pandemije. Naravno, lekari i celo medicinsko osoblje su tu podneli najveći teret, ali se pokazalo da imamo veoma kvalitetno zdravstvo, da imamo kompetentne ljude, da imamo, ako tako mogu reći, fleksibilno zdravstvo zato što smo sve to uspeli u kratkom vremenu. Ne zaboravite, vanredno stanje je uvedeno pre 50 dana, prvi slučaj je zabeležen 5. marta, znači pre dva meseca. Pokazalo se da naš zdravstveni sistem može da se brzo prilagodi novoj situaciji.

Ne treba smetnuti s uma da je virus, iako o njemu svi pričaju, još uvek apsolutno u velikoj meri nepoznat, zato što se uvek javljaju neki lekari sa pojedinim teorijama, ali ja se sećam pravila Svetske zdravstvene organizacije koje sam pročitao, da samo ono što je naučno utemeljeno, što je provereno, što se pokazalo prilikom istraživanja kao konačno se može uzeti za konačnu istinu. Mislim da je u celoj ovoj borbi koji smo imali protiv Korone u proteklih dva meseca zdravstveni sistem pokazao jednu izuzetnu efikasnost. Građani su, naravno, bili odgovorni i mislim da i to nešto govori o društvu naše države Republike Srbije.

Međutim, sutra mi nastavljamo borbu protiv virusa, ali na jedan drugačiji način. Vraćamo se u život i mislim da ti koraci treba da budu vrlo pažljivi. Postoje mere koje će se primenjivati. Vlada je dala i predlog onih mera koje se apsolutno ukidaju i onih koje ostaju na strani. Postoje oblasti života u kojima, primera radi mera socijalnog distanciranja će onemogućiti rad u punoj meri ili u potpunosti. Mislim i na obrazovanje, mislim i na kulturu, na sport, na nauku i druge oblasti gde postoji kao neki uslov, ako mogu reći, da se okupi veći broj ljudi i o tome treba voditi računa. Mislim da naš krizni štab ima dobar manir da obaveštava tačno javnost o stanju zdravlja i borbe protiv Korone.

Poštovana predsednice Vlade, mislim da bi na određen način trebali voditi računa unutar štaba, ako mogu skromno reći i o meri pojavljivanja, jer svaka reč članova štaba ima uticaj na nas građane, da svaka informacija bude tačna. Pravovremena je uvek bila, bile su i tačne, ali je važno ovaj ostatak borbe protiv Korone da ne napravimo neku grešku.

Mislim da je Srbija pokazala jedno lepo lice u ovoj borbi protiv korone. Pored toga što smo videli i da imamo prijatelje koji nam pomažu u borbi protiv korone, videlo se da Srbija ima kapaciteta da pomogne i druge države. Drago mi je što smo pomogli i Republici Italiji i naravno Republici Srpskoj, ali i ponudili ostalima pomoć, jer mislim da je to dobro. Drago mi je što ste i vi, poštovana predsednice, juče na donatorskoj konferenciji u ime Srbije ponudili dva miliona evra kao naš doprinos da se što pre nađe vakcina i da što pre postane globalno primenljiv.

Mislim da nema zemlje u regionu koja je pokazala toliku želju da pomogne svojim građanima. Evo, tu je gospodin Dačić, kao potpredsednik Vlade i kao ministar inostranih poslova, da je ipak bilo 37 letova i da su naši građani sa različitih destinacija širom sveta vraćeni u Srbiju da budu među svojima, govori o jednom humanom i patriotskom aspektu rada Vlade, da se pomogne svima onima kojima je to moguće da budu među svojima.

Naravno, taj odnos sa EU je veoma zanimljiv. Naravno, naše je čvrsto opredeljenje da budemo članica EU i nema ljutnje. Mislim da ne treba da postoji ljutnja sa njihove strane što mi apostrofiramo pomoć i Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, rekli smo i SAD i Norveške i ostalih. Ne treba zaboraviti, ne treba smetnuti sa uma da je EU prvih dana pojave pandemije donela uredbu ili je donela propis kojim je na određen onemogućena nabavka medicinske pomoći za zemlje koje nisu članice EU. To ja razumem. To je njihov potez, ali objektivno to nije nešto što je išlo nama u prilog i oni moraju da razumeju nas.

Mi smo suverena država koja vodi računa o svojim interesima, vodi računa o svojim građanima. Nama je bila važna u tom trenutku pomoć koju smo dobili od Narodne Republike Kine i od drugih država koje sam pomenuo, pri čemu je EU apsolutno tu da kažem neupitna, ali moramo razgovarati o tome, ne treba da postoji sujeta sa bilo koje strane.

Ono što je važno pomenuti, život od sutra vraća se u svoju normalu, ali je sjajna stvar koju je uradio Krizni štab pitanje ekonomije. Sve procene, ja govorim kao osoba koja se trudi da o onome što nam se dešava ili čime smo okruženi da sazna što više, video sam da će u ekonomiji stanje biti jako teško širom sveta. Vidim da se pominju cifre od 58 ili čak 59 miliona Evropljana koji ostaju bez posla. Procene MMF su da će ovo biti najveća recesija, čak i gora od one 1930. godine.

Mislim da je naša država i Krizni štab koji se time bavio uradio prave mere vezano i za sprečeno otpuštanje, za pomoć, za odnos prema onima koji su zaposleni i mislim da je to sjajna stvar.

Poštovana predsednice, ima jedna oblast javnog života gde bih želeo da pomenem i da imate to u vidu šta tu treba uraditi. Reč je o obrazovanju. Zašto pominjem obrazovanje? Svi učesnici procesa obrazovanja od predškolskog do visokog od 15. marta nisu aktivni u nastavi, na način da postoji neposredan kontakt komunikacije i razmena mišljenja sa drugom stranom, između đaka i nastavnika, između profesora i studenata i ostalo. Kada pogledamo celu strukturu obrazovnog sistema objektivno, jedino će mali maturanti biti u jednoj čudnoj situaciji. Svi će ostali završiti svoj posao na način na koji je to predviđeno.

Mislim da je sjajna stvar bila ovo što je Ministarstvo prosvete uradilo sa nastavom i sa lekcijama koje su putem interneta prenošene za đake. Razgovarao sam sa puno kolega. Mislim da će nastavnici tu apsolutno taj deo posla privesti kraju. Vlada je promenila uredbu. Dala je mogućnosti da sve to što se uradi u budućem vremenu bude urađeno na pravi način. Studenti će imati, kako smo obavešteni, krajem maja aprilski rok, onda u junu naravno junski.

Ali, mali maturanti su u jednoj čudnoj situaciji zato što deo nastave prate preko malih ekrana, deo imaju nastave i provere svojih znanja sa nastavnicima. Imali su probu male mature. Ne postoji ili neće postojati do kraja školske godine, to je već dva i po meseca za njih, a za ostale đake tri meseca, neće postojati nikakav direktan kontakt i komunikacija i odgovor na postavljeno pitanje, u smislu ako nekome od njih nije jasno, kako mu objasniti to što nije jasno i kako ga uvesti u novu lekciju.

Znam da bi mali maturanti želeli da male mature nema, ali mislim da Ministarstvo ima dobar plan da to obezbedi na najbolji mogući način, uz poštovanje mere socijalne distance, da ne postoji mogućnost da se neko zarazi. Mislim da je dobro što će se u drugoj polovini juna obaviti mala matura, da je dobro što će biti na nivou, kako bih rekao, u školi ceo kapacitet škole staviti na raspolaganje malim maturantima, da će i nastavno osoblje biti tu, ali se mora naći način da nastavnici sa đacima ovaj deo nastave od 15. marta pa do kraja školske godine prevedu brojčano u ocene, a da Zavod za unapređenje kvaliteta, zavod koji priprema malu maturu, da uzme u obzir i to postojeće stanje, ako mogu reći, da prilagodi ova pitanja koja su bila od 15. maja.

Znam da će Ministarstvo organizovati u školama početkom juna slobodne dane da bi đaci sa roditeljima mogli za ono što im nije jasno razgovarati sa nastavnicima ili ukoliko postoji potreba da se popravi neka ocena, sve je to lepo, ali objektivno u dva, tri ili pet dana se ne može, kako bih rekao, ceo onaj proces koji dva i po meseca je postojao savladati i za njih se mora naći pravo rešenje. Zato što će svi ostali na jedan dobar način završiti. Čak ukoliko neko od njih i nije savladao neku lekciju, naravno, uvek postoji drugi deo, postoji letnji period, postoji septembar, imaće vremena da se savlada sve ono što je deo ishoda znanja za određeni nivo obrazovanja, ali mali maturanti su u jednoj posebnoj poziciji i o tome treba voditi računa. Zato sam ovo i pomenuo.

Mi se inače ukidanjem vanrednog stanja vraćamo i u jednu drugu dimenziju našeg života, ako mogu reći, pošto smo ovde u Narodnoj skupštini, bavićemo se politikom. Ne treba se mnogo, nažalost, ovo jutros što se desilo pokazuje način ponašanja aktuelne opozicije, jer opozicija koja nema ideju, koja nema program lično mislim da se provocira nasilje i pokušava se stvoriti neki događaj da bi se iz toga profitiralo. Ovo mogu reći zato što sam u ime naše partije bio jedan od ljudi koji je učestvovao u razgovorima sa opozicijom još od avgusta meseca prošle godine i to je jedna konstanta u njihovom ponašanju.

Znate, prvo je bilo da li će biti stolova o unapređenju izbornih uslova, pa je bilo nekoliko sesija na Fakultetu političkih nauka i posle dve, tri sesije određene političke stranke koje su i danas protiv izbora su najavile bojkot izbora. Znate, kada neko u avgustu mesecu najavljuje bojkot izbora u aprilu, jer nismo znali da će nam se desiti korona, a evo sada će to biti kraj juna, onda to govori o njihovom strateškom opredeljenju. Znači, hoće razgovor – neće da učestvuju u razgovoru, hoće Narodnu skupštinu – neće da dođu u Narodnu skupštinu, hoće izbore – neće da učestvuju u izborima. Onda shvatite da je u stvari to jedna zloupotreba političkih institucija naše Republike Srbije i jedno promovisanje svoje pozicije na jedan potpuno pogrešan način.

Mislim da moramo da pokušamo da njihovo ponašanje stavimo u drugi plan, jer lično mislim da su zloupotrebili jednu jako humanu i lepu akciju kao što je podrška lekarima za ono što su uradili za ovih 50 dana i ono što rade za sve građane Republike Srbije. Lupanje u šerpe je njihovo pravo, ali i zloupotreba apsolutno jedne humane aktivnosti naših lekara. Postoje izbori, kao i u svim drugim demokratskim zemljama, pa ko želi nek izađe, ali se mora promeniti rečnik. Zabranjeno je i nedopustivo je prozivanje dece bilo koga i predsednika Republike, ali i bilo kojih ličnosti koje učestvuju u javnom političkom životu Republike Srbije. Mora se promeniti rečnik zato što se Srbija promenila i moramo se menjati svi zajedno, pa čak i oni koji to ne žele naučiti da budu deo tih promena.

U svakom slučaju, mislim da je Republika Srbija u ovih proteklih 50 dana od uvođenja vanrednog stanja uradila mnoge pozitivne stvari, mislim da to brojke pokazuju, a na nama je, kako kažu lekari iz Kriznog štaba, da preuzmemo deo lične odgovornosti i svojim ponašanjem pomognemo Republici Srbiji da što pre dođe do onog nultog broja i da što pre korona bude i zvanično proglašena kao slučaj koji više ne postoji u Republici Srbiji. Hvala vam.
Poštovana predsednice Skupštine, poštovana predsednice Vlade, gospodo ministri, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o ovoj temi.

Naime, i juče i danas čulo se mnogo toga u Skupštini i moram iskreno reći da sam bio u nedoumici šta tačno treba govoriti o ovoj temi. Naizgled, stvar je vrlo prosta, Odluka o uvođenju vanrednog stanja, ali slušajući neke kolege juče i danas moram vam reći da sam se setio jedne misli čuvenog nemačkog filozofa Jirgena Habermasa koji je povodom Kovida virusa koji hara sada svetom rekao nešto što se može primeniti, nažalost, i na diskusije koje su se čule u Narodnoj skupštini i o ovoj temi i o drugim temama, a on je rekao – toliko znanja o neznanju odavno nije bilo.

Ja imam utisak da se pojedine diskusije vrlo svesno plasiraju, da se građani dezinformišu, da se ne shvata pravi značaj opasnosti koju Kovid – 19 nosi sa sobom i svega onoga što je Vlada Republike Srbije, zajedno sa predsednikom Republike Srbije, uradila da se virus suzbije.

Naime, možemo reći, evo, iskoristiću ovu misao Jirgena Habermasa, da se o virusu sve zna, a samo malo nekoliko stvari se ne zna. Ne zna se kako ga pobediti, jer sama činjenica da se 165 lekova, ako je verovati medijima, nema razloga da ne verujemo, testira u ovom trenutku, da se vidi njihov učinak u borbi protiv Korona virusa ili 66 različitih vakcina, govori o tome da svet ozbiljno pokušava da nađe odgovor na virus Korona, ali odgovora nema i onda se postavlja logično pitanje da li je Srbija, jedna mala zemlja, uradila sve što treba da zaštiti svoje građane.

Moje duboko ubeđenje je da jeste. Pročitao sam reči direktora SZO pre nekoliko nedelja, kada je izjavio da je ovaj virus deset puta opasniji od virusa koji je bio 2009. godine.

Kao građanin koji je bio u samoizolaciji, redovno sam pratio vesti u 15.00 časova i izveštavanje Kriznog štaba. Čuo sam i dr Kona koji je pomenuo, a i setio sam se te 2009. godine, nažalost, tada je 135 ljudi preminulo, a oko 6.500 ljudi je bilo zaraženo. Taj virus je bio deset puta slabiji i postojala je vakcina kao način da se taj problem reši. Zar treba onda dovoditi u pitanje sve ono što je naša Vlada uradila, odnosno Krizni štab, ali i Vlada? Krizni štab zato što su to ljudi koji su bili neposredno upućeni u sve ove stvari koje se odnose na borbu protiv Korona virusa, ali i Vlade. Vlada stvara opšti ambijent i, naravno, predsednik Republike. Ne treba ni njega zaboraviti, jer je veliki deo posla pao na njegova leđa, jer on vodi jedan krizni štab, a predsednica Vlade vodi drugi štab.

Kada se stavite u položaj običnog čoveka, šta njega interesuje? Običnog čoveka interesuje da vidi da li postoji država koja zna kako da se bori protiv opasnosti kao što je virus Kovid – 19. Da, mi imamo takav Krizni štab i imamo takvo državno vođstvo koji to zna. Druga dimenzija tog odnosa jeste da li smo preduzeli prave mere, da li imamo relevantan profesionalni zdravstveni sistem i da li su mere koje mi primenjujemo odgovarajuće. Da, bez uvrede po bilo koga, jedino se samoizolacija pokazala kao najefikasniji metod suzbijanja širenja virusa zbog dužine njegovog života, odnosno ograničenog vremena trajanja. Sve ostale mere daju rezultate, ali ovo je najefikasnije. Ovo govorim i u kontekstu mere koje su preduzete.

Koji je treći element koji građane interesuje? Naravno, to je da li u ono vreme kada je dozvoljena sloboda kretanja, da li mogu u trgovinama naći ono što im treba. Da, trgovine su bile pune i to je deo rada Vlade.

Da li su se lekovi mogli naći u apotekama? Da. Moglo se desiti eventualno da deo dana ili jedan dan nešto od toga nema, ali su trgovine i apoteke bile pune i ljudi su se mogli snabdeti i mogli su pobediti ovaj opasni virus, odnosno naći rešenje za ono što im tada treba.

Šta je ovde još potrebno reći? Znamo da je 26. februara bio održan prvi sastanak povodom Kovida – 19. Moram da kažem da je SZO svetsku krizu borbe protiv pandemije označila 30. januara i onda red događaja koji su potom usledili govore da je naša država uradila najveći broj stvari koje je moguće uraditi u ovoj situaciji, jer mnogo se stvari i ne zna.

Da li smo položili ispit? Da. Ja ne bih želeo da licitiramo brojkama, jer brojke su, da kažem, relativna stvar i treba sačekati sve dok prođe, pa tek o tome govoriti. Ali, gledao sam ovih dana sve podatke vezano za širenje Korona virusa, i ako uzmemo činjenicu današnje, primera radi, brojke, koje govore da je preko 3.150.000 ljudi zaraženo. Neću govoriti o umrlima, jer svaki ljudski život je vredan. Ali, recimo, zemlje koje su približno našoj veličini ili broja stanovnika, kao Belgija ili Švajcarska ili Portugal ili Švedska, oni imaju tri do četiri puta više zaraženih, a nažalost, preminulih osoba imaju 5, 10, pa i više puta. To sve ima svoj smisao, ima svoj značaj.

Mislim da je najbolja stvar koju je Krizni štab uradio i Vlada Republike Srbije i država Srbija jeste što je ljudima od struke dala mogućnost da njihove reči i njihov stav, njihovo mišljenje opredeljuju sve one odluke koje je Krizni štab donosio.

Ono što je važno, moglo se čuti u javnosti, jeste da su to kompetentni ljudi, da su njihova mišljenja bila relevantna, da su uvažavali stvarnost, da su se trudili da u odnosu na kapacitete naše države, na naše zdravstvene mogućnosti, koje su se pokazale daleko boljim nego što se to mislilo, a kamoli što se govorilo, da su našli rešenje na mnoga otvorena pitanja.

Ne mogu a da ne iskoristim ovaj trenutak da kažem nekoliko reči i o jednoj temi koju je i predsednica Vlade pomenula juče, a to je solidarnost, pomoć. Kada je naš predsednik Republike gospodin Vučić rekao da nema solidarnosti u Evropi, onda je to ispalo da je jeres i da je kritika EU. Kada to kaže neko iz Francuske ili Italije, onda se to doživljava kao normalno, jer se to onda razmenjuju mišljenja unutar EU. Da me ne bi shvatili pogrešno, ja sam apsolutno pristalica toga da naša zemlja treba da bude članica EU i željno očekujem dan kada će se to desiti, ali se plašim da će to biti dug posao. Zašto? Zato što i zemlje EU imaju različite interese i u odnosu na nas. To se, na kraju krajeva, videlo i sada oko ove stvari oko Kovida.

Nije nepoznato da je Kina naš veliki strateški partner. Nije nepoznato da to prijateljstvo traje jako dugo i da je veoma bogato. Zaboravlja se da kada se virus pojavio u Kini, zaboravlja se da je predsednik Republike gospodin Vučić prvi poslao telegram podrške Kini. Zaboravlja se da je Vlada Republike Srbije krenula sa skupljanjem pomoći Narodnoj Republici Kini. Zaboravlja se da je ministar inostranih poslova, potpredsednik Vlade Ivica Dačić, u januaru ove godine, kada niko nije hteo da pođe u Kinu, otišao, sreo se sa svojim kolegom. Bio je prvi i jedini strani državnik koji je otišao u Kinu i tada pokazao da Srbija podržava Kinu i da se daje podrška onome što Kina radi.

Zašto se onda čuditi ako nam je Kina pritekla prva u pomoć? Zašto se čuditi ako predsednik Vučić kaže za Si Đipinga da je brat? Vi znate, u našoj terminologiji brat je neko ko je najbliža osoba i koja će vam uvek pomoći. Oni su nam pomogli. Ta pomoć je i velika i važna. Nije samo u pitanju medicinska oprema. Ona je izuzetno važna za zdravstveni sistem, ali je važna i moralna dimenzija te pomoći.

Znate, kada dođu lekari koji su se borili sa virusom u gradovima Kine, pa vam prenesu svoje iskustvo, to onda ima daleko veći značaj nego što izgleda formalno, jer govore ljudi koji su se borili i pobedili taj virus. Onda to znači i za našu zemlju. I kada kažu da ovu bolnicu možemo koristiti kao Kovid bolnicu i kada kažu da neku ne možemo i zbog čega ne možemo, kada kažu da treba otvoriti drugu vrstu bolnice, kao što je bio Sajam ili Čair ili Spens ili drugo, to ima mnogo smisla.

Hvala i ostalima. Hvala i EU. Hvala i Ruskoj Federaciji i SAD. Hvala svima, jer Srbija zaslužuje da joj se pomogne. Ali, pre svega, hvala građanima Republike Srbije, hvala njima na svom, ako mogu reći, na trudu i pažnji i spremnosti da prihvate ove mere.

Ovo su mere koje su potrebne Srbiji da bi se zaštitilo zdravlje građana Srbije. Koliko god to izgledalo nekom teško, mere su preduzete da bi se zdravlje zaštitilo i to se mora stalno ponavljati.

Hvala i zdravstvenim radnicima i lekarima i medicinskim sestrama i tehničkom osoblju, svima onima koji su ovih proteklih dana, od kako se pojavio virus, učinili sve da se zdravstveni sistem spase. Jer, zdravstveni sistem jeste jedna konstanta koja je izuzetno važna i da nismo spasili zdravstveni sistem, onda bi to bile neke traumatične slike, kao što smo mogli videti one snimke iz Italije, Španije ili drugih zemalja.

Poštovana predsednice, moramo objektivno razgovarati i o onome što nas čeka. Mislim da opasnosti nisu male. Nisam siguran da svi razumeju opasnosti od Korona virusa. Mere moraju biti postepeno ublažavane da bi efekat tih mera bio pravi. U svakom slučaju, biće prilike i o tome da se razgovara.

Ono što se mora reći jeste da je Krizni štab, da je Vlada, da je predsednik Republike, da su položili ispit i to je najvažnija stvar. Zbog čega? Ne zbog njih samih. Tu su izbori, pa će građani odlučiti o političkim dimenzijama njihovog angažovanja, ali ovde je suština, u pitanju je Srbija. Kada se uzmu sve ove brojke i upoređuju, onda se može videti da je odluka o uvođenju vanrednog stanja bila dobra, da su mere koje su bile preduzete bile pravovremene i da su dale efekta i da smo, za sada, hvala Bogu, sa jako malim brojem obolelih i jako malim brojem onih osoba koje su smrtno stradale. Mislim da je to najbolja vest koja se može čuti. Hvala vam.
Hvala predsednice, uvaženi ministre, sa saradnicima, dozvolite mi da i ja u ime SPS, kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas.

Naime, poslanička grupa SPS, smatra da se sa zakonima koji će biti razmatrani danas, usvojeni za nekoliko dana, unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, povećava njegova efikasnost, povećava obuhvat učenika u sistemu obrazovanja, rešavaju se pitanja vezana za primenu dualnog obrazovanja, nalaze se rešenja kojima se sistem čini efikasnijim, rešava se status jedne strane škole u Srbiji, ratifikuje međunarodni ugovor kojim se omogućava slepim i slabovidim licima da koriste udžbenike koji su bili, da kažem, zaštićeni autorskim pravima, rešava se mnogo pitanja koji obrazovni sistem Republike Srbije čine kvalitetnim.

Ovo pominjem iz razloga što mislim da nažalost u Srbiji ne postoji jedan adekvatan odnos prema obrazovnom sistemu Republike Srbije i prema onome što Ministarstvo obrazovanja radi. Mnogo se više govori negativno, nego pozitivno. One pozitivne, lepe, vredne stvari koje obrazovni sistem produkuje traju vrlo kratko. Svaki uspeh studenata ili matematičara, ili bilo koje druge generacije učenika iz obrazovnog sistema je vest koja traje jedno popodne, a sutra već ne postoji, ne uzimaju se primeri dobre prakse da budu ideja vodilja za druge.

Želju da unapredimo obrazovanje neki su shvatili kao želju da svoje lične interese inkorporiraju u obrazovni sistem ili da oblikuju obrazovni sistem prema svom poimanju sadržaja obrazovanja, tako da se prelazi granica koju zakon utvrđuje, u nekim slučajevima i granica pristojnosti. Nastavnici su dovedeni u situaciju da, bez obzira na ono što se Vlada trudi da u odnosu na ekonomsku situaciju vrši povećanje zarada zaposlenih, da jednostavno budu deo jednog opšteg toka, a ne da budu neko ko zajedno sa ministarstvom, ono što je kreacija obrazovnog sistema, sprovode u praksi i time, kako bih rekao, podižu vrednosni sistem obrazovanja Republike Srbije.

Naime, mi smo nažalost kao narod naučili da ne cenimo, ukoliko nismo prvi u nečemu, ispada da ne valja, ako imamo Beogradski univerzitet, koji je već godinama među prvih 500 najboljih univerziteta u svetu, od 22 hiljade, to samo po sebi ima izuzetan značaj. Ako naši đaci u zadnjoj deceniji su usvojili nekoliko stotina medalja na različitim takmičenjima, od balkanskih, evropskih, olimpijada i svetskih takmičenja, to jeste dokaz kvaliteta obrazovnog sistema i tih škola koje te učenike edukuju, ali i obrazovnog sistem Republike Srbije.

Ako naša deca na drugim takmičenjima pokazuju to znanje, onda se postavlja pitanje, zašto mi unutar Srbije nemamo takav odnos prema obrazovanju. Mislim da se od obrazovanja mnogo traži, a ne poštuje se ono što obrazovanje radi. Ministar je naime, to je moje lično mišljenje, u situaciji da sa svojim timom rešava probleme koji su se nagomilali već više decenija i, da kažem, gaseći požare koji se pojavljuju, jer obrazovni sistem ima nekoliko stotina hiljada đaka, još i nivo predškolskog obrazovanja, studente, preko milion i 200 hiljada učesnika u obrazovnom sistemu, onda se može razumeti za jednu malu zemlju, kao što je Republike Srbije, koliko napora treba da se taj sistem učini efikasnijim.

Mislim da Republike Srbije to radi stalno. Mislim da ovo ministarstvo se trudi da, ne samo da prati inovacije i tehnološke promene koje su deo savremenog sveta, nego da te inovacije implementira u obrazovni sistem Republike Srbije i to na svim nivoima. Opet, moramo objektivno voditi računa i o našim posebnostima i o onome što mi možemo. Ne možemo očekivati, primera radi, da nam dualno obrazovanje eksplodira ukoliko nemamo dobru ekonomsku situaciju, a dobru ekonomsku situaciju imamo zahvaljujući svemu onome što je Vlada Republike Srbije učinila pre nekoliko godina.

Na odboru smo, pre sat vremena, pomenuli da su tri obrazovna profila implementirana 2013. godine zahvaljujući GIZ-u, nemačkoj organizaciji vezano za srednje obrazovanje. Danas je već 2019. godina, 37 profila imamo u dualnom obrazovanju. Ovo pominjem samo kao jedna pokazatelj da se ne može preko noći postići dobar rezultat. Potrebno je stalno učenje, stalna primena, stalna inovacija, ali je potrebno da poštujemo obrazovni sistem Republike Srbije.

Za kritičare obrazovnog sistema Republike Srbije, ja koristim jedan prost argument, ako smo tako loši, zašto smo tako dobro kotirani? Ako smo tako loši, zašto tako lako prihvataju našu decu koja idu u inostranstvo? Otići u inostranstvo nije samo po sebi jeres, u inostranstvo se odlazi i da se uči i da se sa tim sublimiranim znanjem se pojedinci vrate i ovde uče. Nije nepoznato da na doktorskim studijama u Americi, bar pre nekoliko godina, najviše je bilo studenata iz Indije, Kine, Rusije, pa su tek onda domaći državljani zauzimali ta mesta. Nije taj proces, da kažem, uslovno rečeno kretanja mladih ljudi unutar obrazovnog sistema sveta, nešto što je samo karakteristika Republike Srbije. To je proces koji se odvija širom sveta. Ovde je suština, da li mi možemo njima da obezbedimo uslove kada završe određeni nivo obrazovanja da se vrate i ono što su naučili da primene.

Mislim da ministarstvo tu radi sve više i pre ili kasnije neko će to morati da konstatuje.

Meni je drago što danas razgovaramo o ovim zakonima, jer je to prilika da se uvek razgovara i o obrazovanju Republike Srbije, jer nažalost mislim da u percepciji koja se formira u javnosti, obrazovanje nema onaj značaj koji zaslužuje. Nekad doprinosimo mi sami, možda raspravom ovde u parlamentu, da pođem prvo od nas poslanika, načinom na koji govorimo o obrazovanju, jer nažalost neko tu pokazuje pre svega svoju političku dimenziju, a ne obrazovnu, ako opozicija kritikuje, ali ne na argumentovan način, nego se izvlače pojedinačni slučajevi pa se oni uopštavaju i onda se time kvalifikuje ceo obrazovni sistem. Naravno, to ne znači ni da je obrazovni sistem idealan, postoji puno toga unutar obrazovnog sistema što treba promeniti.

Ja bih u obrazloženju pojedinačnih rešenja koji su predmet Narodne skupštine, krenuo od onog sistemskog zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer naravno on je uvek jedan zakon koji objedinjuje sve ono što je važno za obrazovni sistem i vi ste ovde naveli četiri glavna razloga zbog kojih je ovaj zakon menjan. Mislim da je jako dobro i nekako smo u ovoj opštoj priči ostavili malo ova pojedinačna rešenja van rasprave, a mislim da je to loše, a to opet nažalost potvrđuje ovu moju tezu da se o obrazovanju više priča opšte, a manje pojedinačno. Ti pojedinačni primeri pokazuju da imamo kvalitetan obrazovni sistem.

Naime, mi smo pristupili promenama ovog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zato što je bilo potrebno određene odredbe usaglasiti sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Jako je važno ovaj jedinstveni informacioni sistem prosvete. O tome se priča godinama. Godinama se priča, mislim da je jako važno što je taksativno navedeno šta će sve biti sadržaj tog sistema. Mislim da jednostavno na osnovu informacija koje će biti sadržane u jedinstvenom informacionom sistemu prosvete, će biti moguće doneti brojne odluke na kvalitetniji način, odnosno koje će za obrazovni sistem Republike Srbije biti daleko važniji.

Ne bih sve elemente izmena iznosio na dnevni red Skupštine, ali bi pomenuo i ovaj treći razlog koji je nekako opet ostao, kažem, po strani. Zakon se menja i zato što je bilo potrebno preciznije urediti pitanje obrazovanja i vaspitanja učenika, učenika koji ne poznaju jezik na kome se izvodi obrazovno vaspitni rad. Ovo samo po sebi govori koliko smo mi, kako bih rekao, jedan širok sistem, pravedan sistem, koliko mi imamo jedan širok, pravedan sistem i želimo čak i one ljude koji se nalaze u nevolju, kratkoročnoj, dugoročnoj, to zavisi od dužine boravka u našoj zemlji, da pomognemo da vreme boravka ovde bude što kraće, a oni da steknu obrazovanje koje im može koristiti kasnije u životu. Mislim da je ovo, ne samo plemenito, nego jedno vrlo kvalitetno rešenje koje treba apsolutno afirmisati.

Četvrti razlog jeste omogućavanje veće dostupnosti kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za svu decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom putem izrada smernica kojima bi se unapredio njihov obrazovni rad i sagledale potrebe i mogućnosti svakog pojedinačnog deteta, kao i grupe u celini. Ovo pominjem, čitam deo obrazloženja zakona, ali ne mogu a da ne pomenem taj element pravednosti koji sadrži obrazovni sistem.

Mislim da je jako važno što će ovaj zakon jednostavno sadržati ne samo, naravno, pomenuo bih jedinstveni obrazovni broj, nešto što će biti deo identiteta svakog učenika u celom periodu njegovog školovanja, ali takođe treba pomenuti i registar ustanova, registar akreditovanih visokoškolskih ustanova, što je jako važno. Ja znam da smo mi u godinama pre opominjali, upozoravali studente da pogledaju koji su programi akreditovani, koji nisu, koje su visokoškolske institucije akreditovane, ali nekako je sve to ostalo prenebregnuto. Mislim da je dobro što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja obuhvatio sve ove elemente, naizgled i informatičkog karaktera, a u stvari suštinskog karaktera.

Želeo bih, poštovani ministre, da kažem nekoliko reči o dva zakona, o prvom manje, o drugom više, a to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Zakon o dualnom obrazovanju.

Naime, kako ste ovde naveli, Komisija za razvoj i sprovođenje dualnog obrazovanja je smatrala da treba pripremiti izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju i Zakona o srednjem obrazovanju, kako bi se otklonili primećeni rizici i osigurala održivost dualnog obrazovanja i njegova kvalitetna primena, i to posebno od školske 2020. i 2021. godine. To je razlog zašto se ovaj zakon menja o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Ali, dobro je i što se Zakon o dualnom obrazovanju menja, na način da bude još bolji nego što jeste.

Ministar je pomenuo da smo krenuli sa tri profila, to ima u obrazloženju, odnosno ja sam pomenuo, da smo imali tri profila i određen broj učenika, veoma mali broj kompanija. Godine 2013. i 2014. bilo je 400 učenika, to sam pročitao zahvaljujući Konferenciji o dualnom obrazovanju koja je bila 23. decembra, pa sam i ja neke podatke ponovo video i ponovio za sebe, ali sada i za javnost. Znači, počelo se 2013. i 2014. godine sa tri obrazovna profila, sa 400 učenika u 16 škola. Danas imamo 35 dualnih profila, 6.100 učenika i 880 kompanija.

Ono što treba da radim, ja sam potpuno ubeđen da će to biti rešenje u budućnosti, da se povećava broj profila, da se povećava broj škola, da se povećava broj đaka i povećava broj kompanija. Kompanije su, zahvaljujući ekonomskoj politici Vlade, stalnom rastu BDP-a, ali i stvaranjem uslova da strane kompanije ovde otvaraju svoje fabrike, stvara se i mogućnost jednostavno da dualno obrazovanje reaguje.

Meni je drago što naša država, Republika Srbija, reaguje na ove zahteve tržišta. Naime, jedna od prvih i osnovnih reakcija koje sam ja naučio baveći se nekad obrazovnim sistemom jeste nekazano uputstvo Svetske banke da u zemljama u tranziciji nema obrazovanog sistema koji može odgovoriti potrebama tržišta rada, jer se tržište stalno menja, ali dualno obrazovanje na način na koji ga mi ovde primenjujemo i na osnovu iskustva iz Švajcarske, Nemačke i Austrije govori da smo na dobrom tragu, da zajedno i sa kompanijama, sa Privrednom komorom Srbije, sa poslodavcima možemo da ponudimo đacima izbor zanimanja koje sutra može opredeliti njihov život, da možemo ponuditi izbor zanimanja koja će njegov život činiti kvalitetnim, da pomognemo da izabere zanimanje koji će njegovu porodicu učiniti bogatijom i sretnijom, da jednostavno stvorimo mladog čoveka koji će sutra zasnovati i porodicu ovde u Srbiji, učiniti sve ono dobro što je potrebno za razvoj zemlje.

Meni je drago da je dualno obrazovanje ovoliko promovisano, apsolutno se ne slažem sa onim kritičarima dualnog obrazovanja koji smatraju da ono ne zaslužuje pažnju koju ima. Naprotiv, ja mislim da toga treba da bude što više, jer mi imamo strukturu sistema obrazovanja, imamo i na nivou srednjeg obrazovanja i opšte obrazovanje, srednje stručno obrazovanje, imamo dualno obrazovanje, hoću da kažem, za svakog tu ima mesta, treba samo raditi na svim ovim elementima.

Prema ovim rešenjima, mislim da kompanije treba da naprave spisak koje žele da učestvuju u procesu dualnog obrazovanja do 30. oktobra, da Privredna komora, naravno, te podatke sublimira i dostavi ih Ministarstvu do 14. februara, kako bi Ministarstvo imalo dovoljno vremena da pripremi sve ostalo vezano za primenu i razvoj dualnog obrazovanja.

Ono što je važno vezano za izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju jeste i to da je dualnom obrazovanju dodato da se mogu realizovati i majstorsko i specijalističko obrazovanje, koje je obrazovanje u trajanju od dve godine, ako mogu reći, ovim se vrši proširenje dualnog obrazovanja. Ja smatram to dobrom stvari.

Da bi izbegli mogućnost da dualno obrazovanje nakon završenog prvog ciklusa obrazovanja bude želja učenika, da kažem, da ne bude na prvom mestu, mislim da je odlično rešenje da učenici koji budu pohađali obrazovne profile, odnosno da se učenicima osmog razreda osnovne škole omogući da se prijave za dualno obrazovanje pre obavljanja završnog ispita. Mislim da je ovo rešenje odlično, onda će stvarno oni koji žele da učestvuju u dualnom obrazovanju i biti deo dualnog obrazovanja.

Video sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju sadrži i rešenje kojim su među poslodavcima naznačeni i organi unutrašnjih poslova i odbrane, što opet govori o proširenju kruga lica koji su deo sistema ovog podsistema dualnog obrazovanja.

Mislim da je dobro što su i ove neke druge stvari vezane za sistem funkcionisanja dualnog obrazovanja rešene, naizgled tehničke stvari, ali za mene je jako važno to što je obaveza poslodavca da obavesti Privrednu komoru o raskidu ugovora o dualnom obrazovanju kada je ugovor raskinut na njegov zahtev ili neka rešenja koja jednostavno unapređuju sistem dualnog obrazovanja.

Poštovani ministre, ovo sve govorim iz razloga što mi o ovim zakonima danas razgovaramo. Naravno, o njima bi se moglo govoriti i više, ali i o drugim temama. Ne treba zaboraviti da danas razgovaramo o većem broju zakona, pa je moja obaveza kao ovlašćenog predstavnika SPS da kažem nekoliko reči ili rečenica i o nekim drugim zakonima, a moje kolege će u raspravi govoriti detaljnije.

Kada su u pitanju izmene Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija koje smo usvojili 2018. godine i kojima je uspostavljen jedinstveni nacionalni okvir kvalifikacija koji obuhvata sve nove vrste kvalifikacija, bez obzira na način sticanja, formalno obrazovanje, neformalno ili informalno učenje, odnosno životno i radno iskustvo i nezavisno od životnog doba, važno je istaći da se izmene Zakona odnose na postupak vrednovanja od strane visokoškolskih diploma koje su do sada sprovodili recenzenti, a koje će sada sprovoditi agencije za kvalifikacije.

Mislim da je dobro ovo rešenje koje ste napisali u članu 38. Zakona, da univerziteti koji su među prvih 500, da se stvarno podrazumeva to rešenje da ako neko ko podnese zahtev da je završio neki od tih univerziteta da se mora završiti pitanje u roku od osam dana, a ostali u roku od 60 dana.

Drago mi je što je konačno rešeno pitanje statusa Francuske škole u Srbiji, to traje jako, jako dugo i vrlo sam pažljivo pogledao celu strukturu ovog dokumenta. Vi ste to veoma detaljno i drago mi je što je ovako detaljno. Zašto? Postoji i druga strana ove priče, gospodine ministre. S obzirom da je veliki broj naše dece koja su učenici ove škole, u slučaju da neko od te dece bude imao nameru da se vrati, ako mogu tako reći, u naš obrazovni sistem, sada su tačno uređeni i nivoi završetka određenog unutar škole, tako da tu neće biti određenih problema, jer u nekim prethodnim situacijama oni su morali da polažu neke dodatne ispite. Pogotovo mi je drago što je ovaj zakon deo ovih strateških odnosa između nas i Francuske Republike. Želim da vam čestitam na tome. Nije lako neku stranu školu uvesti u sistem na način da može služiti interesima obeju zemalja.

Mi smo predlagali u neko prošlo vreme i čisto da imate jednu ideju da se napravi srednja škola, tada je bila priča o Trećoj gimnaziji koja bi imala program na francuskom i srpskom jeziku, zajednički napravljenom od strane dva ministarstva i gde bi učenici koji bi pohađali taj program učenja imali mogućnost da nastave učenje u Francuskoj školi.

Na kraju, s obzirom na vreme želeo bih da pomenem ovaj Marakeški ugovor za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida i na jedan drugi način onemogućeno da koriste štampane materijale. Mislim da je jako, da je dobro što smo i mi, usvajamo kao Narodna skupština ovaj sporazum, iz prostog razloga što se može dati deci mogućnost da steknu kvalitetnije obrazovanje, koristeći odredbu ovog sporazuma vezanih za mogućnost slobodnog korišćenja knjiga koje spadaju pod autorska prava, a radi njihovog boljeg obrazovanja i boljeg uslova života. Hvala vam.
Hvala.
Uvaženi ministre, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Republike Srbije, dozvolite mi da kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj raspravi o predlozima više zakona koji se odnose nas pitanje vojske Republike Srbije i na naše najvažnije nacionalne i odbrambene interese kažem nekoliko reči.
Mi ćemo glasati za sve zakone, zato što mi socijalisti smatramo da Srbija treba da ima jaku vojsku. Za nas je dobar svaki zakon kojim se unapređuje sistem u kome vojska postaje kompetentna, snažna, jaka, sposobna da odbrani nacionalne interese, da realizuje odbrambene interese.
Ovo pominjem ne slučajno. Mislim da Republici Srbiji treba jaka vojska, ne da bi se neko drugi plašio, naprotiv, kao faktor odvraćanja. Nema nijednog racionalnog razloga da Republika Srbija nema jaku vojsku i ne mogu razumeti koleginice i kolege koji plediraju da Republika Srbija ne treba da ima svoju vojsku ili da ona bude svedena na nivo koji nema nikakvu upotrebnu vrednost.
Mi smo 90-ih godina doživeli mnogo toga lošeg na prostorima bivše Jugoslavije i, nažalost, mnoge stvari su se desile i sa vojskom tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno onog jezgra koje je ostalo unutar Republike Srbije. Ali, čak i takva vojska, kad kažem takva vojska, bez i jedne ružne promisli, ali u odnosu na sve ono što se dešavalo 90-ih godina, i u takvim uslovima, vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je pokazala izuzetni nivo borbene gotovosti, sposobnost da se 1999. godine odupre NATO snagama, na način da je otpor trajao 78 dana i noći.
Možemo sami promisliti kakve je naša vojska imala ljude u to vreme, one koji su je vodili i oni koji su branili našu zemlju kada jedna najjača vojna sila u svetu u to doba, ne treba zaboraviti, to je kraj 20. veka, kada su SAD bile apsolutni gospodar međunarodne zajednice i kad su radile sve što su htele, na kraju krajeva, i agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju to potvrđuje, pa se opet nisu usudili da pređu u kopnenu ofanzivu, ali, da se desilo tako nešto, verovatno bi mi danas bili jedna obična kolonija koja radi ono što joj se kaži.
Unutar ovih zakona o kojima Skupština danas raspravlja, ja bih želeo da vašu pažnju skrenem na dve strategije, po meni jako važna dokumenta, Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Mislim da treba pohvaliti ljude koji su napisali ova dva dokumenta. Veoma analitični materijali, sa puno podataka, primenjeni vremenu u kojem se ovaj dokument javno promoviše, koji daju odgovore na najvažnija pitanja vezana za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, dokumenti koji govore i o nacionalnim interesima i o nacionalnim vrednostima koji, na određeni način, oslikavaju identitet Republike Srbije krajem druge decenije 20. veka.
Dozvolite mi, gospodine ministre, da vezano za Strategiju odbrane kažem nekoliko reči o jednom od odbrambenih interesa koji su ovde istaknuti, a to je pitanje vojne neutralnosti. Mislim da je to dobra odluka za Srbiju. Netipična odluka za Balkan, tipična za naš narod i sve ono što smo doživeli, zbog našeg identiteta i svega onog što smo imali u istoriji. Ali, ovakva odluka nije prijatna svima. Naravno, najviše onim dušebrižnicima koji nas zdušno uveravaju da treba da budemo deo nekog vojno-političkog bloka.
Ja mislim da se u stavu 3. ovog dokumenta koji se odnosi na vojnu neutralnost krije suština baš tog opredeljenja. Dozvolite mi samo da citiram: "Republika Srbija će razvijati i unapređivati odnose sa tim državama i savezima, u skladu sa sopstvenim interesima". E, tu je kvaka. Ti sopstveni interesi. Mnogi ne dozvoljavaju da mi imamo sopstvene interese i da razmišljamo svojom glavom, a kamoli da učinimo nešto što mi smatramo da treba. Malim narodima to nije dozvoljeno. Veliki mogu sve, malima nije dozvoljeno ništa, pa se i ne očekuje od nekog kao što je Srbija, na ovom prostoru, da može da proglasi vojnu neutralnost ili da se ponaša u skladu sa vojnom neutralnošću.
Ja sam pre neki dan razgovarao sa grupom studenata i na jedno pitanje - u čemu je prednost vojne neutralnosti, ja sam, po meni, dao jedan najlogičniji odgovor. Rekao sam da nam daje veću mogućnost izbora, što je, po meni, sasvim logično, jer se zapostavlja i druga dimenzija vojne neutralnosti. Nije to pitanje samo vojne sposobnosti i ekonomske moći, kao i svega onoga što je potrebno da bi se vojska učinila jakom, ali, tu je i pitanje onog što ide iza. Mi imamo i namensku industriju i sve ono što čini jedan odbrambeni sistem.
Mislim da je dobro što smo tako postupili. To nam daje mogućnost da u odnosu na naoružanje koje posedujemo da postepeno unapredimo naoružanje i da jednostavno stvorimo jaku vojsku.
Ne mogu se oteti utisku da je posle 2000. godine vrlo svesno naša vojska devastirana i da su neke jedinice ili neke vrste naoružanja vrlo svesno gurnute u prošlost da bi se, naravno, umanjila i odbrambena sposobnost Vojske Republike Srbije. Drago mi je što se danas prave neki novi koraci da vojska ponovo bude jaka i sposobna da brani našu zemlju. Naglašavam da brani našu zemlju, jer mislim da je to osnovni interes Republike Srbije.
Kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, drago mi je što su u Strategiji vrlo detaljno pobrojani nacionalni interesi, sedam nacionalnih interesa i ja ću govoriti samo o tri od njih.
Prvi je, naravno, očuvanje suverenosti i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti Republike Srbije. U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem pitanje Kosova i Metohije, jer i Strategija odbrane na početku, kada govori o izazovima, rizicima i pretnjama, konstatuje da je situacija u pokrajini, tj. jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Pokrajina Kosovo i Metohije, ne samo da je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti, nego i, pre svega, najveći političko–bezbednosni izazov Republike Srbije.
Naravno, u kontekstu ovog pitanja treba pomenuti sve ono što je Srbija uradila da se ovo pitanje reši. Mislim da sva ova dokumenta sadrže obilje podataka kojima se može dati bezbroj odgovora na pitanje za status Kosova i Metohije i za ono što država čini.
Po mom skromnom sudu, u dokumentu koji se odnosi na Strategiju nacionalne bezbednosti, na strani 19, kada govorimo o normalizaciji prilika i odnosa odbrane u AP Kosovo i Metohija, ceo ovaj pasus bi se mogao uzeti kao obrazloženje zašto je Republika Srbija 2013. godine potpisala Briselski sporazum, naravno, u nameri da normalizuje odnose, da se unapredi kvalitet života građana.
Ovo govorim da bih potcrtao, ne samo, kako bih rekao, multifunkcionalnost ovog dokumenta i koliko je on kvalitetan, nego i da bih dao obrazloženje vezano za naš odnos prema tom najvažnijem bezbednosnom izazovu i našem najvažnijem nacionalnom interesu.
Moramo konstatovati da prvi put posle 20 godina, posle bombardovanja 1999. godine i dolaska međunarodne vojne i civilne misije UN, da Republika Srbija čini korake napred u, ako mogu reći, otvaranju rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Tu velike zasluge ima predsednik Republike, gospodin Vučić.
Sada je proteklo godinu dana od uvođenja taksi, suspendovani su praktično pregovori i na određen način to pitanje razgovora sa Prištinom je stavljeno u drugi plan, ali se ne može zaboraviti da je pre toga predsednik Vučić uspeo da to podigne na nivo da ono postane važna tema u razgovorima sa najvažnijim predstavnicima međunarodne zajednice.
Pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom jeste nešto što je tada, pre godinu dana, bilo podržano i od strane predsednika SAD, a naravno, ja ne očekujem da će oni promeniti svoj stav o Kosovu i Metohiji, ali da su zainteresovani da se nađe neko rešenje, verujem da jesu. Mislim da se ni jedno rešenje ne može naći bez Republike Srbije. Veliki kvalitet državnog rukovodstva, pre svega gospodina Vučića, jeste što je to pitanje ponovo stavio u prvi plan.
Međutim, ovo proteklo vreme od uvođenja taksi od 100% na robu iz Republike Srbije i Bosne i Hercegovine u stvari pokazuje suštinu odnosa zapadnih zemalja prema Kosovu i Metohiji i prema dijalogu kao načinu rešavanja ovog pitanja.
Nažalost, veliki broj zemalja ne želi da se ovo pitanje reši. Imam utisak da njima odgovara da postoji latentna tenzija na prostoru Balkana i da se zapadne zemlje pojavljuju kao neko ko je spreman da reaguje, odnosno da bude pokrovitelj određenih interesa koji, naravno, nisu u skladu sa interesima Republike Srbije. Jer, da se želelo, mislim da se u proteklih godinu i nešto dana moglo reagovati, ali ne samo u proteklih godinu i nešto dana, nego u proteklih šest i nešto godina od kako je potpisan Briselski sporazum, jer mi jesmo ispunili odredbe vezane za Briselski sporazum, vođeni željom da se unapredi kvalitet života građana, ali zapadne zemlje jednostavno nisu tražile, niti su vršile bilo kakvu vrstu pritiska na Albance sa Kosova i Metohije da oni svoje preduzete obaveze ispune.
Evropska unija nije puki posmatrač u razgovorima, u dijalogu koji se vodio ili u Briselskom dokumentu koji je potpisan.
Ne treba zaboraviti da je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton bila jedan od garanta sprovođenja tog sporazuma. Nažalost, nismo sa njihove strane videli jasnu nameru da se ovo pitanje reši. Naravno, ni druge, nije samo u pitanju visoka predstavnica EU, nego nažalost i neke brojne zemlje EU ne žele da se ovo pitanje reši. I zašto da ne, treba reći, mislim da unutar EU da je Nemačka glavna zemlja koja insistira na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Jednostavno, smatram da je to u skladu sa njihovim interesima.
Opet se vraćam na ovo pitanje naše vojne sposobnosti. Za neku malu zemlju nije dozvoljeno da ima svoju vojsku, niti da brani svoju teritoriju, nešto što je njen nacionalni interes, a velike zemlje dozvoljavaju da intervenišu nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje teritorije, proglašavajući to svojim strateškim interesima.
Tu je razlika između velikih i malih, ali međunarodno pravo je isto za sve. Zato je Savet bezbednosti UN i doneo Rezoluciju 1244 i zato ta rezolucija i dan danas važi kao jedini validan dokument vezano za Kosovo i Metohiju. I zato ću vas ja podsetiti na stav pravnog savetnika UN, iznet u obraćanju Savetu bezbednosti u junu 2019. godine da Rezolucija 1244 iz 1999. godine ostaje na snazi, te se stoga pravni okvir njime uspostavljen i dalje primenjuje.
Ako to mogu da kažu u UN u junu mesecu ove godine, onda je potpuno logično da se takav stav nalazi i u Strategiji nacionalne bezbednosti.
Da stvari nisu gotove i da ih ne treba prihvatati kao gotove govori i podatak vezano za povlačenje priznanja tzv. nezavisnosti. Ministar Dačić je tu odigrao lavovsku ulogu i on snosi velike zasluge za sve ono što je učinio. To je deo državne politike i on to naglašava, ne želi za sebe da preuzme sve dobre stvari vezane za povlačenje priznanja. Ali, činjenica je da je 17 zemalja povuklo priznanje Kosova i Metohije i da se videlo da bez Srbije, da se ovo pitanje ne može rešiti.
Želeo bih još da obratim vašu pažnju još na dve stvari. Treći po redosledu promovisanja nacionalnih interesa sadržanih u Strategiji nacionalne bezbednosti i očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda gde on živi, kao nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Mislim da je veoma važno što je očuvanje postojanja i zaštite svog naroda gde on živi, kako bih rekao, promovisano kao nacionalni interes, kao i želja da se unapredi položaj nacionalnih manjina i njihov kulturni, verski i istorijski identitet.
Poštovane koleginice i kolege, u vrtlogu događaja koji su obeležili devedesete godine, raspadom bivše SFRJ najveći gubitnik je srpski narod. Stvorene su nove nacionalne države, iz prethodnih republika stvorene su nove države, ali najveći gubitnik u svim onim zbivanjima je srpski narod. Zašto? Od konstitutivnog naroda u jednoj državi, bivšoj SFRJ, srpski narod je doživeo da u Sloveniji ne bude priznat ni kao manjina, da iz Hrvatske preko 300.000 ljudi bude proterano, u BiH zahvaljujući Dejtonskom sporazumu ovo je konstitutivan narod, u Crnoj Gori je formalno manjinski narod, suštinski nacionalna manjina bez prava, u Makedoniji nacionalna manjina koja se ne poštuje.
Kada pogledate celu tu, kako bih rekao, lepezu događaja koji su obeležili devedesete godine u pogledu srpskog naroda, onda se čini sasvim logično da matica zemlja Srbija promoviše očuvanje, postojanje i zaštitu srpskog naroda kao svoj nacionalni interes, naravno, i manjine. Mislim da je Srbija retka zemlja na prostorima ne samo Evrope, nego i šire, gde nacionalne manjine imaju mogućnost da u potpunosti ispune sve elemente svog identiteta i Srbija može služiti kao primer drugima.
Na kraju, mislim da ne treba preskočiti inicijativu koja je ovih dana veoma aktuelna, a o kojoj su govorile moje kolege iz poslaničke grupe, inicijativa predsednika Vučića, vezano za „mini Šengen“. Mislim da je to dobra inicijativa. Sloboda kretanja kapitala, robe, ljudi bez granica je nešto što može unaprediti ovaj region. To se uklapa i u delove obeju strategija, jer i one govore o toj regionalnoj saradnji kao važnom delu unapređenja bezbednosti u regionu.
Zanimljiva je i reakcija pojedinih, opet, koji su inicijativu predsednika Vučića dočekali na nož, naravno, videći u tome neke posebne ciljeve, ne shvatajući da je Republika Srbija snažno opredeljena za očuvanje mira i stabilnosti u regionu i da je to jedan od elemenata Republike Srbije da se unapredi stanje u regionu.
U svakom slučaju, mislim da je reč, kada govorimo o ove dve strategije, o dva odlična dokumenta i mislim da je dobro što ih usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. Hvala vam.
Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije.

Naime, izmenama i dopunama zakona o kojima Skupština danas raspravlja Vlada Republike Srbije i vladajuća koalicija su pokazali spremnost da se unapredi izborni proces. To nije slučajno zato što ta spremnost postoji godinama unazad, mesecima unazad, a pogotovo od trenutka kada su počeli razgovori koji su organizovano od avgusta meseca na Fakultetu političkih nauka, tada u organizaciji Fonda za otvoreno društvo i Fakulteta političkih nauka i stranaka koje su učestvovale na tim izborima, a i kasnije, u razgovorima pod okriljem evropskih parlamentaraca.

Naime, činjenica je da dok su razgovori vođeni na Fakultetu političkih nauka tada je dijaloga bilo. Činjenica je da su sve prisutne političke stranke tada iskazale svoj stav prema određenim pitanjima, da smo razgovarali i o dokumentima koje su napravile nevladine organizacije, gde je svako imao svoje primedbe, sugestije. Neko je bio za, neko protiv, ali postojao je dijalog i moglo se čuti mnogo korisnih stvari. Činjenica je ta je taj dijalog prekinut od dela opozicije onog trenutka kada je Savez za Srbiju doneo odluku da ne učestvuje u daljim razgovorima iako je do tada bio prisutan.

Od tada imamo jednu paradoksalnu situaciju. Imamo situaciju da jedan deo političkih stranaka vladajuće koalicije i deo stranaka opozicije, stvarno konstruktivno učestvuje u ovim razgovorima, daje predloge, izjašnjava se o onome što je predmet razgovora. Vladajuća koalicija naravno, tu moram da pomenem kolege iz SNS, od početka su dale svoje predloge vrlo konkretno. Mi socijalisti, zajedno sa JS smo još 20. septembra uputili tadašnjim organizatorima razgovora 17 predloga za unapređenje izbornih uslova. Mnogi od njih su se našli u završnim dokumentima, ali za razliku od nas koji smo pokazali spremnost da razgovaramo i davali konkretne predloge, mi smo od sredine septembra imali drugu stranu ili deo druge strane koja je ušla u realizaciju svoje političke odluke, a to je bojkot izbora.

Onda se postavilo logično pitanje, vi sa jedne strane unapređujete izborni proces, sa druge strane postoje stranke koje hoće da bojkotuju izbore i onda ne može se povući linija jednakosti između te dve strane. Mora se jasno reći ko je za napredak, ko je za unapređenje izbornih procesa, a ko je za destrukciju, ko je za nasilje.

Na kraju krajeva, to se vidi. Mislim da Savez za Srbiju u svim ovim svojim akcijama, ali to je njihovo pravo i to je njihov izbor političke akcije, ali nasilje pokazano prilikom upada u RTS ili nasilje prikazano pre nekoliko dana pokušajem nasilnog ulaska u Skupštinu Srbije pokazalo je u stvari taj destruktivni deo ponašanja dela stranaka opozicije, plus ono što je i povod današnjeg razgovora unapređenje izbornih procesa.

Želim da kažem da je Vlada povukla dobre poteze i stvarno, pravo je vreme da javnost šira zna da ono što su sve stranke koje su razgovarale i koje razgovaraju u dijalogu evroparlamentaraca i stranaka u Srbiji, da je to našlo svoje rešenje u predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu, ali i u drugim dokumentima koji su u nadležnosti Vlade.

Činjenica je takođe i to je vrlo zanimljivo objasniti javnosti, da su svi zakoni koji se odnose na izbor i vezani su za izbore i na finansiranje političkih stranaka, pošto su se uglavnom nametnule neke teme oko Zakona o finansiranju političkih stranaka, pitanja vezana za aktivnosti REM-a i pitanja vezana za Agenciju protiv korupcije, ali je činjenica da su svi zakona i sva normativna rešenja doneta 2012. godine ili ranije ili početkom 2013. godine i nije tada bilo primedbi na njihov sadržaj. Naravno, onda se postavlja logično pitanje – u čemu je onda problem? Problem je želja pojedinih političkih stranaka da bez izbora dođu na vlast, odnosno da se pojedinim političkim strankama, pre svega opoziciji obezbede što bolji uslovi za izbore ili da se opravdava bojkot izbora.

Moram da kažem da iz materijala koji smo dobili za današnju raspravu se jasno vidi da su primedbe ili sugestije, zovite to kako hoćete, ili predlozi OEPS-a, Kancelarije za ljudska prava, da su kako bih rekao, sistematizovana od 2003. do 2017. godine.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, ovo je 2019. godina i postavlja se logično pitanje – ako ta dokumenta ili te primedbe, sugestije stoje od 2003. godine, zašto to neko nije uradio do sada? Naravno, zato što mu je odgovaralo takvo rešenje niti je baš bio zainteresovan za unapređenje izbornog procesa, niti tzv. demokratizaciju, niti neke slične floskule koje se upotrebljavaju.

Ono što je važno reći jeste da je vladajuća koalicija učinila mnogo toga vezano za unapređenje izbornog procesa. Mi u ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu imamo vrlo eksplicitno rešeno ono o čemu smo razgovarali od septembra meseca, definicije izborne kampanje, zabrana korišćenja javnih resursa u izbornoj kampanji, provera trošenja sredstava, proširenje kruga lica koja mogu pokrenuti postupak pred Agencijom za borbu protiv korupcije, plus, naravno, određeni rokovi za proveru i za odlučivanje, usaglašavanje teksta sa nevladinim organizacijama, o tome ću posebno reći, definicija javnog resursa, kaznene odredbe za nepoštovanja, onda odgovornost direktora javnih preduzeća vezano za korišćenje resursa javnih preduzeća, kaznene odredbe za te direktore za razrešenje i slično.

Sve ove stvari sam pomenuo da bi javnost Srbije upoznao sa jednom prostom činjenicom da postoji dobra volja da se unapredi izborni proces. Nama ne treba bilo kakav povod da bilo ko može govoriti nešto loše o Srbiji. Srbiji je potrebna mirna atmosfera, Srbiji su potrebni izbori, Srbiji je potrebna atmosfera u kojoj će građani Republike Srbije potpuno autonomno doneti odluku, na kraju krajeva da daju poverenje onim političkim strankama i pojedincima kojima oni to žele.

Međutim, kada pogledate sve one primedbe, sugestije, zovite ih kako hoćete, sve one stvari koje smo čuli na ovim razgovorima, sva se stvar može svesti u četiri rečenice. Pre svega, želi se zabraniti Aleksandru Vučiću, kao predsedniku Republike Srbije da govori o svim pozitivnim rezultatima koje je Srbija postigla u zadnjih pet, šest godina. Želi se zabraniti da se govori o otvorenim radnim mestima u kompanijama koje dolaze, o ekonomskoj stabilnosti koja je postignuta, o povećanju broja zaposlenih, o smanjenju deficita, o ekonomskoj efikasnosti. Želi se zabraniti predsednici Vlade, gospođi Brnabić, da govori o svim onim pozitivnim stvarima koje Vlada čini. Želi se zabraniti Ivici Dačiću da govori o 17 povlačenja priznanja tzv. nezavisnosti Kosova. Želi se jednostavno ograničiti Vladi mogućnost da radi svoj posao. I ta priča o funkcionerskoj kampanji, to je jedna od najvećih besmislica koja se mogla čuti tokom razgovora.

Naime, i sami autori te ideje, bilo da su iskazivali lično, bilo kroz stavove pojedinih nevladinih organizacija, nisu mogli da objasne do detalja u čemu je problem sa izabranim nosiocima javnih funkcija. Govorim o izabranim nosiocima javnih funkcija, jer imate, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, jednu situaciju, da su ljudi demokratskim načinom izbora, voljom građana, izabrali da vrše određenu javnu funkciju. Da imaju demokratski kapacitet i stalno se godinama unazad vodi jedna kampanja da treba da postoji transparentnost u načinima trošenja sredstava. Kud ćete veću transparentnost nego kada nosilac javne funkcije izađe javno i saopšti, uradili smo to i to, potrošeno je to i to, za ovo je potrošeno toliko, za ovo toliko, dobitak je to, uradili smo za građane Republike Srbije.

Ovde u stvari pokušava i predsednik Republike i drugi ljudi i Vlada cela, na neki način skloniti od učešća u izborima. Rekli smo, čak i na razgovorima koji su vođeni i predstavnici Evropskog parlamenta su pitali – čekajte, kako mislite da to uradite? U svim evropskim zemljama sveta je sasvim logično, sasvim normalno da nosioci javnih funkcija učestvuju u izbornim kampanjama.

Drugo pitanje je kako je njihova aktivnost predstavljena? To je već drugo pitanje, ali očigledno ove političke strane to jednostavno ne interesuje, jer oni žele da aktuelni predstavnici vlasti, nosioci javnih funkcija ne učestvuju na izborima, da bi se postigla neka navodna ravnopravnost, kao da politički život u Srbiji počinje od juče, kao da se sve dešava u zadnje dve, tri godine. Ne treba zaboraviti da mi 29 godina imamo višestranačku Srbiju. Ne treba zaboraviti da unapređenje izbornih uslova stalan proces, stalno se pojavljuje nešto novo. Ne treba zaboraviti da smo o nekim pitanjima razgovarali i tokom devedesetih i posle 2000. godine. Evo, razgovaramo sada i 2019. godine. Ne treba zaboraviti da ćemo o tome razgovarati i sledeće godine i posle izbore i neke sledeće godine. Menjaju se uslovi.

Moram vam reći da je za mene bilo na određen način vrlo čudno ponašanje pojedinih koji su govorili – ne treba dozvoliti negativnu kampanju, a ta negativna kampanja im nije smetala kada je napadana SPS, jer je negativna kampanja bila i jedini vid kampanje protiv SPS. Tada je to bilo legitimno političko sredstvo i tada je to bilo sasvim okej, zato što je to njima garantovalo određeni izborni uspeh.

Politička stranka sama bira način na koji će se obratiti građanima, politička stranka sama bira poruke, građani su tu koji treba da ocene i procene i da donesu konačnu odluku. Ne treba uopšte sumnjati u moć rasuđivanja ljudi. Ili, pitanje kampanje, koje generalno, i drago mi je što je ministarstvo, odnosno što je Vlada, ministarstvo i gospodin Ružić kao ministar, što je cela Vlada jednostavno vrlo precizno utvrdila šta se smatra pod izbornom kampanjom, jer to ranije nije bilo precizirano. Mi smo tražili na razgovorima da se precizira, jer kad postoji vrlo precizno određenje šta je izborna kampanja, onda ne postoji mogućnost da se pod izbornom kampanjom može podvesti nešto drugo.

Govorili smo, da li je logično da zabranite predstavnicima političkih stranaka, da razgovaraju sa građanima. NJihovo je pravo da li će organizovati neki mini skup ili će pozvati građane da se okupe nekim povodom. Naravno, sve u okviru zakona.

Jednostavno, imao sam utisak, kao jedan od učesnika tih razgovara, od strane SPS, da je pojedinim nevladinim organizacijama više bilo stalo da se obezbede pozicija nekih političkih stranaka, nego da se stvarno unapredi izborni proces.

Mi danas menjamo četiri zakona i vrlo precizno utvrđujemo prava i obaveze i unapređujemo izborni proces. Ne treba zaboraviti da i REM takođe radi svoj deo posla, da ćemo izvršiti izbor novih članova, jer i to je bio deo kritike u razgovorima. Ne treba zaboraviti da će Narodna skupština Republike Srbije izabrati i članove nadzornog odbora. I to je deo unapređenja izbornog procesa.

Kada smo kod unapređenja izbornog procesa, pa ću na kraju reći nešto vezano za još neke stvari za izborni proces. Mi ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju, da se od nas koji učestvujemo u izborima, stalno postavlja pitanje - šta ste vi prihvatili i da li je to dovoljno za unapređenje izbornih procesa? A od onih koji bojkotuju se ne traži ništa, nego ispada da deo evroparlamentaraca u stvari zastupa njihove stavove.

Ne traži se ništa, mi radimo, mi predlažemo, mi usvajamo ovde u Skupštini, a druga strana ćuti, druga strana hoće nasilno da uđe u Skupštinu, druga strana preti testerom RTS-u, i to je sasvim demokratski. Nije demokratski, niti je pošteno, niti je korektno, niti je demokratski. To treba da evroparlamentarci konačno kažu javnosti. NJihovo je pravo s kim će razgovarati, ali nije pošteno da dele političke stranke u Srbiji na podobne i nepodobne, na one koji su za nešto i na one koji nisu. Za one koji su za Srbiju, oni su prisutni ovde. Oni koji su za nešto drugo ili za lične interese, oni rade svoj posao, mogli smo videti sa pokušajem nasilnog ulaska u Srbiju.

To se jednostavno mora eliminisati, a javnost o tome mora znati. Jer, kada pobrojimo sve ovo o čemu mi danas razgovaramo, što će Skupština usvojiti, kada pomenemo REM, kada pomenemo nadzorni odbor i kada se zna šta će još Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu raditi, onda se tek vidi kapacitet svega onoga što je Vlada uradila.

Gospodin Ružić je tu, ja sam pomenuo i na sastancima, pošto znaju moje kolege, gospodin Martinović i ostali koji su učestvovali na razgovorima, mi smo i tada pomenuli da nikad nismo imali bolje urađeni birački spisak. Izvinite molim vas, ako postoji, pored onog prethodnog uslova, provera građana, neposredno pre izbora, da li su upisani u birački spisak.

Sada postoji mogućnost da neko nakon završenih izbora proveri da li je, ne daj Bože, neko zloupotrebio njegovu izborno pravo. Kud ćete veću zaštitu biračkog prava nego što je to. Da ne pominjem sedam edukacija koje su imali ljudi koji su nadležni za birački spisak sa ljudima iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Da ne pominjem pravilnik koji treba da bude donet sutra, prekosutra. Sve su to stvari kojima se unapređuje izborna kampanja, ali nekima to nije dovoljno. Očigledno se želi doći do mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije bez izbora ili sa nekom dirigovanom odlukom ili sa nekim leks specijalisom. To jednostavno neće moći.

Prošla su vremena nasilja, Srbija je demokratska zemlja i svi moramo da shvatimo da je Narodna skupština, jedino mesto za razgovor. Ako se sećate, poštovane koleginice i kolege, predsednica Narodne skupštine, pre nekoliko meseci, uputila poziv da se razgovara, ovde u Skupštini. Pojedine političke stranke su to odbile i to je njihovo političko pravo, ali onda se ne može govoriti da nema dijaloga. Nema dijaloga za one koji ne žele da učestvuju u dijalogu. Za one koji žele da učestvuju u dijalogu, dijaloga i te kako ima i ima pozitivnih rešenja.

Zato je odlična stvar i za Srbiju, pre svega, ali i za političke stranke, koji učestvuju u razgovorima, da se zna da je Vlada Republike Srbije donela izmene i dopune zakona, kojim je unapređen izborni proces, da je pored toga, unutrašnjim aktima ministarstava rešeno još sijaset pitanja koja su, takođe vezana za unapređenje izbornih procesa. Jednom rečju da je Vlada učinila puno toga, a naravno ima vremena da se učine još druge stvari i Vladi na tome treba čestitati.

Ovima drugima, koji ne žele da razgovaraju, koji ne žele da se unapredi izborni proces, ostaje da objasne svojim biračima, zašto bojkotuju izbore i zašto neće da učestvuju u razgovorima. To je njihovo pravo, to je njihova stvar, ali za Srbiju je važno da dijalog postoji, da se unapređuje izborni proces, da sledimo sve one pravne i druge tekovine zemlja EU, da sledimo onaj vrednosti sistema zemlja u kojima višestranački sistemi postoje više decenija i stoleća, jednostavno da Srbija ima rešenja koja su primer i u drugim zemljama i da ne zaostajemo, ni po tom osnovu za drugima.

Treba Vladi čestitati na ovim izmenama i dopunama, jednostavno reći Srbiji, na vama građanima je da izaberete onoga koga hoćete. Izborni uslovi su isti, kao i u drugim zemljama, izvolite birajte, pa izaberite najbolje. Hvala vam.
Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu. Pre svega, da istaknem da će naša poslanička grupa u danu za glasanje glasati za ovaj Predlog zakona.

Naime, ovaj Predlog zakona o budžetu, kao i svaki predlog zakona o budžetu bilo koje zemlje, je pokazatelj ekonomskog stanja jedne zemlje, politike koju vodi Vlada i mera koje ima nameru preduzeti u oblasti ekonomskog razvoja, ali i odnos Vlade prema svim segmentima društva pokazuje u stvari filozofiju upravljanja Vlade, pokazuje praktično njen program.

Moram reći da za nas socijaliste reč je o dobrom dokumentu, dobrom budžetu koji je, pre svega, kontinuitet jednog kvalitetnog rada Vlade iz prethodnih godina, jer sa prošlim budžetom mi smo završili period finansijske konsolidacije i sada Vlada pravi jedan korak napred.

Ovde je reč o stabilnom budžetu zato što se troši ono što se ima. Potrebno je pomenuti da je budžet dobro planiran, da je deficit u odnosu na BDP 20 milijardi ili 0,5% na nivou opšte države i na republičkom nivou 0,3%. To pokazuje da u Srbiji postoji stabilan ekonomski rast već nekoliko godina unazad. To potvrđuju i projekcije rasta BDP za 2020. godinu koje su 4%, kao i prosečna inflacija od 2%. pokazatelj dobrog stanja naše ekonomije ili bar tendencije ekonomskog razvoja države je i pad stope nezaposlenosti. Očekivanja su da će ona pasti ispod 10%.

Stopa nezaposlenosti na kraju drugog kvartala iznosila je 10,3%. Prepolovljena je u odnosu na 2012. godinu, a da je ekonomski ambijent u Srbiji povoljan pokazuje i privlačenje stranih direktnih investicija. Prošle godine to je bilo 3,5 milijardi evra direktnih stranih investicija, do sada 2,8 milijarde evra.

Ovo sam sve pomenuo sve da bih ukazao na jednu stabilnu ekonomsku situaciju u Srbiji, čemu je apsolutno zaslužna ova Vlada. Pokazatelj takvog stanja je i struktura budžeta koji je pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, o kojem raspravljamo.

Naime, ovaj budžet ima dva elementa koji pokazuju ili potvrđuju razvojni karakter budžeta. Jedno su investicije koje su povećane sa 220 na 260 milijarde dinara i to, pre svega, u projektu u oblasti infrastrukture. Naravno, ima i drugih. Govoriću nešto kasnije i o obrazovanju, ali i povećanje plata zaposlenih, što je odraz povećanja standarda života građana što će, naravno, biti uslovi povećanja proizvodnje.

Dozvolite mi, takođe, da kao predsednik Odbora za spoljne poslove kažem dve rečenice vezano za deo budžeta koji se odnosi na spoljne poslove. Naime, želeo bih da pohvalim činjenicu da su Vlada i ceo državni vrh prepoznali značaj spoljno-političkih aktivnosti kojima se poboljšava međunarodni položaj i međunarodni ugled Republike Srbije, tako da će se budžetom za 2020. godinu izdvojiti više sredstava za ove namene, što će, naravno, omogućiti pojačanu diplomatsku aktivnost.

U pitanju je briga o imovini Srbije u inostranstvu i izgradnji DKP objekata tamo gde u postupku sukcesije nismo dobili te objekte, jer diplomatsko prisustvo u što većem broju država na nivou DKP značajno je za jačanje bilateralnih odnosa Srbije sa mnogim zemljama sveta, pogotovo danas kada imamo problem samo proglašene kvazi-države „Kosovo“, nesporan je značaj diplomatskih odnosa sa svim državama članicama EU.

Da je to važno pokazuje i proces povlačenja priznanja Kosova, koji je intenzivan, naročito u poslednje četiri godine, jer je do sada već 16 država povuklo priznanje tzv. „države Kosovo“.

Druga važna oblast kojoj bih posvetio više pažnje i koja pokazuje, u stvari šta Vlada namerava da uradi sa delom budžeta, odnosi se na obrazovanje, najvažniji resurs jedne države. Naime, budžetom je predviđeno izdvajanje značajnog nivoa sredstava za investicije u oblasti obrazovanja, ali i ne samo to. Ako konstatujemo da su povećane plate u javnom sektoru, odnosno da je deo budžeta predviđen za povećanje plata, da je značajan deo sredstava odvojen za investicije, onda se kroz ostalu strukturu budžeta koji se odnosi na obrazovanje jasno može videti strategija Vlade koja je posvećena unapređenju kvaliteta obrazovanja, i to na različitim nivoima, od predškolskog nivoa obrazovanja do osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Svi elementi sistema obrazovanja su obuhvaćeni budžetom i to, po meni, na najbolji mogući način.

Želeo bih da na početku pomenem investicije u sektoru obrazovanja. Budžetom za 2020. godinu je planirano 22 milijarde dinara, što je gotovo 60% više nego u 2010. godini. Izračunao sam, to je otprilike oko 186 miliona evra. Ako se uzme da po standardima EU izgradnja jedne škole srednje veličine košta 2,5 miliona evra, onda ispada, ako bi se ova sredstva primenila samo na izgradnju novih škola, da se mogu sa ovim sredstvima napraviti 73-74 nove škole, što je jako značajna stvar. U stvari, sredstva će biti iskorišćena i za škole, za njihovo unapređenje kvaliteta, jer unapređenje kvaliteta u školama jeste sastavni deo unapređenja sistema obrazovanja.

Treba pomenuti, takođe, da se u okviru budžeta Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, da su izdvojena i dodatna sredstva za planiranje za renoviranje desetine osnovnih i srednjih škola.

Važno je pomenuti, kao deo unapređenja kvaliteta sistema obrazovanja, da sredstvima koja su izdvojena za obrazovanje da je planirano, to bi trebalo, pre svega, da pomenem, opremanje digitalnih učionica u cilju primene digitalnih nastavnih sadržaja u nastavi.

Naime, broj digitalnih učionica u 2020. godini treba da bude 20.000, a prema projekciji budžeta, prema podacima, u 2021. godini taj broj bi se povećao na 30.000 učionica, a u 2022. godini na 33.000. To, naravno, podrazumeva i povećanje broja nastavnika koji se bavili ovim, ali ne automatsko povećanje broja zaposlenih, nego objektivno njihovo preusmeravanje na ovu oblast, jer postoji stručno usavršavanje u okviru obrazovnog sistema.

Važan deo, segment unapređenja kvaliteta obrazovanja u obrazovanju u Republici Srbiji jeste i namera Vlade da obnovi kompletnu računarsku opremu u računarskim kabinetima osnovnih i srednjih škola i da se preko bežičnog interneta poveže još veći broj škola. Planirano je da u 2019. godini tih škola bude oko 500, tako da bi ukupan broj škola koje su povezane na brz internet 1. septembra 2020. godine iznosio oko 1.000 škola, što bi bilo više od 50% svih škola, s obzirom da ima oko 1.800 osnovnih i srednjih škola.

Kao dobar primer unapređenja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja moram reći da budžet predviđa sve one mere kojima bi se, primera radi, povećao obuhvat dece na nivou obrazovanja, kojim bi se povećao obuhvat procenta učenika koji su stupili u prvi razred osnovne škole. U budžetu su vrlo detaljno istaknuti ti podaci. Onda, sprečavanje osipanja učenika iz sistema obrazovanja. Zatim, povećanje škola u stručnom delu, povećanja procenta škola kojima se ostvaruju standardi kvaliteta rada ustanova, kako kod predškolskih ustanova, osnovnih škola, gimnazija, umetničkih škola, stručnih škola, domova učenika. Povećanje, naravno, broja zaposlenih koji su dobili obuke iz oblasti inkluzije, prevenciju nasilja i diskriminaciju, sprečavanje osipanja učenika. Sve to govori o jednoj nameri Vlade da obrazovni sistem učini što kvalitetnijim.

Želeo bih, na kraju, da pomenem i još dve stvari vezane za visoko obrazovanje. Naime, prema strukturi budžeta Republike Srbije za 2020. godinu da se videti da će se u narednim godinama povećavati malo, ali će se povećavati broj studenata koji će biti predmet finansiranja države, kako na osnovinim tako i na master studijama. Tako da u 2020. godini njihov broj će iznositi oko 53 hiljade. To se povećanje isto odnosi i na master studije.

Važno je pomenuti da u okviru finansiranja visokoškolskih ustanova da će Vlada Republike Srbije finansirati u potpunosti rad Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, što smatram vrlo važnim iz više razloga, jer dok bude studenata u Kosovskoj Mitrovici, Srbija će na svaki način biti tu prisutna. Mislim da je to sjajna stvar koju Vlada Republike Srbije čini.

Jednom rečju, Vlada je izdvajanjem u oblasti obrazovanja podržala sve one dobre projekte koji postoje, povećala broj korisnika. Pomenuo bih i projekat „Svet u Srbiji“, ali pomenuo bih i „Srbija za Srbe iz regiona“. Pomenuo bih, iako to malo možda čudno zvuči, ali broj učitelja koji će se baviti, koji će fakultativno izvoditi nastavu na kineskom jeziku u onim školama koje to žele. Jednom rečju, puno dobrih stvari je učinjeno u oblasti obrazovanja, treba stvarno Vladu pohvaliti za to.

Najmanje što možemo, mi poslanici iz SPS, je što ćemo u danu za glasanje glasati za ovaj Predlog zakona budžeta za 2020. godinu. Hvala.
Hvala, gospodine potpredsedniče.

Poštovani ministre, video sam da vi niste trošili mnogo reči za obrazloženje ovog zakona. Moram reći da vas u određenoj meri razumem već i godinama unatrag, evo sad smo došli u situaciju da se već jednu deceniju produžava rok za završetak studija studentima koji su upisali do 2005. godine.

Drago mi je što imate dobru volju, kao i naš Odbor za prosvetu i nauku, što Vlada Republike Srbije ima dobru volju da i studentima pomogne da pokušaju da u naredne dve godine završe osnovne, magistarske i doktorske studije, odnosno da odbrane doktorsku disertaciju. Ovo kažem pokušaju, jer mi se s vremena na vreme često susrećemo sa istim argumentima i naravno da dobra volja postoji, ali treba biti pošten pa reći da je za ovu, kako bih rekao, inicijativu, za ovu dobru volju potreban odgovor i druge strane. Znači, konačno bi trebali da i studenti o kojima je reč, da shvate da je ovo poziv, odnosno da je na poziv odgovoreno pozitivno, da je pružena ruka saradnje i da bi u sledeće dve godine trebali da završe svoje studije.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da je sistem visokog obrazovanja od 2005. godine donošenjem Zakona o visokom obrazovanju i kasnije, ušao u jedan novi proces kada smo postali deo evropskog prostora visokog obrazovanja i kada su shodno tome bile potrebne određene promene unutar sistema i akreditacija studentskih programa i sve ono što ide sa tim. Da ovi studenti ne bi ostali negde između ili van sistema, izmenama ovog Zakona o visokom obrazovanju mi ponovo dajemo priliku da završe te studije.

To je dobro. Takođe, bi bilo dobro da znao o kom broju studenata je reč, jer mi smo pre nekoliko godina licitirali sa brojem od 20.000, pa od 12.000, čini mi se da je neko na odboru napomenu 4.000. Bilo bi zanimljivo videti o kom broju studenata je reč, jer mi te brojke nemamo, ipak bez uvrede, to su brojke koje se koriste od strane, kako bi rekao, onih koji potpisuju ovu inicijativu, a mi tačno ne znam.

Juče sam to pomenuo i na Odboru, razgovarao sa dekanom svog fakulteta, i pitao da li ima podatke o broju studenata o kojima reč i koji su obuhvaćeni ovim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, on kaže da ih ima do 30. Rekao sam na Odboru, i to govorim sada ovde javno, da mislim da pored ovoga što Vlada i Ministarstvo čine, a to je poziv Jahji, poziv tim studentima da pokušaju da završe sledeće dve godine svoje studije na različitim nivoima, i da bi bilo dobro da same visokoškolske ustanove obave jednu analizu svoje dokumentacije i da utvrde o kom broju studenata je reč i da ih zovu, iako to možda neki ne čini, ali da ih pozivu i da im stave do znanja da fakultet brine o njima i da bi mogao, zajedno sa njima da nađe način da oni završe studije, ako žele. Ovaj faktor ako žele to ne pominje niko, a on je veoma prisutan, jer ako država već 10 godina produžava rok onda bi bilo pošteno reći da li neki studenti žele da završe te studije. Naravno, niko neće javno reći da ne želi, ali mi imamo jednu situaciju da se rokovi produžavaju, a opet se obaveze ne ispunjavaju.

Moramo razumeti da ako želimo efikasan sistem visokog obrazovanja, ako želimo da imamo kompetentne kadrove, da to podrazumeva i jedno učenje. Učenje, opet vodi ka jednom završetku procesa. Čini mi se da uvrežilo mišljenju u našem obrazovnom sistemu, početkom primene Bolonje ili donošenja Zakona o visokom obrazovanju, od strane jednog broja studenata se stvorilo razmišljanje da je dovoljno doći na fakultet, biti deo sistema i dobiti diplomu. Proces učenja se slabo pominje ili se ne gotovo ne pominje. Mi smo u početku napravili jednu dobru zgradu, ali pokazalo se preambiciozno, bez realnog, kako bih rekao realnog utemeljenja, napravili smo pre svega krov, a temelji nisu bili postavljeni, pa smo onda kasnije vršili ove prepravke.

Ako želimo da imamo kvalitetno visoko obrazovanje i da stvarno odgovorimo zahtevima visokog obrazovanja u svetu, odnosno da budemo deo tih standarda visokog obrazovanja u svetu onda ćemo morati da vršimo promene. Dobro je što ćete u strategiji koja se sprema za 2020/2030 i taj predmet obraditi.

Mislim između svih aktera u visokom obrazovanju stvarno mora da postoji saglasnost šta mi to hoćemo. Ako ćemo stvarno da budemo deo evropskog prostora visokog obrazovanja, onda se podrazumeva da u neki godinama moramo da podignemo i ovu magičnu granicu od 48 bodova potrebnih za upis, ali to onda podrazumeva odgovorni pitanje – da li su fakulteti stvarno izvršili reforme svojih nastavnim planova i programa, da li je način ispitivanja studenata adekvatan tom sistemu, na koji način, i slično, da li studenti učestvuju u obrazovnom procesu i u kojoj meri, da li su stvarno deo procesa ili su osobe koje, kako bih rekao, sa stane posmatraju ono što se zbiva.

Mislim da je dobro da prihvate ovu inicijativu i mislim da je dobro što je ovim studentima dat rok i ja bih poželeo, ja želim njima da završe te studije. Što se tiče nas i SPS mogu reći, da bi stvarno voleli da završe studije jer to znači da će se povećati i broj i procenat onih ljudi sa visokim obrazovanjem koji su stekli statut građanina Republike Srbije sa visokih obrazovanjem ili da su završili magistarske ili doktorske studije. Mislim da je sada i ovaj rok sasvim adekvatan i da konačno treba da sada očekujemo njihovu reakciju, da ovaj poziv prihvate i da završe studije.

Mi ćemo u svakom slučaju u danu za glasanje podržati ovaj predlog Vlade, jer mislimo da je on koristan za visoko obrazovanje, koristan za ove ljude i da jednostavno napravimo taj sledeći korak.

Drago mi je što ste pomenuli da ćete dati ovu preporuku za bolonjce jer i oni zaslužuju da država o njima vodi računa, na kraju krajeva ako vodi o jednima nije logično da ne vodi računa o drugima. Moramo unutar sistema visokog obrazovanja stvarno napraviti sistem u potpunosti. Sistem postoji ali to ne znači da je on kako bih rekao, u potpunosti efikasan, moraju se vršiti određene promene.

Drago mi je što se pravi registar nastavnika da bi se svi ovi podaci elektronskog karaktera koji će doprineti da tačno znamo šta imamo da svako ima svoj, ako mogu reći, identifikacioni broj, od trenutka kada uđu u sistem do trenutka kada izađu, da to ne važi samo za studente, nego i za nastavnike, jer i njihov rad treba pratiti. Jednostavno trebamo učini sve da nam sistem visokog obrazovanja bude što kvalitetniji, jer visoko obrazovanje je odraz, kako bih rekao, uslov budućeg razvoja društava i nama trebaju kompetentni kadrovi za Srbiju, budućnosti kojoj svi težimo i zato mi je drago što mogu i ime poslaničke grupe SPS da kažem da ćemo podržati ovaj zakon i dati mogućnost ljudima da završe osnovne, magistarske studije i doktorske studije i budu deo, da kažem visokog sistema Republike Srbije. Hvala vam.
Hvala.

Poštovani gospodine Arsiću, poštovani gospodine Šarčeviću i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o predlozima dva zakona koji su predmet današnjeg razmatranja.

Želim pre svega da kažem da će poslanička grupa SPS glasati za Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o Zakonu o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

Ja ću pokušati da kažem nešto više o Zakonu o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju. Naime, za nas u SPS donošenje ovog zakona predstavlja nastavak reformi u obrazovanju koje čini Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo i jedan veliki korak napred u približavanju obrazovnog sistema potrebama tržišta rada.

Naime, ne treba, naravno, razgovor o visokom obrazovanju ili razgovor o obrazovanju uopšte u ovom cenjenom domu svoditi samo na odnos obrazovanja i tržišta rada, jer uloga obrazovanja je daleko šira, sa stanovišta nivoa celog društva, ali danas govorimo o Zakonu o dualnom obrazovanju pa je red i da se malo bliže okrenemo i kažemo nešto i o ovom aspektu obrazovnog procesa.

Vlada je napravila već jedan dobar korak napred kada je donet Zakon o dualnom obrazovanju, kada je obuhvaćeno i srednje obrazovanje. Korak napred su takođe bila i neka rešenja iz Zakona o visokom obrazovanju, pre svega mislim na Savet poslodavaca, jer je tada normativno uređeno prisustvo poslodavaca u visokoškolskim ustanovama i samim tim su otvorena vrata za jače vezivanje tržišta rada, odnosno privrede i visokog obrazovanja.

Ne treba zaboraviti, ne treba prenebregnuti činjenicu da problemi povezivanja obrazovnog sistema i privrede Republike Srbije traju već tri decenije, od sredine 80-ih godina prošlog veka, kada je krenula ekonomska kriza, da ne pominjem sankcije od 1992. godine, potom i pljačkašku privatizaciju posle 2000. godine. Privreda Republike Srbije je gotovo uništena i zadnjih nekoliko godina zahvaljujući velikim aktivnostima Vlade Republike Srbije privreda je ponovo stala na svoje noge i sada je stvarno stvoren dobar osnov za povezivanje obrazovnog procesa i tržište rada.

Naime, do sada smo imali jednu praktičnu situaciju da su privrednici uvek govorili da svršeni studenti ili srednjoškolci izlaze sa znanjem koje je nepotrebno za potrebe tog preduzeća. Kada smo ih pitali šta oni traže ili šta nude ili na koji način bi oni želeli da se uključe u obrazovni proces, a da dobijemo tu povratnu spregu njihovih zahteva koje bi mogli posle inkorporirati u obrazovni sistem, onda smo ostajali uglavnom bez odgovora. Sada imamo niz rešenja u ovom zakonu koja jednostavno povezuju poslodavce i visokoškolske ustanove.

Mislim da je Vlada ovim napravila veliki korak napred. Napravila je jedan veliki iskorak, odnosno Ministarstvo i, figurativno rečeno, Ministarstvo je sada bacilo jednu rukavicu u lice poslodavcima i pozvalo ih da zajedno sa visokim obrazovanjem oblikuju one kadrove koji će biti potrebni za razvoj ekonomije. Vlada je već dosta učinila u ekonomskom delu, u stvaranju ambijenta za ovo povezivanje. Evo, pomenuću, pre neki dan su objavljeni podaci "Fajnešel Tajmsa" da je Republika Srbija po stranim investicijama u 2018. godini učinila više nego bilo koja zemlja u svetu, u odnosu na svoj BDP. Pomenuto je 107 projekata direktnih stranih investicija, oko 5,8 milijardi dolara i u tom članku je rečeno da Republika Srbija je otprilike napravila napad 12 puta veći nego što se očekuje od njene ekonomije i veličine i da postoji konstantan rast stranih ulaganja od 2015. godine. Objektivno, to je ta ekonomska dimenzija koja pogoduje uvođenju Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju.

Naravno, taj zakon ne bi bio moguć, kao ni Zakon o srednjem obrazovanju, ukoliko nema kvalitetne ekonomije, ali kada imate ovakve podatke koji postoje i kada imate jednu uzlaznu liniju kretanja ekonomije u našoj zemlji kao što je prisutna zadnjih nekoliko godina, sve ono što je učinila ova Vlada, onda je potpuno logično da se donese ovakav jedan zakon.

Sada se donosi model zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju i već sam pomenuo ono što je učinjeno ranije. Naime, kada bi se razumeo ovaj zakon, jer sam primetio da mnogi diskutanti do sada nisu rekli ili gotovo ništa nisu rekli o sadržaju samog zakona, da se vidi u čemu je sadržaj tog zakona i zbog čega je on tako kvalitetan, jer se više govori o dualnom obrazovanju i značaju sa ili bez pozitivnih efekata, ali se ne pominje sadržaj samog zakona.

Naime, kada se pogleda sadržaj samog zakona, vidi se da je u centru ovog zakona, moram da podsetim i da kažem, jedan trougao koji čine student-poslodavac-visokoškolska ustanova i da je glavni cilj poslodavca, odnosno visokoškolske ustanove i poslodavca da student dobije što kvalitetnije kompetencije, znanje, sposobnost, veštine i stavove i da je to suština celog obrazovnog procesa. Naravno, da bi se postigao cilj koji je postavljen u ovom zakonu, vrlo je detaljno opisana i uloga poslodavca. Jedna je strana dimenzije kako će visokoškolska ustanova u svom programu napisati sadržaj tog programa, ali je strašno važno na koji način će poslodavac suštinski učestvovati u izradi studijskih programa. Napravljena je dobra ravnoteža u strukturi časova aktivne nastave, 450 sati godišnje časova nastave vezano za predavanja, vežbe i druge oblike aktivne nastave, a 450 časova kroz učenje, kroz rad.

Važno je istaći dva elementa ovog celog zakona koji su nekako ostali u drugom planu. Naravno, svako tumači na način na koji to želi, ali oni pokazuju da one ustanove, to je element dobrovoljnosti, one visokoškolske ustanove koje žele da rade na sebi i koje misle o budućnosti, misle o mladima i imaju veze sa privredom, imaju studijske programe koji su vezani za privredu, imaju razvojni karakter, one će, naravno, nastojati da nađu partnere i u tome će im pomoć Savet poslodavaca koji imaju u strukturi svoje ustanove. Naravno, tražiće i druge.

Ta dobrovoljnost je iskazana ne samo da visokoškolska ustanova može da bira partnera, da se napravi model dualnih studija u visokom obrazovanju, nego je ta dobrovoljnost prisutna i kod studenata. Studenti taj princip dobrovoljnosti imaju. Ako žele, oni će se upisati na model studija dualnog obrazovanja i oni će sve to obaviti putem konkursa.

Vrlo važan deo ovog zakona je odnos visokoškolske ustanove i poslodavaca i odnos poslodavaca i studenata. Zakon je ovde precizan, utvrđen je pravni osnov koji daje sigurnost svim stranama u ovom procesu, jer Ministarstvo je po meni dobro rešilo sve ove stvari na pravi način. Pomaže studentu da se oseća sigurnim, da njegova jedina aktivnost bude da uči i da stekne kvalitetno znanje, da unapredi svoje kompetencije. Članom 19. Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju je predviđeno da u slučaju da nastupe određene okolnosti, student može nastaviti obrazovanje na drugoj visokoškolskoj ustanovi, ali je takođe, ako nastavi program u nekoj visokoškolskoj ustanovi, pošto i sami znamo da je vezano za samo postojanje visokoškolskih ustanova, da i tu postoji objektivno jedan proces. Pri tome mislim i na procese akreditacije i svega onoga što čini sastavni deo visokog obrazovanja, ali je utvrđena odredba koja pruža mogućnost zaštite studenta u slučaju da kod poslodavca nastupe određeni problemi. To je navedeno u članu 17. stav 4. ovog zakona, gde se govori da mogu nastupiti određene, predviđene tehnološke, ekonomske i druge promene kod poslodavaca i onda je sasvim logično da student treba da bude zaštićen. Dobro je što zakon sadrži ovu odredbu, ili, kada visokoškolska ustanova raskine ugovor sa poslodavcem, u slučaju da poslodavac ne ispunjava sve one odredbe koje zakon predviđa vezano za obavljanje nastave u onom delu koji se odvija tamo.

Takođe, važno je što je član 21. ovog zakona, predvideo sve obaveze i predvideo materijalno i finansijsko obezbeđenje studenata. Predviđeno je da student može dobiti od poslodavca i troškove vezano za smeštaj, za ishranu u studenskom domu, troškove prevoza, ali je rešeno i pitanje naknade, najmanje 50% od osnovne zarade zaposlenog na istim ili sličnim poslovima, a onda je u odnosu na godine studija napravljena određena gradacija, što je sasvim logično, jer student prve godine nema ista znanja i sposobnosti ili iste veštine, koje stiče kod poslodavca, u odnosu na studenta treće i četvrte godine.

Važno je pomenuti da je student u prilici da kod poslodavca stekne te kompetencije, da ih unapredi i to je veoma važna uloga mentora kod poslodavca, kvalitet mentora i on treba da ga provede kroz one praktične aktivnosti koje se odvijaju kod poslodavca.

Na kraju, ako se može reći na kraju, s obzirom da nije reč o kraju rasprave o ovom zakonu, postoji jedan vrlo utvrđeni nadzor zakona zakonom od strane dva ministarstva, Ministarstva rada i ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja.

Drago mi je što je Ministarstvo prosvete vrlo jasno i precizno navelo i ciljeve, koji su predviđeni ovim zakonom. Ministre, bez namere da menjam sadržaj ovog zakona, mislim da ste izostavili jedan cilj, a koji se postiže ovim zakonom, nemam nameru da dajem amandman, ali veoma je jasno da ovaj zakon, kada se primeni on će postići jedan koji je vrlo važan za visoko obrazovanje. Bio sam slobodan da ga formulišem, a to je unapređenje kvaliteta visokoškolskih institucija i njihove konkurentnosti u evropskom prostoru visokog obrazovanja i drugim prostorima koji se bave pitanjima kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Zašto sam pomenuo ovo? Nesporno je da će primena Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju unaprediti kvalitet visokoškolskih ustanova. To je apsolutno nesporno. Ako pogledate način na koji se visokoškolske ustanove vrednuju, u evropskom prostoru visokog obrazovanja i širom sveta, onda ćete videti da je ta veza sa privredom jedan od veoma važnih kriterijuma. Potpuno sam ubeđen da ćemo mi sa ovim zakonom i podići nivo kvaliteta našeg obrazovnog sistema u različitim listama kvaliteta.

Poštovani gospodine ministre, mi kada govorimo o Šangajskoj i drugim listama kvaliteta, mi govorimo stalno o citiranosti. Meni je drago, jako mi je drago što je predsednik Vučić, što ste vi, što je Vlada napravila taj korak da pomogne, da kažem, da se što veći broj istraživača uključi, da se unaprede, da se finansijski pre svega, pa i na druge načine da se stvore uslovi da što veći broj naučnika učestvuje u tom obrazovno nastavnom procesu i da naravno i kroz citiranost se pokaže kvalitet obrazovnog sistema koji mi posedujemo.

Ali, po malo, svesno ili nesvesno, ja sam čuo mnoge profesore koji govore o tome, ali javnost mislim da u dovoljnoj meri nije upoznata sa svim kriterijumima koji su obavezni kada se vrši rangiranje visokoškolskih ustanova, jer da jesu onda bi videli koliko u stvari mi imamo kvalitetan obrazovni sistem, ali zbog kriterijuma koji postoje, jednostavno nismo na mestu koje nam pripada. Primera radi, jedan od kriterijuma je bila, naravno koliko dobitnika Nobelove nagrade je zastupljeno u visokoškolskim institucijama. Ja imam podatak od pre nekoliko godina da je recimo 70% dobitnika Nobelove nagrade bilo među 35 prvih univerziteta koji su svrstani na Šangajskoj listi univerziteta. Recite mi, koji će univerzitet van, da kažem, anglosaksonskog govornog područja uspeti da na materijalnoj bazi angažuje ili koji uopšte uspe da dobije nobelovca iz oblasti uglavnom prirodnih nauka ili ekonomije? Druge nauke su nekako ostale po strani. Onda se postavlja jedno logično pitanje, jesu li ti univerziteti slabiji od ovih? Nisu. Oni su takođe kvalitetni, ali postoji i u tom akademskom svetu neki red stvari, šta god da to znači, i onda jednostavno ti fakulteti su na određen način privilegovani. Ili, isto se odnosi na mogućnost njihovog angažovanja. Znate, za univerzitet kao što je naš, koji se nalazi u zemlji koja je u tranziciji, koji je inače vrlo kvalitetan, teško možete da angažujete nobelovca zato što to iziskuje određene materijalne troškove i nema fakulteta ili univerziteta koji bi mogli u dovoljnoj meri, bez da održi jedan čas pa da se, da kažem da to bude pozdravnog karaktera, ali to već nije onda suština.

Da ne pominjem citiranost, citiranost naravno u oblasti prirodnih nauka to je sasvim logično. Ali, imamo citiranost i u oblasti naučnih radnika i istraživača u oblasti društvenih nauka. U kojoj su meri male zemlje, zemlje u tranziciji interesantne u časopisima da bi se mogao članak sa ovih prostora objaviti u dovoljnoj meri? To je jedan drugi problem koji nadilazi raspravu u ovom zakonu.

Ono što je meni drago, to je činjenica da se ovim zakonom unaprediti saradnja privrede Srbije sa visokoškolskim ustanovama i onda ćemo i mi moći da kažemo da ta veza privrede i visokog obrazovanja ima svoje mesto, pa nadam se i da pomenemo neke odgovarajuće statističke podatke.

Gospodine ministre, želeo bi da vam skrenem pažnju na još jedan, po meni, važan element ovog zakona. Vi ste i na odboru i u sadržaju ovog zakona se govori o onim, otprilike, kako bih rekao, oblastima za koji će ovaj zakon biti najinteresantniji. To su pre svega tehnike, inženjerske nauke, informacione tehnologije, zdravstvo, pomenuta je ekonomija, finansije u obrazloženju zakona i menadžment. Ali, ja sam potpuno ubeđen da i društveni fakulteti iz oblasti društveno-humanističkih nauka i fakulteti iz društveno-humanističkih nauka imaju svoju šansu. Naravno, da ne pominjem akademije strukovnih studija, one ovde imaju ogromnu šansu i znam i za Baden-Virtemberg saradnju koja postoji godinama, ali želeo bih da vas upoznam da i fakulteti društvenih nauka imaju jednu šansu, u stvari imaće veliku šansu, a čini mi se da dobar primer ili podloga za ono što sam izneo ovu tvrdnju, želeo bih da vas upoznam sa onim što čini Fakultet bezbednosti. U okviru … projekta učestvuju gotovo svi fakulteti koji se bave bezbednošću u Srbiji.

Pored uvođenja nastave, većeg broja studija i modula, preuzetih sa evropskih univerziteta i analizirane su mogućnosti da se stvori i mreža znanja, pa da se formira nacionalni simulacioni centar, da se kroz njega objedine svi resursi kojima se u Srbiji raspolaže na planu bezbedonosnih simulacija i da se usluge ponude na regionalnom nivou. Centar će biti distribuiranog karaktera sa glavnim laboratorijama na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Vojnoj akademiji i Kriminalističko policijskoj akademiji. Pored dva softvera koji se već koriste, na čijem se proširenju kapaciteta radi, nabaviće se i osam profesionalnih softvera za simulacije i tri pomoćna softvera. Hardver pored standardne opreme, uključuje i nabavku dronova za vežbanje. Softveri omogućavaju simulacije sajber napada, požara, poplava, saobraćajnih nezgoda, terorističkih napada svih vrsta i obima, simuliranje huliganskih napada u odnosu na gotovost svih aktuelnih bezbedonosnih rizika.

U okviru projekta, moraju u narednih godinu i po dana biti razvijeno barem pet simulacija i održano barem toliko vežbi sa više od stotinu učesnika. Ja sam vrlo svesno, namerno pomenuo ovo što rade fakulteti iz oblasti društveno-komunističkih nauka, ali je to vezano, gospodine ministre, sa odredbama zakona i to čini mi se sa članom 6. stav 3. gde se kaže da visokoškolske ustanove izuzeto od člana, pored veze sa poslodavcem, uz saglasnost visokoškolske ustanove, deo učenja mogu obaviti i kroz trening centre i drugo pravno lice koje realizuje obuke.

Mislim da je ovo sjajno rešenje, jer onda tako daje priliku upravo za ovakve projekte iz društveno-humanističkih nauka koje neće biti u mogućnosti da možda nađu odgovarajuću kompaniju gde bi nekog studenta ili veći broj studenata društveno-humanističkih nauka angažovala za svoje potrebe. Jer, imamo logiku da dualnog obrazovanja ne vezano više za proizvodnju, neposrednu proizvodnju prirodne nauke. Ali, primer koji sam ja naveo apsolutno pokazuje da i za drugu stranu ima mesta i samo od inicijative fakulteta, da kažem, zavisiće, kako bih rekao, u kojoj će meri biti izneta i kakav će biti kvalitet te ponude upućen poslodavcima, a mislim da poslodavci ne mogu ostati nemi na ovu ponudu, da moraju odgovoriti.

Unapred se radujem svim onim pozitivnim efektima, jer pominjem još jedanput, jedan od principa ovog zakona je dobrovoljnost. Sada je Vlada uradila mnogo, Ministarstvo je napravilo odličan zakon, mi ga usvajamo za nekoliko dana i onda je sledeći korak na poslodavcima. Oni će morati da kažu, odnosno da prihvate pruženu ruku i da studentima daju mogućnost da unaprede svoje znanje. Posle ovoga niko neće moći da kaže da studenti nemaju praktične veštine, da su ima kompetencije nedovoljne, da su njihova znanja, sposobnost, veštine ili stavovi, da kažem, manje vredni, jer će to onda biti nepouzdan stav tog poslodavca. Ako bude želeo da sarađuje sa visokoškolskim ustanovama Republike Srbije, ovaj zakon mu daje tu mogućnost.

Mi u SPS ćemo naravno glasati za usvajanje ovog zakona, zato što mislimo da je reč o odličnom zakonu, koji ne samo da ne unapređuje obrazovni sistem, nego i pomaže privredi Republike Srbije u njenom budućem razvoju. Hvala vam.
Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, članovi parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih, pre svega, u ime SPS da istaknem doslednost predsednice Narodne skupštine Republike Srbije što je ovo veoma važno pitanje za Srbiju stavila na dnevni red.

Želim, takođe, da kažem da je Skupština pravo mesto za razgovor o autonomiji Vojvodine i o sadržaju te autonomije.

Takođe, želim da istaknem da je stav SPS da o autonomiji treba razgovarati. Autonomija je deo identiteta, deo bića Vojvodine, nešto što je postojalo i što postoji i što niko iz SPS ne dovodi u pitanje. Naprotiv, SPS je i ranije i sada jasno istakla da je za autonomiju Vojvodine, ali autonomiju Vojvodine u Srbiji, a ne autonomiju Vojvodine protiv Srbije.

Želim da istaknem i doslednost predlagača o afirmaciji ove teme. Godinama unazad gospodin Čanak govori o autonomiji Vojvodine. To ne znači da se slažem s onim što on govori, ali to je njegovo pravo, ali i pravo nas ostalih narodnih poslanika i mene kao poslanika poslaničke grupe SPS da kažem nešto o tekstu dokumenata o kojima danas raspravljamo, ali takođe i o obrazloženju koji je predlagač dao.

Naime, smatram da je tekst Predloga rezolucije o Vojvodini površan, jednostran, u mnogim elementima protivurečan, suprotan Ustavu, čak i faktičkom stanju u zemlji, ali u mnogim stvarima je ostao apsolutno nedorečen. Ali, sve ono što nije sadržano u tekstu rezolucije o Vojvodini, primera radi, predlagač nam je predočio prilikom obrazloženja predloga teksta, tako da smo dobili potpunu sliku šta u stvari predlagač želi.

Dakle, uprkos netačnosti brojnih navoda u obrazloženju, koje ću kasnije navesti, jasno se vidi žal predlagača za statusom pokrajine koji je bio utvrđen Ustavom iz 1974. godine, gde je postojao i ustav pokrajine, i izvršna, i sudska, i zakonodavna vlast, imovina, prihodi, a to su elementi i sadržaj autonomije za koje se predlagač zalaže i koje je naveo u obrazloženju.

Dakle, ono čega nema u predlogu teksta, sve dvosmislenosti ili gotovo sve ili nedorečenosti koje postoje predlagač je objasnio obrazlažući predlog teksta rezolucije.

Predlagač evidentno želi autonomiju kojom će Vojvodinu pretvoriti u državu u državi. U prilog ovoj tvrdnji pomenuću dva rešenja iz Ustava Republike Srbije iz 1974. godine, koja govore o ustavu pokrajine. Naime, u osnovnim načelima Ustava Republike Srbije iz 1974. godine se ističe da razni ljudi, narodi i narodnosti Srbije ostvaruju svoja suverena prava u SFRJ, u socijalističkim autonomnim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima i u članu 167, ima više članova, a ja sam odabrao ovaj da upoznam širu javnost, citiram: „U Socijalističkoj Republici Srbiji i socijalističkim autonomnim pokrajinama obrazuje je se predsedništvo Republike, odnosno predsedništvo AP koje predstavlja Republiku, odnosno AP i vrši druga prava i dužnosti utvrđene ovim Ustavom, odnosno pokrajinskim Ustavom“. Znači, žal za Ustavom je vrlo evidentna.

Predlagač očigledno želi rešenja koja su ranije, odredbom Ustava iz 1904. godine, već bila učinila Srbiju disfunkcionalnom državom, državom koja nije bila u mogućnosti za to jedinstvo pravnog poretka na celoj svojoj teritoriji. U prilog ovoj tezi želim da vam citiram dva dokumenta koja su deo elementa prethodnog ustavnog perioda, Savezni ustav, gde se govori da u Veću republika i pokrajina, na osnovu date saglasnosti skupština republika i skupština autonomnih pokrajina se utvrđuje predlog zakona, odnosno drugog opšteg akta.

Znači, bez saglasnosti skupština autonomnih pokrajina nije bilo moguće utvrditi predlog akta na saveznom nivou ili, još eksplicitnije, pravi dometi tadašnje autonomije i autonomije za koju se predlagač zalaže mogu se još bolje videti iz stava 3. člana 301. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da zakon donosi Skupština Socijalističke Republike Srbije uz prethodnu saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Ako tu saglasnost da samo skupština jedne autonomne pokrajine, zakon se može doneti i primenjuje se na teritoriji Republike van teritorija autonomnih pokrajina i teritorije pokrajine čija je skupština dala saglasnost.

Znači, iz ova dva citirana stava se vidi vrlo jasno da autonomija, koja je tada postojala i za koju se predlagač u obrazloženju tako zdušno zalaže, podrazumeva apsolutno stvaranje jedne paradržavne jedinice unutar Republike Srbije.

Netačne su i tvrdnje predlagača da je Ustav iz 1940. godine promenjen na protivustavan način, kao što su i zlonamerne kvalifikacije koje je izneo na račun Slobodana Miloševića.

(Nenad Čanak: Bila je 90. godina.)

Ali, s obzirom da geneza svih događaja vodi od ovih ustavnih rešenja, način promene Ustava Socijalističke Republike Srbije iz 1974. godine, podrazumeva da Skupština Republike Srbije odlučuje uz saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Skupštine autonomnih pokrajina, i Skupština AP Kosovo i Metohija i Skupština AP Vojvodina, su donele pozitivne odluke i saglasile se sa predlogom ustavnih promena koje su kasnije usledile.

Znači, Srbija je ispunila sve uslove i donela Ustav koji je odredio pravu meru autonomije i uspostavio pravno jedinstvo države na celoj teritoriji.

Netačne su tvrdnje predlagača iznete prilikom obrazlaganja Predloga zakona koje se odnose na tvrdnje da je posle Drugog svetskog rata poremećen međuetnički balans. Znamo šta se desilo, ali u situaciji kada sa jednog dela teritorije stanovništvo odlazi sa fašistima, a drugi deo stanovništva dolazi kao deo procesa preseljavanja stanovništva iz ruralnih područja Jugoslavije u Vojvodini, ne može se reći da je poremećen etnički balans i u čiju bi to bilo korist ili štetu.

Naprotiv, svi mi koji govorimo o Vojvodini, govorimo da je Vojvodina pravi primer jedne skladne međuetničke zajednice, gde postoji 29 različitih etničkih zajednica i da je Vojvodina pravi primer svima u Evropi jednog skladnog života i ne vidim uopšte razloga da se koristi termin „međuetničkog balansa“.

Netačna je i površna ocena predlagača o navodnoj ekonomskoj šteti, koju je Vojvodina doživela u godinama posle donošenja novog Ustava Republike Srbije, govorim o 90-im godinama prošlog veka. Nema objašnjenja, čak ni reči, u obrazloženju predlagača o sankcijama UN, uvedenim 1992. godine, sami znate zbog događaja za koje Srbija, kasnije se utvrdilo nije bila kriva, ali je organizacija UN te sankcije uvela.

Nema reči o brizi i svemu onome što je uradila i Republika Srbija, ali i AP Vojvodina u zbrinjavanju više stotina hiljada izbeglica koje su bile proterane ili su došli iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

Nema ni reči o posledicama bombardovanja, kojima smo bili izloženi od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Evo sad, se navršava 20 godina od tog tragičnog događaja.

Nema ni reči o efektima onoga što se desilo posle 5. oktobra. Ako ovaj prvi deo gospodin Čanak nije želeo da pominje iz političkih razloga, onda je makar trebao da pomene ovaj drugi, jer je u drugom delu apsolutno učestvovao. Sve ono što nisu sankcije i bombe uništile, uništila je liberalizacija uvoza koju je učinio DOS 2001. godine, a gospodin Čanak jeste apsolutno bio deo tog političkog establišmenta.

Ono što je ostalo i živo posle te liberalizacije, eventualno neka fabrika i slično, to je dokosureno pljačkaškom privatizacijom koje su izvršene u tim godinama i nije pošteno, kada već ovako detaljno gospodin Čanak govori o svim elementima autonomije Vojvodine, pa se koristi ekonomskim pokazateljima da ne koristi te reči. Uz to nam je još kolega Nedimović juče govorio o tome.

Tekstu rezolucije, kako sam istakao u više delova, u značajnom delu je tekst rezolucije površan, nedorečen, nema ni pomena o prisajedinjenju delova nekadašnje Austrougarske Kraljevini Srbiji.

Predlagač govori o 1945. godini, ne pominje odluku Velike narodne skupštine iz 1918. godine. Evo, dozvolite da citiram samo dva stava, dve odluke Velike narodne skupštine iz 1918. godine – Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji sa nama zajedno žive. Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razviju svoje narodno biće.

Predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u tekstu rezolucije Vojvodine, predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u pitanje i našu spoljnu politiku države ili ih negiraju. Primer ovom iznesenom stavu je tekst rezolucije, stav 4. koji govori o tvrdnji da Srbija treba da postane deo evropske porodicom država sa miroljubivom spoljnom politikom.

Neko od kolega je juče govorio o tome, šta znači, gospodine Čanak, sa miroljubivom spoljnom politikom? Kakvu spoljnu politiku Srbija danas vodi? Da li Srbija vodi agresivnu spoljnu politiku? Da li Srbija ne razgovara o spoljnoj politici na nivou organa koji su za to zaduženi? Da li se mogu naći reči prigovora za ono što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, radi u međunarodnim odnosima? Da li se mogu naći reči protivljenja za ono što ministar inostranih poslova, gospodin Dačić radi? Da li nije jasno da postoje četiri strateška cilja u spoljnoj politici Republike Srbije, to je postizanje statusa člana EU, održavanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom, sa SAD? Šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa u regionu, šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa sa susedima.

Ako imate pojedinačan stav koji se ne slaže sa ovom tvrdnjom, to je u redu, to je vaše pravo, ali se ne može izneti tvrdnja da treba da vodimo miroljubivu politiku jer to implicira da ne vodimo doslednu spoljnu politiku ili tvrdnja iz istog stava 4. koji govori o zajedničkoj spoljnoj politici, gde se indirektno zajedničkoj spoljnoj politici u okviru vrednosti EU, uključujući i zajedničku spoljnu politiku. Zar mi kao deo pristupanja procesu EU ne usaglašavamo svoju spoljnu politiku? Pa da, samo što je stepen usaglašenosti te spoljne politike u odnosu na EU zavisi od dokumenata koje EU donosi i naravno od naših interesa.

U jednim trenucima je bila 80%, 70%, sada je 50% ali to poglavlje usaglašenosti sa spoljnom politikom EU je poglavlje koje ima svoj rok trajanja do sticanja statusa člana u EU. Time se implicitno naravno, već znamo na šta se sve ovo odnosi, iako to ne piše, to se odnosi na Rusku Federaciju. To treba dovesti u pitanje, naše odnose sa Ruskom Federacijom.

Ne vidim razloga zašto Srbija ne bi imala odlične odnose sa Ruskom Federacijom, jer u Ruskoj Federaciji imamo prijatelje koji nam pomažu u međunarodnim odnosima. Ako možemo da sarađujemo sa onima koji su nam bombardovali zemlju, ne vidim razloga da ne sarađujemo sa onima koji su nam prijatelji odvajkada.

Na kraju krajeva, da nije bilo te Ruske Federacije i prava koje je stekla unutar Otomanskog carstva kasnijih godina 18. veka, da bude zaštitnik hrišćanskog življa u Otomanskom carstvu, pitanje je šta bi se dešavalo i sa našim narodom i šta bi bilo sa našom državom i kako bi tekao taj proces istorijskog oslobađanja. Zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Mislim da nema potrebe jer se ovde implicira nešto što apsolutno ne postoji.

Oko zakona o finansiranju AP, o njegovoj manjkavosti, nestručnosti najbolje govori podatak da su članovi 7,8,9. i 10. odlukom Ustavnog suda već ranije označeni suprotni Ustavu Republike Srbije.

O njegovoj suštini političkoj i pravnoj, odnosno faktičkoj i zalaganju za samostalnost u odnosu na Srbiju, eksteritorijalnu Vojvodinu, najbolje govori član 11. Predloga zakona u kome se ističe da će taj zakon važiti na teritoriji, samo da nađem Predlog zakona, član 11, da ne bih ostao nedorečen u ovom stavu, član 11. citiram – Ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Ustavom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Znači, supremacija zakona Vojvodine u odnosu na zakone Republike Srbije ili drugi pravni akt.

O građanima i građankama uopšte neću govoriti, mislim da je to i moj kolega Dušan Bajatović juče eksplicitno rekao, samo ću vam citirati, gospodine Čanak, stav, član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načinima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnostima evropskim principima i vrednostima. Znači, svih građana. Nema građana jednog dela Republike Srbije.

Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS neće glasati za predloge ovih dokumenata o Vojvodini i o njenom finansiranju, jer ovo nisu zakoni koji bi bili doneti u prilog toleranciji, već vode svađi, sukobima i podelama unutar srpskog društva i prave neku eksteritorijalnost koja ne treba da postoji. Hvala.
Hvala vam gospodine Čanak na ovim pojašnjenjima. Mislim da su ona bila potrebna i javnosti radi, ali dozvolite mi da i ja nešto kažem.

To što baštinimo tradicije partije koja je postojala u vreme bivše SFRJ to ne znači da se slažemo sa svim onim što je rađeno u ime te partije. Znači, ja lično, a i ogromna većina mojih članova mislimo sve najgore o Ustavu iz 1974. godine, zato što je to bio uzrok dezintegracije i raspada i svega onoga što se desilo i što je, da kažem, stvorilo osnove za raspad jedne lepe države, šta god ko o njoj mislio za mene je to bila dobra država.

Ja sam naveo vrlo taksativno jer ste vi citirali odredbe, odnosno govorili ste o tim vremenima, kakav je bio sadržaj autonomije u to vreme i baš član iz Ustava Republike Srbije koji govori o tome čak i o slučaju ne samo da je potrebna saglasnost Skupštine autonomnih pokrajina za promenu Ustava, nego bez te saglasnosti skupština autonomnih pokrajina, važenje nekog zakona ne bi mogao da važi na teritoriji jedne pokrajine.

Ako smo se složili, ja sam rekao i vrlo sam bio, čini mi se, jasan da je po mom mišljenju predlagač u obrazloženju više rekao o onome za šta se zalaže nego u tekstu predloga koji mi imamo danas. Sad, izvinite, ako vi afirmišete autonomiju iz 1974. godine sa Ustavom, sa zakonodavnom, izvršnom, sudskom vlašću i kako kažete da je izvršena potpuna autonomija Vojvodine, a država Vojvodina je praktično i tada bila Kosovo, država u državi, a mi znamo kakav je bio splet istorijskih okolnosti to može apsolutno. Vi ste predlagač, ne govorim o LSV ali vi je zastupate, ja je nisam namerno pomenuo predlagač, nisam ulazio u to ko je napisao taj dokument, nego sam govorio samo o sadržaju dokumenta i onome što ste vi rekli u obrazloženju.

Ustav iz 1990. godine je promenjen na način koji je predvideo prethodni Ustav. Onda ne može da stoji vaša formulacija da je promenjen na protivustavan način, jer izvinite, ja čitam ovde, kaže – Vojvodini su vraćeni nadležnosti koje su bile protivustavne uzurpirane od strane centralističke vlasti. Nisu bile protivustavne. U skladu sa Ustavom su izvršene. To da li se vama dopada ili ne dopada, gospodine Čanak, to je vaše lično pravo.

Naravno da ja ovaj razgovor smatram veoma dobrim zato što razgovaramo i o budućnosti, ali sami u ovom jednom tekstu dela zakona govorite da treba neka rešenja, buduća rešenja da nađemo na osnovu iskustava demokratskih zemalja. Znači, i mi polazimo, iskustva ne mogu implicirati nešto što se dešava u budućnosti, nego što je sadržaj prošlosti. Sasvim je logično što sam ja pomenuo ova rešenja da ne bi se primenila. To je moj ugao bio, a vi možete razmišljati na način na koji to smatrate da treba. Hvala.
Hvala.

Poštovani ministri, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas. Najviše vremena ću naravno posvetiti pitanjima, zakonima iz oblasti obrazovanja, ali će biti prostora da se kaže i o nekim drugih zakonima koji su takođe veoma važni i od značaja su za razvoj Republike Srbije .

Naime, značaj obrazovanja za razvoj svake države, pa i Srbije nemerljiv ulaganje u obrazovanje je ulaganje u budućnost. Ulaganje u obrazovanje je ulaganje u sve ono što Srbiji treba i danas i sutra. Nije to samo odgovor potrebe razvoja ekonomije, jer potrebno je da imamo kvalifikovanu stručnu radnu snagu na različitim nivoima, sa različitim stepenima obrazovanja, različitim kompetencijama, koji mogu da odgovore za potrebe tržišta rada, nego ulaganje u obrazovanje i ulaganje u očuvanje nacionalnog identiteta, u sve ono što Srbija treba da bude.

Da bi mogli da se razvijamo, mala smo država u svetskim razmerama, sa malim brojem stanovnika, ali smo država koja je poznata po kvalitetnom obrazovanju i mislim da treba da nastavimo taj trend da deca, koja rastu, koja uče, koja pohađaju škole, a sutra i studenti, jednostavno treba da steknu što kvalitetnije obrazovanje, da nauče da razmišljaju, one informacije i činjenice koje dobiju da znaju da ih koriste, da ne bi sutra čitali skraćena izdanja po internetu dela svetski poznatih pisaca, nego da se shvati da i naše podneblje ima izuzetno kreativne autore i da u odnosu na broj stanovnika i prostor koji pokrivamo Srbija ima veoma kvalitetno obrazovanje, ali su i u drugim oblastima veoma dobri rezultati.

Naime, želim da pohvalim Ministarstvo što brzo reaguje na promene koje se dešavaju u obrazovnom sistemu, na promene koje prate trend globalizacije sveta, na ono što su zahtevi obrazovanja u svetu, zahtevi ovde u Srbiji, ali i brzo reaguje ako neko rešenje u praksi ne pokaže rezultat za koji se u početku smatra da može biti. Zato i danas raspravljamo o ova četiri zakona: jedan sistemski - Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, predškolskim i osnovnom obrazovanju i o učeničkom i studentskom standardu.

Mislim da je dobro što Ministarstvo ovako brzo reaguje, jer sistem je ogroman: 125 hiljada studenata na visokom obrazovanju, 900 hiljada đaka, odnosno 126 hiljada zaposlenih, 250 hiljada studenata. To je ogroman sistem koji jednostavno zaslužuje da se brzo reaguje, jer stvari se ne mogu menjati, odnosno sistem je takav da je potrebno stalno vršiti inovacije i voditi računa o sistemu. Naravno, pojedinačni slučajevi se često koriste da se da ocena o sistemu, ali to nije sistem u celini. To je samo jedan mali deo, procentualno 0,00 nešto posto. Naravno, i tome treba posvetiti pažnju, ali napraviti sistem je velika stvar.

Drago mi je što gospodin Šarčević uporno insistira da pitanje obrazovanja imaju odgovarajući tretman u društvu, ali ministar nije jedini koji to treba da promoviše. Mislim da ova Vlada od početka svog osnivanja i ova vladajuća koalicija na različitim nivoima, od predsednika države, predsednika Vlade i ministara ponaosob, uporno promovišu obrazovanje da bi se shvatio značaj obrazovanja za budućnost Srbije.

U Zakonu o predškolskom obrazovanju uveli ste mogućnost da se evidencije o deci, roditeljima, starateljima, zaposlenima vode i elektronski u okviru jedinstvenog obrazovnog sistema, što je sasvim logično u odnosu na tendencije koje postoje na svim nivoima. Takođe, primetio sam da i javne isprave mogu biti na propisanom obrascu ili elektronski.

Ono što je važno i što ste vi pomenuli je to ponovno vraćanje drugog izbornog jezika, odnosno stranog jezika, vraćanje ocenjivanja tog jezika brojčano. Mislim da je jezička kompetentnost strašno važna i deo identiteta i ličnosti svakog đaka, našeg obrazovnog sistema i podstiče kvalitet obrazovanja.

Moram reći da je sjajna stvar za našu decu da imaju dva strana jezika u osnovnoj školi: jedan od prvog, drugi od petog razreda, da je jako dobro što i taj aspekt obrazovne, kako bih rekao, misije se ispunjava unutar našeg sistema. Pre par godina bio sam, ne malo, iznenađen kada sam čuo da pojedine zemlje, članice EU, nemaju dva strana jezika na nivou osnovnog obrazovanja, ali to govori o opredeljenju svake od država. U svakom slučaju, mislim da su ministar i Ministarstvo dobro postupili kada su odličili da ponovo ovaj jezik bude brojčano ocenjen. Pomenuli ste razloge, i to ima svoj smisao.

Kada je reč o ovom sistemskom zakonu – Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kako je i ministar pomenuo i u sadržaju ovog zakona, treba pomenuti nekoliko važnih stvari. To je da Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja uvodi četvrtu jedinicu. To je Centar za obrazovne tehnologije i potreba je, naravno, uslovljena razvojem kvalitetnog digitalnog obrazovanja. Jednostavno, ta digitalna komponenta treba da bude deo planskih dokumenata na nacionalnom nivou.Taj centar ima sadržaj svog rada, precizno utvrđen u ovom zakonu, razvoj digitalnih veština i kompetencija, izrada programa obuke u oblasti kvalitetnog obrazovanja, priprema izveštaja i publikacija. Jednom rečju, Centar ima svoj smisao kao deo unapređenja kvaliteta obrazovnog sistema Republike Srbije.

Drago mi je što je data mogućnost ovim zakonom, izmenama i dopunama ovog zakona, da se osnivaju resursni centri za pružanje stručne pomoći deci, učenicima i odraslima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovim porodicama i drugim obrazovnim i vaspitnim ustanovama. Jednostavno, ovo je dodatna podrška onome što je započeto i u godinama pre u inkluzivnom obrazovanju i dobro je jednostavno da se uslovi moraju propisati striktno. Video sam da je u Predlogu zakona rešenje da se pored Ministarstva prosvete i nauke kao matičnog, za ispunjavanje uslova je potrebna, da kažem, i dodatna podrška, pomoć i saglasnost i Ministarstva lokalne samouprave, odnosno kad kažem, uslovno rečeno, stručna pomoć lokalne samouprave, zdravlja i socijalne zaštite i mislim da je to jako važna stvar i to govori nešto o našem obrazovnom sistemu.

Kada ste, gospodine ministre, govorili o ustanovama od nacionalnog značaja, vi ste govorili o ove dve, mislim da je to pravi pogodak. Reč je o dve obrazovne ustanove koje apsolutno zalužuju da dobiju da budu ustanove od nacionalnog značaja.

Matematička gimanzija, to je priča za sebe, samo onaj ko malo više prati obrazovni sistem i ono što Matematička gimnazija radi može da shvati značaj rada te Matematičke gimnazije i u kojoj meri Matematička gimnazija promoviše obrazovni sistem Republike Srbije u inostranstvu. Deca, predstavnici Matematičke gimnazije na različitim nivoima i u oblastima matematike, fizike, informatike i jednostavno u drugim oblastima su tako kvalitetna, da se mnogi pitaju kako mi uspevamo kao mala zemlja da imamo tako kvalitetnu gimnaziju. Jer oni su, ovde ti podaci govore, osvojili preko 500 različitih medalja na balkanijadama, olimpijadama, različitim takmičenjima provere znanja u svetu i oni su jedan model za druge.

Kako uspevaju? Ono što je mene lično fasciniralo u nekim vremenima pre je što postoji deo rada Matematičke gimnazije koji se ne vidi u javnosti, da sami đaci unutar Matematičke gimnazije edukuju svoje mlađe kolege, da prave zbirke zadataka za opet mlađe kolege i razvija se jedan takmičarski duh i razvija se jedna, da kažem, prava borba za znanje unutar te gimnazije. Mislim da je ovo pravi pogodak.

Naravno, ne želim da izostavim ni gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, jer je takođe reč o jednoj izuzetnoj obrazovnoj instituciji. Mislim da, jednostavno, i jedna i druga gimnazija služe kao primer. Naravno, nisu jedine, da se ostali ne bi osetili zapostavljenim, ima puno kvalitetnih i sigurno će u budućem periodu biti veliki izazov pred vama da odredite koje još obrazovne institucije zaslužuju da dobiju ovo zvanje, jer ove dve gimnazije jesu nešto što stvarno jeste na ponos Republici Srbiji.

Video sam da, i mislim da je to dobro, da ste dodatno, kako bih rekao, stvorili dodatne mogućnosti za unapređenje obrazovanja dece u inostranstvu, da ono lice koje ispunjava sve uslove da može da izvodi nastavu, da može biti, da kažem, da može obavljati taj posao, naravno i na predlog nadležnog diplomatsko-konzularnog predstavništva. Mislim da je to važno, jer naša populacija je širom sveta i jednostavno, ponekad postoji, da kažem, bez preteranog arbitriranja, birokratije, treba naći rešenje koje će pomoći našoj deci u različitim delovima sveta, koja se izjašnjavaju kao, da kažem, deo ovog nacionalnog identiteta, da imaju mogućnost učenja našeg jezika i svega onoga što predstavlja deo našeg identiteta, kulture i obrazovanja.

Rešili ste pitanje oko statusa direktora, radno-pravni status i mislim da je to dobro, jer je izazivalo u nekim prethodnim vremenima određene nedoumice.

Kompetencije zaposlenih u školama za učenike sa smetnjama u razvoju. Dali ste mogućnost, zakon daje mogućnost da unapređenje kompetencija i mogućnost u roku od četiri godine da se moraju završiti sve predviđene obaveze i video sam da ste u Zakonu o predškolskom, odnosno u ovom sistemskom, ali se odnosi na predškolsko obrazovanje i vaspitanje, status određene kategorije zaposlenih koji su za posledice pre stupanja na snagu odredaba Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju da mogu da nastave da rade taj posao bez bilo kakvih posledica po njih.

Na kraju, vezano za obrazovanje, to je Zakon o đačkom i studentskom standardu. Mislim da malo ljudi, ubeđen sam u to, sem ukoliko nema neke svoje ili je bio u ranijim godinama u đačkom ili studentskom domu, ili ima neke rođake, shvata koliko je veliki značaj ovih ustanova jer se tu na jednom mestu, kako bih rekao, đaci postaju ljudi, đaci postaju kvalitetni, đaci postaju kompetentni. Rad svih tih ustanova i đačkog i učeničkog standarda je izuzetno, izuzetno važna i ima, kako ste sami rekli, jako mnogo. Njihov rad je uređen prethodnim zakonom, ali naravno da postoji potreba da se zakon unapredi. Nova rešenja i vidim da ste ta rešenja, kako bih rekao, isklesali do zadnje mere i to je dobro, jer sve te ustanove se ne bave samo smeštajem, ishranom, nego je u pitanju vaspitni rad, rada je mogućnost i stipendiranja i kreditiranja učenika i đaka.

Mislim da je dobro što ste zadržali ona rešenja da se svi uspešni, to je sjajna stvar, da uspešni studenti, uspešni đaci jednostavno imaju nagradu za svoj trud i za taj rezultat koji postižu, da na svim nivoima su im otvorena vrata i samo je nebo granica za njihove ambicije ukoliko žele unutar našeg obrazovnog sistema, jer ako imate mogućnost da se uči u studentskom ili đačkom domu, dobijete stipendiju ili kredit, dobar ste studenti ili đak, upišete fakultet, opet o državnom trošku, jer preko 50% studenata na državnim fakultetima se finansira od strane države, onda imamo finansiranje master studija, finansiranje doktorskih studija i onda se tačno vidi vertikala od početka do kraja i vidi se šta za jednu malu državu, kao što je Srbija, znači ta vertikala, to znači mogućnost da Srbija daje mogućnost svojoj deci da završe sve nivoe studija besplatno, samo je pitanje kvaliteta.

Dobro je što oslobađanje od otplate dobijene stipendije i kredita sve one đake koji imaju, student koji imaju dobar prosek ocena. Video sam i vremenski rok koji je dat. Jednom rečju, mislim da je dobro i mislim da je sjajna stvar što ste unutar ovog zakona uveli i one odredbe kojima se favorizuju nedostajuća zanimanja. To je dobra stvar da ona zanimanja koja su potrebna ovoj državi, da i to bude motivacioni faktor za tu decu, da jednostavno izaberu taj nedostajeći profil zanimanja i da onda mogu da nastave da rade i ova varijanta koja je, odnosno rešenje koje je predviđeno ovim zakonom, da se svake godine u odnosu na promene unutar tržišta, menja vrsta zanimanja koja se radi.

Dobro je što se u svim ovim ustanovama, pored aktivnosti u oblasti umetnosti, sportskih, rekreativnih aktivnosti, informisanja uveli i aktivnosti u oblasti neformalnog obrazovanja. To jednostavno proširuje krug ovih aktivnosti i mislim da je ovaj zakon na vrlo kvalitetan način uredio brojna pitanja koja su bila potreba obrazovanog sistema, ali nisu do sada bila rešena.

Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči vezano za Sporazum o sedištu Stalnog sekretarijata u okviru Ugovora o transportnoj zajednici, potpisan 30. januara 2019. godine u Beogradu. Značaj transportne zajednice Jugoistočne Evrope i formiranje ovog Stalnog sekretarijata u Beogradu je što postajemo regionalni centar i unapređenje, to je od velikog značaj za integraciju saobraćajnih tržišta južno-istočnih evropskih partnera u saobraćajnom prostoru, saobraćajnog tržišta EU.

Ako povežemo osnivanje ovog sekretarijata ovde u Beogradu sa činjenicom da unutar procesa saradnje 16 plus jedan i saradnje koju imamo sa Kinom ima veliki broj projekata u oblasti infrastrukture, odnosno saobraćaja, to znači da Beograd postaje veliki, važan saobraćajni centar za ceo ovaj prostor, ne samo Balkana, nego i Jugoistočne Evrope.

Dolazim do zadnjeg dela današnjeg izlaganja, to je uloga Beograda u međunarodnim odnosima. Naime u ovom dnevnom redu se nalaze dva zakona vezana za ukidanje viza za nosioce diplomatskih, službenih, specijalnih pasoša sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i ukidanje viza za nosioce običnih pasoša između Srbije i Gruzije, ali, ovi zakoni samo povod za nešto što želim da kažem, da je Srbija zadnjih godina, zahvaljujući velikoj diplomatskoj aktivnosti predsednika Vučića, Vladi, ministru inostranih poslova i potpredsedniku Vlade, gospodinu Dačiću, apsolutno promenila svoj položaj u međunarodnim okolnostima.

Setite se, Beograd je bio domaćin procesa saradnje „16 plus 1“, setite se Beograd je bio domaćin godišnje Konferencije OEBS-a. Evo, sada je naša predsednika potpisala Sporazum, Godišnja konferencija interparlamentarne unije će biti ove jeseni u Beogradu, Skupština Mediterana će biti za neke dve nedelje ovde u Beogradu. Jednostavno, pozicija Srbije je radikalno promenjena u odnosu na neko vreme pre i to je potrebno reći, jer ovi zakoni kojima se ukidaju vize pokazuju nameru Srbije da što veći broj zemalja ima mogućnost slobodnog putovanja njihovih građana, uzimajući u obzir apsolutno one bezbedonosne faktore.

Na kraju krajeva, ugled koji polaže Srbija pokazuje i ovo što se desilo pre neki dan u Savetu bezbednosti UN. Održana je rasprava o KiM, naš ministar Ivica Dačić je govorio sjajno, izneo je sve one stavove Republike Srbije i desilo se po prvi put u zadnjih dvadeset godina Saveta bezbednosti da o raspravljanju kosovskog pitanja su sve zemlje članice bile jednoglasne u osudi ponašanja i Prištine i promovisanju objektivno pozitivne pozicije i uloge Republike Srbije.

To nije čudno, Republika Srbija i ministar inostranih poslova, gospodin Dačić, su proteklih godina imali veliku aktivnost. Ja sam iz ovogodišnjeg izveštaja rada koje je ministarstvo dalo, primera radi, video samo sa gospodinom Lavrovim se sreo prošle godine sedam puta. Ako uzmete su onu diplomatsku aktivnost koju on ima tokom godine i njegova izlaganja u Generalnoj skupštini UN i susreti sa brojnim državnicima sveta, tome dodate šta predsednik Vučić radi na ovom državnom planu, dolazak Vladimira Putina ovde ili planiran odlazak predsednika Vučića na samit u Kini, koji je već drugi put, plus održavanje dobrih odnosa sa svim zemljama koje u Evropi objektivno imaju svoju težinu i sa SAD, onda se može shvatiti koliko je bitno promenjena uloga pozicije Republike Srbije.

Mislim da je to potrebno istaći, jer ta bitna promenjena uloga Republike Srbije u međunarodnim odnosima, može rezultirati rešavanjem pitanja koja su od značaja za budući razvoj Republike Srbije i to je nešto što može da raduje, jer sporna pitanja treba pokušati rešiti, ostaviti iza sebe. Set ovih zakona o kojima raspravljamo jeste usmeren u tom pravcu, otvaranja i daljeg razvoja Republike Srbije. Poslanička grupa SPS će glasati za predloge zakona o kojima Skupština danas raspravlja. Hvala.
Hvala poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, poštovana koleginice i kolege dozvolite mi da kažem nekoliko reči o setu zakona o kojima Skupština danas raspravlja.

Moj kolega i predsednik poslaničke grupe SPS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Đorđe Milićević, je u petak govorio o većini zakona koji su predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije, pre svega Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju i izneo one glavne karakteristike izmene i dopune Zakona i njegovu suštinu, a to je pomoć penzionerima i onima koji će u budućnosti to biti.

Kolega Milićević je jasno pokazao da mere koje Vlada Republike Srbije preduzela 2014. godine, su dale rezultate, dale su osnova za izmenu i dopunu ovog zakona. Naime, u preteklih nekoliko godina, došlo je do značajnog unapređenja stanja finansija u Republici Srbiji, smanjenje javnog duga u BDP i smanjenja budžetskog deficita. Već treću godinu za redom imamo višak u budžetu. Strane investicije su samo u prvih šest meseci u Republici Srbiji iznosile 1,4 milijarde evra. Stopa nezaposlenosti je pala ispod 12%. Treba se podsetiti da je 2013. bila 25,9%, stopa rasta je 4,9 i pozitivna kretanja su omogućila donošenje ovakvog jednog zakona.

Nema sumnje da će ekonomska situacija idućih godina biti kud i kamo bolja, garant tome su ne samo reformske mere koje je Vlada Republike Srbije preduzela, nego, usuđujem se reći i deo onoga što se desilo prošle nedelje. Naime, put predsednika Vučića u Narodnu Republiku Kinu, ugovori koji su tom prilikom potpisani, njihova vrednost oko tri milijarde evra, poslovi koji se očekuju u Srbiji, pre svega preuzimanje „Bora“, time i velike obaveze za RTB „Bor“, a time i jedne velike obaveze za državu, ali i otvaranje nove fabrike u Zrenjaninu sa kapacitetom otvaranje nekoliko hiljada radnih mesta i činjenica da će ta fabrika biti značajan snabdevač auto industrije u Evropi i sve druge mere koje se rade sa Narodnom Republikom Kinom.

Pominjem samo taj aspekt su nesumnjiv pokazatelj da će ekonomska situacija kud i kamo biti bolja, što daje i realne, apsolutno osnove za rešenja koja su sadržana u ovom zakonu i za njegovu primenu, pa je stoga logično da će i naša poslanička grupa podržati ovaj zakon.

Sada bih želeo da kažem nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Naime, mislim da je ministar i ministarstvo da su vrlo mudro rešavajući jedan problem koji traje već jako dugo, u izmeni i dopuni ovog zakona stajalo nekoliko stvari koje pomažu i studentima i unapređuju rad visokoškolskih ustanova i unapređuju sistem visokog obrazovanja. Naime, ako mogu reći deo tereta koji nosi svaki ministar prosvete kada preuzme posao koji radi jeste i da rešava probleme iz prošlosti. Ovo rešenje kojim se studentima koji su upisali po starom zakonu 2005. godine daje, da kažem prilika da još godinu dana da završe studije je dobro za njih.

Odgovor na drugo pitanje koje je postavila moja uvažena koleginica malo pre, teško se može rešiti dok sami fakulteti ne počnu da brinu o svakom dinaru koji bi trebao da se slije na njihov račun. Naime, nije teško utvrditi unutar svakog od fakulteta da li ima tih studenata, koliko ih ima i naravno neko da okrene te ljude ako se već oni iz raznih razloga nisu u situaciji da kontaktiraju fakultete, a bilo bi logično da to učine, ali ako kažem hipotetički i to jeste neka prepreka, sasvim je logično da oni fakulteti koji imaju potrebu za novcem, a ima ih mnogo, bilo bi logično da to učine. Znam kada je pravljena lična karta, finansijska fakulteta, recimo primera radi, beogradskog univerziteta, od 31 fakulteta, pre nekoliko godina svega osam ili devet je bio broj fakulteta koji su imali stabilnu, ako mogu tako reći, finansijsku situaciju i dodatni prihod na osnovu projekta koje su uradili sa privredom ili broja studenata koji su upisali i da kažem kroz taj broj su obezbeđivali samofinansirajućih studenata. Znam da je kod velikog broja ostalih studenata je bio problem sa finansiranjem, da nije bilo Ministarstva prosvete i da nije gospodina Šarčevića i ekipe koja to radi, potpuno sam ubeđen da mnogi od fakulteta ne bi da kažem bili u situaciji da efikasno sprovode ciljeve zbog kojih su osnovani, ali to njih ne oslobađa obaveze da i sami traže rezerve. Mislim da su ova rešenja koja je zakon predvideo i izvođenje studijskih programa n stranim jezicima i ova mogućnost da je nešto što će pomoći fakultetima.

Pored produžetka roka za završetak studija upisanih prema profesijama koje su važile do 10. septembra, a to je omeđeno za 2019. godinu, 2018/2019. odnosno 2019/2020. godinu zbog integrisanih programa na Medicinskom fakultetu. Drugo, veliko pravo i da kažem dobro rešenje je koje utvrđuje zakon, to je pravo studentima koji u poslednjoj godini studija imaju u status budžetskog studenta da zadrže pravo na finansiranje najduže još godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. I jedan i druga mera će povećati broj visokoobrazovanih, a sasvim logično da je osnovni cilj svake države da ima veliki broj visokoobrazovanih ljudi jer oni će pomoći razvoj Srbije.

Jedno od mera koje je predviđeno ovim zakonom odnosi se na unutrašnju organizaciju visokoškolskih ustanova, uvodi se tajno glasanje. Sasvim je logično i rektor i dekan, ako je reč o univerzitetima i visokoškolskim ustanovama, odnosno predsednika akademije strukovnih studija ili direktora visoke škole strukovnih studija, sasvim je logično da se biraju na taj način. Moram vam reći da je većina to i učinila, ali onde gde nije bilo takvo rešenje dobro je da Ministarstvo predviđa meru da to bude, da kažem, obaveza.

Ima još jedna stvar koju bih ja pohvalio, koju niko nažalost nije pomenuo, a to je ova obaveza uvođenja saveta poslodavaca na fakultetima. Poštovane koleginice i kolege, treba znati da ova mera ne treba da ostane samo deklarativnog karaktera, ona treba da čvršće poveže visokoškolske ustanove sa privredom jer je to nešto što nedostaje visokom obrazovanju Republike Srbije i sada sa ovim ekonomskim parametrima i kretanjima pozitivnim koje smo imali proteklih nekoliko godina, sa ovom merom, sasvim bi bilo logično da veza između visokog obrazovanja i privrede bude jača i da se to iskaže na jedan način, projektima zajedničkim, inovacijama u oblastima privrede, a dodatnim izvorima finansiranja za visokoškolske ustanove.

Ima još jedan elemenat koji nije pomenut, a to je na brojnim listama rangiranja visokoškolskih ustanova, saradnja sa privredom se uzima kao veoma važan kriterijum vrednosti visokoškolske ustanove i to je za mnoge zemlje u tranziciji bio hendikep i mislim da je ovo rešenje sjajno rešenje zato što daje mogućnost visokoškolskim ustanovama da se povežu sa privredom.

Dobro rešenje je i utvrđivanje uslova i načina izbora lektora srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama u inostranstvu. U obrazloženju ovog zakona je rečeno kakva je postojeća situacija. Dobro je da Ministarstvo preuzima ovaj deo posla, jer ipak je to ostalo negde ili na matičnom fakultetu sa koga su odlazili lektori srpskog jezika, pa onda opremili lektorate bilo prepušteno, da budem iskren, različitim delovima finansiranja.

Na ovaj način se država brine o sudbini srpkog jezika u inostranstvu, na ovaj način se država brine o afirmaciji srpskog društva i sticanju ugleda među razvijenim državama. Na ovaj način država preuzima taj važan posao i moram reći da sam jako zadovoljan, samo logično voleo bih da u 2019, 2020. pa i 2021. godini bude veći broj lektora koji će biti izabrani, ali to ne zavisi samo od naše dobre volje nego i interesovanja, odnosno od načina na koji budemo afirmisali visoko obrazovanje u svetu.

Kada smo kod afirmacije visokog obrazovanja u svetu, pozdravljam predlog da Beogradski univerzitet se proglasi ustanovom od nacionalnog značaja i ako je ova odredba deklarativnog karaktera. Beogradske univerzitet sigurno zaslužuje ovakvu jednu kvalifikaciju i mislim da neće ni jedan kolega iz visokog obrazovanja iz Republike Srbije postaviti pitanje zašto je to tako. Reč je o Univerzitetu koji traje već 210 godina, koji ima preko 100 hiljada studenata, 31 fakultet, 11 instituta od kojih su neki već dobili, da kažem, označeni kao instituti od nacionalnog značaja.

Ono što se pominje zadnjih nekoliko godina, to je činjenica da je Beogradski univerzitet već nekoliko godina najznačajniji univerzitet u regionu, ali ne samo to, nego da je Beogradski univerzitet matica iz kog su nastali svi ili gotovo svi univerziteti u Republici Srbiji, pa i u Jugoslaviji, pa i u regionu, a na posed činjenica da se rangiranje Beogradskog univerziteta unutar, na primer Šangajske liste je strašno važno za visoko obrazovanje Republike Srbije i ako su uslovi izuzetno teški. To se malo nekako ostavlja po strani uslovi, naravno srećom sada i Novi Sad i ostali univerziteti brzo koračaju ka Šangajskoj listi, među prvih hiljadu, ali ne treba zaboraviti da je reč o listi od 22 hiljade univerziteta u svetu.

Kada imate univerzitet koji je između 250 i 400 mesta, u zavisnosti od godine i ciklusa istraživanja, odnosno načina objavljivanja radova i drugih kriterijuma, onda stvarno ima razloga da se i Beogradski univerzitet proglasi ustanovom od nacionalnog značaja.

Želeo bih da kažem da mislim da je važan deo ovog zakona vezan i za spoljašnju proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova i ta je nekako odredba izmene zakona ostala po strani. Mislim da je važno da se pored redovnog akredicionog ciklusa može vanredno, kao i na zahtev Ministarstva i Nacionalnog saveta utvrditi kvalitet visokoškolske ustanove.

Na ovaj način se visokoškolska ustanova drži u stalnoj fazi preispitivanja svog kvaliteta i zadovoljavanja potrebnih kriterijuma. Ne ostavlja se prazan prostor od četiri godine, pa da sačekamo do sledećeg ciklusa. Na kraju krajeva u koliko postoji bilo kakva vrsta sumnje ili zahteva da se proveri kvalitet visokoškolske ustanove, odredbom ovog zakona se može sve urediti.



Na kraju, jedan važan detalj vezan za izmene i dopune zakona o visokoškolskom obrazovanju, a to je ova odredba vezana za diplome doktorskih studija. Naime, malo je ostalo, opet kažem, ne pomenuto ono što piše u obrazloženju ovog zakona, a to je da je Ministarstvo, nažalost, ali to je deo sistema visokog obrazovanja da smo imali situaciju da se pojedine visokoškolske ustanove i privatne i državne prolazile proces akreditacije, a neki programi, posle smo videli, nisu bili zadovoljavajućeg kvaliteta i onda su stečene diplome na tim institucijama i onda se to postavilo kao otvoreno pitanje. Mislim da je dobro ovo rešenje Ministarstva da konačno stavi tačku, ali ne treba zaboraviti da je ono što piše u obrazloženju ovog zakona, da je reč o onim visokoškolskim ustanovama koje su imale dozvolu za određene programe. To se, da kažem, nekako stavlja po strani.

Sasvim na kraju, mislim da sam o Zakonu o visokom obrazovanju, izmenama i dopunama, rekao dosta. Želeo bih da pomenem samo ovaj zakon, odnosno Sporazum o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine.

Malo je zemalja u svetu kao što je Srbija, mi smo i unikat, a mi volimo da smo uvek po nečemu posebni, koja može sebe kvalifikovati da ima tako dobre odnose sa Narodnom Republikom Kinom. Imati na međudržavnom nivou odnose sveobuhvatnog strateškog partnerstva, biti saradnik Kine na prostoru Balkana i Jugoistočne Evrope, zaključiti ovako veliki broj ugovora, započeti ovoliko veliki broj projekata ne samo u oblasti infrastrukture, razvijati saradnju u tako širokom polju delatnosti, uključujući i prosvetu i nauku, potpisati ove ugovore koji su bili pre desetak dana u Narodnoj Republici Kini je velika stvar.

Moram reći da tu veliku ulogu igra predsednik Vučić, jer u Kini se prosto zna, ti lični odnosi između vodećih ljudi opredeljuju i međudržavne odnose. Svako od svetskih državnika ko ima dobre odnose sa predsednikom Si Đinpingom to je dobra osnova i garancija da će i međudržavni odnosi biti dobri i nema šta mi na nivou ovog parlamenta, to moram da pomenem, imamo sjajnu saradnju sa kolegama iz Kineskog nacionalnog kongresa.

Mi imamo najviši nivo saradnje dveju parlamenata. Naša predsednica je prošle godine bila u poseti svom kolegi ispred Kineskog kongresa, kao što su i oni bili. U toku jedne godine retko se dešava u svetu da dva predsednika parlamenta posete drugu zemlju.

Mi imamo i komitet za saradnju. To je redak oblik saradnje i mi smo se poslanici obavezali i članovi grupe prijateljstva sa Kinom, koji su takođe imali zadovoljstvo da budu gosti Narodne Republike Kine, obavezali su se da će podržati svaki zakon koji unapređuje saradnju između Narodne Republike Kine i Srbije. Jedan od takvih zakona je ovaj Zakon o socijalnoj sigurnosti. Naravno da ćemo mi članovi SPS, odnosno poslanici glasati i za taj i za sve ostale zakone koji su predmet razmatranja ove sednice i Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih želeo, pre svega u ime Socijalističke partije Srbije, da pohvalim rad Vlade Republike Srbije i da pozdravim prisutnost dvojice ministara i da pohvalim i njihov učinak. Jer, reči – pohvaliti Vladu Republike Srbije ne znače ništa ako se ne kaže da danas Skupština raspravlja o pet novih zakona, od kojih su četiri potpuno nova, i Zakon o udžbenicima jeste potpuno nov, ali, iz teme koja je pre toga bila zakonski regulisana.

Sve ovo govorim iz razloga što potpuno četiri nova zakona jesu nešto što je važno za Narodnu skupštinu Republike Srbije, a još važnije za život građana Republike Srbije. Ti zakoni uređuju različita pitanja od značaja za njihov život, unapređuju kvalitet života sa mnogim rešenjima i naravno, kad je reč o obrazovnim zakonima, unapređuju sistem obrazovanja Republike Srbije.

Stoga mi dozvolite da, pre svega, kažem nekoliko reči o zakonima iz oblasti obrazovanja, pa bih se onda koncentrisao na ova druga dva zakona, o elektronskoj upravi i nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka.

Kada je reč o zakonima iz oblasti obrazovanja, ministar je potpuno u pravu kada kaže da ovaj zakon o Nacionalnom okviru kvalifikacija kasni skoro deceniju. Tačno je, on je trebalo da bude donet davno pre. Do 2010. godine unutar Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje bilo je, da tako kažem, različito tumačenje oko toga da li je to deo njihove obaveze, makar da se uradi nacionalni okvir kvalifikacija koji bi služio kao osnova za neka rešenja. Oni nisu taj posao odradili do kraja. Zakon o visokom obrazovanju je menjan 2010. godine, ali ni posle toga, kada je to utvrđeno kao jasna i eksplicitna obaveza Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, posao nije urađen.

Moram da pohvalim ministra Šarčevića što je uspeo da ovaj zakon pripremi i što mi o njemu danas raspravljamo, jer mislim da je jako važno, ovaj zakon jeste nešto što uređuje pitanje kvalifikacija na nivou Republike Srbije, ali je i dobra veza sa evropskim okvirom kvalifikacija i na međunarodnim konferencijama na kojima se promoviše i ocenjuje sistem obrazovanja Republike Srbije, naravno, i pitanje okvira kvalifikacija jeste jedno od pitanja o kojima se raspravlja.

Dobro je što je zakon ovako detaljno uredio sva pitanja vezano za okvir kvalifikacija Republike Srbije, jer svo obrazovanje koje se stiče u Republici Srbiji, i formalno i neformalno, kao i ono koje se stiče kroz postupak priznanja prethodnih diploma, jeste deo kvalifikacija. Zakon je podelio kvalifikacije u osam nivoa i četiri podnivoa. Postoje četiri vrste kvalifikacija: opšte, stručne, akademske i strukovne.

Ovo, naravno, pominjem zato što u dosadašnjoj raspravi o ovim zakonima se retko čulo nešto vezano za sadržaj zakona o kome mi danas raspravljamo. Mislim da je jako važno što je resorno ministarstvo vrlo precizno utvrdilo tela nadležna za razvoj i primenu nacionalnog okvira kvalifikacija i sastav saveta. Videli smo da obuhvata jako širok krug ljudi, odnosno tela koja su nadležna za oblast obrazovanja.

Video sam jednu zanimljivu stvar, da članovi saveta rade bez novčane nadoknade, što takođe pokazuje jednu, da kažem, opredeljenost Ministarstva da uključi što veći broj subjekata da bi svojim sposobnostima unapredili obrazovni sistem.

Formiranje agencije ne samo da pruža stručnu pomoć, nego ima i obavezu obezbeđenja kvaliteta. Formiranje sektorskih veća, takođe je važno. Zašto sektorskih veća? Zato što će život doneti neke nove promene, pa će neke kvalifikacije biti ukinute, neke će se nove pojaviti. A, opet, video sam, rešenje zakona predviđa postojanje nacionalne koordinacione tačke kao tog vezivnog tkiva sa evropskim okvirom kvalifikacija, što sve govori da naš obrazovni sistem Republike Srbije i po tom telu jeste deo evropskog prostora obrazovanja ili evropskog prostora visokog obrazovanja, što je jako važno, jer obrazovanje je izuzetno važan resurs budućeg razvoja Srbije.

Mislim da nema potrebe da se prilikom razgovora o obrazovanju, kako bih rekao, upotrebljavaju bilo kakve negativne kvalifikacije, jer obrazovanje je dobro svih nas. Svi smo zabrinuti ili zainteresovani za budućnost Republike Srbije. Obrazovanje može učiniti mnogo toga za budući razvoj Republike Srbije, jer je to resurs u kome se objektivno u ovom trenutku ne vide granice.

Mislim da je jako važno što je zakon onaj posao ENIK/NARIK detaljno obrazložio. Priznavanje stranih diploma i stranih školskih isprava je takođe veoma važno. Video sam, u više članova se vrlo detaljno to reguliše.

Jedan član zakona koji nije pomenut, to je član zakona koji se odnosi na sticanje statusa javno priznatog organizatora aktivnosti obrazovanja odraslih, obrazovanja odraslih, što je jako važno, kada uzmete u obzir obrazovnu strukturu stanovništva Srbije i činjenicu da se celoživotno učenje ne samo podrazumeva, nego treba da bude sastavni deo našeg obrazovnog sistema.

Jednom rečju, kada je o ovom zakonu reč, mislim da je Ministarstvo dobro uradilo što konačno ovaj zakon jeste predmet rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije i što ćemo ga usvojiti, pa ćemo onda videti i njegovu primenu. Očekujem pozitivne efekte.

Kada je reč o Zakonu o udžbenicima, mislim da je dobro što Vlada donosi ovaj zakon. Ministar je danas više puta vrlo taksativno naveo sve one pozitivne stvari koje ovaj zakon sa svojim rešenjima donosi. Ja ću, bez da se bavim celinom zakona, u meri da sad obrazlažem više članova, pomenuti, po meni, najvažnije članove.

Za mene najvažnija stvar koja će se ovde urediti jeste što je sistem sada pokriven, odnosno pitanje izdavanja niskotiražnih udžbenika je konačno rešeno ovim zakonom. Ja se iskreno nadam, gospodine ministre, da se sad više to pitanje neće postavljati, jer 2009. godine, kada sam ja predložio prvi put Zakon o udžbenicima, tad smo imali neke menice kao sredstvo obezbeđenja, uplaćivanje određenih sredstava. To nije dalo rezultate, evo, vidite i ovaj zakon iz 2015. godine nije.

Sada se vrlo taksativno utvrđuje ukoliko izdavač ne preuzme obavezu da štampa niskotiražni udžbenik, onda taj posao mora da uradi Centar za niskotiražne udžbenike unutar Zavoda. To je nešto što je, da kažem, dobit za sve, pogotovo za đake, jer niskotiražni udžbenici tangiraju veliki broj đaka. Malo ljudi zna da 75% škola, srednjih stručnih škola, trogodišnjih, četvorogodišnjih, imaju veliki broj predmeta koji koriste niskotiražne udžbenike.

U obrazloženju Predloga zakona video sam da se pominje cifra od preko hiljadu predmeta. Kada uzmete taj broj i pomnožite sa brojem učenika i činjenicu da 75% škola je u strukturi srednjih škola, srednjih stručnih škola, onda se tek može videti koliko je veliki korak napravljen sa ovim rešenjem i da ćemo konačno rešiti to pitanje niskotiražnih udžbenika. Mislim da je to jedna sjajna stvar.

Druga sjajna stvar je što konačno rešavamo pitanje izdavanja udžbenika na jezicima manjina. To će prestati da bude međunarodni problem, zato što to nije više naš unutrašnji problem. Moram reći da apsolutno pozdravljam ovo što je Ministarstvo uradilo, jer mi smo bili svedoci u nekim prethodnim godinama da pojedine manjine to pitanje koriste, ako hoćete, i protiv države u kojoj žive. Ako se sećate, i 2012. godine to pitanje manjinskih udžbenika je bilo iskorišćeno i kao razlog da li Srbija može steći status kandidata za članstvo u EU.

Sada se u bilateralnim odnosima takođe pominje da li jedna manjina ima ili nema udžbenike na svom jeziku. Inače, malo se zna da u obrazovnom sistemu Republike Srbije je zastupljeno osam manjinskih jezika. Mi smo jedna od retkih zemalja u Evropi, ako ne i jedina zemlja u Evropi gde se toliko manjinskih jezika koristi u sistemu obrazovanja, što govori o bogatstvu koje Srbija ima, ali i o opredeljenju države da svakom učeniku pripadniku manjina za koji postoje zakonski uslovi obezbedi školovanje na tom jeziku.

Važno je među niskotiražne udžbenike pomenuti i udžbenike za ogledne predmete, ogledne programe i za sticanje obrazovanja po posebnim programima – obrazovanje u inostranstvu, program za talentovane učenike.

Izdavači po ovim rešenjima učestvuju sa 2% sredstava ostvarenih neto prihoda od prodatih udžbenika u prethodnoj godini i, naravno, jedino obavezu izdvajanja sredstava nema onaj izdavač koji štampa te niskotiražne udžbenike.

Drugo rešenje koje bih želeo da pohvalim je ovo što je Vlada našla pravni okvir za besplatne udžbenike. Taj pravni okvir je veoma važan. Ja sam potpuno ubeđen, kako je ministar rekao, da će i ova Vlada, samo ukoliko se poboljšaju ekonomske mogućnosti, kao svoj strateški cilj imati da svi đaci u Republici Srbiji jednog dana dobiju besplatne udžbenike. Ko ne bi želeo da obezbedi svoj deci u obrazovnom sistemu Republike Srbije besplatne udžbenike?

Moram reći, gospodine ministre, s obzirom da sam ja taj projekat promovisao 2009. godine, da sam donošenjem Zakona o udžbenicima, da smo mi tada, i ja kao ministar, nosio sav teret i dobrog i lošeg, kao upravo ovo kako vi kažete, jer smo mi zatekli jedno haotično stanje. Zakon je bio uredio samo pitanje državnog izdavača, zakon iz 1993. godine, a jedna odredba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine je uredila pitanje učešća drugih izdavača.

Onda je trebalo naći rešenje da se i privatni i državni izdavač stave u isti nivo, ali i odgovoriti na ovaj problem o kome je govorio kolega Šešelj, to je interes pojedinih izdavača. Ne treba tu biti, da kažem, preterano pametan. Interes izdavača jeste mimo interesa za obrazovanje i za kvalitet udžbenika i da zarade novac, i to je legitimno pravo.

Interes ministra, interes države je da napravi sistem gde će izdavanje udžbenika biti transparentno, gde će svako moći da učestvuje i gde će najkvalitetniji udžbenici moći biti štampani na osnovu planova i programa. Pominje se stalno cifra od 78, 79 izdavača, suštinski nije tačno, jer se to odnosi na manji broj izdavača, 78, 79 izdavača su različite kategorije izdavača unutar ovog velikog posla.

Mi smo, naravno, imali varijantu da se udžbenici koriste tri godine. Mislim da je ovo dobro što se sad udžbenici obezbeđuju za četiri godine i da će za decu ili za budućnost, ako bude, naravno, novca, biti idealno rešenje – besplatni udžbenici i četiri godine da traju, naravno sa izuzetkom onog dela kad se uvode novi nastavni planovi i programi, pa kad se mora menjati svake godine, ali to onda neće biti dobro za izdavače. Jer, on gubi onda tri godine prihod, u odnosu na tiraž udžbenika koji se plasira na tržište udžbenika i, naravno, profit koji se očekuje.

Moram vam reći da sam ja bio taj koji je uveo obavezu nastavnog veća da određuje udžbenik po predmetu, jer je stanje do tada bilo haotično od prvog do četvrtog razreda, verovali ili ne. Imali smo situaciju da učitelj odabere jedan udžbenik određenog izdavača i odabir tog udžbenika po pravilu ili srpski ili matematika je nosio odabir celog kompleta, da kažem. Onda, bez obzira kakav je kvalitet udžbenika za predmet srpski jezik ili muzičko ili likovno, verujete li i ne, za prvi razred osnovne škole i za ta dva predmeta ima udžbenik. Znači, to je za mnoge ljude koji se bave pitanjem udžbenika bio čist komercijalni posao.

Mislim da je činjenica da nastavničko veće izabere najbolji udžbenik nešto što je potpuno normalno u jednoj školi. Neka se nastavnici između sebe dogovore, neka procene, neka ocene i neka najkvalitetniji udžbenik bude predmet učenja. Ako se to rešenje ne pokaže dobrim, onda, naravno, nastavničko veće nek donese odluku o drugom udžbeniku.

Mislim da je dobra stvar, ministar je to dobro primetio, što se ukida onaj prag od 5% izabranih udžbenika na nivou škole kao uslov da se neki udžbenik uvrsti u katalog udžbenika, jer onda se daje mogućnost, da kažem, manjim izdavačima da učestvuju u procesu izdavanju udžbenika. Mislim da je to dobra stvar. Neka tržište pokaže ko je kvalitetniji. Ministarstvo mora da propiše sve elemente vezane za izdavanje kvalitetnog udžbenika.

Ono što je važno i što treba pomenuti, mislim da je dobro uvođenje digitalnih udžbenika, priručnika i drugih nastavnih sredstava sa savremenim nastavnim sadržajem. Mislim da je to jako dobra stvar za ceo sistem obrazovanja.

Kada je reč o trećem zakonu iz oblasti obrazovanja, o prosvetnoj inspekciji, takođe pohvale što je ovaj zakon usvojen. Negde 2013. godine, dok sam ja vodio sistem, mi smo počeli da pripremamo ovaj zakon, ali nismo uspeli da ga donesemo. Mislim da je zakon jako važan iako je po broju članova veoma skroman, ali je važan jer će prosvetna inspekcija pomoći da sistem obrazovanja bude efikasniji. Jednostavno, prosvetna inspekcija ima svoje veoma važno mesto. Ovde se, da kažem, povezuje rad prosvetne inspekcije na nivou cele Republike Srbije.

Koliko je važan rad prosvetne inspekcije možda se najbolje vidi iz obrazloženja predloga ovog zakona. Čini mi se da je navedeno da je plan rada prosvetne inspekcije za 2017. godinu bilo 2.500 nadzora, a da je obavljeno tri puta više, što govori, gospodine ministre, da bi bilo dobro, evo, pošto vama to… Ja znam da vi to želite, ali kad vi to tražite možda će se pomisliti da ste sebični, pa ću, evo, ja u ime naše poslaničke grupe, tražiti od Vlade da poveća broj prosvetnih inspektora da bi se obrazovni sistem Republike Srbije učinio efikasnijim, kvalitetnijim, jednom rečju boljim u odnosu na sve one obaveze, poslove koje prosvetna inspekcija ima na osnovu ovog zakona. Vrlo detaljno sam gledao obrazloženje, najviše nadzora se vrši u osnovnim i srednjim školama 3.116, odnosno u osnovnim školama, pa u srednjim školama 1.846, u visokom obrazovanju 71, što, naravno, ne znači da su ovime svi problemi rešeni.

Veća prisutnost prosvetnih inspektora na terenu jeste nešto što pomaže efikasnosti rada ministarstva i unapređuje obrazovni sistem. Unapređuje obrazovni sistem, jer kada imate 900 hiljada učenika plus studenti, 250 hiljada, kada postoji 1.800 i nešto škola, onda nije moguće sve to uraditi, niti je moguće voditi računa u punoj meri o svim elementima.

Na kraju nekoliko reči. Želeo bih da kažem nešto, lično mislim, što je vezano za budućnost obrazovanih sistema. Ono što sve nas čeka i tu moramo da napravimo… Postoji jedna stvar koju mnoge kolege, koji su učestvovali u raspravi o obrazovanju, ne mogu da razumeju. Obrazovanje predstavlja jedan sistem i reč je o jednom procesu. On zahteva stalne inovacije,stalne promene, stalne ocene i, naravno, stalno inoviranje.

Znači, mi negde u budućnosti, pre ili kasnije, ali vi ste dobro počeli, moramo izvršiti promene nastavnih planova i programa, nove udžbenike sa novim nastavnim sadržajem, verovatno izvršiti promenu broja predmeta u odnosu na 21. vek ili već sada kraj druge decenije 21. veka, povećanje broja digitalnih udžbenika, ali i da ne zaboravimo ni svoj jezik, ni svoje pismo, niti da zaboravimo sve one stvari koje su vezane za naš identitet, povećanje kvaliteta, povećanje obuhvata dece, ovo sam već rekao, vezano za udžbenike.

Znam da je san svih jednosmenski rad, ali za jednosmenski rad je potrebno mnogo, mnogo investicija. U ovom trenutku mi to nismo u mogućnosti, bar ne u toj meri i jedna važna stvar to su kompetentni nastavnici. To su samo neki od elemenata koji su važni za budućnost obrazovanja.

Gospodine Šarčeviću, dozvolite mi da sada kažem nekoliko reči o ovom poslu kojim se bavi gospodin Ružić, jer mislim da je Zakon o elektronskoj upravi jako važan, važan je za ceo sistem državne uprave. Jednostavno, potrebu digitalizacije državne uprave je, kao strateški cilj rada ove Vlade, istakla i predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić prošle godine prilikom inauguracije. Elektronska uprava unapređuje kvalitet rada javne uprave, njeno efikasnost, njenu ekonomičnost. Građani su zadovoljni korišćenjem elektronske uprave, kao servisa građana, ostvaruju se uštede kroz eliminisanje paralelnih procesa, skraćuje se vreme obrade postupaka, povećavaju se usluge države ka građanima i privredi.

Mislim da je gospodin Ružić danas veoma detaljno izložio sve one elemente vezane za Zakon o elektronskoj upravi i pokazao na praktičnim primerima šta znači primena ovog zakona i šta znači digitalna uprava, jer ona jednostavno pomaže građanima u svim oblastima života.

Želeo bih da pomenem još nekoliko stvari koje ovo ministarstvo radi, jer mislim da je uređenje sistema lokalne samouprave i unapređenje rada državne uprave veoma važno za funkcionisanje države. Retko građani prave razliku između lokalne samouprave i državne uprave, ali važno je što je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu osnovalo Nacionalnu akademiju, jer ako želimo da transformišemo javnu upravu i obezbedimo službenike koji će biti efikasniji, ljubazniji, bolje upućeni, onda je sasvim logično da Nacionalna akademija bude ta institucija koja će unaprediti njihovo znanje. Prvi put će se obezbediti obuka za sve službenike i Akademija će pored službenika biti otvorena za sve građane i građanke koji ne rade u upravi, a žele da nauče više o radu javne uprave. Kapaciteti rada Nacionalne akademije pokazuju da će ona moći da obuhvati veći broj ljudi.

Pored ovoga, ministarstvo je donelo i četiri nova zakona. Ovo pominjem vrlo svesno zato što se rad Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu po pravilu ne vidi, a treba to pomenuti, jer lokalna samouprava je onaj najvažniji nivo koji opredeljuje kvalitet života građana u najvećoj meri i na kom građani stiču svoj stav o funkcionisanju države.

Osnovan je fond za jedinice lokalne samouprave koji je uvećan na čak 320 miliona, 170 projekata je prijavljeno, a od njih će se izabrati najbolji. Budžetski fond za nacionalne manjine su povećane 12 puta više nego što su to bile u godinama pre. Jednom rečju, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u okviru svojih nadležnosti čini mnogo toga da unapredi sistem lokalne samouprave i unapredi kvalitet života građana.

Poštovane koleginice i kolege, još jedanput bih želeo da u ime SPS kažem da ćemo mi podržati sve ove zakone, jer mislimo da su kvalitetni i da unapređuju kvalitet života građana. Hvala vam.
Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani ministre i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči povodom seta zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, ali pre svega o zakonu o dualnom obrazovanju.

Mislim da je ovaj zakon najvažniji zakon u okviru svih ovih zakona o kojima ćemo danas raspravljati i izuzetno važan, ne samo za obrazovni sistem Republike Srbije, nego za ceo sistem srednjeg stručnog obrazovanja, a moram reći i sa mog stanovišta i sa stanovišta budućeg razvoja Republike Srbije i lokalnih samouprava.

Želim, pre svega, da kažem da će SPS, naravno, glasati za ovaj zakon zato što mislimo da je reč o jednom veoma kvalitetnom zakonskom predlogu, po obimu članova koji sadrži, malom zakonu, ali po uticaju koji će imati u obrazovnom sistemu, jednom velikom značajnom zakonu.

Mislim da je dobro što će Narodna skupština Republike Srbije usvojiti ovaj zakon i to iz više razloga. Pre svega, zbog đaka. Nekako smo u ovoj raspravi koja se danas vodila izgubili iz vida onog kome je namenjen ovaj zakon, a to su učenici i njihova znanja, sposobnosti, veštine, njihova kompetencija, šta je to što će oni naučiti u okviru sisteme srednjeg stručnog obrazovanja i šta to njima može značiti za njihovu budućnost.

Mislim da nažalost mnoge kolege nisu čitale zakon, niti su videle rešenja koja ste predstavili, pa da onda razgovaramo da li su sva rešenja dobra ili ne, jer sama ideja dualnog obrazovanja je nešto što apsolutno ne bi trebalo da ima, kao ideja, protivnika u današnjoj raspravi, jer suštinski ovaj zakon je usresređen na unapređenje sistema obrazovanja i u tom delu srednjeg stručnog obrazovanja.

Druga stvar koja je jako važna, čini mi se da će ovaj zakon odgovoriti na potrebe privrede Republike Srbije, što god podrazumevali pod tim pojmom „privreda Republike Srbije“ i konačno zatvoriti jednu priču koja postoji već godinama unazad, a to je da obrazovni sistem Republike Srbije ne može da odgovori na potrebe poslodavaca, odnosno vlasnika ili direktora preduzeća zato što nema obrazovnih profila na tom nivou obrazovanja koji mogu biti deo sistema zapošljavanja, kasnije i rada u tim preduzećima.

I treća stvar, važna, sistemska, jeste što će objektivno na način koji je predviđen ovim zakonom, primena dualnog obrazovanja u pojedinim lokalnim samoupravama objektivno doprineti i porastu zapošljavanja, značaju pojedinih škola i generalno ukupnom razvoju Republike Srbije.

Kad je reč o sistemu, često godinama unatrag, pa i dan danas, Ministarstvo prosvete doživljava kritike da je sisteme trom, da obrazovni profili ne odgovaraju potrebama tržišta, da poslodavci ne mogu da nađu adekvatan kadar, a zaboravlja se kako smo uopšte došli u tu situaciju. Devedesete godine, a pogotovo ono što se dešavalo 2000. godine su objektivno uništile. I ta privatizacija koja je po svom karakteru bila pljačkaška privatizacija je dovela do toga da je zatvoreno nekoliko stotina hiljada radnih mesta, ali kamo sreće da je sa zatvaranjem tih radnih mesta došlo do otvaranja novih radnih mesta, jer je suština, ako se sećate, oni koji su učestvovali u donošenju Zakona o privatizaciji, bilo je reči da će usvajanjem tog zakona, u stvari uslediti ekonomski bum u Republici Srbiji i da će doći do otvaranja novih radnih mesta.

Zatvaranjem tih fabrika, mi smo objektivno tim đacima srednjih stručnih škola uskratili mogući prostor za praktičnu vežbu i uskratili mogućnost saradnje privrede i đaka. Sada se na ovaj način vrši jedno unapređenje celog obrazovnog sistema i kažem, odgovara se na ovo pitanje potreba privrede.

Ono što je važno pomenuti sa stanovišta sistema, pošto se u središtu zakona nalazi učenik, osnovni elementi ovog zakona jesu naravno škole, poslodavci, lokalna samouprava, ali i jedna mogućnost izbora zato što se mogu čuti kritike da ovaj zakon će eto, dovesti do neravnopravnog položaja učenika koji bude hteo te srednje stručne škole, koji će napraviti ugovor sa poslodavcem i slično. Dobro bi bilo da razgovaramo na koji način se eventualno tako nešto može desiti, ali to ostaje u drugom planu, u odnosu na suštinu ovog zakona.

Želeo bih da kažem da ovaj zakon nije slučajan sam po sebi. On je izraz potrebe obrazovnog sistema, izraz potrebe i privrede i da, naravno, nije nastao juče, prekjuče, nego da ima svoje korene. Želeo bih da podsetim one koji nisu čitali obrazloženje ovog zakona, da podsetim da je još 2013. godine elementi dualnog obrazovanja uvedeni u obrazovni sistem RS, tada kroz tri obrazovna profila, bravar, zavarivač, mehaničar industrijskih postrojenja i električar. Želim da se zna da obrazovni sistem RS i do tada i posle toga je uvek pravio obrazovne profile koji su bili za potrebe Srbije u saradnji sa privredom, sa lokalnim samoupravama i pokušao je da nađe odgovor na pitanje šta to treba u obrazovnom sistemu menjati, da bi imalo svoju svrhu, kada je reč o srednjem stručnom obrazovanju.

Drago mi je da ste pomenuli da ceo sistem srednjeg obrazovanja ima svoj smisao i logiku i da se usklađuje sa strategijom obrazovanja i da se sa jedne strane povećava broj opštih škola, gimnazija, a sa druge strane se vrše promene u sistemu srednjeg stručnog obrazovanja. Ali da bi se mogao razumeti domet i primene ovog zakona, mislim da ne bi bilo loše da vidimo na koga se odnosi i kakav je milje u kome se zakon sprovodi.

Kad sam rekao na koga se odnosi, reč je o đacima. U ovom trenutku i to stoji u obrazloženju ovog zakona, doduše u jednom drugom zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ali se da videti podatak da u srednjim stručnim školama, u četverogodišnjem trajanju, ima 155.492 učenika, ili 61,66%, a u odeljenjima trogodišnjih obrazovanih profila 26.166 učenika, što čini 10,38%. Dakle, sistem srednjeg stručnog obrazovanja broji 181.658 učenika ili 72,03%. Ovo sam pomenuo da bi se jednostavno videlo o kom broju učenika o srednjem obrazovanju se radi.

Sada da vidimo kakva je situacija u privrednom delu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2014. godine, kada je reč o preduzećima koja posluju na nivou Republike Srbije, naravno oni su napravili klasifikaciju na mikro, na mala, na srednja i velika preduzeća.

Ono što je važno pomenuti jeste da srednjih preduzeća ima 2.131, prema tadašnjim statističkim podacima, a velikih preduzeća, sa preko 250 i više zaposlenih, ima 494, što čini ukupno 2.635 preduzeća. Naravno, sad ih je više zahvaljujući onome što je Vlada učinila u prethodnom periodu, privlačenjem stranih kompanija, otvaranjem novih radnih mesta. To je sve dobra osnova za primenu ovog zakona, za jednu saradnju koju treba uspostaviti između škola i privrede.

Inače, treba pomenuti još jedan podatak, da u Srbiji postoji 150 opština, da postoje 23 grada i Beograd sa 17 svojih gradskih opština, to je 189-190 lokalnih samouprava, i to je taj okvir u kome će se primenjivati ovaj zakon. Da ovo nije slučajan zakon nego strateško opredeljenje Vlade, govori, ne znam da li se sećate, kada je gospodin Vučić kao mandatar Vlade 2016. godine ovde predstavljao sadržaj programa, on je pomenuo tada da je dualno obrazovanje jedno od stvari koje su potreba, ne smo obrazovnog sistema Republike Srbije, nego i potreba dece koja pohađaju srednje stručno obrazovanje, i da je Srbija počela, u godinama pre, primenu dualnog obrazovanja, ali da treba napraviti jedan zakonski predlog i da to pomaže i unapređenju kvaliteta obrazovanja i kvaliteta kompetencija đaka, ali i smanjenju nezaposlenosti unutar određene zemlje, u ovom slučaju Republike Srbije. Od te, da kažem, namere Vlade iz 2016. godine, evo sada je 2017. godine, godinu dana i nešto kasnije, mi prisustvujemo primeni tog zakona.

Ne znam, da li ste primetili, poštovane koleginice i kolege, ono što je ministar juče govorio, to je broj kompanija koje su do sada iskazale interesovanje. On je pomenuo u obrazloženju zakona 60 kompanija, 18 škola u okviru projekta koji se realizuje između Privredne komore Srbije i obrazovnih organizacija iz Švajcarke, Nemačke i Austrije. Pomenuo je i broj učenika, ali još više, i to je jedna dobra stvar što je ministarstvo uradilo, što je napravilo taj karavan obrazovanja, što je ostvarilo kontakt sa poslodavcima sa teritorije Republike Srbije, svima predstavilo šta ministarstvo ima nameru da čini i u tom kontekstu ko iskazuje nameru da bude deo ovog koncepta. Ovo vrlo svesno kažem - ko iskazuje nameru, zato što se mora shvatiti da je sadržaj ovog zakona takvog karaktera da poslodavac kome su potrebni obrazovani profili, naravno želi da učestvuje u primeni dualnog sistema, dualnog obrazovanja.

S druge strane, imamo učenike, oprostite, postoji pravo izbora svakog od dece, da li će upisati jednu od deset škola kada završava privi nivo obrazovanja i onda se on opredeljuje za školu, odnosno odgovarajuće nivo obrazovanje, odnosno da li je to u pitanju gimnazija ili srednja stručna škola i samim tim on ima mogućnost da se opredeli da li će biti đak u nekoj stručnoj školi. Ima i kategorija potrebe lokalne samouprave. To je sa stanovišta razvijenosti privrede u svakoj sredini i u svakoj lokalnoj samoupravi.

Kada uzmemo u obzir sve ove elemente, onda je potpuno logično da ovaj zakon ima svoj smisao, da ima svoj sadržaj i da je jako, jako potreban obrazovnom sistemu Republike Srbije.

Kada govorimo o zakonskim rešenjima konkretno, ne mogu a da ne pomenem, po mom skromnom sudu, da je zakon vrlo precizno utvrdio brojne elemente zaštite, ako hoćete, zaštite prava učenika, da zakon vrlo precizno utvrđuje šta učenik radi u školi, šta radi kod poslodavca, koji obim nastave na jednom mestu, koji obim nastave na drugom mestu, koja su, da kažem, prava koja ima, koje su mu obaveze, na koji način se može zaštititi. Mislim da je posebna vrednost ovog zakona, što je promovisao saradnju sa Privrednom komorom Srbije.

Za razliku od svih prethodnih zakonskih rešenja koja su postojala u obrazovnom sistemu Republike Srbije, gde se Privredna komora, kao neko ko predstavlja interese privrednog sektora u Republici Srbiji, više verbalno nego stvarno, ovo je čini mi se po prvi put da se Privredna komora zakonski vezuje za sistem obrazovanja i dobija vrlo jasne obaveze šta ona treba tu da čini. Mislim da je za Privrednu komoru Srbije ovo veliki izazov.

Naravno, ja se nadam da će uspešno odgovoriti, ali ovo je pravi način, jer se često na sastancima privrednika unutar Privredne komore u prethodnim godinama dešavalo da se obrazovni sistem kritikuje, da se obrazovni sistem, kako bih rekao, dovodi u situaciju da ne može odgovoriti potrebama privrede, ali nije postojao adekvatan mehanizam na koji privreda može biti uključena. Sada dobijamo i tu dimenziju i mislim da je dobro što je zakon utvrdio učešće Privredne komore u sistemu dualnog obrazovanja i u članu, primera rad, 12. postoji obaveza Privredne komore da utvrdi ispunjenost uslova za izvođenje učenja kod poslodavca. Znači, vrlo precizno šta sve poslodavac mora da uradi, šta sve poslodavac mora da poseduje, da bi se kod njega moglo izvoditi učenje.

Mislim da je jako vredno pomenuti i ugovor o dualnom obrazovanju i ugovor o učenju kroz rad, napominjem ovo u učenju kroz rad, jer ugovor o dualnom obrazovanju govori o svim onim elementima koji su važni za sistem obrazovanja.

Čule su se juče ili prekjuče, tokom rasprave na Odboru za prosvetu ove Skupštine, a i danas, pitanja, šta se može desiti sa učenikom, ukoliko se desi da poslodavac, primera radi, bude poslovno nesposoban, dođe do zatvaranja fabrike.

Moram reći da oni poslanici, koji su čitali zakon, mogli su primetiti da je Ministarstvo prosvete utvrdilo odredbe da u slučaju raskida ugovora sa poslodavcem, iz razloga koji su već pomenuti u nekoliko razloga, zašto može doći do raskida ugovora, a s obzirom na pravo da škola može zaključiti ugovor sa više poslodavaca vezano za jedan obrazovni profil, da naravno učenik može nastaviti obrazovanje kod drugog poslodavca.

Čak i rešenje da ukoliko na teritoriji lokalne samouprave, na području rada škole, ne postoji taj poslodavac sa tim obrazovnim profilom, onda je primenjeno rešenje da se može kod drugog poslodavca sa sličnim obrazovnim profilom nastaviti školovanje. Nema bojazni da li oni mogu ili ne mogu, da li će tu završiti svoje obrazovanje, od njih zavisi da li će završiti na tom nivou ili ne. Sistem mora da bude tako koncipiran i jeste tako koncipiran da postoji ta vertikalna prohodnost i svako može da učestvuje u obrazovnom sistemu, odnosno u svom obrazovanju u meri u kojoj to želi.

Postoje vrlo precizne odredbe kojima se daje mogućnost da se zaštite prava učenika. Svi ostali elementi ovog zakona, kažem ima ih 41, su prilog dobrog sadržaja ovog zakona, pa čak i ukoliko neko rešenje nije dobro. Ministar je u prethodnim pojavljivanjima ovde više puta javno iskazao volju da dobra rešenja prihvati. Tako će sigurno biti i ovoga puta ukoliko neko bude imao neki stvarno racionalan koristan predlog kako da se unapredi sadržaj ovog zakona, pa zašto to ne učiniti. Mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu i da će korist od tog zakona biti višestruka.

Moj kolega Jokić je pre neki dan na odboru pomenuo pitanje mreže škola. Mislim da će primena sistema dualnog obrazovanja u velikoj meri odrediti možda i sudbinu nekih škola, jer sami znate šta neka škola znači za određenu lokalnu samoupravu. Mogućnost da se deca obrazuju na nivou teritorije jedne lokalne samouprave, za mnoge roditelje i za decu je veoma važna, ne samo sa stanovišta sadržaja učenja nego i za stanovište njegovog budućeg opredeljenja da li će nastaviti život u toj sredini ili ne.

Jednom rečju, poštovane koleginice i kolege, mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu, mislim da je reč o zakonu od kojeg će koristi imati obrazovni sistem Republike Srbije i zdušno se zalažem za njegovo prihvatanje, odnosno za prihvatanje i svih onih drugih rešenja koja mogu unaprediti ovaj zakon. Mi poslanici SPS-a ćemo u danu za glasanje, naravno, podržati ovaj zakon.

Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči samo o jednom predlogu zakona iz ovog seta, s obzirom da, ministar je to objasnio, kada je reč o ostalim zakonima, reč je o usaglašavanju sa Zakonom o osnovama sistemu obrazovanja i vaspitanja i određenim rešenjima koja postoje, naravno i unapređenje vezano za upotrebu manjinskih jezika i za druge stvari koje su deo sistemom obrazovanja, ali ću ja ovde da podržim i da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu. Reč je o Projektu inkluzivnog predškolskog obrazovanja i vaspitanja.

Mislim da je reč o jednoj jako, jako važnoj stvari za ceo obrazovni sistem Republike Srbije. Drago mi je što ćemo u Skupštini usvojiti ovaj predlog zakon i dati time mogućnost da se suma otprilike oko 50 miliona evra primeni na različite nivoe obrazovnog sistema, zato što je zakon vrlo precizno utvrdio na koji način će se trošiti ta sredstva. Ono što je najvažnije, to je povećanje kapaciteta na nivou predškolskog vaspitanja i obrazovanja, izgradnja novih ustanova, renoviranje postojećih ustanova, uključujući izgradnju novih objekata, proširenje postojećih, prenamenu drugih javnih zgrada, uključujući nabavku nameštaja, materijala za učenje, opremu, igralište za sve novo obnovljene predškolske ustanove i izgradnju kapaciteta za lokalne arhitekte i inženjere za sprovođenje navedenih radova.

Mi imamo veoma veliki broj predškolskih ustanova koje ne prate, nažalost, demografsku situaciju u Republici Srbiji, a možda i nisu u stanju da prate, takav je sistem napravljen. Znamo da postoje potrebe za mestima za decu, jer obuhvat dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju je veoma važan za obrazovni sistem i praksa pokazuje da ukoliko je veći obuhvat dece u tom nivou, da je naravno i veći nivo uključenosti na ostalim nivoima obrazovanja, a samim tim i manji broj učenika ispada iz obrazovnog sistema.

Ono što je važno za ovaj zakon, jeste da se on odnosi na decu iz posebno osetljivih društvenih grupa. To je nešto što je strašno važno. Moram reći da smo mi 2008. godine Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja uključili inkluziju u obrazovni sistem Republike Srbije. I tada je bilo jako mnogo kritičara kao i danas, ali kako je vreme prolazilo, broj kritičara se smanjivao i onda smo prešli na konkretna rešenja šta je dobro za decu, jer treba uvek posmatrati decu i priliku da oni kroz obrazovni sistem steknu znanja i sposobnosti, da budu ravnopravna sa drugim.

Jako mi je drago što će ovaj projekat povećati i nivo uključenosti dece romske populacije, zato što mislim da je to jako važno, jer i za njih obrazovni sistem treba da bude otvoren od najnižeg nivoa. Vi znate da smo mi primenili neka rešenja u prethodnim periodima da se operativnim merama poveća njihov broj na svim nivoima obrazovanja. Jednom rečju, drago mi je što ćemo usvojiti ovaj zakon i što će realizacija ovog projekta početi što pre.

Vas ministre, pošto završavam, na osnovu iskustva koje sam ja imao u primeni pojedinih međunarodnih projekata, molim da, koliko god budete u mogućnosti, smanjite mogućnost uticaja različitih eksperata na tumačenje primene ovog zakona, da jedinica bude što pre formirana, da radovi počnu što pre, da se novac iskoristi, da se poveća broj predškolskih ustanova i da što veći broj dece bude što pre u tim ustanovama i pre se uključi u sistem obrazovanja. Jednom rečju, SPS će glasati za sve ove predloge zakona, zato što mislimo da se na taj način apsolutno unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, i želim još jedanput Ministarstvu da čestitam na ovim rešenjima koja su danas predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam.