Evo sada da ministar pita poslanike. Molim vas da mi objasnite kakve veze ima rodna ravnopravnost sa pravom na sopstveni stav? Molio bih da mi to objasnite.
Kolega Dereta je pomenuo 18 muškaraca i jedna koleginica i vi pominjete to i uopšte ne razumem. Kakve veze ima da li je 18 predstavnika Beogradskog univerziteta to što su muškarci, kakve veze ima sa njihovom autonomijom i sa pravom da izlože svoj stav? Vidim da implicirate i političku pripadnost. Molim vas, objasnite mi, da bih i ja i javnost Srbije razumeli šta ste time želeli reći.
Čuveno pitanje Bore Čorbe – to je bilo najteže, kaže, meni kad sam bio đak, šta je pisac hteo da kaže? Molim vas, pomozite mi.

Hvala gospođo Banović. Ovaj prvi deo, hvala vam na objašnjenju, jer to je više za javnost nego za mene. Znam o čemu pričate, ali to vas nisam pitao. Pitao sam u kontekstu podatka koji je izneo kolega Dereta i na koji ste se vi pozvali.
Upravo to je deo autonomije studentskih organizacija. Oni su sami birali svoje predstavnike. Oni su birali svoje predstavnike, niko nije uticao na njih da li će izabrati koleginicu ili kolegu. Ovde je bila, da kažem insinuacija, da je 18 muškaraca, aha, politika je umešana. Molio sam da mi se razjasni taj mali detalj, zato što predstavnici studenata, apsolutno insistiraju, kada dolaze u Ministarstvo i kada se održavaju skupovi, da predstavnika političkih stranaka, koji su eventualno odbornici u nekim skupštinama gradova, da ne prisustvuju tim sastancima, da ne bi imalo partijsko obeležje, a njihovo je pravo koga će podržati.

Hvala na brizi, ali se nećemo mešati u taj njihov izbor.

Ja bih vas zamolio da ne potcenjujete studente i njihovo pravo je pravo da govore u ime populacije koju predstavljaju i da se opredeljuju kako hoće. I vas bih zamolio, pogotovo koleginicu Vojić Marković da vodite računa o onome što pričate.
Predstavnik studenata u prethodnom mandatu bio je odbornik DSS-a, svi su to znali i vi ste to znali, ali tada verovatno, niste imali osnov za ovakav način diskusije. Studenti sami biraju svoje predstavnike i tačka. Ako to hoćete da prihvatite onda u redu, ako nećete da prihvatite i to je u redu, ali nemojte Ministarstvu stavljati na leđa nešto sa čim nema veze. Izvolite dođite kada budu zakazali svoju konferenciju pa im se obratite na način koji smatrate primerenim i sve im to ispričajte. Tražite od njih ono što sad mene pitate, a odgovor unapred znate. Oni su potpuno autonomni. Konferencija univerziteta Srbije, koju predstavlja u ovom slučaju predsednik Beogradskog univerziteta, prof. Kovačević, predstavlja sve univerzitete i oni su registrovani kao pravno lice. U čije ime oni govore, šta mislite? U ime Univerziteta Srbije, svih univerziteta Srbije.
Da li iko postavlja pitanje tim ljudima političkog karaktera, ne. Možda ima nekih koji se politički opredeljuju, to je njihovo pravo, ali unutar izbora politike nema. Molim vas da to razumete. Studentska konferencija univerziteta Srbije i Studentska konferencija visokih škola i univerziteta, oni su okupljeni svi i predstavljaju sve.
Ne znam da li ste znali, ali u prethodnom mandatu je predstavnik Studentskog parlamenta bio član DSS-a, e to je politika. Odlično, pa šta – pa to onda dovodi u pitanje osnov na koji postavljate pitanje upućeno ministru. Sada, ako su dobili status pravnog lica, sada će ministar da se meša. Neće da se meša i ne može da se meša, pre svega oni ne dozvoljavaju da se meša, a ministru ne pada na pamet da se meša. Neka biraju koga hoće i izražavaju svoje interese. Hvala vam.

Hvala, gospodine Dereta
Ovo drugo pitanje je pitanje koje će sada stići na dnevni red. Postoji, da kažem, stav studentske konferencije sada parlamenata Srbije da sve studentske organizacije učestvuju u pisanju zakona o studentskom organizovanju, da bi se upravo izbegla ta zamka legitimnog predstavnika studenata po pojedinim fakultetima, odnosno univerzitetima. Pozvali smo i kolege koje su učestvovale u "Tempus" programu, da vidimo kakva su iskustva u drugim zemljama Evrope i da se onda zajednički napravi jedan zakon o studentskom organizovanju, gde bi se dala mogućnost, odnosno da se nađe bukvalno mehanizam da svi studenti koji to žele na svim univerzitetima u Srbiji učestvuju u izboru svojih predstavnika, da bi onaj koji bude stvarno, da kažem, prosuo to rešeto, bio legitimni predstavnik studenata i onda da bi se izbegle moguće ocene, od kojih možda i neke danas ovde izričemo. Hvala vam.

Hvala kolega Čikiriz na ovim rečima. Zamolio bih vas da pogledate ili da se upoznate i sa postupkom akreditacije visokoškolskih ustanova. I ako pogledate standarde, koje je napravio Nacionalni savez za visoko obrazovanje i koje je u svom radu primenjuje Komisija za akreditaciju, shvatićete da upravo ono o čemu vi govorite bi trebalo da bude u praksi primenjeno.
Visokoškolske institucije su potpuno autonomne kada predlažu studenski program, koji je predmet akreditacije. One odlučuju o tome šta je sadržaj određenog studijskog programa, odnosno sadržaj predmeta, koje se zvanje dobija nakon završetka tog studijskog programa, one su te koje sarađuju ili ne sarađuju sa privredom, u delu o kom govorite vezano za neka praktična znanja. Standardi, takođe, govore o onoj drugoj dimenziji koju ste vi pomenuli, odnos broja nastavnika i studenata. Zato imaju različite standarde vezano za naučne oblasti,bilo da je reč o fakultetima iz oblasti prirodnih nauka ili društvenih. Zato smo bili prinuđeni da povećamo broj zaposlenih u visokoškolskim institucijama, jer su uslovi akreditacije zahtevali da postoji stepen opterećenosti profesora takvog nivoa da bi se tačno znalo gde je šta, kako i koliko profesora radi.
Zato se insistira na uslovima u kojima se nastavi izvodi. Na kraju krajeva, zato su neki dobili, a neki nisu dobili pozitivno mišljenje Komisije za akreditaciju, pa je onda Nacionalni savet visokog obrazovanja u drugom stepenu odlučivao.
Nekoliko puta u proteklih nekoliko godina smo imali sastanke i sa Privrednom komorom i sa poslodavcima insistirajući upravo na toj vezi između visokog obrazovanja i privrede, da se i privreda uključi, da kaže šta želi od visokog obrazovanja, makar nameru, pa ako treba i da finansira određene programe, jer je toga bilo nekada u državi koja je postojala pre dve decenije. Znate, tranzicija i propala privatizacija, o kojima svi govore punih usta, neki su i te kako učestvovali u donošenju Zakona o privatizaciji, praktično su uništili našu privredu. Sa uništenjem privrede ta veza između preduzeća i visokog obrazovanja gotovo da je prestala da postoji. Stalno pozivamo privredu, bez obzira o kojoj kompaniji je reč, koja to želi, da investira u obrazovanje, da se taj odnos prema visokom obrazovanju ne svede samo na finansiranje uspešnog studenta, đaka generacije, dobitnika nagrade ili nekog ko je pobedio na međunarodnom takmičenju.
Što se tiče primene obrazovanja, verujte mi iznenadili biste se kada bi videli šta sve pojedini fakulteti, da kažem, imaju kao deo svog nastavnog plana i programa i koliko su studenti tih fakulteta efikasni. Poenta je da ih bude što više. Neće to pitanje rešiti broj rokova, nego će to pitanje rešiti sadržaj rada. Ako na Arhitektonskom fakultet 58,4% studenata ostvari 60 bodova, 28,7% ostvari između 48-59 bodova, sami izvedite zaključak o kom procentu studenata je reč. Na Bogoslovskom fakultetu svega 2% studenata ostvari 60 bodova, ali 47,4% ostvari između 48-59, jer je i on deo Beogradskog univerziteta. Imam podatke za svaki od ovih 29 univerziteta. Frapirali biste se kada biste videli da je negde cifra ispod 10, a negde preko 60.
Ideja i jeste akademske zajednice preko konferencije univerziteta Srbije da se reši. Razgovarali smo juče na odboru o tome da se rešava ono što zakon ne može da propiše, a što treba rešiti upravo kroz kvalitetniji rad samih visokoškolskih ustanova. Način izvođenja nastave, pre svega koncipiranje sadržaja nastavnog programa, češće provere znanja, sadržaj udžbenika, njegov obim, da je sadržaj razumljiv, da se studenti mogu uputiti na dodatne izvore, sticanje znanja, da provere budu češće, da se sam završni ispit pretvori u jedan razgovor. Pomenuli ste i neke zemlje, ima i zemalja u kojima je broj ispitnih rokova – jedan, ali morate da radite celu godinu sa studentima. Pomenuo sam, kada smo razgovarali u načelu o zakonu, trosemestralnu nastavu na Oksfordu. Ako izostanete dve nedelje u toku jednog semestra vi ste praktično izgubili celu godinu.
Znači, svi treba da se menjaju, naravno sa promenama društva, i profesori, i studenti. Ova generacija studenata želi zajedno sa svojim profesorima da napravi promene, da svi unutar fakulteta moraju da se menjaju. Naglašavamo, unutar fakulteta, jer džabe dobra volja i zakonska rešenja, ako unutar fakulteta ne dođe do promena o kojima mi govorimo. To zakon sam po sebi ne može rešiti. Imali smo situaciju, verovali ili ne, pre dve godine da na jednom umetničkom fakultetu nisu usaglasili statut fakulteta sa zakonom iz 2006. godine.
Posledica toga je bilo to da smo svi trpeli, i mi u Ministarstvu, i profesori, ali i studenti. Zašto? Zato što je sekretar fakulteta smatrao da je to sasvim u redu i nije niko proveravao. Razumem vašu dobru volju, ali suština priče nije broj rokova, nego šta će se uraditi na fakultetima povodom ovoga i taj proces je već započet, ali on ne zavisi samo od dobre volje, jer dobra volja stvarno postoji kod svih nas, nego i od ponašanja unutar fakulteta.
Ne znam da li ste možda bili u situaciji da čujete ili pročitate, dešavalo se nekoliko puta na univerzitetima da se donose jedne odluke, a fakulteti postupaju drugojačije. Kada problem nastane, onda se problem sa fakulteta prebacuje prema univerzitetu i prema ministarstvu. To je jedno od nasleđa ili od specifičnosti vremena u kom živimo.
Opet, sa druge strane, moram reći da je veliki broj fakulteta i te kako odmakao u ovom procesu promene načina izvođenja nastave i menjanje uloge studenta u procesu nastave i da studenti postaju sve aktivniji u toj nastavi. Neko ko postavlja sve više pitanja, i dobija sve više odgovora. To neće prestati sa ovim zakonom, daleko od toga.
Ne znam da li ste primetili ova dva člana zakona, u sledećoj školskoj godini, koja počinje u ponedeljak, broj ispitnih rokova će biti šest, u novoj narednoj pet, a 2014-2015. godine četiri. Mi ćemo u međuvremenu, nadam se i vi, pošto vam želim da Skupština radi u punom sazivu do kraja mandata, raspravljati o Zakonu o visokom obrazovanju. Treba da pogledamo i direktive EU, pa ćete i vi biti u situaciji da čujete i da predložite mnoga rešenja.
Što se tiče osnovnog i srednjeg obrazovanja, pošto ste postavili i ta pitanja, strukturu tog nivoa obrazovanja čine zavodi, dva zavoda i Nacionalni prosvetni savet. Ministarstvo daje impulse, zavodi rade ovaj stručni deo i Nacionalni prosvetni savet usvaja. Predviđeni su različiti mehanizmi kako da sistem funkcioniše, da ne bi, eventualno, ako neko ne može ili ne želi iz nekih drugih razloga da donese odluku da se donose odluke. To su promene koje su permanentne, a efekat tih promena će se tek videti u godinama koje dolaze. To je objektivno stanje.
Ne verujem da je slučajno nekom palo 2002, 2003. i 2004. godine na pamet da uvodi izborne predmete, nego sa najboljom namerom da se unapredi znanje osnovaca koji pohađaju školu, a to je proizvelo veliki broj nastavnika sa nepunim fondom časova. O posledicama se ponekad ne razmišlja. Kao što je reforma gimnazije sjajno zamišljena, sa određenim predmetima i slično, ali kada sam postavio pitanje ko će da izvodi nastavu, da li postoje nastavnici za svaki predmet, da li postoji višak i šta će biti sudbina tog viška, ostao sam bez odgovora. To nije ni malo jednostavno pitanje u vremenima u kojima živimo. Ni malo, ni malo jednostavno pitanje, tako da je stvar jako kompleksna.
Što se tiče ovog predloga zakona, sadašnjeg stava i raspoloženja studenata, oni insistiraju na stvarima koje zakon ne sadrži, a koje su za njih bitne. To su: bolja organizacija nastave, veća provera njihovog znanja tokom izvođenja nastave i kvalitetniji udžbenici. Upravo da se ne bi desilo ono što ste vi rekli, a to smo i juče razgovarali baš na odboru, da postoji udžbenik koji je obiman po sadržaju. Naravno, veća je i mogućnost, pošto postoje i slučajevi, u pravu ste, a i kolega Karić je pomenuo, gde jedan predmet ima više profesora ili manje profesora. Upravo se zato insistira na standardima i na njihovom sprovođenju u praksi. To je suština.
Broj rokova sam po sebi neće rešiti ovo pitanje, ali studenti i Konferencija je želela da pokaže da nije broj rokova primaran, nego cilj kome se teži, da se promene stvari unutar fakulteta. Ako se oni ne plaše za ishod ovog procesa, razumem vašu brigu, ali ipak ona treba da bude malo manja nego što je njihova briga. Hvala vam.

Gospodine Hajdareviću, skrećemo sa teme, ali ostajem pri onome što sam rekao da je privatizacija bila jako loša, katastrofalno i da je dovela do kidanja veza između visokoškolskih ustanova i privrednih subjekata. Ako imate drugi sud vezano za privatizaciju, vi ste jedan od retkih poslanika koji tako misli. Ako mislite da je bila uspešna, nema problema, samo to recite i to će biti zanimljivo svim građanima Srbije da čuju. Naravno, da pokušate da obrazložite taj svoj stav.

Meni je žao što moram da pričam o nečemu što nije tema dnevnog reda ovog zasedanja, ali podsetio bih gospodina Hajdarevića da ona sam skače sa teme na temu. O privatizaciji i ugovori sa NIS-om su dve različite stvari, ili su iste stvari, ali vi ste rekli, izneli ste svoj stav vezan za privatizaciju. Ponavljam još jedanput, privatizacija je bila jako loša, užasna, katastrofalna. Nekoliko stotina ljudi je ostalo bez posla, ostalo bez posla zbog privatizacije, zbog zakona koje je DOS doneo posle 200. godine. Tačno je proces privatizacije je počeo u vreme kada su socijalisti organizovali vlast i šteta je što taj zakon nismo vremenski ograničili jer nisam primetio da su se radnici "Knjaza Miloša", "Hemofarma", ili "Apatinske pivare", žalili na proces privatizacije koji je napravljen u to vreme. Ne, naprotiv, ono što postoji kao tužba na privatizaciju postoj sve što je bilo posle toga u vreme kada je DOS. Nisam prozivao LDP, nego sam rekao vama lično jer ste se vi lično javili da imate stav o privatizaciji, za koju lično mislim da nije tačna. Vi izvolite, obrazložite to ako mislite da jeste. Hvala.

Gospodine Čikiriz, zamolio bih vas ako možete, iako hoćete da pročitate drugi deo tog saopštenja vezan za rezultate PISA testova koji su bili zadnji, a to je da smo povećali čitalačku pismenost za 40%, naučnu za 8%, matematičku za 7% i smanjili funkcionalnu nepismenost sa 51 na 32, i da je izveštaj taj o kom vi govorite, a koji ste pročitali samo prvi deo, govori da nijedna zemlja unutar OECD-a za deset godina u jednom ciklusu nije napravila bolji rezultat, nego taj. To nije uticalo na pomeranje našeg mesta na listi, zato što smo bili prethodne tri godine, kad je bila prethodna provera još gori, znači ovo je bilo povećanje u odnosu na to, i nije dovoljno, naravno.  Videćemo sada u decembru da li smo stvarno napravili pomak, jer analitičari unutar OECD-a procenjuju, kad neko napravi pomak za toliko poena, 7-8, da je to pokazatelj da je obrazovni sistem krenuo napred. Sada ćemo videti u decembru da li će se taj trend, da kažem, nastaviti i da li će to biti pozitivno kretanje ili ne, i naravno u odnosu na to, traćiti rešenja. Hvala vam.

Želeo sam samo da se zahvalim na ovim rečima posvećenim ovoj kategoriji studenata i da informišem kolege narodne poslanike, pa i koleginicu Gojković da se u strategiji nalazi deo koji se naziva obrazovanje i vaspitanje pojedinih kategorija učenika i studenata sa po delovima obrazovanja i vaspitanja pripadnika manjina, obrazovanje i vaspitanje obdarenih i talentovanih učenika i studenata, obrazovanje i vaspitanje osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osoba sa teškoćama u učenju i osoba iz defavorizovanih grupa. Imate na našem sajtu tu strategiju, pa se možete informisati.
Kada je reč o ovoj formulaciji koju vi pominjete u saradnji sa nadležnim organima, želim da znate da mi svake godine zajedno sa fakultetima upišemo veliki broj studenata sa invaliditetom i sa određenim teškoćama koje, nažalost, oni imaju i da imamo sjajnu saradnju sa fakultetima i da imamo onaj problem generalno koji možete i sami razumeti, da treba da postoji društvena komisija koja treba da proceni o kojoj osobi je reč, pošto po nekad od strane pojedinih studenata, nažalost, postoji pokušaj da se prikažu da spadaju u tu kategoriju studenata, a ne spadaju.
Pokušali smo i uspeli smo da sa velikim brojem fakulteta univerziteta
u Srbiji stvarno da upišemo veliki broj studenata. Pokušaću za neko od narednih zasedanja, ukoliko bude postojalo vaše interesovanje, i da saznam tačne podatke.
Uložili smo sredstva u renoviranje studenskog doma "Mika Mitrović" ovde u Beogradu, baš za studente iz te kategorije. Moram vam reći, čini mi se, da su oni zadovoljni onim što smo uspeli sada da postignemo, što ne znači da smo završili, jer to je tek jedan od domova namenjen tim studentima. Logično bi bilo i u ostalim univerzitetskim centrima da uradimo iste stvari i da im pomognemo da što brže i lakše savladaju proces učenja, odnosno da se ne osećaju, u odnosu na svoje stanje, različitim u odnosu na ostale studente.

Gospodine Kariću, koleginica Gojković je pitala da li to postoji u strategiji i ja sam objasnio da postoji i ništa drugo, a vas pozivam – dođite u Ministarstvo, pokazaćemo vam, dokumentovati broj molbi za pomoć tim osobama i šta smo uradili, pa izvadite sami zaključak kako stoje stvari i pozivam vas da zajedno samnom posetite dom "Mika Mitrović", da vidite gde ti studenti žive i kakvi su uslovi i da čujete njih šta o tome misle. Znači, bez rekla-kazala, nego dođite pa ćete da vidite.

Hvala, ovo do četiri sata dok dođu ostale kolege i krenemo na pitanja i odgovore. Šalim se. Na ovu rečenicu me je ponukala dobra atmosfera koja postoji u Narodnoj skupštini i želim svima vama koji ste ovde da se zahvalim na onome što ste rekli. Nesporno je da kod vas postoji, ne samo interesovanje o ovoj temi, već i znanje koje se pokazalo tokom rasprave o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, odnosno o konkretnim amandmanima. Negde smo možda u toku te rasprave otišli dalje od onoga što je bio i što jeste sadržaj ovog zakona, pa bih samo želeo da podsetim.
Prva stvar najvažnija za studente jeste da ovaj zakon usvojimo večeras da bi mogli upisati novu školsku godinu, jer ukoliko ne usvojimo broj bodova koji je potreban za uslov za mnoge će biti pusti san. To je stvar o kojoj morate svi da razmislite. Uvažavajući sve dobre želje koje su se čule, mora se priznati da je reč o procesu, dopalo se to nekom ili ne, u kom ministarstvo učestvuje zajedno sa ostalim, a ostali su: visokoškolske ustanove, profesori, studenti. Proces unapređenja kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji ne možemo sami završiti, možemo ga inicirati, a od samih visokoškolskih ustanova i od onoga što će se dešavati na fakultetima zavisi mnogo toga.
Ne znam da li ste malopre primetili, kolega iz Novog Sada je u najboljoj nameri rekao – mi smo reformisali naše programe, kod nas je sve super. Dok kod kolega iz Beograda nije, ali kad pogledate šangajsku listu ona govori nešto drugo. Kriterijumi na osnovu kojih se upoređuju univerziteti drugojačiji u odnosu na ono što je kolega rekao. Ovo pominjem iz prostog razloga što se čulo mnogo argumenata koji su u prilog ili jednoj, ili drugoj tezi. Ako se osvrnete na ono što je predmet zakona, pokušali smo da nađemo rešenja koja su važna za visoko obrazovanje u ovom trenutku i da zajedno sa visokoškolskim ustanovama, postoji saglasnost svih nas da su ovo promene koje su potrebne, otvorimo vrata za novi korak.
Želim još nešto da kažem vezano za dostupnost obrazovanja. Često se prenebregava činjenica da je izbor fakulteta čin ličnog izbora svakog pojedinca i da svakog od nas, odnosno ovih mladih ljudi, koji biraju fakultet, odlučuje koji će fakultet izabrati. Često maturantima, kada me pitaju – šta da upišu, govorim da upišu onaj fakultet koji vole, jer se najbolje studira ono što se voli. Opet dodam i onu rečenicu – ukoliko želite da lakše nađete posao, jer je takvo stanje sada u Srbiji, veće su šanse ako završite fakultet prirodnih nauka u odnosu na društvene. Činjenica je, stvarna, ako izaberete fakultet prirodnih nauka, da možete da završite o trošku države i osnovne, i master, i doktorske studije. To uopšte nije problem. Međutim, postoji i pitanje ličnog izbora svakog pojedinca, koje se posle više ili manje prelama na stanje u visokom obrazovanju.
Ovde se opet, nažalost, nije čulo mnogo toga o suštini sticanja znanja, procesu učenju. Mora da se uči da bi se završio fakultet, kao što moraju da se menjaju profesori, moraju da se menjaju i studenti. Čini mi se da je koleginica Čomić pomenula da ako želimo svi da damo obrazovanju onaj značaj koji zaslužuje, nije potrebno samo da pričamo, nego i da menjamo. Reći ćete – neka to uradi Vlada. Ok, tako je. Vlada je neko ko sprovodi izvršnu vlast i najveća je odgovornost Vlade, ali svi učestvujemo više ili manje u tom procesu, i oni koji su u vlasti, i koji su u opoziciji, u zavisnosti kako pričaju i kako se ponašaju.
Čini mi 53,7%, koristio sam taj podatak juče, studenata svih državnih fakulteta studira o trošku države. Priznaćete, 53 i nešto hiljada studenata koliko je bilo prema podacima Republičkog zavoda za statistiku 2010. godine. Za ovu našu Srbiju, 53,7%, u ovakvoj ekonomskoj situaciji, je nešto vredno poštovanja. Naravno da bi želeli da to bude više, ali se postavlja pitanje i mogućnosti. Pokušaćemo kroz promenu načina finansiranja da povećamo obuhvat. To je samo jedna dimenzija onoga što država želi. Želimo narednih godina da ovu strategiju primenimo i da ne bude samo pitanje – da li ima dovoljno novca, nego i pitanje promena stanja unutar samih visokoškolskih institucija i kod profesora i kod studenata. Naglašavam svesno – i kod profesora, i kod studenata. Da bi se izbegle ove situacije o kojima ste govorili, o tzv. uskim grlima, jer kad pogledate na univerzitetima u Srbiji takvih slučajeva ima, ali malo u odnosu na daleko veći broj onih dobrih slučajeva koji postoje na fakultetima. Potreban je taj dvostrani odnos.
Profesor može biti fantastičan, da sjajno drži predavanja, da ukazuje studentima na sve one elemente koji su iznošeni u toku procesa održavanja nastave, ali ako nema studenta koji želi da uči, nema ni rezultata. Uopšte nije lako postići jedno i drugo.
Želim ovo da vam kažem, čini mi se da se suviše pričalo o mešanju države. Struktura sistema visokog obrazovanja je koncipirana tako da postoji telo koje bira ova skupština, a koje se zove Nacionalni savet za visoko obrazovanje, koje ima svoje radno telo – Komisiju za akreditaciju. Ona proverava kvalitet. Pazite, Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta. Ova provera kvaliteta ostaje u drugom planu i ona sada kreće u drugi ciklus akreditacije i provere kvaliteta. To je nešto što je deo sistema visokog obrazovanja i ostalih evropskih zemalja.
Ako ima problema, a ima ih u pojedinim sredinama, apsolutno smo tu da reagujemo, ali ne možemo sami sve. Evo, juče mi je kolega Atlagić ukazao na situaciju na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, jer situacija je takva da treba reagovati. Nažalost, mi možemo da reagujemo samo onako kako dolikuje ministarstvu, u skladu sa zakonom i tek kad Prosvetna inspekcija utvrdi činjenično stanje. Očekujem da ćemo to učiniti u toku dana, jer mi se čini da je kolega iz Socijaldemokratske partije Srbije to pitanje postavio. Kada Prosvetna inspekcija utvrdi činjenice, očekujem u toku sutrašnjeg dana, naravno, ja ću u odnosu na to i reagovati.
Pored Nacionalnog saveta, Komisije za akreditaciju, visokoškolske ustanove su potpuno autonomne i to treba apsolutno naglasiti. Sami univerziteti imaju mnogo toga da urade, da se ne dešava kao što se dešavalo na nivou Saveta univerziteta, da se donese jedna odluka, a fakulteti rade potpuno drugo. Ako krene da reaguje država, ako se podrazumeva da ministarstvo, svi ćete vi isto reći – e, ne može, gde je tu autonomija? Hoćete. Klimali glavom ili ne klimali glavom, svi ćete reći – izvinite, oni su potpuno autonomni, oni to treba da reše. Kada tražimo od njih da reše, oni kažu – izvolite, mi znamo kako treba. To je naša stvarnost. Naravno i situacija na pojedinim fakultetima, koji su takođe potpuno autonomni, i kada donose program, i kada izvode nastavu, i kada se prave udžbenici, i kad se ocenjuju studenti, jedino nisu autonomni kada nastane problem, onda se taj problem prebacuje prema univerzitetu ili prema nama.
Oko studentskih organizacija, ove studentske organizacije koje sada postoje su potpuno legitimne. Ko misli da osporava njihovu legitimnost, neka im se obrati pa neka ih pita kako su izbrani i koga predstavljaju? Kada donesemo zakon o organizovanju studenata, opet će se stvoriti uslovi za novo učešće studenata, pa će se opet izabrati neko, pa će se opet desiti da je neko osporavan, kao i u policiji, uostalom. Nažalost, pominjem to kao u policiji jer uvek imate situaciju, i to je pravo, nije uopšte sporno, ali mi nemamo u ministarstvu svoju organizaciju, studenti imaju svoju organizaciju. Fakulteti su autonomni, univerziteti su autonomni, mi slušamo njihov glas i mislim da je dobro što razgovaramo zajedno i što se trudimo da izađemo u susret njihovim zahtevima. Ne vidimo svoju ulogu na drugi način, nego da pratimo Akademsku zajednicu i da im dajemo sugestije, jer svaka druga vrsta intervencije bi bila drugačije doživljena i drugačije plasirana.
Videli ste ovde, ako smo propustili u prethodnim raspravama i u usvajanju zakona da u okviru poslova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ne stavimo da imaju obavezu da utvrde nacionalni okvir kvalifikacija, sada to postoji, sada ćemo ga dobiti, s obzirom da je on već gotov. Sada ćemo razgovarati i o strategiji i radićemo druge stvari zajedno.
Možda ove mere ne daju rezultate, i o tome smo spremni da razgovaramo. Zašto ne bi? Akademska zajednica nas je uverila da bi sa ovim stvari koje su krenule mogle krenuti još bolje napred. Ali, ako ne bude, razgovaraćemo zašto nije, gde nije i zbog koga. Pazite, kada nastane neko usko grlo, tačno se locira problem. Postoje načini i normativna rešenja unutar fakulteta i univerziteta kako se ti problemi mogu rešavati.
Druga je stvar da li postoji spremnost akademske zajednice te institucije da to reši. Ima fakulteta gde su svi organizovali izbore za izbor dekana i jedan dekan neće. Pazite, neće! Ako vi mene gledate začuđeno i pitate – kako neće, lepo neće i, naravno, onda nastupamo. Prema zvanju koje ima i znanju koje kao izraz tog zvanja poseduje, čovek bi očekivao da raspiše izbore za izbor dekana, ko god da bude izabran, ali neće. Onda država mora da nastupa.
Vezano za ove amandmane, Skupština će danas o njima glasati i želeo bih samo da pomenem da možda nije dovoljno primećeno da mi produžavamo još godinu dana finansiranje ovim studentima koji ne uspeju da steknu određen broj bodova. Znači, godinu dana produžavamo, uključujući i studente sa invaliditetom, i oni su takođe uključeni, da se ne bi stekao utisak da nisu uključeni u taj broj studenata, naravno, ako ispune uslove.
Na samom kraju, želim da kažem još nešto. Iduće školske godine, godina školska i kalendarska se razlikuju, školske godine 2012-2013. broj rokova je šest, školske godine 2013-2014. broj rokova je pet, a od školske godine 2014-2015. broj rokova bi trebao da bude četiri. Iduće godine sa šest rokova uslov će biti 50 bodova, pa ćemo da vidimo kako je ko uradio posao i unutar tih visokoškolskih ustanova. Kada kažem - kako je ko, mislim i na profesore i na studente.
Naravno, nama ostaje da stvorimo uslove da ono što je po našem mišljenju i što je pozitivna ocena od strane rektora svih univerziteta veći pomak napred u visokom obrazovanju, da se taj proces nastavi, a da država stvara uslove, ne samo kroz lične dohotke, nego kroz stvaranje uslova za odvijanje nastave, nabavku opreme, mogućnosti za naučno-istraživački rad, sticanje zvanja i sve one ostale stvari koje su deo visokog obrazovanja.
U svakom slučaju, naš razgovor se neće završiti na ovoj današnjoj temi. Očekujem da ćemo u toku oktobra već biti ovde ponovo kod vas, ali tada sa temom strategije obrazovanja na svim nivoima, pa ćemo onda razgovarati na matičnom odboru i ići ćemo na javno čitanje. Za vas koji ste ovde znam da ćete doći, ali ćemo mi pozvati i sve ostale poslanike da nam se pridruže, da i oni uzmu učešća u temi - kakvo obrazovanje Srbiji treba za deceniju koja je pred nama? Hvala vam.

Hvala.
Koleginice Papuga, moraću da proverim te podatke koje ste naveli. Do sada je niskotiražne udžbenike izdavao Zavod za izdavanje udžbenika i nije mi stvarno poznato šta se desilo, jer ostali izdavači, sa retkim izuzecima, nisu učestvovali u štampanju i izdavanju niskotiražnih udžbenika za pripadnike pojedinih manjinskih zajednica, jer je bila reč o, da kažem skromnom tiražu, pa za njih to nije bilo očigledno odgovarajuće ekonomske koristi.
Dozvolite mi da podatak koji ste izneli da proverim i da vidim šta je razlog. U svakom slučaju, nećemo dozvoliti da se udžbenici ne pojave kod učenika. Ako je u pitanju novac, obezbedili smo sredstva za izdavanje besplatnih udžbenika. Ako su u pitanju neki drugi razlozi, onda moram da vidim šta je taj razlog i da otklonimo mogući uzrok zašto se udžbenici nisu pojavili u nastavi.

Gospođo Čomić, moram vam reći, ostalim kolegama poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, da ste vi bili ljubazni da mi pre podne date ovo pismo koje ste dobili od roditelja i pitanja koja su postavljena u njemu. Dozvolite, tražio sam od kolega u ministarstvu da pripremi jednu informaciju da bi na postavljeno pitanje bio danas dat odgovor. Dozvolite mi da pročitam sve ono što sam dobio, neće dugo trajati, ali mislim da je jako važno, zato što su im pitanja koja su im postavljena u ovom pismu jako važna i odnose se na jednu školu i decu koja se tamo nalaze i izrečene tvrdnje i dobro je da cela javnost čuje odgovor. Ovde imam samo za osnovnu školu "Anton Skala" za školu "Boško Buha"  nema, to ćemo dostaviti naknadno.
Znači, postavljeno je pitanje zašto je osnovna škola "Anton Skala" u Beogradu ove školske godine primila 17 učenika prvog razreda iz Zvečanske, odnosno iz ustanove socijalne zaštite, i jedno roditeljsko dete, tj. učenika iz porodice, sa ciljem da defektolozi manje rade, kao i da odmor ne treba da bude za nastavnike i samo za učenike?
U toku školske 2010-1011. godine osnovna škola "Anton Skala" Beograd je upisala 13 učenika i to 10 iz porodice i tri iz ustanove socijalne zaštite, 2011-2012. školske godine upisano je 13 učenika, 12 iz porodice i jedno domsko dete. Ove školske godine upisano je 15 učenika iz Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine, dva učenika iz doma u Sremčici i jedno dete iz porodice, ukupno 18 učenika raspoređenih u tri odeljenja.
Primećujemo da se broj i struktura menja, to ste videli iz ovih podataka. Ovo je sada važno, koja deca će biti upisana zavisi od mišljenja Interesorne komisije, vremena kada se roditelj, odnosno staratelj obrati, jer škola ima ograničene prostorne i kadrovske kapacitete. Škola je prvi put ove školske godine upisala tri odeljenja prvog razreda, što je najveći broj upisanih učenika prvog razreda od njenog osnivanja.
Škola ima saradnju sa ustanovama socijalne zaštite gde se deca nalaze na trajnom smeštaju i uglavnom se radi o deci bez roditeljskog staranja. Upisom u školu ta deca se po prvi put uključuju u vaspitno-obrazovni sistem, a što je i cilj države da obrazuje i vaspitava i decu bez roditeljskog staranja.
Što se tiče primedbi na rad defektologa, one su neosnovane, jer je upravo najveće interesovanje za upis dece u osnovnu školu "Anton Skala" Beograd. Takođe, država putem nadzora inspekcijskog i stručno-pedagoškog može izvršiti uvid u rad škole, što redovno i čini. U toku školske 2011-2012. godine bio je jedan inspekcijski nadzor po pritužbi roditelja i jedan stručno-pedagoški nadzor. Inače, ovde u dokumentaciji, koju ću vam dostaviti uz sadržaj ovog pisama, nalazi se izveštaj te dve inspekcijske posete.
U vezi odmora nastavnika i učenika imaju ih i jedni i drugi. U školama koje obrazuju učenike sa smetnjama u razvoju naročito se obraća pažnja na bezbednost učenika, te se pravi takva organizacija, raspored dežurstva za vreme odmora, da se prati svaki učenik. Odmor moraju da imaju nastavnici jer im po zakonu pripada, ali je bezbednost učenika uvek na prvom mestu.
Pod dva, navedeno je da se u specijalnoj školi prave specijalna odeljenja, te da postoje odeljenja deca koja ne govore. Procesom inkluzije omogućeno je da u obrazovno-vaspitni rad budu uključena sva deca i ona koja do sada nisu bila uključena u obrazovno-vaspitni sistem. Deca sa lakšim smetnjama uključuju se u redovne škole, dok se deca sa težim smetnjama obrazuju u školama za obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju. Nažalost, stepen ometenosti te dece je takav da većina od njih nema razvijen govor. Kako je najveći broj dece takav, nekad je nemoguće formirati drugačije odeljenje. U cilju rešavanja problema od nekadašnjeg dva, u skladu sa stručnim uputstvom Ministarstva prosvete, u ovoj školi formirana su tri odeljenja drugog razreda da bi se deci pružila dodatna podrška, jer je to moguće kada su u odeljenju četiri, odnosno pet učenika, umesto dosadašnjih šest.
Sledeći navod, tvrdnja, da se škola sveti roditeljima dece koja su upisana, da ih drži zaključane i mokre, da su učionice smanjivane i pregrađivane, da deca, učenici, imaju malo prostora, da učionice imaju po šest metara kvadratnih. Po pritužbama roditelja u škole je dolazila gradska prosvetna inspekcija, koja je kontrolisala uslove rada i života u školi. O tome je sačinjen zapisnik kojim je konstatovano da škola preduzima sve mere za poboljšanje uslova života i rada učenika. Apsolutno nema nikakvog govora da se roditeljima škola sveti preko dece. Svakako da uvek postoje stvari koje se mogu poboljšati, ali nema govora da se dešavaju stvari koje su iznete u ovom pismu.
Škola je tokom leta renovirala prostor, toalete. U prošloj školskoj godini, putem akcije u kojoj su učestvovale brojne društvene kompanije, uređeno je 11 učionica i sala za fizičko. Ove godine su uređene još tri preostale učionice. Veličina učionica je između 17 i 36 metara kvadratnih. Naravno, sve se ovo može proveriti i činjenično, i u razgovoru sa roditeljima.
Sledeća konstatacija je da roditelja je da deca nemaju igračke. Škola ukazuje da je obezbeđen didaktički materijal onoliko koliko je to moguće. Očigledno ne u dovoljnoj meri, ali u meri u kojoj to škola može da omogući. Svakako da to može biti bolje. Međutim, treba pomenuti da je škola sama finansirala projekat senzorne sobe, raspolaže sa dve interaktivne table, digitalnim kabinetom od 10 računara, pretplaćen na više dečijih časopisa, nastavnici sami izrađuju radne listove i sve ono što može biti pomoć u nastavu.
Zadnje, navodi se da škola nema sobu za produženi boravak. Produženi boravak škola organizuje za svu decu od prvog do osmog razreda, imajući u vidu njihove potrebe i njihovo stanje. Produženi boravak se odvija u učionicama u kojima se održava redovna nastava. Na raspolaganju je i sala za fizičko i veliko dvorište škole. Za sve učenike škole organizovan je prevoz od kuće do škole i nazad sa jednim autobusom i tri kombi-vozila kojima se pokriva teritorija celog grada Beograda. Produženi boravak je organizovan do 15.00 časova, jer je tako odlučila većina anketiranih roditelja, iako je na početku školske godine direktor škole napravio organizaciju i mogućnost da produženi boravak traje do 16.00 časova.
Sve ovo navedeno govori da celokupno osoblje škole radi u interesu učenika. Zaposleni se angažuju van radnog vremena, u radnim akcijama, da bi se deci omogućile razne van nastavne aktivnosti i poboljšao kvalitet života.
Ovde ima informacija da se na "Youtubu" može videti spot, koji je uradila "Delta" kompanija u osnovnoj školi "Anton Skala" Beograd, u kojem su učestvovali brojni umetnici sa ciljem da svi zajedno pomognemo ovoj deci da postignu svoj maksimalni kapacitet.
Gospođo Čomić, dobićete odgovor za školu "Boško Buha". Vama hvala na ljubaznosti da unapred dostavite ova pitanja da bih mogao danas da odgovorim na ove izrečene tvrdnje. Tvrdnje se ne poklapaju sa sadržajem pitanja, koja su postavljena. Mene to raduje, ali pozivam i druge roditelje da se, ako sumnjaju u ono što sam danas ovde pročitao kao informaciju koju sam dobio od zaposlenih i od prosvetne inspekcije, organizuje poseta školi i da se utvrdi činjenično stanje. Za sledeću školu ćemo dostaviti informacije, naknadno. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani članovi rukovodstva Narodne skupštine Republike Srbije, koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Vlade Republike Srbije dam jedno kratko obrazloženje zakona o kojem će danas Skupština raspravljati.
Naime, reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju koji sadrži osam članovi i na osnovu broj članova mogao bi se izvesti zaključak da je reč o zakonu koji nema veliki značaj. Međutim, po sadržaju odredbi koje ovi članovi sadrže, po onom što znači primena odredaba ovog zakona u praksi, reč je o i te kako važnom zakonu.
Želim da odmah na početku ovog izlaganja kažem da je suština izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju da se omogući što većem broju studenata da se sa utvrđenim brojem bodova, potrebnih za upis godine, upišu na odgovarajuću godinu studija. To je suština ovog predloga.
Moram vam reći da smo do ovog predloga došli zajedno na nivou cele akademske zajednice. "KONUS", kao Konferencija rektora svih univerziteta Srbije, predstavnici studenata, fakulteta, Studentske konferencije visokih škola strukovnih studija i mi u Ministarstvu prosvete smo razgovarali o ovom problemu još marta meseca tekuće godine. Tada je postignuta saglasnost da se predloži Skupštini, ko god tada bio ministar, ili kakva god da bude Vlada, da se izvrše promene u Zakonu o visokom obrazovanju, da bi se pre početka nove školske godine ti novi uslovi usvojili i samim tim stvorila mogućnost da što veći broj studenata upiše godinu. To je i suštinski razlog zašto je ovaj zakon predat, odnosno usvojen na Vladi i upućen Skupštini po hitnom postupku. Videćete iz sadržaja ovog zakona koje su sve promene.
Suština je sledeća. Za ovu školsku godinu, 2011-2012. godinu, izmenama i dopunama ovog zakona, odnosno njegovim usvajanjem stvaraju se mogućnosti da studenti koji ostvare najmanje 48 bodova upišu godinu, a da sledeće godine taj broj bodova bude najmanje 50 i 2014-2015. godine da taj broj bodova bude 60.
Na Odboru Narodne skupštine Republike Srbije za pitanja prosvete i nauke bilo je reči i o ovom i o pitanju ispitnih rokova, zato što je jedan broj kolega postavio pitanje – zašto se smanjuje broj ispitnih rokova? Naime, lako je obrazložiti zašto 48, jer veći broj studenata se upisuje. Naravno, reaguje se i na probleme koje imamo u visokom obrazovanju, a izlazimo u susret zahtevima studenata, pogotovo u uslovima teške ekonomske situacije, da veći broj njih upiše fakultet o trošku države.
Kada je reč o broju ispitnih rokova, želim da obavestim i vas i javnost da će se broj ispitnih rokova postepeno smanjivati. U sledećoj školskoj godini, u 2012-2013. godini, u ovoj školskoj godini koja počinje za nekoliko dana broj ispitnih rokova će biti šest. U školskoj godini 2013-2014. broj ispitnih rokova biće pet, a tek 2014-2015. godine biće četiri ispitna roka.
Inače, kada je reč o broju ispitnih rokova, želim i to da znate, da smo mi država koja u regionu ima najveći broj ispitnih rokova. U zemljama Evrope taj broj ispitnih rokova je tri ispitna roka. Međutim, suština je što se očigledno drugačije radi u procesu nastave, u odnosu između studenata i profesora. To je nešto čemu mi stremimo.
Ako se sećate, promene su započete, Narodna skupština Republike Srbije je još 2005. godine usvojila Zakon o visokom obrazovanju, primena tog zakona je započeta godinu dana kasnije. Danas sam to baš govorio kolegama narodnim poslanicima, sticajem okolnosti u tom predlogu zakona su bila predviđena dva ispitna roka. Tada sam u ime poslaničke grupe SPS predložio amandman kojim se broj ispitnih rokova povećao na tri. U međuvremenu smo izvršili ova povećanja koja su bila, ali samo kao našu reakciju na promene koje su usledile usvajanjem zakona i početkom primene novog zakona i stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja, odnosno našeg učešća u tom prostoru i problema sa kojima smo se suočili.
Želim da znate da se ovim zakonom rešava još jedan problem. Studenti koji su 2006-2007, 2007-2008, 2008-2009. i 2009-2010. godine upisali prvu godinu osnovnih studija, zadržavaju pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. Ovim predlogom zakona smo našli odgovore i na rešenja onih studenata koji odslušaju sva predavanja, tzv. apsolventi, njima se sada daje mogućnost da polažu predmete, da se Statutom fakulteta utvrde vremenski ispitni rokovi za njih unutar broja ispitnih rokova koji su utvrđeni Zakonom o visokom obrazovanju.
Takođe, imamo još jednu veoma važnu stvar, danas je kolega i SDPS to pomenuo, a to je pitanje izrade nacionalnog okvira kvalifikacija. Moram vam reći da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje gotovo završio taj posao, ali sada je on i formalno dobio obavezu da taj posao uradi, tako da će ministarstvo, kada dobije taj dokument, usvojiti nacionalni okvir kvalifikacija. Inače, reč je o listi zvanja koja se stiču na osnovu završenog odgovarajućeg stepena visokoškolske institucije.
Naravno, to je promenljiva kategorija, s obzirom da se studijski programi akredituju u određenom roku i da se neki od njih prave zajedno sa predstavnicima privrede, da sadrže odgovarajuća zvanja. Sasvim je logično da se stalno usaglašavaju potrebe tržišta rada sa onim što proizvodi visoko obrazovanje i da će tih promena biti, jer se usaglašavamo i sa onim što nam donosi objektivno što postoji na evropskom prostoru visokog obrazovanja, odnosno, ako tako mogu reći, na tržištu rada.
Ima još jedna stvar koju smo prihvatili da izmenimo, a to je da damo mogućnost studentskim konferencijama visokih škola, strukovnih studija i fakulteta da imaju svojstvo pravnog lica, iz razloga što su deo Organizacije studenata Evrope. Sa svojstvom pravnog lica, inače, to su ustanovili Zakonom o visokom obrazovanju, oni stiču mogućnost da ravnopravno sa drugim kolegama iz ostalih zemalja Evrope konkurišu za različite projekte i da učestvuju kao studenti u procesu kreiranja prostora visokog obrazovanja.
Dozvolite mi, poštovane koleginice i kolege, da pomenem još nekoliko stvari za koje mislim da će vam biti interesantne, jer one možda do sada nisu bile dostupne javnosti, a odnose se na pitanje prolaznosti, odnosno broja studenata koji završe odgovarajući nivo znanja, odnosno ostvare odgovarajući broj bodova.
Ovde posedujem dokumenta o Univerzitetu u Beogradu, jednu analizu koja je napravljena na osnovu rezultata polaganja ispita na 29 fakulteta Univerziteta u Beogradu. Reč je o studentima koji su prvu godinu upisali 2010-2011. godine na studentskim programima osnovnih, akademskih i integrisanih studija, po broju ostvarenih "ESP" bodova. Kada se pogleda ukupan broj studenata, oni koji su ostvarili 60 bodova, njihov broj iznosi 4.228 ili 31%. Broj studenata koji su ostvarili od 48 do 59 bodova je 3.774 ili 28%. Broj studenata koji su ostvarili manje od 48 "ESP" bodova je 5.050 ili 36%, a 642 studenta ili 5% njih se ispisalo.
Ako se sada te brojke dalje podele, pa se uđe u strukturu onih studenata u odnosu na način finansiranja, da li je reč o budžetskim studentima ili o samofinansirajućim, podaci su sledeći. Kada posmatramo studente koji su upisani u budžetskom statusu, oni koji su ostvarili 60 "ESP" bodova njihov broj iznosi 3.291 student ili 38%. Znači, 60 bodova ostvari 38% studenata. Od 48 do 59 bodova ostvarilo je 2.687 studenata ili 30%. Manje od 48 bodova je ostvarilo 2.507 studenata ili 28%. Ispisalo se 381 student ili 4%. To je kada je reč o budžetskim studentima.
Kada je reč o samofinansirajućim, tu su drugačiji rezultati. Šezdset bodova ostvarilo je svega 937 studenata, ili 19%, od 48 do 59 bodova 1.087 ili 23% i manje od 48 bodova 2.543 ili 53% studenata, ispisalo se 261 student, odnosno 5%.
Ako napravimo jednu uporednu analizu ovih rezultata iz 2010. i 2011. godine, podaci su još zanimljiviji i govore, da kažem o tom povećanju prohodnosti studenata koji upišu godinu studija.
Znači, u školskoj 2008. i 2009. godini od 13.550 upisanih studenata njih 7.539 je ostvarilo najmanje 48% bodova, a od toga 3.664 svih 60 bodova. U školskoj 2010.-2001. godini, od ukupno 13.694 upisana studenta, njih 8.002 ostvarilo je najmanje 48 bodova, a od toga njih 4.228 svih 60 "ESPB" bodova. Znači, povećanje broja studenata u odnosu na dve godine, koje su predmet ove analize je za oko 150, međutim, kada je reč o broju studenata koji su ostvarili 48 i više bodova, odnosno 60 bodova je daleko veći, jer 1.400, oko 600 i nešto studenata.
Ovo vam pominjem, jer je to pokazatelj da sistem, da kažem funkcioniše, da se povećava i prohodnost i da se povećava broj studenata koji ostvaruju ove potrebne uslove za upis godine. Povećava se naravno i broj studenata, onih koji ostvaruju 60 bodova, kao cilj kojem mi težimo i koji će biti postavljen tek 2014.-2015. godine. Pominjem svesno 2014.-2015. godine, zato što se proteklih dana u jednom delu javnosti pokušao prikazati da se smanjuje broj rokova od ove godine, a to će biti tek 2014.-2015. Znači, za one koji budu za sledeću godinu polagali ispite, opet ponavljam biće šest ispitnih rokova, one sledeće godine pet i tek 2014.-2015. godine sa početkom primene 60 bodova, a taj broj rokova biće četiri.
Ako pokušate, ako ustvari neko postavi pitanje zašto najmanje 50 bodova? Želim da vam kažem da smo zajedno sa profesorima i studentima pokušali da damo odgovor u odnosu na različitost koja postoji među fakultetima, odnosno poljima u kojima su formirani i u odnosu na sudijske programe koji su akreditovani.
Naime, uslov od najmanje 50 bodova, znači suštinski da će se jedan ispit preneti u narednu godinu, jer ako pogledate strukturu predmeta i broj ESPB unutar pojedinih fakulteta, videćete da najveći broj njih ima pet, šest, sedam, osam, u ruci držim podatke vezane za Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, oni primera radi imaju na listi, inače ovi podaci su preuzeti preko Interneta, među sedam predmeta imaju četiri sa deset ESPB bodova, samo na jednoj godini. Kada je reč o Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu među osam predmeta jedan ima 14 bodova, dva predmeta deset, jedan predmet dva i osam bodova, i dva po tri. Tehnološko-metalurški po sedam šest bodova, Farmaceutski fakultet u Beogradu sedam, osam, šest, pet itd. Univerzitet u Nišu Pravni fakultet, za dva semestra devet, sedam, sedam, dva predmeta sa pod deset bodova. Na Medicinskom fakultetu imamo dvosemestralne ispite koji nose čak 16 bodova.
Ovo pominjem dvosemestralne, zato što se promenilo vreme u odnosu kada smo mi bili studenti, tada je većina predmeta bila dvosemestralna, sad su jednosesmestralni i sada je stepen opterećenja dugojačiji i procena je cele akademske zajednice i profesora i studenata da se na ova dva načina: postepenim povećavanjem broja bodova, postepenim i većim obuhvatom postižu i strateški ciljevi i većeg upisa, većeg broja studenata, veći broj njih završava, a da se u međuvremenu završi proces, ako mogu reći, unapređenja nastave i podizanje kvaliteta na nivou visokog obrazovanja. Da jednostavno proces izvođenja nastave i taj odnos između profesora i studenta bude što bolji.
Jer suština jeste način izvođenja nastave. Suština jeste sadržaj udžbenika koji je studentima na raspolaganju. Suština jeste način ocenjivanja studenata. Suština jeste komunikacija koja se vodi među njima tokom održavanja nastave. Suština jeste da student mora da uči i da učestvuje na svim ovim, da kažem, delovima provere znanja koji su tokom godina i da se praktično završni ispit pretvori u jedan, da kažem, razgovor između kandidata i nastavnika koji daje jednu ukupnu ocenu nivoa znanja koje je pokazano u toku jedne godine.
Želim da vam kažem, da smo u toku prošle i ove godine postigli odgovarajuće rezultate koji daju za pravu da možemo zaključiti da se nivo kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji unapređuje. Prošle godine su naši studenti su u Istanbulu na takmičenju iz robotike osvojili prvo mesto. Evo, sinoć smo imali priliku, neki od nas, ujedno sjajnu prezentaciju da kažem novog robota i dokle se stiglo sa robotikom u svetu i što je zanimljivo početni impuls razvoju te grane nauke je dala Srpska nauka i profesor Vukobratović 1968. godine, a sada nažalost druge su zemlje preuzele primat u tome.
Ali, ovo vam pominjem zato što je reč o objektivno o jednom procesu, nisu samo studenti iz te oblasti osvojili prve nagrade i studenti fakulteta Organizacionih nauka su bili prvi u Evropi, a treći u svetu po rešavanju metode studije slučaja. Studenti fakulteta Pravnih nauka iz oblasti medijskog prava su prošle godine bili u Oksfordu prvi. Studenti Mašinskog fakulteta su napravili jedan model formule jedan, iako će neko reći da je reč o jednoj vrsti sporta, oni koji malo više prate formulu jedan znaju kako je zahtevno naučno i mehanički rešiti probleme koji su potrebni da bi ta formula bila kvalitetna i koliko je znanja potrebno da se napravi jedan takav projekta. Onda smo imali studente Arhitektonskog fakulteta i niz drugih fakulteta koji su osvajali prestižne nagrade, ne pominjem pojedinačne nagrade studenata.
Želim da pomenem da je Beogradski univerzitet ove godine ušao u 500 boljih univerziteta u svetu na osnovu "šangajske liste", da smo po stepenu citiranosti nekoliko godina proglašeni kao zvezda u usponu, da smo napravili više, da kažem malih koraka koji su objektivno dali rezultat i unapredili visoko obrazovanje. To ne znači da je idealno, ali daleko je od toga, jer da je idealno ne bi menjali ovaj zakon. Ovo su problemi sa kojima se mi suočavamo i način, pokušaj da ove probleme rešimo i da to radimo zajedno sa celom akademskom zajednicom.
Ubeđen sam da će Narodna skupština prihvatiti izmene i dopune ovog zakona. Videćemo šta je sadržina amandmana koji budu predloženi. Ukoliko budu takvog karaktera da unapređuju sadržaj ovih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, mi ćemo ih apsolutno prihvatiti.
U svakom slučaju, želim da znate da je svaki predlog dobrodošao i očekujem da Skupština u danu za glasanje, očekujem da će to biti četvrtak, usvoji ovaj zakon. Da onda na taj način svi mi, Narodna skupština Republike Srbije i oni koji budu glasali za ovaj predlog, da kažem, pošalju najlepšu poruku studentima za početak nove školske godine, da im je uslov za upis godine 48 bodova i da je Narodna skupština Republike Srbije usvojila zakon kojim daje mogućnost da što veći broj studenata upiše godinu o državnom trošku, s obzirom da je poznat način na koji se studenti rangiraju unutar kvote.
Naime, pored kvote koja se odredi svake godine, za one koji ne znaju, odlukom Nastavnog veća fakulteta se taj broj može povećati za 20%. Tako mi već sada, praktično, finansiramo preko 50% studenta na svim fakultetima državnim i visokom školama strukovnih studija u Srbiji što je objektivno veoma, veoma značajno u odnosu na ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo. Ali, moram reći, mislim da nam to studenti nesebično vraćaju. Mislim da će usvajanjem ovog zakona, da smo napravili jedan dobar korak u pravcu da podignemo i povećamo prohodnost i da zajednički radimo u naredim godinama da podignemo kvalitet visokog obrazovanja u Republici Srbiji. Hvala.