Samo još dve rečenice. Najavljuju odlazak sa Kosova i Metohije i napuštanje svojih vekovnih ognjišta. Da li je to demokratija i borba za opstanak naroda na Kosovu i Metohiji? Nije, ali narod to sve više prepoznaje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, javio sam se po Poslovniku, čl. 101. i 104, a vezano za izlaganje mog kolege iz Štrpca Zvonka Mihajlovića o izborima koje su za 17. novembar zakazale privremene institucije Kosova i Metohije. Spomenuta je SPS.
Želim da kažem da javnost i građani, pre svega, srpske nacionalnosti, dobro znaju kakav je stav SPS-a kada su izbori na Kosovu i Metohiji u pitanju, kada su bili prvi izbori, kada su bili drugi, i ovi treći. Vreme je pokazalo da smo bili u pravu.
Od samog početka, od dolaska mirotvoraca, SPS je imala stav da na kosovske izbore ne treba izlaziti. Znamo kakva je bila sudbina koalicije ''Povratak''.
Nagradu za taj izlazak i davanje legalnosti i legitimiteta organima Kosova i Metohije, srpski narod je dobro osetio 17. marta. I za ove izbore sada, lokalne, SPS ima jasan stav - da ne treba izlaziti na izbore, iz mnogo razloga.
Osnovni razlozi su što se ni posle 8 godina nisu stvorili minimalni uslovi na prostoru Kosova i Metohije za život građana na toj teritoriji. Nema slobode kretanja, nema povratka imovine, nema povratka u radni odnos, a za 8 godina je vraćeno samo 7 hiljada nasilno proteranih Srba sa prostora Kosova i Metohije.
Još jedan razlog, za ovih 8 godina, međunarodna zajednica nije ni pokušala da iznađe instrumente za zaštitu od malverzacija većinskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. To što se u Štrpcu prijavila ''Građanska inicijativa'' za izbore, to nije stav i program, nije nikakva odluka Socijalističke partije.
Opštinski odbor SPS-a u Štrpcu, čitava mreža na Kosovu i Metohiji i centrala ne stoje iza toga. Mi socijalisti nismo za ove izbore, već za izbore koje raspisuje Narodna skupština, odnosno Republika Srbija.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, gospodine Mrkonjiću, prekršili ste Poslovnik, niste mi dali pravo da se javim po Poslovniku, uz sve uvažavanje gospodina ministra. Ne znam da li je to zbog partijske discipline, ili nečeg drugog.
Javio sam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika. Naime, u toku dana sam primio delegaciju i dobio pisma i odluke u vezi s obrazovanjem u opštini Dragaš, pa mi dozvolite da se obratim i da upoznam javnost o čemu se radi.
Navodno, privremene institucije samoupravljanja na Kosovu i Metohiji, Ministarstvo za obrazovanje, doneli su odluku, na osnovu člana 13. tačka d) Pravilnika UNMIK-a broj 2001.19, o izvršenoj branši privremenih institucija za samoupravljanje na Kosovu, administrativne uredbe broj 2003/2 za sprovođenje Pravilnika UNMIK-a broj 2001.3e o civilnoj službi Kosova, člana 20. Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju na Kosovu. Naime, Ministarstvo za obrazovanje i nauku, donosi odluku:
''1. Svi nastavnici Bošnjačko-goranske zajednice su dužni da potpišu ugovore o radu za školsku 2006/2007. godinu sa opštinskim direktorijumom za obrazovanje, prema javnom konkursu;
2. Sve škole koje rade sa planovima i programima Kosova da nastave rad normalno;
3. Ova školska godina neka bude period upoznavanja sa planovima i programima i školskim udžbenicima, prema reformi obrazovanja na Kosovu i
4. U školskoj 2007/2008. godini, obligativno da se primenjuju planovi i programi Kosova u svim školama.
Obrazloženje - oslanjajući se na gore navedene odredbe, kao i imajući za cilj organizovanje nastavno-vaspitnog programa prema odredbama zakona na snazi, traži se od zaposlenih nastavnika da imaju potpisane ugovore o radu kod opštinskih direkcija za obrazovanje za 2006. i 2007. godinu. Nastavnici ove zajednice dužni su da školske 2007/2008. godine rade prema planovima i programima Ministarstva za obrazovanje, nauku i tehnologiju.
Imajući u vidu sve ovo, odlučeno je kao u dispozitivu ove odluke.'' Odluka se dostavlja SO Dragaš, kabinetu ministra i tako dalje.
Na osnovu ove odluke, opštinski direktori za obrazovanje, kako ih oni zovu, doneli su svoje obaveštenje i svoje odluke, pa i to citiram. ''Predmet - obaveštenje o roku potpisivanja ugovora o radu. Ovim obaveštavamo sve direktore osnovnih škola manjinske zajednice Bošnjaka i Goranaca da je do dana 5. 10. 2007. godine rok da se donesu ugovori o radu, potpisani od strane radnika koji rade u vašim školama. Radnici koji nisu potpisali ugovor o radu sa opštinskim direkcijama za obrazovanje, biće isterani iz školskih objekata u kojima već rade.''
Javio sam se iz zato što mislim da se radi o ozbiljnom problemu i da se ovo odnosi na Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, na Koordinacioni centar, a, pre svega, na Ministarstvo za obrazovanje.
Unazad osam godina, na teritoriji opštine Dragaš, u Gori, nastavu pohađa oko 1.200 učenika i ima 160 nastavnika i profesora. Za ovih osam godina, nastava se odvijala bez većih problema, po programu Ministarstva za obrazovanje Republike Srbije, a sve se finansiralo, i dalje se finansira, iz budžeta Republike Srbije.
Zato tražim od nadležnog ministarstva, u ovom slučaju, od Ministarstva za obrazovanje, da preduzme mere kako ne bi došlo, za dva dana, do prekida nastave i isterivanja nastavnog osoblja iz škola opštine Dragaš, iako se oni opredeljuju i traže da program i nastavu pohađaju na srpskom jeziku i po programu Republike Srbije.
Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je na dnevnom redu veoma važan zakonski projekat za građane države Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Radi se o zakonu o putnim ispravama.
Svakako da ovaj zakon predstavlja ogledalo, sliku svake države, pa i naše, nazovidemokratske države. Krajnje je vreme da država Srbija zakonom uredi ova važna pitanja, s obzirom na događaje i procese koji su se dešavali u proteklo vreme. Pre svega, mislim na raspad bivše Jugoslavije, odvajanje Crne Gore, kao i dolazak i instaliranje nazovimirotvoraca na Kosovu i Metohiji.
Zato Socijalistička partija Srbije smatra da je trebalo mnogo ranije regulisati ovu materiju, jer su razlozi za donošenje zakona o putnim ispravama postojali odmah nakon što je prestala da postoji Savezna Republika Jugoslavija, imajući u vidu da se važećim zakonom, donetim 1996. godine, uređuje pravo koje se izvodi iz jugoslovenskog državljanstva.
To državljanstvo je prestalo da postoji formiranjem državne zajednice, zajednice Srbije i Crne Gore. Kako je u međuvremenu prestala da postoji državna zajednica SCG, nastala je potreba nadležnih organa da Republika Srbija, kao samostalna država, u skladu sa obavezama koje su proizašle iz novodonetog ustava, uredi pitanje putnih isprava koje će se izdavati državljanima Republike Srbije.
Naravno, osim ustavnih razloga, donošenje nove regulative u oblasti putnih isprava i regulisanje ove materije je još jedan od uslova koje država Srbija mora da ispuni radi uključivanja u neke, navodne, evropske integracije. Ono što želim posebno da istaknem, zbog čega sam se javio, jeste da pravo na dobijanje putnih isprava imaju samo državljani naše zemlje, odnosno državljani Srbije.
Osim toga, ističem da je ovaj zakon jedan od retkih zakonskih projekata koji se primenjuje na čitavoj teritoriji naše države i iz ovog zakona se maksimalno koriste sva prava. Kada ovo kažem, pre svega, mislim na njegovu primenu na teritoriji Kosova i Metohije.
Prema nezvaničnim podacima, od dolaska KFOR-a, UNMIK-a i UNMIK mirotvoraca do sada, izdato je preko 200 hiljada putnih isprava, što znači da se Albanci smatraju državljanima Srbije i da im u ovom slučaju simboli države Srbije na putnim ispravama ne smetaju, ili samo zloupotrebljavaju ove isprave radi ostvarivanja prava i putovanja po svetu. Kada imaju interes i kada im to odgovara, onda oni to koriste.
Od 1990. godine, nakon dolaska mirovnih snaga, punktovi za izdavanje pasoša nalaze se uglavnom u centralnom delu Srbije, što znači da Albanci dolaze u gradove širom Srbije, podnose zahteve i dobijaju putne isprave.
Da li se iko pita kako se može sankcionisati i na koji način sprečiti zloupotreba pasoša i da li uopšte postoji saradnja sa UNMIK-om, ako se zna da takve saradnje u drugim oblastima, kada je u pitanju narod na Kosovu i Metohiji, pre svega, srpski, skoro i da nema i skoro da ga nije ni bilo?! Gospodine ministre, pitam vas - da li se zna koliko je do sada otkriveno slučajeva zloupotrebe, i od ovlašćenih lica koja izdaju putne isprave, a i onih koji ih koriste?
Samo da istaknem, pored svih nesrećnih događaja koji su zadesili srpski narod, Srbi sa Kosova i Metohije i za dobijanje ovih isprava dolaze u centralni deo Srbije. Da budem pragmatičan, punktovi se nalaze u gradovima širom Srbije.
Primera radi, čovek iz metohijskog dela, iz Peći i Đakovice, ako je naseljen u Beogradu ili Subotici, mora da ide po isprave u Kragujevac ili u Kruševac, ili u Nišku Banju, ili u Leskovac, što zahteva dodatne troškove.
Ovde, takođe, želim da istaknem i time da se obratim ministru, da poseban problem predstavljaju tzv. matične knjige, koje su raseljene nakon 1999. godine, zbog kojih građani i oni koji su na Kosovu i Metohiji imaju dodatne probleme. O čemu se ovde radi?
Da bi se, na pragu 21. veka, dobio izvod iz matične knjige rođenih ili venčanih, treba vam najmanje 15 dana, od dana podnošenja do dana dobijanja isprava, a ako želite to po hitnom postupku ili nešto preko reda, morate dodatno da platite.
Ova materija, nadam se, za Ministarstvo unutrašnjih poslova i novoformirano ministarstvo za Kosovo i Metohiju, zaslužuje posebnu pažnju, posebnu analizu i izradu posebnih mera u smislu efikasnosti izdavanja ovakvih isprava.
Ovaj svojevrstan presedan u novoj istoriji se ne bi tako mogao kvalifikovati da se i dan-danas žrtve progona, kosovski Srbi, ugroženi u svim vidovima ljudskih prava, ne proglašavaju krivcima za takvo stanje. Oni su ostali bez najdražih, bez domova, i nemaju nikakvih izgleda da ostvare svoja prava. Čak im se bezdušno i krajnje bezobzirno preti da treba da se odreknu svoje teritorije, a neke kvazidemokrate, najčešće iz Beograda, svojim velikodušnim gestovima, dopuštaju razgrađivanje teritorije, ugrožavanje državnog suvereniteta, i nekim svojim pričama o srpskoj krivici utiru put ka nezavisnosti naše južne pokrajine.
Dakle, Srbi, tamo gde je lokalna vlast na Kosovu i Metohiji u albanskim rukama, nemaju nikakvih prava, nemaju pravnu slobodu, pravo ni na povratak, nemaju prava na imovinu, na akcije koje se ovih dana izdaju i daju samo Albancima, a Srbi koji su radili i stvarali na Kosovu i Metohiji nemaju nikakvo pravo. S druge strane, naša vlast dozvoljava da Albanci slobodno šetaju i izdaju im se, između ostalog, putne isprave.
Da iskoristim priliku i podsetim da sam na sednici 24. jula iskoristio pravo po članu 226. i postavio nekoliko poslaničkih pitanja. Nažalost, do dana današnjeg, odgovor nisam dobio.
Stoga, ponovo pitam resornog ministra za unutrašnje poslove i očekujem odgovor - zašto Srbi na Kosovu i Metohiji plaćaju duplu registraciju automobila i dokle će to da rade? Plaćaju jednu registraciju za putovanje po Kosovu i Metohiji, a drugu za putovanje po Srbiji.
Zašto se plaća taksa ako lice nema registraciju jednog od gradova u Srbiji, ako se zna da su saobraćajne dozvole, registracija i vozačke dozvole - MUP-a Republike Srbije? SPS se zalaže da se ukine taksa licima kojima se naplaćuje, a koja nemaju registraciju na jedan od gradova u Srbiji.
Još nešto. Da li se radi o putnim ispravama ili o nečemu drugom, ali, gospodine ministre, ja vas molim da preko vaših organa i saradnika sprečite gužvu na punktovima za ulazak na Kosovo i Metohiju i izlazak sa Kosova i Metohije.
To je neshvatljivo, ne znamo šta je po sredi, da li je to zbog ovih isprava, da li zbog šverca, ali po 30 šlepera ide i među tim šleperima se nalaze i Albanci i stanovnici srpske i drugih nacionalnih zajednica, kada ulaze na Kosovo i Metohiju i kada izlaze za Srbiju. Problem je u nedovoljnoj tehnološkoj, stručnoj i materijalnoj opremljenosti svih punktova. Stoga, treba odvojiti to, neka teretna, odnosno putnička vozila idu u posebne trake.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, uvaženi predsedniče države, predsedniče Vlade, gospodo ministri, sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji karakteriše veliki broj nepoznanica, koje među srpskim stanovništvom izazivaju veliku dozu neizvesnosti i iščekivanja.
Takve nevolje i nedoumice odavno se nisu tako snažno sručile na jedan nacionalni kolektivitet kakav je sada slučaj sa Srbima na Kosovu i Metohiji.
Krajnje bezobzirno, uz neviđenu agresivnost i gaženje međunarodnog prava, zapadne zemlje pokušavaju da zamene rezoluciju 1244, koja je jedini garant integriteta i teritorijalnog suvereniteta Srbije na Kosovu i Metohiji.
Nije poznat u istoriji primer takve bezobzirnosti, koja ne poštuje ni međunarodno pravo, ni moralne norme, ni ostale važeće uzuse u međunarodnoj komunikaciji.
Srbi, sa druge strane, drže do argumenata da dok postoji rezolucija 1244 Kosmet nije izgubljen. Negativnim posledicama rezultiralo je i iscrpljenje, natezanje i odugovlačenje samoproklamovanog demokratskog bloka u formiranju vlade.
Sve što je prethodilo tom činu, način na koji su se prema tome odnosili koalicioni partneri, tvrđenje pazara radi boljih startnih pozicija stranaka koje sačinjavaju vladu, samo su označavali odvlačenje pažnje i gubljenje koraka koje je trebalo hitno preduzeti radi pokušaja odmotavanja zapetljanog kosovskog čvora.
Takva ponašanja nisu doprinosila učvršćivanju naše pozicije u zahtevima za nastavak pregovora radi iznalaženja povoljnijeg rešenja za budući status Kosova. Zato se i dogodilo ovo što je nepojmljivo za zemlje koje drže do svog ugleda u vreme kada treba voditi najjaču diplomatsku bitku za očuvanje Kosova i Metohije - da nemamo ambasadore u važnim svetskim metropolama.
Bez zluradosti, ali uz potrebu da neke stvari budu jasne, do ogoljenosti danas možemo utvrditi ono što smo mi socijalisti često govorili - da međunarodna zajednica samo nastavlja sa ultimatumima, od Rambujea, preko uvođenja nekih nazovistandarda na Kosovu i Metohiji, koji sva prava daju privremenim institucijama instaliranim na ovom području, do otvorenih zahteva da se Srbi odreknu dela svoje teritorije, a da pri tome čak nemaju pravo da se pozivaju na potrebu očuvanja državnog integriteta i suvereniteta.
Na ruku ovim zalaganjima, svih ovih godina na domaćoj sceni išli su brojni pojedinci, nevladine organizacije i političke partije, sa otvorenim zahtevima o potrebi odricanja od Kosova i Metohije, jer je to, kako oni kažu, teret o vratu Srbiji i teritorija na kojoj Srbija ionako nema više nikakvog uticaja.
Znaci ohrabrenja za srpsku stranu proizilaze iz principijelnog stava Rusije, koja sa potrebnom ozbiljnošću prilazi pitanju rešenja za Kosovo i Metohiju, ne prihvatajući da se rešenje iznađe dok se sa tim ne saglasi Beograd. Sada i oni pojedinci i krugovi u našoj zemlji, koji su zbog svoje zaslepljenosti zapadnom demokratijom krajnje potcenjivački i podrugljivo govorili o moći Rusije i Kine, stidljivo govore o potrebi okretanja majčici Rusiji, u čijem zalaganju traže spas za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje.
Krajnje je opravdano pitanje, kako ovih proteklih sedam godina, kako kažu njeni zagovornici, petooktobarska demokratija nije iznedrila barem jednog iskrenog prijatelja iz sveta, koji podržava stavove naše zemlje. Kosmetski Srbi novi tračak nade vide u osnivanju Ministarstva za Kosovo i Metohiju. Namerno sam ovo malo požurio, jer želim da vam se ovde obratim, s obzirom da ovde dolazim iz centralnog dela Kosova i Metohije.
U dosadašnjim diskusijama je bilo dosta demagogije i dosta licemerja, a veoma malo, skoro nimalo o životu Srba na Kosovu i Metohiji.
Oni zagovornici koji su govorili o navodnoj ugroženosti ljudskih prava Albanaca, ovde ni jedna reč o ugroženosti Srba na sopstvenoj teritoriji. Na pragu 21. veka najugroženija ljudska prava u Evropi i na Balkanu su prava Srba.
Zato koristim svoje pravo iz Poslovnika, član 226, u razgovoru sa narodom, gospodine predsedniče, na ova pitanja na koja narod traži odgovor, tražim da mi se pismeno odgovori, a to je sledeće. Da li znate da, dok mi ovde raspravljamo, na Kosovu i Metohiji, u srpskim enklavama restrikcija struje 5+1, a tamo u enklavama gde nema struje nema ni vode; da je najugroženije stanje u Metohiji, u opštini Klina, u selu Brestovik? Zašto se na punktu Merdare po ovoj vrućini usred bela dana čeka i po tri sata? Da li je to posledica bivšeg režima i bivšeg rukovodstva? Ne, to je problem u rukovođenju, u neznanju i u nesposobnosti.
Dokle će Srbi sa Kosova i Metohije, iz centralnog dela, iz Moravskog kraja, iz Metohije, da plaćaju duple registracije? Šta to znači duple registracije? Do Merdara sa registracijom Republike Srbije, a od Merdara su obavezni da uzmu registraciju privremenih institucija Kosova i Metohije. Da bi izašli iz Kosova i Metohije, ako nemate registraciju Srbije, morate da plaćate određenu taksu državi Srbiji.
Zašto se Srbi sa Kosova i Metohije u činjenju prekršaja u saobraćaju kažnjavaju kao strani državljani, po hitnom postupku, i odvode se odmah kod sudije za prekršaje? Da li smo mi državljani Srbije ili smo strani državljani, ako imamo vozačke dozvole, registraciju i saobraćajnu dozvolu Republike Srbije?
Da li znate, 27.000 ljudi koji su radili u privredi na Kosovu i Metohiji, koji su godinama stvarali, od toga 17.000 u Srbiji, a 10.000 na Kosovu i Metohiji prima minimalac, 4.600 odnosno 9 plus 30%, iako smo čini mi se doneli zakonsku obavezu, imperativ, da se isplaćuje za ove ljude koji su u Srbiji 9.000, pa jednom broju isplaćeno jedan mesec, pa se ponovo vratilo na staro.
Gospodo, dok ima naroda na Kosovu i Metohiji biće i Srbije, vodićemo ovde pregovore, i donositi rezolucije i voditi visoku politiku. Osam generacija srednjoškolaca je izašlo na Kosovu i Metohiji. Samo u centralnom delu 4.000. Ima među njima udatih i oženjenih. Kažu – gospodine poslaniče, šta mi imamo od države Srbije, imam dvoje dece, nemam radno mesto, šta da činim? Odlaze trbuhom za kruhom. Bojim se da za deset godina na Kosovu i Metohiji ćemo imati staračka domaćinstva i takođe nećemo imati o čemu da razgovaramo.
Zašto se posle osam godina ne napravi jedinstvena baza podataka, da vidimo šta to država Srbija finansira na Kosovu i Metohiji? Jer smo pravili krupne greške?
Imamo porodicu sa osam članova, koja prima po 200%, sa jedne strane, i porodicu sa druge strane, koja ima pet ili šest članova, ima jedan minimalac ili dva minimalca. Da li je to problem? Da li je to posledica bivšeg režima?
Roditelji, nastavnici, učenici i narod je sačuvao Kosovo i Metohiju. Održali smo sistem obrazovanja u okviru sistema obrazovanja Republike Srbije. Posle osam godina mi imamo škole na Kosovu i Metohiji, gde tri škole u jednoj školi pohađaju nastavu. Šta se čini po tom pitanju? Dokle će da se pruža zdravstvena usluga u centralnom delu na Kosovu i Metohiji u montažnim barakama i improvizovanim uslovima?
Kada sam govorio o demagogiji i licemerju, jedan broj ljudi odgovornih od nadležnih organa, sa jedne strane se deklarativno zalažemo za očuvanje Kosova i Metohije, a sa druge strane planira se da se 270 radnika u RTS-u, Televizija Most, otpusti i da na socijalni program, da se ugasi list „Jedinstvo“, kao jedini srpski list na Kosovu i Metohiji. Da li ste obišli i da li znate u kakvim se uslovima materijalnim i tehničkim nalaze? Da li znate u kakvim se uslovima nalazi Radio Gračanica?
Šta je sa infrastrukturom na prostoru Kosova i Metohije? Zašto ste odustali od izgradnje puta Gračanica – Laplje Selo? Zašto se odustalo od izgradnje naselja za povratak isto u Gračanici, pa da bude paradoks još veći, albanska opština u Prištini je dala dozvolu za izgradnju naselja?
Dokle će 75 porodica u centralnom delu živeti u gvozdenim kontejnerima na Kosovu i Metohiji? Itd, itd.
Oni koji zagovaraju ovde nekakav zaokret državne politike, je li zaokret državne politike da mi napustimo Kosovo i Metohiju? Neki diskutanti ovde nas upozoravaju da mi kao Srbi, koji živimo na Kosovu i Metohiji, nemamo šta da tražimo.
Je li zaokret politika odricanja od Kosova i Metohije, odricanja od Raške oblasti, odricanja od Vojvodine i stavljanje Srbije u kantone po švajcarskom ili španskom modelu.
Na kraju, gospodo predsednici, predsedniče države, vi ste bili u porti manastira Gračanice, i ako mogu da se setim, na improvizovanoj bini ste izjavili – nisam došao ovde da održim velike govore, došao sam da stvorimo uslove da možete da živite makar malo bolje. Malo je bilo sadržaja za Srbe na Kosovu da bude makar malo bolje.
Nije dobro da se ministarstvo formirano za Kosovo i Metohiji bavi diplomatijom. To je u nadležnosti ministra za inostrane poslove. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju sve ove probleme i druge probleme mora da rešava.
Još na kraju, za predsednika, predsednika Vlade i ministre, vi nosite najveću odgovornost za sudbinu srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije u svim varijantama.
U varijantama da, uslovno rečeno, mi pobedimo, u varijantama da se jednostrano prizna Kosovo i Metohija i u varijanti da Savet bezbednosti donese nekakvu odluku.
Ako bi državnim merama, vi ćete reći da je to zadužena međunarodna zajednica, za to su zaduženi Albanci.
Međunarodna zajednica za proteklih osam godina sve što je radila radila je u interesu Albanaca, na štetu Srba. Albanci nemaju te namere, Albanci ne odustaju od težnje da stvore nezavisno Kosovo.
Odgovorno vam tvrdim ovde, ako bi išli sa ovim merama, za pojedine mere ne trebaju ekonomska sredstva, mislim da bi narod na prostoru Kosova i Metohije uspeo da ostane na taj način i da da doprinos, a ionako daje doprinos, očuvanju države Srbije na prostoru Kosova i Metohije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se da podržim amandman kolege Zvonka Mihajlovića što se tiče povećanja iznosa za ulaganje i investicije na prostoru Kosova i Metohije kroz ekonomski razvoj, jer je to jedan od garanta za opstanak Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Posebno podržavam insistiranje da programi, projekti ulaganja na prostoru Kosova i Metohije idu na predlog Odbora za Kosovo i Metohiju, preko Ministarstva, radi kontrolisanja i uvida u trošenje sredstava.
Takođe, gospodine ministre, jedan od razloga što sam se javio je sledeći: pažljivo sam pratio raspravu o budžetu, detaljno, i ako bismo pogledali stenograme, želim da vas pitam, vi nijednu rečenicu u načelnoj raspravi, u pojedinostima, niste rekli o Kosovu i Metohiji.
Šta se to ulaže, kolika se sredstva izdvajaju, zašto se izdvajaju? To je narod Kosova i Metohije očekivao od vas i očekivali su oni u raseljenju.
U čemu je problem? Da li se stidite, da li niste želeli, da li nećete ili je problem ...?
Danas ste rekli jednu rečenicu, stidljivo, da iz Nacionalnog investicionog plana idu sredstva prema Kosovu i Metohiji. Da li je u pitanju nalog međunarodnih mentora sa Zapada da ne smete da govorite o ulaganju i izdvajanju sredstava za Kosovo i Metohiju ili su u pitanju dve vlade, pa se jedni zalažu za izdvajanje i ulaganje na Kosovu i Metohiji, a drugi imaju rezervu što se tiče toga?
Mislim da vam je bila obaveza, ako niste, a možemo stenograme da pogledamo, bilo bi dobro u završnoj reči da to kažete.
Zarad javnosti i građana, pre svega na Kosovu i Metohiji, Srba i ostalog nealbanskog stanovništva i onih u raseljenju, želim da informišem da smo mi doneli Zakon o ministarstvima i da je Zakonom obrazovano Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, u cilju funkcionisanja institucija Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne politike, kulture, infrastrukture i telekomunikacija. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju obavlja poslove državne uprave koji se odnose na funkcionisanje institucija Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohija, gde se nabrajaju stavke itd., između ostalog, saradnja sa Komesarijatom za izbeglice u delu koji se odnosi na interno raseljena lica.
Moram da kažem, gospodo demokrate, da u vašoj politici prema Kosovu i Metohiji i prema narodu sa Kosova i Metohije ima dosta licemerja i demagogije. Ovde se izdvajaju značajna sredstva, ali "Politika" je 20. 6. ove godine objavila da se gase kolektivni centri, pa se kaže da u Srbiji postoji 89 kolektivnih centara, i to u centralnoj Srbiji 72, a na Kosmetu 17. Dalje u obrazloženju, navodno, Visoki komesarijat UN se zalaže za ukidanje kolektivnih centara na prostoru Kosova i Metohije, što je jasna poruka Srbiji i kolektivnim centrima na Kosovu i Metohiji - pakujte kofere i trbuhom za kruhom.
Ono što je nelogično i što je kontradiktorno jeste obrazloženje zašto se ukidaju kolektivni centri. Centri za izbeglice se zatvaraju jer su ti objekti u vlasništvu pojedinih preduzeća koja se ubrzano privatizuju. Ova preduzeća stoga zahtevaju da im se ti objekti vrate. Drugi razlog je taj što su uslovi u tim centrima prilično loši. Da li je moguće da se solidna sredstva izdvajaju za Kosovo i Metohiju, a da se ne vodi računa o raseljenim licima?
Dalje, najveći iznos sredstava opredeljenih budžetom namenjen je za transfere ostalim nivoima vlasti, koji se odnose na tekuće transfere za jug Srbije, AP Kosovo i Metohiju (isplata plata lokalnoj samoupravi, civilnoj zaštiti, materijalni troškovi za škole, tekući transferi za jug Srbije itd). Takođe, sredstva su, u skladu sa zaključkom Vlade, obezbeđena za nadoknadu za socijalnu zaštitu iz budžeta (naknade za invalidnost, naknade za decu itd). Šest meseci se kasni sa isplatom nadoknade, a budžet je navodno prošle godine bio u suficitu.
Kada je Nacionalni investicioni plan u pitanju, vi se sećate pompeznog najavljivanja Vlade demokratskog bloka da će od ukupnog iznosa sredstava za Kosovo i Metohiju kroz projekte biti uložen 31 milion. Ne znam gde je u centralnom delu Kosova i Metohije uložen i dinar, da budem bukvalan gde je zakovan ijedan ekser. U moravskom kraju takođe, nešto se radi u severnom delu Mitrovice, a ovde u planu stoji da će se od usvajanja budžeta uložiti oko 15 miliona evra.
U uredbama o privremenom finansiranju za prvih šest meseci... Iako je u planu postojala izgradnja naselja u Novom Badovcu od 70 kuća, da situacija bude tragikomična i žalosna, obrazloženje je bilo da navodno UNMIK i sadašnja skupština opštine u Prištini nisu hteli da daju dozvolu. To je bilo obrazloženje. Moram da kažem da su UNMIK i albanska opština u Prištini izdali dozvolu, a mi smo kroz uredbe o privremenom finansiranju skinuli tu stavku, i skinuli stavku za izgradu puta Gračanica - Laplje Selo, što jasno govori o odnosu ove demokratske vlasti prema Kosovu i Metohiji.
Sada da objasnim građanima Kosova i Metohije: Ministarstvu za Kosovo i Metohiju opredeljeno je tri milijarde i 497 miliona, a sinoć su sredstva javnog informisanja objavila da je Vlada naknadno opredelila još dve milijarde; Fond za Kosovo i Metohiju - 3.704.000.000; za dosadašnji rad Koordinacionog centra - 1.200.000.000, i ove stavke što je kolega govorio za okruge i ono što se izdvaja za plate u obrazovanju i zdravstvu, znači da su solidna sredstva. Nadam se da će Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, inače je inicijativa bila iz SPS-a još u prethodnom periodu da se ovo ministarstvo formira, da ćemo sa formiranjem Ministarstva imati pravi uvid i da će biti vršena kontrola utroška svih sredstava.
Takođe, želim da zatražim objašnjenje i obrazloženje od ministra i njegovih saradnika što se tiče statusa i tretmana opština na Kosovu i Metohiji. Ako se u stavkama u budžetu nalaze okruzi, zašto su opštine skinute, a one su 2004. godine bile taksativno nabrojane, kao i sve opštine u Srbiji. Godine 2005. nešto je na brzinu Dinkić... Da uslovno kažem, skinute su opštine i rekao je da sredstva idu preko Koordinacionog centra. Isto je bilo za 2006. godinu.
Znači li to, i sve ovo što sam govorio, da se ne ulaže na prostoru Kosova i Metohije dok se ne zna čije će biti? Verovatno se očekuje da u razvoj Kosova i Metohije ulažu predstavnici UNMIK-a i KFOR-a. Međutim, sve što su oni za ovih osam godina ulagali, ulagali su u korist i zarad Albanaca, a na štetu Srba.
Kao poslanik sa Kosova i Metohije želim da kažem, s obzirom na to da pitanje definisanja statusa Kosova i Metohije ulazi u završnu fazu, da za nas Srbe na Kosovu i Metohiji nije problem Riza Halimi i ono što on izjavljuje; te tendencije i zahtevi, želje i predlozi Albanaca sa prostora Kosova i Metohije i juga Srbije odlično su nam poznati još od 1968. godine, kada je bio najveći proces iseljavanja sa prostora Kosova i Metohije, 1981, 1984, 1994, 1995. i 1996. godine. Nas zabrinjava odnos države Srbije, sadašnje vlasti i odnos pojedinih stranaka prema pitanju Kosova i Metohije. Zato koristim priliku da postavim nekoliko pitanja koja sa pravom postavljaju Srbi sa Kosova i Metohije.
Šta u slučaju nepoželjnog i po nas negativnog rešenja kosmetskog pitanja? Šta uraditi u tom slučaju? Da li Vlada ili državne strukture imaju plan i za taj eventualni dan posle? Da li i kako pod tim uslovima živeti i opstati na Kosovu i Metohiji? Da li treba organizovati u tom slučaju paralelne institucije? U kojoj meri se može očekivati pomoć srpske države?
U glavama kosmetskih Srba je i niz drugih pitanja i dilema na koja se traže odgovori. Nesumnjivo da najveću odgovornost za stanje i ono što će se događati na prostoru Kosova i Metohije snose predsednik države i predsednik Vlade, a svakako i ovaj visoki dom, ova Narodna skupština.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, reklamiram povredu Poslovnika član 98. – ''Predsednik Narodne skupštine prekida rad Narodne skupštine kada utvrdi nedostatak kvoruma na sednici Narodne skupštine, dok se kvorum ne obezbedi.'' U stavu 2. kaže – ''Predsednik Narodne skupštine može odrediti pauzu u radu sednice Narodne skupštine da bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje.'' Upravo iz ovih razloga, gospodine predsedavajući i predsedniče Narodne skupštine, u vašem preliminarnom izlaganju prilikom izbora rekli ste da će jedan od vaših glavnih principa vašeg rada biti efikasnost u radu.
Unazad mesec dana vi ste pokazali veoma loš način rada i metoda, bukvalno rečeno ništa nismo uradili. Preporučujem vam, mada nije kolega iz moje političke opcije, da vi i vaš potpredsednik i saradnici malo odete na obuku kod bivšeg predsednika Narodne skupštine, gospodina Markovića.
(Glasovi iz klupe: Bivši je Tomislav Nikolić.)
Pre Tomislava.
Naime, toliko ima prečih obaveza u ovoj državi Srbiji u odnosu na ovo što traže radikali, što ja ne sporim, da je problem Grmovca opravdan.
Ali vaša je obaveza, kao predsednika Narodne skupštine, da od nadležnih ministarstava, od nadležnih ministara, od nadležnih organa ovde zatražite informaciju, da nas obavestite, da ne trošimo dva-tri dana radi rešavanja problema Grmovca.
Za ovih mesec dana, ovde, za ovom govornicom, čuli smo sve i svašta. Međutim, smatram da nema većeg, težeg i bolnijeg pitanja u državi Srbiji i većeg nacionalnog i državnog interesa nego što je problem Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Ovde čujem predstavnike nacionalnih manjina i ne sporim to pravo, pravo nacionalnih manjina, da imaju ista prava kao i svi narodi na teritoriji države u Srbiji.
Ali sam ovde malo čuo, skoro nimalo, da su na pragu XXI veka najugroženija ljudska prava na prostoru države Srbije prava Srba na Kosovu i Metohiji.
U XXI veku nemamo pravo na slobodu, slobodu kretanja. Ovde se govori o pravu na električnu energiju. I taj problem treba da se reši. Nisu rešena imovinska prava Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Na prethodnim zasedanjima ovde smo čuli koleginicu iz DS kako je navodno Novicki konstatovao ugroženost, kako je rekao, da su ugrožena ljudska prava Srba na prostoru Kosova.
Ali to je samo konstatacija. Ljudska prava u delu imovine, uzurpacije, nisu rešena. Ljudska prava, pravo na rad, gde je 40.000 ljudi koji su radili u privredi napustilo radna mesta, nisu vraćeni. Da ne govorim o pravu povratka Srba na prostor Kosova i Metohije.
Za svo to vreme ovih dana imamo izjavu vašeg prijatelja, prijatelja demokratske oligarhije, pa bi bio osnovni red da se opredelite i da se izjasnite, da on euforično i pompezno i u Albaniji i u Bugarskoj najavljuje nezavisnost Kosova, kao da je to njegova privatna imovina.
Zato mi, Srbi sa Kosova i Metohije, moram da vam kažem, tumačimo ovo kao nekakvo namerno odugovlačenje i tendenciju da se ne rešava i da se ovde ne dostavlja izveštaj pregovaračkog tima o statusu i stanju na Kosovu i Metohiji.
Zato se pozivam na ovaj član, da odredite pauzu i da obavite konsultacije sa šefovima poslaničkih grupa, a ne sa stručnom javnošću, to u cilju vašeg usavršavanja u smislu rukovođenja. Ovde morate da igrate igru sa šefovima poslaničkih grupa.
Kad sam se već javio, reklamiram povredu Poslovnika, član 225. – poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i socijalnu politiku: ''Šta se desilo da 17.000 Srba u prethodnom mesecu primi nekakvo povećanje minimalne cene rada od 9.000,00, a pre toga je bila 4.600,00, da bi se za ovaj mesec ponovo vratilo na staro?''
A, kao obrazloženje je došlo da u budžetu nema dovoljno sredstava. Nije tačna informacija. Ministri se utrkuju i govore kako budžet Republike Srbije nikada nije bio puniji.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tema današnje rasprave je pitanje od sudbinskog značaja za Srbiju. Predlog koji je izaslanik UN za status Kosova Marti Ahtisari dostavio obema stranama možemo odmah reći da je za kosmetske Srbe neprihvatljiv. Ovo zbog toga što osnovne postavke tog rešenja nisu ništa drugo do uvođenje nezavisnosti za deo naše državne teritorije.
Nema važnijeg državnog i nacionalnog zadatka od suprotstavljanja ovom rešenju koje je pogubno, ne samo za preko 120.000 Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, već i za više od 230.000 prognanih koji su gajili nadu u povratak na svoja ognjišta. Ništa manje ne pogađa ovo rešenje i preostali deo srpskog nacionalnog korpusa, koji se nikako i nikada ne može pomiriti sa činjenicom da im se nametnutim rešenjem otkida deo bića.
S druge strane, albanski zvaničnici uglavnom izražavaju zadovoljstvo zbog ovog predloga i već utvrđuju detalje o izgledu buduće države Kosovo. Protesti koje je proteklih dana organizovalo Udruženje "Samoopredeljenje" Albina Kurtija samo je deo za upotpunjavanje scenarija o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije.
Već površnim tumačenjem Ahtisarijevog predloga zapaža se da se u predložena rešenja unosi uredba o zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji. Međutim, to je samo dodatna mera zamagljivanja i udaljavanja od Rezolucije 1244, a ne treba ni objašnjavati u kojoj je meri ponuđeno rešenje u suprotnosti sa Rezolucijom ove skupštine o mandatu za političke pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ahtisari u predlogu planira brzo donošenje ustava u kosovskom parlamentu koji bi, nema sumnje, već u 1. članu Kosovo definisao kao nezavisnu državu. To je, pored mogućnosti da Kosovo sklapa međunarodne ugovore, poslužilo Agimu Čekuu da odmah objasni kako je nezavisnost Kosova ne samo interes njegovih građana već i međunarodne zajednice, jer je sa međunarodnim snagama partnerstvo građeno od 1999. godine, pa se ta epizoda treba okončati povoljnim rešenjem za kosovske Albance.
Dakle, atributi državnosti koje će samo verifikovati ustav, a zatim i samostalnost, koju državnost podrazumeva, pa uređenje policije po sopstvenoj meri, pravosuđa i uređenje drugih stubova državnosti, potpuno potiru ono što se nudi u domenu decentralizacije kada su u pitanju sredine sa srpskim većinskim stanovništvom.
Ne može se verovati obećanjima albanske strane kada se zna da ni u primeni ustavnih okvira nisu ispoštovana nastojanja da se najpre ispune standardi, pa razgovori o statusu, ni brojna druga obećanja albanske strane nisu ostvarena.
Tako je sa s povratkom Srba sa područja Kosova i Metohije, a od 230.000 prognanih na Kosmet se vratilo tek nekoliko hiljada. Nisu ispunjena ni obećanja o zapošljavanju Srba, kao ni u drugim oblastima.
Zato pred vama, kao i Srbi sa Kosova i Metohije, postavljam pitanje da li se sada nešto promenilo u odnosu na naš usvojen dokument u ovom skupštinskom domu i da li neko ima mandat da se udaljava od Rezolucije koju smo usvojili. Da vam odmah kažem da pitanje postavljam i u ime Srba sa centralnog Kosova, ali i sa drugih delova Kosova i Metohije, koji su proteklih sedam i po godina bez mirnog sna, pod stalnom opasnošću zbog ugrožavanja života, sa neizvesnim ishodom za sutrašnji dan.
Dobro je poznato da nas prati sijaset drugih nedaća, krše se elementarna ljudska prava, ukinuto je pravo na rad. Srbi žive u uslovima nedostojnih čoveka, bez struje i vode, uz ograničene mogućnosti za lečenje, školovanje dece, obrađivanje poljoprivrednog zemljišta.
U ime postojanosti, hrabrosti i dostojanstvo tih ljudi dužan sam da ovde postavim dodatno pitanje kakva se obećanja mogu dati Srbima na Kosmetu ukoliko se ipak pribegne nametnutom rešenju od međunarodne zajednice? Šta u tom slučaju treba da urade Srbi sa Kosmeta? Da li naši najviši zvaničnici, uključujući i predsednika države i premijera, imaju neko prihvatljivo rešenje?
Jer da budem krajnje otvoren, to pitanje je neizbežno i proističe iz razgovora sa građanina, a ono se nameće skoro u svakoj prilici. Kako će Srbija opstati na Kosovu i Metohiji, ako to više ne bude deo Srbije? Da li se mogu pomiriti sa činjenicom da ih ubuduće štiti neka narodna nova vojska Kosova, kada su na svojoj koži iskusili posledice martovskog pogroma marta 2004. godine.
Ovih dana je među Srbima na Kosmetu uočljiva zabrinutost, neizvesnost i dilema šta učiniti ukoliko se desi, bez naše volje, nametanje rešenja statusa. Državni vrh bi morao da ponudi neko rešenje kako u tom slučaju dalje živeti na Kosmetu. Mora se naći neki izlaz, a ne verujem da on može biti u kolektivnoj seobi, što se među uznemirenim i zabrinutim našim ljudima takođe čuje ovih dana.
Opštu psihozu i nevericu samo dodatno pojačavaju tu i tamo prisutne informacije o mogućoj podeli Kosmeta. Nikako se Srbi ne mogu zadovoljiti pokušajem nove šarene laže da su, kako izjavljuju neki zvaničnici iz međunarodne zajednice, u planu Ahtisarija dobili posebnu zaštitu.
Dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da ova pitanja zahtevaju i naš odgovor. Mislim na ovu skupštinu, ali i ofanzivniju, diplomatsku intenzivnu međudržavnu aktivnost. Potrebno je da sve državne institucije urade svoje detaljne planove, koje bi time omogućili potrebnu zaštitu Srba sa Kosmeta i jačanju ukupnog njihovog položaja.
Znam da u ovom trenutku, kada još uvek nije formirana Vlada, to predstavlja otežavajuću okolnost, ali da odmah kažem da kada je položaj Srba na Kosmetu u pitanju treba zapostaviti stranačke interese jer, ponovo podvlačim, to je sudbinsko državno i nacionalno pitanje.
Zato vas i pozivam, kolege narodni poslanici, da u ovom najvišem domu izrazimo puno jedinstvo, koje nam je potrebnije nego ikad do sada, i da se svi svrstamo u jedinstvenu kolonu za odbranu Kosova i Metohije, za Kosovo i Metohiju u Srbiji, uz najviše domete autonomije koje nudimo Albancima, u posredovanje međunarodne zajednice. Jer, da na kraju kažem, Zbog Kosova i Metohije je bombardovana i Srbija, i sve floskule o tome da su nove demokratske vlasti ta snaga koja će rešiti pitanje Kosova padaju u vodu.
Poštovana gospodo, nemate prava da se igrate sa našom sudbinom na Kosovu i Metohiji. Ne brani se Kosovo i Metohija u Beogradu. U izbornoj kampanji su vam bila puna usta Kosova i Metohija, časni izuzeci od rukovodstva su preskočili Ibar. Nije samo moje Kosovo i nije samo naše, Kosovo i Metohija je vaša, ali mi živimo dole, a vas dole nema sad kada nam je najteže.
Gde su gospoda ministri? Gde su gospoda pomoćnici ministara? Posle sedam godina slušam ovde demokratsku vlast: "kriv je prethodni režim "; pa sedam godina je prošlo. Recite jedan segment, jednu oblast gde je u pozitivnom smislu promenjen naš život dole. Vi treba da dođete dole, u Gračanicu, u Štrpce, u Šilovo, u Veliku Hoču, u Goraždevac, u Ranilug, da budete deset dana, pa ćete videti kako taj narod živi i šta izdržava.
Ahtisarijeva rešenja predlažu na mala vrata uvođenje državnosti za Kosovo i Metohiju. Još je čudnije što se ovih dana čuje od američkih zvaničnika da status Kosova i Metohije treba što pre rešiti, jer Albanci navodno prete nasiljem, što je opasnost za stabilnost Balkana. Pa onda se postavlja opravdano pitanje zašto se ne vodi računa o interesu osam miliona Srba, kojima se želi oduzeti deo teritorije, a i o tome kakav bi to poremećaj moglo izazvati u Evropi i u drugim delovima sveta, jer je sasvim izvesno da se ponuđeno rešenje ne zasniva na odredbama međunarodnog prava i Helsinškoj povelji.
Instrumente koje imamo parlament, vlada, diplomatija, pa ajde da vidimo, Srbi sa Kosova i Metohije zakazali su miting za 27. februar ispred američke ambasade protiv plana Martija Ahtisarija, mislim da je to prilika i trenutak da se okupi svekoliki srpski narod, i da se jasno opredeli, i da sačuvamo Kosovo i Metohiju. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodo predsednici, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, govoriti danas o aktuelnom stanju na Kosovu i Metohiji povodom izveštaja o dosadašnjem pregovaračkom procesu sa albanskom stranom znači istovremeno ukazivati na sve okolnosti i nevolje kojima su opsednuti građani srpske nacionalnosti i pripadnici svih nealbanskih zajednica, ali to je samo jedna dimenzija neizvesne kosovske zbilje.
Druga, koja je danas neposredni povod ove rasprave u parlamentu, jeste neizvesnost ishoda pregovora o budućem statusu koji vode srpska i albanska strana u Beču i u kojima, slobodno možemo reći, svaka strana ostaje na pozicijama, za sada, veoma suprotstavljenim.
Da to odmah kažem, za Srbe na Kosovu i Metohiji i raseljena lica sa Kosmeta, krajnje je neprihvatljiva bilo koja vrsta nezavisnosti za Kosmet, bilo ona uslovna, oročena na određeni period, do ispunjenja standarda, ili neka druga.
Jednostavno, ne možemo pristati da živimo u albanskoj državi, u kojoj ćemo predstavljati nacionalnu manjinu, sa krajnje neizvesnim ishodom u sferi bezbednosti, ali i u pogledu ostvarenja ljudskih i građanskih prava.
Pre toga, najkraće o tome, kakvo je sada stanje na Kosovu i Metohiji. Ono je veoma zaoštreno i sigurno se može reći da od martovskog pogroma Srba 2004. godine nije bilo teže. Za ilustraciju, da počnemo od poslednjeg bombaškog napada koji je nedavno izvršen u kafiću "Dolče vita" u severnom delu Kosovske Mitrovice, u kome je povređeno devetoro nedužnih građana, zatim nedavnog kamenovanja đačkog autobusa u selu Žabare kod Mitrovice, kojim su se u Sirinićku Župu sa mora vraćali učenici, preko svakodnevnih krađa i obijanja kuća u naseljima koja se graniče sa albanskim sredinama, do svakodnevnog napada na Srbe, poput onog u Prilužju, na mladića Ljubišu Janaćkovića, ili u centru Dečana, kada je pretučen Vuko Danilović, koji je sa grupom od petoro dece učestvovao u akciji „Multietnički kamp“ u međunarodnoj organizaciji OEBS-a.
U ovakvom nabrajanju otišao bih predaleko, jer je reč o nekoliko hiljada mučkih napada, nekoliko stotina drastičnih ubistava Srba.
Međutim, počinioci zločina ne samo da nisu otkriveni, već često čujem od predstavnika međunarodnih snaga, njihove administracije i privremenih kosovskih institucija da zločini nisu etnički motivisani.
S druge strane, najviši međunarodni zvaničnici, uključujući i šefove UNMIK-a, u svetskim prestonicama dele lekcije kako je vreme da Srbija pogleda unapred i počne društvene i ekonomske reforme, i daju recept da je neophodno da se do kraja godine reši status Kosova, da bi ceo region mogao da krene napred.
Zato se Srbi sa Kosmeta s pravom pitaju - ko je ubio Dragana Popovića, jednog od najuglednijih Srba u Klini, koji se nakon šest godina vratio, ko je samo dan nakon tog ubistva oskrnavio crkvu „Obilić“, odakle su skoro potpuno proterani Srbi, čemu je prethodilo demoliranje crkve "Svetog apostola Andreja" u Podujevu, hoće li i kada neko dati odgovor na pitanje kako to da se u jeku bečkih razgovora na Kosmetu dešavaju iz dana u dan teški incidenti, u kojima se nasrće na Srbe, njihovu imovinu i srpska imanja.
Kako da se ohrabre Srbi u Starom Grackom, ako se pored svih tragičnih zbivanja i poznatog terorističkog pira ponovo uznemiravaju mrtvi, letos je tamo skrnavljeno groblje. Kako da se ljudi vraćaju, ako ih dočekuju kamenicama neprijateljski nastrojeni Albanci.
Sa druge strane, naša vlada i njena ministarstva i posebno Koordinacioni centar moraju operativnije, odlučnije i pre svega sistematičnije brinuti o sudbini 120.000 Srba koji žive na Kosmetu, ali i raseljenih lica, kojih je dvostruko više, a žive u teškim uslovima, razbacani širom Srbije i u Crnoj Gori.
Naši zahtevi, da se posveti veća briga sudbini Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji, sada, u toku pregovaračkog procesa, još su zaoštreniji, iako treba reći da su izvesni koraci preduzeti.
Oko 27.000 bivših radnika kosovskih preduzeća, koji su od juna 1999. godine ostali bez posla usled progona iz svojih sredina, sada prima nadoknadu, mada minimalnu i neusklađenu sa zakonom. Isti je slučaj sa oko 7.000 radnika Elektroprivrede, kao i sa radnicima koji su radili u lokalnoj samoupravi.
Najavljeno je da se ove godine planira izgradnja 580 kuća za povratnike na Kosovo i Metohiju, a najveći urbani povratak planira se za Istok, gde bi se gradilo 75 kuća.
Naravno, sve ovo uz uslov da se tim licima obezbedi povratak, o čemu se ovih dana dogovaraju uslovi i potpisuju protokoli.
Sva ta kretanja su usaglašena u Vladi Srbije, koja preko Koordinacionog centra treba da intenzivira i brojne druge aktivnosti, jer dok pregovori u Beču teku, kao da se mnogi više okreću njima nego konkretnom životu Srba na Kosovu i Metohiji. Zato Srbi koji na Kosovu i Metohiji žive insistiraju i traže od Vlade dodatne mere za snošljiviji život u Pokrajini, ali i za lica koja su raseljena i nalaze se po kolektivnim centrima i drugim privremenim odredištima u Srbiji.
Moram da iznesem i utisak vezan za pregovore u Beču, po kojima se kroz izjave međunarodnih zvaničnika sve agresivnije najavljuje krivica Srba kao naroda za rat u bivšoj Jugoslaviji. Kako to da su Srbi, kao narod, krivi za situaciju na Kosovu, a da u proteklih sedam godina tragično stradaju na tom istom Kosovu? Zašto se traži plaćanje cene te navodne krivice? Sve se to radi uz prepoznatljiv scenario.
Uvertiru je napravila član evropskog parlamenta Doris Pak, da bi nastavio zamenik izaslanika Ujedinjenih nacija za rešenje kosovskog pitanja Albert Roan, koji je došao čak do Prvog svetskog rata, za koji je opet okrivio Srbe. Uostalom, ta floskula o Srbima kao dežurnim krivcima za sva zla na planeti iz dana u dan se ponavlja, od Haga i tužilaštva Tribunala, preko brojnih međunarodnih skupova i izjava čelnika Krizne grupe, do brojnih intervjua nekih diplomata sa Zapada i SAD, koji svojim izjavama utiru put ka nezavisnom Kosovu.
Srbi sa Kosmeta i poznavaoci kosovskih zbivanja u tome sve više prepoznaju scenario Rambujea, gde se očekivalo da srpska strana odbije ponuđeno da bi na scenu stupio NATO sa razornim bombama. Za naš pregovarački tim, nadam se, to je prepoznatljiva poruka.
Opravdane su najave naše diplomatske ofanzive sada kada se razgovara o budućem statusu Kosova i Metohije. Intenzivnu diplomatsku aktivnost pozdravljaju svi oni koji imaju dobre namere, jer naše argumente iznosimo pred svetom, a oni su zasnovani na opštevažećim principima međunarodnog prava.
U tom smislu, treba pozdraviti inicijativu našeg dela Pregovaračkog tima, koji odnedavno njegovi članovi artikulišu u razgovorima sa međunarodnim posrednicima, jer u dužem periodu nije bilo sistematične i koordinirane akcije našeg državnog vrha i naše diplomatije, kako bi se međunarodnoj javnosti prezentirala naša argumentacija o stanju na Kosovu i Metohiji.
Zato pozdravljam naše sadašnje reagovanje na Ahtisarijevu izjavu o kolektivnoj krivici Srba, to pokazuje naše jedinstvo. Smatram da smo u mnogo prilika tokom proteklih godina prećutkivali izjave i poteze bivših šefova UNMIK-a i brojnih posrednika iz sveta, koji su na naše oči mešetarili i vršljali u korist Albanaca, a na štetu Srba kada je Kosmet u pitanju.
Na domaćem planu ima pomaka. Mislim, pre svega, na novo delovanje Vlade Srbije vezano za predlog nacionalnog investicionog plana, u kome se realnije sagledavaju potrebe obrazovanja, zdravstva, infrastrukturnih rešenja, stanogradnje i povratka i integracije raseljenih. Obećana finansijska infuzija od 31 milion evra unela bi dodatnu nadu kod Srba na Kosmetu i onih koji nameravaju da se vrate na Kosmet.
Smatram da treba dobro odvagati mere i definisati kriterijume kako bi se ova sredstva stvarno usmerila ka sredinama kojima su najpotrebnije, a ne, kao što je do sada bio slučaj, da oni koji imaju bolje uslove, ulaganjima budu dodatno motivisani, a da sirotinja ostane po strani. Neko će reći da je to socijalni program, ali mislim da i taj elemenat treba da se uzme u obzir.
SPS smatra da je neophodno izgraditi kriterijume za preživljavanje i egzistenciju najugroženijih kategorija srpskih građana. Usmeravanje ukupne pozornosti na tok pregovaračkog procesa, posebno od predstavnika Koordinacionog centra, prilično odvraća od obavljanja tekućih životnih problema. Srbi sa Kosmeta negoduju što skoro ništa nije urađeno na prvom snimanju, iako se ovih dana radi na izradi socijalne karte.
Kada je o konkretnim potezima Vlade Srbije reč, dobro je što se interveniše sa 6 miliona evra. To će biti usmereno za razvoj malih i srednjih preduzeća i pospešiće zapošljavanje ljudi na Kosovu i Metohiji. Primera radi, samo u centralnom delu Kosova i Metohiji godišnje od 300 do 400 učenika završi srednju školu. Znači, prošlo je sedam godina, već imamo jednu armiju od 2.800 do 3.000 srednjoškolaca. Takođe jedan broj završi fakultete, ali nema posla i očekujem da ćemo ovim projektima i investicijama otvoriti nova radna mesta.
Sve ovo govorim zato što moramo izgraditi opšti konsenzus i imati čvrst stav i u pregovaračkom procesu, ali i u svim našim institucijama kada je o Kosmetu reč.
Socijalistička partija smatra da bi se ono o čemu Vlada i ova skupština striktno moraju voditi računa moglo svesti na sledeće: stalno se mora ukazivati na loše stanje bezbednosti, nedostatak slobode kretanja i loš ekonomski položaj Srba na Kosovu i Metohiji; shodno tome preduzimati mere i iznalaziti inicijative radi zaštite Srba na Kosmetu; jedinstveno u svim prilikama ukazivati da nikada ne može da se prihvati nametnuto rešenje za Kosovo i Metohiju; nikada ne prihvatiti nezavisnost, ali ni zamagljene i krajnje nedefinisane predloge kojima se nagoveštavaju tobožnje nove rezolucije o Kosmetu.
Zato je nova farsa predlog nekakvog dokumenta, u kome se navodno ne bi spominjao status južne srpske pokrajine, ali ni suverenitet nad pokrajinom.
To je samo prostor za kasnije instaliranje albanske države na srpskoj teritoriji, koje bi počele priznavati države pojedinačno.
Umesto toga, ključ je u našem čvrstom zalaganju za postojeću Rezoluciju 1244, jačanje ekonomskog položaja i stvaranje uslova za održiv povratak koordiniranim merama Vlade Srbije, ali i stalnim pritiskom na međunarodnu zajednicu da to ima u vidu i sa svoje strane tome doprinosi u rešavanju infrastrukturnih problema u ugroženim srpskim sredinama, obrazovanja, zdravstva, zaštite pravoslavnih svetinja i u drugim pravcima. Samo tako Srbi na Kosovu mogu se osećati sigurnijim i shvatiti da ih štiti i u tome im pomaže sopstvena vlada, Skupština i sve državne institucije, što je njihova osnovna dužnost i obaveza.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, predsedniče Koordinacionog centra, poštovani narodni poslanici, zbog problema koje imamo naša Skupština je 2005. godine, kao što vam je poznato, usvojila Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije i predloge te platforme za pregovore koje je tada ponudila Vlada i kasnije rasprava koja je o tome vođena u Skupštini, kada smo izrazili visok stepen jedinstva, posebno u potrebi da se teritorijalni integritet naše države, uz očekivanje da se o potrebu očuvanja i poštovanja principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta ne može oglušiti ni Savet bezbednosti UN.
Uostalom, na to nas u više prilika obavezuje i Rezolucija 1244 o Kosovu, od 10. juna 1999. godine. Poznato nam je šta se od tada događalo i kako smo se u svemu ponašali. Ukoliko bismo izneli hronologiju toga, bojim se da bismo se nepotrebno iscrpljivali i trošili suviše energije. Zato bih to sveo na jednu rečenicu.
I pored svih muka i brojnih teškoća i sa izvesnim oklevanjem napravljen je tim za razgovore sa albanskom stranom, pa je sada kada su otpočeli ti pregovori, a pred nama je izveštaj o početku tih razgovora, nužno da se u ovom sudbinski važnom trenutku za Srbiju i njen narod ponašamo krajnje odgovorno. To znači da je nužan pravi timski rad, odlučnost, racionalno i promišljeno delovanje, kako bismo uspeli da odbacimo sve pokušaje, koji nisu tako zanemarljivi, da se proglasi nezavisnost Kosova i da Albanci dobiju još jednu državu na Balkanu.
Ishitrene izjave koje dolaze ovih dana od nekih engleskih i američkih zvaničnika, pa i od samog Ahtisarija, o tome da Kosovu treba dati nezavisnost, više su od probnog balona, kako smo skloni to često da komentarišemo. Zato sam mišljenja da sve naše institucije, državni organi, lideri političkih stranaka i posebno naš pregovarački tim i naša diplomatija moraju znatno brže i odlučnije reagovati na te krajnje drske i pretenciozne nagoveštaje.
Odmah da kažem kako na to gledaju Srbi na Kosovu – naime, smatramo da ukoliko nema energične osude i reagovanja na te izjave, nešto drugo se iza brda valja i postoji nešto što se krije od domaće javnosti i kroji se negde u svetskim kuhinjama, među svetskim moćnicima.
Smatram da su brojni argumenti za to da naši zvaničnici žustro i argumentovano reaguju na sve te zlokobne signale koji dolaze iz pojedinih centara, a koje prilično blago odbacujemo.
Dvostruki aršini u međunarodnoj politici u odnosu na Srbe i dalje su na sceni. Šta drugo znače nagoveštaji da pored krizne grupe i Grupa osam zemalja smatra da Kosovo može, u pogledu očuvanja teritorijalnog integriteta, predstavljati međunarodni presedan. Zašto se olako preko toga prelazi?
Još kada se neki naši političari pridruže tim i takvim razmišljanjima, u nameri da po hiljaditi put optuže Miloševića i, kako kažu, njegov režim zbog navodnog ugrožavanja Albanaca, Srbima preostalim na Kosovu i Metohiji i onima koji su otuda proterani diže se kosa na glavi i u srca usađuje nova zebnja da nam nema života na Kosovu.
Kako i ne bi tako bilo kada su prvo bile tvrdnje – najpre standardi, pa status, a sada se zahteva nezavisnost za Kosovo, pa primena nekih standarda u budućoj albanskoj državi. Kako bi tek izgledao život u toj otcepljenoj državi kada sada, kada je Kosmet pod međunarodnim protektoratom, Srbi danima nemaju struju i na temperaturi od minus 20 stepeni, kada od milosti Albanaca zavisi da li će srpska naselja dobiti vodu, da li će im biti obezbeđeni elementarni uslovi za bezbedno kretanje i normalan život.
Zato se i meni, kao i svim Srbima na Kosmetu, nameće pitanje – kakva je sudbina preostalog dela našeg naroda u ovoj pokrajini ukoliko se desi ono što je večiti san Albanaca, stvaranje nezavisnog Kosova? Da li država, uključujući sve njene institucije i tela, ima u tom slučaju neku izlaznu strategiju i na čemu bi bila zasnovana?
Ukoliko se sada, za vreme započinjanja pregovora o statusu Kosmeta, dešavaju mnoge pojave koje vode utiranju puta ka nezavisnosti, šta sutra treba da očekuju Srbi kada bude definisan budući status Kosova?
Za ilustraciju ću spomenuti ukidanje saobraćajnih veza srpskih sredina i centralnog dela sa severnim delom Kosmeta i Srbijom, što je samo novi udar na ionako nepodnošljive uslove za život preostalih Srba na tim prostorima. Od kombi prevoznika, što je najčešće jedina mogućnost veze sa centralnim delom Srbije, kosovska policijska služba zahteva na ime taksi za obavljanje ovog posla 5.000 evra. Ovaj korak nije ništa drugo, već nova pretnja kojom se šalje poruka Srbima šta ih očekuje ako žele da se bave nekim ozbiljnijim poslom. Na putevima policija oduzima vozačima dokumenta, naplaćuje kazne na licu mesta po 300 evra.
Druga ilustracija je ukidanje veza mobilne telefonije koje zavise isključivo od volje kosovskih operatera.
Niz je drugih primera, poput pretnji Srbima i napada na njih u Cernici, Kosovskom Pomoravlju, pljački Srba, njihovih kuća u Svinjaru, na severu Kosmeta itd.
Socijalistička partija Srbije smatra da je nužno, upravo u fazi vođenja pregovora, da nadležne institucije naše države sada pokažu mnogo više brige za Srbe na Kosmetu, jer svaka neažurnost, neosmišljenost institucija i njenih pojedinaca doživljava se kao odbacivanje dela stanovništva koje je nezaštićeno na ovim prostorima. Zato se veoma nepovoljno tumači višemesečno kašnjenje u isplatama naknada, inače minimalnih, za radnike koji su na Kosovu ostali bez radnog mesta, isplata dečijih dodataka, socijala i mnogi drugi problemi.
Srbi sa Kosova i Metohije svesni su teškoća sa kojima se suočava naša država u međunarodnim relacijama i posebno pretnji i ucena, diktata i upozorenja koja dolaze od albanskih lobista u nekim zapadnim centrima, ali žele od najviših predstavnika svoje države da dobiju snažno uverenje da ne mogu prihvatiti bilo koje rešenje koje bi nam bilo nametnuto u rešavanju konačnog statusa Kosova.
Drugim rečima, Srbi sa Kosmeta od svoje države i njenih zvaničnika očekuju krajnje odgovornu bitku za povoljan ishod u rešavanju pitanja statusa, jer nedoumice i kolebanja mogli bi dovesti do krajnje pesimističkog razmišljanja, u slučaju da se rešenja kreću u nepovoljnom smeru, da se u srpskim zemljama donesu odluke i istaknu natpisi o kolektivnom odlasku sa Kosmeta, što bi bio korak nezabeležen u istoriji savremenog sveta, o napuštanju dela naroda i svoje prapostojbine, kolevke državnosti i duhovnosti.
Sasvim na kraju, gospodine predsedniče države, predsedniče Vlade, s obzirom da nije radio parlament, da sam razgovarao s ljudima, primio brojne delegacije, silna pisma, traže odgovor od najviših državnih zvaničnika da se kaže istina o Kosovu i Metohiji i kakva je sudbina Srba na Kosovu i Metohiji. Sve je više ona hamletovska dilema – ostati ili otići. Ostati, prihvatiti albanski režim i asimilaciju, ili otići, ugasiti i iskoreniti korene srpstva na Kosovu i Metohiji za sva vremena.

Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče, gospodo ministri, koristim priliku da svim pravoslavnim vernicima čestitam krsnu slavu Sveti Arhangel, posebno Srbima i Crnogorcima na Kosovu i Metohiji koji danas slave ovu krsnu slavu, takođe i predstavnicima sedme sile i Udruženju novinara i novinarima.
Poštovani narodni poslanici, za sve nas današnja tema i rasprava su od sudbinskog značaja, a u narednom, verujem ne baš kratkom, periodu bavićemo se nimalo lakim poslom, iznalaženjem rešenja za budući status Kosova i Metohije. Mnogi tvrde da pred sobom imamo skoro poslednju šansu da krajnje odgovorno priđemo ovom prioritetnom zadatku od državnog i nacionalnog interesa i da odlučno, organizovano i mudro vodimo pregovore, u nameri da sačuvamo celovitost naše državne teritorije i njen deo koji je naša prapostojbina i duhovna kolevka.
S obzirom na okolnosti u kojima vodimo ovaj proces zadatak nije nimalo lak. Kao čovek koji živi na Kosovu i Metohiji, u Gračanici, centralnom delu Pokrajine, ali i kao član državnog saveta za Kosovo i Metohiju i Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije, i kao predsednik Pokrajinskog odbora Socijalističke partije kosovskih socijalista, nema sumnje svestan sam ogromne odgovornosti koju pregovarački proces ima za dalju sudbinu Kosova i Metohije, opstanak i dalji život Srba na svojoj zemlji i svojim ognjištima.
Izvesno je da će od ishoda pregovora zavisiti i dalja sudbina preko 120 hiljada preostalih Srba na Kosovu i Metohiji, a i pravo na povratak preko 200 hiljada prognanih, od kojih najveći broj u skoro nemogućim uslovima živi širom Srbije i u Crnoj Gori.
Mi socijalisti smatramo: da bi pregovori za nas bili uspešni nužno je da u formulisanju Predloga rezolucije ove skupštine o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije postignemo puno jedinstvo, ali da jedinstveno delovanje nastavimo i u vođenju ukupne aktivnosti našeg pregovaračkog tima, čiji će sastav, verujem, odražavati stvarne potrebe i delikatnost predstojećih pregovora.
U jasnom definisanju ciljeva, za koje se zalažemo, a oni su sadržani u Vladinom Predlogu rezolucije, potreban je takav pristup koji će predstavljati našu najvišu odgovornost i doraslost zadatku, ali zahtevati i potpuno preispitivanje svakog poteza koji bi vodio ka ostvarenju ovog osnovnog cilja, jer ni po koju cenu ne smemo prihvatiti, niti dozvoliti nametnuta rešenja u ovim pregovorima.
Umesto zastupanja nekih stranačkih ili parcijalnih i pojedinačnih interesa moramo se suočiti sa realnim stanjem i bez sujeta, ličnih podozrenja i bez solističkih nastupa, u timskom radu izvršavati obaveze koje važe za sve, da bi osujetili providne namere ili podmetanja koja nam nude kao tobožnji izlaz u formi uslovne ili bilo koje druge nezavisnosti Kosova i Metohije.
Naš čvrst plan sadržan u Predlogu rezolucije, koja se danas nalazi pred nama, a koju smatram prihvatljivom platformom za otpočinjanje pregovora sa albanskom stranom, mora biti samo ono rešenje koje neće dovesti u pitanje teritorijalni integritet Republike Srbije, odnosno njene državne teritorije, jer ako sve naše relevantne političke snage ne budu jedinstvene u ostvarivanju ovog i ovako definisanog cilja, trpećemo izuzetno štetne posledice svakog nepromišljenog koraka.
Vlada Srbije i nadležne državne institucije i njihovi zvaničnici usmeravaće ključne pravce pregovaračkog procesa, a potrebno je da ujedno efikasno i krajnje mudro utiru put za diplomatsku i ukupnu aktivnost, pri čemu se moramo predstaviti kao organizovana država kojoj je stalo do celishodnog rešenja, a koje ne bi ugrozilo dobrosusedske odnose sa zemljama u okruženju, ni regionalnu stabilnost na Balkanu.
U tom smislu želim posebno da se osvrnem na tačku 5. Predloga rezolucije, iz koje jasno proističe da budući status Kosova i Metohije mora da omogući poštovanje ljudskih prava pripadnika svih nacionalnih zajednica, bez obzira da li čine većinu ili manjinu.
Podsetiću vas, iako vam je dobro poznato, kakvo je sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji. Srbi su ugroženi u svakom pogledu i bez bilo kakve zaštite. Najnoviji primer podmetanja eksplozivne naprave pod kamion u centru Štrpca u četvrtak, kada su povređena tri mladića srpske nacionalnosti i Albanac, vozač kamiona, to najilustrativnije pokazuje.
Vlada psihoza i nesigurnost. Srbi su uznemireni i sa neizvesnošću očekuju predstojeće pregovore. Bez prava su i sloboda, uz ograničeno kretanje, bez mogućnosti da rade i žive od tog rada. Najteže je stanje na rubnim područjima srpskih enklava, gde se živi kao u rezervatu. Rizično je napustiti kuću i dvorište. Seljaci čak ne obrađuju zemlju, niti su u stanju da od uzurpatora odbrane svoj skromni posed.
Tako dane u neizvesnosti provode meštani koji se mogu kretati samo u neposrednoj blizini svojih kuća u banji Suvo Grlo, Oseanu, Orahovcu, Bičiji, Velikoj Hoči, Svinjaru, Obiliću, ali i u Prištini, gde u zgradi JU programa živi nekoliko desetina stanovnika, a u surovim uslovima u stravičnom okruženju odrasta desetine dece koja svakodnevno, od prošlogodišnjeg martovskog pogroma albanskih terorista, bez ikakve pratnje autobusom putuju do škole u Laplje Selo.
Primera te opšte nesigurnosti i ugroženosti je na pretek. Uostalom, na Kosmetu caruje kriminal, trgovina drogom, oružjem i ljudima. Sve su učestaliji napadi na međunarodne predstavnike na Kosmetu. U četvrtak je u Prištini u eksploziji uništeno još jedno vozilo UNMIK-a. I dalje se pale kuće Srba, čak i one obnovljene, poput nedavnog slučaja u Obiliću.
Preti se deci i starcima. Oružanim prepadima sačekuju se policajci Srbi, kao što je bio slučaj u nekoliko navrata na putu Uroševac-Štrpce, sve do hapšenja Srba, poput nedavnog u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Preti se pravoslavnim sveštenim licima, skrnave se crkve, kradu iz njih dragocenosti i vandalski se uništavaju.
Šta reći o obećanim proklamovanim standardima, čija bi primena trebalo da obezbedi siguran i bezbedan život, uslov za povratak Srba i stvori mogućnost za povraćaj njihove imovine. To su pitanja na koja se mora ukazivati i međunarodnim zvaničnicima i javnosti u svetu, ali i Albancima u predstojećim pregovorima, jer iz ovih primera koje sam istakao jasno je i nedvosmisleno da najugroženija prava na početku XXI veka su prava Srba na Kosovu i Metohiji.
To međunarodna zajednica vidi, ali se pravi da ne vidi. To međunarodna zajednica čuje, ali se pravi da ne čuje. Primenom dvostrukih standarda i dvostrukih aršina, evropski parlamentarci donose rezoluciju o navodnoj ugroženosti nacionalnih manjina u Vojvodini, Mađara i Hrvata.
Nakon iznete platforme premijera Vojislava Koštunice u Savetu bezbednosti UN, koja je nužni okvir za naše dalje delovanje, i rezolucije koju ćemo danas verujem usvojiti, trebalo bi da se odbace sva sporadična razmišljanja predstavnika nekih vanparlamentarnih stranaka i eksponenata pojedinih nevladinih organizacija, koji svojim istupanjem, nažalost, samo dokazuju da Kosovo i Metohija, kao sudbonosno pitanje od nacionalnog značaja, doživljavaju kao balast koga bi želeli da se otarase. To su, srećom, efemerni samozvanci koji vape za medijskim prisustvom, iako se postavlja pitanje koga predstavljaju i u čije ime govore.
Niko nema pravo da od tih retkih i nerazumnih iskakanja pravi halabuku i medijski privid i omogućava da te umišljene veličine opstaju na javnoj sceni. Obmane ovog tipa i poigravanje sudbinama preostalog dela srpskog življa, koji brani pravo na Kosovo i Metohiju kao deo suverene teritorije Srbije i Crne Gore, sa indignacijom odbacuju Srbi sa Kosova i Metohije.
Oni zahtevaju da se u svim državnim institucijama i od strane pojedinaca koji ih predstavljaju afirmišu stavovi sadržani u Vladinom Predlogu rezolucije, kao garant da se od definisanog neće odstupati ni tokom pregovaračkog procesa. Takvu podršku pružili su prošle nedelje na održanom sastanku u severnom delu Kosovske Mitrovice i predstavnici srpskog naroda, uz prisustvo predstavnika Udruženja raseljenih lica.
Želim da istaknem da podržavam direktan dijalog naših predstavnika sa albanskom stranom, jer za razliku od posrednika u vođenju dijaloga, koji bi nam predlagali i nametali rešenja, mi argumentima moramo opovrgnuti zahteve za nezavisno Kosovo, koje su u nekakvoj skupštinskoj platformi ili rezoluciji proteklog četvrtka usvojili delegati Albanci u Skupštini Kosova u Prištini. Nikakve platforme ni rezolucije o tzv. potvrđivanju političke volje naroda Kosova za nezavisnom i suverenom državom Albanaca nama ne mogu biti prihvatljive. Za to imamo u međunarodnim dokumentima neoborivu argumentaciju.
Socijalistička partija Srbije smatra da naknadni lični predlozi i dodatne inicijative pojedinih visokih zvaničnika, koje doprinose mekšim stavovima u odnosu na već utvrđena opredeljenja, uveren sam neće snažiti našu pregovaraču poziciju, kao što se ne mogu nepotrebno nipodaštavati ni dobronamerna zalaganja SPC i njenih velikodostojnika, koji s pravom žele da prezentiraju svoje argumente javnosti, kako bi doprineli uspešnijem rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije.
Na samom kraju da kažem da se svi aktivno moramo zalagati za primenu ove rezolucije Skupštine Srbije, kao i ranije usvojenog Plana za političko rešenje stanja na Kosovu i Metohiji, jer oni suštinski odražavaju ono što je predmet Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.
U svim tim dokumentima sadržana su kao polazišta opšta načela međunarodnog prava, koja jasno određuju da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i neotuđiva pa je, kako to stoji u dokumentu koji danas usvajamo, nedopustivo otcepljenje od suverene države dela naše teritorije, jer bi to bio svojevrstan presedan u međunarodnim odnosima. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se radi o setu veoma važnih zakonskih projekata, opredelio sam se da uzmem učešće u diskusiji vezanoj za Zakon o republičkim administrativnim taksama i da, zarad javnosti, budem decidan, konkretno vezano za član 18. ovog zakona, u kome stoji: "U tarifnom broju 36. dodaje se napomena, koja glasi – izbegla i prognana lica sa teritorije bivše SFRJ i raseljena lica sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, na osnovu odgovarajućih isprava kojima dokazuju svoj status, taksu iz tačke 1) ovog tarifnog broja plaćaju umanjenu za 70%".
Činjenica da je inicijator predloga za izmenu Zakona o republičkim administrativnim taksama Humanitarni centar za integraciju i toleranciju navela me je da se javim za učešće u raspravi o ovom zakonskom projektu. Verujem da se može tumačiti da će moje izlaganje biti više doticanje ovog zakonskog projekta, nego rasprava o njegovim suštinskim odredbama, ali sam se ipak za to opredelio, jer se ovih dana, kada se intenzivno u javnosti govori o Kosovu i Metohiji, samo uzgred utiče na položaj Srba koji su ugroženi u skoro svim oblastima, kako oni koji su ostali na svojim ognjištima, tako i oni koji su prognani i imaju najčešće privremeno stanište. Neshvaćeni od okoline, neintegrisani u novu sredinu, suočeni su sa brojnim egzistencijalnim pitanjima, bez mogućnosti da obezbede minimalne uslove za normalan život dece, starih, iznemoglih i svih članova porodica.
Ovaj svojevrstan presedan u novijoj istoriji ne bi se mogao tako kvalifikovati da se i dan-danas žrtve progona i kosovski Srbi, ugroženi u svim vidovima ljudskih prava, ne proglašavaju krivcima za takvo stanje, a ostali su i bez najdražih, bez domova, imovine i nemaju bilo kakvih izgleda da ostvare svoja prava. Čak im se bezočno i krajnje bezobzirno preti da treba da se odreknu i svoje teritorije, a neke kvazidemokrate najčešće govore iz Beograda svojim velikodušnim gestovima, dopuštaju razgrađivanje teritorije, ugrožavanje državnog suvereniteta i nekim svojim pričama o srpskoj krivici utiru put ka nezavisnosti naše južne pokrajine.
Da budem otvoren i jasan, mene ne čudi da od njih to čujem, jer smo na to njihovo spasavanje Srbije skoro oguglali, ali ne mogu da shvatim zašto se snažnije ne oglašavaju naše institucije koje su dužne da ostvare plan za Kosovo i Metohiju, koji smo u ovom domu usvojili, a vrlo mlako i traljavo se u praksi ostvaruje. Sa koliko se samo problema u proteklih šest godina suočavaju lica prognana sa Kosova i Metohije, od obezbeđivanja nužnog i bilo kog drugog smeštaja, preko gubitka radnog mesta, nevolja u lečenju članova porodice, školovanju dece i ostvarivanju drugih potreba.
Mali ali ne beznačajni korak bilo bi uvođenje socijalnih karata u kojima bi bile sadržane potrebe ovih građana kojima bi dobro došla svaka vrsta pomoći, a za nju su odgovorni Vlada, posebno njena resorna ministarstva za finansije, rad i socijalna pitanja, zdravstvo, obrazovanje itd. Ovde posebno mislim na čitav niz mera o kojima sam za ovom skupštinskom govornicom govorio i povodom Predloga zakona o radu, bilo da je reč o zaštiti, u procesu privatizacije, radnika sa Kosova i Metohije, bilo da je reč o ukidanju radnih mesta ili o zaštiti prava onih lica koja su izgubila posao.
Preporuka Humanitarnog centra Narodnoj skupštini, s obzirom da on ne može biti ovlašćeni predlagač zakona o kome je reč, da skupštine lokalnih samouprava svojim propisima oslobode plaćanja ili da umanje plaćanje taksi barem na 30% od prosečnog iznosa za uverenje iz matičnih knjiga za raseljena lica sa Kosova i Metohije, jeste jedan nagoveštaj za pomoć ovim unesrećenim licima, jer naročito oni koji su izgubili sav imetak i nalaze se u kolektivnom smeštaju i neuslovnim izbegličkim centrima ne mogu podneti ni taj izdatak.
To je samo sitna kap vode u moru problema sa kojima se suočavaju proterani iz svojih domova, bivši ugledni seoski domaćini, radnici i zanatlije, ali i dojučerašnji ugledni privrednici, ekonomisti, pravnici i ljudi svih drugih profesija.
Prosto je za čuđenje kako to brzo zaboravljamo na potrebu solidarnosti i pomoći tim ljudima, kako i kao ljudi, a bogami i u institucijama postajemo ravnodušni na nevolje koje su ih ophrvale, kao da smo zaboravili da su to naši građani, sa istim pravima koja važe za sve ostale žitelje Srbije.
Ako i nismo mogli mnogima zameniti toplinu porodičnog doma, nadoknaditi izgubljeno, mogli smo makar biti odgovorni i u odgovarajućim institucijama napraviti bazu podataka o tim licima i znatno ofanzivnije u javnosti govoriti o njihovim nevoljama i patnji. To kao da niko ne smatra svojom obavezom.
U razgovorima koje često obavljam sa ovim ljudima, kao i sa onima koji žive na Kosmetu, oni iznose niz krupnih primedbi, od nedostataka prave sugestije za Kosovo i Metohiju, do često manifestovanog nejedinstva rukovodstva političkih stranaka o prisustvu na Kosovu, do nepotrebne užurbanosti kada je reč o nametnutom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije, koji, na insistiranje albanske strane, forsira međunarodna zajednica.
Mnogo je koraka koji ne nailaze na odobravanje kosovskih Srba, pa se s pravom postavlja pitanje: zar se sada, kada se vode razgovori o budućem statusu i razgovori Beograda i Prištine o mogućim pristupima rešenju kosmetskog čvora, ne mogu naći rešenja da se bar odloži otpuštanje radnika iz pojedinih javnih preduzeća, npr. "Panorame" i "Jedinstva".
Ili, kada je reč o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi, zar se bar privremeno to nije moglo odložiti za lica sa Kosova i Metohije zaposlena u toj upravi? Ili, zar se ažurnije ne mogu vršiti isplate nadoknada radnicima koji su, ne svojom krivicom, izgubili posao, a primaju bednih 4.400 dinara i tako redom.
Na kraju, kada je reč o ovom zakonu, ali pre svega o inicijativi Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju, što je znatnim delom i motiv za moje izlaganje zašto nema bolje solidarnosti i potrebne odgovornosti da se i UNHCR-u i brojnim humanitarnim organizacijama snažno i uz saglasje brojnih državnih činilaca i institucija ukaže na težak položaj prognanih lica i Srba koji su na Kosovu i Metohiji ugroženi u ostvarivanju elementarnih prava. Pre svega, moja je namera da se i sa ove govornice još jednom na to ukaže.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je na dnevnom redu izuzetno važan zakonski projekat, odnosno Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji treba da otkloni nedostatke i brojne nepravilnosti u ostvarivanju prava na obeštećenje nasilno oduzete imovine po raznim pravnim osnovama.
Međutim, ovaj zakonski projekat ne nudi konačno rešenje u ostvarivanju prava na povraćaj oduzete imovine, odnosno nadoknadu štete, već predstavlja prvi korak, odnosno početnu fazu ka tom cilju. Zato cenimo da je celishodno da se nakon usvajanja ovog zakona odmah pristupi izradi novog zakonskog projekta koji će predvideti konkretnu realizaciju oblika i vidova povraćaja oduzete imovine i nadoknadu štete.
Proces vraćanja oduzete imovine započeli smo mi socijalisti pre više od 10 godina, i to donošenjem zakona o vraćanju oduzete zemlje po raznim osnovama, a pre svega po osnovu agrarne reforme i neizvršenog otkupa, a značajan deo imovine vraćen je crkvi.
Uređenje prava ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata na osnovu propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, eksproprijaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa i akata na osnovu kojih je nasilno oduzeta imovina bez naknade tržišne vrednosti i prešla iz privatne u državnu, odnosno društvenu svojinu je vrlo složeno pitanje.
Svojinsko-pravni propisi doneti u prvim godinama izgradnje socijalističkog društva bili su deo tzv. revolucionarnog zakonodavstva. Ovim prisilnim načinom oduzimanja imovine grubo je prekršeno osnovno pravno načelo o neprikosnovenosti privatne svojine.
U rešavanju ovog pitanja, koje uzima u obzir kako potrebu obeštećenja ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta, tako i opšti društveni interes, neophodno je da proces obeštećenja ranijih vlasnika bude integrisan u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, kao i da se sagledaju objektivne ekonomske i finansijske mogućnosti društva da istu nadoknadi.
Cilj donošenja ovog zakona je utvrđivanje obima i vrednosti oduzete imovine koju treba vratiti ranijim vlasnicima ili im isplatiti obeštećenje za istu.
Prijavljivanjem i evidentiranjem oduzete imovine po ovom zakonu sagledaće se veličina, obim i vrsta oduzete imovine, a na osnovu tih elemenata će biti moguće utvrditi vrednost te imovine, što će biti od značaja prilikom donošenja posebnog zakona kojim će se utvrđivati i priznavati prava u pogledu povraćaja ili obeštećenja za oduzetu imovinu.
Odredbama ovog zakona određeni su pravni osnovi oduzimanja imovine bez naknade tržišne vrednosti ili pravične nadoknade, definisana je imovina koja se prijavljuje, predviđen je krug lica koja imaju pravo na prijavljivanje oduzete imovine i predviđeno je da se prijava oduzete imovine podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Predviđeno je ograničenje za lica koja ne mogu podneti prijavu, a to su bivši vlasnici koji su dobili ili su imali pravo na nadoknadu za oduzetu imovinu na teritoriji inostrane države. Takođe, predviđena je i dokumentacija koja se dostavlja uz prijavu oduzete imovine, kojom se dokazuje osnov oduzimanja imovine, svojstvo podnosioca prijave, a predviđen je i rok u kome se može podneti prijava.
Odredbama čl. 8. i 9. predviđeno je da prijava oduzete imovine ne predstavlja zahtev za povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje, već uslov da lice iz člana 3. ovog zakona podnese zahtev u skladu sa posebnim zakonom.
Na kraju, članom 10. predviđeno je da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom.
Poseban problem zbog koga sam se javio, a koji želim da istaknem, jeste kako će se, po zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, pristupiti, od strane nadležnih organa, evidentiranju i prikupljanju dokumentacije za imovinu na prostoru Kosova i Metohije, jer zbog ograničenih ovlašćenja, a na osnovu Rezolucije 1244, civilna vlast UNMIK-a ima punu jurisdikciju na ovim prostorima.
U tom pravcu, neophodno je obezbediti saradnju sa civilnom vlašću, odnosno UNMIK administracijom, kako bi se na efikasan način omogućilo sprovođenje zakona i na prostoru Kosova i Metohije.
U suprotnom, ako se blagovremeno ne pristupi pregovorima, Srbi sa prostora Kosova i Metohije i ovoga puta će, kao i mnogo puta do sada, ostati obespravljeni.
Ovom prilikom želim da upoznam i podsetim javnost da je 1945. godine donet zakon o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na prostor Kosova i Metohije, koji su proterani zulumom albanskih terorista. Zakon predviđa prijavljivanje imovine od 1945. godine. Šta je do 1945. godine? Znači, ta kategorija proteranih lica, prognanih, nije obuhvaćena i mislim da je to nedostatak i manjkavost ovog zakonskog projekta.
Posledica ovakvog zakona je da je došlo do masovnog proterivanja, uzurpacije i prisvajanja imovine proteranih Srba i Crnogoraca. Nažalost, ista ili slična situacija dešava se poslednjih pet godina, od kada je 200 hiljada Srba napustilo svoja vekovna ognjišta, a njihova i sva ostala (državna, privatna, poljoprivredna, zadružna i crkvena) imovina uzurpirana je od strane Albanaca.
Da tragedija bude veća, ovoga puta se to čini uz prisustvo međunarodnih mirovnih snaga. Ono što je začuđujuće za ovih pet godina, a što je neshvatljivo i neprihvatljivo, to je odnos države i nadležnih ministarstava prema statusu i životu Srba na Kosovu i Metohiji, a druga stavka je prema imovini na Kosovu i Metohiji.
Nismo mi ni dovoljno bogati, ni ekonomski jaki da možemo tako neodgovorno, nonšalantno da se odnosimo i prema privatnoj i prema državnoj imovini. Dobro znamo da je država Srbija, odnosno bivša Jugoslavija 40 godina ulagala milijarde i milijarde u razvoj privrede, zdravstva, obrazovanja i celokupnog društva na prostoru Kosova i Metohije.
Želim da istaknem da se u bescenje prodaju državna, odnosno društvena preduzeća. Želim da navedem samo tri primera iz mesta iz kojeg dolazim: primer "Amortizera", "Kosovke" i "Feronikla" u Glogovcu.
Prethodno ministarstvo možda nije imalo dovoljno vremena i ništa nije uradilo po tom pitanju. Ono što se događa jeste da i ako se proda preduzeće deonice i određena sredstva dobijaju samo Albanci, a Srbi koji su radili 10, 20 ili 30 godina ostaju bez dinara. Kada se radi o tome, Ministarstvo se, a moram da kažem i Vlada, oglušuje.
Koristeći ovu govornicu želim da vam kažem da se unazad pet godina, vezano za imovinu, a i u ostalim oblastima, nažalost ništa pozitivno ne događa; to po ko zna koji put prijavljujem ovde i ovo je razgovor gluvih, niko nema osećaja. Odgovorno moram da kažem – politika koju vodimo prema Kosovu i Metohiji je klasičan verbalizam i tvrdim da Kosovo ubrzano klizi ka nezavisnosti. Da tragedija bude veća, ovoga puta se to čini uz prisustvo međunarodnih mirovnih snaga, sa kojima ovih dana pregovaramo, dogovaramo i hoćemo da prihvatimo i da priznamo nešto što je nelegalno, odnosno da ga pretvorimo u legalno.
Sve je ovo tema, gospodine. Ako vas ne interesuje imovina sa Kosova i Metohije, onda javno izađite i tom narodu kažite, tome što je preostao dole, da pokupe prnje i da napuste prostore Kosova i Metohije, jer oni više nemaju snage, taj narod je u psihičkoj krizi, da čuvaju i brane državu Srbiju na prostoru Kosova i Metohije. Eklatantan je primer oduzimanje i uništavanje uzurpirane imovine SPC, izgradnja kuća na srpskim crkvenim imanjima. Izađite ovde, gospodine, pa odgovorite. Ne mogu da predstavljaju Srbe oni koji nisu dobili ni 1%, a mi, država i određeni deo rukovodstva upravo to zagovara ovih dana ne bi li pokvarili odnose sa nekakvim grupama i komisijama.
Želim da istaknem da je izvesna asocijacija pod imenom "Habitat" od preko 40 hiljada predmeta do sada rešila jedva oko hiljadu, što jasno ukazuje na zaključak da je imovina Srba na prostoru Kosova i Metohije, bukvalno rečeno, na ledini ili pod okriljem i vlasništvom Albanaca, uz zaštitu nazovimirovnjaka.
Zato na kraju želim da istaknem i ukažem na ozbiljnost i težinu problema, uz zahtev da nadležni organi ovaj problem shvate najozbiljnije i ažurno pristupe njegovom rešavanju. Tu ne mislim samo na ovaj problem, nego na sve probleme vezane za Kosovo i Metohiju.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji sam podneo zajedno sa kolegama Bojanom Kekićem i Milanom Jankovićem na član 1. u prvi plan kao prvi deo stavili smo porodicu i, zarad javnosti, on glasi: "Ovim zakonom uređuju se: porodica, brak, bračni odnosi, odnosi u vanbračnoj zajednici..." i tako dalje.
Znači, porodica je prvi, najosnovniji i najbitniji deo ili najosnovnija ili najbitnija institucija, što u članu 1. Predloga zakona nema.
Naime, otkad postoji zakonodavstvo na našoj planeti, uvek je u pravnim sistemima porodica bila definisana kao osnovna ćelija svakog društva, bez obzira na društveno uređenje. Nažalost, u poslednjim decenijama ova problematika je prilično zapostavljena u našem javnom životu, a verovatno kao posledica teških vremena koja su iza nas, a možda i nisu. Rat i sankcije, pored ogromne štete, doveli su i do toga da smo prilično ogluveli na sasvim jasne činjenice; u proseku naše porodice su ozbiljno uzdrmane ili, bolje rečeno, razbijene. Zato bi zakonodavac trebalo više da misli i poklanja pažnju jačanju i učvršćivanju porodica, a ne situacijama kada se porodica rastura.
Posebno nas socijaliste, kao dobre domaćine, uznemirava i pokušaj legalizacije biološki abnormalnih zajednica, koje po prirodi stvari ne mogu da spreče belu kugu koja nas je zahvatila i koja je mnogo ozbiljnija nego što nam se u ovom trenutku čini. Zato smo predložili amandman na član 1. Predloga porodičnog zakona, jer mi socijalisti smatramo da posebno treba naglasiti ulogu i značaj porodice kao posebne pravne kategorije.
Naime, bela kuga koja nas je zahvatila traži i zahteva, pre svega, od nadležnog ministarstva, cele Vlade i drugih društvenih činilaca da preduzmu energične i hitne mere za povećanje nataliteta, jer nam ozbiljno preti da za neku deceniju postanemo zajednica ostarelih ljudi i manjina u sopstvenoj državi. Žalosno je pomisliti da mi koji ovde sedimo ostajemo tada bez penzija, jer neće imati ko da ih zaradi, jer prosta računica pokazuje da će za 20 godina biti duplo više penzionera nego zaposlenih, a što je logična posledica prosečnih porodica.
Kako bi se sačuvala i zaštitila porodica, a na osnovu mera koje predlažemo i tražimo, neophodno je jačanje ekonomske baze porodice kao osnovne ćelije našeg društva. To podrazumeva obezbeđivanje solidnih materijalnih i ekonomskih sredstava, kao i prioritet u isplati dečijeg dodatka. Kao podsticaji žene majke, a što je pozitivno u ovom zakonskom projektu, predviđeno je stimulisanje rađanja trećeg i četvrtog deteta. Neophodno je i obezbeđivanje drugih uslova, kao što je skraćivanje uslova za punu penziju i predviđanje starosne penzije za žene koje su rađale, a nisu u radnom odnosu.
Pored svega što su nam radili i rade na Kosovu i Metohiji, a posebno na planu nacionalnog progona i uništenja, i sve muke i patnje koje srpski narod na Kosovu i Metohiji doživljava, hvala bogu, rađaju se deca. Imamo ih četvoro po porodici, što nije dovoljno za Srbiju, ali to je jedan od posebnih razloga što ova država mora da brine o nama u svakom pogledu.
A nadam se da se ovih dana lično i predsednik naše države uverio da, ponavljam, bogu hvala, na Kosmetu ima dosta dece, a da kažem i najviše.
Zato s pravom očekujem da će poslanici podržati i prihvatiti amandman koji smo podneli na član 1. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uz razmatranje Predloga zakona o radu, koji je na dnevnom redu našeg današnjeg zasedanja, prilika je da se osvrnem na neka pitanja koja samo naizgled nisu u direktnoj vezi sa ovom materijom. Pre toga da kažem da je reč o zakonskom projektu koji je od izuzetnog značaja ne samo za radnike i brojnu armiju onih koji iz dana u dan gube radna mesta, već i za sindikate, a istovremeno i za one kojima će ovaj zakon nametnuti one obaveze koje bi značile makar minimum prava zaposlenih i njihovu elementarnu radno-pravnu zaštitu, što moram reći nije do sada, posebno u proteklih četiri-pet godina, bio slučaj.         Jasno je ovih dana, posebno pri predstavljanju Predloga zakona u Skupštini Srbije,  naznačena potreba i polazišta za njegovo donošenje. Dobro je što je na sva zvona ukazano na neophodnost da se povodom ovog zakonskog projekta naši propisi usaglase sa standardima međunarodne zajednice koji važe u Evropskoj uniji, a o tome je danas bilo dosta reči. Dakle, to podržavam, odnosno mi socijalisti to podržavamo.
To je od posebnog značaja sa stanovišta zaštite radnika i njihovih prava, koji su do sada u brojnim primerima i procesima privatizacije naših preduzeća bili često prepušteni novim vlasnicima tih firmi, koji se, mora se to naglasiti, nisu dosledno pridržavali ugovora o kupoprodaji, a najmanje onog njegovog dela koji se odnosi na socijalni program i zaštitu prava zaposlenih od strane poslodavca.
Ovo ima dodatnu dimenziju obzirom na najave koje su u više navrata povodom Predloga zakona dolazile od ministra za rad, da će u ovoj godini biti otpuštanja radnika i da je za njihovo zbrinjavanje potrebno uložiti i dodatne napore i posebno zaoštriti odgovornost za odstupanje od primene zakona u sferi zaštite prava zaposlenih i onih koji gube posao.
Razlog zbog kojeg sam se javio za diskusiju je upravo u tome što sam zabrinut, kao i nekoliko desetina hiljada radnika sa Kosova i Metohije, a neki smatraju blizu 100.000, koji su nakon proterivanja iz ove pokrajine i preuzimanja od strane Ujedinjenih nacija upravljanja nad Kosmetom, pa i preduzećima sa ove teritorije, usled potpune indiferentnosti i nezainteresovanosti kada su u pitanju radnici srpske nacionalnosti, pa i najveći deo radnika nealbanaca, koji su ostavljeni na ulici, mnogi čak i bez ikakvih primanja, a najveći deo bez kuća, njiva, stanova i druge imovine.
U obrazloženju zakona stoji - osnovni ciljevi koji će se postići donošenjem zakona o radu jesu: dosledna primena direktive Evropske unije u ovoj oblasti, preciziranje odredaba zakona kojima se obezbeđuje dosledna primena konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada. U zadnjem stavu stoji - novim zakonom o radu obezbediće se primena sledećih direktiva Evropske unije, pa pored ostalog o primeni principa ravnopravnog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo.
Koristim priliku, pošto se ovde najavljuju međunarodne organizacije i naše usklađivanje sa evropskim standardima, da li su gospodin ministar i njegovi savetnici u tim razgovorima sa međunarodnim faktorima predočili izuzetno tešku situaciju zaposlenih lica sa Kosova i Metohije i kakav su odgovor dobili od međunarodne zajednice?
Dakle, pozdravljam napore da se Evropskoj uniji valjano predstave naša zalaganja za usaglašavanje naše zakonodavne prakse sa evropskom. Nužno je istovremeno ukazivati vrlo jasno i na svojevrsno kršenje prava na rad za armiju kosovskih nevoljnika, koji su ne svojom krivicom došli u situaciju da se posle godina rada i stvaranja nađu na prosjačkom štapu.
Među više desetina hiljada tih prognanika i onih koji su ostali na Kosovu i Metohiji veliki je broj i vrsnih zanatlija, majstora, inženjera, ekonomista, pravnika, novinara i pripadnika drugih profesija, čiji je dosadašnji rad i doprinos, pa i stečeno znanje i iskustvo sada gotovo beznačajno. Zašto se i za zaštitu ovih lica i njihovih prava nije našlo mesto i u ovom zakonskom projektu? Nije mi jasno, iako znam da će mi biti ponuđen odgovor da to nije materija za ovaj zakon.
Naprotiv, smatram da je sfera rada i angažovanja lica koja su prinudno proterana, izgubila posao, najpreča za brigu upravo nadležnog ministarstva, uz Ministarstvo finansija Vlade Srbije i u celini. Krajnje je nekorektno i začuđujuće da ni u jednom članu, i u obrazloženju se ne govori nijedna rečenica, nijedna reč o statusu zaposlenih, odnosno sudbini ljudi koji su radili i godinama stvarali na Kosovu i Metohiji.
U poglavlju - Prestanak radnog odnosa mislim da je trebalo i da treba zakonodavac da predvidi i ovaj razlog. Kaže se, radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju.
Znači, razlog prinudnog proterivanja sa radnog mesta, kako bi kasnije u odnosu sa međunarodnim faktorima ta lica eventualno imala nekakva prava i nekakvu zaštitu za eventualno traženje nadoknade štete. Da je te brige više, sigurno se ne bi desilo ono što je sada prisutno, da se o tome samo usputno govori, a da se u grubom kršenju međunarodnih konvencija, baš kada su u pitanju ova lica, ćuti ili nedovoljno glasno govori.
Zašto međunarodne mirovne snage i brojni međunarodni subjekti, koji su iskazivali ogromnu zabrinutost zbog navodne humanitarne katastrofe Albanaca, ne progovore o nezabeleženom u istoriji gaženju prava na rad u južnoj srpskoj pokrajini i onemogućavanju povratka zaposlenih na svoja radna mesta, u preduzeća i institucije na Kosovu i Metohiji u kojima su radili do sredine 1999. godine.
Ni Vlada Srbije, ni nadležno ministarstvo za rad i socijalnu politiku i odgovarajuće institucije koje se bave problemima Kosova i Metohije, uključujući i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, nisu skoro ništa uradili da se položaj ove kategorije lica poboljša. Umesto toga, odnosno svrstavanja ove materije u odgovarajuća zakonska rešenja, ovi ljudi se upućuju na nekakve neodređene i prilično formalizovane uredbe, bez ozbiljnije doze materijalne, egzistencijalne i pravne sigurnosti.
Poslednja uredba od 1. septembra prošle godine koja se odnosi na ova lica puna je manjkavosti, a njeno polazište je potpuno nejasno. Naime, uredbom se izjednačavaju sva ta lica, nezavisno od stepena školske spreme, socijalnog položaja i drugih okolnosti. Privremena nadoknada koju bi trebalo da ostvare na tržištu rada je minimalna, svega 4.600 dinara za naseljene radnike koji su ostali bez posla i 5.600 dinara za one koji žive u izuzetno teškim uslovima na Kosovu i Metohiji.
Ponovo ponavljam, kao što sam prošli put istakao, i tražim od nadležnog ministarstva da vidi ko sebi daje za pravo da se, kada se vrši mesečna isplata, tim ljudima, odnosno tim radnicima zakida od 200 do 500 dinara. Sem toga isplata te crkavice vrši se sa zakašnjenjem od punih šest meseci, a i pored samih obećanja ništa nije učinjeno da se popravi dinamika isplate, uključujući i radnike u organima uprave, i bez obzira na insistiranje, i obećanja da će biti dovedeni u redovnu isplatu, pogotovo za prošlu godinu.
Zakonska je obaveza jer je u budžetu predviđeno 12 plata, i dalje se kasni sa isplatom plata radnicima organa uprave, iako je ovih dana jedna plata isplaćena, a uveravanja su da će biti još, ali se odugovlači.
S druge strane, prema informacijama kojima raspolažem, pravo na nadoknadu nisu ostvarili svi radnici, jer se ponegde kod nekih javnih preduzeća javljaju neusaglašenosti da li je isplata u nadležnosti matičnog ministarstva ili tržišta rada. Ovde je i niz drugih problema, jer je usled nezainteresovanosti sadašnjeg rukovodstva sindikata rasejanja i sirotinje nemoguće povezati i organizovati sindikat kome pripadaju ti radnici, čiji bi glas morao da se čuje, a ne da kao što je sada slučaj neki sindikalni samozvanci traže uhlebljenje samo za sebe i one koji ih okružuju.
U ovaj kompromis spada i niz drugih pitanja, pre svega materijalnih nadoknada za kidnapovane, otete, ubijene i nestala lica, izdržavanje njihovih porodica, pa i ostvarivanje prava na penziju i drugo. Da apsurd bude veći, gledali ste na televiziji, članovima porodice kidnapovanog lica se traži da dokaže da je lice umrlo ili da ga nema, ili da je nestalo, i da imaju prava na prinadležnost u periodu od godinu dana, a posle godinu dana im se zakida to pravo. Gledali ste na televiziji slučaj porodice iz Kosovske Mitrovice. Kako se može govoriti o zaštiti lica, a da se ne poštuju ni elementarni kriterijumi kada je o njima i zaštiti njihovih prava reč. Žalosna je činjenica da nikome danas nije stalo do toga da makar privremeno angažuje i inženjere, lekare, novinare, pravnike, a i dobre zanatlije različitih profila, koji su radili u firmama na Kosmetu.
Sa druge strane, ne vrši se radno angažovanje tih lica u ostacima firmi koje su u nekim slučajevima izmeštene sa Kosova i Metohije ili se angažuje minimalan broj radnika, kakav je slučaj u Novinsko-izdavačkom javnom preduzeću "Panorama", odnosno listu gde je nekoliko desetina novinara bez radnog angažovanja, a list, koji je bio dnevni, izlazi jednom nedeljno.
Tako je i u Elektroprivredi, čijim se radnicima na Kosovu i Metohiji sada uskraćuje angažovanje, jer Kosovsko-energetska korporacija i njene upravničke strukture to smatraju paralelizmom. Istovremeno, isključuju čudnim aršinima selima i naseljima u kojima žive Srbi struju i ugrožavaju u ove zimske dane živote dece, staraca i iznemoglih lica.
Koristim priliku da kažem da je prisutna manipulacija vezano sa nestankom električne struje u selu Batuse, u delu grada Lipljan.Tražim od Vlade Republike Srbije i od nadležnog ministarstva da se izmire obaveze za utrošenu električnu energiju od strane stanovništva srpske nacionalnosti ili da Elektroprivreda Srbije isporučuje električnu energiju srpskim enklavama, odnosno distribuciji Kosova i Metohije.
Jer, ono što nije urađeno, to se i ne radi stranačkim utrkivanjem da se eventualno na dan, dva, tri ili četiri reši problem.
Mislim da se radi o državnom problemu, a pitam se šta se pregovaralo i šta se razgovaralo unazad pet godina, pa ako se ništa nije dogovorilo, trebalo se oko utroška električne energije dogovoriti.
Još jedna ilustracija, u Predlogu zakona predviđena je mogućnost da se za radnike pred kraj radnog veka vrši dokup radnog staža pred penziju, a predviđaju se i otpremnine ili nemogućnosti dobijanja sredstava i njihovo udruživanje radi obavljanja i bavljenja privatnom delatnošću i osnivanjem manjih firmi. Ta mogućnost za lica za Kosova i Metohije se ne predviđa. Valjda bi upravo tome bilo potrebno posvetiti posebnu brigu.
Posebno je pitanje briga o mladima sa Kosova i Metohije i njihova perspektiva. Naime, u osnovnom i srednjem obrazovanju godišnje ove škole završi oko 1.500 učenika, a na fakultete Prištinskog univerziteta, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, godišnje se upiše oko 1.200 studenata, uz pretpostavku da oko 10% stekne godišnje fakultetske diplome, godišnje bi trebalo obezbediti stotinak radnih mesta za ove svršene akademce.
Sada, sem obrazovanja i zdravstva, koji angažuju mali broj svršenih studenata, za ove mlade ljude nema perspektive za posao u Pokrajini. Zbog načina kako se dolazi do posla još su manje mogućnosti zapošljavanja u ostalom delu Republike.
Za proteklih pet godina međunarodne organizacije na Kosovu i Metohiji nisu obezbeđivale bilo kakva sredstva za usavršavanje ljudi srpske nacionalnosti.
Nisu izdvojena ni druga sredstva i kreditna pomoć da bi se stvorili uslovi za nove i profitne poslove. Naravno da je nužno da kroz aktiviranje novostvorenog fonda za Kosovo i Metohiju njegove upravljačke strukture pokažu posebno istančan smisao.
Ukoliko se i u ovom, ali i u drugim zakonskim projektima, a još više u svakodnevnom radu mladima i njihovom usavršavanju, radnom angažovanju i pospešivanju njihovog opstanka na Kosovu i Metohiji ne posveti dužna pažnja, u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji će u neprijateljskom okruženju ostati samo srpska staračka domaćinstva, koja izumiru i gase se i jasno je u čije bi ruke palo Kosovo.
Na kraju, želim da iznesem stav koji zastupa SPS, a da je u Predlogu zakona o radu ozbiljan nedostatak to što je ispušteno da se zakonskim projektom definiše status radnika, bilo da žive na Kosovu i Metohiji ili su iz poznatih razloga prognani.
Mišljenja sam da Ministarstvo za rad, kao nadležno, mora da nađe mogućnost i na pravno validan, i moralno i egzistencijalno, prihvatljiv način ponudi rešenje za sva lica koja su, pored gubitka imovine i slobode, ostala i bez radnih mesta i angažovanja i imaju osećaj besperspektivnosti i osećaj da nisu nikome potrebna. Oni treba da budu predmet interesovanja ovog i drugih zakonskih projekata. Hvala.