Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan zakonski predlog. Želim da kažem da mi unutar poslaničkog kluba SPS - JS možemo da se složimo sa analizom primene Zakona o sportu iz 1996. godine, možemo da se složimo sa konstatacijom kada je reč o problemima sa kojima se danas susreću organizacije, sa kojima se danas susreću državni organi u oblasti sporta primenjujući Zakon iz 1996. godine. Naravno, takve konstatacije nameću ono što ste i sami rekli, gospođo ministre, u uvodnom izlaganju, dakle, potpuno je jasno da nam je neophodan jedan novi, kvalitetan zakon koji će regulisati oblast sporta u Srbiji. Dakle, potreban nam je sistemski zakon koji će ići u korak sa vremenom i koji će omogućiti ono što treba da bude naš primarni cilj u ovom trenutku, a to je unapređenje sporta u Srbiji.
Kada je reč o ovom zakonskom predlogu, tačno je da je reč o jednom obimnom zakonskom predlogu. To se može konstatovati ukoliko ovaj zakonski predlog uporedimo sa zakonima koji regulišu ovu materiju u državama našeg regiona ili nekim evropskim državama, ali ne mislim da je to u ovom trenutku od suštinske važnosti i da je to nekakav parametar na osnovu kojeg se može suditi da li je neki zakon kvalitetan ili ne.
Na samom početku, najpre želim da iznesem jednu konstataciju i da postavim jedno pitanje. Između ostalog, u vašem uvodnom izlaganju rečeno je da je povodom ovog zakonskog predloga vođena široka javna rasprava. Mi iz poslaničkog kluba SPS - JS smatramo da je to izuzetno važno, da je važno da se povodom svakog sistemskog zakona vodi široka javna rasprava. I, čini mi se da je rečeno da je u izradi ovog zakonskog predloga učestvovala i radna grupa.
Moje pitanje je ko je činio radnu grupu koja je radila na izradi ovog zakonskog predloga? Da li su veliki klubovi, koji danas uglavnom izražavaju negodovanje u javnosti kada je reč o ovom zakonskom predlogu, imali svoje predstavnike u ovoj radnoj grupi? Koliko često se radna grupa sastajala? Da li je ta radna grupa imala priliku da sagleda konačnu verziju ovog zakonskog predloga? Koliko su uvažene sugestije i predlozi predstavnika radne grupe i predstavnika sportskih organizacija, udruženja klubova koji su učestvovali u javnoj raspravi o kojoj ste vi govorili?
Naravno, mi ne sumnjamo u nameru Ministarstva i ne želimo da se bavimo politikantstvom, političkom demagogijom, jer je reč konkretno o sportu i mislim da u tom kontekstu svi imamo jedan jasan cilj, a to je da dobijemo što kvalitetniji zakon. Moram reći da je u javnosti dosta otvorenih pitanja, dosta pitanja se postavlja kada je reč o ovom zakonskom predlogu. Zaista želimo da verujemo da ćemo nakon ove današnje rasprave, nakon rasprave u pojedinostima koja će uslediti tokom naredne nedelje, uspeti da otklonimo sve one nejasnoće, sve one nedoumice koje danas postoje kada je reč o Predlogu zakona o sportu.
Za nas je suštinsko pitanje u ovom trenutku da li su rešenja koja su ponuđena ovim zakonskim predlogom u skladu sa međunarodnim pravnim aktima, da li su usklađena sa evropskom praksom i da li smatrate da je sve odredbe ovog zakonskog predloga u ovom trenutku moguće implementirati, odnosno sprovesti u praksi danas u Srbiji?
Posebno sporno pitanje koje se danas nameće je pitanje postupka privatizacije. Vi ste o tome rekli nešto u uvodnom izlaganju. Moram da konstatujem da je, čini mi se, posebno sporno pitanje privatizacije fudbalskih klubova, jer od te privatizacije se u javnosti najviše očekuje.
Nekoliko je pitanja u ovom trenutku okupiralo pažnju javnosti i mislim da je važno da danas na ta pitanja ponovo dobijemo odgovore. Pokušaću da ih formulišem. Dakle, da li ovaj predlog, kroz transformaciju i promene statusa, krši ustavne odredbe udruživanja? To je nešto o čemu je bilo reči proteklih dana u javnosti. Da li će država pravo korišćenja zemljišta koje imaju sportske organizacije, koje imaju sportski klubovi, smatrati državnim ili društvenim kapitalom u njima? Nije sporno vlasništvo nad zemljištem, ali bi to onda značilo da sve privatne kuće koje se nalaze na gradskom građevinskom zemljištu i imaju trajno pravo korišćenja (i plaća se trajno korišćenje) jednim delom jesu u državnom vlasništvu. Da li je moguće da sportsko udruženje koje je vlasnik objekta koji je izgrađen na zemljištu u državnoj svojini stekne na tom zemljištu, umesto trajnog prava korišćenja, pravo svojine, uz naknadu tržišne vrednosti građevinskog zemljišta na nekoliko godišnjih rata? Kad govorimo o sportskim udruženjima, treba imati na umu da je reč o, rekao bih, neprofitabilnim organizacijama.
Takođe, kada je reč o postupku privatizacije, želim da uputim još neke sugestije i predloge. Najpre želim da kažem da je poslanički klub SPS - JS podneo amandman koji se odnosi na to da, ukoliko neki sportski objekat bude proglašen za objekat od nacionalnog značaja, onda smatramo da takvu sportsku vrednost treba sačuvati. Mi smo amandmanom predvideli da se sprečava bilo kakva mogućnost da takvi objekti budu dislocirani ili srušeni radi gradnje nekih visokokomercijalnih objekata, ili da im se promeni namena.
Takođe, ovim zakonskim predlogom predviđeno je da tri subjekta mogu pokrenuti postupak privatizacije. Poslanički klub SPS-JS smatra da zainteresovani kupac ne treba bude taj koji će moći da pokrene postupak privatizacije, jer mislimo da će to ostaviti mnogo prostora za eventualne manipulacije. Znam, reći ćete ono što smo između ostalog govorili i na Odboru za sport i na sastanku unutar poslaničkog kluba, da je to praksa Agencije za privatizaciju, ali ću vam ponovo reći da ta praksa ima izuzetno loša iskustva i da mi želimo da ta iskustva koliko je moguće izbegnemo kada je u pitanju sport.
Kada je reč o sredstvima koja se ostvare od prodaje kapitala subjekta privatizacije, ona ne – mogu (tako je definisano u zakonu) nego, po našem mišljenju, moraju biti usmerena u budžetski fond za finansiranje sporta, za izgradnju i rekonstrukciju sportske infrastrukture, odnosno sportskih objekata. Upotrebljavajući reč „može“ mi ostavljamo ovim predlogom alternativu da i ne mora. Smatramo da mora, jer sve ostalo bi, čini nam se, bilo štetno za razvoj sporta u Srbiji.
Takođe, maločas su mi kolege ukazale na to, postoji jedna, po mom ličnom viđenju i viđenju poslaničkog kluba, nelogičnost kada je reč o članovima 169. i 190. zakonskog predloga. Naime, u članu 169. kaže da su sve sportske organizacije, sportski savezi, sportska društva i sportski centri upisani u odgovarajući registar na teritoriji Republike Srbije na dan stupanja na snagu ovog zakona obavezni da u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona podnesu prijavu za evidentiranje itd. U članu 190. se kaže da će Vlada doneti odluku iz stava 1. člana 190. u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu. Tu postoji određena kontradiktornost. Kako će Vlada doneti odluku mesec dana od dana stupanja na snagu, ako neko podnese prijavu 364. dana u godini?
Još samo jedna rečenica, kada je reč o postupku privatizacije. Imajući na umu pre svega važnost ovog postupka, imajući na umu značaj, kompleksnost, problematiku, brojna otvorena pitanja, predložili smo jedan amandman koji kaže da se odredbe članova od 174. do 192, dakle odredbe koje se odnose na postupak privatizacije, primenjuju od 1. januara 2013. godine, smatrajući da je potreban jedan period za prilagođavanje akata, za implementaciju ovog zakona, za njegovu primenu u praksi i za sve ostale radnje, da bi se došlo do samog postupka privatizacije.
Danas je ključno pitanje u javnosti, rekao bih, ko će biti vlasnik stadiona Crvene zvezde, ko će biti vlasnik stadiona Partizana. To jeste važno pitanje, ali od ovog zakona se očekuje odgovor na pitanje sistemskog finansiranja sporta, i kada je reč o profesionalnim, i amaterskim klubovima i bazičnom sportu u mlađim kategorijama. Podrška klubovima koji predstavljaju bazu za vrhunski sport, ali podrška i u izgradnji sportskih objekata, u izgradnji sportske infrastrukture, to je nešto što je u ovom trenutku zaista neophodno i što jeste prioritet.
Naša proslavljena vaterpolo reprezentacija je, recimo, morala da uzme kredit da bi učestvovala na jednom velikom takmičenju. Stara Jugoslavija, a sada Srbija, nekada je imala, odnosno ima najbolju svetsku rukometašicu svih vremena, koja je predvodila žensku rukometnu reprezentaciju Jugoslavije, Svetlanu Kitić, a danas se postavlja pitanje da li će žensko rukometno prvenstvo u Srbiji biti privedeno kraju, ne zato što nema ko da igra rukomet, nego zato što nema sredstava da se klubovi finansiraju.
Dakle, grad iz kojeg dolazim ima dosta kvalitetan vaterpolo klub, ima dosta kvalitetan plivački klub, ali mora da se putuje sto kilometara od Valjeva da bi trenirali. Imamo mi kao lokalna samouprava i projekat zatvorenog bazena i projekat valjevske hale sportova, ali nekako smo, čini mi se, na rubu dešavanja kada je reč o investicijama i ulaganju u sportsku infrastrukturu. Dakle, to je, nažalost, u ovom trenutku realnost i to su za mene suštinska pitanja.
Opšti interes u oblasti sporta je deo zakona koji treba da pruži odgovore, po mom ličnom viđenju, na dva suštinska pitanja: šta se smatra opštim interesom u oblasti sporta za Srbiju, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i na koji način se vrši izbor programa koji će biti finansiran? Ovo je za nas prioritet i primarno pitanje, koje zaslužuje, čini mi se, mnogo više pažnje od teorijske definicije pojedinih pojmova iz oblasti sporta. Nekako je Zakon iz 1996. godine, recimo, imao sasvim korektnu definiciju i sasvim korektno definisao značenje reči sport, i ne vidimo da bi nekakva teorijska analiza pojmova u oblasti sporta u ovom trenutku popravila ambijent i atmosferu kada je reč o sportu u Srbiji.
Za nas je, recimo, daleko važnije da se stvori zakonska mogućnost da se učešće klubova u evropskim klupskim takmičenjima finansira iz republičkog ili pokrajinskog budžeta. Moguće je, recimo, da jedinica lokalne samouprave nema mogućnost za takvo finansiranje, a ono je od opšteg interesa za sport u Srbiji. Za nas su, moram priznati, daleko važniji i školski sport, koji je definisan u ovom zakonu u članovima 143, 144, zatim, sportska takmičenja osoba sa invaliditetom, ali i sport u vojsci i sport u policiji, koji je morao biti deo ovog sistemskog zakona.
Na samom kraju želim da kažem da je poslanički klub SPS - JS podneo određeni broj amandmana sa ciljem da se zakonski predlog popravi, da bismo imali što kvalitetniji sistemski zakon, koji će regulisati ovu izuzetno važnu oblast u Srbiji, koji će definisati i prava i obaveze subjekata u sportu, organizacione oblike, koji će zaštititi i sportiste, kako ste rekli, i sportske klubove.
Dakle, potrebna je evidencija, potrebna je kontrola; naravno da država treba da zna na koji način su utrošena sredstva koja se ulažu u sportske klubove, ali, s druge strane, centralno pitanje mora i treba da bude finansiranje sporta i stvaranje ambijenta u kojem će i privreda na određen način biti podsticana da investira u sport.
Dakle, ovaj zakon treba jasno da kaže, po našem mišljenju, šta je javni interes kada je u pitanju sport u Srbiji i na koji način taj javni interes sačuvati. Zahvaljujem.