Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Napadi na Srbiju i njene zvaničnike ne jenjavaju. Što je Srbija jača, to se iz različitih tabora čuju uvrede i napada se sve što nosi prefiks „srpsko“.

Ovo je toliko evidentno i zaslužuje pažnju i reakciju državnih organa jer se često radi o kršenju zakona i često se radi o kršenju Ustava.

Jasno nam je da u regionu ima različitih afiniteta, ali je pogubna činjenica to što u najrazličitijim formama atakovanja na Srbiju najviše učestvuju domaći, nazovi, političari ali i druge javne ličnosti.

Najsvežiji primeri su pokretanje pitanja vojvođanske nacije. To je inače stara separatistička i veoma opasna ideja cepanja srpske nacije i stvaranje Vojvodine kao republike, odnosno pretvaranje teritorijalne odrednice u nacionalnu, što je potpuno neprihvatljivo i nije u duhu pravnog poretka. Nigde se na svetu teritorijalna pripadnost ne poistovećuje sa nacionalnom pripadnošću. Zašto bi Srbija bila izuzetak.

Što se tiče himne u Novom Pazaru, niko ne podiže tenzije. Umesto državne himne u Novom Pazaru u jednoj od osnovnih škola puštena je himna sandžačkih Bošnjaka.

(Samir Tandir: Nije to istina.)

Ja samo konstatujem ono što je rečeno Ministarstvu prosvete, a ćutao sam kada ste vi govorili. Kada ste vi govorili, ja sam ćutao, kolega. Dozvolite da završim.

Ističemo da Srbija obezbeđuje visok stepen prava svih nacionalnih manjina koje sa nama žive, ali simboli države moraju da se poštuju svuda, pa i u sredinama gde žive manjine. To su himna, zastava i grb i tu je zakon jasan.

Apsolutno su nedopustive izjave kvazi političara koji pravdaju ovakve postupke govoreći o nekakvom genocidu i da Ustav krše predsednik države i ministar prosvete koji u stvari traže poštovanje državnih simbola. To je kao svuda u svetu obaveza prema državi u kojoj živimo.

Maločas je citiran i zakon.

U članu 36. Zakona o državnim simbolima stav 1. tačka 4) kaže se da se himna koristi u drugim slučajevima koji nisu u suprotnosti sa Ustavom i zakonom.

Ministar je propisao na osnovu toga da se himna izvodi na početku prvog časa, što je po nama pozitivno, jer jačanje nacionalnog i državnog identiteta je potrebno u ovim turbulentnim vremenima. Ovde nije problem samo što nije intonirana himna Republike Srbije već je strašno to što je puštena tzv. himna sandžačkih Bošnjaka, a ko je tu himnu dozvolio, čija je to himna? Himne imaju države, a Raška oblast, koju oni zovu Sandžak, nije država.

Iskoristio bih priliku da podržim donošenje zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma koji upravo ima za cilj da nas podseti da su u Srbiji srpski jezik i ćirilica u služenoj upotrebi, ali da moramo negovati i promovisati upotrebu srpskog jezika i ćirilice upravo zato što su zanemareni u javnom životu.

Neki kvazi političari u Srbiji kažu da je tzv. građanska Srbija uvek stajala rame uz rame sa istomišljenicima u regionu i mi to ne sporimo, jer zajedno polaze od iste teze, a to je - što gore po Srbiju to bolje po nas. Tako samo potvrđuje stepen njihove mržnje prema svakom uspehu Srbije, ali i prema očuvanju našeg nacionalnog identiteta.

Dolazimo do najnovijih političkih ekscesa od strane onih koji su uvek preživljavali samo na incidentima i negiranju Srbija. Srbija se nikad nije mešala u unutrašnja pitanja drugih država, ali je uvek stajala uz svoj narod gde god da živi i to pravo niko ne može da nam ospori.

Tokom jučerašnjeg dana jedan, nazovite političar, se usudio da pozove na hapšenje predsednika Narodne skupštine Republike Srbije Ivice Dačića zbog navodnog mešanja u unutrašnje stvari druge države što je klasična zamena teza, jer predsednik je vrlo jasno postavio pitanje – da li je aktivnost tog kvazi političara narušavanje ustavnog poretka Crne gore?

Konkretno pitanje Vladi, koje bih zapravo trebalo proslediti Vladi Crne Gore, jeste šta je ovaj kvazi političar tražio u štabu onih koji su organizovali proteste protiv ustoličenja pravoslavnog mitropolita u Crnog Jogi na Cetinju gde se vekovima to čini i da li je to širenje verske netrpeljivosti i kao što je predsednik Narodne skupštine rekao narušavanje ustavnog poretka Crne Gore.

Zamislite da su u Srbiji organizovani protesti protiv verskog čina bilo koje veroispovesti, a da u tome učestvuju političari iz Srbije. Kakva bi tada bila reakcija?

Ono što nas posebno interesuje da li je moguće utvrditi da li se pojedine političke stranke iz Srbije finansiraju iz centara moći u Crnoj Gori i naravno iskoristio bih priliku da ume poslaničke grupe SPS čestitam ustoličenje mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Joanikiju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući gospodine Orliću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, naime, juče je prvi put u javnosti predočen jedan kompletan izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda na teritoriji srebreničke regije u periodu od 1992. do 1995. godine, koju je osnovala Vlada Republike Srpske 2018. godine, a na čijem čelu je bio gospodin Gideon Gajf, inače ugledni izraelski stručnjak za proučavanje Holokausta,

Komisija je sastavljena od stručnjaka izabranih na osnovu svojih profesionalnih ekspertiza i ličnog i profesionalnog integriteta.

Pročitaću sastav Komisije, jer zlonamerni bi mogli reći da su tu bili samo predstavnici Ruske Federacije i Republike Kine, ali nije tako i to ćete videti iz sastava Komisije.

Dakle, pored Gajfa, članovi Komisije za Srebrenicu su i Markus Godbah, advokat iz Nemačke i veštak za suđenje zločina Aušvica, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard, forenzičar iz Australije, Đuzepe Zakrija, publicista iz Italije, u međuvremenu, nažalost, preminuo, Lorens Armand Frenč iz SAD, Adenrele Šhinaba, ekspert za Boho Haram, ekstremistički i islamistički pokret iz Nigerije i prof. dr Marija Đurić, šef forenzičke laboratorije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veoma kompetentna i kvalifikovana Komisija.

Ova komisija je, nakon trogodišnjeg rada, sastavila izveštaj na preko 1.000 strana sa ozbiljnom stručnom i naučnom argumentacijom.

Ja ću pročitati deo zaključka komisije, a on glasi: „Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida, niti genocid uopšte.“

Dakle, nije bilo genocida i to ne tvrdimo mi, već ugledna grupa međunarodnih eksperata.

Činjenica je da ovaj Izveštaj govori suprotno od sramne presude Haškog suda generalu Mladiću, Radovanu Karadžiću. Izveštaj ove Komisije pokazuje da Haški sud, nažalost, nije radio profesionalno, nije se rukovodio pravom i pravdom, međunarodnim pravom, već je imao jedan selektivan pristup, nekome manje, a nekom više.

S druge strane, neke zemlje u regionu, želeći da se dodvore svojim mentorima, požurile su da brže bolje donesu svoje rezolucije kojima Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici i na taj način unapred opredelile da je Srebrenica genocid, što naravno nije istina.

Očigledno je da se time služe kao političkom polugom. Čak je i bratska Crna Gora požurila da to učini pre Prištine i pre prištinske vlasti. Od Prištine se to moglo očekivati, jer Priština koristi svoj dobro uvežbani metod da je napad najbolja odbrana i da je bolje i politički isplativije druge optuživati.

Podsetiću, Srbija je jedina pre više od deset godina osudila zločine u Srebrenici i to je bila naša međunarodna i moralna obaveza, izrazili saučešće porodicama žrtava, nadu i veru da se takvi zločini više nikada neće ponoviti ni na jednoj strani i da ćemo sačuvati mir i stabilnost, ali i vrlo jasno rekli da zločin ne može biti nacionalni, da za zločin ne može odgovarati narod, ne može odgovarati država, mora odgovarati pojedinac, a svako ko je počinio zločin treba i mora da odgovara.

Dobro oni to znaju i kada već tako pravdoljubivo, zašto niko od njih nije osudio nijedan zločin počinjen prema Srbima u sukobu tokom raspada SFRJ? Zašto nije osuđen zločin nad Srbima u Podrinju, Bratuncu i srebreničkim selima, gde je stradalo preko tri hiljade Srba? Zašto nije osuđena „Oluja“ u kojoj je mučki ubijeno 1.869, a proterano 250.000 Srba? Zašto nisu osuđena brojna masovna ubistva i proterivanja preko 250.000 Srba sa prostora Kosova i Metohije? Na kraju, zašto nijedna zemlja regiona nije do sada donela rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima izvršenim u ustaškim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata na prostoru i na teritoriji NDH-a.

Očigledno je da se radi o orkestriranoj, o dobro osmišljenoj strategijskom napadu na Republiku Srbiju, o dobro osmišljenoj politici napada na Republiku Srbiju, pritisci na Republiku Srbiju i zato mi kažemo da u periodu pred nama je Srbija pred velikim iskušenjima i pred velikim izazovima. Zarad pravdanja sopstvenih zločina, pa i genocida nad Srbima, potrebno je upravo nas Srbe i jedino nas proglasiti genocidnim narodom, a nije to istorijska istina? Šta ćemo sada? Dokle više ovo ide? Šta je sa srpskim žrtvama? Ja postavljam samo jedno pitanje – da li Vlada ima mogućnost i planira da kada je reč o ovom izveštaju preduzme bilo šta povodom okrutne ratnohuškačke politike uperene protiv Srbije koja se svakodnevno u sve brutalnijim oblicima čuje u regionu i od Albanaca sa Kosova i Metohije, pri čemu se našem narodu stavlja pečat genocidnosti, kojim će biti obeležene i sve buduće generacije ukoliko mi kao država ne reagujemo adekvatno na ove gnusne optužbe.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dok Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici, koga po svim međunarodno-pravnim kriterijumima nije bilo, dotle se o svim srpskim žrtvama u BiH nažalost još uvek ćuti.

Ne sporimo da je u toku krvavog rata kojim se raspadala SFRJ bilo ratnih zločina i mi ih naravno osuđujemo, ma ko da ih je počinio, ali ima li bilo kakvog smisla prećutati preko 3.500 srpskih žrtava počinjenih upravo u selima oko Srebrenice i Bratunca gde su brutalno ubijana i deca i žene?

Upravo je u ovom pohodu na srpska sela Zalazije, Biljača, Sase i Zagone, 12. jula 1992. godine pobijeno srpsko stanovništvo i spaljene sprske kuće. Za ovaj međusobni sukob i stradanja naroda Srbi su osuđivani na doživotne kazne zatvora, čak i za komandnu odgovornost, dok je za 3.500 srpskih žrtvama presuđena jedna jedina sramotna presuda. Niko za ovaj zločin nije odgovarao i ovde međunarodna zajednica, pa i zemlje regiona već dve decenije apsolutno ćute.

Uprkos svim srpskim žrtvama, uprkos svemu što se devedesetih godina dešavalo, Srbija se izvinila za zločine i bila je prva zemlja u regionu koja je to učinila usvojivši Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici. To je bila naša međunarodna i moralna obaveza.

Politika Srbije je jasna. Mi smo za politiku pomirenja, za mir i stabilnost u regionu, što smo mnogo puta pokazali, posebno našom solidarnošću prema svim zemljama u regionu u period kovida.

Upravo da bi pokazali nacionalnu odgovornost tadašnji premijer Srbije, Aleksandar Vučić, otišao je u Potočare da izrazi saučešće porodicama žrtvama, a kako je dočekan? Linčom, kamenovanjem i pokušajem ubistva. Dakle, na najbrutalniji mogući način. Ni za ovaj sraman čin prema zvaničniku Srbije niko nije odgovarao.

Ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske zvanično je saopštio da postoje brojni neoborivi dokazi, fotografije i imena organizatora napada na Aleksandra Vučića i sami smo svedoci da se u tadašnjem TV prenosu nedvosmisleno videlo da je u pitanju dobro organizovan i planirani napad, a ne pojedinačni, kako je rečeno, pojedinačni eksces.

Ovo je bio pokušaj ubistva državnika. Institucije BiH su imale do danas punih šest godina da istraže ovaj slučaj i procesuiraju počinioce, ali očigledno da oni to ne žele. Zato bih postavio pitanje i Vladi i MUP-u – da li nadležni organi Republike Srbije mogu preduzeti bilo šta kako bi se otkrili i osudili počinioci pokušaja atentata na Aleksandra Vučića u Potočarima? Da li MUP može od institucija Republike Srpske da zatraži sve prikupljene dokaze kako bi se od BiH zatražilo preduzimanje adekvatnih mera prema počiniocima ovog sramnog čina? To smo obavezni da uradimo, kao što smo obavezni da tražimo osudu svih zločina počinjenih nad Srbima, jer pojava umanjivanja i omalovažavanja srpskih žrtvama je postala praksa gotovo u svim zemljama regiona, nažalost, ponavljam, a o tome više od dve decenije ćuti i celokupna međunarodna zajednica.

Ovde su u pitanju dvostruki standardi, a ne međunarodno pravo. Ne mogu se pravda i pravo primenjivati selektivno. O tome smo više puta govorili i to samo prema nama Srbima. Šta je sa srpskim žrtvama u Hrvatskoj, BiH, na KiM i imamo li mi pravo na istinu i na pravdu? Zahvaljujem predsedniče.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas se navršava tačno tri hiljade dana od kada je potpisan Berlinski sporazum kojim se, između ostalog, Priština obavezala da formira Zajednicu srpskih opština. Tu obavezu ni do danas Priština nije ispunila.

Nažalost, ovo nije jedino pitanje koje je sporno. Priština izbegava da nastavi dijalog u delu koji se odnosi na nestala lica, što je za nas svakako glavna tema, jer nije reč samo o političkom pitanju, već i o duboko humanom i civilizacijskom pitanju pre svega.

Pored toga, Priština na brojne načine svakodnevno sabotira dijalog, a to čini na brutalan i necivilizacijski način, čega smo u poslednje vreme svakodnevni svedoci. Samo u poslednjih nedelju dana, podsetiću, desilo se više napada. Na Vidovdan je uhapšen mladić zato što je branio monahinju. Nedavno je grupa Albanaca organizovala proteste zbog povratka jedne Srpkinje, Dragice Gašić, u svoj stan u Đakovici. Poslednji u nizu takvih napada desio se pre par dana u selu Gojbulji nadomak Vučitrna, kada je grupa Albanaca napala i teško povredila 13-godišnjeg dečaka Nikolu Perića.

Samo od početka godine zabeleženo je gotovo 70 dana. Gotovo svakodnevno desi se bar neki incident, a o rušenju, skrnavljenju srpskih svetinja, srpskih kuća, grobalja, da i ne govorimo. Srpsko stanovništvo na prostoru KiM živi u stalnom strahu i bez perspektive, nažalost.

Kako onda da govorimo o bezbednosti i sigurnosti srpskog stanovništva i srpskih svetinja na KiM, kada je očigledno da Priština želi da prisvoji i naše svetinje, pa čak i da ih pretvori u svoje turističke atrakcije, tražeći za to i spoljnu podršku?

Očigledno je i to da gube strpljenje, ali i podršku nekih zapadnih zemalja na koju su neizostavno računali. Ne dopada im se, recimo, kada američki specijalni izaslanik za zapadni Balkan, Metju Palmer, povodom najavljene tužbe Prištine protiv Srbije za genocid, kaže da ne misli da bi takav pristup doprineo rešavanju spora između Kosova i Srbije i da moraju da imaju osnov za to.

Vratio bih se na tehnički dijalog koji je zakazan za sutra u Prištini. Glavna tema na kojoj će srpska strana da insistira biće svakako formiranje Zajednice srpskih opština i rešavanje nestalih lica, što sam već naveo.

Jedna od tema biće bezbedan, nesmetan i neometan povratak interno raseljenih lica u svoje domove, što u ovom trenutku, nažalost, takođe nije moguće.

Srpskom stanovništvu pogotovo je zabranjeno kretanje. Nažalost, prištinske vlasti u poslednje vreme često su branile ulazak na KiM naših zvaničnika i srpskom stanovništvu, koje je želelo da poseti svoje domove i svoje svetinje.

U vezi sa ovim, želim da postavim pitanje, da pružimo, naravno, kao poslanička grupa punu podršku pregovaračkom timu koji će nastaviti pregovore na tehničkom nivou tokom sutrašnjeg dana, ali i da postavimo pitanje direktoru Kancelarije za KiM, gospodinu Petru Petkoviću, koji je na čelu tima koji vodi tehnički dijalog - kakve zapravo aktivnosti naš tim može da preduzme kako bi se prištinska strana aktivirala konačno na sprovođenju preuzetih obaveza iz Briselskog sporazuma, jer u protivnom mi sami sa sobom ne možemo da vodimo ovakvu vrstu dijaloga i ne možemo da dođemo do onoga što jeste naš cilj, a to je kompromisno i pravično rešenje koje će biti prihvatljivo za obe strane?

Šta se očekuje od međunarodne zajednice koja je posrednik u ovom dijalogu i koja očigledno još uvek nema mehanizme kojima može da obaveže Prištinu i zahteva od nje da sporazum sprovodi u delo? Ovako se ima utisak da međunarodni posrednici prećutno prelaze preko svih ekscesa i nedopustivih kršenja ljudskih prava Srba na prostoru KiM. Do sada, evropski posrednici se, nažalost, nisu oglasili. Zahvaljujem, predsedniče.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, a tiče se jučerašnjeg događaja na prostoru KiM, koji su ponovo ozbiljno uznemirili srpski narod, a samo potvrđuju da na Prištinskoj strani nema ni naznaka bilo kakvih promena u njihovom agresivnom ponašanju prema pripadnicima srpskog naroda.

Na protiv, i dalje nema dana bez ekscesa. Tako je bilo i juče na Vidovdan. Nedopustivo je ponašanje privremenih institucija u Prištini i pripadnika njihovih snaga bezbednosti, koji su umesto da samo vode računa o redu i miru, na ovaj veliki srpski praznik koji se obeležavao na Gazimestanu, juče uhapsili jednog srpskog mladića iz Podgorice, samo zato što nije dozvolio da Prištinski policajci pretresu i maltretiraju jednu monahinju.

Kolika je mržnja prema svemu što je srpsko potvrđuje i to što su svlačili i oduzimali majice sa likom Kneza Lazara i ostale simbole srpskog naroda, pa čak i srpsku zastavu od onih koji su juče došli da odaju poštu našim junacima koji su pre 632 godine na Kosovu polju odbranili svoju zemlju od osvajača. I dok se na drugoj strani naše planete u SAD, gradonačelnica Čikaga odužuje srpskoj zajednici za doprinos razvoja tog grada tako što Vidovdan proglašava jednim od zvaničnih praznika Čikaga i dok Ričar Grenel čestita srpskom narodu Vidovdan rečima – danas odajemo počast herojima. Na današnji dan 1389. godine citiram: „započela je bitka protiv osmanlija na Kosovu oni ni na ovaj dan ne mogu da obuzdaju svoju mržnju i netrpeljivost“.

Jasno je da i na ovaj način žele da dokažu kako je Kosovo i Metohija samo njihovo, da tamo nema mesta za Srbe, čak i kada obeležavaju svoje praznike i kada se sećaju svojih junaka. Ovo je deo pokušaja nasilnog prisvajanja dela naše teritorije, ali i naše istorije, što oni neskriveno svakodnevno pokušavaju, a takvu svoju nameru oni i ne skrivaju svakodnevnim provokacijama i takvim istorijskim falsifikatima čemu bi se svaki ozbiljan istoričar smejao. Bruka za Prištinu.

I dok sa druge strane Srbija nastoji da uprkos svemu što su oni decenijama činili srpskom narodu nastavili dijalog i dođe do rešenja koje će biti prihvatljivo za obe strane, dotle prištinski lideri ne prezaju ni od kakvog gesta nasilja. Danas nisu dozvolili Srbima da u miru i dostojanstveno obeleže svoj veliki nacionalni praznik. Juče su maltretirali Dragicu Gašić, poslednju Srpkinju u Đakovici, koja se posle 22 godine vratila da živi na svom ognjištu.

Pitamo se, šta dalje da se očekuje od njih posle ovakvih nehumanih i rekao bih necivilizacijskih postupak kojima samo potvrđuju da im ni do dijaloga ni do mira nije stalo. O povratku Srba na svoja ognjišta da i ne govorimo. Za njih je očigledno jedini cilj etničko čisto Kosov i Metohija bez Srba. Njihov narativ je isti i davno prepoznat, ali verujemo da će posle ovih događaja međunarodna zajednica i posrednici u dijalogu reagovati na ovo bahato ponašanje Prištine i prištinske policije koja je tokom jučerašnjeg dana bez dostojanstva pretresala čak i srpsku monahinju koja je došla da se pokloni senima svojih nacionalnih junaka. Kome je juče ona mogla da smeta? To je suštinsko pitanje.

Kako bi se naš narod zaštitio od ovakvih, ali i gorih scenarija albanskih separatista? Želim i ovog puta da apelujem, da konstatujem ali i da pitam Vladu Republike Srbije, da li Vlada može da se obrati međunarodnoj zajednici, da zatraži reakciju međunarodne zajednice, pre svega Brisela kao posrednika u dijalogu, kako bi se sprečilo dalje maltretiranje i kako bi se sprečilo dalje zastrašivanje Srba koji su ostali da žive na svojim ognjištima, koji su ostali na prostoru Kosova i Metohije, koji samo žele bez straha da mogu da žive na Kosovu i Metohiji i da mogu bez straha da obeleže svoje praznike i ne strepe od rušenja grobova svojih predaka?

Međunarodna zajednica snosi deo odgovornosti za stanje na prostoru Kosova i Metohije jer su nažalost često imali dvostruke aršine ili stajali na strani Prištine čiji je cilj jasan, a to je stvaranje etnički čiste, nezavisne albanske države Kosovo na teritoriji Republike Srbije. U pravu je portparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, kada kaže da je Kosovo i Metohija danas crna tačka Evrope i crna tačka njihovih mentora. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Dačiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću se nadovezati, pre nego što postavim pitanje, na ovo o čemu je govorio gospodin Starčević. On je zatražio pravdu. Ja neću spominjati porodicu, ali ja tražim u ime poslaničke grupe SPS pravdu za građane Srbije. Zašto to kažem? Kada neko ko sebe naziva nekakvim opozicionarem, a ko nikako u životu nije naučio šta je odgovornost, ozbiljnost, trud, rad, energija i posvećenost, naročito kada je reč interesima građana i interesima države, mentalno obolelom osobom nazvati legitimno izabranog predsednika države, mentalno obolelom osobom, onda vi degradirate i vređate građane Srbije koji daju istom tom predsedniku ogromnu podršku i šaljete poruku građanima Srbije da su mentalno oboleli. Mi tražimo zaštitu građana Srbije od ovakvih kvazipolitičara.

Moje današnje pitanje usmereno je, u ime poslaničke grupe SPS, ministarki kulture, gospođi Maji Gojković. Naime, aspiracije Albanaca prema najvrednijoj srpskoj kulturnoj baštini na KiM ne jenjavaju. Ovih dana Aljbin Kurti je izašao sa predlogom da UNESKO više ne tretira kao ugroženu baštinu spomenike kulture na KiM koji su upisani u Listu svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESKO-a. U pitanju su Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška. Kada ih je UNESKO 2004. i 2006. godine proglasio svetskom kulturnom baštinom, proglasio ih je istovremeno, podsetiću, i spomenicima kulture u opasnosti, odnosno ugroženosti, jer je u tom periodu došlo do potpunog uništavanja svega što je srpsko nasleđe na prostoru KiM.

Ne mogu se zaboraviti sve porušene i popaljene crkve, lomljeni krstovi na našim svetinjama, uništene freske, pokradene ikone i druge svete statue i sasude. Dobro su poznati napadi na manastir Visoki Dečani i na igumana tog manastira, koji imaju za cilj da i poslednji čuvari srpske istorije i kulture nestanu sa prostora KiM.

Zatim, Kurti u nameri da se prisvoji sva naša istorija i kultura, koja je sačuvana na prostoru KiM, čak je tražio da se Prištini vrate eksponati koji se čuvaju u Narodnom muzeju, Etnografskom muzeju i SANU u Beogradu, kao da je to njihovo i da ovo nisu centralne institucije kulture naše države u kojima se čuva kulturno blago sa cele teritorije Srbije.

Sve ovo govori da je Priština prilično nervozna i da hoće pošto-poto da dokaže da ima prava na nešto što joj ne pripada. Pitamo se nije li ovo kampanja za prisvajanje naše baštine, skrivalica za zataškavanje zločina nad Srbima o kojima se ovih dana govori, u pitanju je status nestalih lica, a najaktuelniji je primer nestalih lica u rejonu Košara, među kojima je i šest vojnika za koje postoje dokazi da je na njima izvršen zločin. O tome je govorio i gospodin Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestala lica.

Jasno je da Priština pokušava da, koristeći neke svoje spoljne partnere i podršku nekih država u regionu, gradi svoju paralelnu državu na istorijskim temeljima i nasleđu naše države. Znamo da su hteli da uđu u UNESKO koristeći naše kulturno nasleđe na KiM.

Kako bismo se zaštitili od ovakvih ekstremističkih zahteva i ponašanja prema našem istorijskom i kulturnom nasleđu, moraju se oglasiti tim povodom i sve relevantne institucije koje se bave istraživanjem i čuvanjem našeg nasleđa koji potvrđuje da smo kao narod na ovim prostorima više od 13. veka. Neću pominjati nova istraživanja koja govore da smo ovde mnogo duže i da je srpsko pismo jedno od najstarijih.

U tom smislu postavio bih pitanje ministarki kulture. S obzirom da su srpsko kulturno nasleđe i svi spomenici kulture iz različitih istorijskih perioda koji se nalaze na KiM izloženi konstantnom uništavanju i prisvajanju od strane Albanaca, čime se vrši revizija istorije, da li Ministarstvo kulture može da napravi popis svih kulturno-istorijskih spomenika na teritoriji KiM i obrati se UNESKO zahtevom da se sva kulturna baština na KiM i proglasi ugroženom i stavi pod poseban oblik zaštite UNESKO kao globalne organizacije UN koja se bavi zaštitom kulturnog nasleđa svih naroda sveta.

Takođe bih iskoristio priliku da prokomentarišem i najsvežiju izjavu Aljbina Kurtija koja se odnosi na tri opštine na jugu Srbije u kojima žive i Albanci. Sveža je vest da je predsednik Nacionalnog veća Albanaca Rakmi Mustafa razgovarao sa Kurtijem i čak mu zahvalio za pomoć navodnu Prištine u vreme kovida. Zanimljivo je saznati kakvu su pomoć pružili Albanci u centralnoj Srbiji. Medicinska oprema i vakcine sigurno nisu u pitanju, jer znamo da su se Albanci sa teritorije KiM lečili širom Srbije i da nikada nismo napravili razliku među građanima.

Kurti je izneo besmislene optužbe na račun Srbije, govoreći da Srbi vrše pasivizaciju albanskog stanovništva u opštinama na jugu Srbije. To, naravno, nije istina. Radi se o onim građanima albanske nacionalnosti koji su se prijavljivali u ogromnom broju na nepostojećim adresama. Medveđa jeste primer za takvo prijavljivanje Albanaca, kojim se htela nasilno menjati nacionalna struktura stanovništva i veštački povećati procenat Albanaca koji uopšte ne žive niti su ikada živeli u ovim opštinama. Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja neću da citiram srpsku štampu, jel znate kako kaže naš narod, ali reći ću ono što kaže narod, to je da je samo glupost beskonačna, i da onakvu konstataciju kakvu smo maločas čuli, kako ste vi to interpretirali, vi koji vodite stranku koja je 31 godinu na političkoj sceni Srbije i koja je naslednik i nastala na ideji borbe protiv fašizma, može da izrekne takvu konstataciju, dakle samo glupost može biti beskonačna.

Sa druge strane, ne znam da li ste primetili, ali maločas je opet provučeno kroz određenu konstataciju da je u Srebrenici počinjen genocid. Gospodine Dačiću, ja vas molim da to ne dozvoljavate, jer nama se vrlo često spočitava kako mi ovde vršimo pritisak na poslanike jednog dela opozicije, kako im ne dozvoljavamo da govore. Ne, mi poštujemo njihov identitet, ali vrlo pratimo ono što govore i to mora biti u skladu sa Ustavom i to mora biti u skladu sa zakonima. Molim vas, Konvencijom iz 1946. godine, hajde da konačno razdvoje, neka nauče da razdvoje taj politički od pravnog dela. Zločin je postojao, ali elemenata genocida nema.

Republički parlament Srbije je jedini parlament koji je usvojio Rezoluciju o Srebrenici, ispunio svoju međunarodnu i moralnu obavezu, izrazio saučešće porodicama žrtava, izrazio uverenje da se takve više situacije neće dešavati ni na jednoj, ni na drugoj strani. Ja postavljam pitanje, da li je to učinio još neki parlament u regionu osim ove nove inicijative u Crnoj Gori i vrlo bi bilo interesantno da vidimo šta sadrži ova rezolucija koju su pokrenuli Bošnjaci u Crnoj Gori?

Nije to moja tema danas. Najpre želim da se zahvalim predsedniku Republike Češke, gospodinu Milošu Zemanu, koji se u ime svog naroda i svoje države izvinio Republici Srbiji i srpskom narodu zbog toga što su češki vojnici posle samo par nedelja od prijema u NATO bili primorani da učestvuju u NATO agresiji na Srbiju i Jugoslaviju 1999. godine.

Predsednik Zeman izvinio se predsedniku Vučiću priznavši da je bombardovanje Srbije bilo više od zločina što je ogromna satisfakcija za našu zemlju koja je na pragu 21. veka bila žrtva najgrubljeg kršenja međunarodnog prava, a pretrpela je nenadoknadive ljudske gubitke i materijalnu štetu koja se meri stotinama milijardi dolara, a ni do danas te posledice nisu sanirane.

Češka je prva članica NATO-a koja se zvanično izvinila Srbiji i za to smo veoma zahvalni ovoj prijateljskoj državi i njenom predsedniku koji je ovim, nadasve ljudskim, ali pre svega istorijskim gestom, stao na stranu istine, pravde i stao na stranu međunarodnog prava.

S druge strane, istog dana Aljbin Kurti je posle večere koji je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku, Žozef Borelj, priredio za lidere zapadnog Balkana, zatražio od pet država EU koje nisu priznale samoproklamovanu državu Kosovo da promene svoj stav i priznaju samoproklamovanu državu Kosovo. Dakle, Aljbin Kurti ovakvim zahtevom direktno krši Vašingtonski sporazum, dok se Republika Srbije pridržava slova ovog sporazuma i zaustavila je svoje diplomatske aktivnosti kojima u prethodnom periodu postigli izuzetne uspehe, jer je čak 18 država povuklo priznanje ove samoproklamovane države, a ima još dosta onih koje su na to spremne. To najbolje znate vi i predsednik Vučić, koji ste sinhronizovano i koordinirano vodili ovu izuzetno važnu diplomatsku aktivnost.

Prištinska strana očigledno ne odustaje od svoje agresivne politike ne prežući ni od jako smelih stavova i zahteva prema državama koje nisu priznale. Tako Priština nastavlja sa različitim pritiscima i pretnjama na Srbiju ne bi li tako skrenula pažnju sa svega što je na Kosovu i Metohiji učinjeno prema Srbija i što se bez prestanka čini i dalje.

Ono ponavljaju svoj drski model ponašanja, a to je da je napad, pre svega, najbolja odbrana, vodeći se parolom – svoje nemamo, tuđe hoćemo. Zato pored ostalog i dalje nastavljaju kampanju prisvajanja srpske istorije, prisvajanja srpske kulture.

U svojoj politici pritiska na Evropu i svet, Priština očigledno ne bira sredstva i na taj način utiče na destabilizaciju regiona. Za razliku od njih, koji su priznali, odnosno prizvali i NATO bombe kako bi im pomogle da silom oduzmu deo teritorije jedne suverene države, Srbija uprkos svemu želi da bude faktor stabilizacije prilika u regionu i da se dođe do najboljeg rešenja.

Iako sam slična pitanja postavio pre par dana, zbog složenosti situacije, zbog kompleksnosti situacije, zabrinutosti za dalji tok dešavanja u našoj južnoj pokrajini, i danas bih postavio pitanje Vladi Republike Srbije – da li Vlada planira da preduzme određene aktivnosti kojima bi se zaštitila prava Srbije pred evropskim i drugim međunarodnim institucijama kada je u pitanju KiM, imajući u vidu da i na međunarodnom planu sazreva svest o tome da je Srbija nepravedno optuživana i da odnos prema unutrašnjim pitanjima Srbije predstavlja kršenje međunarodnog prava, ali i da se na Srbiju nastavljaju pritisci čime se ugrožava naš teritorijalni integritet, pa samim tim i opstanak srpskog naroda na delu sopstvene teritorije? Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje upućujem Vladi Republike Srbije, odnosno konkretno Ministarstvu pravde u vezi za izdržavanjem kazne bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i njegovim prebacivanjem u Ujedinjeno Kraljevstvo gde bi služio kaznu doživotnog zatvora.

Podsetio bih da je 17. decembra 2015. godine doneta Rezolucija o minimalnim pravima osuđenih lica. U okviru ove Rezolucije postoji jedno poglavlje koje se zove Mendelina pravila, član 59. nalaže da se kazna izdržava najbliže moguće domu osuđenika. To je ministarka Kuburović koristila kao obrazloženje u UN kada je pre dve godine predlagala da Srbija sklopi ugovor za izdržavanje kazne u Srbiji.

Prigovor koji pominju je preporuka UN iz 1993. godine da do kad traje ne bi trebalo da se kazna izdržava u regionu. Međutim, njegova bezbednost je ugrožena, a kao drastičan primer odnosa prema zatvorenicima naveo bih generala Krstića koji je za malo preklan.

Takođe, podsećam da je Ujedinjeno Kraljevstvo učestvovalo u sukobu na strani Muslimana, a izašli su iz EU, Bregzit. Ukoliko se Radovanu Karadžiću nešto desi to može biti faktor, po našem mišljenju ozbiljne destabilizacije odnosa u BiH.

U vezi sa ovim postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, odnosno Ministarstvu pravde – da li Vlada i Ministarstvo pravde mogu da preduzmu aktivnosti kojima bi se obezbedilo poštovanje Rezolucije o minimalnim pravima osuđenih lica, odnosno obezbedilo da Radovan Karadžić izdržava kaznu zatvora u Srbiji?

Naredno pitanje. Na Srbiju se i dalje nastavlja pritisak sa više strana koji ima neskriveni cilj da Srbiju primora da prizna nezavisnost samoproklamovane lažne države Kosov. Najnoviji napadi dolaze ponovo iz Prištine, odnosno od strane Vljose Osmani i Aljbina Kurtija koji od lidera iz regiona i Evrope traže podršku za sprovođenje svojih interesa i za sprovođenje svojih ciljeva.

Tako je juče na Samitu Brdo-Brioni Vljosa Osmani dobila podršku za svoju politiku i od Mila Đukanovića, odnosno Crne Gore koja je nažalost priznala nezavisnost Kosova, a i Đukanović je juče izjavio da je njihov zajednički cilj ulazak Kosova u NATO i EU.

Sa druge strane, Aljbin Kurti koji je razgovarao sa Angelom Merkel putem video linka izjavio je da su se njih dvoje složili da proces dijaloga treba da na kraju dovede do uzajamnog priznanja. Aljbin Kurti ponovo preti nekakvom tužbom za genocid koju će podneti, kako kaže, Međunarodnom sudu pravde. Samoproglašeno Kosovo nije suverena država, posebno ističem, da bi moglo da se obrati Međunarodnom sudu pravde i ovoga puta koristi napad kao sredstvo odbrane jer on odlično zna ko je na prostoru KiM činio zločine u proteklih više od 100 godina, od Prve Prizrenske lige do danas. Ni tada ni danas srpsko stanovništvo na teritoriji svoje države nije imalo mira. Oni koji su napadali nikada nisu bili Srbi.

Ovakav orkestrirani pritisak samo pokazuje da se međunarodno pravo potpuno zanemaruje i koristi samo zakon sile i pritisaka. Onda se postavlja suštinsko pitanje – koja je svrha međunarodnog prava, koja je uloga međunarodnih organizacija i institucija kada ne reaguju na ovako očigledno ugrožavanje međunarodnog poretka?

U slučaju Republike Srbije u pitanju je grubo kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a time i Povelje UN gde je međunarodno pravo i pravda. Ako svi na međunarodnoj političkoj sceni samo posmatraju kako se očigledno i silom narušava državni suverenitet i teritorijalni integritet jedne članice UN.

U vezi sa tim želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije – da li Vlada Republike Srbije može da se obrati UN i zatraži poštovanje Povelje UN koja se može smatrati Ustavom međunarodnog prava i poštovanje Rezolucije 1244 koja je osnov za dalje rešavanje pitanja KiM u skladu sa ovom Rezolucijom kao dokumentom međunarodnog prava koja je takođe obavezujuća za sve članice UN?

Ovo smatramo važnim jer je više nego očigledno da nekim međunarodnim faktorima nije mnogo stalo do poštovanja međunarodnog prava, do poštovanja prava i pravde, što je u slučaju Republike Srbije jedan od najdrastičnijih primera kršenja tog prava. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što postavim pitanje nadovezaću se na konstataciju kolege Milije Miletića, da zahvalim i da čestitam i predsedniku države i predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije na početku jučerašnjeg dijaloga i na dobro organizovanom dijalogu.

Rekao bih samo ono što mogu, da smo imali jedan radni i veoma koristan sastanak, da je protekao u demokratskom duhu i da na ovaj način vladajuća koalicija po ko zna koji put pokazuje političku volju da razgovara, da sagleda sugestije i predloge kako bi došli do onoga što svakako svi želimo, a to je ako postoje sugestije i predlozi koji idu u pravcu poboljšanja izbornih uslova, da što više građana učestvuje u narednom izbornom procesu, da što više izbornih lista učestvuje na narednom izbornom procesu.

Što se tiče pitanja, Srbija je naročito poslednjih dana, i to je potpuno jasno i vidljivo, izložena različitim pritiscima koji se odnose na jedno od naših najvažnijih nacionalnih i državnih pitanja, a to je KiM, od različitih izjava albanskih funkcionera iz Prištine, Vjosa Osmani, Aljbina Kurtija, da će Kosovo biti deo velike Albanije, do jučerašnjih u kojima optužuju Srbiju, citiram – kao izvor destabilizacije u regionu. Ovu izjavu je Osmanija dala u kontekstu pojave tzv. „non pejpera“, kojima se nude određena rešenja kosovsko-metohijskog pitanja.

Nažalost, napad je uvek bila najbolja odbrana, što potvrđuju upravo napadi na Srbe od strane onih koji se ni po kojem aršinu ne mogu predstaviti kao faktor stabilizacije.

Gospodo iz Prištine, ko je u stvari već decenijama faktor nestabilnosti na našim prostorima, ko pokušava da protivpravno i protivustavno kreira mapu neke druge države na teritoriji Republike Srbije, ko je proglašavan teroristima od strane međunarodne zajednice i ko je izmislio Račak i čija je to bila zapravo „žuta kuća“?

Ko pokušava da prisvoji nešto srpsko, a to je viševekovnu istoriju, ko je palio i rušio srpske srednjovekovne svetinje, čiji su to vandali? Niste prezali ni od toga da igumana manastira Visoki Dečani, optužite za ratne zločine, što je sramno.

To što tražite podršku od vaših lobista po svetu ne znači da će vas taj svet priznati, naprotiv, podršku gubite, jer se već prepoznaje pokušaj više manipulacija i krivljenja istorije i istine.

Pominjete rasvetljavanje sudbine nestalih, tražite pravdu, tražite ratnu odštetu, a mi pitamo šta je sa preko hiljadu nestalih, onih kojima su u „žutoj kući“, vađeni organi? Šta je sa hiljadama spaljenih srpskih kuća, šta je sa 250 hiljada proteranih Srba i drugih nealbanaca, sa svojih vekovnih ognjišta? Nismo mi osvajali tuđe, mi smo samo branili svoje.

Nismo mi nikada bili faktor destabilizacije, već su se na Srbiju obrušavali mnogi. Danas, kada je jasno da ne želite da dođemo do zajedničkog optimalnog rešenja, niti da učestvujete u nastavku dijaloga, ponižavajući tako međunarodnu zajednicu, pre svega EU, podmećete rekao bih, kako naš narod kaže, kukavičje jaje. Podmećete tezu da je Srbija i to zajedno sa Rusijom, kreirala „non pejper“ sa budućim rešenjima. To je vrsta pritiska kojim želite zapravo da realizujete i sprovedete svoje rešenje.

Međutim, budite sigurni da aktuelna vlast na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, neće priznati nezavisnost naše samoproklamovane države, i to je predsednik potpuno jasno i potpuno precizno više puta saopštio.

U vezi sa svim prethodno navedenim, u vezi sa svim optužbama koje dolaze iz Prištine, a najaktuelnije se odnose na novi navodni „non pejper“, postavio bih pitanje Vladi Republike Srbije, imajući u vidu jasan stav Prištine koji smo mogli čuti, da ne želi učestvovati u nastavku dijaloga koji se vodi u Briselu, pod pokroviteljstvom EU, kao glavnog posrednika, a imajući u vidu da odbijanjem učešća Priština na vešt način koči evropski put Srbije, da li Vlada očekuje da će Brisel načiniti dodatne korake da obezbedi učešće Prištine u nastavku dijaloga?

Stav predsednika po ovom pitanju je bio potpuno jasan tokom razgovora u Briselu, jedan odgovoran, ozbiljan, državnički stav, a to je da mi ne tražimo ništa, želimo da učestvujemo u dijalogu, želimo kompromisno i pravično rešenje, ali isto tako ono na čemu insistiramo je samo realizacija onoga što je potpisano, a poštujemo i Vašingtonski i Briselski sporazum.

Na samom kraju, pošto je danas Veliki četvrtak, obzirom da ćemo imati jednu pauzu u radu, tako je gospodine Rističeviću, znam šta želite da kažete, ali obzirom da je Veliki četvrtak imaćemo jednu pauzu u radu do srede.

Želim svim pravoslavnim vernicima da čestitam najveći, najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs i da ih podsetim da je to dan radosti, dan praštanja, praznik pre svega za porodicu. Verujem da će ovaj praznik proslaviti u krugu porodice, pre svega rukovodeći se merama i onome što su preporuke pre svega struke i Kriznog štaba. Naravno, želim im pre svega, svim građanima Srbije, njihovim porodicama, želim dobro zdravlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas bih uputio pitanje ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, gospodinu Branku Ružiću. Naime, već više od godinu dana suočavamo se i uspešno borimo sa nezapamćenom krizom svetskih razmera uzrokovanom pandemijom korona virusa. Pored naših zdravstvenih radnika koji od početka podnose najveći teret, nesebično se daju i pomažu svim građanima, ne treba zanemariti naš obrazovni sistem i ne treba zanemariti naše prosvetne radnike koji na drugačiji način podjednako se uspešno bore i nose sa ovim izazovima.

Od početka je način pohađanja nastave trebalo promeniti i prilagoditi novonastalim okolnostima, što nije bilo nimalo jednostavno, što nije bilo nimalo lako, ni za nastavno osoblje, ni za decu, ali ni za roditelje. Naša država je u trenutku samog početka krize odlično reagovala, brzo našla nove modele i načine da se prilagodi novonastalim okolnostima. Najvažnije je bilo da deca ne budu uskraćena u pogledu obrazovanja i mogućnosti da budu ocenjena, polažu ispite i malu maturu.

Ovih dana aktuelno je posebno pitanje održavanja male mature, tj. završnog ispita za osnovce. Kako je i sam ministar Ružić reagujući na apele da ove godine treba ukinuti polaganje ispita zbog korona virusa, izjavio da ne postoje opravdani razlozi, naprotiv, polaganje je zakonom propisano, obaveza za osmake i nema razloga da se ukida završni test.

Epidemiološka situacija se svakodnevno prati, a škole ulažu velike napore i striktno se drže preporuka Kriznog štaba od izbijanja krize do danas. Škole nikada nisu bile mesto gde se virus širio, zahvaljujući velikoj odgovornosti nastavnog osoblja, roditelja i naravno dece.

Osmaci imaju sasvim dovoljno vremena da se pripreme za završni ispit i polože ga i u skladu sa ostvarenim rezultatima upišu željenu srednju školu.

U vezi sa malom maturom i zarad javnost, pre svega, želeo bih da postavim pitanje ministru prosvete. Imajući u vidu da je mala matura obavezna po zakonu i mora se realizovati bez obzira na okolnosti izazvane Kovidom 19, kakav je stav Ministarstva u vezi sa obimom i sadržajem gradiva koji će biti obuhvaćeno završnim ispitom za osnovce? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pandemija korona virusa u celom svetu traje, rekao bih, predugo i izazovi i prateće posledice su nažalost sve veći. Na šefovima država i Vlada širom sveta je težak zadatak, kako da uspostave ravnotežu između zaustavljanja života i zdravlja ljudi i očuvanje privrede. Zdravlje, sigurnost i bezbednost naših građana nikada nisu dovedeni u pitanje i naša Vlada i predsednik su odgovorno i pravovremeno reagovali u pravcu sanacije i suzbijanja posledica, ali i prevencija potencijalnih izazova i problema.

Uprkos tome što je naš zdravstveni sistem jako opterećen, ni u jednom trenutku nije došlo do kolapsa, kao što se nažalost desilo u brojnim ekonomskim, jačim i razvijenim, rekao bih, državama, regiona Evrope i sveta. Pokazali smo da smo i ekonomski stabilna zemlja, prema podacima MMF Srbija u vreme ove krize zabeležila je najmanji pad bruto društvenog proizvoda u Evropi, sačuvali nivo nezaposlenosti koji je postojao i pre krize izazvane pandemijom, a u poslednjih par meseci jedna smo od prvih zemalja sveta po broju vakcinisanih i revakcinisanih građana.

Nesebično smo pružali pomoć državama regiona, poklonili veliki broj vakcina, desetina hiljada vakcina, Makedoniji, Crnoj Gori, BiH i nije ovde stvar donacije vakcina, vakcine nisu donacija, već jedna vrsta poverenja, izgradnje, poverenje i pomirenja u regionu. Na raspolaganju imamo čak četiri, jedna od retkih država u Evropi koji ima na raspolaganju četiri različite vakcine što retko koja država ima kao mogućnost.

Prema poslednjim podacima u Srbiji je vakcinisano oko 3,2 miliona stanovnika, od kojih je revakcinisano blizu 1,3 miliona. Beograd je prvi grad u Srbiji koji ima više od 40% vakcinisanih građana. Srbija ima po tom pitanju jasan plan da do kraja meseca bude revakcinisano preko tri miliona punoletnih građana, a borba za vakcinama se nastavlja i nakon toga. Borba za vakcinama je danas kao u martu mesecu, borba za respiratore, borba za budućnost i borba za život svakog građanina Srbije.

Uprkos ovim činjenicama u Srbiji postoji određena grupa tzv. antivaksera koji ozbiljno ugrožavaju, rekao bih, nacionalnu bezbednost, šire paniku i lažne vesti, organizuju masovna okupljanja na ulicama, a svakodnevno imamo bar nekoliko nelegalno organizovanih žurki u nekim ugostiteljskim objektima. Među ovom grupacijom ljudi nalaze se i oni koji su se i vakcinisali, dok svojim licemernim stavovima i objavama ugrožavaju tuđe zdravlje i živote.

Podsetio bih na situaciju koju smo imali, recimo, 1972. godine, kada smo uspešno savladali epidemiju variole vere, zahvaljujući brzo i masovnoj imunizaciji, koja je, rekao bih, i u ovom trenutku neophodna kako bismo što brže i što uspešnije izašli iz ove globalne krize kao društvo, kao država i kao čovečanstvo.

U skladu sa svim navedenim, danas bih svoje pitanje uputio Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Da li postoji mogućnost da se organizuje društveni dijalog sa predstavnicima antivakserskog lobija, sa svima onima koji podržavaju antivaserski lobi u cilju smanjenja njihovog delovanja i ugrožavanja zdravstvene bezbednosti naših građana, čime nastoje da umanje značaj imunizacije kao globalno utvrđenog načina borbe protiv opakih bolesti kakav je kovid? Između ostalog i cilj formiranja ovog ministarstva prilikom konstituisanja i formiranja Vlade Republike Srbije je upravo bio dijalog na ovu temu. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedničke Narodne skupštine Republike Srbije gospodine Dačiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što postavim pitanje, a tiče se onoga o čemu je već maločas bilo reči, nažalost Kovid-19, zdravstveni izazov sa kojim se još uvek suočava i Srbija i čitav svet i čiji se kraj ne nazire, ali želim da kažem da je Kovid-19 bez obzira na kritike koje vrlo često možemo čuti ovde u parlamentu, Kovid-19 je ujedinio region, a ponoviću, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pokazao se kao neko u ovom periodu ko je faktor stabilnosti u regionu.

Ne bih ja da govorim i da budem advokat ministarke Atanasković, pošto je ona maločas spomenuta, ali mislim da smo tu priču apsolvirali upravo na sednici na kojoj je gospođa Atanasković prisustvovala i ja sam lično insistirao da ono o čemu je govorila smatram da je interpretirala u tom trenutku na drugačiji način i da nije želela tako da se izrazi i ona je to naravno potvrdila, ali potvrdiće, potpuno sam ubeđen, i naredni put kada bude u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Što se tiče toga kakav odnos predsednik Srbije i Vlada Republike Srbije imaju prema mestima gde žive Muslimani, Bošnjaci, Albanci, pa dovoljno govori činjenica da u periodu kada je najveće žarište kovida i najveće žarište pandemije bio Novi Pazar, da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo respiratore delio u Novom Pazaru, dodelio je respiratore Novom Pazaru, iz jednog prostog razloga da bi pokazao da ne razlikuje Novi Pazar od bilo koje druge opštine i grada na teritoriji Republike Srbije. Dakle, podjednaku važnost i značaj pridaje svim gradovima, svim opštinama, bez obzira koliko nacionalnih manjina živelo u tim gradovima i u tim opštinama.

Interesantno je, dok se mi bavimo Kovidom-19 i dok se mi bavimo time na koji način da se izborimo za budućnost Srbije, za budućnost regiona, jer danas je budućnost Srbije i budućnost regiona sačuvati svaki život u Srbiji, sa druge strane imamo izjave, recimo, Vjose Osmani, koja kaže da je Priština spremna i godinama čeka kvalitetan sporazum koji će obezbediti da Beograd prizna nezavisnost i da se naplati odšteta itd. Nije to danas za mene tema i ne želim time da se bavim.

Dakle, jedno od najaktuelnijih pitanja i dalje je, nažalost, Kovid-19, koji evo već godinama hara svetom i odnosi veliki broj žrtava. Uvek je prilika da se podsetimo sa kolikom se posvećenošću Srbija bori protiv ove opake bolesti. Naša strategija odbrane od kovida pokazala se uspešnom i mnogo je uspešnija od velikog broja zemalja. Glavnu ulogu u toj borbi imaju naši medicinski radnici, tehničari, lekari koji se ne štedeći svoje zdravlje i svoje živote suočavaju sa ovim virusom, posebno u kovid-bolnicama, koji i po nekoliko dana ostaju u crvenoj zoni. Svima njima bih posebno zahvalio za sav teret i sve žrtve koje su podneli. I mi iz SPS imamo u poslaničkoj grupi profesorku Aleksandru Marković Pavlović, koja je i pored svog redovnog posla u Kliničkom centru Srbije i profesore na Medicinskom fakultetu, stalno i u kovid-sistemu. Čini mi se da je upravo juče izašla iz crvene zone u Batajnici.

Naša država, odnosno naše rukovodstvo od samog početka pandemije ima odgovoran odnos prema zdravlju naših građana, što se sada pokazuje i kroz vakcinaciju. Naša država je obezbedila dovoljnu količinu vakcina svih proizvođača, a sada smo na osmom mestu u svetu po broju vakcinisanih na stotinu građana.

Pohvalio bih dobar odziv građana, a prema informacija od pre dva dana, u Srbiji je vakcinisano 2,9 miliona građana, revakcinisano više od milion, u Beogradu vakcinisano čak 38 punoletnih građana. Dobra vest je i to što će na „Torlaku“ početi proizvodnja vakcina „Sputnjika V“. Takođe valja podvući da je Srbija, osim za svoje građane, obezbedila humanitarnu pomoć u vakcinama gotovo svim zemljama u regionu, a upravo danas će na „Torlaku“ za Republiku Srpsku vakcine preuzeti i predsedavajući predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik. Dakle, možemo pohvaliti odziv građana i pozitivne efekte vakcinacije, što potvrđuje i popuštanje mera ovih dana.

Uz poziv svim građanima da se vakcinišu i dalje budu oprezni, jer pandemija nije prošla, smanjen je dnevni broj zaraženih, ali još uvek ima dosta pacijenata na respiratoru i nije mali broj preminulih na dnevnom nivou, postavio bih pitanje Vladi Republike Srbije, veoma kratko, predsedniče. Da li se, s obzirom na odziv građana vakcinaciji i na cilj da se vakcinacijom obuhvati preko 3,5 miliona punoletnih građana do kraja maja, može očekivati jenjavanje epidemije, a u vezi s tim i dalje popuštanje epidemioloških mera? Ovo je važno znati, kako zbog predstojećih praznika i putovanja, tako i zbog najugroženijih privrednih delatnosti, među kojima je pre svega ugostiteljstvo i turizam. Pitanje postavljam da se građani ne bi informisali putem medijskih spekulacija i naslova u medijima, već da bi imali relevantne informacije i relevantne činjenice.

Evo, kao što vidite, jesam prekoračio vreme, ali samo nešto želim da vam kažem.

(Predsednik: Pa jesi, Đorđe, ali pošto je Osma sednica biću tolerantan još malo.)

Osma je sednica, ali ne politička i ne partijska.

Predsedniče, kao što vidite, nisam upozorio na kršenje Poslovnika obzirom da je opet pomenut Sandžak, a da Ustav ne prepoznaje Sandžak, već Raški upravni okrug. Zahvaljujem, predsedniče.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih iskoristio priliku da u ime poslaničke grupe SPS naši građanima muslimanske veroispovesti čestitam Ramazan.

Inače, danas je za Srbiju jedan od najznačajnijih dana, rekao bih. Pred Savetom bezbednosti, odnosno pred celim svetom danas se brani Kosovo i Metohija jedan od najznačajnijih nacionalnih i državnih interesa, to je suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Povodom razmatranja šestomesečnog izveštaja o radu misije UN na KiM pred SB, danas će govoriti ministar spoljnih poslova, gospodin Selaković koji nastavlja ovu izuzetno važnu diplomatsku aktivnost u odbrani naših nacionalnih i državnih interesa, što je i u prethodnih šest meseci veoma uspešno radio gospodin Ivica Dačić, tadašnji ministar spoljnih poslova, danas predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.

Nažalost, istovremeno, ovde se nastavljaju svakodnevne provokacije nove ekipe iz Prištine, tako da brinemo šta bi mogao biti njihov sledeći korak, obzirom da pokazuju da su spremni apsolutno na sve. To potvrđuje i njihova aktivnost ovih dana u kojima učestvuju i neki drugi predstavnici privremenih institucija, ali i Albanci na jugu Srbije.

Najpre je Aljbin Kurti u oči izbora na KiM, podsetiću, najavio da će uvesti recipročne mere za Srbiju, a sada najavljuje recipročne mere prema svim drugim državama koje ne žele da priznaju suverenitet Kosova. Pretpostavljamo da Kurti na ovaj način pokušava da ucenjuje ne samo države koje nisu priznale tzv. Kosovo, jer to nije po međunarodnom pravo, već samu EU.

Još dalje je ovih dana u pretnjama išao i direktor inspekcije u Kosovskoj Mitrovici, pripadnik Samoopredeljenja Aljbina Kurtija. On je izjavio da će se KiM ujediniti sa Albanijom, ako treba i puškama, kao da se on o tome pita. Ovako ratnohuškački govor sigurni smo nije put za rešavanje pitanja KiM o čemu Srbija ima krajnje korektan odnos prema evropskim posrednicima i čitavom dijalogu, ali nažalost Aljbin Kurti i njegovi istomišljenici verovatno namerno i svesno dijalog guraju u ćor sokak. Zbog toga nas posebno zabrinjava ćutanje Evrope na ovakve izjave, pretnje i blokada dijaloga, za koji je EU preuzela punu odgovornost.

Nama je potpuno jasno da albanski lideri na KiM ne žele ni dijalog, ne žele ni rešenje koje može biti obostrano prihvatljivo, naprotiv, njihovo ponašanje, njihovi nastupi, izjave, govori su apsolutno dijametralno suprotni. Oni otvoreno i uz podršku nekih zvaničnika pokazuju jasne teritorijalne pretenzije, pa i želju da deo teritorije Republike Srbije pripoje drugoj državi. Nažalost, jasno je i to da nije Srbija jedina na meti velikoalbanskih interesa, njihove osvajačke pretenzije ugrožavaju stabilnost čitavog regiona, a evo i Evropa se nažalost i dalje ne izjašnjava.

Dodatak ovim izjavama albanskih lidera sa KiM jesu i najnovije provokacije na jugu Srbije, gde Albanci nameravaju da u Velikom Trnovcu grade memorijalni kompleks jednom od lidera UČK i lidera tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe Ridvanu Ćazimiju, zvanom Kapetan Leši.

Zaboravljaju da i opština Bujanovac mora da poštuje zakone Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost njenih građana. U državi Srbiji postoji zakon kojim je precizno regulisano kome se i pod kojim uslovima mogu graditi memorijalni spomenici.

To sigurno ne može biti omogućeno onima koji su učestvovali u terorističkim akcijama. Vrhunac licemerja su napadi i pretnje upućene igumanu manastira Visoki Dečani, Savi Janjiću.

Ja neću postaviti prvo pitanje koje sam nameravao danas da postavim, a tiče se odnosa upravo prema EU, jer danas će predsednik Srbije razgovarati sa Semom Fabriciom, zapravo već je razgovarao, ambasadorom i šefom Delegacije EU u Republici Srbiji, koji je ne tako davno pre nekoliko dana rekao da dijalog o KiM jeste prioritet za EU i potpuno smo ubeđeni, kao poslanički klub da će kao i uvek predsednik Srbije izaći sa jasnim stavovima kada je reč o odbrani našeg nacionalnih i državnih interesa, ali želim da iznesem jednu konstataciju da smatramo da ovakvim pretenzijama albanskih lidera sa KiM se na najotvoreniji način preti, ucenjuje i na taj način potpuno urušava i omalovažava uloga EU kao posrednika u dijalogu Beograda i Prištine.

Pitanje, drugo, koje želim da postavim je namenjeno Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, a odnosi se upravo na nezakonit pokušaj gradnje memorijalnog centra, jednom od vođa UČK, koja je na međunarodnom nivou još 90-tih godina proglašena terorističkom organizacijom.

Da li je podnet bilo kakav zahtev opštine Bujanovac ili Mesne zajednice Veliki Trnovac za odobrenje gradnje memorijalnog kompleksa, a u skladu sa važećim Zakonom o ratnim memorijalima koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila još 2018. godine? Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Verujem da većina građana Srbije, u ovom trenutku od nas, njihovih legitimno izabranih predstavnika, očekuje da uputimo inicijativu, ili postavimo pitanje Vladi, na osnovu jučerašnje izjave predsednika Vlade Crne Gore. Zapravo, ja sam o tome govorio pre nekoliko dana.

O tome je govorio najpre Dritan Abazović, a onda kroz Krivokapića, ponovo govorio juče, tokom jučerašnjeg dana, Dritan Abazović.

Naravno da nećemo postaviti to pitanje, ne zato što smo slabi i zato što se plašimo, to nije nešto što je neočekivano, nećemo postaviti to pitanje i tražiti inicijativu od Vlade, niti od predsednika Republike, jer znamo koliko je teško izgraditi dobre regionalne odnose, a koliko je lako razgraditi i zaoštriti odnose u regionu.

Ne želimo da stanemo na put politici koju vodi predsednik Republike i Vlada Republike Srbije, a to je mir i stabilnost, prosperitet, saradnja.

Ali, prosto, neverovatno je da neko tokom jučerašnjeg dana da takvu izjavu, neko ko je premijer i ko je, recimo 2006. godine, ako se sećate predsedniče, prilikom izjašnjavanja na referendumu, da li Crna Gora treba da ostane u zajednici Srbije i Crne Gore, glasao za to da Crna Gora ostane u zajednici Srbije i Crne Gore.

Ali, ne interesuje nas vlast u Crnoj Gori, nas interesuje položaj prava i slobode Srba u Crnoj Gori, kojih ima 29%, ja se nadam i više, nakon popisa koji će biti sproveden i interesuje nas status i imovina SPC.

Moje pitanje, zapravo pitanje poslaničke grupe SPS i JS, koje danas želimo da postavimo, je zapravo upućeno vama, predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, a evo o čemu se radi.

Mi smo opet, putem javnosti, informisani da su predstavnici Evropskog parlamenta, sačinili nekakav precizan plan, kako će fazno razgovarati sa šefovima poslaničkih grupa, a sve vezano za međustranački dijalog.

Takođe, putem medija, su pomenuli i rezoluciju Evropskog parlamenta, pozdravili, kako mi želimo da, našu odlučnost i opredeljenost da nastavimo međustranački dijalog, ne znam šta su mislili, verovatno da predstavljamo nekakve divljake, po njihovom mišljenju, pa ne želimo komunikaciju i ne želimo konstruktivan dijalog. Nema razloga da nas pozdravljaju.

Što se tiče rezolucije Evropskog parlamenta, imamo mnogo toga da im kažemo, a to ćemo im reći kada dođu u Srbiju.

Naše pitanje je, da li vi imate uopšte taj njihov fazni i precizno definisani raspored, kada je reč o razgovorima sa šefovima poslaničkih grupa?

Jer, znate mi šefovi poslaničkih grupa, u ovom parlamentu, svoj posao rade odgovorno, ozbiljno i posvećeno i bilo bi korektno da nam na vreme kažu termine, kada su zamislili da organizuju te razgovore.

Ne želimo da nam bilo ko, bilo šta nameće, pogotovu Evropski parlamentarci, nisu nam oni ni mama, ni tata, a veoma želimo da razgovaramo, imamo mnogo toga da im kažemo i kada je reč o međustranačkom dijalogu, i kada je reč o izbornim uslovima, ali pre svega kada je reč o jednoj licemernoj rezoluciji, koju je usvojio Evropski parlament.

Sa druge strane, mislim da je dobro da su nastupili sa ovakvim stavom, jer sa ovakvim stavom, oni šalju poruku i ovoj, kako su sami sebe nazvali, to nije moj rečnik, ali sami sebe su nazvali ova „kvazi opozicija“ i „elitna opozicija“, je sama sebe nazvala „gulaš opozicijom“ i čoporom, pa iz kulturoloških razloga ja neću onaj nastavak upotrebiti, jer oni svo vreme, to je onaj deo opozicije, koji navodno želi da razgovara sa evropskim parlamentarcima, zapravo ne žele oni razgovor, oni žele da izvrše pritisak preko evropskih parlamentaraca na Srbiju, to je potpuno jasno i da pokušaju, a evo ja bi voleo da se varam, da pokušaju da ponovno, bez izbora dođu do vlasti i privilegija, ali ovo je jasna poruka i njima, da zapravo niste vi, kao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije taj, koji dezavuiše i koji prolongira međustranački dijalog.

Koliko je nama poznato, vi ste evropskim parlamentarcima ponudili da taj međustranački dijalog već započne početkom marta meseca.

Pa, vas molim, prosto da ako imate informaciju, odgovorite nam na pitanje, da li uopšte postoji, kako su oni formulisali vrlo precizno, fazno, termini održavanja sastanaka sa šefovima poslaničkih grupa. Zahvaljujem.

Hvala gospodine Dačiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas se navršava tačno 20 godina, od kako je bivši predsednik Srbije i SRJ, uhapšen, a par meseci kasnije, tačnije na Vidovdan, 28. juna, kidnapovan i isporučen Haškom tribunalu. Ovaj izdajnički i sraman čin jedinstven je u svetskoj istoriji po mnogo čemu.

Prilikom hapšenja, domaćim istražnim organima, Milošević je bio osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Milošević je bio prvi aktuelni predsednik jedne države, koji je optužen za ratne zločine pred nekim međunarodnim sudom.

Nakon izručenja Haškom tribunalu po ovoj optužnici za ratne zločine na Kosovu i Metohiji pridodata je i optužnica za ratne zločine i genocid u Bosni i Hercegovini.

Vratio bih se na momenat izručenja i praznik koji ima izuzetno veliku simboliku u našem narodu, a to je Vidovdan. Predstavlja jedan od naših najznačajnijih duhovnih, istorijskih praznika i podseća na stradanja srpskih vojnika na Kosovu daleke 1389. godine. Ovaj datum ostaće upamćen u novijoj istoriji kao dan izdaje nažalost.

Slobodan Milošević izručen je Hagu na osnovu Uredbe Vlade koji je Ustavni sud proglasio neustavnom. Dosovska vlast je Ustavni sud proglasila Miloševićevim, njihovu odluku nelegitimnom i time najgrublje prekršila ustavni poredak jedne zemlje mešajući se u rad sudske grane vlasti koja bi u svom radu trebalo da bude i samostalna, nezavisna, imuna na sve vrste pritisaka i na sve vrste uticaja.

Mešanje izvršne grane vlasti u rad sudske vlasti nikada nije bio očigledniji nego tada. Ne smem ni da pomislim kako bi aktuelna vlast bila prikazana u domaćim i svetskim krugovima ukoliko bi se nešto slično desilo danas. Svakako kao izdajnička, petokolonaška.

Nama se to danas ne može desiti. Sve što radimo radimo u najboljem interesu svih naših građana i naše države, što se za dosovce ne bi moglo nikada reći.

Sa ove vremenske distance postavio bih pitanje Vladi Republike Srbije da li je akt hapšenja i izručenja Haškom tribunalu predsednika Slobodana Miloševića bio legitiman?

Još jedna izuzetno važna stvar, ne samo za nas iz Socijalističke partije Srbije, mi smatramo da građani Srbije zaslužuju istinu, a to je Slobodan Milošević je u Haškom Tribunalu preminuo pod sumnjivim okolnostima, a izveštaj Tribunala malo je reći vređa inteligenciju svakog iole razumnog građanina.

Isti oni političari koji su Slobodana Miloševića izručili Haškom tribunalu licemerno su izjavili saučešće porodici i SPS i najavili da će Vlada Republike Srbije da traži detaljan izveštaj o ovom tragičnom događaju.

Postavio bih još jedno pitanje, da li postoji zvanična informacija o tome da li je tadašnja vlada preduzela neke konkretne korake u ovom pravcu, koje i da li imamo relevantne podatke o tome?

Zahvaljujem.