Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, vladajuća koalicija je uvek imala spremnost i volju da sasluša sugestije i predloge jednog dela opozicije, zapravo čitave opozicije ali ovde namerno ističem – jednog dela opozicije, kada je reč o izbornim uslovima.

O tome smo razgovarali i na Fakultetu političkih nauka, iako ne znam zašto smo razgovore vodili tamo, jer takvi razgovori se vode u institucijama sistema, vode se u parlamentu, razgovarali smo i u okviru međustranačkog dijaloga i u tim razgovorima i vladajuća koalicija ali i radna grupa Vlade Republike Srbije pokazala je jedan odgovoran, ozbiljan i posvećen pristup. Radna grupa se nije deklarativno i formalno bavila ovim pitanjem, već vrlo konkretno i predložila konkretne izmene i dopune zakona.

Jedan deo vladajuće koalicije je ove razgovore shvatio kao farsu, kao priliku da zavarava javnost, da bi sebe u tom trenutku predstavio kao žrtvu, iako su znali da je samo jedan izlaz iz njihove političke situacije, a to je očajnički i gubitnički potez, koji su i preduzeli – bojkot izbora. Nisu njih interesovali izbori, nisu njih interesovali izborni uslovi, njih je interesovalo samo jedno – da se predstave kao žrtve i da pokušaju da, ako je moguće, bez izbora dođu do vlasti i privilegija. Dok su predstavnici vladajuće koalicije o ovim važnim temama razgovarali u institucijama sistema, jedan deo tamo neke opozicije je o tome razgovarao u hotelskim lobijima.

Inače, kakvi su to razgovori ako taj jedan deo opozicije dođe na jedan sastanak i kaže – ili 42 zahteva ili bojkot. Izvinite, to nije prostor za dogovor, to nije prostor za bilo kakvo kompromisno rešenje.

Najveći deo onoga što je dogovoreno tokom međustranačkog dijaloga je zapravo sve, jer ja imam ovde agendu, učestvovao sam u razgovorima i sve ono što smo dogovorili tokom međustranačkog dijaloga je implementirano. To je bio stav i evropskih parlamentaraca koji su učestvovali u razgovorima i koji su rekli da je postojao jedan konstruktivan pristup, da je napravljen jedan kvalitativan iskorak napred, koji vodi ka demokratskom duhu.

Zašto sam ovo napravio kao uvod za pitanje koje želim da postavim vama, predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije? Iz jednog prostog razloga, jer se poslednjih dana u javnosti ponovo pokušava od tamo nekog dela opozicije napraviti atmosfera u kojoj će oni biti žrtve. Između ostalog oni, predsedniče, kažu da ste vi rekli da ste protiv dijaloga i da ste protiv razgovora o izbornim uslovima.

Ja znam da to nije bila vaša konstatacija, ali mislim da je važno da zbog građana Srbije, da zbog javnosti, odgovorite da li ste to rekli na takav način ili ste rekli da Narodna skupština Republike Srbije kao najviši organ zakonodavne vlasti ima svoju dinamiku, ima svoje prioritete i onog trenutka kada bude realizovala ono što je dogovoreno će doneti adekvatne odluke i u tom kontekstu.

Znam i imam informaciju, gospodine predsedniče, da su vam se obraćali i gospodin Bilčik i gospođa Tanja Fajon. Tanja Fajon, koja je bila vrlo aktivna u izborima u Srbija, i ne samo parlamentarnim izborima, već, ne znam da li je gospodin Birmančević tu iz SNS, već i kada je reč o lokalnim izborima u Šapcu, što je za mene lično nezamislivo. Za mene je nepojmljivo da neko tumači i analizira u negativnom kontekstu izlaznost izbora na parlamentarnim izborima u Srbiji, gde je bila izlaznost oko 50%, a izabran je za evropskog parlamentarca prilikom izlaznosti od 28%. Dakle, nije ona osvojila 28%, nego je učestvovala i izabrana na izborima gde je izlaznost bila 28%.

Da li su oni u tom pismu, gospodine predsedniče, navodili bilo kakav datum i bilo kakav rokove i sa kime mi to, gospodine predsedniče, u periodu koji je pred nama treba da razgovaramo? Sa vanparlamentarnim strankama? Pa njih je danas mnogo. Da li mi treba da zadovoljavamo sve njih da bi imali nekakve idealne izborne uslove iako oni nisu menjani od 2008. godine, nego su se tek prošle godine setili da o tome treba da razgovaramo. Nemojte na takav način da potcenjujemo i da degradiramo građane Srbije jer naše društvo i građani imaju sposobnost da prepoznaju prave vrednosti i šta hoće i kakvu Srbiju hoće i kakvu Srbiju žele i to su rekli na parlamentarnim izborima. Da li treba da razgovaramo sa evropskim parlamentarcima? Nemamo mi nikakav problem da saslušamo i njihove sugestije i predloge. Poštujemo mi i gospodina Kukana i gospodina Flakenštajna…

Samo još pola minuta. Vi meni uglavnom uskraćujete vreme.

(Predsednik: Kako uskraćujem. Sada je pet i 35.)

Čini mi se da to samo činite meni. Odbijte mi od onih 20 minuta kasnije kada budem govorio. Još samo pola minuta. Šalim se naravno. Samo još 20 sekundi. Nemamo mi problem da saslušamo i njihove sugestije i predloge, ali, gospodine predsedniče, dajte da prestanemo i dajte da onemogućimo da neko vređa srpsku demokratiju. Nemamo problem da saslušamo i nevladin sektor, ali ne može nevladin sektor da bude organizator i moderator takvih razgovora i da nam na neki način vežu ruke, da od nas traže da izađemo sa konkretnim stavom, da sebi dižu cenu, na taj način nama vežu ruke, a opet nemamo stav u tom trenutku jednog dela opozicije koji je tada bio parlamentaran.

Ako možete molim vas, pošto Poslovnik to dozvoljava, ne morate pisano da odgovorite, nego možete odmah ukoliko ste u mogućnosti da date odgovor. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma kratko. Imam tri pitanja, zapravo jednu konstataciju i jedno pitanje.

Najpre, poslanički klub SPS najoštrije osuđuje beskrupulozne i brutalne pretnje i napade na dr Predraga Kona, člana Kriznog štaba, štaba za borbu protiv korona virusa. Poziv na ubistvo, veličanje totalitarnog režima i fašizma je u 21. veku nepojmljivo. Sve to samo nekoliko stotina metara od jedne novosadske kovid ambulante gde se dnevno pregleda preko nekoliko stotina građana Novog Sada. Nezamislive pretnje upućene nekome ko zaslužuje pre svega poštovanje, nekome ko jeste heroj danas u Srbiji, nekome ko obavlja najteži posao za koji izgleda neki u Srbiji nemaju razumevanja i nemaju poštovanja. Dobro je da su gradske službe u Novom Sadu blagovremeno odreagovale, ali ono što mi očekujemo kao poslanički klub jeste da nadležni organi i nadležne institucije, ovo je više apel nego pitanje nadležnim organima i nadležnim institucijama, da i oni odrade svoj deo posla, da pronađu počinioce, jer ovo ne sme i ne može danas da bude norma društvenog ponašanja u Srbiji.

Sledeća stvar tiče se hajke koja od strane jednog dela opozicije nastavlja da se vodi protiv novinarske profesije i protiv novinara u Srbiji. Naime, mi smo pomislili da je pokušaj da se uređivačka politika RTS-a koriguje motornom testerom, da fizički napad na novinarke televizije „Pink“ je dovoljno sraman i bestidan čin da se prekine sa takvom vrstom kampanje i takvom vrstom politike i da je to vrhunac političkog ludila od strane jednog dela opozicije, ali predstavnici jednog dela opozicije nastavljaju histeriju i hajku na novinarsku profesiju deleći novinare na podobne i nepodobne, deleći novinare na one, kako oni kažu, koji znaju da obavljaju novinarsku profesiju i one koji ne znaju da obavljaju novinarsku profesiju.

Umesto da u ovom trenutku, u periodu korone, kada je svaka informacija za građane, svaka blagovremena i prava informacija od velike važnosti i značaja, imaju poštovanje prema ljudima koji obavljaju posvećeno, ozbiljno i odgovorno svoj posao, oni ih napadaju. Dakle, po ko zna koji put predstavnici jednog dela opozicije pokušavaju da se bave uređivačkom politikom medija. Želim potpuno jasno i precizno da kažem – mi smatramo da mediji moraju da budu slobodni, samostalni i autonomni u odlučivanju.

Tema je i njihova teza je potpuno jasna i za nas je razumljiva. Ukoliko su prisutni u medijima, medijska scena je dobra, ukoliko nisu prisutni u medijima, medijska scena je loša, ali strategija za privatizaciju medija je napravljena posle 2000. godine i svi mediji su privatizovani u tom vremenskom periodu. Tada je intencija bila kapitalizam. Želeli su kapitalizam, dobili kapitalizam i sada se postavlja pitanje – odakle potreba da se bave privatnim sektorom, kada konkretno govorimo o medijima u Srbiji?

I privatni mediji prate istraživanje, i privatni mediji prate rezultate i koliko koja politička partija vredi i dobro znaju šta je vest u Srbiji. To što oni nisu vest u Srbiji, pa to nije naš problem. To što neko ima ogromnu podršku građana, a neko nema mogućnost, zapravo nema snagu i sposobnost i da izađe na izbore i da se izbori za tih famoznih 3%, pa to nije problem medija, nije problem u novinarima, problem je u tim političkim opcijama i njihovim političkim strankama. Konkretno pitanje, ja ne znam kome bih ga postavio, osim Ministarstvu za kulturu i informisanje možda – na koji način zaštititi novinare u Srbiji da mogu objektivno, stručno i profesionalno da rade svoj posao?

Poslednje pitanje, veoma kratko – Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore je tokom jučerašnjeg dana onemogućilo ambasadora Srbije da na Dan primirja i pobede u Velikom ratu položi venac na spomen-ploču srpskim oslobodiocima Budve, uz obrazloženje da je to najdublje mešanje u unutrašnje stvari suverene države i istorijski falsifikat. Dakle, Srbija se nikada nije mešala u unutrašnje pitanje država u regionu, ima jasan i principijelan stav, Srbija je danas simbol novih vrednosti u regionu i želi mir, stabilnost, prosperitet, dobrosusedske odnose. Ukoliko postoje otvorena pitanja, ta pitanje se rešavaju kroz dijalog, nikada jednostranim aktima i jednostranim potezima.

Mnogo puta je Srbija i u prethodnom periodu i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, optuživani da se mešaj u unutrašnja pitanja Crne Gore…

(Predsednik: Đorđe, završavajte.)

Evo, predsedniče, samo da postavim pitanje..

(Predsednik: Pitanje je trebalo da postavite na početku.)

Ali, potrebno je obrazloženje.

(Predsednik: Hajde, brzo. Izvolite, gospodine Milićeviću.)

Dakle, mnogo puta je predsednik Srbije u prethodnom periodu optuživan da se meša u unutrašnja pitanja Crne Gore tokom izbora. Nije predsednik Srbije pozivao da za koga da se glasa u Srbiji, već su to činili Rama i drugi. Nas interesuje status Srba koji žive na prostoru Crne Gore, kojih ima 29%. Interesuje nas status naše imovine, imovine SPS, koja je bila izložena pravnom teroru.

Konkretno pitanje je da li je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije razgovaralo sa predstavnicima Ministarstva spoljnih poslova Crne Gore i ako jeste kakvi su rezultati tog razgovora. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedničke.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, juče je potpisan jedan veoma važan Memorandum o razumevanju i saradnji u borbi protiv Kovid-19, između Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Na konferenciji „mini šengen“ su putem video linka učestvovali predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer, odnosno predsednica Vlade Ana Brnabić, premijeri Albanije i Severne Makedonije, kao i ministri zdravlja naše tri države.

Pandemija korona virusa koja je pogodila čitav svet izazvala je najveće posledice po čovečanstvo, rekao bih, od Drugog svetskog rata sa korona virusom. Život na celoj planeti je gotovo stao, sve se promenilo, ekonomske i socijalne posledice korone ćemo tek sagledavati u periodu koji je pred nama.

Što se Srbije tiče, od samog početka pandemije Vlada Republike Srbije, Krizni štab, čitav zdravstveni sistem su do sada preduzeli sve potrebne mere za suzbijanje, ublažavanje posledica ove pandemije, o tome ćemo između ostalog, i danas i tokom narednih dana govoriti, kad je reč o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, ali i kada je reč o narednoj sednici na kojoj ćemo imati temu zakon koji se tiče zaštite stanovništva.

Veoma je važno da se stvori jedna dodatna bliža i kontinuirana saradnja, rekao bih, između naših zemalja, jer zdravlje i bolesti ne poznaju nacionalne i državne razlike niti granice. Mi time stvaramo jedno poverenje i pomažemo jedni drugima. Najavljeno je i formiranje tokom jučerašnjeg potpisivanja Memoranduma, najavljeno je formiranje posebnog tima koji će se baviti ovim pitanjem i formiranje zajedničkog sekretarijata.

Danas bih iskoristio priliku i postavio pitanje predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić – da li se u kontekstu značaja ovog oblika međunarodne saradnje o suzbijanju kovid-19 i svih ostalih zaraznih bolesti, što je i predmet juče potpisanog Memoranduma, planira proširenje ovog vida saradnje sa drugim zemljama regiona, što bi bilo od velikog značaja i opšte koristi svih zemalja, upravo zbog činjenice da ova bolest, nažalost, ne poznaje granice. Zahvaljujem predsedniče.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, bojkot, iako je očajnički i gubitnički potez, jer to je jedino što je preostalo jednom delu opozicije, je legitiman vid političke borbe. To što više od godinu dana ne dolaze na posao, ne dolaze u skupštinske klupe, to je opet njihov odgovoran i ozbiljan odnos prema građanima koji su im ukazali poverenje, dali im mandat da obavljaju jedan odgovoran posao i da imaju odgovornost za to što treba da rade.

Ono što je zabrinjavajuće, poruke koje ovih dana, dame i gospodo, sagledavamo putem društvenih mreža i koje su deo kampanje, pod nazivom „bojkot“, jesu nešto protiv čega treba svi zajedno da se borimo i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije. Namerno kažem – i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije. To je nešto što ne sme da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji.

Samo izvitopereni umovi mogu u politička razmišljanja, u razmišljanja na političkoj sceni Srbije da uvedu u ovakav način izopačenosti. Morbidnost koja je usmerena, pre svega ka predsedniku Republike Srbije, ka ministru spoljnih poslova, ka još nekim ministrima, ali i ka liderima opozicionih političkih stranaka je vidljiva prethodnih dana. Ono što je krajnje svirepo je ta morbidnost i izopačenost koja je usmerena ka deci predsednika Srbije, ministra spoljnih poslova, još nekih ministara iz Vlade Republike Srbije, ali ponavljam i lidera opozicionih političkih stranaka.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li je ovo kampanja bojkota, da li su ove fotografije bojkot? Na fotografijama jesu političari, ali na ovim fotografijama su i deca predsednika Srbije, ministra spoljnih poslova, ministra Krkobabića, gospodina Babića koji je visoki funkcioner SNS, ali i gospodina Vojislava Šešelja koji je predsednik SRS. Neka od te dece jesu učesnici političkog procesa, ali ako želite nešto da im poručite, pa budite toliko hrabri i dođite u skupštinske klupe, pa im to poručite. Nemojte to da činite na ovakav način. Zašto na ovakav način crtate mete na čelu deci koja nemaju nikakve veze sa politikom? To je sramno, i to ne sme da bude norma, osnovna norma društvenog ponašanja u Srbiji. Zato i kažem da je to nešto protiv čega svi mi zajedno moramo da se borimo.

Zalažete se, kažete, tokom ovog bojkota za slobodu medija. Da li je ovo sloboda medija? Da li je sloboda medija tako što ćete vlasnika televizijske stanice staviti na fotografiju i njegovog sina i takođe crtati metu na čelu njegovom sinu? Nemojte da gledate taj televizijski program. Nije korektno da sve vreme dolazite pred REM i da na konferencijama za štampu vrlo otvoreno kažete – kada budemo deo vlasti zatvorićemo tu televiziju, jer nam se ne sviđa način na koji oni informišu. Znači, vi i dalje pokušavate da se bavite privatnim sektorom, iako ste 2000. godine insistirali na kapitalizmu. Dobili ste kapitalizam. Odakle danas ta potreba?

Dakle, još jednom na pravi način se demistifikuje i ogoljena je politika bojkota i kampanja bojkota. Ona se svodi samo na jedno, a to je mržnja i ništa drugo. To je mržnja i tu nema granica, samo izopačenost i morbidnost koja je usmerena ka deci. Postavljam pitanje – gde su granice i hoćemo li svi to da dozvolimo ili ćemo svi zajedno da ustanemo i da kažemo šta mislimo o tome i da tražimo od nadležnih organa i nadležnih institucija da na svaku ovakvu pojavu reaguju?

Znate u čemu je razlika između nas i ovog dela opozicije? U jednoj ključnoj reči, a to je pristojnost, način na koji shvatamo definiciju reči pristojnost. Ova vladajuća koalicija je delima, a ne rečima, pokazala da uvažava princip pristojnosti, ujedno uvažavajući princip odgovornosti, jer suština pristojnosti je u tome da pošteno, čestito i odgovorno radimo posao za koji smo preuzeli odgovornost, ali i da snosimo i odgovornost i konsekvence. To je dokaz i to je suština svega. To je dokaz onome čemu težimo, a to je da budemo pristojno, normalno, uređeno i odgovorno društvo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Tokom poslednjeg četvrtka u mesecu mi kao poslanički klub, između ostalog, kao i poslanički krug SNS i SRS, zbog broja poslanika, retko stižemo da postavimo poslanička pitanja, pa ono što smo želeli da postavimo u četvrtak, mi ćemo postaviti danas, a nadovezaćemo se sa još jednom temom, za koju smatramo da je od izuzetne važnosti i značaja.

Naime, mi smo želeli tokom poslednjeg četvrtka da postavimo pitanje najpre ministru za informisanje i kulturu, jer nemamo mogućnost da postavimo pitanje nadležnim institucijama u smislu udruženja novinara, ne bi imalo ni smisla, jer bi onda smatrali da se mešamo u slobodu medija, ali zato imamo pravo da postavimo pitanje ministru informisanja i kulture, pa neka on to pitanje prosledi relevantnim novinarskim udruženjima.

Naše pitanje je da li sloboda medija podrazumeva da svakoga dana gledamo neku novu naslovnu stranu sa istom porukom, metom iscrtanom na legitimno izabranom predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, sve dok se cilj koji neko izgleda želi da postigne ne ostvari? Da li je ovo sloboda medija ili je ovo medijski linč? Jasno je da svaka naslovna strana nosi određenu poruku i da li na ovaj način neko otvoreno priželjkuje likvidaciju predsednika?

Nismo ni sumnjali da će ovakve poruke koje jedan deo opozicije prosleđuje putem medija naići na oduševljenje upravo tog dela opozicije. Da li je to jedino što jedan deo opozicije ovako hrabro putem pojedinih medija ima da ponudi?

Prošle nedelje smo od istog dela opozicije, dame i gospodo poslanici, ovde iz skupštinskog hola mogli čuti pretnje hapšenjem pojedinim glavnim i odgovornim urednicima dnevnih listova, pojedinim vlasnicima televizijskih stanica, komercijalnih televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom, a ne tako davno na jednoj od konferencija za štampu vrlo otvorenu i direktnu pretnju da će gasiti određene komercijalne televizije.

Ovde više definitivno nije reč o politici o suštini zbog koje politika postoji, već o pozivu na linč, pozivu na nasilje, nasilničko i siledžijsko ponašanje koje ne sme nikako da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji.

Manjak ideja, manjak političke moći, manjak uticaja jednog dela opozicije definitivno dovodi do sve češće najprimitivnijeg ponašanja koje je odavno prevazišlo političke okvire. Neće se istorija u Srbiji ponoviti u svom najgorem obliku.

Politika nasilja, politika mržnje i politika sukoba jednog dela opozicije definitivno, to smo imali prilike da vidimo i tokom jučerašnjeg dana, podstiče radikalizaciju delovanja njihovih simpatizera ili pristalica ili kako god. Bojazan da će destrukcija koju kontinuirano sprovode predstavnici dela opozicije dovesti do težih posledica u vidu mržnje, permanentnih pretnji po život predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, nažalost, postaje stvarnost.

Krajnje je vreme da pravosudni organi preduzmu zakonom propisane mere protiv onih koji ovu mržnju i beskrupulozne pretnje šalju gotovo svakodnevno. Istina je da njihova hrabrost dolazi do izražaja samo preko Tvitera i Fejsbuka, odašiljanja sramnih poruka.

Građani Srbije to prepoznaju, jer građani Srbije ne žele destrukciju i nasilje, građani Srbije žele mir, stabilnost i prosperitet.

Dolazak na vlast se u Srbiji ne može ostvariti nasiljem, već demokratskim putem, na izborima. Međutim, pojedinci ne žele da se uključe u demokratske procese, već u najvažnijim trenucima za Srbiju, kada predsednik Aleksandar Vučić razgovara sa predsednikom Ruske Federacije o vitalnim pitanjima za našu zemlju i naš narod o Kosovu i Metohiji, pokušavaju na svaki mogući način da devalviraju postignute rezultate koje je Srbija ostvarila na unutrašnjem i međunarodnom polju delovanja. Sigurno je da takav cilj nikada neće ostvariti, jer je Srbija na sigurnom putu napretka i boljeg života svih njenih građana.

Ali, ono što mi želimo, ne da uputimo kao pitanje, već kao apel i molbu nadležnim organima i nadležnim institucijama, da najozbiljnije shvate ovakve vrste pretnji koje su upućene legitimno izabranom predsedniku Srbije, jer, čini nam se da definitivno ovde neko ima za cilj da bez izbora dođe do vlasti u Srbiji. Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a ona će proceniti koje će ministarstvo dati odgovor, mislim da se konkretno odnosi na Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali jednim delom i na Ministarstvo prosvete.

O čemu se radi? Mi smatramo da je Srbija, zapravo Srbija i jeste slobodna i demokratska država, u kojoj svako ima pravo da protestuje, u kojoj svako ima pravo da donese odluku o bojkotu, da na taj način izražava svoj politički stav, sve dok takva vrsta protesta ili takva vrsta bojkota ne ugrožava pravo drugih i ne ugrožava funkcionisanje države.

Svakako ja ne sporim da jedan deo opozicije može da ima politiku oličenu u mržnji, u nasilju, u pretnjama, ali sa druge strane ta njihova politika nikako ne sme, ne može i ne treba da postane osnovni modalitet društvenog ponašanja u Srbiji.

O čemu se radi? Mislim konkretno na tri stvari. Prva stvar, sloboda medija, sloboda mišljenja, sloboda govora i sloboda izražavanja su osnovni postulati jednog demokratskog društva kakva Srbija i jeste. Mediji imaju autonomno pravo da se bave uređivačkom politikom.

Upravo taj deo opozicije je i izradio i definisao strategiju o privatizaciji medija. Da li je normalno da lideri jednog dela opozicije dozvole sebi da prete glavnom i odgovornom uredniku jednog dnevnog lista i njegovim novinarima samo zato što im se ne sviđa način na koji oni izveštavaju i na koji rade svoj posao?

Da li novinari treba da brinu za svoju bezbednost, naročito nakon dešavanja ispred televizije „Pink“? Podsetiću vas, gde su pristalice jednog od tih lidera opozicije i fizički nasrnule na novinarku. Da li je logično da lideri te opozicije vrlo otvoreno na konferenciji za novinare, kaže, parafraziraću – ja vam obećavam kada dođem na vlast, bukvalno vaša televizija neće postojati?

Da li je to ta demokratija na delu za koju se zalažu? Na njihovu veliku žalost ni u daljoj ni u bližoj budućnosti to se neće desiti. Samo pre nekoliko dana, podsetiću vas, jedan od dnevnih listova je na svojoj naslovnoj strani objavio da su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić partneri ratno-huškačke politike. Pa da li je neko iz SNS i SPS odreagovao na način kako je odreagovao ovaj deo opozicije, da li je pretio bilo kojem novinaru, da li je ušao u bilo koju redakciju? Naravno da nije, jer poštujemo slobodu medija.

Ja samo insistiram da nadležni organi i nadležne institucije rade svoj posao, jer smatram da mediji moraju biti nezavisni, moraju biti slobodni i moraju biti oslobođeni svake vrste pritiska.

Druga stvar, da li je logično da 15 studenata blokira rad jednog Rektorata, da 15 nazovite studenata ne dozvoli rektorki univerziteta da obavlja svoj posao? Da li je to akademsko ili političko pitanje?

Koliko je meni poznato, ministra u Vladi Republike Srbije biramo mi poslanici, a nas poslanike biraju građani, a ti koji su bili, njih 15 ili koliko ih je već bilo, su građani, predstavnici jedne od političkih opcija. I opšte je poznato i dobro je poznato koje političke opcije. Dakle, klasična zloupotreba dece u političke svrhe i to je nešto što smo već videli, znate? To je bleda kopija onog nekadašnjeg DOS-a.

I na kraju da li je logično da oni koji protestuju dođu ispred kuće nekoga ko samo obavlja svoj posao, bez obzira iz koje političke partije dolazio? Ne dolazi iz SPS, dolazi iz SNS, reč je o zameniku gradonačelnika Goranu Vesiću. Da li je logično i normalno da dođu nekome ispred kuće i da mu prete? Pa šta je to što mi svi treba da očekujemo u narednom vremenskom periodu, da nam dođu na prag, da nam uđu u kuće? Pa da li naša deca mogu da se osećaju sigurno?

Dakle, na osnovu svega ovoga mi samo insistiramo na reakciji nadležnih organa i nadležnih institucija. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Aleksandar Šešelj i ja kao da smo se dogovarali oko teme o kojoj ćemo danas da govorimo, samo se ne slažemo u jednom, a to je da Sulejman Ugljanin, naravno, apsolutno nema podršku vladajuće koalicije, niti bilo koje političke stranke unutar vladajuće koalicije za sve svoje aktivnosti i za sve ono što želi da učini u narednom vremenskom periodu.

Ja bih krenuo od toga da imamo pre svega jedan, naravno, mnogo puta do sada sam to ponovio ovde u parlamentu, valjda je interes svih nas narodnih poslanika koji imamo poverenje, dobili poverenje, imamo legitimitet građana, da branimo i štitimo interese naše države, da štitimo nacionalne i državne interese i teritorijalni integritet i suverenitet naše države.

Sada imamo na drugoj strani jedan vrhunac političkog ludila, pre svega od strane tzv. „prištinskih vlasti“, ali nažalost i jedan deo opozicije koji nije u sali već duže vreme isto priča kao i tzv. „prištinske vlasti“, isto imamo to tužakanje naše države u inostranstvu od strane tog dela opozicije. Lično mislim i stav poslaničke grupe SPS je da to veoma štetno deluje na interese Srbije, naročito u trenutku kada se rešavaju ključna pitanja, pitanja koja su od nacionalnog i državnog interesa za Srbiju.

Tragikomično je naravno da Sulejman Ugljanin koji je od 2000. godine pa do 2016. godine aktivno učestvovao u političkom životu Srbije, obavljajući pri tome i značajne državne funkcije, a i u aktuelnom skupštinskom sazivu, podsetiću vas, njegova stranka ima poslanički mandat, danas govori o nekakvoj, kako je to i gospodin Šešelj rekao, okupaciji Sandžaka od strane Srbije i traži rešavanje statusa Sandžaka.

Da se podsetimo, gospodin Ugljanin je bio narodni poslanik u više saziva Narodne skupštine, ministar u dve vlade, koje su se zalagale za teritorijalnu celovitost i državni integritet Republike Srbije.

Sve vreme dok je bio ministar zadužen za regionalni razvoj, od 2008. do 2014. godine, upravljao Kancelarijom za nedovoljno razvijena područja i bio član Odbora Fonda za razvoj Republike Srbije, ispravite me ako grešim, govorio je da je Srbija naša zemlja. Ponavljam, govorio je da je Srbija naša zemlja. Danas razotkriva svoje pravo lice, zaboravljajući da je raška oblast bila srce srednjovekovne srpske države.

Kao što je prošle godine pozvao Bedžeta Pacolija, tzv. ministra spoljnih poslova samoproklamovane države Kosovo, da u svojstvu zamenika premijera i ministra spoljnih poslova Republike Kosovo prisustvuje sednici Nacionalnog veća Bošnjaka i na taj način javno priznao tu samoproglašenu državu, tako sada ide još dalje u kršenju zakona i Ustava države Srbije, pozivajući međunarodnu zajednicu što, navodno, ne štiti Sandžak od Srbije. Na ovaj način pokušava, to je naše mišljenje, da destabilizuje situaciju u Raškoj oblasti, izmišljajući navodne probleme.

Svesni smo da gospodin Ugljanin, koji u vreme obavljanja svojih funkcija u državi Srbiji nikada nije postavio pitanje Sandžaka, sada u stvari želi medijsku pažnju, zarad sticanja jeftinih političkih poena i zarad pokušaja da se na neki način povrati na političku scenu Srbije. A ako bi se povratio, onda bi verovatno opet govorio da je ovo naša država, da je ovo naša Srbija. Ne mislimo da mu treba posvećivati preteranu pažnju, jer on to i želi, on želi medijsku pažnju, želi senzacionalizam, ali postoje neke granice, znate, koje je gospodin Ugljanin odavno prekoračio.

Mi pitamo, i tu se slažem sa gospodinom Šešeljem, da li konačno nadležni organi i dalje treba da tolerišu ovakvo ponašanje, ili konačno treba na adekvatan i pravi način da odreaguju?

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ono što želim da kažem na samom početku jeste da Srbija danas jeste simbol novih vrednosti u regionu i Srbija ima jasan i principijelan stav da ukoliko postoje otvorena pitanja među država u regionu, ona se rešavaju kroz razgovor, kroz dijalog, a ne kroz jednostrane akte i nikako nasiljem i nikako sukobima.

Izgleda da taj principijelan stav i principijelnu opredeljenost Srbije ne podržavaju i ne prihvataju države u regionu. Iz Hrvatske ne odustaju od provokacija. Recimo, predsednica Grabar Kitarović poručila je da bi srpska država trebala da se unormali, a da bi srpski političari trebali da se normalizuju. Ta ista Grabar Kitarović, podsetiću vas, izjavila je da su Hrvati i Albanci braća po oružju, te da su mnogi Albanci žrtvovali svoje živote za Hrvatsku, „Oluju“ smatra opravdanom etnički čistom operacijom, promoviše Marko Perkovića Tomsona, pevača koji na svojim nastupima veliča ustaše i ustaštvo, govorila je da je u Hrvatskoj ustaštva i fašizma nema za razliku od srpskog parlamenta, Vukovarom šetala u zengama čizmama koje su tokom rata nosili pojedine hrvatske paravojne formacije. Dakle, neko ko slavi ustaštvo, šalje ovakvu poruku.

Uz to da vas podsetim, vaterpolisti „Zvezde“ napadnuti su u centru Splita štanglama i palicama, a nekoliko igrača je povređeno. Vaterpolisti „Crvene zvezde“ napadnuti su u kafiću u Splitu, a jedan od njih je skočio u more kako bi se spasao. Samo u proteklih deset dana desila su se dva napada, brutalno su pretučena dva sezonska radnika na Braču, dok je treći Srbin pod pretnjama huligana iz navijačke grupe Torcida proteran iz Dubrovnika.

Moje pitanje se tiče nečega što se desilo proteklog vikenda, protekla dva vikenda, a upravo je vezano za izjavu gospođe Grabar Kitarović. Naime, obzirom da sam ceo život u sportu, pa imam informacije vezane iz sporta, čini mi se da ono što se dešavalo je ostalo nezapaženo u javnosti, a mislim da bi time trebalo da se pozabave i nadležni organi, nadležne institucije, a mislim i srpska javnost.

Naime, omladinska fudbalska selekcija OFK Požega od 11 do 12 godina je prošlog vikenda boravila u Italiji. Na granici sa Hrvatskom su zahtevali da okrenu majice na kojima je pisalo OFK Požega Srbija i da se apsolutno nigde ne zadržavaju. Postavlja se pitanje - zašto? Selekcija Čukaričkog, isto godište, boravila je u Zagrebu, ja postavljam pitanje - da li je tačno da su napadnuti trener i koordinator omladinske selekcije i pod pratnjom napustili Zagreb? Konstatacije radi, prošle godine odigrani su slični turniri u Beogradu, pod nazivom „Dragan Mance“, kao i na Zlatiboru 1. maja, kao i na Zlatiboru proteklog vikenda gde je bilo više selekcija iz Hrvatske, da li su predstavnici mlađih selekcija Hrvatske imali i jedan problem boravka u Srbiji? Naravno da nisu i u tome je razlika između njih i nas.

Ovde je suštinsko pitanje – ko treba da normalizuje svoje ponašanje, mi ili političari iz Hrvatske koji zapaljivim izjavama i veličanjem ustaštva dovode upravo do ovakvih situacija? Njihovi mediji to brane na sledeći način, kaže – roditelji bi morali shvatiti da nemaju pravo sramotiti klub, turnir i domovinu, kako su to danas učinili neki hrvatskog dragovoljca. Ako je to opravdanje, svaka čast, ali suština je da li deca treba to da preživljavaju, da li deca to zaslužuju ili treba da razmišljaju o budućnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se, odnosno u ime poslaničkog kluba SPS obraćam se Ministarstvu pravde, nadležnim pravosudnim institucijama u Srbiji, zapravo zahtevamo kao poslanički klub od nadležnih pravosudnih institucija u Srbiji da u skladu sa zakonskim ovlašćenjima utvrde krivičnu odgovornost svih onih koji su na bahat i brutalan, bezobziran način izvršili nasilje nad nedužnim i golorukim građanima na prostoru KiM, odnosno građanima koji žive na prostoru KiM i smatraju Srbiju svojom državom, da utvrde krivičnu odgovornost za sve one koji su na bezobziran i bahat način učestvovali u otmici direktora Vladine kancelarije za KiM, Marka Đurića.

Sa oružjem i dugim cevima na goloruku srpski narod – velika hrabrost, ali složićete se samnom, nije juče demonstrirana sila. Juče je na ovakav način demonstrirano nasilje i ovo juče je bila demonstracija nemoći. Mi smatramo da je predsednik Republike Srbije izašao sa jasnim stavom, sa jasnom porukom da je Srbija pokazala kako reaguje ozbiljna država koja želi da sačuva mir, ozbiljna država koja želi da sačuva stabilnost i spreči destabilizaciju.

Potrebno je pre svega mudrosti, hladna glava prilikom donošenja odluka jer ovo nije dnevno politička tema. Ovo je pitanje koje se tiče budućnosti Srbije. Dostojanstvena i rekao bih mirna reakcija Srbije ne znači da se Srbija uplašila i ne znači da je Srbija slaba, već suprotno, znači da Srbija umesto sukoba, umesto da na nasilje odgovara nasiljem, razgovara da bi imali budućnosti.

Ovakva reakcija pokazuje spremnost da Srbija da odgovore na teška pitanja. Ovakva reakcija pokazuje spremnost Srbije da odbrani nacionalne i državne interese na prostoru Kosova i Metohije i Srbija će umeti da sačuva svoj narod na prostoru Kosova i Metohije.

Srbija je ušla u briselski proces da bi rešila neka ključna pitanja, da bi došli do trajno održivog kompromisnog i pravičnog rešenja koje će biti prihvatljivo za obe strane, a ne da bi bila ponižena i ne da bi bila potcenjena. Ne postoji primamljiva ponuda i povlastica zarad čega će se Srbija odreći Kosova i Metohije i prihvatiti nezavisnost Kosova i Metohije. Licemerno je da od nas bilo ko tako nešto očekuje od strane međunarodne zajednice.

Naravno, ne sme izostati i osuda EU. Ne sme izostati i osuda SAD, za teror, za zlostavljanje koje je juče pretrpeo direktor Vladine Kancelarije za KiM, Marko Đurić. Teror koji su pretrpeli građani koji žive na prostoru Kosova i Metohije, smatraju Srbiju svojom državom.

Saslušao sam sve kolege koje su danas postavljali pitanja i govorile na ovu temu. Osvrnuću se na konstataciju samo jednog kolege, a i gospodin Rističević je postavio neka pitanja koja idu u tom pravcu i mislim da odgovor na ta pitanja najbolje govori o njima. Jedino, čega su se dosetili u ovom teškom trenutku su bile ostavke. To samo govori o njima, a ne o ozbiljnom i odgovornom stavu Vlade Republike Srbije i predsednika Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, imam samo jedno pitanje. Imajući u vidu opredeljenost države da se Srbija infrastrukturno razvija, da modernizuje postojeće saobraćajnice i gradi potpuno nove, kao što je Koridor 11, odnosno autoput kroz zapadnu Srbiju ka južnom Jadranu, koristim priliku da najpre Vladu i nadležno Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture podsetimo na inicijativu Grada Valjeva, koja je vezana za put I B reda Loznica-Valjevo-Ćelije od Iverka do Nepričave u dužini od 16,6 kilometar, koji spaja Grad Valjevo sa autoputem.

Trenutno stanje tog dela puta od Iverka do Nepričave u pomenutoj dužini je veoma loše. Širina kolovoza je nedovoljna, nedovoljan je broj priključaka, bez zaštitne opreme, što ozbiljno otežava saobraćaj na ovom delu puta. Ugrožava sigurnost i bezbednost i negativno utiče na razvoj čitavog grada, čitavog regiona, a samim tim i države.

Prema informacijama koje imam, postoji idejno rešenje za navedenu deonicu od Iverka do Nepričave u dužini od 16,6 kilometara, koji je izgradio Saobraćajni institut CIP. Idejnim rešenjem predviđena je izgradnja puta po evropskim standardima sa četiri kolovozne trake, čime bi imali brzinu magistralnih saobraćajnica.

Implementacijom idejnog rešenja obezbedilo bi se integrisanje saobraćajne mreže državnog puta I B reda Loznica-Valjevo-Lajkovac, preko deonice od Iverka do Nepričave na saobraćajni sistem Koridora 11. Radovi na ovoj deonici bi omogućili izlazak cele zapadne Srbije, istočne Bosne i dela Vojvodine na Koridor 11.

Izgradnjom navedene deonice obezbedio bi se siguran i bezbedan saobraćaj, omogućio brži ekonomski razvoj, ravnomerni ekonomski razvoj, demografski i društveni razvoj, a smanjiće se vreme putovanja, troškova transporta, bolji protok ljudi i roba. Po završetku deonice autoputa od Rume do Šapca ovaj državni put će biti svojevrsna obilaznica oko Beograda.

Istakao bih da je Skupština Grada Valjeva u novembru 2016. godine usvojila zaključak o prihvatanju inicijative za finansiranje radova na izgradnji dela puta I B reda Loznica-Valjevo-Ćelije.

Polazeći od činjenice da Grad Valjevo nije u mogućnosti da sopstvenim sredstvima finansira radove na izgradnji ove deonice puta, ali da postoji jasna namera i opredeljenost da se ona izgradi, a imajući u vidu značaj i važnost deonice, moje pitanje glasi da li postoji mogućnost da Vlada Srbije, nadležno Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture sagledaju sve navedene okolnosti, sagledaju sve navedene činjenice još jednom, da radovi na izgradnji deonice saobraćajnice Loznica-Valjevo-Lajkovac od Iverka do Nepričave, podsetiću još jednom, u dužini od 16,6 kilometara, budu obuhvaćeni zajedno sa radovima na izgradnji Koridora 11? Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, pošto na predsedništvu, dame i gospodo narodni poslanici…Gospodine Milojičiću, pa ne dajem ja reč, ja sam dobio reč da postavim pitanje i koristim to pravo. Dakle, ne dajem ja reč, ja sam dobio reč. Dozvolite mi da postavim pitanje. Sada postavljam pitanje u svojstvu poslanika.

Dakle, nakon konsultacije koje je obavio u Kijevu, ambasador Ukrajine, nastavljao sa izjavama koje nisu po mišljenju poslaničke grupe SPS. Nisu primer dobrog postupanja i nisu u skladu sa bečkim konvencijama i duboko zadiru u unutrašnja pitanja Srbije.

Između ostalog, ambasador Ukrajine, Aleksandar Aleksandrovič, kaže da ministar spoljnih poslova Ivica Dačić nije ga primio punih 14 meseci. Mi predlažemo gospodinu Dačiću da li će ga primiti, ako je to tačno, i nakon tih 14 meseci, jer ako nije gospodin ambasador mogao da shvati ranije, mogao je za tih 14 meseci da shvati da je Srbija nezavisna i samostalna, da Srbija vodi nezavisnu i samostalnu spoljnu politiku u skladu sa svojim nacionalnim i državnim interesima u najboljem interesu naše države i građana, o čemu govori povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane dve zemlje, Surinama i Gvineje Bisao. Malo čas je neko postavio pitanje da li je to tačno. Da, tačno je i to je rezultat uspešne spoljne politike koju vodi državni vrh Srbije po pitanju odbrane nacionalnih i državnih interesa, a kritika za rad kritike neće rešiti pitanje Kosova i Metohije. Skrivanje iza političkih parola neće rešiti pitanje Kosova i Metohije već dijalog u Briselu i unutrašnji dijalog koji je započet u Srbiji, a jedini način da se dođe do održivog kompromisnog i pravičnog rešenja. Da, tačno je, i oni koji ne veruju, malo čas su i sami rekli, ostaje im da veruju i da se raduju pozitivnim rezultatima takve spoljne politike.

Zbog navedenog postupanja ambasadora Ukrajine, mi želimo Ministarstvu spoljnih poslova da postavimo nekoliko pitanja, a pre svega zarad istine, zarad javnosti i smatramo da građani prosto to treba da znaju. Da li je i koliko puta ukrajinski ministar spoljnih poslova Klimkin primio za četiri godine ambasadora Srbije u Ukrajine, gospodina Bulatovića? Da li je tačno da ga nije primio nijednom za ove četiri godine? Kako se ponašala ukrajinska delegacija prilikom glasanja UNESKO 2015. godine? Da li se izjasnila ili je napustila salu? Pazite, ukoliko je i napustila salu onda je to zvaničan stav jedne delegacije, a to pokazuje kakav odnos Ukrajina ima u pravcu međunarodnog prava i odbrane teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Opšte je poznato da je ovo pitanje od izuzetnog interesa za Srbiju.

Interesuje nas i kakav je stav Ukrajine o predlogu zapadnih zemalja o izmeni mandata misije UN na Kosovu i Metohiji, kao i promeni dinamike održavanja sednica Saveta bezbednosti UN?

Na kraju, želim još jednom potpuno jasno i precizno da istaknem. Dakle, Srbija je jasno opredeljena i posvećena razvoju i dobrim odnosima sa svim državama sveta uključujući i Ukrajinu, ali to sigurno Srbija neće činiti na štetu svojih interesa i uvek će i svuda na najbolji način štititi i braniti svoje nacionalne i državne interese. Zahvaljujem.