Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Hvala, predsedavajući.
Čini mi se da je jedino dobro u današnjoj raspravi što ćemo na kraju ovde u parlamentu odlučiti o ukidanju vanrednog stanja. Parlament je po našem Ustavu mesto na kome vanredno stanje treba da se uvede i mesto u kome vanredno stanje treba da se ukine.
Ja, nažalost, a verujem ni građani koji su danas slušali ovu raspravu, nisam siguran u ispravnost svih onih argumenata o kojima smo danas diskutovali, ni vezano za uvođenje vanrednog stanja, onako kako je uvedeno, po nama protivustavno, ni danas za ukidanje.
Slušali smo razna poređenja. Ja ću da navedem jedno za mene, čini mi se najvažnije, ne procentualni broj obolelih ili broj obolelih u odnosu na testirane, jer na tome možemo da diskutujemo kakvo je bilo stanje i po kojim kriterijumima su testirani ljudi 15. marta, kojima se to radi danas.
Podsetiću vas na dva apsolutna broja. Dakle, 15. marta, kada je uvedeno vanredno stanje, u Srbiji je zabeleženo 11 novoobolelih od virusa Korona Sars. Danas, kada ukidamo, taj broj je 114. To je velika razlika.
Ja verujem stručnjacima koji kažu da je danas stanje takvo da možemo da govorimo i da treba da ukinemo vanredno stanje u Srbiji. Mislim da je dobro da se ta odluka donese, jer mislim da je ovo vanredno stanje pokazalo koliko je ova vlast spremna da zloupotrebi i vanredno stanje za dalje učvršćivanje svoje vlasti i propagandu.
Mislim da treba da budemo zabrinuti kao građani što danas niti imamo izveštaj o onome što je rađeno u vreme vanrednog stanja, niti analizu mera, a posebno zato što nemamo plan na koji način ćemo se dalje boriti sa epidemijom i na koji način i da li ćemo biti spremni za drugi krug, koji nam opet, po izjavama svih stručnjaka, sledi.
Želim da vas podsetim da je taj drugi krug pre 100 godina, kada je vladala svetom epidemija Španska groznica, upravo najveći broj žrtava, daleko veći odneo kada je bio taj drugi talas. Mislim da mi za to treba kao država ozbiljno da se pripremimo, da treba da vidimo da nam se ne ponove stvari, da zdravstvene ustanove nisu imale dovoljan broj zaštitne opreme, što svedočimo ne mi, ne neki lažni novinari, kako smo mogli da čujemo, nego upravo ljudi iz Kriznog štaba, stručnjaci koji su rekli da nije bilo dovoljno zaštitne opreme za sve na početku epidemije, kao što možemo i da svedočimo da nisu svi odgovorni u zdravstvenim institucijama odradili svoj deo posla, pa nam je tako Koronavirus ušao u neke zdravstvene institucije, kao što su klinika „Narodni front“, „Dedinje“, „Laza Lazarević“ ili Institut za onkologiju. Te stvari ne smeju da nam se ponove ukoliko dođe do ponovnog jačanja epidemije.
Ja sam voleo i želeo da čujem kao roditelj školske dece da li se razmišlja u ovom trenutku da možda školska godina treba da počne ranije? Ako računamo da će nam se vratiti virus na jesen ili zimu, da li je možda primereno, a slušali smo to od nekih stručnjaka, da deca leti idu u školu kada je manja mogućnost zaraze i prenosa virusa? Da li se o tome razmišlja? Tako bi trebalo danas da se ponašamo u situaciji kada virus nismo pobedili. Nažalost, danas je ovde, čini mi se, bilo mnogo diskusija i nekako slavljenja kao da smo pobedili.
U najboljem slučaju, mi smo završili prvo poluvreme, ali virus nismo pobedili. Treba tako da nastavimo da se ponašamo odgovorno i u budućnosti. Ja to očekujem od Vlade i očekujem od svih građana koji su, ponavljam, najveći heroji ovoga kroz šta smo prošli u prethodnih 50 dana.
Građani su svojom disciplinom i odgovornošću sprečili da se virus masovno proširi i zajedno sa onima koji su bili na prvoj liniji borbe, kao što su medicinski radnici, zaposleni u prodaji, komunalni radnici, Vojska, policija, medijski, svi oni koji su radili svakog dana svoj posao. Njima još jednom veliko hvala.
Stvarno mislim da ono što smo slušali danas i prošle nedelje, poređenje i proglašenja i stanja u državi Srbiji za vreme vanrednog stanja 2003. godine i danas je neprimereno i zbog načina zbog koga je to vanredno stanje i razloga zbog koga je to vanredno stanje to tada bilo uvedeno i danas i svega onoga šta se radilo u to vreme. Uopšte ne želim da ulazim u tu diskusiju, kažem, ona je neprimerena ovom parlamentu, kao i neprimerena poređenja sa epidemijom iz 2009. i 2010. godine, jer mi danas možemo tada da sagledamo sve rezultate epidemije od početka do kraja.
Ova epidemija danas nije završena. Nemojte danas da govorite kao da smo podvukli crtu i da možemo da kažemo – pogledajte brojeve danas i pre 10 godina. Ja ne želim ništa loše. Želeo bih nijednog novog zaraženog da nemamo za mesec dana, pa u budućnosti nijednog više preminulog. Ali, moramo, to svi kažu, da se ponašamo kao da će se to desiti. Zato je to poređenje, po meni, krajnje neprimereno.
Želeo bih danas da čujem da li je istina i šta Vlada preduzima da zaštiti radnike koji su radili za vreme ove krize, a kojima sada poslodavci žele da odbiju od njihove zarade troškove za zaštitnu opremu koju su morali da koriste. Ja ne mogu da vam objasnim na koliko je to nivoa problematično i ko bi sve u državi morao hitno da reaguje na to.
Znači, ljudi koji su radili verovatno za minimalne zarade prethodnih 50 dana, izlagali svoje zdravlje i živote riziku, danas im se od minimalnih zarada, poslodavci im naplaćuju trošak zaštitne opreme koju su morali da koriste. To mora da se sankcioniše. Hvala.
Hvala predsednice.
Pa, nekoliko stvari je izneto na moj račun na kraju, pri kraju jučerašnje rasprave i na ove stvari koje nemaju veze sa politikom zbog koje smo danas ovde, nego sa politikanstvom. Ja neću da odgovaram i to ostavljam za raspravu onima koji se ovde u Skupštini ne bave politikom, nego se bave politikanstvom.
Ali, jednu stvar želim da kažem, pošto je rečeno da ja, eto nešto ne znam i kako ja ne znam da ministar unutrašnjih poslova ima pravo da donosi naredbe. Ja nisam ministru unutrašnjih poslova osporio njegovo pravo da donosi naredbe, niti sam rekao da on ima pravo da donosi naredbu. Govorio sam o sadržaju naredbe kojom je ministar unutrašnjih poslova od 18. marta do 9. aprila ograničavao kretanje građana, što je očigledno i po tome da je Vlada 9. aprila ukinula tu mogućnost ministru, nego je Vlada uredbom ograničavala to pravo, što je jedino moguće po našem Ustavu. Jedino moguće ograničavanje ljudskih prava za vreme vanrednog stanja je uredbom, odnosno pre svega odlukom Skupštinom, ali pošto Skupština nije radila, onda je moguće uredbom Vlade uz supotpis predsednika.
I vi ste prvih 20 dana vanrednog stanja građanima ograničavali kretanje naredbom ministra unutrašnjih poslova neustavno, a posle uredbom Vlade uz potpis predsednika. Verujem da će i to kao i mnoge druge stvari, koje su bile neustavne u postupanju vlasti u prethodnih 40 dana, biti predmet ocene Ustavnog suda. Hvala.
Znači, da ponovim.
Verujem da nijednog građanina Republike Srbije ne zanima ko je ovde, kako mu se zove poslanička grupa, šta se kada dešavalo i verujem da nisam imao pravo da govorim u skladu sa Poslovnikom, da bi predsednica Skupštine to konstatovala i ne bi mi dala reč.
Ali, kažem to je politikanstvo, a ne politika. Nisam ovde došao da se bavi politikanstvom, izvolite sa onima koji smatraju da je to najbitnija stvar danas u Srbiji, sa njima polemišite oko toga, mene to apsolutno ne zanima.
Da ponovim još jednom, jer ste mi ponovo dali za pravo. Da, ministar unutrašnjih poslova ima pravo da donosi naredbe, ali sadržina te naredbe ne može da bude ograničavanje ljudskih prava. To može da uradi u vreme vanrednog stanja samo Narodna skupština, odnosno Vlada svojom uredbom uz supotpis predsednika.
Vi ste to konstatovali 9. aprila, jer ste prekinuli sa tom praksom da se ograničavanje kretanja građana Republike Srbije u vreme vanrednog stanja vrši na osnovu naredbe ministra unutrašnjih poslova, nego ste to radili uredbama Vlade. Poslednja uredba Vlade ograničava vreme kretanja građana, recimo sada za ove prvomajske praznike 83 sata, uz mogućnost da Vlada odluči drugačije. Odnosno može samo da smanji to ograničenje, zato što će Skupština u međuvremenu verovatno da potvrdi tu uredbu.
Tako da, te stvari, ta postupanja govore o tome da nije bilo od početka jasnog plana i strategije, da su se stvari menjale, da su se radile ne znajući do kraja šta i zbog čega radite. Ovo sam naveo kao primer, a kažem verujem da će se Ustavni sud baviti ustavnošću svega toga.
Hvala, predsedavajući.
Poštovana predsednice Vlade, ministri u Vladi, nažalost ne svi ministri, a pogotovo ne znam iz kog razloga nije tu potpredsednik Vlade i ministar Stefanović. Niste nas obavestili dopisom da neće biti, a ja sam upravo hteo prvo pitanje da postavim njemu, pa u njegovom odsustvu molim vas, predsednice, da vi odgovorite, a pitanje je vezano za to koje su informacije vezane za ubistvo Olivera Ivanovića.
Postavio sam to pitanje, kao poslaničko pitanje, pre tri nedelje i danas sam upravo dobio odgovor od ministra Stefanovića koji je u odgovoru jedino napisao da je ministarstvo obavestilo Kancelariju Euleksa i UNMIK-a da će učestvovati u istrazi, da su bila dva sastanka operativna vezano za taj slučaj i da je Ministarstvo pravde uputilo isto tako, preko Zavoda, zahtev za uzajamnu pravu pomoć, da stoji na raspolaganju organima privremenim na teritoriji Kosova i Metohije.
Ono što nema u ovom odgovoru, što je bio deo mog pitanja, je – na koga je Oliver Ivanović ukazao kao pretnju za svoju ličnu bezbednost neposredno pred njegovo ubistvo? To smo saznali, saznali smo da je on bio u BIA, da je tamo izneo sumnje i bojazan sa koje strane mu dolaze pretnje, ali nismo nikada dobili i čuli na koga je ukazao.
Druga pitanja takođe su za ministre koji nisu ovde, tako da molim opet vas, gospođo Brnabić, da odgovorite, a to je – šta će Vlada da uradi na osnovu tri pokazatelja da u Srbiji nema borbe protiv korupcije? Tri su primera.
Prvo je „Transparentnost internacional“ u svom godišnjem izveštaju za 2017. godinu gde je konstatovalo da u Srbiji nema primene i unapređenja antikorupcijskih zakona, da je povećanja percepcija stepena korupcije kod građana i da je Srbija pala na pet mesta na listi zemalja koje se bore i kako se bore protiv korupcije.
Drugo je izveštaj „Greka“, tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, koje je konstatovalo pre nekoliko nedelja da ni jedna od 13 preporuka iz jula 2015. godine nije u potpunosti komplementirana i primenjena od strane Srbije.
Poslednja, Međuvladina organizacija za borbu protiv pranja novca stavila je Srbiju na listu sa 11 zemalja u svetu koje imaju nedostatke u sistemu u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Te zemlje su između ostalog i Etiopija, Irak, Sirija i Jemen. Koji su razlozi zašto Vlada ne radi ništa po svim ovim pokazateljima u borbi protiv kriminala i korupcije?
Nadam se da su građani sada mogli da čuju kakvu politiku vodi Vlada i njena predsednica.
Znači, prvo smo čuli hvale kako smo mi sproveli sve iz Briselskog sporazuma, a drugi nisu jer je taj sporazum dobar za Srbiju. Onda smo čuli rečenicu – ne, nismo sproveli sve iz Briselskog sporazuma jer to nije dobro za Srbiju. Pa onda sledeću rečenicu – mi smo pouzdan partner i mi sprovodimo sve što potpišemo.
Hajde dogovorite se sami sa sobom da li jeste ili niste? Da li ispunjavate ono što potpisujete ili ne? A činjenice govore da niste. I da ne ispunjavate, jer vaši rezultati borbe protiv korupcije su takvi da nas je stavila na tu listu sada, sada na osnovu vaših rezultata rada. Sada politički ili drugi razlozi, mi smo sada na toj listi ranije nismo bili. Sada imate izveštaj GREK-a da nijedna, nijedna preporuka nije ispoštovana kako smo se obavezali 2015. godine. To su vaši rezultati.
A kada govorite o stanju na Kosovu i Metohiji, vlast i mogućnost upravljanja Srbije na Kosovu i Metohiji je izgubljena 1999. godine posle Kumanovskog sporazuma. A ko je tada sedeo u Vladi? Koje su stranke činile Vladu i tom trenutku i koja se politika vodila u Srbiji 1999. godine? O čemu vi pričate ovde?
Godine 2008. kada je proglašena nezavisnost, pa sve do 2012. godine na Kosovu i Metohiji su bili srpski tužioci, srpske sudije, vodile su se istrage, donosile su se presude. LJudi su išli u zatvor, vi ste ih posle puštali iz zatvora nazad da ponavljaju kriminalna dela. A onda ste vi potpisali Briselski sporazum, i potpuno stavili sever Kosova u pravni sistem Kosova i Metohije. To je rezultat Briselskog sporazuma, potpisivanje Briselskog sporazuma.
I ne možete ovde da ljudima zamagljujete istinu. Posle Briselskog sporazuma i posle dolaska na vlast, zato što ste obećali da ćete ispuniti ono što mi nismo hteli da ispunimo. Vi ste potpisali Briselski sporazum, mnogo manje nego što mi nismo hteli da prihvatimo. To su istine, ne možete da ponavljate ovde laži u beskonačno. Kada dođete budite spremni da čujete istinu i da na tu istinu, molim vas imate spremne odgovore, a ne po ko zna koji put, sto puta ponavljane laži.
Hvala poštovana predsednice.
Predsedniče Vlade, gospodo ministri, jedna važna tema, a to je broj siromašnih i borba protiv siromaštva u Srbiji je od strane premijera u ovom današnjem radu onako olako odbačena kao da je broj siromašnih u Srbiji broj koji su iznele neke zle nevladine organizacije i da on jednostavno nije tačan.
Sada pozivam premijera da se suoči sa dva druga izvora. Jedan je onaj koji on mnogo voli, a to su istraživanja. Govorio je danas o nekom istraživanju. On voli da radi istraživanja – da li bi i kako bi pobedio na predsedničkim izborima i ako na njima neće da učestvuje.
Ta istraživanja govore o tome da sve više građana siromaštvo i bedu u poslednje dve godine navodi kao najveći problem sa kojim se suočavaju. Naravno, nezaposlenost je daleko najveća i ona je 60, 70%, ali po prvi put u tim istraživanjima ljudi govore o siromaštvu i bedi.
Hajde da se vratimo na ono što svi možemo odmah ovoga trenutka da proverimo, a to su podaci Svetske banke. Ovo je izveštaj Svetske banke za 2015. godinu. U njemu stopa siromaštva u Srbiji je 25,4%, isto onoliko koliko te zle nevladine organizacije govore. Na sajtu, sada sam otišao i gledao podatke o Srbiji, naći ćete da taj broj se nažalost u odnosu na 2013. godinu povećao za 1% i 2014. godine stoji na ovom procentu.
Da li je to sada manje jedan ili ne posto, nije suštinski bitno.
Suštinski je – da li ova Vlada preduzima neke konkretne mere, da li ima plan, da li je donela strategiju da nešto po tom pitanju uradi? To je moje pitanje i za predsednika Vlade i ministra zaduženog za rad, zaduženog za ovu materiju.
Ministre, vi ste u ovom izveštaju Svetskoj banci obećali promene Zakona o podršci porodicama sa decom za jun 2015. godine. Tako stoji ovde. Prošao je jun 2015. godine, jun 2016. godine, te izmene nisu došle u parlament. Sada ih najavljujete za neki trenutak u budućnosti, kao što sve najavljujete za neko buduće vreme. Nama je potrebno danas, nama su potrebne mere danas.
Samo u ovome ima nekoliko ideja na koji način naša pomoć socijalnih davanja može da bude mnogo efikasnija i da za 8% možemo da smanjimo ovaj broj ugroženih od siromaštva.
Pozivam Vladu da radi na tome.
Hvala predsedavajući.
Postavio bih pitanje predsednici Vlade, s obzirom da je juče bio Svetski dan borbe protiv siromaštva i tada su ponovo u medijima malo našli prostor. Poražavajuće brojke o stanju siromaštva u Srbiji, kao i činjenica da Srbija nema strategiju za borbu protiv siromaštva od 2015. godine, kada je prethodna strategija istekla i moje pitanje je, predsednici Vlade, kada će biti usvojena nova strategija?
Zašto su ti brojevi poražavajući i zašto oni govore o tome da je politika koja se vodi u Srbiji poslednjih nekoliko godina loša i da sa ovom politikom Srbija nikako ne može da krene napred? Danas u Srbiji pola miliona ljudi živi u apsolutnom siromaštvu. To znači da nema dovoljno za osnovne dnevne potrebe, da mesečno imaju na raspolaganju manje od 12 hiljada dinara. Najugroženiji od siromaštva, a to je četvrtina građana Srbije, se nalazi, ne ugrožena siromaštvom, najugoroženija populacija su deca. Deca, zato što žive u porodicama koja mesečno zarađuju manje od 30 hiljada dinara, i zato što roditelji i ako rade ili ako ne rade, dobijaju nedovoljnu socijalnu pomoć, ne mogu da obezbede osnovne potrebe. Deca koja idu danas u starije razrede osnovne ili srednje škole, godišnje plaćaju za udžbenike 15 do 20 hiljada dinara komplete udžbenika, 15 do 20 hiljada dinara treba da plati porodica koja mesečno ima 30 hiljada dinara.
Ti brojevi, pored mladih, najugroženiji su i stariji, koji ne mogu, preko trećine od njih, ne može da obezbedi osnovne svoje životne potrebe. Nejednakost u Srbiji je najveća u Evropi. Odnos najbogatije četvrtine i najsiromašnije je jedan prema deset. Jedan prema deset. U Evropi je taj odnos jedan prema četiri, i ti brojevi i ti procenti se nažalost iz godine u godinu povećavaju. Na to Vlada Srbija apsolutno nema nikakav odgovor, nema čak ni tu strategiju da makar kaže – evo, imamo strategiju, jer kada bi imala strategiju, po toj strategiji bi nešto morala i da radi. Nekada bi se možda neki od zakona, koji se bave ovom temom, raspravljaju u parlamentu. Ali, to nažalost nije slučaj, ili je slučaj kada raspravljamo u parlamentu o Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, taj zakon je loš za one kojima treba da pomognu. Loš je za buduće majke, loš je za porodice sa decom, zato što ne proširuje krug korisnika dečijeg dodatka i ne omogućava onim korisnicima koji primaju dečiji dodatak da svojoj deci omoguće elementarne, neophodne stvari.
Juče je bio taj dan, niko iz Vlade se tim povodom nije oglasio, ni nadležni ministar, ni premijerka, nije se oglasio ni predsednik republike. To je poražavajuća činjenica i govori o tome da Vlada nema nameru, znanje, ni ideju kako da se izbori sa ovim problemom. Hvala.
Hvala.
Postavio bih prvo pitanje predsednici Vlade i potpredsednici, ministarki Zorani Mihajlović, a vezano je za najavu da „Etihad“ neće produžiti ugovor sa „Er Srbijom“ koji je omogućio upravljanje kao manjinskog partnera u poslednjih pet godina.
Da li Vlada ima plan za situaciju koja će nastati 1. januara sledeće godine, kada će upravljanje „Er Srbijom“ biti potpuno u njenim rukama i kakve su mere, koje su mere u planu kako bi se katastrofalna situacija u ovoj kompaniji promenila?
Pet godina, skoro pet godina od formiranja kompanije ER Srbija i upravljanja od strane manjinskog partnera „Etihada“ doneli su građanima Srbije jedan od najskupljih prevoza u poređenju sa konkurencijom, a doneli su kompaniju koja ne može da funkcioniše na tržištu bez subvencije od strane države.
Sada će ta kompanija biti prepuštena na upravljanje Vladi koja ima običaj i jednostavno praksu imenovanja nestručnih ljudi na odgovorna mesta. Mislim da građani Srbije imaju pravo da za novac koji je u njihovo ime država dala kompaniji „Er Srbija“ u prethodnih pet godina, dobiju izveštaj kako je taj novac potrošen. Ono što je mnogo važnije, na koji način će se upravljati i kako će se i sa kojim ciljevima voditi ta kompanija?
Samo još da ponovim činjenicu da posle ovih pet godina, iako je najavljivano, neće doći do nabavke novih aviona, da nije došlo do povezivanja Srbije preko kompanije „Er Srbija“ sa dalekim Istokom, da nije povećan, naprotiv, smanjen je prvobitni broj letova za severnu Ameriku, a da najveći deo usluga u „Er Srbiji“ je smanjena i dovedena na nivo „lov kost“ kompanija gde nemate, ne možete da dobijete ni čašu vode, sve ostalo morate da platite. To sigurno nije nivo nacionalne kompanije, gde je većinski vlasnik država Srbija i sasvim sigurno nije nivo i način poslovanja kompanije koju građani finansiraju iz budžeta.
Drugo pitanje je za potpredsednika Vlade, Nebojšu Stefanovića, to je pitanje koje moram da ponovim zato što nisam dobio odgovor, a to je kada će biti postavljen načelnik Uprave kriminalističke policije, najvažnije uprave u policiji koja se bori pre svega protiv organizovanog kriminala, najviše korupcije, narko borbe protiv narko dilera, svega onoga što danas u Srbiji nedostaje, odnosno nema?
Mi vidimo da su nažalost ulice gradova Srbije postale malte ne streljana. Pre neki dan imali smo ne jednu nego dva mafijaška ubistva u jednom danu, ali nažalost, tom najvažnijom upravom koja treba da se bori protiv najtežih oblika kriminala, godinu i po dana nema ko da upravlja i to sasvim sigurno daje negativne rezultate i odražava se na bezbednosnu situaciju Republike Srbije.
Apelovao bih još jednom na potpredsednika Vlade da umesto što tera pripadnike policije da maltretiraju građane koji ovih dana sa pravom protestuju zbog visokih cena goriva, da se bavi pre svega svojim poslom, a to je da vodi računa na koji način funkcionišu policija i njegovo ministarstvo, koji ljudi obavljaju najvažnije funkcije u tom sistemu, da li ih uopšte ima? U ovom slučaju vidimo da ih nema.
Kažem, ukoliko se stanje u samom ministarstvu, u radu ministarstva nešto ne promeni, sasvim sigurno ćemo imati i mnogo gore stanje po bezbednost građana Srbije. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Moje pitanje je upućeno potpredsedniku Vlade Republike Srbije i ministru unutrašnjih poslova gospodinu Stefanoviću – kada će biti postavljen načelnik Uprave kriminalističke policije Republike Srbije? Naime, ovo mesto, najvažnije operativno mesto u sistemu policije Republike Srbije, upražnjeno je od decembra 2016. godine, godinu i po dana, kada je tadašnji načelnik otišao u penziju. Mesto načelnika Uprave kriminalističke policije je najvažnije zato što se ta uprava bori protiv organizovanog kriminala, narko dilera, mafijaša i ostalih kriminalnih grupa. Prosto je neverovatno da u ove četiri godine mandata Nebojše Stefanovića to mesto načelnika bude popunjeno samo godinu dana. Da podsetim, posle smene gospodina Milovića, u junu 2014. godine, 17 meseci su pripadnici policije koji rade u Upravi kriminalističke policije čekali izbor novog načelnika. Izabran je načelnik koji je na toj funkciji ostao jedva godinu dana i sada ponovo 18 meseci ta najvažnija, ponavljam, uprava nema svoga načelnika.
Kakve su posledice toga što ova uprava praktično ne može da radi u punom kapacitetu, građani Srbije mogu svakog dana da vide. Gotovo svakodnevno dešavaju se ubistva i najteža krivična dela. Mislim da bi ministar policije, umesto organizovanja parade, bacanja gumenih čamaca u beogradske fontane, trebalo da počne da radi svoj posao i da završi imenovanja i da podeli zadatke ljudima koji rade u policiji. Verujem da u srpskoj policiji ima veliki broj, najveći broj kvalitetnih poštenih ljudi koji su spremni i žele da se obračunaju sa organizovanim kriminalom, ali ne verujem da je takvo raspoloženje u vrhu policije, jer umesto da se suoče sa problemom narastajućeg kriminala, saradnici ministra i sam ministar policije obmanjuju javnost kako je, navodno, broj krivičnih dela smanjen, ne uzimajući u analizu strukturu krivičnih dela.
Iako danas jeste manji broj ubistava nego što je bilo pre 17, 18 godina, ako pogledate ubistva koja su vezana za organizovani kriminal, za obračun kriminalnih grupa narko dilera, taj broj je u porastu. Danas se kriminalci u Beogradu međusobno ubijaju u onom broju kako je to izgledalo 90-ih, u onom vremenu za koje smo verovali da se više neće vratiti. Ali, očigledno da ministru policije to ne smeta i da nema želje, ni volje, a bojim se ni znanja, da se upusti u borbu protiv organizovanog kriminala.
Mislim da bi mi kao parlament morali da tražimo od ministra policije da obrazloži zbog čega godinu i po dana mesto načelnika uprave kriminalističke policije nije popunjeno i kada će se taj posao završiti? Hvala.
(Beograd, 20.01.2017.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 105000.00 | RSD | 16.04.2014 - |