Odgovoriću vam u vrlo kratkom roku. Oko svake utvrđene nepravilnosti koje su nadležne inspekcije ustanovile u pogledu uvoza bilo pšenice, bilo veštačkog đubriva ili komponenata za izradu mineralnih đubriva za proizvodnju, prosledićemo pitanje Ministarstvu finansija i Ministarstvu za rad i socijalnu politiku u vezi sa isplatom zaostalih penzija zemljoradnicima i mislim da ćemo vrlo brzo dobiti odgovor na to pitanje.
Odgovoriću vam i na nešto što sam preskočio nenamerno. Ostao je određeni dug za subvencije iz prošle godine. Daleko od toga da je taj dug veći od onoga što je isplaćeno, daleko je manji, i to će biti prioritet u isplati Ministarstva poljoprivrede. Mi pravimo ovih dana finansijske planove kako da se s tim dugom završi, da bismo završili s prethodnom godinom i da možemo da uđemo u agrarnu politiku za 2011.

Gospodine Čedomire Jovanoviću, uopšte ne znam o čemu vi pričate, pošto sam u automobilu slušao jedan deo onoga što ste vi govorili u "Kažiprstu". Dolazio sam iz Šapca ovde, kao i svaki dan, u Skupštinu Srbije, pa sam imao priliku da 10-15 minuta slušam vaš razgovor sa gospođom Danicom Vučinić, kada sam čuo da vi govorite o nekakvim dokumentima koji postoje u vezi s nekakvim razgovorom koji je u jednoj stranoj ambasadi obavljao Miroslav Mišković ili nekakvi njegovi predstavnici.
Pošto ste vi ovde uperili prst u mene dok ste govorili, pa ste rekli da se u tim papirima nalazi moje ime, kada ste prošli ovde, pored mene, rekao sam - gospodine Čedomire, nisam rekao - gospodine Jovanoviću, nego Čedomire, pošto vi i ja ne persiramo jedan drugom osim u zvaničnim okolnostima - ne može biti da se moje ime nalazi u bilo kakvim papirima.
Šta ste vi mene sad pitali, ne znam ništa, niti mogu da vam na to odgovorim, jer, očigledno, nisam adresa koja može dati bilo odgovor kakve vrste.
Gospodine Jovanoviću, pozivam vas da sva dokumenta koja imate predate ili MUP-u, ili okružnom tužiocu u Beogradu, ili specijalnom tužiocu, ili BIA-i, ili da to dostavite ovom parlamentu, pa će, posredno ili neposredno, ta dokumenta, za koja pretpostavljam da ih imate, doći u sve procedure koje su propisane u ovoj zemlji.
Veoma podržavam i želim da se sve ovo rasvetli, zato vas pozivam da ne gubite vreme i da sa govornice ne otvaramo tu debatu. Naravno, to je legitimna stvar, nemam ništa protiv toga, ali je šteta da u toku dana već ne date sve, ukoliko nešto imate, pa da se oni koji su za to nadležni u ovoj zemlji tom stvari pozabave.

Gospodine Batiću, onog dana kada ste postavili ovo pitanje oko gospodina Vučetića, dobio sam informaciju od mojih saradnika da su oni to pitanje prosledili na one adrese na kojima možemo da dobijemo odgovor - Vrhovni sud i Ministarstvo finansija. Isto tako željno kao i vi očekujem da taj odgovor dobijem, kao i svi poslanici koji sede u ovom parlamentu.
Potpuno sam uveren da ćemo obaveštenje o toj važnoj stvari dobiti u roku koji je propisan pravilima po kojima funkcionišemo i postupamo ovde.

Zaista mi je žao što je rasprava o Ustavnom sudu, u koju je uloženo veoma mnogo truda poslanika, prekinuta. Mislim da smo imali dobru debatu u našem parlamentu o ovako važnom pitanju, vrlo ozbiljan kvalitet.
Dobro. Gospodine Jovanoviću, razumeo sam, iz onoga što sam zaista slušao neoficijelno, jer je bila neoficijelna prilika, i iz ovoga što sada govorite, da vi imate dokaze o nekakvom konkretnom događaju koji se desio na nekom konkretnom mestu nedavno, gde je gospodin Mišković lično, ili preko nekakvog svog predstavnika, ponudio da obavi nekakve kontakte sa visokim državnim zvaničnicima, a da bi, s druge strane, uspeo za sebe da pridobije nekakve benefite.
Znači, ne radi se ovde o političkom stavu. Ovde se radi o jednom konkretnom događaju, a ja sam razumeo, moguće da nisam to dobro shvatio, da vi imate dokaze o tome.
Dakle, ja ne znam da li Vlada ima saznanja o tom događaju ili ne, opis mog posla je takav da nisam u prilici da se takvim stvarima bavim. Ovo što ste vi za govornicom izrekli, svakako, predstavlja formu poslaničkog pitanja. Siguran sam da ćete vrlo brzo dobiti odgovor na to svoje poslaničko pitanje.
Ako imate saznanja i dokaze o konkretnom događaju, koji se desio konkretnog dana, a u kome su učestvovala određena lica, upotrebljavam sada pravničku terminologiju, jer to je tema koju ste vi otvorili, pozivam vas da ta saznanja iznesete. Siguran sam da će po tim saznanjima biti postupljeno.
S druge strane, ne vidim razlog zašto Ministarstvo finansija, svima nama, Parlamentu i vama kao podnosiocu pitanja, ne bi u vrlo kratkom vremenu odgovorilo o tome da li postoji obaveza kompanije po ovom osnovu koji ste vi rekli, kolika je, kada će biti naplaćena, da li je ta odluka konačna, da li je podobna za naplatu i šta sve drugo može u jednoj takvoj situaciji da se pojavi kao otvoreno pitanje.
Dakle, verujem da će i na ovo drugo vaše poslaničko pitanje odgovor vrlo brzo biti dat. Da sam u prilici da vam ovog trenutka odgovorim i na jedno i na drugo, učinio bih to vrlo rado.

Gospodine Jovanoviću, po prirodi stvari, sve što mi budete dali u ruke, možete da budete sigurni da ću proslediti na svakom nadležnom mestu, uključujući i Vladu Republike Srbije.
Vi ste ovde, govoreći pre deset minuta, u mene uperili ruku i rekli da imate saznanja da postoji nekakav dokument koji govori da sam ja službenik Miroslava Miškovića. Dajte mi to, molim vas. Gde to piše, ko je to rekao? Hoću da podignem privatnu tužbu, krivičnu prijavu. Kažite vi meni ko je vama rekao da je čuo od nekoga ili da ste vi videli neki papir ili dokument da sam ja, Dušan Petrović, službenik Miroslava Miškovića?
Što se tiče javnog interesa, preuzimam obavezu, jer je to moj posao i to mi je Ustav i zakon stavio u nadležnost. Tu ste potpuno u pravu. Ovo što radim je stvar koja zahteva vrlo veliku odgovornost.
Sada imam privatnu molbu za vas. Pošto hoću sudskim putem da gonim svakoga ko vam je to preneo ili, ako ima nekakav dokument, da mi dostavite to, jer, iako imam vrlo složene odnose sa svima koji učestvuju u pravosudnom procesu, verujem u sudove i hoću to preko suda da isteram.

Kao što sam rekao, pokušaću na kraju da dam komentar o amandmanima u vezi sa kojima nisam učestvovao u debati.
Prosto, mislim da ovde može biti da imamo samo nesporazum. Sve ovo što su poslanici govorili jeste intencija zakonodavca. Ustav je vrlo jasan, na predlog jedne trećine poslanika, Narodna skupština odlučuje o tome da li će biti pokrenut postupak ili ne. Poslovnik će urediti bliže tu proceduru, jer je ovo sada jedan institut koji je nešto različit od onog što je postojao.
Ova odredba je stavljena u Predlog zakona zbog različitih situacija koje u životu mogu da se pojave. Recimo, može na predlog jedne trećine, ili ma kog broja poslanika, Odbor za ustavna pitanja da donese odluku, teoretski, da traži razrešenje predsednika, ili opoziv predsednika Republike. Može predsednik Parlamenta da potpiše jedan takav akt.
Postavlja se pitanje, kakav korak može da preduzme Ustavni sud, ukoliko to dođe od strane onoga ko nije ovlašćen, a ovlašćena je Narodna skupština, koja svoje odluke donosi na sednicama i na način utvrđen Poslovnikom? Kako će Ustavni sud da se postavi u toj situaciji?
Dakle, ovo je svojevrsna situacija odbacivanja inicijalnog akta, koja postoji u svim procedurama, pravnici to znaju. Odbacuju se inicijalni akti kada nisu ispunjene formalne pretpostavke da o njima može da se donosi odluka, da bi, dakle, Ustavni sud bio snabdeven jednim procesnim mehanizmom da može da utvrdi da Narodna skupština nije na način kako je to Ustavom i Poslovnikom uređeno poslala inicijativu o kojoj se radi, odnosno odluku o kojoj se ovde radi.
Stavili smo jedno ovakvo rešenje, jer mislim da je ono potpuno celishodno. To je dobro mesto gde možemo i načelno da govorimo o tome da li postoji ili ne postoji poverenje u institucije i koliko detaljno treba da budu propisani zakonom svi postupci, ili određene stvari moraju da se ostave tumačenju i donošenju odluka samog tela, odnosno organa koji odlučuje.
Nije nikada moguće sve propisati zakonom. Temeljna pretpostavka je da će svi raditi tako da poštuju Ustav i zakon, po svom najboljem znanju i umeću, i da će odluke donositi po svojoj savesti, tako da je i ova odredba stavljena samo da bi omogućila Ustavnom sudu da, ukoliko se bilo kada u budućnosti pojave situacije da neko neovlašćen podnese ovakvu inicijativu, on procesno reaguje na takvu situaciju.

Namera predlagača je bila da što preciznije formuliše jedno osetljivo pitanje, koje je uvek važno kada se radi o licima koja obavljaju za državu važne poslove i kada je potrebno urediti njihov status od trenutka kada njihova funkcija prestane. Zbog tog preciznog uređivanja ovog pitanja, u Predlogu je i upotrebljen termin - starosna penzija.
Moje je mišljenje, a ja ću prihvatiti amandman u ime Vlade, kao i amandman koji je Paja Momčilov podneo na član 21, da u tumačenju ove odredbe ne može da dođe do ozbiljnih teškoća ukoliko se upotrebi opšti pojam u odnosu na ovaj koji je poseban.
Ukoliko u zakon uđe termin ''penzija'', umesto ''starosna penzija'', to u primeni neće stvoriti teškoće. S druge strane, slažem se da u delu koji govori o tome da pravo na ovakvu naknadu plate prestaje i onda ukoliko se steknu uslovi, odnosno ostvari pravo ne samo na starosnu penziju, već i na druge oblike penzije, da je nužno i nemonovno da se takvo pravo ugasi. Prihvatam ovaj vaš amandman i, kao što rekoh, amandman na član 21. koji je podneo gospodin Paja Momčilov.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, želim da, na kraju rasprave u pojedinostima i na kraju debate o zakonu o Ustavnom sudu, iskažem zadovoljstvo zbog onog dela rasprave koji je vođen o suštini stvari.
Parlament je političko telo i naravno da uvek ima i nekih drugih pitanja i tema. To je stvar koja je sastavni deo političkog i parlamentarnog života.
Ono što je potpuno očigledno i jasno, sve poslaničke grupe, veliki broj poslanika je uložio veliki trud da bi ova debata bila, u njenom supstancijalnom delu, vrlo sadržajna. O amandmanima koje je Vlada prihvatila i koje sam naknadno, kao predstavnik predlagača, prihvatio, rekao sam i neću ništa ponovo komentarisati. Neću komentarisati ni one amadmane o kojima sam govorio u raspravi.
Kada rekapituliramo sve, mislim da je ovde otvoren veliki broj vrlo važnih pitanja i da smo imali prilike da čujemo vrlo različita stanovišta, koja su, s jedne strane, pravno-tehnička, a s druge strane su i suštinska i pokazuju različite poglede i različite stavove koje su pojedini učesnici u debati imali.
Krenuli smo od toga kakvu javnost je potrebno i celishodno dozvoliti, odnosno gde je mera ograničenja javnosti u radu Ustavnog suda. Mislim da je u Predlogu zakona dat sasvim dobar odgovor, da je bitno da su učesnici u postupku zaštićeni, tako da, bez obzira na to da li postoji bilo koji razlog za isključenje javnosti, odnosno da ne bude održana javna rasprava, omogućava se učesnicima u postupku da imaju pristup svim činjenicama, da mogu da se obaveste o svim elementima i svim detaljima tog postupka i da, na taj način, imaju mogućnost da zastupaju svoja stanovišta i svoje interese u vrlo važnim procedurama koje se pred Usavnim sudom vode.
Takođe smo imali debatu i o tome kako bi sudije Ustavnog suda trebalo da nastupaju u javnosti, da li zakon treba ili ne treba da ograničava to njihovo pravo. Mislim da smo tu čuli različite poglede, koji su, naravno, legitimni.
Vlada je, ostajući pri svom predlogu zakona, stala na stanovište da je, s jedne strane, neophodno veoma jasno definisati predmet sudskog postupka koji ne bi trebalo, a ako ovaj zakon bude usvojen, neće ni smeti da bude predmet javnog komentarisanja od strane sudija Ustavnog suda, da nije dobro potpuno im onemogućiti učešće u javnom životu, a, s druge strane, da su, u pogledu predmeta o kojima su odlučivale sudije Ustavnog suda, vezani ovim zakonom i da neće imati pravo, čak ni posle završetka tih postupaka, da komentarišu odluke koje su doneli.
Imali smo vrlo ozbiljnu debatu i o tome koliko treba precizno da bude definisana procedura pred Ustavnim sudom. Ostajem pri stanovištu da u svim postupcima koji su imenovani, od postupka ocene ustavnosti zakona, zakonitosti drugih opštih pravnih akata, imamo uređenu proceduru. Mislim da to nije sporno. Isto se odnosi i na međunarodne ugovore i na druge procedure.
Istina je da smo mi institut ustavne žalbe imali u svojoj ustavnopravnoj tradiciji i do sada, ali u jednom sasvim drugačijem obliku. Suštinski je to bilo pravo sa užim obimom nego pravo koje će biti utvrđeno kada ovaj zakon stupi na snagu. To pravo neće biti ustanovljeno, njega je Ustav ustanovio, ali će ono biti kolokvijalno, da tako kažem, operacionalizovano.
Posle stupanja na snagu ovog zakona, građani Srbije će imati mogućnost da ustavnom žalbom traže od Ustavnog suda da utvrdi da li postoji povreda prava ili slobode, onako kako je to rečeno. Ovde je naročito važno još jednom istaći pravo na ustavnu žalbu kada građani smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zbog toga, mislim da je bilo vrlo važno da ostavimo široke mogućnosti Ustavnom sudu da definiše procedure po kojima će postupati.
Verujem da će Ustavni sud ovu mogućnost, ako zakon bude usvojen, iskoristiti i da će imati jednu bogatu pravnu praksu, koja će pomoći i onima koji pravo primenjuju u redovnim sudskim postupcima, a i uređenju našeg javnog života, i da će Srbija na ovaj način napraviti nekoliko koraka napred, da bi postala pravno uređenija država nego što je sada.
Takođe je otvoreno i pitanje da li je nužno zakonom ustanoviti da u postupku izbora sudija Ustavnog suda bude pribavljeno mišljenje pokrajinske skupštine.
Postoji nekoliko razloga zbog čega ovakvo rešenje Vlada nije mogla da prihvati. Ta rešenja, pre svega, proističu iz jasno postavljenih ustavnih odredaba. To nije nadležnost pokrajinske skupštine. Da su stvari drugačije uređene Ustavom, mislim da ne bismo, u ovakvim prilikama kakve jesu, kada država vodi veliku bitku da očuva svoju teritoriju i svoju državnu suverenost, u ovom trenutku ni imali mogućnost da se sa teritorije AP Kosovo i Metohija ovakva mišljenja pribavljaju, tako da smo ostali pri stanovištu koje smo imali.
Takođe smo vodili debatu i o tome da li je nužno ili ne da sudije Ustavnog suda podnose zakletvu. Stanovište Vlade je da nema razloga da sudije Ustavnog suda imaju drugačiju poziciju od drugih visokih državnih funkcionera i da, ukoliko predsednik Republike, Vlada Republike Srbije, sudije podnose zakletvu, prirodno je da to čine i sudije Ustavnog suda.
Još jednom želim da potpuno razbijem sve sumnje koje postoje oko službene upotrebe jezika i pisma. Ustavni sud, uostalom, kao i svi državni organi u našoj zemlji, obavezni su da koriste srpski jezik i ćiriličko pismo.
Upotreba drugih jezika i pisama je uređena zakonom. Svaki građanin može da upotrebi koje god želi pismo, latiničko, može da se obraća državnim organima na način da podnesci budu razumljivi.
S druge strane, državni organi su obavezni da obezbede da svaka stranka u postupku ima mogućnost da ostvari svoja prava i ukoliko ne poznaje jezik kojim sud postupa, tako da za građane ne postoji bilo kakva dilema oko toga da li mogu ili ne na drugi način da se obraćaju Ustavnom sudu. Dakle, odgovor na ovo pitanje je sasvim jasan, on je potvrdan.
Imali smo nekoliko otvorenih pitanja. Ne moram, čak, konkretno da ulazim u njih, ali želim da kažem stanovište o kojem sam već govorio. Ozbiljan trud je uložen da se ponude alternativne pravno-tehničke mogućnosti, koje se ponekad odnose samo na jednu reč, ponekad na sintagme, na različite poglede koje su poslanici imali u pogledu pojedinih termina koji se upotrebljavaju u zakonu. Nešto sam o svemu tome i rekao i to je za narodne poslanike opštepoznata stvar.
Izrada zakona je vrlo složen postupak. Da su drugačije okolnosti, zakon o Ustavnom sudu bi bio u radu više od godinu dana, možda, čak, i dve godine.
Mi imamo vrlo jasne pravne obaveze, imamo političke potrebe da ovaj zakon što pre stupi na snagu i da uđe pravni život. Naravno da je njegova izrada trajala kraće, ali, bez obzira na to, izrada ovog zakona je prošla sve faze kroz koje prolaze zakoni.
Imali smo veoma široku javnu raspravu. Imali smo mišljenja različitih eksperata, kako domaćih, tako i inostranih. Imali smo situaciju da su svi koji čine relevantnu, dakle, važnu pravnu javnost, imali mogućnost da o ovom zakonu kažu svoja mišljenja i na Okruglom stolu koji je bio organizovan 8. avgusta, tako što je ovaj zakon bio izložen na sajtu Vlade, odnosno na sajtu Ministarstva pravde, pa je bio dostupan svakome ko se interesuje za ova pitanja i ove teme.
Kada smo supstancijalno, dakle, suštinski došli do odredaba koje su kasnije pretočene u nacrt, a posle u Predlog ovog zakona, onda smo, naravno, izvršili i jezičku ekspertizu i zaista smo imali i lektorisanje.
Ja ću nešto reći o tome kako su pravljeni komentari na amandmane. Posle toga, zakon je prošao sve institucije u Vladi. Dakle, ministarstva su dala svoje mišljenje i, naravno, Sekretarijat za zakonodavstvo, koji se stara o usklađenosti ovog, kao i svih drugih zakona, sa našim celokupnim pravnim sistemom, dao je svoje mišljenje.
To je razlog zašto ove, inače, hvale vredne inicijative, koje su dale druge poglede na neke pravno-tehničke termine, Vlada Republike Srbije nije bila u prilici da prihvati, već su ostali termini koji su predloženi zakonom. Ovde je vođena debata i mislim da smo imali nesporazum u vezi sa članom 34. Radi se o rokovima u kojima Ustavni sud, u trenutku kada odlučuje o pokretanju inicijative, traži dodatne informacije od organa čija se zakonitost odluka ispituje. Mislim da tu nema bojazni da bilo ko može doći u opasnost. Inače, traženo je da se produži ovaj rok. Nema potrebe, dakle, ne radi se ovde o sprovođenju odluke Ustavnog suda, već samo o dostavljanju svih važnih činjenica vezanih za donošenje propisa koji se osporava, tako da mislim da je rok koji je predložen u zakonu sasvim zadovoljavajući.
Na dva mesta je otvorena debata oko toga da li bi Sud trebalo ili ne bi trebalo da bude vezan zahtevima onih koji pokreću procedure. Vlada, odnosno predlagač je imao jedan pogled na tu stvar, a poslanici različit. Ja ću još jednom izneti stanovište da, kada se radi o oceni ustavnosti zakona i oceni ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata, Ustavni sud, po našem mišljenju, ne treba da bude vezan predlogom kojim bi se pokrenuo postupak. Ovde se ne radi o tome da li Ustavni sud može da ceni ustavnost i zakonitost nekih normi za koje nije tražena ocena ustavnosti i zakonitosti. Naravno da ne može. Radi se o razlozima - da li Ustavni sud treba ili ne da bude vezan razlozima koje je predlagač dao kao svoje viđenje razloga za neustavnost i nezakonitost.
Tu smo ostali na stanovištu da Ustavni sud treba ovde da ima jedan širi, da kažem, manevarski prostor, iako sam potpuno svestan odredbe koja je predložena ovim zakonom - da po službenoj dužnosti Ustavni sud ima mogućnost da pokrene ovu proceduru samo ukoliko 10 sudija, dakle, dve trećine ukupnog broja sudija donese takvu odluku.
S druge strane, kada je ustavna žalba u pitanju, smatramo da Ustavni sud mora da bude vezan ustavnom žalbom. Razumem ovde mnoge rzaloge koji su dati. Oni su, u dobrom smislu te reči, više političke, nego pravne prirode, jer je vrlo važno građanima dati široku mogućnost da dobiju sudsku zaštitu, tamo to Ustav i zakon predviđaju.
Želim još jednom da naglasim da je ovo vrlo poseban i specifičan pravni lek. On se koristi ili kada ne postoje drugi pravni lekovi, ili kada su potpuno iscrpeni drugi pravni lekovi, ili ukoliko je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i Ustavni sud, za koji mi očekujemo da će biti pod velikim pritiskom, zbog velikog broja postupaka koji će biti pokrenuti na ovakav način, treba da ima mogućnost da se bavi samo onim predmetima koji su potpuno jasno fokusirani i definisani, da se ne bavi ispitivanjem nezakonitosti van onoga što se ustavnom žalbom traži. Te nezakonitosti mogu biti materijalno-pravne prirode, mogu da budu procesno-pravne prirode.
Ukoliko bismo Ustavni sud pretvorili u Apelacioni sud, mislim da bi se vrlo brzo pokazalo da ni fizički ni funkcionalno nije moguće ostvariti suštinu onoga, mislim da je to potpuno jasno i postoji konsenzus oko toga, što bi ustavnom žalbom trebalo ostvariti.
Jedno interesantno pravno pitanje je ovde otvoreno. U postupcima pred redovnim sudovima, pošto je zakon upotrebio formulaciju "sud će zastati", a gospodin Krasić je vrlo jasno rekao da je sud - sudija pojedinac ili sudsko veće, sud u smislu odredbe ovog zakona, otvorilo se pitanje da li se postupajući sudija, ako je pojedinac ili sudsko veće, obraća kao predlagač Ustavnom sudu, ili je potrebno zakonom utvrditi da je predsednik suda taj ko je ovlašćen da traži od Ustavnog suda odluku da li postoji neustavnost ili nezakonitost, odnosno saglasnost sa Ustavom ili zakonom.
Moje mišljenje je da bismo vrlo ozbiljno zadirali u nezavisnost sudija, odnosno pravosuđa, ukoliko bismo predsednika suda ovlastili da on inicira ove postupke.Podsetiću vas, a mislim da je to opštepoznata stvar, da su sudije vezane isključivo Ustavom, zakonom i svojim uverenjem.
Ukoliko bi predsednik suda dobio mogućnost da traži, umesto sudija, od Ustavnog suda ocenu ustavnosti i zakonitosti, predsednik suda bi, u stvari, dobio ovlašćenje da se na jedan vrlo poseban, specifičan način meša u pojedinačne sudske predmete, što mislim da nije u skladu sa temeljnim pravilima i principima na kojima je ustanovljen naš pravni sistem.
Oko člana 91, istina je da je, kada se radi o ustavnoj žalbi koju podnose javne institucije, a to su, pre svega, pokrajinska autonomija i lokalne samouprave, odvojen poseban naslov za ovo pitanje.
U zakonu o Ustavnom sudu, u proceduri kojom je uređen postupak gde opštine i opštinski organi, gradovi i organi gradova, pokrajinska skupština, izvršno veće pokrajine, sekretarijati i drugi pokrajinski organi mogu da ustanu sa ustavnom žalbom, uređeno je da će se samo primeniti, odnosno da će se shodno primeniti članovi kojima je uređena ustavna žalba kada lica imaju pravo, dakle, kada građani imaju pravo da se obrate Ustavnom sudu.
Mi smo iz tog pravno-tehničkog razloga odlučili da ne upotrebimo poseban naslov, da ne bismo opterećivali tekst, a smatramo da se ne gubi na jasnoći samog propisa.
Poštovanoj koleginici Mileni Stanković želim da odgovorim. Ja razumem intenciju koja je predlagača opredelila da uloži ovaj amandman. Mi smo mišljenja da nije celishodno da se stavi u nadležnost Ustavnom sudu da se bavi prekršajnim postupkom.
Da je ovaj amandman bio na nešto drugačiji način koncipiran i da je predviđena mogućnost izricanja procesne kazne, jer takve procesne kazne postoje u svim postupcima, u parničnom, u krivičnom i u drugim, to bi bila mogućnost o kojoj bismo mogli da debatujemo i da pronađemo način kako da bude involvirana u ovaj tekst.
Zaista, mislim da nema prostora ni mogućnosti da Ustavni sud ostane u ovom delu, sasvim specifičnom, i prekršajni sud, već ćemo ostaviti prekršajnim organima da se bave utvrđivanjem odgovornosti za ovakve situacije.
Na samom kraju, dame i gospodo poslanici, želim još jednom da vam svima zahvalim. Mislim da smo se svi zajedno približili donošenju zakona koji će našu zemlju učiniti pravno uređenijom zemljom nego što je bila do sada, da ćemo konačno, posle više od godinu dana, biti svi zajedno u prilici da Ustavni sud razrešava mnoge dileme koje se otvaraju u našem javnom životu, u našem političkom životu i u našem pravnom životu.
Dakle, ja vas pozivam da glasate za zakon o Ustavnom sudu. Pozivam sve poslanike da glasaju za amandmane koje sam u ime Vlade prihvatio, iako o njima nije dao pozitivno mišljenje Odbor za pravosuđe. Mislim da ćemo za dan ili dva, kada bude dan za glasanje, ako ovaj zakon dobije potrebnu većinu i kada stupi na snagu, biti jedan korak napred ka dovođenju sebe i svoje zemlje u stanje da imamo državu u kojoj građani imaju priliku da se bore za sebe i za svoje porodice i da smo mi zemlja koja će pronaći put i način da prilike u njoj, u vrlo kratkom vremenu, budu onakve kakve svi mi želimo, a to je da budemo jedan deo Evrope, ne samo geografski, već suštinski, jer mi svi to zaslužujemo.
Hvala vam najlepše.

Ja ću o svim amandmanima na kraju reći, pošto vrlo pažljivo pratim ovu debatu.
Ova rasprava jeste u pojedinostima i raspravlja se o svakom amandmanu posebno, ali zakon čini celinu i veliki broj članova je međusobno povezan. Daleko od toga, četvrti ili peti put kažem, da se radi o bilo kakvom inatu ili čemu drugom, osim o uverenju da rešenja koja bi na kraju trebalo da ostanu u ovom zakonu čine najbolji mogući tekst. Između ostalog, ovaj amandman je za to primer.
Ovaj zakon je prošao i jednu lektorsku, stručnu obradu. Nisam za to stručan, niti hoću uopšte da ulazim u debatu o tome da li bi red reči trebalo da bude uređen na jedan ili drugi način. O smislu svake odredbe, naravno, svi smo pozvani da govorimo.
Ne vidim razlog zašto bi jedan tekst, koji je prošao kroz ruke lektora, koji je kompetentan i za pisanje pravnih propisa, odnosno, da budem precizan, za ocenu načina na koji su ti propisi napisani, trebalo menjati.
Dakle, ne radi se o bilo čemu drugom, osim o uverenju da imamo dobra rešenja. Kao što sam rekao, o stvarima o kojima ste govorili maločas, govoriću na kraju. Pitanje procedure utvrđivanja nesposobnosti nije ove prirode, nije pravno-tehnička, nego je suštinska stvar i kazaću o tome šta imam.
Mogu u ovom trenutku da kažem da smo vezani Ustavom i da je Ustav dao određena rešenja, koja možda nisu takva da ne bi mogla da budu i drugačija, ali ustavni sistem imamo kakav imamo i zakoni moraju da razrađuju ustavno rešenje.

Pošto je zaista došlo do određene vrste nesporazuma u obrazloženju, odgovoriću pre nego što budemo završili raspravu o svim amandmanima na ovo o čemu je gospodin Krasić ovde govorio.
Prosto, mislim, gospodine Krasiću, da zbog jedne odluke koju sada neću ovde da komentarišem, o kojoj ste vi govorili, mi imamo jednu, kako bih rekao, sumnju u način na koji bi Ustavni sud mogao da postupa u budućnosti.
Da potpuno uprostimo stvar. Dakle, nije sporno da će Ustavni sud, ukoliko ovaj zakon bude izglasan i stupio na snagu, imati pravo da obustavi od izvršenja opšte pravne akte do ocene ustavnosti i za konačne ocene ustavnosti i zakonitosti, u slučajevima kada odluči da za to ima potrebe. Kada donese takvu odluku, dakle, kada Ustavni sud nađe da postoji osnov da pre svoje konačne odluke obustavi od izvršenja opšti pravni akt, postoje dve pravne situacije. Moguće je da je, na osnovu tog opšteg pravnog akta, donet određen broj pojedinačnih pravnih akata i moguće je da nije donet nijedan pojedinačni pravni akt.
Sad dolazimo do ovoga o čemu ovde govorimo. Stanovište Vlade je, odnosno, moje uverenje je da između onoga što ste vi ovde izložili i stanovišta Vlade nema nikakvog spora, niti bilo kakve dileme.
Dakle, ukoliko je na osnovu obustavljenog opšteg pravnog akta donet određeni broj, jedan ili više, pojedinačnih pravnih akata, Ustavni sud može obustaviti izvršenje i tih pojedinačnih pravnih akata, jedan ili više njih, odnosno mora da ih obustavi.
Donošenje, posle odluke Ustavnog suda, novih pojedinačnih akata više nije tema Ustavnog suda ili ocene koju daje Ustavni sud. Od tog trenutka, ti pojedinačni pravni akti su nezakoniti, ne postoji osnov za njihovo donošenje i zbog toga je stanovište Vlade da nije potrebno staviti nov, poseban termin ''konkretan'', već da ovakva kakva je formulacija izražava istu pravnu intenciju sa ovim, gospodine Krasiću, o čemu ste vi govorili.
Ne sporim da nije bilo, kao što je u redovnim sudovima bilo, odluka koje mogu da budu kritikovane na različite načine, koje su pravosnažne i proizvele su pravne posledice, a mogle su da budu drugačije. Kada ih sada, sa stanovišta pravne teorije, oni koji pišu knjige ili studije, ocenjuju, pa utvrde da te odluke nisu dobre, one i dalje proizvode pravno dejstvo. Ne sporim da nije bilo odluka Ustavnog suda koje će, na ovakav ili onakav način, biti podvrgnute kritici pravne teorije i stručne javnosti, ali formulacija koja ovde stoji u potpunosti ispunjava intenciju o kojoj ste vi ovde, gospodine Krasiću, govorili.
Dakle, u slučaju kada, na osnovu obustavljanja od izvršenja do konačne odluke o opštem pravnom aktu, nije donet nijedan pojedinačni pravni akt, ocenom zakonitosti tih pojedinačnih pravnih akata neće se baviti Ustavni sud, jer mu to nije nadležnost, već postoje redovne sudske instance koje će u svom redovnom postupanju ceniti da li su te pojedinačne odluke zakonite ili nisu zakonite.
Mogu da razumem kada vi određenu odluku Ustavnog suda ovde analizirate i sagledavate njene eventualne nedostatke, ili argumentujete svoje neslaganje s načinom na koji je u jednom trenutku Ustavni sud, koji još uvek postoji u ovom sazivu, odlučio o određenom pitanju.

Samo još jedan element. Gospodin Krasić je ovde izneo sve stvari koje su relevantne. Zaista u Ustavu stoji onako kako je rekao, ovo poglavlje se zove - Ocena ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. Gospodin Krasić vrlo dobro zna, ali je procenio da nije loše da preskoči jedan mali detalj.
Dakle, naravno da se zakon donosi tako što je potrebno da, u skladu sa Ustavom, zakonom i Poslovnikom, Skupština, većinom glasova, taj zakon usvoji. Tačno je da se onda određene tehničke radnje preduzimaju i tu je sekretar Skupštine važno lice, jer on ili ona potpisuje da je tekst koji izlazi iz Parlamenta zaista u skladu, odnosno da je istovetan sa odlukom koju je Narodna skupština donela.
Dolazi do trećeg koraka, taj treći korak jeste da predsednik Republike, svojim ukazom, proglasi zakon. To je preduslov da bi tako proglašen zakon mogao da ode u danas više puta pominjani "Službeni glasnik", da bi bio objavljen. Zakon stupa na snagu posle objavljivanja u "Službenom glasniku", upravo, posle onoliko dana i onoga dana kako to u samom zakonu piše. Dakle, stupanje na snagu je vezano s objavljivanjem, a proglašenje je vezano s potpisivanjem ukaza od strane predsednika.
Ustav je, sasvim tačno, rekao da se ovde govori o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti zakona pre stupanja na snagu, pa je onda, u prvom stavu tog člana, definisano da se radi o pravu Narodne skupštine da, dvotrećinskom većinom glasova svih poslanika, traži od Ustavnog suda da oceni ustavnost teksta, ustavnost zakona, ali samo do jednog određenog trenutka, do trenutka dok predsednik Republike ne potpiše ukaz.
Onog trenutka kada predsednik države potpiše ukaz, ovo pravo Narodna skupština više ne može da koristi.
Šta je zakonodavac uradio, odnosno predlagač zakona. Zakonodavac je Skupština, a Vlada, u potpunosti je u pravu gospođa Radeta, slažem se, zakonopisac. Dakle, predlagač zakona je stavio naslov - Postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja, jer je to tačno i nije u suprotnosti sa Ustavom. Ustav je upotrebio širi pojam – da se radi o zahtevu za ocenu ustavnosti zakona pre stupanja na snagu.
Proglašenje zakona, logički i u realnom životu, nastupa pre ili se dešava pre njegovog stupanja na snagu, tako da je predlog koji je dat Parlamentu precizan i u skladu je s Ustavom. Zbog toga mi, uvažavajući sve što je u Skupštini o ovoj tački dnevnog reda rečeno, ostajemo pri predlogu da ovakav tekst, upravo kako je predložen, bude dat na izjašnjavanje Skupštini i verujem da će ovi argumenti biti dovoljni da Skupština takvu odluku donese.

Da  bismo razjasnili, odnosno mislim da je narodnim poslanicima potpuno jasna predstava o svim važnim stvarima ovde, ali je moguće da javnost stekne pogrešnu predstavu iz načina na koji je predlagač amandmana branio ovde amandman.
Dakle, ustavna žalba je pravo koje je vezano za mogućnost svakog građanina Srbije da pred Ustavnim sudom, u onim situacijama koje su Ustavom i ovim zakonom predviđene, traži od Ustavnog suda sudsku zaštitu. S druge strane, ovaj zakon o Ustavnom sudu utvrđuje vrlo širok krug, jednom opštom odredbom - da i drugi organi imaju pravo, kada ih na to ovlasti građanin, da iniciraju ovaj postupak. Dakle, nema nikakve zablude, i nacionalni saveti imaju to pravo, kao što ga imaju i Zaštitnik građana i drugi državni organi, jer i drugi organi imaju pravo, kada ih ovlasti građanin, da pokrenu postupak pred Ustavnim sudom.
Nismo ni blizu, niti je jednog trenutka bilo kome bilo na umu da nacionalne savete isključi iz mogućnosti da vode postupke po ovlašćenju građana, po ovlašćenju pripadnika nacionalnih manjina. Ali, zašto ne bi i drugi građani, ukoliko se nacionalni saveti pokažu da su efikasni pred Ustavnim sudom u ovim postupcima, davali ovlašćenja da ih zastupaju kada postoji sumnja da je povređeno neko pravo ili sloboda?
Prema konceptu kakav je dao Ustav, prema načinu na koji je koncipirana ustavna žalba kao pravno sredstvo i kao inicijalni akt, logički nije održivo da bilo ko u ime građanina za koga postoji sumnja ili koji sumnja da mu je povređeno pravo ili sloboda, bez njegovog ovlašćenja, može taj postupak da inicira ili da ga u njegovo ime vodi.
Ustavna žalba je postojala, ali u jednom sasvim drugačijem obliku i, kolokvijalno govoreći, sa drugačijom moći u ranijem ustavu, i pred Saveznim ustavnim sudom su ti postupci mogli da budu vođeni u odnosu na ustavnu žalbu koja je uređena ovim ustavom, a zakon je sada bliže uređuje.
Ovde je dosta puta govoreno, evo, i maločas, o mogućnosti da se ustavna žalba pokrene, odnosno da bude iniciran postupak zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Nije moguće. Dakle, za ustavnu žalbu je pretpostavka da postoji nekakav postupak kada se radi o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Čak ni logički nije održivo da bilo ko, uključujući i nacionalne savete, ove postupke može da pokrene ukoliko ih na to ne ovlasti onaj o čijem se pravu, odnosno interesu radi, odnosno pravu i slobodi, jer interes je ovde u jednom širem smislu.
Vlada smatra da zaista se ne radi o uskraćivanju o bilo kakve Ustavom zagarantovane slobode ili prava i da nacionalni saveti imaju pun kapacitet, pozicije, funkcije i nadležnosti koje su imale po Ustavu i zakonu. Kao i svi drugi zakoni, i ovaj mora da bude usklađen sa Ustavom do kraja 2008. godine, a potpuna je opredeljenost i posvećenost Vlade, sada ću izneti politički stav, zaštiti ne samo građanskih, nego i manjinskih prava.
Ova Vlada će to činiti. To je činila i do sada. Ja mogu da kažem to u ime cele Vlade, potpuno smo otvoreni i spremni da sarađujemo sa svima, naročito sa nacionalnim savetima na otklanjanju svih problema koji postoje, ili mogu da se pojave, uključujući i ovo o čemu ste vi sada govorili. Ako postoji bilo kakav problem, i ministar unutrašnjih poslova, i potpredsednik Vlade, i predsednik Vlade, evo, i ja vam stojim na raspolaganju, ako imate bojazan ili sumnju da može da bude povređeno bilo čije pravo, pravo bilo kog pripadnika nacionalne manjine - svi vam stojimo na raspolaganju da tu sumnju otklonimo.
Siguran sam da Vladi ni na kraj uma nije da uđe u bilo kakve procese koji mogu da ugroze prava nacionalnih manjina.

Gospodin Batić je o više amandmana govorio i ne mislim da je loše, daleko od toga, iako nije bio ovde, iz razloga koji je naveo. Ne znam, gospodine Batiću, samo čemu ove teške reči. Ova rasprava teče u jednom sasvim korektnom tonu.
Juče sam rekao, nema nijednog jedinog razloga van uverenja da donosimo propis koji je konzistentan i koji će biti primenjiv. Nisam rekao nijednu ružnu reč o bilo kom podnosiocu amandman, to neću ni ubuduće, a nisam ni do sada govorio.
Naravno da su narodni poslanici ovde voljom naroda i potpuno samostalno biraju način na koji će se obraćati Vladi. Kad su opozicija, razumem da ne mogu govoriti dobro. Stil i način je uvek izbor svakoga ko ovde govori i o tome, na kraju, građani kažu svoj sud.
Dakle, gospodine Batiću vaš amandman je nepodoban zbog toga što ste, predlažući kako bi trebalo da izgleda član 8. o kojem ste ovde na kraju govorili, predlažući kako bi trebalo 2. stav ovog člana da izgleda, u svom predlogu izneli da bi u stavu 2. istog člana trebalo da se brišu reči "procesnih zakona", pa da iza toga stoji zapeta, a isto pitanje urediti istovetno kao u prethodnom stavu.
Zbog ovoga, zbog tehnike koju ste upotrebili, amandman, prosto, nije bilo moguće usvojiti, pravno-tehnički o njemu doneti sud. To je sad jedna stvar.
Hoću o suštini da pričam, neću na ovome da se zadržavam.
Dakle, što se tiče suštine, u važećem zakonu, u zakonu koji je danas na snazi kada je Ustavni sud u pitanju, u članu 3, stoji da se u pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona.
To je, dakle, pozitivno pravo. Nisam čuo nikoga, za sve vreme od kad je ovaj zakon na snazi, da je otvorio pitanje, problem u vezi s ovim članom o funkcionisanju Ustavnog suda.
Mislim da je ovo dobra prilika da kažem i da je javna rasprava o ovom zakonu otvorena 8. avgusta. Ta javna rasprava je trajala vrlo dugo i ona je bila priprema za ovu raspravu. Ne može, niti treba, niti je intencija da javna rasprava zameni parlamentarnu debatu. Niko od, ne znam koliko, desetina profesora i sudija nije otvorio ovo pitanje kao pitanje koje može da napravi problem.
Izneću vam svoj stav zbog čega mislim da je tako. Dakle, postupci pred Ustavnim sudom su uređeni pojedinačno, od ispitivanja ustavnosti zakona i zakonitosti opštih akata, pa nadalje, da ih ne nabrajam sve.
Međutim, o tome su svi govorili, ustavna žalba je novi institut i sasvim je moguće, i to će se dogoditi u životu, da se zbog prava da se ustavnom žalbom inicira postupak, zbog toga što građanin smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pojave predmeti iz svih procedura, parničnih, vanparničnih, izvršnih, krivičnih, prekršajnih, stečajnih, upravnog postupka, upravnog spora, dakle, svih mogućih procedura.
Evo, sad vas pozivam, pošto mnogo pravnika ovde ima, da napravimo jedan misaoni eksperiment - koji će to postupak da primenjuje sudija Ustavnog suda, izvestilac i, posle, Ustavni sud, kada bude donosio odluku sa svim članovima. Mora da bude Ustavnom sudu otvorena mogućnost da primeni proceduru koja mu u tom slučaju daje odgovor na pitanja o kojima će morati da se izjasni. Moguće je da se i gospodin Batić i drugi poslanici s tim ne slažu.
Dakle, pretpostavka je da će sudije Ustavnog suda imati pun kapacitet kada budu izabrani, imenovani, i imaće poverenje da u najboljoj meri, svojim stručnim pogledima i znanjem, donose odluke i pretpostavke, da će savesno odlučivati, pa i o tome koje procedure će biti primenjene. U svim regulisanim, odnosno Ustavom definisanim temama, postoje procedure koje su propisane Zakonom o Ustavnom sudu. O pitanjima koja će se javiti u životu, videćemo kako će biti koncipirana praksa samog Ustavnog suda.
Što se tiče zakletve, da će u našoj pravnoj, pa i političkoj tradiciji biti ustanovljeno, bez obzira na naše različite poglede o tome, ko jeste vernik, ko nije i da li je zakletva potrebna ili nije potrebna, zakletva za državne organe postoji, polažu je poslanici, članovi Vlade, predsednik Republike, sudije, predsednici sudova, sudije za prekršaje.
Naše je mišljenje bilo da nema razloga da i sudije Ustavnog suda, takođe, ne polažu zakletvu.
Naravno da je složena procedura izbora i imenovanja sudija Ustavnog suda otvorila dilemu - pred kojim bi organom, telom, korpusom trebalo da zakletva da bude podneta. Naša odluka, dakle, odluka predlagača zakona je da to bude pred Narodnom skupštinom zato što ovde sede ljudi koji predstavljaju građane Srbije. Građane Srbije predstavlja i predsednik Republike, ali je predsednik Republike inokosni organ, a 250 narodnih poslanika Narodne skupštine reprezentuje građanstvo i smatrali smo da je to primeren kontekst u kome bi trebalo zakletva da bude podneta. U svakom slučaju, Parlament je mesto gde to treba da se učini.
Što se tiče upotrebe jezika i pisma, potpuno je garantovano da se postupci mogu inicirati i na jednom i na drugom pismu.
Tu nema nikakve dileme. Ustavni sud ima obavezu da svoje akte i svoje podneske ispisuje srpskim jezikom i ćirilicom, dakle, da ih sastavlja, a službena upotreba drugih jezika i pisama je uređena zakonom, i taj zakon se mora poštovati. Hvala lepo.

Gospodine Pastore, da nećete da pravite kampanju, vi biste ovo mene pitali kada smo se pozdravili; ušli ste pre 45 minuta u salu. Ja vam neću, naravno, u raspravi o zakonu o Ustavnom sudu odgovoriti na ova vaša pitanja.
Ako želite da razgovarate, možete da me dobijete kad vam je god volja. Znate i moj telefon, a znate i način na koji možete da dođete do mene.
Mislim da je zaista van svake elementarne korektnosti da na ovakav način otvorite ovo pitanje u Parlamentu.

Još jednom samo i mislim, ne mislim, siguran sam da se više neću po pitanju ovih procesnih stvari javljati.
Dakle, želim samo još jednom da pročitam član 3. Zakona o Ustavnom sudu, sada se zove - zakon o postupku pred Ustavnim sudom, koji je na snazi u ovom trenutku.
Taj zakon je donet 1991. godine, a menjan je 1993. i 2005. godine. Dakle, nije menjan ni 2001, ni 2002. On je važio od 1991. godine i neke izmene su bile 2005. godine. Evo, samo u pogledu ovih odredaba o kojima sada raspravljamo.
Taj zakon kaže – o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom shodno se primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona. U stavu 2 – o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti o svakom konkretnom slučaju. Dakle, po principima i propisima koji su uređeni na vrlo blizak način, kao ovim zakonom, stvari se odvijaju već godinama u našoj zemlji.
Ono što još želim da kažem, a mislim da je vrlo bitno, pored postupaka kojima se do sada bavio Ustavni sud u jednom redukovanom obliku, kada je postojala mogućnost da se izjavi ustavna žalba, s jednim potpuno novim poljem otvaraju se mogućnosti da građani izjave ustavnu žalbu u svim mogućim pravnim situacijama koje postoje u našoj zemlji, sa pravom građana da, dok ne budu završeni ti sudski postupci i dok ne budu iscrpena sva pravna sredstva, traže zaštitu zbog toga što smatraju da im suđenja traju predugo, dakle da im nije ostvareno pravo na suđenje u razumnom roku.
Smatrali smo da je potpuno celishodno da Ustavnom sudu otvorimo široku mogućnost da primenjuje proceduru, naravno, tamo gde postoje jasna pravila, koja će ga dovesti do odluke koja će biti odgovor, odnosno mogućnost da se pruži ovakva posebna i specifična vrsta sudske zaštite, u situacijama koje do sada u našoj pravnoj tradiciji i u pravnoj praksi nisu postojale.