Narodni poslanik Marko Đurišić nije prisutan, pa ću ja kratko pokušati da obrazložim ovaj amandman. Dakle, član 87. stav 1. kaže: "Zabranjeno je oglašavanje političkih organizacija van predizborne kampanje". U stavu 2. se kaže da se u toku predizborne kampanje političkim strankama omogućava načelo jednake zastupljenosti, bez diskriminacije. To bi trebalo da važi uvek, a ne samo u toku kampanje.
Amandman glasi da ovaj član treba da se briše. Neko posebno obrazloženje možda i ne treba. Pre mislim da je potrebno obrazloženje od strane Vlade i predlagača zašto uopšte postoji ovaj član. Zašto bi bilo zabranjeno oglašavanje političkih organizacija, osim u jednom kratkom vremenskom roku koji se zove predizborna kampanja? Da li se možda od politike dobija rak pluća ili ciroza jetre?
Zašto bismo mi uvek ograničavali pravo partijama da obaveštavaju građane o svojim stavovima, svojim sloganima, svojim političkim programima? Uostalom, koliko traje predizborna kampanja? Svi koji se ozbiljno bave politikom znaju da odmah po okončanju jednih izbora, ozbiljne političke partije počinju kampanju za sledeće izbore. Sasvim je normalno da stranke žele da se oglašavaju uvek, da žele da obaveštavaju građane o svojoj politici, o svojim stavovima. Kampanja koju partije vode ne mora uvek da bude samo predizborna kampanja.
Dakle, jedna politička organizacija može da vodi kampanju za usvajanje određenog zakona, protiv nekog predloženog zakona, protiv nekog ministra. Zbog čega bi onda imali ograničenje u oglašavanju? Zašto političke stranke, ukoliko imaju para, koje su došle do tih sredstava u skladu sa usvojenim Zakonom o finansiranju političkih stranaka, ne bi mogle da plate bilbord, da plate oglas i da sa nekim svojim stavom upoznaju građane? Zašto bi mi, narodni poslanici, glasali za ovakav član zakona i sami priznali da ima nešto loše u oglašavanju političkih partija? Nema u tome ništa loše.
Mislim da ne postoji nikakav razlog, niti sam čuo neko smisleno obrazloženje. Ako je ovo usmereno protiv jedne određene stranke, tek onda je to loše.
Šta ukoliko je neka stranka nova, ukoliko ona nije postojala kad su bili prošli izbori, ukoliko se danas formira politička partija? Zar ona ne sme da oglasi građanima svoje postojanje, nego treba da čeka da se proglasi početak političke kampanje, kada u opštoj gužvi oglašavanja niko neće ni da je primeti.
Mislim da je ovo na neki način ograničavanje slobodnog političkog delovanja. Zašto bismo ograničavali političke slobode do kojih smo, uostalom, teško došli u zadnjih 15 godina? Zašto bismo sami sebi postavljali ovakva ograničenja? Nema nikakvog razloga za ovakvo ograničenje.
Tu postoji još jedan problem. Pošto smo svi, bar mi narodni poslanici koji se bavimo politikom, svesni da političke partije imaju potrebu da komuniciraju sa građanima i da im saopštavaju svoje stavove i van predizborne kampanje, onda znamo da će političke partije naći načina da se oglašavaju, iako je zvanično oglašavanje zakonom zabranjeno. Tu mi sada, praktično, teramo političke partije i medije da prave nekakve tajne dogovore, na neki način uvodimo korupciju u medije.
Naravno, onda će se partije oglašavati formalno kroz vesti, kroz gostovanja političara, kroz nešto što nije oglas. To će se na određeni način nadoknađivati i plaćati novinarima, neće biti evidentirano u troškovima političkih partija. Znači, transparentnost političkog rada se na ovaj način onemogućava. Samo pitam vas, ministre, čemu služi ovaj član?
Naš predlog je da u danu za glasanje usvojimo ovaj amandman i da član 87. ne bude u predlogu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog rezolucije koji je na dnevnom redu nepotreban je. Zasniva se na netačnim tvrdnjama, nezakonit je i neustavan, i nema mnogo smisla, odnosno besmislen je.
Nejasno je zašto je vladajuća većina u ovoj skupštini toliko žurila da se ova rezolucija što pre nađe na dnevnom redu, zašto je ova skupština radila noću, zašto je skinuto sa dnevnog reda nekoliko tačaka - samo da bi što pre počela rasprava o ovoj besmislici. Svakako ne zato što su predstavnici većine na vlasti bili željni da kažu šta misle o ovom predlogu, jer su veoma brzo odlučili da napuste raspravu i da u njoj ne učestvuju.
Ispada da je jedina svrha ove rasprave bila da se omogući radikalima da još jednom demonstriraju svoj primitivizam, svoju agresivnu i nevaspitanu retoriku, i da im se pruži prilika da ponovo izazivaju incidente u Skupštini.
(Predsedavajući: Molim vas, birajte reči.)
Mislim da poslanici SRS to rade namerno, mislim da nije u pitanju njihova nemogućnost da se kontrolišu. Umeju oni da se kontrolišu veoma dobro kada im to treba. Njihov cilj je da unize ovu skupštinu, da građanima ove zemlje ogade parlament i parlamentarizam, da oblate demokratiju i odvrate građane od praćenja politike i od izlaska na izbore.
Cilj radikala je da se diskredituje ova skupština i da se promoviše navodna prednost diktature jednopartijskog sistema, koji je toliko voleo Slobodan Milošević.
Zato smo u prvom delu ove sednice, pre nekoliko dana, čuli kako se poslanici nazivaju džukelama, miševima i lopužama, čuli smo vređanje, pa i pozive na fizičko obračunavanje. To je namerna, smišljena provokacija radikala. To nije bio bes i gubljenje nerava, to je samo odglumljeno. Oni koji su napustili ovu salu i prepustili radikalima i socijalistima da govore šta žele, bez otpora i bez odgovora, pogrešili su.
Zašto je ova rezolucija besmislena? Zato što se u njoj traži da se jednoj grupi ljudi, građanima ove zemlje, oproste svi prekršaji i krivična dela koja su možda počinili ili će tek počiniti, i da se oni stave iznad i izvan zakona, da se diskriminišu samo na osnovu njihovog porodičnog porekla, odnosno na osnovu srodstva sa jednim čovekom. To ova skupština nema pravo da učini i neće učiniti.
Ta porodica je već bila u takvoj poziciji, u poziciji nedodirljivih, svemoćnih, koji mogu da rade šta žele nekažnjeno i slobodno. Bilo je to tokom devedesetih godina, u doba neograničene lične vlasti Slobodana Miloševića i njegove porodice.
Ne mogu kod građana ove zemlje da prođu priče o tome da je to politički progon, da su to neopravdane i ničim izazvane sankcije prema nečijoj nevinoj ženi i deci. Ne mogu da prođu te priče, zato što se građani ove zemlje sećaju tog vremena, sećaju se devedesetih godina i šta su u to vreme radili članovi porodice Milošević.
Kakvu poruku ovim predlogom radikali i socijalisti šalju građanima Srbije? Poruku da će, kad vi, ne daj bože, ponovo dođete na vlast, porodice vaših lidera i predsednika biti nedodirljive i da će moći da rade šta hoće, da se bogate noseći gajbice, da postaju vlasnici najvećih diskoteka na Balkanu, zabavnih parkova, fri-šopova, radio i TV stanica, da napadaju ljude motornim testerama, da pucaju na ljude iz vatrenog oružja, da poklanjaju državne stanove svojim dadiljama i da im pravosudni organi neće moći ništa, jer bi to, zaboga, bio politički motivisan progon.
Niko u ovoj zemlji ne treba da bude izložen progonu. Zato je ova rezolucija nepotrebna. Vreme političkih progona završeno je ili je bar počelo da se završava 5. oktobra 2000. godine. Ako za nekoga postoji sumnja da je počinio neko krivično delo, on ne treba da beži u inostranstvo, nego treba, kao i svaki drugi građanin ove zemlje, da se prijavi nadležnim organima, da uzme advokata, da ide na sud i, ako nije kriv, biće oslobođen, ako jeste, treba da odsluži svoju kaznu. Ne može parlament iz političkih razloga da oprašta kazne.
Zanimljivo je pitanje zašto su baš radikali podneli ovu rezoluciju, zašto je obrazlaže šef poslaničke grupe radikala, a ne SPS-a, partije čiji je Milošević predsednik? Zašto je to Milošević, kako kažu, tražio od njih, a ne od svoje partije? Zato što je njemu, u stvari, svejedno. I jedna i druga partija su njegove.
I SPS i SRS su bili stubovi režima Slobodana Miloševića. I jedna i druga su bile deo sistema njegove neograničene vlasti i vlasti njegove porodice tokom devedesetih godina prošlog veka. Čak i u vreme kada su naizgled bili u sukobu, omiljeni Miloševićevi opozicionari - radikali, radili su u korist njegovog režima. Zato se radikali tako ljute kada im se citiraju njihove izjave u vezi Slobodana Miloševića i njegove porodice. Oni su to govorili, ali nisu nikada zaista tako mislili. Smeta im kada to izgovori neko ko tako zaista misli.
Zašto su socijalisti potpisali ovaj tekst rezolucije? Pa, u njoj piše da se navodni progon nastavlja i danas, a danas su vladu izabrali i održavaju na vlasti upravo socijalisti. Oni su izglasali i ministra pravde i ministra policije. Pa, ako oni proganjaju porodicu njihovog predsednika, zašto im jednostavno ne uskrate podršku i ne obore takvu vladu?
Prema ovoj rezoluciji, vi ste, gospodo socijalisti, ti koji podržavate i održavate na vlasti progonitelje porodice vašeg predsednika. Znate i vi, verovatno bolje od nas, da su oni - pripadnici te porodice, bili skloni da zloupotrebljavaju apsolutnu vlast koju ste im dali, da je to kompromitovalo i osramotilo i vas i vašu partiju, i da ova rezolucija ne treba da bude usvojena.
DS će glasati protiv ove rezolucije. Nadam se da će protiv biti i oni koji su napustili sednicu i da ova rezolucija neće proći.

Po Poslovniku, član 100. Mislim da pozivanje na fizičke obračune sa ove govornice vređa dostojanstvo ove skupštine. Dakle, gospodine Vučiću, nisu nas građani izabrali da ih predstavljamo na taj način što ćemo mi u njihovo ime fizički da se obračunavamo, kao što vi predlažete. Skupština postoji zato da mi ovde iznosimo argumente, da govorimo pod kontrolom Poslovnika i predsedavajućeg, da na kraju o tome glasamo, upravo zato da ne bi dolazilo do fizičkog obračunavanja ljudi koji različito misle, bilo u ovoj sali, bilo na ulici. Prema tome, taj vaš predlog odbijam, iako bi mi to možda predstavljalo veliko zadovoljstvo, zbog toga što mi nismo zato ovde izabrani.
Što se tiče opštine Zvezdara, čisto da vam kažem, to nema mnogo veze sa vama, gospodo radikali, vi ste tamo dobili toliko malo glasova da vama normalno sleduje da budete na Zvezdari opozicija. Radi se o tome da je greškom jedne stranke vama poklonjena tamo vlast, nadam se da će to veoma brzo ta stranka, odnosno njihovi odbornici da isprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloženo je osnivanje anketnog odbora. Međutim, kao što smo već čuli, izborni proces u Beogradu je završen. Socijaldemokratska partija je imala žalbe i primedbe na jedno ili dva biračka mesta od hiljadu, žalila se, Gradska izborna komisija je tu žalbu odbacila, zatim su se žalili redovnom sudu, a nadležni sud je takođe odbacio tu žalbu i na to više nema žalbe, izborni proces je završen. Dakle, sa te strane anketni odbor ne može da promeni više izborne rezultate u Beogradu, niti izbornu volju građana.
Naravno, Beograd jeste glavni grad, ali nije ništa posebno; osim u Beogradu, oni koji su izgubili izbore žalili su se u mnogim drugim gradovima i opštinama. I tamo su neke žalbe odbijene, neke su prihvaćene, izbori su se ponovili, bilo je ponovo pritužbi, ali zašto bi se anketni odbor Narodne skupštine Republike Srbije bavio samo jednom opštinom, odnosno jednim gradom, zašto samo Beogradom? Ako će se već formirati anketni odbor, neka onda istraži sve žalbe svih partija u gradovima i opštinama na lokalnim izborima, jer Narodna skupština je pre svega Skupština Republike Srbije.
Mislim da nije u redu da jedna stranka koja ima važnu poziciju u vladajućoj koaliciji glasove koji su neophodni koristi da bi tu svoju žalbu podigla na nivo Narodne skupštine, jer Narodna skupština nije mesto gde se odlučuje o izbornim sporovima ove vrste.
Inače, što se tiče opštine Zemun i sazivanja skupština u drugim opštinama, pre svega u Beogradu, jer je o tome bilo reči, mislim da nema nikakve potrebe za nekim hajdučkim skupštinama i za upadima; dužnost je predsednika skupštine iz prethodnog saziva da sazove skupštinu i naravno da će svi predsednici to učiniti u zakonskim rokovima.
Svakako da predsednici prethodnih saziva neke skupštine, a ja sam jedan od njih, žele da u konsultacijama sa predsednicima odborničkih grupa čuju da je formirana odgovarajuća koalicija, jer imamo proporcionalni sistem i nigde nijedna stranka sama ne može da formira vlast. Potrebno je da se formira većina i zatim da se sazove skupština i da se to uradi.
U Zemunu nije baš sigurno da je to slučaj. Znači, koalicija radikala i SPS-a nije na izborima dobila dovoljno glasova, nema dovoljno odbornika da ima većinu.
Tačno je, biće sazvana skupština, ali radi se o tome da je izgleda SRS uspela da pridobije ili kupi, kako se to već kaže, i neke odbornike jedne novoformirane manje partije, koja očigledno ne može da kontroliše svoje odbornike. U redu je da ti ljudi sada promene svoje političko mišljenje i da postanu članovi SRS-a, ali nije dobro da ponesu i mandat koji su dobili kao kandidati jedne druge stranke. Moralno je i normalno da oni vrate mandat, jer građani nisu glasali za radikalnu stranku, a mogu da budu članovi Srpske radikalne stranke koliko god to žele.
Dakle, naravno da će, u skladu sa zakonom, skupština i u Zemunu i u drugim opštinama biti sazvana. Apelujem na SRS da ne preduzima nikakve prenagljene korake, dobićete verovatno većinu, imate dovoljno odbornika i tu nije ništa sporno, osim toga da su građani ovde prevareni. Oni su glasali za sasvim drugu stranku, a glasovi su nažalost prebačeni onima za koje građani nisu glasali.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je ovaj zakon konačno pred usvajanjem u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Demokratska stranka će naravno glasati za ovaj zakon, pre svega zbog toga što je ovo zakon koji je predložila i prethodna vlada, koji je trebalo da usvoji prethodna skupština. Nije ga usvojila prethodna skupština, jer nije ispunila ceo svoj mandat, došlo je do prevremenih izbora i to je razlog zašto ovaj zakon nije ranije usvojen. Neki su to pitali.
Ali, na kraju krajeva, došlo je vreme da se ovaj zakon sada i usvoji i za njega svakako treba glasati, jer je ovo jedan od onih zakona koji uvode Srbiju među demokratske zemlje. Već smo čuli da ovaj zakon imaju sve zemlje zapadne demokratije, da ga imaju sve zemlje EU, da ga imaju i one zemlje koje teže da budu članice EU i da ćemo mi biti među poslednjim državama koje će usvojiti ovaj zakon, a koje teže da budu članice EU.
Šta je to novo što ovaj zakon donosi građanima, u odnosu na ono što je do sada bilo? I do sada su i novinari i građani mogli da traže informacije od državnih organa i te informacije državni organi su im nekada davali, nekada nisu, nekada bi ih odbili, nekada ih jednostavno nisu udostojili odgovora, znači, dolazilo je do ćutanja administracije.
Ono što će sada biti novo kada se usvoji ovaj zakon jeste da će građani kojima su potrebne informacije moći da se pozovu na ovaj zakon. Postojaće određena pravila koja će svi državni organi morati da poštuju i posebno je važno što se ovim zakonom uvodi drugostepeni organ kome će oni građani kojima je informacija uskraćena i koji su odbijeni pred nadležnim organom moći da se žale. Ono što je nedostatak ovog predloga zakona jeste to što to ne važi za celokupan državni aparat i za sve organe.
Dakle, imamo taj problem da je odredbama člana 22. predviđeno da u slučajevima Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije itd. nema žalbe. To praktično znači da se za taj deo vlasti u Srbiji i neće mnogo promeniti stanje u odnosu na ono dosadašnje. Dakle, kada od tih organa bilo novinari, bilo drugi građani zatraže informacije, možda će ih dobiti, a možda i neće, i neće imati kome da se žale.
Iz tog razloga mislim da bi radi potpune dostupnosti informacija, u skladu sa preporukama Saveta Evrope i u skladu sa duhom ovog zakona, bilo veoma dobro usvojiti amandman koji je predložila narodna poslanica Snežana Lakićević-Stojačić u ime Demokratske stranke. Taj amandman bi uveo mogućnost žalbe drugostepenom organu, povereniku, za apsolutno sve državne organe. Ovako, šta na kraju preostaje, na koga se odnosi ovaj zakon i o kome se u stvari brine taj poverenik? Ostaju samo javna preduzeća i ustanove i ostaje nesrećna lokalna samouprava koja će morati da odgovara na sve zahteve građana, da daje informacije i poverenik će da ih prisiljava na to.
To je dobro, ali ukoliko nije uključena Vlada, ukoliko nije uključen ovaj parlament i ukoliko nije uključen predsednik Republike, tu se nalaze možda najvažnije informacije koje treba da budu dostupne javnosti i poverenik treba da bude nadležan i za njih.
Što se tiče samog pitanja da li drugostepeni organ treba da bude poverenik, to je mogao da bude i neko drugi. Mogao je da bude redovan sud, ali znamo koliko su sudovi spori i neefikasni ponekad. To je možda moglo da bude i Ministarstvo, ali onda dolazimo na ono isto "kadija te tuži, kadija ti sudi".
Prema tome, mislim da je poverenik zapravo najbolje i najefikasnije rešenje, da se uvede potpuno novi organ za potpuno novo pravo, da taj organ bude javno promovisan, da se zna da je samo to njegov posao, da on izda i određena uputstva i određene brošure, za koje smo čuli da će on to i učiniti, i da onda ovaj zakon počne da funkcioniše zaista kao sredstvo koje će omogućiti dostupnost svih informacija i građanima, i javnosti i novinarima.
To može da uvede Srbiju u jednu potpuno novu epohu, u kulturu javnosti, dostupnosti informacija, što može da promeni i način rada države, a i medijsku sliku u Srbiji.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, prisutni članovi Vlade, zaista mislim da je neukusno i da je gnusno napadati ubijenog predsednika Vlade, mučki ubijenog u atentatu, a mi ovde možemo da se napadamo i da se vređamo, ali Zoran Đinđić je otišao u istoriju. Istorija će dati sud i on će svakako biti pozitivan.
Molim vas da ne napadate predsednika Vlade koji je na takav način ubijen. Mislim da to jednostavno nije dostojno ove skupštine, ali predlažem da se vratimo na temu, a tema, da vas podsetim, nije DS, tema je izbor novih ministara za Vladu Republike Srbije.
Ova skupština ima 250 poslanika. Minimalna potrebna većina da se vlada u ovoj skupštini je 126 poslanika. Danas je usvojen rebalans koji je predložila Vlada sa većinom od 128 poslanika koji su glasali za, bilo je prisutnih 220.
Dakle, rebalans je usvojen, ministar finansija ne mora da podnosi ostavku, stvar je spasena i Vlada će vladati još neko vreme, ali po koju cenu?
Skrenuću vam pažnju na jednu stvar koja možda može biti slučajnost i koincidencija, ali u to će malo ko poverovati.
NDS koja je pre par dana pristupila DSS-u, ima tri poslanika u ovoj skupštini. Ta tri poslanika su danas ovde, glasali su za rebalans i oni su bili taj jezičak na vagi koji je presudio u korist vladinog predloga i zahvaljujući njihovim glasovima vladin predlog je danas usvojen. Ta tri poslanika su kapital stranke njihovog predsednika, dakle, gospodina Slobodana Vuksanovića.
Izgleda da je cena za njihove glasove imenovanje gospodina Vuksanovića na mesto ministra prosvete i sporta, a kažu da je gospodin Vuksanović još jednom imao sličan dogovor i da je prevaren od strane DSS-a, kada mu je navodno obećana podrška za njegovu kandidaturu za mesto gradonačelnika Beograda, pa pošto je ta podrška izostala i pošto je on dosta neslavno prošao na tim izborima, sada mu se to nadoknađuje ministarskim mestom.
Da se razumemo, nemam ništa protiv gospodina Vuksanovića kao ministra i nemam ništa protiv njegovih poslanika, to su moji prijatelji, gospodin Vuksanović će, siguran sam, biti mnogo bolji ministar nego što je bila prethodna ministarka, gori ne može nikako da bude. Gospodin Vuksanović je bio potpredsednik DS-a, bio je poslanik u ovoj skupštini ispred DS-a i svakako ima razloga zašto smo ga mi iz DS-a predlagali za ta mesta. Ovde se radi o nečemu drugom, radi se o principu.
Dakle, žao mi je što tu nije predsednik Vlade da ga to lično pitam, da li je zaista moguće da resor obrazovanja i prosvete u Srbiji, kao i sporta, zaslužuje da bude moneta za političku trgovinu u ovoj skupštini i da se na taj način kupuju dva ili tri glasa poslanika, da bi Vlada još neki dan ili još neki mesec vladala.
Očigledno je da je dogovor bio da tih 128 poslanika danas izglasa rebalans i da tog istog dana, to je danas, sa tih istih 128 glasova bude izglasan i gospodin Vuksanović kao ministar prosvete i sporta. Ponavljam, možda će on biti dobar ministar, ali ovakav način političke trgovine prosveta u Srbiji svakako nije zaslužila. Obrazovanje, prosveta je resurs veoma važan, jer to je budućnost ove zemlje i nije dobro trgovati budućnošću ove zemlje. Hvala vam.