Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa podnela je amandman na član 26. i možemo slobodno da kažemo da je za nas ovo najvažniji amandman i razlog zašto naša poslanička grupa neće podržati predložene izmene Zakona o Narodnoj banci.

Već nekoliko dana smo ovde u Narodnoj skupštini raspravljali o izmeni ovog zakona i u senci ove rasprave je u stvari rasprava koja se očekuje u ponedeljak, to je izbor novog rukovodstva Narodne banke. Upravo na ovom primeru uočava se, tako to doživljava i naša poslanička grupa, razlika u pristupu, kako rešavati probleme koji postoje u pojedinim institucijama, koji se odnose na njihov loš rad ili kvalitetan rad, kako god, i institucije koje su za to nadležne to ocene.

Suočavamo se sada sa situacijom da će se u ponedeljak birati novo rukovodstvo Narodne banke, a da ne znamo zašto se bira novo rukovodstvo Narodne banke. Imamo loše mišljenje o radu gospodina Šoškića i mi smo to tokom rasprave jasno istakli. Ovih dana smo čuli i od drugih političkih stanaka, ali i u medijima, razloge zašto je potrebno da sadašnje rukovodstvo Narodne banke bude promenjeno. Čuli su se stavovi političkih stranaka, čuli su se stavovi u medijima, ali se o tome nije čulo u jedinoj instituciji koja treba da donese odluku, kako je taj sadašnji, bivši guverner i savet i viceguverneri radili.

Suštinsko je pitanje da li će po zakonu, kakav god on bio, mi smo 2010. godine glasali protiv zakona koji se sada menja, biti ocenjen rad pojedinih institucija i na osnovu toga biti doneta odluka o tome da li su ti rukovodioci dobro ili loše radili, ili ćemo promene u tim institucijama vršiti promenama zakona. Upravo sada smo u toj situaciji i to je razlika koju želi da istakne DSS.

Želimo da se o radu rukovodstva ovde raspravlja, da mi damo naš sud. Već smo ga davno rekli – on je radio loše. Želimo da se odluka Narodnoj skupštini donese u vezi tog našeg suda. Sada je situacija da se o tome ne raspravlja, nego se ta odluka rešava tako što će se novo rukovodstvo birati na osnovu promene zakona.

Želim da istaknem da, kada je bila rasprava o Zakonu o Vladi, slična je situacija bila. Ukazivali smo, podneli smo amandman, na situaciju da će doći do razrešenja pojedinih državnih službenika, lica na položaju, na osnovu izmene zakona.

Ukazali smo da važeći Zakon o državnim službenicima podrazumeva određenu raspravu o radu ili ocenu ili postupak o radu pojedinih državnih službenika kroz redovno ili vanredno ocenjivanje, kao i da na osnovu tog zakona može biti preispitan rad pojedinih službenika i u krajnjoj liniji data ocena da nisu zadovoljili i da budu, saglasno zakonu koji važi, promenjeni. Isto kao što danas imamo slučaj, tako će i pojedini državni službenici i lica na položaju biti promenjena na osnovu izmene zakona.

Kao stranka koja se još od prvog mandata našeg predsednika, tada predsednika Vlade Vojislava Koštunice, trudila da započne postupak departizacije, taj postupak bar u birokratiji, kako se kaže, i kod nezavisnih državnih institucija započeli smo znajući da to nije lak ni brz postupak i da će imati svoje probleme i da će možda biti zloupotrebljavan ili da će se ignorisati. Primer je prethodni period, o tome smo govorili, kada je bilo potrebno raspisati konkurs za lica na položajima, pa od 400 i nešto takvih lica prethodna vlast je samo raspisala za nekih 150. Za vreme kada je zakon stupi na snagu, tada je prva Vlada Vojislava Koštunice bila u mandatu, jedan broj lica je bio postavljen. Znači, prethodna vlada je imala pristup ignorisanja ili nepridržavanja zakona.

Sada smo došli u situaciju da se to rešava izmenama zakona. Mislimo da moramo postići konsenzus u Narodnoj skupštini kako želimo da se odnosimo prema nezavisnim institucijama i kako želimo da se odnosimo prema pojmu departizacije. Danas ste imali priliku da čujete izjavu pojedinih predstavnika većine, da je departizacija bila tema u kampanji i da je tu priča završena. Prosto, pogledajte današnje medije. Mislimo da to nije dobar pristup. Država se gradi dugo i postepeno. Nije lako, svi pravimo greške, ali je bar postojao neki konsenzus da se pristupi građenju nezavisnih institucija i regularnih tela. Evo, imali smo jedan primer pre neki dan, dobar primer, da je Saša Janković ponovo izabran na funkciju zaštitnika građana opštim konsenzusom u Narodnoj skupštini.

(Veroljub Arsić, s mesta: Nije još.)

Dobro, data je podrška od svih političkih stranaka u raspravi o tome, između ostalog i stranke koja vodi Vladu Republike Srbije.

Znači, sve stranke su podržale. Tu nije bilo potrebe da se razmišlja o izmeni zakona, a onda ako određena institucija nema podršku, onda se ide ka izmeni zakona, umesto da se raspravlja ovde u Narodnoj skupštini ili po proceduri koju predviđaju sadašnji zakoni.

Moramo da razgovaramo o tome na koji način ćemo graditi institucije. Moramo da razgovaramo o tome da li ćemo poštovati zakone koji su do sada bili, pa i onaj deo koji se odnosi na razrešenja pojedinih funkcionera, kada nismo zadovoljnih njihovim radom, jer ćemo svi mi opet doći u situaciju za četiri godine da o ovome raspravljamo, jer sada pravimo jedan presedan. Mislimo da to nije dobro, da je trebalo pustiti da mandati tih institucija traju ili da ih razrešavamo u Narodnoj skupštini po zakonima koji su postojali.

Demokratska stranka Srbije neće podržati izmene ovog zakona. Smatramo da ovo nije dobar pristup i smatramo da je drugačije trebalo rešavati ova važna pitanja, kojima ćemo se, kako je rekao moj kolega Radojko Obradović, očigledno baviti naredne četiri godine, kako podržavati li ne podržavati nezavisne institucije koje su se u prethodnom periodu gradile. One su još slabe. Postoje razlozi da preispitujemo možda i taj sam pristup, ali je neophodno da ih podržimo jer smo ih, u krajnjoj liniji, kada su uvođene svi zajedno podržali da treba da postoje. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Pa, koristeći pravo koje danas imaju narodni poslanici da, na osnovu člana 287, traže obaveštenja od predstavnika Narodne skupštine ili Vlade, iskoristiću to pravo ispred DSS.

Kao što je poznato, Ustavni sud Republike Srbije je na svojoj sednici od 10. jula utvrdio da 22 odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine nisu u saglasnosti sa Ustavom.

Da podsetim da su poslaničke grupe DSS i NS još 30. novembra 2009. godine pokrenule pred Ustavnim sudom inicijativu za ocenu ustavnosti. Nažalost, čekalo se jako mnogo i to u velikoj meri i odgovornošću Narodne skupštine, koja godinu dana na Zakonodavnom odboru nije razmatrala to pitanje, ali kao što smo govorili i kada je bila rasprava o tom zakonu, potvrdilo se da veliki broj tih odredaba nije u skladu sa Ustavom.

Reakcije posle odluke Ustavnog suda, koja je stupila na snagu 13. jula i faktički sve te odredbe su prestale da važe, su bile različite. Jedne su se kretale u pravcu da zbog takve odluke Ustavnog suda, a Ustavni sud je preispitivao veliki broj zakona i utvrđivao je da u velikom broju zakona postoje nesaglasnosti sa Ustavom, ali nikome nije palo na pamet, kao što je jedan pravac mišljenja smatrao, da treba da se menja Ustav. Zakon nije saglasan sa Ustavom, moramo menjati Ustav.

Drugi pravac osporavanja odluke Ustavnog suda išao je u tom smislu da treba čitavu tu stvar internacionalizovati, nije dovoljno unutrašnje pravo, nisu dovoljne institucije Republike Srbije, moramo da izađemo pred međunarodnu javnost, ovde su kršena prava itd, znajući da, kada je u pitanju ova vrsta nadležnosti, međunarodne institucije to pravo nemaju, ali je potrebno osporiti pravo Ustavnom sudu da u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije tu odluku donese i čitavu stvar ispolitizovati.

Treći pravac je išao da tu odluku treba ignorisati. Ona nema nikakvih pravnih posledica, ona je odraz vrednosnih problema sudija Ustavnog suda sa činjenicom da su neke nadležnosti protivustavno date Vojvodini, da one neće proizvesti nikakve pravne posledice i da jednostavno to prođe, nećemo primenjivati tu odluku.

Poslednje mišljenje u vezi toga je bilo da u stvari možda i nema saglasnost za promenu Ustava, ali trebalo bi da se donese Ustavni zakon sa snagom Ustava, gde bi se utvrdile nadležnosti Vojvodine.

Znači, niz predloga smo čuli nakon 10. jula i odluke Ustavnog suda koji se tiču svega onoga, osim pravog mesta gde bismo o tom pitanju trebali da raspravljamo. Osporavao se Ustavni sud, osporavala se kompetentnost sudija. Govorilo se da su to političke odluke, da to nema veze sa pravom, najvažnija i najveća naša sudska institucija, da su to anticivilizacijski nasrtali, a jednostavno trebalo je učiniti samo jednu stvar. Ova Narodna skupština Republike Srbije je donela Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine početkom novembra meseca 2009. godine. Naša poslanička grupa je tada i kroz amandmane ukazivala da taj zakon nije u skladu sa Ustavom. Naša poslanička grupa i poslanička grupa NS podnele su tekst zakona Narodnoj skupštini koji jeste u skladu sa Ustavom.

Da bi se jednostavno sve vratilo u normalan poredak, da ne bismo diskreditovali Ustavni sud, da bismo poštovali naše institucije, da bismo poštovali naš pravni poredak, da bismo poštovali Ustav, pitanje je naravno vama, predsedniče Narodne skupštine i predsedniku Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, gospodinu Cvijanu, kada se planira da se ovo važno pitanje nađe pred Narodnom skupštinom, jer Narodna skupština je vlasna ili da izvrši izmene zakona ili da se donese novi zakon, bez obzira koliko je ta materija važna.

Izuzetno je važno da se utvrde nadležnosti Vojvodine, jer je to propisano Ustavom. Ne možemo dopustiti da se sve ispolitizuje i da rušimo naše institucije i naš pravni poredak.

Molim vas, da bi se ove priče presekle, da bi se poštovao ovaj visoki dom, da se ovo što pre nađe pred Narodnom skupštinom, prvo pred Odborom za ustavna pitanja i zakonodavstvo, onda i pred Narodnom skupštinom, i da bi u skladu sa Ustavom, sa zakonima, sa Poslovnikom Narodne skupštine, donosili zakone u skladu sa Ustavom.

U danu kada smo vas birali za predsednika Skupštine, očekivali smo da se praksa donošenja neustavnih zakona, neće nastaviti i da će Narodna skupština, ovaj novi saziv, biti upamćen po tome da je poštovao Ustav. Ovo je prva prilika da se to ispravi i da se donese novi zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine u skladu sa Ustavom. Hvala.

Kolega Jovanović je pomenuo Vladu Vojislava Koštunice i DSS.
Da nismo mogli da uporedimo vreme kada je na vlasti bila DSS i Vojislav Koštunica sa vremenom kada je DS bila na vlasti i ovde sada spočitava se da je u to vreme bilo sve najgore, onda bi jednostavno bili u situaciji da danas građanima govorimo da se nikad nije bolje živelo nego 2012. godine, posle četiri godine vlasti DS.
Za vreme Vlade Vojislava Koštunice standard građana je bio neuporedivo bolji nego danas. Samo neka građani uporede koliko su im bila veća primanja, kolika je bila stabilnost na tržištu, kolike su bile investicije u Srbiji, kako se živelo tada, a kako se živelo posle četiri godine vaše vlasti. Razorene su institucije, osiromašeni građani, investicija nigde u Srbiji. Sada vi govorite da je za to vreme bilo sve sporno. Zašto niste istražili ako je bilo kriminala, ako je bilo korupcije? Zašto se za četiri godine ništa nije dokazalo, nego sada vi nama spočitavate i poredite da je za to vreme bilo sporno?
Ne možete vaš neuspeh i vašu lošu vlast da samo takvim kritikama nadomestite. Obratite pažnju kada upotrebljavate i kada govorite o DSS, a pogotovo sa takvim optužbama da je za vreme te vlade bilo sve loše, da je sve bilo za građane pogubno. Nikada građani gore nisu živeli nego za vreme vaše vlasti. I zato u tom smislu obratite pažnju i ne spočitavajte više ništa DSS, ne poredite ta dva vremena, jer se ne mogu uporediti. Građani su živeli bolje za vreme vlade Vojislava Koštunice.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poslaničke grupa DSS je podnela amandman na član 37. gde predviđamo brisanje onih odredaba koje se odnose na obavljanje poslova od značaja za AP KiM, a koje bi se obavljale u okviru posebne službe, kako je ovde definisano zakonom.
Ko što znate, naš stav, stav naše stranke koji je izražen kroz amandmane koje je podneo predsednik naše poslaničke grupe, jeste da Vlada Republike Srbije zadrži kontinuitet dve prethodne vlade koje su imale u svom sastavu Ministarstvo za KiM. Odluka da se ugasi Ministarstvo za KiM i da se formira posebna služba stvoriće niz problema, pored toga što je, po našem mišljenju, to politički loše. O tome zašto je politički loše i kakva je to poruka spolja i iznutra, već je govorio gospodin Slobodan Samardžić.
Govoriću o problemima koji se tiču činjenice da nemamo više Ministarstvo, a nadležnosti i poslovi i ovlašćenja koja postoje trebalo bi da obavlja posebna služba. Da vas podsetim, ovde je predviđeno da to bude kancelarija. To je organ koji nema upravna ovlašćenja, to nije organ uprave, to nije organ koji može da donosi upravne akte, to nije organ koji može da vrši nadzor, to je pomoćni organ Vlade. Taj organ ne može da vrši ove poslove koji su predviđeni, kako se u javnosti čulo, da budu identični koji su bili u okviru ministarstva, koje bi vršila služba. Prosto, kada se zna sistem državne uprave, to se vidi da nije moguće.
Postavlja se pitanje – kako će se ti poslovi organizovati kada služba nema ta ovlašćenja da te poslove radi?
Čuli smo u najavama da će veliki broj tih poslova raditi sva ostala ministarstva. Čitajući Predlog zakona o ministarstvima, mi ni u jednom ministarstvu ne vidimo poslove koji su vrlo precizno navedeni u amandmanu koji je podneo gospodin Samardžić, da će ta druga ministarstva te poslove raditi, poslove koji se tiču saradnje sa civilno-vojnom misijom UMNIK, predlaganje Vladi državnog pregovaračkog tima, u pitanju delovanja SPC. Ne vidimo koja bi to ministarstva radila, jer to ovde nije navedeno i to je veliki problem.
Treća stvar, ako se pođe od pretpostavke da to mogla raditi ministarstva, iako ističem da te nadležnosti ovde nisu navedene, neko bi to u okviru Vlade morao da koordinira. Ovde je neko pomenuo da će to biti kancelarija koja će imati isti status kao što je sada Kancelarija za pridruživanje EU. Imali ste potpredsednika Vlade, formalno gledano, u strukturi Vladi jaku ličnost, koji je koordinirao te poslove. Mi sada ne vidimo, u najavi, da će to biti bilo koja ličnost u Vladi, ministar ili potpredsednik, koji bi ove poslove radio. Teško je zamisliti i nije to zabeleženo, kada se posmatraju uporedno i pravno funkcionisanje Vlade, da jedno pomoćno telo Vlade, kao što je služba, vrši koordinaciju poslova ministarstava kojima ona treba da služi.
Ogromni problemi će nastati u funkcionisanju, osim ukoliko se ne želi, a videćemo izlaganja mandatara, da se ovi poslovi uopšte ne obavljaju. Ova upravna ovlašćenja neko mora da obavlja. Videćemo kako i na koji način će ovo u izlaganju mandatara biti predočeno.
Prema tome, ovo je vrlo važno pitanje. Ovde se otvorila polemika šta će biti sa zaposlenima. Takođe je to važno, ali to ne može da se meri sa značajem činjenice da neke poslove, važne poslove za prostor KiM, u ovom trenutku možemo slobodno reći najvažnije državno pitanje, iz tog razloga je osnovano ministarstvo, neko mora da obavlja. Nije se situacija popravila od trenutka formiranja Ministarstva za KiM, pa da bi mogli da govorimo da to može da se obavlja na nižim organizacionim nivoima u sistemu državne uprave, nego što je to ministarstvo. Sigurno situacija nije bolja na prostoru naše južne pokrajine posle 2008. godine, nego je složenija, komplikovanija i zahteva mnogo veće napore državnog aparata i Vlade, da bi se ti poslovi radili. Zato je važno bilo, ne samo da se ministarstvo održi, nego da ono i ojača. Ovako će se stvoriti konfuzija i kod poslova, ko će da obavlja te poslove, i kod koordinacije između tih ministarstava i nadasve pitanje – kako će se sprovoditi politika u pojedinim oblastima. Kako će se usaglašavati politika u oblastima zdravstva, prosvete, lokalnih izbora? Na ovaj način, kako je bila samo najava toga, mi to ne vidimo.
U tom smislu, naš predlog je da se prihvate amandmani koji se odnose na ustanovljavanje u okviru Vlade Ministarstva za KiM, da se prihvati ovaj amandman kojim se briše da poslove koji su od značaja za KiM obavlja posebna služba i da se vratimo u jedan tok koji je bio u prethodnom periodu, saglasno značaju koji KiM ima u ovom trenutku za državu Srbiju.

Gospodo narodni poslanici, svakako je prilika kada se bira novi predsednik Narodne skupštine da postoje očekivanja da dođe do promena i da dođe do kvalitativne razlike u radu u odnosu na prethodni period. Mi ovde govorimo o onome što građani očekuju. Građani, naravno, očekuju da budu ponosni Narodnom skupštinom i očekuju da se promeni kako uloga Narodne skupštine, tako i način rada.

Kada govorimo o promeni uloge Narodne skupštine, mislim na njenu promenu u odnosima sa drugim organima vlasti, jer priznaćete da mi moramo konačno, kako je ovde neko rekao, da utvrdimo da u Srbiji na osnovu Ustava postoji parlamentarna demokratija i da je Narodna skupština vrlo važan organ, najviši zakonodavni organ vlasti. Prema tome, Narodna skupština mora da promeni svoju ulogu prema izvršnoj vlasti, mora da promeni svoju ulogu prema zakonodavnoj vlasti i mora da promeni svoju ulogu prema javnosti.

Ne bih se mogao složiti sa velikim brojem poslanika, koji su ovde govorili, da je prethodni period rada Narodne skupštine obeležio kvalitet, obeležila atmosfera tolerantnosti i obeležila jedna pozicija tzv. nezavisnog ili samostalnog organa kakav treba da bude Narodna skupština u odnosu na izvršne organe vlasti.

Kada je u pitanju uloga, koristim priliku da ovde uvaženom kolegi Stefanoviću upravo ukažem na probleme koje verujem da će on nakon današnjeg dana, kada bude izabran, prevazići kako ne bismo došli u situaciju da Narodna skupština, najviši zakonodavni organ vlasti krši Ustav Republike Srbije. Mi smo u prethodne četiri godine svedoci da je Narodna skupština pod pritiskom vladajuće većine, Vlade Republike Srbije, predsednika Republike, donosila u Narodnoj skupštini neustavne zakone, neustavne odluke, neustavne projekte koji sada padaju pred Ustavnim sudom Republike Srbije. Da li mi možemo da se ponosimo takvom Narodnom skupštinom koja je to činila? Da vas podsetim, tada je DSS govorila da nije u skladu sa Ustavom Zakon o nadležnosti AP Vojvodine, da nije u skladu sa Ustavom Statut AP Vojvodine, da nije u skladu sa Ustavom reforma pravosuđa. Ovde je bila buka, optuživali su nas da kočimo autonomiju, da kočimo reforme pravosuđa, da bi sada Ustavni sud Republike Srbije nama dao za pravo.

Gospodine Stefanoviću, očekujemo da Narodna skupština neće da donosi zakonodavne akte koji su suprotni Ustavu, da će da bude zaštitnik Ustava i da neće biti neko ko će prihvatiti da pod pritiskom politike Vlade Republike Srbije ovde donosi akte na osnovu kojih bismo mi sutra crveneli pred građanima Republike Srbije i koji bi bili obarani pred Ustavnim sudom.

Kada je u pitanju uloga Narodne skupštine, moram da vas podsetim da je ova narodna skupština pod pritiskom Vlade Republike Srbije sprečavala da se raspravlja o najvažnijim državnim pitanjima. Samo dva puta posle velikih kriza, posle velikih pritisaka opozicije, građana, javnosti narodna skupština je raspravljala o najvažnijem pitanju KiM. To je posle mišljenja Međunarodnog suda pravde propala politika tadašnje vladajuće većine pred najvećom sudskom institucijom i kada je separatistička grupa Hašima Tačija napala Srbe na severu Kosova. Oni su odugovlačili, ali je prosto takav bio pritisak da se moralo raspravljati. Sve inicijative koje je DSS i druge opozicione partije nikada nisu našle svetlo dana u Narodnoj skupštini. Bežalo se po raznim ćoškovima, tzv. kriptom politikom došli smo tu gde smo došli kada je u pitanju politika i pozicija Republike Srbije prema KiM.

Nikada nismo raspravljali o evropskim integracijama. Danas slušamo da je to jedan pravac koji Srbija neće napustiti. Mi se danas suočavamo sa ogromnom promenom u svetu o kojoj su moje kolege govorile. Mi smo optuživali i govorili da je Slobodan Milošević prespavao potrese Berlinskog zida i da je zato Srbija trpela posledice i da je on ostao u prošlosti. Neki su prespavali potrese na ulici 2008. godine kada više ništa nije bilo isto, kada se svet promenio. Ti koji su to prespavali, sada su u prošlosti. Ne sagledavaju probleme sa kojima se suočava EU i sve ono što ide dalje. Da ne govorim o ucenama i pritiscima od strane EU upravo u tom procesu evrointegracija bile prema Srbiji. Moramo o tome da razgovaramo da li je to ispravan put. Verujem da će predsednik parlamenta i nova skupština omogućiti poslanicima da pred građanima Srbije rasprave o opravdanosti evropskih integracija.

Kada je u pitanju način rada, moje kolege su o tome dosta govorile. Moram da istaknem da ono što je bio način, manir u rukovođenju Narodnom skupštinom, zaista bio korak nazad u odnosu na dostignute standarde do 2008. godine. Do 2008. godine smo zajednički utvrđivali državnu politiku po pitanju KiM, usaglašavali najvažnije državne stavove. Bila je omogućena maksimalna rasprava, velika tolerantnost u tumačenju Poslovnika. Ovde smo bili svedoci da kada je god opozicioni poslanik napadnut od predstavnika ministra u diskusiji, tražio repliku, bio mu je isključen mikrofon. Diskreciono prave predsedavajućeg – ne dam ti pravo na repliku. Nismo mogli da polemišemo sa ministrima ovde. Ako neko ima strpljenja da pogleda stenograme, videće kakva je bila atmosfera u Narodnoj skupštini.

Verujem da će kolega Stefanović to promeniti i da će ovo biti Dom otvorene rasprave o svim pitanjima bez obzira da li se ona sviđaju trenutnoj vladajućoj većini ili ne. Građani Srbije, koji su glasali za sve nas ovde, treba da znaju koji su naši stavovi ovde i kako se utvrđuje državna politika. Verujem da će ministri, predsednik Vlade, često boraviti u Narodnoj skupštini i da će oni biti, takođe ukoliko krše Poslovnik, ukoliko budu arogantni prema narodnim poslanicima, od strane predsedavajućeg rukovodstva skupštine kritikovani i da će oni biti ti kojima će biti više uskraćeno pravo da ovde polemišu, nego što će biti dozvoljeno i proširena sloboda poslanicima da ih kritikuju, da ih napadaju.

Prema tome, uvaženi kolega Stefanoviću, očekujemo promene, očekujemo bolji rad u narednom periodu. Verujem da će ono vreme, koje je obeležilo 2004. do 2012. godine u parlamentarizmu Republike Srbije, više nikada neće ponoviti i da ćemo u narednom periodu svi zajedno ovde, prvenstveno oko najvažnijih državnih pitanja, dogovarati, postizati kompromis i da će građani videti da Srbija nije u toj meri posvađana i podeljena i da može da se dogovori oko najvažnijih državnih pitanja. Pogledajte druge zemlje, mogu imati velike razlike između partija, ali kada su u pitanju državni interesi, osnovni problemi, ono što najviše tišti državu i građane, znaju da se dogovore. Imamo velika očekivanja od obećanja da će se usaglašavati politika prema KiM u Narodnoj skupštini, da će se razgovarati o evropskim integracijama i da ćemo biti u prilici da o svemu tome zajednički dogovaramo. Hvala.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predložili ste jedan izuzetno loš dan. Predložili ste zakon koji je potpuno neprimeren i trenutku i obavezama koje država ima i prema građanima i naravno, prema onome što smo mi ovde usvojili, kada su u pitanju zakoni iz oblasti državne uprave.
Ovo je jedan zakon koji će proizvesti iz novih troškova, ovo je zakon koji ne rešava celovito inspekcijski nadzor i umesto da ste izašli pred Narodnu skupštinu sa zakonom koji bi rešio inspekcijski nadzor u celini, pa onda se bavili pojedinačnim pitanjima nadzora u raznim društvenim oblastima, vi ovde donosite jedan zakon koji, kroz raspravu ću dalje pokazati, će proizvesti niz problema i sasvim sigurno otvoriće nove troškove i dati mogućnosti i ideje drugim ministrima da stvaraju inspektorate u svojim ministarstvima i tako dođu u situaciju da zapošljavaju nove ljude i šire svoje nadležnosti.
Gospodine ministre, vi ste nama u Narodnu skupštinu ovaj zakon dostavili 25. februara, dve nedelje pre rekonstrukcije Vlade Republike Srbije. U izmenama Zakona o ministarstvima niste predvideli dva inspektorata, a sada mimo Zakona o ministarstvima predlažete formiranje novog inspektorata. Zašto niste povukli Zakon o upravnoj inspekciji koji ste pustili u proceduru? Pa onda ako ste želeli da formirate novi inspektorat, to se moglo učiniti kroz izmene Zakona o ministarstvima.
Vi ste u krajnjoj liniji branili izmene Zakona o ministarstvima i prećutali ste pred Narodnom skupštinom činjenicu da će se formirati još jedan inspektorat pored onog koji postoji u oblasti odbrane, rada i socijalne politike.
Formiranje upravnog inspektorata proizvešće nove troškove i nova zapošljavanja. Da li nama sada treba, u situaciji kada se usvaja rebalans, kada se priča o smanjenju državne administracije, nova zapošljavanja? Koji je osnovni motiv da se sada donosi zakon o upravnoj inspekciji? Sigurno jedan od razloga je da se zapošljavaju novi ljudi. Mi ćemo doći u tu situaciju.
Gospodine ministre, sasvim rešenja koja ste predvideli u ovom zakonu proizvešće niz novih problema i novih troškova. Upravni inspektorat, kako ste vi predvideli, treba da ima niz područnih jedinica, znači, novi troškovi. Šta je smisao toga? Na koji način će se zapošljavati ti ljudi? Sigurno neće po kriterijumima kao što je bilo do sada. Vi ste ovde Narodnoj skupštini doneli Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkim institucijama, gde se određuje broj koji može da radi u republičkim organima i dao se nalog republičkim organima da smanje broj zaposlenih, a vi ovim zakonom uvodite mogućnost novog zapošljavanja na kraju mandata vaše Vlade.
Šta je motiv, gospodine ministre, osim da se partijski kadrovi mimo svih kriterijuma ponovo zapošljavaju?
Kada su u pitanju ovlašćenja upravne inspekcije, vrlo je interesantno, gospodine ministre, da se ona šire, kako ste rekli, na niz ovih oblasti, ali recimo, izostavlja se Pokrajina Vojvodina. Kontrolisaćete lokalne samouprave, sudove, predsednika Republike, Narodnu skupštinu, ali pipnuti Pokrajinu Vojvodine ne smete. To je ovde problem.
Osim toga, želite da se kontroliše lokalna samouprava, zaposleni i radni odnosi u lokalnoj samoupravi. Gde je zakon o zaposlenima u lokalnoj samoupravi, koji je bio obaveza vašeg ministarstva da se donese? Toga nema. Širi se prostor za kontrolu i kada su u pitanju informacije od javnog značaja. Zašto to ne bi radio poverenik? On već ima u jednom svom delu inspekcijski nadzor. Zašto mu niste prepustili u ovom delu da vrši inspekcijski nadzor? Moglo je to.
Gde je nadzor nad propisima koji se odnose na nacionalne manjine, gospodine ministre? Vaše ministarstvo je sada dobilo još jedan deo, koji se tiče nacionalnih manjina. To ste izostavili. Ko vrši nadzor nad primenom propisa u oblasti nacionalnih manjina, upravni nadzor, rad nacionalnih saveta, svega onog što se tiče primene propisa u odnosu na nacionalne manjine? Toga nema ovde. U tom smislu je naša poslanička grupa podnela amandman.
Ono što je takođe zanimljivo jesu ogromna ovlašćenja koja dajete glavnom upravnom inspektoru. Njega će, kako se ovde kaže, imenovati Vlada Republike Srbije na vaš predlog. Zašto se tu nije raspisao, kao za sve državne službenike, konkurs, pa da se na osnovu konkursa pokuša otkloniti partijski uticaj na izbor ovakvog važnog funkcionera, kao što je glavni inspektor, nego će ga imenovati Vlada na pet godina, da on zakači i budući mandat? Na koji način isključujete mogućnost ovde da postoji partijska pripadnost? To je moguće samo konkursom.
Da vas podsetim, Zakon o državnim službenicima je propisao da se svi pomoćnici ministara biraju po konkursima. U koliko ministarstava je taj posao završen? Šta je sa depolitizacijom o kojoj smo ovde pričali? Taj posao nije završen i ništa nam ne garantuje da novi glavni inspektor neće biti partijski kadar, čak smo ubeđeni da će biti.
Kada je u pitanju nadležnost tog glavnog upravnog inspektora koji će biti na čelu tog famoznog upravnog inspektorata, on će imati mogućnost i da rešava po žalbama. Možete zamisliti neki nacionalni organ koji je sasvim sigurno došao u mogućnost da mu se možda nepravedno izrekne određena mera rešenjem od strane određenog upravnog inspektora, on se žali glavnom upravnom inspektoru. Unutar istog sistema se rešava po žalbi. Zašto po žalbi nije rešavalo ministarstvo ili Vlada, nego će glavni inspektor da poništava rešenje onog svog čoveka koga je ono postavio?
Neverovatno na koji način vi ovde otvarate mogućnost za razne troškove. Sada će i inspektori da imaju svoja odela i svoje uniforme. Koliko će to da košta, gospodine ministre? Da li je to neophodno u ovom trenutku u Srbiji? Sada će, kao što je bilo za komunalnu policiju, svaki grad drugu boju, drugi oblik, sada će i ovde da se raspišu konkursi. Stotine novih upravnih inspektora će sada da nose nova odela, da krenu konkursi za dizajn, pa da se i to plaća. Neverovatno je šta se ovde sve umetnulo u novi zakon.
Kada je u pitanju pitanje koje se odnosi na zapisnik, vrlo važno ovlašćenje i vrlo važne posledice koje on proizvodi, vi ste ga ovde dosta sumorno dali.
Zapisnik ne sadrži sve ono što je neophodno, po našem mišljenju, da bi sutra ili u toku celog postupka nadzirani organ mogao da prigovori u slučaju nemogućnosti ili nesaglasnosti sa onim što čini upravni inspektor.
Da vas podsetim, upravni inspektor sada će moći nogom da ulazi u Narodnu skupštinu, kao predsednik Republike, u lokalnu samoupravu. To će biti kao onom filmu "Majstori, majstori", kada je onaj ceo dan boravio tamo i nešto pisao, ispitivao. Na ovo će da liči vaš zakon.
Pazite kakvo ovlašćenje dajete glavnom upravnom inspektoru. Kada on uoči ili stekne saznanje da nadzorni organ ne želi da posluje po njegovom rešenju, on lično, pazite glavni inspektor koga Vlada imenuje, jedan državni službenik, on će lično da se obraća raznim institucijama i da apeluje na njih da one primenjuju. Znači, vi ste dali mogućnost da glavni upravni inspektor se obrati direktno predsedniku Republike ili ovde predsedniku Narodne skupštine. Pa, to je apsolutno neprihvatljivo. Lice koga je birala Vlada na vaš predlog to može.
Druga stvar, gospodine ministre, vrlo opasna stvar, na koji način vi širite nadležnost Upravnog inspektorata? Na posebne postupke, na posebne upravne postupke. Znate li vi šta su sve posebni upravni postupci? Pa, recimo, u policiji sve su skoro posebni upravni postupci. To znači da će sada glavni upravni inspektor kod izdavanja pasoša, ličnih karata, on će da kontroliše a ne ministarstvo tj. vi ministre, a ne ministar Dačić. Apsolutno, neprihvatljivo.
Jednostavno, način na koji ste vi stvari ovde postavili, dovešće do jednog apsurda u primeni i sasvim sigurno do velikih problema. U krajnjoj liniji najveći problem će biti politizacija, zaposlićete nove ljude, zaposlićete mimo svih kadrova. To su, u krajnjoj liniji, rekli i vaši prijatelji iz EU o ovom vašem novom famoznom izveštaju koji su podneli.
Kada je u pitanju taj izveštaj gospodine ministre, moram da vas pitam ovde kao ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu – koliko Republika Srbija po Ustavu ima autonomnih pokrajina i koliko ima opština i gradova po Zakonu o teritorijalnoj organizaciji, gospodine ministre?
U izveštaju Evropske komisije, gospodine ministre, kaže se da Republika Srbija ima jednu autonomnu pokrajinu. Gospodine ministre, kaže da se da Srbija ima 122 opštine, u zakonu koji ste vi ovde branili, o Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije ima 150 opština. Kaže da se da ima 23 grada i grad Beograd, a ovde se kaže da ima 22 grada. Vaša EU je u izveštaju izostavila iz statusa Republike Srbije sve opštine na KiM i grad Prištinu. Prema tome, gospodine ministre, EU je ovim priznala nezavisnost KiM.
Voleo bih vas da čujem šta vi mislite o ovome što su oni napisali. Da li je neko u Vladi RS prigovorio na ovu činjenicu? Vi ste svi hvalili ovaj izveštaj, hvalili ste da je to veliki uspeh, a ljudi su vam napisali da ne priznaju naš teritorijalni integritet i Ustav Republike Srbije. Molio bih, gospodine ministre, da kažete da li se vi slažete kao ministar resorni za lokalnu samoupravu, sa ovim što piše ovde, da Srbija ima 122 opštine, bez 28 opština na KiM i da ima 23 grada i da ima samo jednu autonomnu pokrajinu, kako se ovde kaže, Vojvodinu. To znači, gospodine ministre, da za EU ovi ljudi danas koji su u Zubinom Potoku, nisu deo Republike Srbije. Da li su oni za vas deo Republike Srbije? Oni za Euleks nisu deo Republike Srbije.
Ovo su opasne stvari, gospodine ministre. Naravno, sve ono što su vam oni rekli u ovom izveštaju koji se odnose na stanje u državnoj upravi i to smo vam i mi govorili, da se zapošljava po partijskoj pripadnosti, da se ne sprovodi strategija reforme državne uprave, da i dalje direktori javnih preduzeća i ministri utiču na izbor mimo konkursa i postavljaju partijske kadrove. Sve su vam oni to lepo rekli, kao što smo i mi vama to govorili.
Šta je učinjeno kada je u pitanju depolitizacija državne uprave i na koji će način ćete je sprečiti ovakvim jednim zakonom koji sada ovde nama predlažete, Zakonom o upravnoj inspekciji? Upravna inspekcija koja će kontrolisati sve i svašta u ovoj državi.
Videćete vi posle ovoga, gospodine ministre, kada krenu ministar zdravlja, ministar za životnu sredinu da formiraju svoje upravne inspektorate, kolike tek ozbiljne nadležnosti imaju inspekcije u domenu, recimo, zdravlja? Što ne bi sada ministar Stanković formirao Upravni inspektorat i zaposlio još stotinu ljudi? Ko ga sprečava na osnovu ovoga? Niko ga ne sprečava.
Otvorili ste "Pandorinu kutiju" sa ovim, gospodine ministre. Pravite nove troškove u situaciji kada država nema para, da bi se novi ljudi zapošljavali bez ikakvog kriterijuma. I, u krajnjoj liniji, da čujemo zašto ovaj zakon koji je predložen pre rekonstrukcije Vlade, nije povučen?
Formirate Upravni inspektorat mimo Zakona o ministarstvima. Jedan izuzetno loš zakon, jedan zakon koji nije potreban u ovom trenutku. Donesite zakon, opšti zakon o inspekcijskom nadzoru, pa onda neka se pojedine potrebe ministarstava definišu posebnim zakonima, pa u krajnjoj liniji, i Zakon o upravnoj inspekciji u domenu njihovih specifičnosti, a ne da Upravna inspekcija, faktički, preuzima ceo sistem nadzora u državnoj upravi. To nije bio motiv koji piše u Zakonu u državnoj upravi. Tu se govorilo o zakonu koji će definisati inspekcijski nadzor, a ne samo Upravnu inspekciju. I to je bila ova vaša obaveza.
Nadasve, gospodine ministre, na kraju, naša poslanička grupa neće glasati za ovaj zakon, recite nam koliko ima opština u Republici Srbiji i koliko Republika Srbija ima autonomnih pokrajina i da li je neko prigovorio na ovaj izveštaj Evropske komisije, na ovaj neprihvatljivi i sraman izveštaj da se opštine, gradovi i teritorija KiM u ovom izveštaju ne tretiraju kao deo Republike Srbije? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, žao mi je što gospodin ministar nije tu, želeo sam da nastavim polemiku sa njim, s obzirom da mi neopravdano nije data replika u prepodnevnom delu rasprave, upravo u vezi suštine spora između poslaničke grupe DSS i Vlade Republike Srbije povodom ovog zakona.
Mi smo danas više puta govorili da je suština u tome da se zakoni koji su doneti primenjuju, da se poštuju i naravno da se sve njihove odredbe koje su preuzete iz drugih zakona dosledno sprovode. I to je suština problema koji mi danas imamo kada raspravljamo o ovom zakonu.
Kada sam jutros kritikovao donošenje ovog zakona vrlo sam konkretan bio kada sam rekao da je on potreban i da je propisan Zakonom o državnoj upravi, ali sam rekao još jednu stvar koju je ministar namerno prevideo u svojoj diskusiji i to je suština odgovornosti koju Vlada Republike Srbije i ministarstvo imaju. Pored člana 45. Zakona o državnoj upravi koji propisuje obavezu formiranja uprave inspekcije, ministarstvo i Vlada imaju obaveze iz člana 18. stav 2, a to je da se inspekcijski nadzor uređuje posebnim zakonom. Ko je obavezan i odgovoran za celokupnu državnu upravu? Pa nije valjda Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu odgovorno samo za svoje ministarstvo, i samo se bavi inspekcijama koje su u nadležnosti Ministarstva za državnu i lokalnu samoupravu?
Znači, gospodo vi niste uradili ovaj posao, jer na sve onda ostale inspekcijske poslove primenjivaće se sada odredbe starog zakona. Vi ste vodili računa samo o vama, a prenebegli ste odgovornost ministarstva koje mora da vodi računa o čitavom sistemu državne uprave. O tome smo mi danas govorili. Donesite prvo opšti zakon o inspekcijskom nadzoru, a posle, naravno, i zakon o upravnoj inspekciji i naravno i druga ministarstva donose zakone kojima će regulisati inspekciju u svojim oblastima, ostali organi državne uprave. Niste uradili posao, o tome sam danas govorio, a ne o tome da li je ovo nasleđena obaveza. Naravno da jeste, ali kao drugi korak. Prema tome, ministarstvo mora da se bavi državnom upravom, a ne samo svojim ministarstvom.
Kada smo govorili o primeni zakona, sprovođenju i poštovanju zakona, govorili smo i o Zakonu o maksimalnom broju zaposlenih u državnim organima. Ovim zakonom stvarate mogućnost novog zapošljavanja u državnim organima. Derogirate ovim zakonom o čemu smo ovde raspravljali pre dve godine, čak da se smanjuje broj zaposlenih u Republičkim organima. A ne, sada mi zapošljavamo nove ljude. To je suština, da li se poštuje i sprovodi zakon. Da li se poštuje Zakon o državnoj upravi, i sprovode se obaveze koje imate, da li se sprovodi Zakon o maksimalnom broju zaposlenih u državnim organima i ograničava se broj zaposlenih ili menjate taj zakon? Stavite ga van snage, a onda zapošljavajte nove ljude. To je suština onoga o čemu danas ovde govorimo, da poštujemo zakone koje donosi Narodna skupština, a ne da ih kršimo zato što svako ministarstvo ima svoju neku ulogu i svoju želju.
Kada smo govorili o opasnostima, nismo govorili o potrebi upravne inspekcije nego o tome da se formira posebni inspektorat. Ko će sada da spreči Ministarstvo zdravlja i životne sredine da formira svoje inspektorate? Može li neko da ih spreči posle ovoga? Ne može, sami će to da urade. Ministar Marković je probio led, odlično, sada ćemo mi to da uradimo. Naravno da to onda stvara mogućnosti novih zapošljavanja. Nije stvar samo u zapošljavanju nego i u novoj organizaciji, i to iziskuje nove troškove.
Zakon ne da nije u pravom trenutku donet, nego zakon direktno suprotan Zakonu o maksimalnom broju zaposlenih i nije na pravi način donet, tj. nije donet zakon koji je prethodno morao biti donet i predložen od ovog ministarstva, a to je zakon o inspekcijskom nadzoru, na to vas obavezuje član 18. Kada pišete obrazloženja, ne slažem da je obrazloženje dobro, budite korektni, pa navedite i član 18, a ne samo član 45.
Kada je u pitanju politizacija i depolitizacija, o tome smo danas imali polemiku. Slažem se da je konkursom postavljeno, kako je rekao ministar, 140 i nešto lica od kada je on ministar, za četiri i po godine. Ali, koliko ima položajnih mesta? Ima preko 400. Šta je sa ostalim mestima? Šta je sa pomoćnicima ministara? Mi pričamo o depolitizaciji, ne moramo da govorimo o nižim službenicima, pričamo o pomoćnicima ministara koji su po zakonu obavezni da se biraju na konkursu. Najveći broj, ne govorim o vašem ministarstvu gde je taj posao urađen, u najvećem broju ministarstava taj posao nije urađen. Ljudi su po partijskim linijama postavljani, postavljani, a ne birani po konkursu i to je problem.
Kada sam pominjao izveštaj Evropske komisije, pominjao sam ga naravno u onom delu koji krši Ustav Republike Srbije i o tome bi trebalo Vlada Republike Srbije i Narodna skupština da se izjasne, Srbija nema 122 opštine, nego 150 opština. Ovde se Kosovo namerno u izveštaju Evropske komisije odseklo iz Srbije. Govorio sam o tome da vas oni kritikuju i oni kažu – zapošljavate bez kriterijuma, uticaj politike i najviši službenički nivoi nisu do sada rešeni.
To je ovo o čemu ja sada govorim. Više od 200 mesta na položajima nije rešeno. To je pitanje. Naravno, ovde nije ministar Marković, molio bih ga da interveniše i usprotivi se ovom Izveštaju Evropske komisije koji je izostavio Kosovo iz Republike Srbije po broju opština i autonomnih pokrajina. Ovo je sramno i Narodna skupština bi ovo trebala da prigovori, a ne da se hvali ovakvim izveštajem. Hvala.

Poštovana predsednice, žao mi je što nema nikog od predstavnika Vlade, tj. ministara, pošto mislimo da je vrlo važno da bar ministar Marković, kada je u zgradi, prisustvuje ovoj raspravi, jer time šaljemo poruku da ono o čemu mi danas ovde pričamo kao narodni poslanici uopšte nije bitno, a pogotovo kad se radi o zakonu o prebivalištu i boravištu, jer se tiče bukvalno svih građana. Ovakvo ignorisanje Narodne skupštine i ovakav odnos prema važnim zakonima sasvim sigurno je nešto što govori o samoj vladi i njenom odnosu prema Narodnoj skupštini.
Obratiću se ovde predstavnicima ministarstva i reći ću da bez obzira što je jedan broj mojih kolega ovde istakao pozitivne strane zakona, rešenja koja se ovde definišu, tj. način na koji se definišu proizvešće ogromne probleme u praksi. Pitanje je ne samo tehnike koja je ovde primenjena, nego zaista pravničkog znanja koje je ovde učestvovalo u pisanju ovog predloga zakona. Naravno, u pitanju je s jedne strane i namera predlagača zakona i zakonopisca da namerno neke definicije, a suština ovog predloga zakona su definicije i problem ključan je u definicijama, postavi tako da daje ogromna i široka prava policiji u primeni ovih odredaba.
Svi koji su se borili za demokratsku državu i pravnu državu kroz istoriju, trudili su se da vrlo ograniče i konkretizuju norme koje se tiču ovlašćenja policiji. Bekstvo iz policijske države je bilo u pravničkom smislu vrlo konkretno preciziranje ovlašćenja policiji. Mi sada, kada čitamo ovaj zakon, stičem utisak da se kod vrlo važnog prava koja imaju građani ponovo vraćamo u neko vreme kada je policija odlučivala o svemu i svačemu. Da ne govorimo da u današnje vreme, pored ovako diskrecionog prava policije, ovakve norme stvaraju velik prostor i za korupciju, a na to ću kroz diskusiju i ukazati.
Kada je u pitanju definicija prebivališta, zaista je neprihvatljiv način na koji ste vi ovde definisali šta je to prebivalište. Još od Rimskog prava se zna da je osnovni način kako se definiše i određuje prebivalište jednog lica njegova namera da stalno prebiva u određenom mestu. Vi sada to potpuno neosnovano širite, pa pored namere, definišete centar životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom. Tu nastaje problem, jer dajete policiji da tumači upravo ovu odredbu. Ako neko kaže – ja imam nameru da živim u jednom mestu, vi kažete – ne, tu nije tvoj centar tvojih životnih aktivnosti pa ću da ti pasiviziram to prebivalište pa ću ja da ti odredim gde ćeš ti da imaš prebivalište.
Obzirom na tešku ekonomsku situaciju u kojoj se država nalazi, obzirom na ogroman problem koji imamo sa migracijama stanovišta iz unutrašnjosti u velike centre, vi ćete sada velik broj građana prinuditi da ima prebivalište u centrima okruga ili velikim gradovima i tako će se i na papiru stvoriti još veći problemi nego ovi koje sada imamo. Ovo je, na neki način, uvod u metropolizaciju Srbije. Ovo je ogroman problem.
Naravno, pitanje koje smo mi ovde dotakli jeste pitanje samog ovlašćenja policije. To zaista nije jasno. Član 13. je vrlo sporan član i mi ćemo o tome govoriti i u raspravi, ali, da nadležni organ odbija prijavu prebivališta dok se ne utvrdi da građanin ima nameru, nije jasno kako ćete to utvrditi? Koji je to postupak kojim ćete vi da utvrdite da li građanin ima nameru, ako kaže da ima nameru i da je njegova volja da živi tu gde mu je rođen otac, gde mu je rođen deda i ako hoće tu da ima prebivalište? Ne, vi kažete da će to policija da odluči. Na koji način? Ozbiljan problem ćete ovde napraviti.
Dalje se pojavljuje dodatni problem, gde jednostavno ne postoji način kako ćete da objasnite sledeće norme u članu 13. Kažete da će se ovo regulisati rešenjem i to je u redu, da se može izjaviti žalba na to rešenje, ali da ta žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Zaista, šta se ovde izvršava? To je negativno rešenje. Ne može se ono izvršiti. Apsolutno je nejasno ko je ovako nešto mogao da napiše u zakonu.
Što se tiče člana 18. to je moja koleginica govorila, mislim da se danas veliki broj kolega dotakao tog pitanja, pa se viziranje prebivališta i boravišta, način na koji ste vi ovo definisali, povezujući ga sa članom 11. gde se daje mogućnost da policija dodatno odredi prebivalište i boravište, po mom dubokom mišljenju, vi direktno kršite član 39. Ustava Republike Srbije. Pitanje prava na nastanjivanje i slobodu kretanja je ovde direktno prekršeno. Šta je ovde vaš motiv bio? Objasnite nam motiv. Od ministra smo čuli, neki papir je verovatno pročitao koji mu je dat iz MUP i nemamo mogućnost da ovde polemišemo.
Nadamo se da će u raspravi u pojedinostima doći ministar i da ćemo moći da polemišemo šta je motiv ovoga bio. Otvoreno se kaže pred Narodnom skupštinom, lako se stiče utisak da će policija diskreciono da odlučuje, ti mi se sviđaš, nećeš tu živeti, ti ćeš ovde živeti i mogu da odlučim da je to bila tvoja namera ako daš novac ili ako bude podložan koruptivnoj radnji. Zašto omogućujete ovakvim rešenjima mogućnosti za korupciju?
Ovde imate neke stvari koje su apsolutno nejasne. Govorite u članu 29. "Državljani bivših republika SFRJ i državljana koji su nastanjeni na teritoriji bivše SFRJ, koji nemaju državljanstvo, imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, nadležni organ će ispasivizirati adresu prebivališta po isteku važenja lične karte izdate od nadležnih organa u Republici Srbiji". Šta ćemo sa ličnim kartama koje imaju trajni rok važenja? Kako se rešava taj problem? Kako ćete rešiti tu situaciju? Postoje lica kojima je prestalo državljanstvo, koji su dobili lične karte sa trajnim rokom važenja. To je pitanje koje ovde nije dotaknuto.
Naravno, pitanje ponovne prijave boravišta. Svi mi znamo da postoje neažurni spiskovi boravišta u Srbiji i da policija nije vodila računa o tome, nije vodila detaljan ažuran spisak boravišta. Zamislite koliko u ovom trenutku građana Republike Srbije ima prijavljeno boravište. Sada ćete vi da ih ponovo naterate, kada stupi ovaj zakon na snagu, da prijavljuju boravište i da ga prijavljuju svakih godinu dana. Šta je motiv? Ne moramo da ponovo prijavljujemo boravište, ali svi moraju ponovo da prijave boravište zato da bi policija dobila ažuran spisak. To je maltretiranje. Velik broj ljudi će biti izložen velikim problemima u vezi ovoga.
Mi smo govorili, takođe, i o tome da je moralo da se na neki način precizira koja je dokumentacija neophodna za prijavu prebivališta. mogli ste bar da navedete da to može da se definiše nekim podzakonskim aktom. Prosto, biće definisan podzakonskim aktom, on će biti donet i da bi na osnovu toga građani mogli da znaju koju dokumentaciju treba da imaju. Kratko ću se osvrnuti na ovu strategiju o kojoj se danas dosta govorilo. Ona sasvim sigurno u dobrom delu je iskrena. Hoću da kažem da je iskrena jer ukazuje na probleme sa kojima se država suočava. Govorimo o nedostacima postojećeg sistema.
Rasprava koja je ovde otvorena u jednom trenutku bila je na koji način država to može da rešava te nedostatke od institucionalnog, materijalno-tehničkih. Jedan od načina jeste sasvim sigurno međunarodna saradnja. Danas slušamo raspravu da je neprihvatljivo da Srbija mogući odsustvo sredstava za rešavanje problema rešava tako što će međunarodno da sarađuje sa Ruskom Federacijom. To je neprihvatljivo. Svaki put kada se takva vrsta saradnje sa Ruskom Federacijom uspostavlja tu ima nešto sumnjivo, kada je u pitanju privatizacija NIS i sada kada je u pitanju rešavanje problema koje Srbije ima sa vanrednim situacijama.
Treba sve moguće načine saradnje koji su dostupni Srbiji, da bi otklonili nedostatke, da Srbija ostvaruje. Ne može se kroz budžet, ne može kroz sredstva. Hoćemo međunarodnom saradnjom. Sasvim sigurno, dobro došlo je ovo što se juče desilo u Nišu i daj bože da takvih projekata i takvih saradnji bude u budućnosti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospođo Malović, u petak smo u raspravi pojedinostima, i tokom načelne rasprave govorili da je izuzetno važno da se u zakon o parničnom postupku ugrade rešenja koja će onemogućiti odugovlačenja i trajanje postupka u onoj meri koja prevazilazi objektivno interese stranaka, pogotovo poverioca. Jedan od osnovnih interesa donošenja zakona o parničnom postupku jeste da se na sve moguće načine ostvare interesi obe stranke u postupku, ali prvenstveno onoga ko potražuje i ko je u ulozi oštećenog, a to je tužilac i lice koje ima određena potraživanja.
Kao poslanička grupa smo kroz različite amandmane pokušali da sve ono što se tiče rokova popravimo. Jedan dobar deo amandmana je Ministarstvo usvojilo, ali postoje jedan broj amandmana, pa i ovaj amandman, koji smo smatrali da sigurno doprinosi otklanjanju pretpostavki za odugovlačenje postupak.
Dostavljanje je jedna od stvari koja najviše utiče, pored onih koje se odnose na mogućnost odlaganja na samoj raspravi. Dostavljanje utiče na dugovlačenje postupka. Kada bi se pogledala statistika, pretpostavljam da je samo ministarstvo ima, u kojoj meri izbegavanja dostavljanja ili korišćenje nepravilnog dostavljanja kroz žalbeni postupak i kroz postupke po pravnim lekovima, utiče na obaranje prvostepenih presuda.
Mi smo ovde pošli od činjenice, kako i rečeno u obrazloženju zakona, da zakon u značajnoj meri popravlja rešenja koja se odnose na dostavljanje, ali ima niz stvari koje smo kroz amandmane pokušali da popravimo, kojim bi mogli da učinimo dostavljanje još boljim.
Ovde su tekst u Predlogu zakona i obrazloženje kontradiktorni. U članu 141. polazite od pretpostavke da može da postoji netačna adresa, a u samom obrazloženju govorite o pretpostavci tačnosti adrese i posledicama u slučaju da se lice koje na toj adresi ne primi određeni podnesak, šta se događa i šta su dalje radnje dostavljača, pa kažete:" Zakon predviđa da sva pismena koja se moraju lično dostavljati, dostavljaju se na adresu iz evidencije o prebivalištu, odnosno adresu iz registra pravnih lica. Ako se lice kome se pismeno uručuje ne nalazi na adresi, dostavlja se pismeno obaveštenje i pismeno može podići u roku od 30 dana u sudu". To je dobro rešenje.
U samom tekstu zakona imate pretpostavku netačne adrese i to može stvoriti dodatne probleme. Svako fizičko lice, a pogotovo pravno lice, kad se vodi evidencija u privrednom registru o njihovom sedištu, treba da vodi računa o toj činjenici, pogotovo nakon usvajanja ovog zakona. Zašto bi bila nesuglasnost i zašto bi postupak trpeo nesuglasnost između stvarne adrese i onoga što piše kod zvaničnih organa? U evidenciji koja se vodi kod Agencije za privredne registre piše sedište preduzeća, tu se dostavlja, niko nije mogao po zakonu da primi, stavlja se na oglasnu tablu suda i prošao je rok od 30 dana i primljeno je pismeno. Gde si bio, šta si bio, to više sud da zanima. Takođe i kod prebivališta fizičkog lica.
Svi moraju biti upoznati sa činjenicom da prebivalište mora da bude tačno i da se smatra jedino tačno ono koje se nalazi kod nadležnog organa, to jest policije ili Agencije za privredne registre. Time ćemo otkloniti sve moguće zloupotrebe u dostavljanju. Ovako ova odredba, koju ste vi ostavili u članu 141, daje tu mogućnost, pogotovo tuženom – moja adresa je tamo, a ja sam se preselio, otišao sam. Naravno da preduzeća, u situaciji u kojoj se nalaze, izbegavaju sve moguće dostave, od poreskih organa pa dalje, tek će da dočekaju da menjaju faktička sedišta, a da to ne registruju u Agenciji za privredne registre.
Znači, prihvatite ovaj amandman, zaista jeste u funkciji otklanjanja mogućih zloupotreba, jer verujem da nam je svima interes da dobijemo dobar parnični postupak. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospođo Malović, ovaj amandman se odnosi na pregledanje i prepisivanje spisa. Nije jasno zašto, kada se već išlo na to da se na sve moguće način skrate rokovi i da se kroz skraćivanje rokova ili preciziranje rokova otklone mogućnosti daljih zloupotreba ili odugovlačenja postupka, zašto nije prihvaćen naš amandman i zašto se štede sudije?
Svaki postupak je jasno transparentan, otvoren, svako ima mogućnost uvida u spise i ako je interes svih stranaka u postupku i samog suda da postupak što kraće traje, pa interes je valjda i suda da po zahtevu jedne od stranaka u najkraćem roku, mi smo ovde odredili odmah, ali najkasnije u roku od 24 sata dopusti da se izvrši uvid u spise.
Ovako kako je definisano u članu 149. nema nikakvog roka. Svi znaju koji su učestvovali u bilo kakvom postupku koliko može to teoretski da traje, da se da saglasnost da se ode u pisarnicu. Jednostavno, smatramo da je potrebno dopustiti mogućnost da stranka ako podnese zahtev da joj se odmah dopusti da ode i da pogleda spise. Možda jednostavno nije bilo mogućnosti da prisustvuje nekoj procesnoj radnji, da odmah pogleda da može da reaguje podneskom ili bilo kakvom drugom radnjom, pogleda zapisnike, pogleda eventualno ako je stigao neki nalaz ili šta, da pogleda i da reaguje.
Smatramo da kada je već jedan broj amandmana koji se odnose rokove koji se odnose na obaveze suda usvojen, mislimo da ovo ništa neće zakomplikovati problem sudiji, to je vrlo jednostavno i vrlo kratko da se takva odluka donese i da se dozvoli stranci uvid u spise. Svako odugovlačenje i svaka mogućnost da stranka nema uvid u kratkom roku može da postupak produži nepotrebno i da ga optereti nepotrebnim stvarima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospođo Malović, ovo je jedna od najvažnijih primedbi koje je poslanički klub Demokratske stranke Srbije istakao na ovaj predlog zakona.
Radi se o sporovima male vrednosti. Upravo način na koji ste vi definisali krajnji iznos, koji se definiše kao spor male vrednosti, govori o problemima koji će nastati u praksi prilikom primene ovog zakona.
Prvo, visina vrednosti spora je zaista previsoko postavljena. Kada se uzme u obzir stanje u kom se nalazi veći broj građana koji potražuju i koji imaju sporove koje vode protiv drugih lica koja imaju potraživanja, tada se uzme struktura predmeta u velikom broju sudova, pogotovu u manjim sredinama, videće se da je najveći broj predmeta označen, a još ovde imamo i nesporni deo kao visina vrednosti spora ispod 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Šta je ključan problem? Ključan je problem, ne govorim sada o nekoj perspektivi, da bog da da Srbija bude bogato društvo i da građani imaju mnogo veća primanja, i u krajnjoj liniji iz svog tog nekog društvenog aktivizma i društvenog života i odnosa u jednom bogatom društvu, sigurno se javljaju sporovi koji će imati višu vrednost itd.
U ovom slučaju, u dve trećine Srbije, u najvećem broju predmeta u sudovima biće to sporovi male vrednosti. Opšti parnični postupak, o kome raspravljamo već treći dan, on će biti primenjen u jako malom broju slučajeva, većinom u velikim gradovima, tamo gde nisu privredni sporovi i to gde je drugo lice preduzetnik. Vrlo mali broj sporova gde su dva fizička lica u sporu će biti ove vrednosti. U ovom slučaju je to negde preko 300.000 dinara. U malim mestima, od Malog Iđoša u Vojvodini do Bujanovca, koliko sporova u sudovima ima?
Tu se pojavljuje problem šta su to sporovi male vrednosti i kakav je tu postupak. To je ključna priča. Znači, dominantno će biti, po mišljenju DSS, to sporovi male vrednosti u kojima će se primenjivati parnični postupak, ali ti sporovi, pogotovo po pitanju pravnih lekova, imaju jedan ozbiljan problem. Tu se pokazuje namera predlagača zakona da u što većoj meri suzi mogućnost postojanja pravnih lekova i da se postupak maksimalno ubrza, nažalost, na uštrb stranaka u postupku.
Kada su u pitanju sporovi male vrednosti, po pitanju izjavljivanja žalbe, mi odve nemamo mogućnost da pobijamo prvostepenu presudu zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja. To ima svoje posledice i na vanredne pravne lekove. Koleginica Milica Radović je govorila o reviziji, a ona faktički ne postoji, ona se uvodi ovde kao vanredni pravni lek, ali je u primeni 100.000 evra vrednost spora. Vi onemogućavate izjavu revizije, to treba ovde da se kaže. Spor od 100.000 evra da se vodi u mestima od 20-30-40 stanovnika. Voleo bih da kolege koje dolaze iz tih mesta kažu da li su čuli da postoji takav spor.
Pošto ne možete da pobijate prvostepenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a revizija je faktički nemoguća, da vidimo kakav je realan status i zahteva za ponavljanje postupka. Opet gledamo statistiku i strukturu izjavljenih zahteva za ponavljanje postupka i koji su to razlozi zbog kojih se taj vanredni pravni lek najčešće izjavljuje.
Ovde ima kolega advokata i pravnika koji su imali priliku da pišu ovaj vanredni pravni lek. To je najčešće kako je predviđeno ovde u tački 10, a sve ostalo su minimalni slučajevi da sud toliko pogreši, da ne bude propisno sastavljen, da zasnuje odluku na lažnom iskazu. To su promili koji se dešavaju u praksi, a zbog kojih se izjavljuje zahtev za ponavljanje postupka. Znači, kada stranka sazna za nove činjenice ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih bi za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka, da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. U ovoj situaciji je stranka onemogućena da izjavi zahtev za ponavljanje postupka.
Znači, opšti parnični postupak, kako je ovde predviđeno, biće primenjen u jako malom broju slučajeva, dominiraće sporovi male vrednosti, neće moći da se pobija presuda zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, realno neće moći da se izjavi revizija, jer takvi sporovi su skoro nemogući, nepostojeći u Srbiji i, nadasve, onemogućiće se uspeh sa izjavom još jedinog preostalog vanrednog pravnog leka, a to je zahtev za ponavljanje postupka.
Ovde želimo da upoznamo i Skupštinu i javnost da će se građanima faktički onemogućiti, bez obzira što je propisano, izjavljivanje vanrednih pravnih lekova zbog ovako određene visine vrednosti spora, na osnovu koje se utvrđuju sporovi male vrednosti. To je ključni cilj i ključna namera zakonodavca, koja se vidi kod izjave revizije i kod ovog instituta, da se sve ubrza, da se stvar što je moguće pre završi, da se svede minimalna mogućnost za izjavu vanrednih pravnih lekova i redovnih pravnih lekova, u ovom slučaju žalbe, jer dešava se da sud pogreši kod primene materijalnog prava, ali najčešće se presude ukidaju zbog pogrešnog utvrđenog činjeničnog stanja. Ovde je to onemogućeno.
Vi ste ceo parnični postupak sveli na sporove male vrednosti, realno govorim, u praksi. To se neće dobro završiti, građani su uskraćeni na pristup pravdi, uskraćeni su da se u postupku koji se vodi pred sudom utvrde pravilne činjenice i da se na osnovu njih donese presuda, jer ne možemo da mislimo da je prvostepeni sud sveznajući. Zašto postoji viši sud, da preispita presudu i kada se pogreši kod utvrđivanja činjeničnog stanja, ovde ima niz instituta o kojima smo pričali u amandmanima, koji će, nažalost, dovesti do toga da se to desi kod izvođenja dokaznog postupka. Da ne govorim da je ovaj postupak skraćen, da se ne dostavlja odgovor na tužbu, da se sve završava na jednom ročištu.
Jako loše ste ovo odradili. Mi smo predložili da se snizi taj iznos na vrednost od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, da se da mogućnost da se u malim mestima primeni institut opšteg parničnog postupka, da se izjavljuju žalbe i da se realno koriste vanredni pravni lekovi. Ovo je velika greška i ovo će debelo unazadi ovaj parnični postupak. Hvala.

Kada su u pitanju privredni sporovi naša poslanička grupa uložila je amandman smatrajući da je apsolutno nerealno da se vrednost spora u kome može da se izjavi revizija podigne ovako visoko, na 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a vidimo da su i kolege iz vladajuće većine uočile taj problem. Naravno, sada su tu prosto diskusije oko toga koja to zaista vrednost treba da bude, ali verujem da je i ministarstvo svesno problema koji će se pojaviti kada su u pitanju privredni sporovi, faktički onemogućiti izjave revizije.
Ovo je poslednji amandman o kome će naša poslanička grupa govoriti. Zaista smo uložili značajan broj amandmana i ministarstvo je prihvatilo i ovom prilikom se zahvaljujemo na prihvaćenim amandmanima, ali ove suštinske amandmane koji će poremetiti ceo postupak i faktički dobra rešenja koja se nalazi u opštem parničnom postupku, neće biti realno primenjena zbog primene rešenja iz onog dela koji se odnosi na sporove male vrednosti.
Bila je prilika kroz još jedan broj naših amandmana da se Predlog zakona popravi. Ovako ostaje utisak da bez obzira na usvojene amandmane realna parnica, realan život, realno ono što će se događati u praksi će derogirati niz rešenja koja smo ovde imali prilike da raspravljamo u delu o opštem parničnom postupku na uštrb ubrzavanja. Nije to suština, uporno smo i ja i moje kolege kroz našu diskusiju o tome pokušali da ukažemo. Nije stvar u tome da neko izađe oštećen iz parnice, a da sudija kaže da je rešio predmet i da još zato što nije bio u problemu da mu se protiv presude izjavi žalba kojom se pobija zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja presuda bude oborena.
Nije to suština. Suština je da se jedan realan događaj koji je izazvao spor između stranaka na pravičan način reši. To nije moguće bez svestranog pretresanja na ročištu, bez izvođenja svih dokaza i naravno preispitivanja presuda od strane viših sudova. Vi ste to sve pokušali da stavite po strani, opterećeni verovatno iskustvom i problemima koji postoje u parnicama, a to je zbog dužine trajanja postupka.
Nemojte da taj pritisak, koji vrše s pravom građani zato što im parnice dugo traju, pritisak koji na nas vrše razne međunarodne institucije, bude preovlađujući i bude ključan motiv u usvajanju ovakvog jednog zakona. Ova parnica treba da dovede do pravde i do pravičnog rešenja, gde neće neko izaći oštećen, nezadovoljan i kome će država biti krivac za sve.
Uvek ima i nezadovoljnih, ali ova parnica treba da dovede da svako ko iz nje izađe shvati da je učinio sve što je mogao da zaštiti svoje interese, da mu je država to omogućila, ali da jednostavno dobio spor zato što su prevagnule činjenice i prevagnulo je pravo i prevagnulo je pravično suđenje. Na žalost ovakav parnični postupak to neće omogućiti.

Gospodine ministre, zaista mi nije jasno šta ste hteli sa unošenjem ovog stava 4. Sa jedne strane ide rasprava da je to suvišno, a sa druge strane da vidimo šta može biti stvarna namera i kakve su moguće posledice ovog vrlo opasnog stava u ovom zakonu.
U načelnoj raspravi govorio sam o Zakonu o zaštiti tajnosti podataka. Vi ste mi u nekom odgovoru rekli da ne treba sada taj zakon mešati sa ovim zakonom. Međutim, vidite kako se taj zakon i njegova primena i te kako povezuje sa zaštitom poslovne tajne.
Suštinsko pitanje je kako će ovo da se sprovede? Pretpostavljam da ste čitali Zakon o tajnosti podataka. Ključno mesto gde se podaci skupljaju jeste Savet za nacionalnu bezbednost i Vlada Republike Srbije. Hajde da vidimo kako će jedan interni dokument, koji donosi jedna poslovna kompanija, u kojoj je sadržan podatak od interesa za Republiku Srbiju, biti saznat od državnog organa ko je nadležan po Zakonu o tajnosti podataka, a taj organ zastupa interes države da sazna podatak koji je od njenog interesa.
Samo su dve mogućnosti, gospodine ministre. Zato je ovo toliko nejasno i napraviće probleme. Jedine dve mogućnosti su da svako lice koje je po ovom zakonu nosilac, ima pravo da nešto proglasi poslovnom tajnom, sve svoje dokumente dostavi u Savet za nacionalnu bezbednost ili da svako to lice bude praćeno. Država ima interes da sazna taj podatak. Normalno je da možda neko ima podatak koji se tiče bezbednosti Republike Srbije. Sada će nadležni organi, po Zakonu o tajnosti podataka, da počnu da se vrlo interesuju za sve one koji budu proglašavali poslovnu tajnu ili donosili akte u svojim kompanijama, a koji se tiču poslovne tajne.
S jedne strane, kompanija donosi akt i tu može da zaštiti kao poslovnu tajnu svašta. Ali, BIA, Savet za nacionalnu bezbednost, Vlada Republike Srbije – da vidimo mi da li tu ima podataka koji se tiču državne bezbednosti ili nečeg što ugrožava teritorijalni integritet Republike Srbije.
Gospodine ministre, ovo je vrlo opasan stav. Ovde se država direktno upliće preko svojih organa, preko Zakona o tajnosti podataka i preko ovog zakona, u rad kompanija. Šta može da spreči jednog operativca BIA da po nalogu Vlade ili Saveta za nacionalnu bezbednost ode u kompaniju i kaže – daj mi sve svoje interne akte koji se odnose na poslovnu tajnu, da pogledam da li tu možda ima nešto što se tiče interesa Republike? Pazite kako je to široko. Sve može da se kontroliše, sve može da se traži, sve može da se preispituje.
Verujem da smo mi prevazišli vreme da se pretvaramo u policijsku državu i da hoće da se stvori jedna tržišna privreda gde će kompanije da posluju. Ovo državnim organima, onim organima koji vole da sve znaju i da sve pothranjuju u svoje arhive, da sve proglašavaju poslovnom tajnom, taj Zakon o tajnosti podataka daje vrlo široka ovlašćenja nizu organa da proglašavaju sve i svašta poslovnom tajnom. Videćete tu čak i za razne vrste praćenja ljudi, pribavljanja podataka.
Prosto je neverovatno. Voleli bismo da čujemo šta je interes da se jedan ovakav stav unese u zakon. Ovim na mala vrata ponovo stvaramo policijsku državu i na neki način potpunu kontrolu privrede. Ovo je kršenje nekih dostignutih sloboda koje smo svi zajedno više puta kroz različite zakone ovde u Skupštini usvajali. Znači, vrlo je opasno i nije mu mesto u ovom zakonu, ali nadasve je pitanje kako će država doći do ovih podataka. Opet zaključujem, samo su dva način: ili da svi dostave sve što proglase poslovnom tajnom u Savet za nacionalnu bezbednost ili da svako bude praćen i na osnovu toga država te podatke saznaje.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, sada smo dobili podatak da je i Odbor za nauku i tehnološki razvoj reagovao na ovaj član 14. i sasvim sigurno bolje je što je reagovao, nego da je u ovakvom tekstu ostao kako je predloženo u Predlogu zakona. Dobro je što je Odbor prepoznao problem koji je i naša poslanička grupa ukazala u našem amandmanu, a to je da su preširoko date mogućnosti i preširoko se država angažovala u zaštiti poslovne tajne, koristeći razno-razna procesna sredstva, u ovom slučaju u pitanju je obezbeđenje dokaza.
Naravno, želeli smo da našim amandmanom potpuno uklonimo iz pravnog sistema i iz ovog zakona pitanje obezbeđenja dokaza. Odbor je reagovao amandmanom da se to čini samo u hitnim slučajevima, pa faktički proglašavajući mogućnost da država, pogotovo ovako kako je ovde rečeno u stavu 2. – vrši pretres prostorija, vozila, knjiga, dokumenata, baze podataka, zaplene predmeta i to bez prethodnog obaveštenja i saslušanja može da čini samo u hitnom i izuzetnim slučajevima, proglašavajući, da kažem, obezbeđenje dokaza kao jednu izuzetnu meru.
Generalno gledano, kada se posmatra način na koji se država angažovala u zaštiti poslovne tajne, vidi se da su mnoge pogodnosti i mnoge mogućnosti pružene nosiocima poslovne tajne. Tu možemo doći do niza problema. Nekoliko mojih kolega je o tome govorilo. Prosto, na nejasan način ukazuju na motiv zašto se to činilo ovim zakonom. Recimo, tužba za povredu poslovne tajne o kojoj se govorilo u članu 11. Sa jedne strane imamo neograničenu mogućnost nosilaca poslovne tajne, u tom slučaju misli se na poslovne kompanije, da proglašavaju sve što oni smatraju da je njima bitno za poslovnu tajnu. Sa druge strane, ta zaštita ide toliko daleko da se u članu 11. u stavu 1. tački 3. kaže da se naknada štete, uključujući stvarnu štetu i izgubljenu dobit, ako je povreda učinjena namerno, ne vidim kako može drugačije da se oda poslovna tajna nego namerno, tužilac može umesto naknade imovinske štete zahtevati naknadu trostrukog iznosa uobičajene naknade.
Gospodine ministre, vi ovde dajete mogućnost nekome da proglasi šta god želi poslovnom tajnom, da to slučajno izađe iz poseda onih koji su zakonom obavezni da čuvaju poslovnu tajnu i onda da se ta kompanija debelo naplati, koristeći instrumente države. Vrlo opasne odredbe i prosto nije jasno zašto se država stavila toliko u zaštitu nosilaca poslovne tajne. O tome smo govorili u okviru rasprave.
Sa druge strane, dali ste mogućnost da ta pravna lica i kompanije, svi oni koji su po zakonu to obavezni, sve živo stave kao poslovnu tajnu, pa čak i podatke koji su od interesa za Republiku Srbiju i na taj način uključujemo i državu Srbiju i njene državne bezbednosne organe u čitav haos. Mislim da apsolutno niste razradili jako osetljive stvari koje se tiču i poslovanja, ali i digniteta i slobode na tržištu, dozvoljavajući sa jedne strane državnim organima da se uključe u njihov rad, a sa druge strane, nekome dajući mogućnost da se debelo naplaćuje od fizičkih lica.
Mislim da, uz sve ove argumente koje smo izneli, niste ubedili našu političku grupu da je ovaj zakon dobar, mislimo da je ovaj zakon izuzetno loš, da je opasan u nekim delovima i da će stvoriti, nadasve, svim onim organima koji treba da ga primenjuju, ozbiljne probleme sa tumačenjem. Očekujem vrlo brzo da taj zakon ovde dođe, da se izvrše njegove korekcije, ili će biti prinuđen Zakonodavni odbor da daje autentična tumačenja, maltene, na svaki od ovih članova.
Još jednom, što se tiče člana 14. delimično ste popravili ovo rešenje koje imate u stavu 14, ali generalni utisak je da ste se jako angažovali da zaštitite poslovne tajne svakog i svega, koristeći sve državne instrumente i resurse države. Nema za to nikakve potrebe, ovo nije nešto što je interes države, ovo je interes privatnih kompanija i one treba da traže načine kako će da se zaštite i kako će da sačuvaju ono što smatraju njima bitnim za svoje poslovanje.

Gospodine ministre, kada se pogledaju ova rešenja ,vi jeste konzistentni svom konceptu, ali je to duboko pogrešno. Evo sada ću da vam objasnim. Ovo je način maltretiranja od strane kompanija. Em ste dali široku mogućnost definisanja poslovne tajne, em ste dali mogućnost da se kršenje poslovne tajne tretira kao kršenje dobrih poslovnih običaja u najširem mogućem smislu, a onda ste sva moguća sredstva obezbeđenja stavili u funkciju držaoca poslovne tajne. Gospodine ministre, ne razumem zašto se oni toliko štite. Nije poslovna tajna nešto što je važnije od državne tajne. U Zakonu o tajnosti podataka nemate ovakve mere kako se štiti poslovna tajna. Ko je vršio pritisak na vas da kompletnu državu stavite u funkciju kompanija?
Ovo što su kolege rekle, neko može zbog kršenja dobrih poslovnih običaja da traži privremenu meru, recimo, da se oduzme predmet nastao povredom poslovne tajne.
Pogledajte tu vrstu pritiska između različitih kompanija. Jedno lice je promenilo kompaniju, otišlo u drugu kompaniju, možda je dalo nekakav podatak koji je možda omogućio nekome da u proizvodnom procesu nešto proizvede i taj koji je izgubio taj jedan, recimo, kvalitetan kadar, smatra da je neki proizvod u konkurentskoj kompaniji nastao povredom dobrih poslovnih običaja. On će odmah da traži privremenu meru, sud će da mu je izda, on ne mora da podnese tužbu i privremenom merom će da reši spor, da natera tog drugog da mu plati nešto.
Gospodine ministre, ovo je jako opasno. Jaka sredstva stavljate kompanijama. Država se neverovatno široko angažuje. Dajte mogućnost različitog maltretiranja. On može da podnese tužbu, sredstva obezbeđenja se završe, on ne mora da odgovara ako ne uspe. Ovo što su kolege predložile amandmanom, nekakva sankcija mora da postoji. Mora sud da optereti tog koji podnosi tužbu. Šta ako je on neosnovano podneo, šta ako je maltretirao tog drugog protiv koga je podneo tužbu? On može privremenom merom da reši spor, jer nema nikakvu sankciju ako ne podnese tužbu. Dovoljno je da mu uzmu taj predmet i onda će te dve kompanije da uđu u međusobni odnos i da se nagode.
Prosto je neverovatno na koji način se ovo procesno ovlašćenje daje nekome, naročito ako se stavi odredba da to može da se čini zbog dobrih poslovnih običaja. Kršenje dobrih poslovnih običaja, to je toliko široko, gospodine ministre. Svi živi će se pozivati da je neki proizvod nastao odavanjem poslovne tajne, zato što su se kršili dobri poslovni običaji i tražiće da sud od konkurentske kompanije to oduzme.
Molim vas da ozbiljno razmislite o tome zašto ste toliko stali u funkciju zaštite poslovne tajne i nosilaca poslovne tajne. Koji je interes države, pogotovo u ovakvim normama gde će svi živi biti maltretirani od lica koja imaju želju da se debelo naplate zato što žele da unište konkurenciju? Dali ste mogućnost da svako optuži konkurenciju da mu je ukrala poslovnu tajnu, svim normama, od člana 8, 11, 15, 16, svi će se međusobno tužiti i optuživati jedni druge da im je ukradena poslovna tajna i tražiti da država tu arbitrira. Ko pre podnese privremenu meru, taj je rešio slučaj u svoju korist.
Loš zakon, gospodine ministre. Napravićete ozbiljne probleme u privredi i u odnosima na tržištu. Povucite ovo, neka nađe način Vlada da izađe sa jednim kvalitetnijim zakonom. Kada se sve ovo sagleda, nije na čast da se izađe pred Narodnu skupštinu sa ovakvim zakonom.