Gospodine predsedavajući, član 27. Molio bih da nam kažete gde je predsednik Vlade?
Nemamo informaciju zašto je predsednik Vlade napustio zasedanje. Dobili smo ekspoze, pozvani su bili ambasadori…

Nismo dobili informaciju gde je predsednik Vlade? Predsednik Vlade se obratio Narodnoj skupštini, bacio rukavicu, poslanicima opozicije rekao da jedva čeka sukob i političku borbu i otišao. Mi sada jednostavno smo zatečeni situacijom koja se posle toga stvorila. Važna je rasprava, bira se Vlada. Predsednik Vlade je taj koji treba da da obrazloženje i odgovore. Nemamo ništa protiv da se i drugi obrate predstavnici Vlade, ali predsednik Vlade je taj koji je ovde najavio raspravu i odgovore na sva pitanja. Prema tome, molim vas da date prvo taj odgovor da bismo dalje mogli normalno da radimo i da vidimo šta je razlog sprečenosti prisutnosti predsednika Vlade.

Član 107. – povreda dostojanstva Narodne skupštine.
Mislim da ste, gospodine potpredsedniče, trebali da reagujete kada je predsednik Vlade uvredio poslaničku grupu DSS. U izjavi koju je rekao vrlo je grubo govorio o našoj stranci. Mislim da to nije korektno. Podržavali ste DSS kada je bila na vlasti, kada je zajedno naša Vlada napravila najbolje rezultate u prethodnom periodu i kada je u pitanju privreda i kada je u pitanju životni standard i vodila je jednu zaista realističnu politiku. Ovo što ste vi sada o nama rekli zaista je nekorektno i zaista ne može da se prihvati. A to da vi meni spočitavate da i sam ja prisutan bio ili nisam, svo vreme sam prisutan ovde, gospodine Dačiću. Imao sam jedan kratak telefonski poziv, izašao sam da ne bih pričao, minut jedan sam izašao iz sale da ne bih pričao u sali, jer se sada promoviše ovde ideja da se telefonski razgovori ne obavljaju u sali. Jedan minut. Ako je to nešto što možete da zamerite zameniku šefa poslaničke grupe, onda neka vam je to na čast.
Prvenstveno sam se javio da DSS vodi jednu jasnu, realističnu politiku, a koliko smo bili u pravu, od toga što ste verovatno hteli da nam spočitavate oko Kosova, oko EU, oko ekonomske politike, vreme će pokazati ko je bio u pravu i to vrlo brzo. To što ste vi prihvatili, naša stranka nikada ne bi prihvatila. Hvala.

Na osnovu izlaganja predsednika Vlade. Ne znam da li ste razumeli predsedniče Vlade u čemu je bio problem. Znači, problem je bio u tome što se očekuje na ovako važnoj sednici kao što je predlaganje ministara da predsednik Vlade ili da bar dobijemo obaveštenje od predsedavajućeg gde je predsednik Vlade otišao, jer ste najavili na osnovu vašeg ekspozea da će ovde biti i da ste spremni da razgovarate. Stekao se utisak na osnovu vašeg odlaska da se nećete više vratiti. To je razlika između vašeg položaja kao predsednika Vlade i narodnih poslanika koji ne moraju u svakom trenutku biti prisutni ili mogu da imaju telefonski poziv i u redu je i kulturno je da izađu.
S druge strane, zahvalan sam vam što ste istakli razliku između Demokratske stranke Srbije i Socijalističke partije Srbije. Mislim da će se ta razlika i nakon ove vaše rekonstrukcije još više produbiti. Mislim da će se ta razlika još više ispoljiti, jer ste u vašem ekspozeu naglasili – snažniji put ka evropskim integracijama, kako ste ovde naveli, pravedno rešenje kosovskog pitanja i sa tim povezano rešavanje ekonomskih problema.
Niti će biti tog ubrzanog puta u Evropsku uniju, niti će se, nažalost, na nesreću Srba i srpskog naroda kosovsko pitanje rešiti pravedno. Mi ćemo se boriti na sve moguće načine da ove dogovore i ove sporazume, koje ste postigli na politički način i među građanima i ovde u parlamentu rušimo. Hvala.

Gospodine predsedniče, želim da intervenišem po Poslovniku i da ukažem na član 27, na član 167. i član 168, koji se odnose na sazivanje sednice u rokovima kraćim određenim po Poslovniku, tj. po hitnom postupku.
Obavešteni smo juče da je Vlada Republike Srbije usvojila izmene i dopune Zakona o ministarstvima i on se, po vašoj odluci, našao na dnevnom redu Narodne skupštine danas, tj. u roku od 24 sata.
Obrazloženje zašto Vlada traži hitan postupak je sledeće: „Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija.“.
Mi šest meseci pratimo u javnosti raspravu o rekonstrukciji, da bi se ona na kraju svela na podelu jednog ministarstva, Ministarstva finansija i privrede, na dva ministarstva, Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede. Prosto bi bilo u redu da dobijemo obrazloženje, koje su to štetne posledice, koji će to organi i organizacije pretrpeti štetne posledice, ukoliko u roku od 24 sata Narodna skupština Republike Srbije ne razdvoji Ministarstvo privrede i finansija na dva ministarstva? Mislim da je to minimalna stvar koju smo morali dobiti. Mislim da to nije dobra praksa, ući u raspravu o jednoj izuzetno važnoj stvari, kao što je rekonstrukcija Vlade, pogotovo što šest meseci o njoj slušamo, a ona se svela na razdvajanje jednog ministarstva i pogotovo što sam Poslovnik kaže da se po hitnom postupku donose zakoni, uređuju pitanja, a nedonošenje tih zakona moglo je da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i ispunjenje međunarodnih obaveza.
Mislim da je prekršen Poslovnik, gospodine predsedniče, i da bi bilo važno da Narodna skupština dobije obrazloženje, zašto smo samo 24 sata nakon usvajanja ovog zakona od strane Vlade danas u prilici da o njemu raspravljamo i koje su to štetne posledice koje ćemo, poslanici bi to želeli da znaju, pretrpeti ukoliko o ovom zakonu ne raspravimo u roku od 24 sata. Hvala.

Kao što smo i u načelnoj raspravi rekli, jako je važno donošenje zakona o prekršajima i uz sve one primedbe koje je naša poslanička grupa, a koje je izrazila kroz amandmane, smatramo da su u jednom delu u odnosu na postojeći tekst zakona rešenja poboljšana i da će sigurno doprineti da se prekršajni postupci, pogotovo činjenica da se formiraju prekršajni sudovi i da će se voditi postupci pred prekršajnim sudovima unaprediti ceo prekršajni postupak.
Kao što su u samom Zakonu o prekršajima usvojena različita rešenja, jednim delim iz Krivičnog zakonika i drugim delom iz Zakonika o krivičnom postupku, smatrali smo da kod definicije prekršaja je trebalo postupiti onako kako je definisano u Krivičnom zakoniku. Prekršaj je kažnjivo delo. Osuda ili izricanje kazne može dovesti do kazne zatvora. Nije dovoljno u definiciji prekršaja zadržati samo pojam protivpravnosti.
Podsetiću vas da je samim Krivičnim zakonikom rečeno da je krivično delo ono delo za koje je zakonom predviđeno krivično delo koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Mislimo da je našim amandmanom trebalo uvesti u definiciju prekršaja činjenicu da je ono skrivljeno. U obrazloženju zašto odbijate amandman ukazujete na sledeću stvar – za razliku od krivičnih dela prekršajno i svojstveno da se većinom čine iz nehata. To – većinom, nije ubedljiva argumentacija za odbijanje, jer se čine i umišljajno, pogotovo što u najvažnijim definicijama uvodnog dela govorite i uvodite pojam skrivljenosti, pa govorite o skrivljenoj neuračunljivosti.
Mislimo da je bilo dobro, obzirom na prirodu prekršaja i sankcije koje mogu da se izreknu za učinjeni prekršaj, da se pojam skrivljenosti tj. subjektivnog odnosa prema prekršaju uvede u definiciju. Hvala.

Gospodine ministre, ukazao bih upravo na nekoliko pitanja koja su se ovde otvorila, a koja su povezana međusobno. Današnja rasprava je vrlo interesantna i sva pitanja o kojima su danas poslanici diskutovali i koja su bila predmet dužih diskusija, pokazuju se kao opravdana.
Gde je problem sa ovako definisanom, kako ste vi rekli, opštom normom? To ste u pravu. Mi mislimo da je način na koji smo mi definisali visinu zaprećenih kazni upravo taj odgovarajući. On je nešto više nego što smo druge kolege uradile. Ali, gde se pojavljuje problem?
Rekli ste, to je opšta norma i to je tačno. Međutim, mi kada razmišljamo o tome na koji način se propisuju kazne, moramo imati u vidu razliku između krivičnog zakonodavstva i prekršajnog, a to je broj subjekata koji učestvuju u tom i tu se pojavljuje problem. Vraćamo se onda na član 4. zakona, propisivanje, a onda vidimo da tu nije samo zakonodavac.
Mogli bismo razumeti da je zakonodavac pravilno sagledao vrednost zaštitnog dobra koje štiti propisanom kaznom, ali sada se tu uključuju i Vlada, i opštine, i gradovi i pokrajinska skupština. U situaciji teškog ekonomskog stanja njihovih budžeta, politikom, recimo, koju Vlada vodi prema pojedinim lokalnim samoupravama, problem je generalan, od uskraćivanja finansiranja obaveza koje ima prema lokalnim samoupravama do davanja drugih nadležnosti, lokalne samouprave mogu, iako one mogu propisati manje iznose od najviše zaprećenog iznosa, tu situaciju, ovako određene visine do 150.000 za pravna lica ili za preduzetnike do 500.000 dinara, da iskoriste, toliko ceneći pojedina zaštitna dobra da propisuju njihovu zaštitu tako što će definisati maksimum kazne da bi napunili budžet. Pričamo krajnje otvoreno. Tu možemo imati različitu praksu, od gradova do gradova. Može se u jednom gradu prekršaj za pogrešno isticanje firme, table za isticanje firme, propisati da je dva miliona za pravno lice, milion konkretno u ovom slučaju ili 250.000 za preduzetnike.
Znači, morate voditi računa da j, pored ovoga što je propisan neuporedivo visok iznos kazne, broj subjekata koji će to da propisuju u svojim odlukama velik i ne može se kontrolisati od same Vlade.
Zato je ta rasprava o članu 4. bila dobra i možda treba da se razmisli, kako je i kolega Aligrudić predložio, da Odbor za pravosuđe zaseda.
Mi mislimo da je u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, o kojoj su kolege govorile, svaka preventivna svrha novčanog kažnjavanja upravo određena amandmanom koji smo mi podneli. Upravo je u situaciji kada građani ne mogu to sve da priušte, kada pravna lica ne mogu, kad sve teže posluju preduzeća i preduzetnici, upravo je svrha kažnjavanja ovim postignuta. Mislim da ste tu morali da vodite računa kojim iznosom će biti prevencija definisana i kojim će biti zaštićena. Mi mislimo da je to naš amandman.
Obratite pažnju, broj subjekata koji propisuje stvara opasnost da će vrednost zaštićenog dobra biti neuporedivo veća nego što ste vi definisali. Da je samo zakonodavac, to bi bilo u redu, ali lokalne samouprave, gradovi, autonomna pokrajina, veliki broj i svi imaju jednu nameru i cilj - kako da napune budžet.

Želim samo da kažem da je Vlada i većina prihvatila amandman kolege Karića, tako da je to upravo bio smisao i cilj amandman da se sagleda jedan propust u definisanju rokova otkloni i mi ne bi diskutovali po ovom amandmanu. Želim da se zahvalim što je uočeno da takav problem postoji.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, mi smo o ovoj temi mnogo govorili. Govorili smo i u načelnoj raspravi, govorili smo i kada je bila rasprava o Zakoniku o krivičnom postupku.
Moja koleginica Milica Radović je iznela naš stav koji smo zastupali više puta ovde u Narodnoj skupštini, i često bili usamljeni, ukazujući da to mešanje, preplitanje rešenja iz parničnog postupka u krivični postupak, u ovom slučaju prekršajni postupak, ne može doneti ništa dobro, u krajnjoj liniji ne može se postići svrha onoga što se propisuje ovim zakonom.
S jedne strane, ostavlja se strankama inicijativa o dokazivanju. Navodno sud je pasivan. Ostavlja se ovde izuzetna mogućnost da on pribavlja dokaze po službenoj dužnosti. Međutim, nije baš tako. Ako se pogleda niz odredaba u ovom zakonu, videćete da sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto se nije išlo do kraja? Sud nije pasivan jer on i neki drugi organi imaju mogućnosti da kroz mere privođenja, dovođenja, zadržavanja utiču na to da li će se stranka, u ovom slučaju okrivljeni, pojaviti na postupku. Sud nije pasivan jer može da ceni sporazum o priznanju prekršaja. Sud nije pasivan jer, u krajnjoj liniji, može da odluči da li će neka stranka biti pozvana u trenutku izvođenja dokaza. Može da proceni, ako je već saslušan, da ne bude pozvana. Tu sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto mu nije data do kraja mogućnost, zašto se do kraja nije izvela mogućnost da on izvodi dokaze po službenoj dužnosti? Jer se radi o prekršaju, gde bi javni interes ovog suda morao biti naglašeniji u slučaju parničnog postupka.
Načelo materijalne istine mislim da je neophodnije i značajnije u krivičnom postupku i prekršajnom postupku, nego što je to u parničnom postupku. Znači, stvar ako se ovako postavi nije izvedena do kraja i sud uopšte nije nepristrasan i uopšte nije vezanih ruku, ali u ovoj situaciji na vrlo čudan način se ne dozvoljava mogućnost sudu da bude aktivan. Mi u tom smislu smatramo da je potrebno promeniti čitav koncept. Mi se s tim ne slažemo, ali bi jako bilo važno da se ovaj amandman prihvati, jer ako neko treba štititi javni interes i dobra koja se štite ovim prekršajima to bi trebao da bude sud. Hvala.

Samo želim da ukažem kolegi Babiću gde je problem. Problem je što smo mi principijelno podržali koncept da se formiraju prekršajni sudovi i da za svako delo za koje se može propisati kazna zatvora, što je međunarodni standard, sude sudovi. U ovom slučaju, vašim amandmanom jedan prekršajni postupak se izdvaja iz prekršajnog sudstva i vodi ga organ koji nije sud. To je naša primedba bila.
Znači, zašto se svim drugim organima ukida to pravo, a samo ovaj organ ima to pravo da vodi prekršajni postupak? Suštinsko je pitanje - zašto se izmesta iz prekršajnog sudstva, ako smo se složili da je dobra ideja i da je dobar koncept da prekršajni sudovi vode prekršajne postupak? To je naša primedba.

Samo ću kratko. Ovde se radi o jednoj procesnoj stvari. Naša ambicija je bila, obzirom da se radi o prekršajnom postupku, da su rokovi u kojima sudovi odlučuju uglavnom kratki i da se u najvećem broju slučajeva zahtev za povraćaj u pređašnje stanje zbog roka za žalbu izjavljuje u situacijama kada je on krajnje opravdan, da damo ovde jednostavno mogućnost da se zadrži izvršenje te odluke.
Naravno, Ministarstvo pravde je dalo obrazloženje da sudu treba ostaviti mogućnost procene, ali kao i u nekim drugim situacijama kada smo želeli da konkretizujemo stvar radi efikasnosti, radi eventualnog sprečavanja štete u slučaju izvršenja, a da se ta žalba usvoji, smatramo da bi možda bilo dobro razmisliti o ovom amandmanu. Kažem, radi se o procesnom amandmanu, o kojem može da se vodi diskusija. Naše rešenje je bilo ovakvo i jednostavno mislimo da treba o njemu razmisliti. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, mi smo još u načelnoj raspravi rekli šta su, po našem mišljenju, bili osnovni uzroci zastarevanja velikog broja predmeta u prekršajnom postupku. S jedne strane, to je bio veliki priliv predmeta, naravno, i problem kako su organi koji su vodili prekršajni postupak postupali, znači, način postupanja organa. Ne slažemo se sa stavovima da je uzrok tome bila nezainteresovanost stranaka.
Dostavljanje je bilo jedan od velikih problema, mi smo to i rekli u načelnoj raspravi. Ovim zakonom se deo o dostavljanju značajno unapređuje. Mi želimo to da istaknemo jer je to jedan od načina kako će se sprečiti u daljem periodu izbegavanje od strane uglavnom okrivljenog, koji je zainteresovan da ne primi pismeno, da dođe do zastare.
Pored činjenice da će se, u situacijama kada je to moguće, istaći i na internet stranicu suda i da će se dostavljanje vršiti i preko interneta elektronskim putem i rešenja koja se odnose na dostavljanje odsutnom licu, sve je to dobro urađeno. Ovo je situacija o kojoj je govorila moja koleginica Milica Radović, koja ukazuje na mogućnost kada samo dostavljanje može da proizvede suprotan efekat, u smislu zaštite interesa stranaka. Sasvim je dovoljno da lice koje je na radnom mestu, u kancelariji, ovlašćeno da primi pismeno, bude to kome će se moći uručiti pismeno osobi koja je zaposlena u preduzeću, u organu uprave, bilo gde. Širiti to dalje na druga lica, znate
šta? Dostavljač može da uđe u bilo koju kancelariju i da gurne pismeno i da ga ostavi. Znači, to može dovesti do ovih problema i ovih situacija, da se propuste pojedine radnje ili da se namerno sakrije pismeno.
Ne bismo želeli da se zamagle ili da se oštete dobra rešenja koja su urađena ovim zakonom ovakvim jednim propustom, sa obrazloženjem da će se time dati veća efikasnost. Nije suština veće efikasnosti uskraćivanje ili zloupotreba prava ili štete koja se može naneti stranci u postupku.

Samo kratko u vezi ovog amandmana. On je zaista procesne prirode. Odnosi se na mogućnost izjavljivanja žalbe na rešenje o pokretanju prekršajnog postupka.
Mi smo smatrali, obzirom da je čitava intencija Zakona o prekrašajima da izjednači stranke u postupku, da u situaciji, bez obzira što ovde predlagač zakona, obrazlažući odbijanje amandmana, navodi da se radi o procesnom pravu suda, da prosto damo mogućnost stranci, u ovom slučaju okrivljenom, da izjavi žalbu na rešenje o pokretanju prekršajnog postupka, jer ako se često pozivamo na analogije sa krivičnim procesnim zakonodavstvom, sa rešenjem o pokretanju istrage, ne vidimo zašto ovde nije data mogućnost da se izjavi žalba.
Znači, ako je dato pravo podnosiocu zahteva, podnosiocu prekršajne prijave da izjavi žalbu u situaciji kada sud odbacuje zahtev, radi se o jednoj procesnoj situaciji, ne vidimo razlog da i u situaciji koja se tiče samog okrivljenog, a to je da donošenje rešenja o pokretanju prekršajnog postupka, da ima pravo da izjavi žalbu.
Jeste to način na koji sud upravlja postupkom, ali, kao što sam rekao, analogija sa nekim drugim zakonodavstvom, u svakom slučaju sa krivičnim zakonodavstvom, mogla bi ovde da se primeni, tako da ako želimo već da stavimo stranke u postupku u isti položaj, ako se to naglašava danima, onda je ovo pravo, po našem mišljenju, isključivo je procesno, trebalo dopustiti i okrivljenom. Hvala.

Uvaženi predstavnici Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, ne sumnjivo važan zakon – Zakon o prekršajima i naša poslanička grupa je rekla ono što je dobro i što je pozitivno urađeno u oblasti unapređenja ovog zakonodavstva.
Želeo bih da istaknem nekoliko stvari. Prvenstveno, zaista je dobro urađeno pitanje dostavljanja i obaveštavanja stranaka i to je bio ogroman problem u prethodnom periodu i novi instituti koji se uvode, od prekršajnog naloga, do registra nenaplaćenih kazni. To su neke stvari, ali naravno, ima još nekih. U tehničkom smislu i normativnom smislu zakon je poboljšan i unapređen.
Ono što je važno, više kolega je ovde istaklo da je prekršajni postupak onaj postupak s kojim se građani najčešće sreću i to je apsolutno tačno i to ukazuje na važnost ovog zakona.
Ima još jedna činjenica koja je takođe važna. Mislim da je pored Zakona o opštem upravnom postupku, ovaj zakon na koji se odnosi najviše subjekata, najviše državnih organa ga primenjuje. Dobro je imati sistemski zakon i dobro je što vidimo najavu da će se u toku jeseni pristupiti izradi zakona o opštem upravnom postupku, čiji je nacrt urađen. Time bismo pokrili sve one državne organe koji bi primenjivali ova dva važna zakona. Očekujem, gospodine ministre, da ćemo ući u ozbiljniju reformu i Zakonika o krivičnom postupku, koji je takođe nešto što zaslužuje posebnu raspravu.
U svojoj raspravi ću se fokusirati na jedan segment reforme prekršajnog zakonodavstva, za koga mislim da bi bilo dobro da porazgovaramo, a o čemu smo mi vrlo temeljno u jednoj dobroj raspravi koja je bila u Narodnoj skupštini 2011. godine, kada je bio Zakonik o krivičnom postupku, razgovarali, a to je, da kažemo, promena pozicija ili preraspodela strukture unutar prekršajnog postupka, kada je u pitanju teret dokazivanja.
Kada je bio Zakonik o krivičnom postupku mnogo se govorilo o tome kakve će posledice biti u situaciji napuštanja koncepta utvrđivanja materijalne istine i faktički uvođenja koncepta tereta dokazivanja na stranama u postupku. Želim ovde da kažem da efekat koji se očekuje od uvođenja ovog koncepta u prekršajno zakonodavstvo, imam utisak da neće biti takav kakav se predviđa. Mnogo smo slušali u ova dva dana u raspravi šta je to dovodilo do zastarevanja prekršajnih. Najčešće smo ovde čuli od uvaženih kolega da je to neaktivnost stranaka.
Ne slažem se sa tim stavom. Kaže se – stranke nisu zainteresovane. Mislim da je okrivljeni vrlo zainteresovan u prekršajnom postupku, postupajući na različite načine, od izbegavanja prijema poziva, što mislim da se sada rešava poboljšanjem rešenja u oblasti dostavljanja, do kada ima dobrog branioca, predlaganja dokaza i izvođenja postupaka.
Problem je bio kod onih koji pokreću prekršajni postupak. Tu smo imali situaciju da jeste bio teret dokazivanja na strani suda, ali se u tom konceptu postavlja pitanje – ko je bio odgovoran zašto je toliki broj, ne suda, nego organa koji su vodili prekršajni postupak, da budem precizniji, ko je bio odgovoran zašto predmeti zastarevaju? Onaj ko je vodio prekršajni postupak.
Sada mi hoćemo da kažemo da će u situaciji kada sud više ne mora da po službenoj dužnosti, osim u izuzetnim slučajevima kako ste naveli, predlaže dokaze, da će stranke odjednom postati aktivne, pogotovo podnosilac prekršajne prijave i da će biti vrlo zainteresovan da se postupak do kraja izvede.
Želeo bi da ukažem na različiti položaj, pošto je ovaj koncept prenet iz Zakona o prekršajnom postupku, naročito položaj tužioca koji je imao i te kakvu motivaciju da reši predmet kroz zaključivanje sporazuma. Za njegovu karijeru je značajno da reši predmet, značajno je da on vodi istragu, da predlaže dokaze i, u krajnjoj liniji, iza njega stoji ceo državni aparat.
Sada kada vidimo ko su ti i koji će, u krajnjoj liniji, da se pojavljuju prekršajnom postupku na strani onih koji podnose prekršajnu prijavu, kada vidimo ko sve propisuje prekršaje i ko će biti taj, postavlja se - pitanje da li će se ova izmenjena uloga manifestovati tako da će oni postati odjednom zainteresovani? Da li će komunalni inspektor, građevinski inspektor sa primanjima od 30.000 dinara biti odjednom zainteresovan da snažno vuče u prekršajnom postupku da se on okonča, u odsustvu uloge suda koja je do sada bila ili onog ko je vodio prekršajni postupak?
Moram da izrazim svoju bojazan da to neće biti baš tako i da ćemo i dalje imati pasivnu ulogu podnosioca prekršajne prijave i problematičnu situaciju da prekršajni sud čeka inicijativu od strane njega. S druge strane, imamo situaciju koja može da bude problematična u praksi. Možete da dođete u situaciju da protiv okrivljenog bude doneta presuda a da se nijednom ne pojavi na sudu. Uvodi se mogućnost pisane odbrane. On može da napiše pisanu odbranu, sud može da proceni da on, kako ovde zakon predviđa, ne mora da bude pozvan u pojedine delove postupka ako se smatra da je njegova odbrana dovoljna i, u krajnjoj liniji, može da se presudi a da se on nijedanput ne pojavi.
Postavlja se pitanje – da li će se sa ovakvom ulogom suda koja se predviđa i realnom pozicijom podnosioca prekršajne prijave, koji nije tužilac nego je, u krajnjoj liniji, u najvećem broju slučajeva su to različite vrste inspekcija, naravno, i drugi državni organi u tome učestvuju, ovaj problem rešiti? Osim toga, mogućnost zaključivanja sporazuma o priznanju prekršaja u ovakvoj situaciji u kojoj se nalazi podnosilac prekršajne prijave, govorim i o njegovoj materijalnoj situaciji, voleo bih da se ona drastično popravi, kao što bih voleo kada ekonomska situacija to dopusti da se i pozicija tužilaštva i sudija poboljša, pogotovo ovih lica.
Znači, on može doći u situaciju da, zamislite jednog građevinskog inspektora koji treba da sa jednom moćnom građevinskom kompanijom pregovara o zaključenju priznanja i da se dogovara o visini kazne, govorimo o mogućnostima korupcije. To su neki problemi o kojima bi mogli da razgovaramo i treba da razgovaramo.
Znam da su podeljena mišljenja u javnosti, u stručnoj javnosti ne samo u Srbiji nego i u Evropi oko toga koji je koncept bolji? Mislimo da ovakav položaj koji ima podnosilac prekršajne prijave, radi se o velikom broju organa koji će to da radi, neće rešiti ovaj ključni problem, a to je da će zainteresovanost za rešavanje problema biti veća, da će on pokazati veću angažovanost. U tom smislu, želim time da zaključim, dobra rešenja koja ste uveli u odnosu na dostavljanje, na obaveštavanje su popravila problem koji je postojao u prethodnom periodu a koji je dovodio do nemogućnosti da se prekršajni postupak završi, tj. da se opstrukcijom uđe u zastarelost. Mislim da bi bilo bolje da se zadržao taj koncept. Iznosim svoje mišljenje.
Jedan predlog kod dostavljanja, na radnom mestu ne bi trebalo širiti krug ljudi osim onih koji su neposredno ovlašćeni za prijem pismena, jer tu takođe mogu da se pojave zloupotrebe. Ostala rešenja koja ste uveli su sasvim u redu. Želeo sam da se osvrnem na ovaj aspekt, ukazujući na moju ličnu zabrinutost i sumnju da će on dati efekte. Hvala.

Moje pitanje će se ticati bezbednosti na prostoru Kosova i Metohije i ukupne bezbednosti Republike Srbije.
Naime, 1. jula ove godine potpisan je tzv. vojni sporazum između Republike Albanije i privremenih institucija na prostoru Kosova i Metohija. Taj sporazum sadrži vrlo opasne odredbe po bezbednost i naših građana na prostoru Kosova i Metohije, ali i cele Republike Srbije. On predlaže i definiše status tzv. oružanih snaga, razmenu i privremeni boravak oružanih snaga strana potpisnica.
Ne bi ovo prošlo tek tako nezapaženo da se u međuvremenu nije desilo još nekoliko vrlo zanimljivih izjava pojedinih predstavnika međunarodne zajednice. Albanija koja je potpisala ovaj sporazum je članica NATO pakta. Upravo u tim danima generalni sekretar NATO pakta izjavio je da vidi budućnost Srbije u NATO paktu. Pre neki dan bili smo svedoci incidenta na administrativnom prelazu kada su Albanci pucali na predstavnike oružanih snaga Republike Srbije.
Ovakav jedan sporazum koji je potpisan jeste direktni napad na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije jer Kosovo i Metohija niti je međunarodno priznata država, niti ima svoje oružane snage.
Ono što posebno zabrinjava jeste ponašanje NATO pakta u ovim danima. Albanija je 2009. godine postala članica NATO pakta.
Da li je moguće zamisliti da je ovakav jedan događaj, ovakav jedan sporazum mogao biti potpisan bez saglasnosti ovog vojnog saveza i kakvu to poruku NATO pakt šalje Republici Srbiji?
Kakvu poruku šalje NATO pakt kada ćuti na ove provokacije koje dolaze sa prostora KiM prema centralnoj Srbiji i otvaranje ovakve naše oružane snage?
Kakvu to poruku šalju predstavnici NATO pakta kada pozivaju Republiku Srbiju u članstvo, iako znaju da je Republika Srbija odlukom ove Narodne skupštine vojno neutralna država?
Krajnje je vreme i moje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu odbrane, da se otvoreno i konkretno postave pitanja NATO paktu, a koja bi bila sledeća.
Da li NATO pakt, čiji je Albanija deo, podržava ovakav sporazum i da li poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije? Da li NATO pakt poštuje vojnu neutralnost Republike Srbije, obzirom da je odlukom Narodne skupštine Republike Srbije Republika Srbija vojno neutralna zemlja i opredelila se da ne pristupa ni jednom vojnom savezu?
U krajnjoj liniji, da li će zbog ovakvog ponašanja ovog vojnog saveza prema Republici Srbiji biti preispitan obim učešća Republike Srbije u okviru Partnerstva za mir i kakvu uopšte garanciju za bezbednost na prostoru KiM može da pruži NATO?
Ako je on ćutao dok se otvarala vatra na predstavnike oružanih snaga, konkretno u ovom slučaju žandarmerije Republike Srbije, a u isto vreme navodno je garantovao da tzv. oružane snage Kosova neće moći boraviti na prostoru severnog Kosova, kako možemo, a da ne posumnjamo, da će u slučaju nekog eventualnog napada tih oružanih snaga na prostor severnog dela KiM oni takođe ćutati?
Šta će se desiti ukoliko se primeni ovaj sporazum i ona odredba koja govori da oružane snage Albanije mogu da borave na prostoru KiM i da li će se otvoriti mogućnost da njihove oružane snage borave na prostoru severnog Kosova i završavaju onaj posao koji, navodno, zbog ovog jemstva koje pruža NATO, ne mogu da reše, ili urade tzv. oružane snage KiM? Da li će oni vršiti nasilje nad Srbima.
Ovo je vrlo važno pitanje i molim Vladu Republike Srbije da otvoreno postavi ova pitanja NATO paktu i da jasno shvati u kom pravcu bilo kakvo produbljivanje odnosa sa ovim savezom može da ide.
Ja verujem da će politika vojne neutralnosti, koja se do sada pokazala kao uspešna, biti potvrđena. Hvala.