Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih gospodina ministra da pitam - da li je u Ministarstvu napravljena neka analiza ili projekcija, koliko će biti kvalifikovanih kupaca električne energije kad ovaj zakon stupi na snagu, odnosno koju će to energiju oni koristiti...

Gospodine predsedniče, ovo je pitanje koje postavljam u ovoj diskusiji povodom ovog zakona i amandmana. Valjda je sasvim logično da se postavljaju pitanja ministru. Zato je on ovde, da odgovara na ta pitanja i  zato smo poslati u Skupštinu Srbije. Poslanička pitanja će se postaviti po Poslovniku na drugi način i u drugom terminu, ili pisanim putem ili usmeno.
Postavljam pitanje koje je vezano za ovaj amandman i za ovaj zakon i želim, ako ministar hoće da odgovori na to pitanje, čisto da razjasnimo pitanja koja su nama poslanicima nejasna, konkretno vezano za ovaj zakon u ovom momentu.
Interesuje me da li je neka projekcija urađena, koliko će biti kvalifikovanih kupaca, koliku će oni energiju trošiti u toku jedne godine i kada se ovaj zakon primeni, pošto će se ovim zakonom sadašnji EPS podeliti na dva javna preduzeća, jedno za prenos energije i drugo koje će obuhvatiti proizvođače, distributere, trgovce i ne znam koga. Interesuje me situacija, želim da doprinesem da se neke moguće situacije u praksi kasnije sada predvide i pokušaju preduprediti.
Pošto kvalifikovani kupac ima mogućnost da ugovara nabavku energije s bilo kim, ne mora sa onim javnim preduzećem koje se od EPS-a stvara ovim zakonom, šta će se desiti ako kvalifikovani kupac pronađe jeftiniju energiju u Rumuniji, Grčkoj ili nekom drugom mestu, a javno preduzeće za prenos energije koje je pod kontrolom vlade ne želi da izvrši uslugu prenosa?
Može da ne želi jer postoji u drugom javnom preduzeću koje je pod kontrolom vlade, i postoji proizvođač koji ima višak energije, i on želi da plasira svoju energiju, ali njegova energija je skupa za kvalifikovanog kupca koji će obezbediti jeftiniju energiju na drugom mestu. Mislim da je ta situacija realna i želim da ukažem na nju, da vidim da li ste razmišljali o tome i na koji način ćete se obezbediti od takvih situacija sutra kada se ovaj zakon bude primenjivao.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovaj zakon najviše okrenut ka Elektroprivredi Srbije, odnosno proizvodnji i prometu električne energije, kratko ću se osvrnuti na probleme Elektroprivrede Srbije, koje je ona imala u periodu do 2001. godine, do dolaska DOS-a na vlast, i u periodu posle 2001. godine, ovih zadnjih tri i po godine.

Do 2001. godine EPS, kao najveći sistem u zemlji, koji ima preko 60 hiljada zaposlenih radnika, imao 23 kompanije u svom sastavu, od čega je bilo sedam proizvodnih kompanija, jedna za prenos, tri površinska kopa, jedna podzemna eksploatacija uglja i 11 distribucija.

Veliki broj zaposlenih je bio balast jedne takve kompanije. Tadašnja vlast je bila svesna tog balasta i tih problema, nije uspevala da to reši, i pored nekih pokušaja da se nekim normativima ograniči prijem novih radnika, odnosno da se taj prijem svede na neku razumnu meru. Prema tim normativima, koji su tada rađeni, procena je da je u EPS-u tada bilo oko 20 hiljada radnika viška.

Drugi problem, koji je EPS kao takav imao u tom periodu, bila je niska cena električne energije, koja je 1997. godine u proseku iznosila 25 para po kilovat satu. To je, u poređenju sa prosečnom evropskom cenom, bilo negde oko 48% u odnosu na tu prosečnu evropsku cenu električne energije. I tada je, doduše, postojao stalni zahtev EPS-a da se ta cena promeni, da se poveća, međutim, tadašnja vlada nije imala sluha za to, jer je tražila stalno od EPS-a da maksimalno iskoristi sve svoje unutrašnje rezerve i takođe je vodila računa o ekonomskom stanju građana Srbije, koji nisu imali mogućnosti da plaćaju više cene struje.

Treći problem, koji je u tom periodu bio dominantan, to je problem remonta. Naime, zbog niskih cena struje EPS nije mogao da izdvoji sredstva koja su bila dovoljna da se remonti obave na kvalitetan način, pa su remonti vršeni samo u onom nužnom obliku. Naravno, to je imalo odgovarajuće posledice.

Četvrti problem su bili izuzetno veliki gubici, kako u prenosnoj, tako i u distributivnoj mreži. U prenosnoj mreži su se kretali oko 3%, a u distributivnoj oko 15%. Još jedan problem, koji bih istakao kao bitan za taj period, to je bio problem velikih potraživanja EPS-a, nenaplaćenih potraživanja, problem koji je verovatno i danas dominantan u EPS-u. EPS nije uspevao da naplati sva potraživanja od potrošača, kako domaćinstava, tako i privrede. Godine 1997. ta potraživanja su se kretala oko milijardu i 300 miliona dinara.

Da nije sve tako crno bilo u EPS-u, želim na kraju da pohvalim EPS u tom periodu pre 2000. godine, za sve ono što je uradio u toku NATO agresije. EPS se tada pokazao kao vrlo stručan, vrlo kvalifikovan i vrlo profesionalan sistem, koji je uspeo da otkloni vrlo brzo i efikasno posledice NATO agresije, odnosno dejstva NATO agresora po objektima Elektroprivrede Srbije.

Kakva je danas situacija u EPS-u? Dolaskom DOS-a na vlast 2001. godine nije preduzeto ništa na restrukturiranju EPS-a, iako je tada bilo nekih najava da će se početi sa tim poslom, pa su pravljeni neki normativi, po kojima je tada procenjeno da u EPS-u ima čak oko 30 hiljada radnika viška. Međutim, osim izvlačenja podzemne eksploatacije iz sastava EPS-a, ništa drugo nije urađeno u tom pogledu.

Dolaskom DOS-a na vlast odmah je višestruko povećana cena električne energije. Od prosečnih 25 para po kilovat satu 1997. godine, došlo se do cene koja se kreće u sledećem rasponu, evo najnovije obaveštenje od 1. jula ove godine, najjeftiniji kilovat sat košta 66 para, to je zelena zona – niža tarifa, a najskuplji kilovat sat košta 9,36 dinara, to je crvena zona – viša tarifa.

Naravno, ovo su cene bez poreza na promet. Ne znam da li je neko izračunao prosečnu cenu koja danas važi u EPS-u, ali smatram da je ta prosečna cena daleko iznad pet američkih centi po kilovat satu. Evo, mogu čak i da to dokumentujem jednim beogradskim računom. Na potrošnju od 74 kilovat sata, račun je, bez poreza na promet, znači, utrošena električna energija plus fiksni deo – 271 dinar, što znači oko četiri dinara po kilovat satu, što je znatno više od pet američkih centi.

I pored ovakve situacije koja trenutno vlada u Srbiji, gde je prosečna cena povećana preko 10 puta za zadnje tri i po godine, ministar tvrdi da nije dostignuta ekonomska cena, odnosno nije dostignut nivo ekonomskih cena, što znači da treba da očekujemo i dalje povećanje cena električne energije.

Sve je to lepo, međutim, ovih dana je beogradska distribucija štrajkovala i na njihovoj poslovnoj zgradi su stajali plakati na kojima piše – štrajk zbog pljačke naroda. I oni sami su shvatili da se radi o pljački naroda i zbog toga su stupili u štrajk.

Što se tiče remonta, treba reći da su remonti u prošloj i pretprošloj godini izvršeni na znatno kvalitetniji način nego što je rađeno ranije, da je to posledica donacija koje su stigle u ovom periodu i kredita koji su uzeti od stranih finansijskih institucija. Ali, ostaje pitanje zašto nismo izvršili te remonte sopstvenim sredstvima, ako je cena već toliko povećana. Gde su te pare utrošene, zašto ih ne možemo izdvojiti za remonte naših kapaciteta.

Ono što mi je takođe privuklo pažnju jeste činjenica da i ovih dana imamo remonte u nekim našim postrojenjima, da su neki strani donatori prisutni. Međutim, pored donacija koje su poslali, oni su poslali i svoje revizore da kontrolišu kako se donacije troše, što očigledno govori o poverenju koje imaju u vas kao rukovodstvo Ministarstva, odnosno kompletnog EPS-a.

Sledeća stvar je pitanje gubitaka u energetskom sistemu. Postavljam pitanje gospodinu ministru, pošto verovatno, po funkciji i prirodi stvari, mora biti upoznat sa tim – kakav je nivo gubitaka danas u prenosnom sistemu i distributivnoj mreži? Da li je taj nivo na onom koji sam malopre pomenuo, iz 1997. godine, ili su gubici umanjeni, što bih pozdravio, ali nemam te podatke.

Takođe, želim da napomenem da je proizvodnja, i pored ovih kvalitetnih remonta koji su izvršeni u prethodnoj godini, 2003. godine bila neznatno veća od proizvodnje 1997. godine. Ukupna proizvodnja u 2003. godini bila je 36 hiljada gigavat sati, a 1997. godine je bila 35 hiljada i 128 gigavat sati, što znači da se radi o vrlo malom, neznatnom povećanju proizvodnje, iako su ogromna sredstva uložena u remonte i, kako vi kažete, da je sistem na znatno višem nivou.

Sledeće pitanje je pitanje nenaplaćenih potraživanja. Ministar je sinoć u emisiji na BK televiziji rekao da sada nenaplaćena potraživanja od privrede i građana, znači domaćinstava, iznose oko 32 milijarde dinara, odnosno po 16 milijardi i tamo i ovamo. Voleo bih da napravimo komparaciju sa onim iznosom koji sam pomenuo za 1997. godinu i videćemo da je realno potraživanje EPS-a sada znatno veće nego što je bilo 1997. godine.

Takođe, treba reći da je dolaskom DOS-a na vlast došlo do diskriminacije potrošača, tako da potrošači u Beogradu plaćaju utrošenu električnu energiju na jedan način, a potrošači u drugom delu Srbije na drugi način.

Evo na primer, ovo je račun kojim se plaća struja u Beogradu. To je račun kojim se plaća po završetku obračunskog perioda za energiju koja je utrošena. Znači ona je stvarno utrošena. U unutrašnjosti sve distribucije, osim beogradske, obračunavaju energiju na drugi način, odnosno tamo potrošači plaćaju akontaciju, pa ako do 15. u mesecu ne platite (možda je to promenjeno, ali je ranije bilo tako) akontaciju za naredni mesec, od 15. se zaračunava kamata. Radi se o diskriminaciji koja nije bila ranije prisutna u Srbiji.

Takođe, dolaskom DOS-a na vlast ukinuta je dnevna niža tarifa, tako da smo sada dobili samo mogućnost da koristimo jeftiniju struju u kasnim noćnim satima, od 24 do 7 sati ujutru, što naravno utiče i na potrošnju, na strukturu potrošnje, ali utiče i na sve nas kao potrošače i građane u Srbiji, i to naravno negativno.

Na kraju, dolaskom DOS-a na vlast pojavila se u Srbiji energetska mafija, predvođena Vukom Hamovićem i Vojinom Lazarevićem, odnosno firmom I-Ef-Ti, koja je, što smo i utvrdili na Anketnom odboru, na nezakonit način trgovala strujom u Srbiji, kupovala, uvozila, izvozila itd. i time oštetila i EPS, i NIS, i državu za ogromne iznose. Naravno, očekujemo da organi, koji treba da preduzmu određene mere, to i učine.

Sada da se vratim na zakon. Ovaj zakon, pored onoga što je pozitivno, to je strategija razvoja energetike, koja se pominje u zakonu, i politika u oblasti energetike, po našem mišljenju ne nudi nešto posebno dobro Srbiji. Zakon je dosta konfuzan i uglavnom je usmeren na rušenje EPS-a kao jedinstvenog tehničko-tehnološkog sistema.

Možda je, čak, u ovu skupštinu trebalo ući prvo sa strategijom razvoja energetike, pa tek onda sa zakonom. Možda bi to bilo pametnije i adekvatnije. Da prvo utvrdimo šta želimo postići u ovoj oblasti u narednom periodu od deset i više godina, pa tek onda da svemu tome prilagođavamo i zakon.

Ovaj zakon razdvaja energetske delatnosti, pa tako sada imamo posebno razdvojene proizvodnju, preradu, prenos, distribuciju, trgovinu, upravljanje prenosnim sistemom, upravljanje distributivnim sistemom itd. Vladi je ostavljena mogućnost da formira od postojećeg EPS-a dva nova preduzeća, ako sam dobro razumeo član 181. Jedno je za prenos i drugo za proizvodnju, distribuciju i trgovinu električnom energijom.

Nejasno je ovde kako će se između distributera i kupca ugraditi trgovac. Naime, u članu 3. pominje se, kada se govori o distribuciji, da je to prenošenje energije preko distributivnog sistema radi isporuke energije, osim snabdevanja. To upućuje da distributer nije onaj krajnji u lancu do kupca i da će između distributera i kupca biti neko drugi. To je trgovac.

Postavlja se pitanje kako će se on ugraditi ako distributer, koji je vlasnik distributivne mreže, ne želi ustupiti svoju mrežu za prenos energije. Ne može se električna energija nositi u paketima ili kofama.

Zakonom su predviđene dve agencije. Agencija za energetiku i agencija za energetsku efikasnost. To je stara priča koja se ponavlja iz vremena DOS-a, kada su se samo osnivale uredbama agencije, a sada se osnivaju zakonom, dok je suština ista.

Međutim, u članu 15. stoji da agencija za energetiku obavlja poslove koji su joj određeni - kao poverene, što znači poverene od strane Ministarstva energetike, odnosno da ti poslovi izvorno pripadaju Ministarstvu energetike. Pa, ako pripadaju tamo, zašto ih Ministarstvo onda i ne obavlja, nego ih prenosi agenciji, odnosno osniva agenciju da bi se ona bavila tim poslovima.

Što se tiče druge agencije, nekada je postojao Savet za racionalno gazdovanje energijom pri Ministarstvu. To je bila ideja nekih vaših koalicionih partnera iz ranijeg saziva. Taj savet nije dao neke efekte, a postojale su i neke direkcije koje su se bavile tim problemima u okviru EPS-a, a pošto se radi o visokostručnim poslovima, moglo je to da se ostavi i dalje pri Direkciji EPS-a, da ona te poslove i dalje radi.

Izneću i nekoliko konkretnih stvari. U članu 2. ne pominje se ugalj kao energent. Sinoć je ministar pokušao da to objasni, da se ne pominje ni nafta, međutim, nafta se pominje. Nafta se pominje kao energent i ovde je trebalo samo ugalj pomenuti kao energent, u članu 2. gde su definisani energenti, odnosno trebalo je reći - pored prirodnog gasa, nafte, trebalo je staviti i ugalj.

Da vas podsetim, ugalj je energent kojim se proizvodi 70% električne energije u Srbiji. I u narednih 50 godina ugalj će biti osnovni energent za proizvodnju električne energije. Ne treba ga tek tako izbaciti iz ovog zakona, da se čak on i ne pominje.

Čini mi se da treba malo više pažnje obratiti na član 79. ovog zakona, odnosno da ga treba korigovati i promeniti. U ovom članu utvrđena je obaveza vlasniku poseda nekretnine na kojoj se nalazi energetski objekat da mora na određen način vršiti održavanje tog energetskog objekta, odnosno da mora uklanjati, kako ovde stoji: drveće ili drugo rastinje oko energetskog objekta ili ispod ili iznad mreže.

Ukoliko on to ne radi, taj posao će uraditi vlasnik energetskog objekta, ali će troškove ispostaviti vlasniku poseda odnosne nepokretnosti na kojoj se objekat nalazi. Molim vas da shvatite - u Srbiji je veliki broj tih objekata na imanjima ljudi koji su stari preko 70 godina, čija deca nisu tu ili su ta domaćinstva napuštena. Ko će izvršiti ovo o čemu se priča u članu 79. Neko se možda nalazi u Kanadi 20 godina i nije tu uopšte.

Do sada to nije bila praksa, bila je obaveza vlasnika energetskog objekta i trebalo bi i dalje to tako da ostane. Zamolio bih vas da intervenišete u ovom članu na taj način. Evo, nisam stigao sve da završim, ali biće prilike da se o detaljima više kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da se sada javim po Poslovniku, ali me je privukla i  isprovocirala nervoza kod ministra i poslanika G17 plus da se sada javim po Poslovniku.
Gospodin Nedeljković je govorio o reorganizaciji...
(Predsednik: Izvinite, koja je tačka povređena, oprostite?)
Član 193. Dakle, govorio je (poslanik dr. Goran Cvetanović) o reorganizaciji Službe za transfuziju krvi Srbije i ja želim sada da se obratim gospodinu predsedniku Skupštine po članu 193. Poslovnika, jer sam ja 19. marta 2004. godine...

Dakle, ne postavljam poslaničko pitanje, samo želim odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio 19. marta, u pisanoj formi sam dostavio predsedniku Skupštine, za ministra zdravlja.   Pitanje se odnosilo upravo na reorganizaciju Službe za transfuziju krvi Srbije, a taj odgovor na koji sam mogao čekati maksimalno 30 dana još uvek nisam dobio.
Mene interesuje upravo šta je sa "tim mojim pitanjem", odnosno sa odgovorom na "to" pitanje. Ko je prekršio Poslovnik i zašto nisam dobio odgovor u roku od 30 dana?

Gospodine predsedniče, uz puno poštovanje i uvažavanje vaše ličnosti i funkcije koju obavljate,  moram ponovo da izrazim svoje nezadovoljstvo činjenicom da još uvek nisam dobio odgovor na poslaničko pitanje, iako ste u pauzi pokušali da me ubedite da je taj odgovor stigao. Očekivao sam, kada sam ušao, da će to biti ovde, međutim, na mojoj klupi tog odgovora nema.
Po Poslovniku, obaveza je da se odgovor dostavi najkasnije u roku od mesec dana. Prošla su četiri puna meseca, tog odgovora još uvek nema. Želim kratko samo da se osvrnem na pitanje koje sam postavio, pošto poslanici ne znaju o čemu se radi.
Tražio sam da vi kao predsednik Skupštine dostavite ministru zdravlja moje pitanje koje se odnosi na transfuziju, odnosno na reorganizaciju Službe za transfuziju krvi Srbije, gde sam želeo objašnjenje od gospodina ministra o postupcima i o aktivnostima u vezi sa tom reorganizacijom. Naime, gospodin Nedeljković je danas u svom izlaganju malo detaljnije objašnjavao, a ja ću samo kratko da podsetim.
Krajem 2001. godine je počela reorganizacija Službe za transfuziju krvi Srbije, gde je Evropska agencija za rekonstrukciju izdvojila pet miliona evra. Cilj te reorganizacije je bio da se, pored ostalog, izvrši nadgradnja nacionalnog centra za funkcionisanje plazme i da se...

Gospodine predsedniče, vi ste mi u pazi rekli da je odgovor stigao.

Ja tražim sada, ako mi ne dozvoljavate da objasnim poslaničko pitanje, a to je očigledno, da se Administrativni odbor izjasni o kršenju Poslovnika i to ste vi učinili, jer mi niste dostavili odgovor u roku koji je po Poslovniku...

Tražim da se Administrativni odbor izjasni, a ne Skupština.
Što se tiče amandmana na član 13. on je logična posledica amandmana SRS na član 1. i na sve ostale koji su do sada obrazloženi. Naime, radi se o jednoj drugačijoj koncepciji za koju se mi zalažemo, a to je koncepcija da se ne prihvati koncept koji je ministar predložio, odnosno predlagač, koncept koji predviđa postojanje agencije, već naša koncepcija da se u okviru ministarstva formira uprava za lekove i medicinska sredstva.
Neshvatljivo je i neverovatno ono što piše u obrazloženju o ovim amandmanima i to je Vlada dostavila; gde se odbija amandman, iz razloga navedenih za neprihvatanje na član 1. - i kaže da je agencija samofinansirajuća služba, koja je u svom radu nezavisna itd, a zatim se kaže da agencija poslove koje obavlja, obavlja kao poverene poslove i da te poslove poverava Ministarstvo zdravlja agenciji za lekove i medicinska sredstva.
Prosto je neverovatno da, agencija koja je finansijski samostalna dobije neke poslove kao poverene. I takođe je neverovatno ono što se tvrdi u obrazloženju, da će nadzor nad radom agencije vršiti ministarstvo nadležno za poslove zdravlja i ministarstvo nadležno za poslove veterine.
Kako može ministarstvo vršiti nadzor, ako je agencija finansijski samostalna i nezavisna od Vlade, odnosno ministarstava? Ovo je nemoguće i mislim da treba prihvatiti onu koncepciju koju smo mi predložili. To je, prihvatanje amandmana na član 1. a kada se on prihvati sve ovo drugo je tehnička prepravka, ispravka ili tehničko doterivanje ovog zakonskog teksta.

Dame i gospodo, ovim amandmanom zahtevam brisanje člana 19. Ovaj član se odnosi na član 29. osnovnog zakona. Tim članom se utvrđuje određivanje nabavne cene nepokretnosti pri utvrđivanju kapitalnog dobitka.
Da bih to obrazložio vratiću se na član 28, gde je utvrđeno šta je kapitalni dobitak i kako se on određuje. U drugom stavu ovog člana stoji da je kapitalni dobitak razlika između prodajne cene nekretnine i njene nabavne cene. Ta razlika se oporezuje.
Član 29. postojećeg zakona definiše na koji način se utvrđuje nabavna cena imovine, koja se koristi za utvrđivanje kapitalnog dobitka.
U stavu 1. člana 29. stoji: "Za svrhu određivanja kapitalnog dobitka, nabavna cena, u smislu ovog zakona, jeste cena po kojoj je obveznik stekao imovinu, umanjena po osnovu amortizacije, odnosno uvećana po osnovu revalorizacije do dana prodaje, u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo."
Znači, prvi stav postojećeg zakona omogućio je umanjenje nabavne cene po osnovu amortizacije, ali i uvećanje po osnovu revalorizacije za svaku godinu na koju se odnosi, odnosno za koju poreski obveznik poseduje imovinu.
Revalorizacija se vrši radi usklađivanja sa inflacijom ili rastom cena na malo, odnosno sa rastom troškova života. U ovom 1. stavu predlagač je napravio intervenciju, pa je svojim predlogom brisao mogućnost uvećanja nabavne vrednosti za revalorizaciju koja je bila predviđena postojećim zakonom.
Intervencija je napravljena i u poslednjem stavu člana 29. gde je postojeći zakon omogućio uvećanje nabavne cene iz još nekih razloga. Taj stav glasi: "Kod prodaje stvarnih prava na nepokretnostima nabavna cena iz stava 1. ovog člana usklađuje se uvećanjem po osnovu:
1) troškova investicionog održavanja nepokretnosti;
2) troškova unapređenja nepokretnosti u vidu dodatnih ulaganja radi povećanja kapaciteta, odnosno poboljšanja kvaliteta ili promene namene, s tim što se u nabavnu cenu ti troškovi priznaju u visini stvarnih ulaganja revalorizovanih do dana prodaje u skladu sa troškovima kojima se uređuje računovodstvo."
To postojeće rešenje je logično. Sve ono što poreski obveznik uloži u adaptaciju, kao ulaganje radi povećanja vrednosti, radi obavljanja funkcije nepokretnosti koju poseduje, mora mu se uračunati u povećanje nabavne vrednosti.
Predlagač sada želi da sve to briše. Znači, predlagač briše mogućnost revalorizacije u stavu 1. kojom se povećava nabavna vrednost imovine i mogućnost povećanja nabavne cene investicionim održavanjem ili ulaganjem radi poboljšanja kvaliteta same nepokretnosti koju obveznik poseduje.
Mi smatramo da je ovo što je predlagač ponudio ovde neprihvatljivo, da će se mnogi poreski obveznici ovim oštetiti, jer će sada razlika između prodajne i nabavne cene biti mnogo veća nego što je to po postojećem zakonu, čime će osnovica za obračun poreza biti znatno veća i naravno, obveznici će imati obavezu da plate znatno veće vrednosti po osnovu ovog poreza, što opet upućuje na to da je predlagač želeo samo da popuni budžet, da ostvari prihod u budžetu Republike Srbije, ne vodeći računa o poreskim obveznicima.
Mislim da bi trebalo razmisliti dobro o ovom amandmanu, da je ovo postojeće rešenje u postojećem zakonu sasvim korektno, sasvim prihvatljivo i da ga treba zadržati. Znači, trebalo bi usvojiti ovaj amandman. Voleo bih da je tu predlagač da nam to malo objasni.
Možda nisam u pravu, ali zdrava logika i zdrav razum upućuju na ovo kako sam i objasnio.

Dame i gospodo, ovo je četvrta izmena Zakona o porezu na promet od 2001. godine, kada je usvojen osnovni tekst. To pokazuje koliko je taj osnovni tekst nesavršen i neadekvatan trenutku u kome je usvojen. Ova izmena se odnosi samo na jedan član postojećeg zakona, to je član 38. kojim je propisan način izdavanja fakture.
U članu 38. postojećeg zakona stav 1. odnosi se na obavezu pravnog lica i preduzetnika, kada prodaje proizvod ili vrši uslugu, da izdaje račun, odnosno fakturu onome kome prodaje proizvod ili vrši uslugu ili ako taj promet vrši preko registar kase, da izda odgovarajuću traku, odnosno odsečak trake iz registar kase.
Drugi stav koji se ne menja ovim predlogom obavezuje ona lica koja vrše promet na malo, da moraju pri prometu proizvoda na malo i vršenje usluga fizičkim licima da izdaju odgovarajući odsečak od registar kase, odnosno fiskalne kase, kako se to ovde definiše.
Treći stav takođe nije promenjen i on obavezuje ona fizička lica koja rade kod poreskog obveznika da moraju taj odsečak iz registar kase izdati licu kome prodaju proizvod, odnosno vrše uslugu.
Četvrti stav člana 38. postojećeg zakona propisuje one delatnosti ili ona lica i preduzetnike koji se oslobađaju obaveze da izdaju ove račune, odnosno ove odsečke iz registar kasa, odnosno one koji nemaju obavezu da poseduju fiskalnu kasu pri prometu svojih proizvoda i usluga. Tu su jasno navedeni poljoprivredni proizvođači, vlasnici samostalnih zanatskih radnji koji na pijačnim tezgama i sličnim objektima prodaju poljoprivredne proizvode i sopstvene proizvode zanatstva i domaće radinosti. To je bio stav 4. člana 38.
Ovom intervencijom se ovaj stav proširuje, pa se kaže da se, pored ovih lica koja su navedena u čitavom stavu, ovo oslobođenje odnosi i na lica kojima je usled specifičnosti delatnosti koju obavljaju onemogućeno kreiranje aplikativnog programa u skladu sa tehničkim i funkcionalnim karakteristikama fiskalne kase.
Postavlja se pitanje – kako se za ovo nije znalo pre tri godine ili zašto se čekalo tri godine, pa da se utvrdi da pored navedenih lica, poljoprivrednih proizvođača i zanatlija, postoje neke druge delatnosti koje ne mogu da koriste fiskalnu kasu?
Posle ovog stava dodati novi stav 5. kojim se ostavlja Vladi Republike Srbije da, na zajednički predlog Ministarstva finansija i Ministarstva trgovine, turizma i usluga, utvrdi kojim licima je, u smislu prethodnog stava 4, usled specifičnosti delatnosti koju obavljaju, onemogućeno kreiranje aplikativnog programa u skladu sa tehničkim i funkcionalnim karakteristikama fiskalne kase.
Ovim stavom 5. se ostavlja mogućnost Vladi Republike Srbije da, preko Ministarstva finansija i Ministarstva trgovine i turizma, proširi spisak lica, preduzetnika i delatnosti koje će biti oslobođene obaveze da poseduju fiskalnu kasu i izdaju ove račune.
Sporno je zašto sve to nije definisano zakonom. Ako ste posle tri godine utvrdili da postoje još neke delatnosti, još neka lica i preduzetnici koji ne mogu da koriste fiskalne kase pri prometu svojih proizvoda i usluga, zašto se te delatnosti, ta lica i preduzetnici nisu pojavili eksplicitno u zakonu, zašto nisu nabrojani, kao što su nabrojani poljoprivrednici i zanatlije, već je sada ostavljena mogućnost da ova dva ministarstva, odnosno Vlada, prave te spiskove nekim podzakonskim aktima.
Sve ovo upućuje opet na praksu koja je, videli smo i juče, dosta prisutna kod ove vlade, da se dosta često u svim zakonskim aktima koji se predlažu ovde, ostavlja Vladi i ministrima mogućnost da oni nekim svojim diskrecionim pravima intervenišu, donose podzakonske akte i bliže uređuju ove zakone. Naravno da sve to ukazuje i upućuje na sumnju da će biti problema, da će ovo biti prostor za razne malverzacije, manipulacije, da će biti raznih privilegija pod uticajem raznoraznih lobija.
U obrazloženju ovog zakona stoji da su se posle tri godine primene ovog zakona javila mnoga udruženja raznih delatnosti i komore, sa zahtevom da se od obaveze evidentiranja prometa preko fiskalnih kasa izuzmu pojedine delatnosti. Čak se u obrazloženju ne navodi kao primer, što mi lično smeta, da je bar kao primer navedeno ovde koja su to udruženja, kojih delatnosti, zatražila od Vlade, odnosno ministarstva da se ukine obaveza fiskalnih kasa za njih.
Bar se moglo to kao primer u obrazloženju navesti, da imamo nešto kao argument. Ovako, i u obrazloženju je ostalo nedorečeno, odnosno sve je u magli i nemamo kvalitetnog argumenta zbog čega se sve ovo radi, osim ovoga koji sam rekao, da će ovde ostati veliki prostor za razne mahinacije i zloupotrebe.
Malopre je gospođica Milivojević rekla da se ovim zakonom želi izbeći haos, da se želi uvesti red, sistem itd. Naprotiv, mislim da se na ovakav način i ovakvim pristupom samo haos povećava u ovoj sferi, a nikako se on ne smanjuje.

Dame i gospodo, samo kratko, pošto sam već juče u našoj raspravi nešto od ovoga i rekao.
Neverovatno je da u jednom zakonskom predlogu od 60 članova, čak 16 članova daje ministru diskreciono pravo da on bliže uređuje neke od ovih odredbi koje su regulisane ovim članovima. Prosto je neverovatno, svaki četvrti član ostavlja ministru pravo, obavezu ili mogućnost da on podzakonskim aktima bliže uređuje određenu materiju.
To ostavlja mogućnost za razne malverzacije, za zloupotrebu i smatram da se mnoge od ovih stvari koje su ostavljene ministru mogu regulisati zakonom. Mnoge stvari su mogle biti definisane zakonom, da se to diskreciono pravo ne ostavlja ministru, da bi na kraju krajeva izazvalo i sumnju da će tu biti određene zloupotrebe.
Prema tome, smatram da bi trebalo dobro razmotriti ove naše amandmane i prihvatiti neke od njih. Ipak je svaki četvrti član previše i da se ostavlja ministru na njegovo odlučivanje i diskreciono pravo za bliže regulisanje ovih stvari.

Dame i gospodo, mislim da je član 34. u najmanju ruku nejasan i nerazumljiv. Prvi deo ovog člana odnosi se na poljoprivrednike koji imaju pravo na naknadu po osnovu PDV, ako isporuče nešto od svojih ili šumskih proizvoda koje prikupe.

PDV naknada, kako se to ovde naziva, priznaje se poljoprivrednicima koji izvrše promet poljoprivrednih i šumskih proizvoda, odnosno poljoprivrednih usluga poreskim obveznicima. Ta naknada iznosi 5% od vrednosti usluge, odnosno proizvoda koji se isporuči. To je ono što nije sporno, što je dobro u ovom zakonu.

Međutim, drugi deo ovog člana, odnosno stav 5. je sporan. U stavu 5. stoji da poljoprivrednik može na početku kalendarske godine da se opredeli za obavezu plaćanja PDV podnošenjem evidencione prijave, propisane ovim zakonom, nadležnom poreskom organu, najkasnije do 15. januara tekuće godine, pod uslovom da je u prethodnih 12 meseci ostvario ukupan promet poljoprivrednih i šumskih proizvoda, odnosno poljoprivrednih usluga u iznosu većem od milion dinara.

Pokušao sam da ovo protumačim i shvatim. Ovde je predlagač želeo da na određen način stimuliše poljoprivredne proizvođače da više proizvode i da se opredele za ovaj vid plaćanja PDV, da bi na neki način nadomestili deo sredstava koje daju za nabavku stočne hrane, repromaterijala, mehanizacije, po osnovu ovog poreza.

Međutim, na jednom prostom primeru, tova junadi, pokušao sam da to iskalkulišem i došao sam do računice koja ne govori tako afirmativno, već govori nasuprot – da poljoprivrednik ima gubitak.

Ako poljoprivrednik tovi june i na jednom komadu za prirast od 400 kilograma, od teleta do juneta od 500 kilograma, utroši dve tone koncentrata, on će morati da za te dve tone koncentrata plati po osnovu PDV 3.600 dinara, kroz nabavku te stočne hrane. Kada proda june, recimo, po 100 dinara, dobiće 5.500 dinara i platiće po osnovu PDV 8%, a to je 4.400 dinara. Razlika je 800 dinara.

On će povratiti onih 3.600 koje je uložio za nabavku stočne hrane, ali će morati da plati 4.400 zato što je proizveo 500 kilograma mesa, tako da je u gubitku 800 dinara po jednom komadu. Radi se o poljoprivrednicima koji imaju promet od milion dinara, a to je 20 komada grla koja tove, po 800 dinara, to je 16.000 dinara gubitka.

Voleo bih da me demantujete, da je ovo nešto drugačije, da će seljaci imati motiv da se prijave. Stvar je u motivaciji, kako ih motivisati da se prijave. Zašto se pravi razlika? Zašto je neophodno milion dinara da bi bio obveznik PDV, ako mu taj PDV donosi neki stimulans i neku dobit?

Zašto to nije ostavljeno i onima koji ne ostvare promet od milion dinara? Zašto onaj ko utovi osamnaest umesto dvadeset grla nema taj stimulans nego tek onaj koji je utovio 20 komada? Voleo bih da neko ovo razjasni. Možda mi ne razumemo dovoljno. Možda ste vi u pravu. Ako ste u pravu, mi ćemo to prihvatiti i pozdraviti, međutim voleo bih da se to razjasni nama, ali i javnosti, znači onima koji su direktno zainteresovani, poljoprivrednim proizvođačima, koji će i imati određene koristi i beneficije od svega ovoga ili će sve ovo biti na njihovu štetu.

Gospodine ministre, niste razjasnili ono što sam tražio. To što ste vi rekli meni je jasno i verovatno svima u ovoj sali.
Ovaj zakon dozvoljava poljoprivredniku, koji isporuči svoj proizvod poreskom obvezniku, da ima 5% naknade. Vi kažete - ako on to želi. Valjda je normalno da želi, jer to ostaje njemu i prosto to dobija.
Znači, logično je da on to želi. Nije u pitanju to da li on to želi ili ne želi. On to želi i on će to uzeti. Ali, uzeće od poreskog obveznika.
Znači, ako proda svom komšiji, koji nije obveznik, ne može to uzeti. Tek kod obveznika može uzeti.
Druga stvar ovde nije jasna - da li poljoprivrednik, koji je poreski obveznik, koji se prijavio da plaća PDV, može da koristi tih 5% naknade PDV-a. (Ministar - ne može.) Pa, ne može, ali to ovde nije jasno naznačeno.
Ne može tako - vi to sad saznajete u konsultaciji sa svojim saradnicima, a to u zakonu nigde ne stoji. Niste mi objasnili računicu koju sam izveo, mene to zanima. Da nju pobijete, a ne da mi objašnjavate ono što je meni već jasno, te načelne stvari. Znači, računica po kojoj će biti stimulisan da se prijavi da plaća PDV.
I interesuje me - zašto onaj ko nema promet milion dinara godišnje, zašto on ne može, on je uskraćen, on uopšte nema pravo da se prijavi.
Pravo ima tek onaj ko je ostvario promet preko milion dinara. Ima pravo koje ne mora da koristi.
Ali, onaj ko nije ostvario promet od milion dinara, on uopšte to pravo nema. A zašto on nema pravo - to me interesuje.

Samo kratko povodom ovog člana 60. Mi smo podneli dva amandmana: prvi da se briše član 60, a drugi da se ovi iznosi, koji su predviđeni, umanje.
Ovaj drugi amandman je alternativa. Znači, ako se ne prihvati prvi da se prihvati drugi, a trebalo bi prihvatiti prvi iz razloga što su ove kaznene odredbe već sadržane u Zakonu o poreskom postupku i poreskom administraciji.
Znači, već postoje kaznene odredbe za prekršaje po ovim osnovama i bilo bi dobro da se prihvati taj prvi amandman narodnog poslanika Petra Jojića, a ukoliko se on ne prihvati, mi idemo na ovu alternativu da se ove kazne umanje, obzirom da su iznosi od 100 do miliona dinara izuzetno visoke, barem za ove uslove u kojima se Srbija danas nalazi.
Smatramo da bi bilo primereno da to bude nešto niže. Mi smo predložili ovim amandmanom da to bude od 10.000 do 500.000 dinara, da budu kazne po ovom osnovu, za prekršaje koji su navedeni u članu 60.